Тамара Лујак

Приповести пророчке снаге: „Слутња андроида“ Бобана Кнежевића

Бобан Кнежевић, „Слутња андроида“ (збирка прича), Библиотека „Трифид“; књ. 2, Књижара „Алан Форд“, Београд, 2003; уређивање и пропратна студија: Зоран Стефановић

Сусрет са старим причама — онима које сте већ једном прочитали у животу — је попут сусрета са старим пријатељима. Знате им мане, знате им врлине, али их свеједно волите. Знате кад ће да вас разгале и како, знате како ће да вас насмеју, а где разочарају, али их опет држите блискима — јер су ваше. Кад их читате, у стању сте да их ишчитате и по неколико пута, неке чак и узастопце. Управо су такве кратке приче и новеле Бобана Кнежевића сабране у збирци Слутња андроида: фантазмагорије: приче настале у периоду 1975-1997.

Један сам од писаца који се бави кратком причом. Пишем их, читам их, пишем о њима, купујем само збирке кратких прича. Током година развила сам чак и посебан укус: купујем претежно збирке различитих аутора, не збирке једног аутора — тај мора баш да вреди да бих га купила. Такав је случај са Кнежевићевом збирком. У мојој је библиотеци зато што вреди.

Права је штета што се ова збирка, својевремено штампана у микротиражу, није у књижарама масовније појавила онда када је требало, него до ње тек сада долазимо, јер би њен пријем имао другачији значај него што га има данас. Неке су приче, како каже аутор студије на крају збирке Зоран Стефановић, (биле) пророчке, па би збирка, да је била шире доступна када је требало, била незаобилазно штиво љубитеља (научне) фантастике и хорора. Верујем да би стекла култни статус, што и сада врло лако може да јој се деси.

Читајући приче, поново сам се присетила зашто увек дајем предност краткој форми (иако радо читам и дужу) – зато што је реченица бриткија, јаснија, оштрија у краткој причи него што је то случај са романом. Далеко је теже постићи исти подухват на 350 и на 30 страна. Слике, сцене су такође јаче, згуснуте на малом простору, што доприноси јачем утиску, који дуже и јасније остаје, силовитије одзвања у нама након читања. Знали смо да Кнежевић крије кечеве у рукаву, то никад није била строго чувана тајна, увек је о томе јавно говорио, али да их крије оволико... нисмо знали.

Примери сјајних, маестрално написаних прича су: „Игра ветра“, једна од најкраћих и најмрачнијих прича у збирци, фантастично смишљена идеја о постанку живота на Земљи; „Ритам страха“, чији ме почетак неодољиво подсећа на „Лош дан у Блек Року“ (Bad day at Black Rock), један од најграндиознијих, што се камере и кадрирања тиче, и најупечатљивијих почетака у америчкој кинематографији, са феноменалним Спенсером Трејсијем у главној улози, 1955, Џон Стурџ; „Таар Непобедиви“, најбоље осликани главни ликови и најбоље приказана борба између добра и зла, која се дешава на нашим просторима; „Насеље Сунца“, друга прича чија је радња смештена на наше, измењене, додуше, али ипак препознатљиве просторе, слика друштва које не преза ни од чега, које је спремно да плати и највишу цену, зарад привидног мира; „Онај који нема душу“, сјајна хумореска о демонима, скупљачима људских душа; „Убица без милости“, шаљива, другачије исписана историја Дивљег Запада, или „Просјак и коцкар“ (усуд – може ли му се побећи?)...

За крај, морам да се осврнем и на пропратну студију Зорана Стефановића „Слободан, и помало отпадник: Бобан Кнежевић у свом времену и опусу“. Минуциозно и зналачки написан рад, са толико осврта, примера и детаља из приватног и јавног Кнежевићевог живота, на којем могу да му позавиде и они у чијој је сенци стасавао, али и многе млађе колеге. Есеј је свакако нешто што, и те како, фали на нашој (фантастичној) књижевној сцени: детаљан увид, осврт на стваралачки рад једног писца. Очекујем из Стефановићевог пера исто тако исцрпне и квалитетне радове, као што је овај.

Кнежевић је заиста слободан и помало отпадник, какви смо заправо и сви ми који се бавимо писањем (научне) фантастике и хорора. Сјајан је и тежак тај пут којим ходимо, висока је цена коју плаћамо да бисмо на њему и остали, али не бисмо никад пристали на мање.