Ивана Б. Спасовић
Докторка Марија Прита
Кратки, непоновљиви период краја 19. века обиловао је снагом даровитих, вредних и храбрих жена, које су, иако спутане традицијом и законима, стале у одбрану права жена, почев од права на образовање.Потреба за хватањем корака са западним деловима Европе, поткрепљена укидањима феудализма, Војне границе и кућних задруга, али и очуваним просветитељским наслеђем, донела је промену положаја жене и у Хабзбуршкој монархији.Како је, до тада неприкосновена, одговорност жене-мајке допуњена новом, одговорношћу према свом народу, једне су ту нову улогу оствариле достојно пратећи своје мужеве у јавном животу, друге учешћем у оснивању виших школа за девојке. Прва таква установа Срба у Угарској отворена је 1874. у Панчеву, по угледу на немачке женске школе и на Вишу женску школу у Београду. Највиши изданак панчевачке Српске више девојачке школе била је др Марија Прита, прва жена-лекар у Угарској, друга у Српству.
Марија Прита рођена је 16. априла 1866. у Селеушу. Њен отац Ђорђе био је власник великог имања и водио је угледну трговачку радњу у Панчеву. У овом граду Марија је, као одлична ученица, завршила основну и, 1880, Вишу девојачку школу. Маријина мајка Милева, родом из доловске породице Станисављевић, била је осећајна, мудра и школована жена, која је после Ђорђеве смрти сама подизала децу. Када јој је Марија поверила како сања да постане лекар, Милева је, упркос одвраћањима околине, подржала ћерку.
Прва препрека на Маријином путу било је то што није имала завршену класичну гимназију, а полагање матуре није јој дозвољено ни у Панчеву, ни у Новом Саду, ни у Карловцима.Очајна, отишла је у Београд, код др Драге Љочић, прве Српкиње-лекара, која је посаветовала да се у Цирих обрати с молбом да тамо заврши гимназију. На Маријину неверицу и велику радост, стигао је повољан одговор. Кућа професора Швајцер-Сидлера, који се бесплатно прихватио да је подучава класичним наукама, била је за њу отворена као родитељска, а његове унуке постале су јој другарице. Тај универзитетски професор био је искрени заштитник женског напретка. Марија је узвратила тиме што је са одличним успехом положила матурски испит, а затим се уписала на Медицински факултет Циришког универзитета.И лабораторијски и клинички радови протицали су јој скоро са лакоћом, испите је полагала са одличним оценама и на време, такође и државни испит и докторат, који је чак и штампала као књигу, запажену у тадашњој медицинској литератури.
У међувремену, верена је за др Николу Вучетића, који се, поред медицине, бавио писањем поезије. Панчевачки „Весник“ је у броју од 28. јула 1893. писао: „Као што чујемо, ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита за доктора целокупне медицине. Ово је прва Српкиња из Угарске која је постала доктором, то је значајно, али је за нас утолико значајније што је госпођица Марија Панчевка. Честитамо јој од срца.“ Исти лист у следећем броју објавио је вест: „Госпођица др Марија Прита верила се у прошлу недељу, 31. јула 1893, са господином Николом Вучетићем, општинским лечником у Шапцу. Честитамо и желимо им сваку срећу у будућем брачном животу.“
Марија је постављена за лекара у болници у Шапцу и убрзо се прочула по знању и предусретљивости, а жене су имале више слободе да јој се повере него што би мушком лекару. На целом словенском југу тада је радила још само једна жена-лекар, др Драга Љочић-Милошевић, која је и била Маријин узор.
Боравила је на усавршавању у Бечу, на клиници гинеколога др Храбака. У Бечу је родила и своје прво дете, Јелицу. Другу кћи, Душицу, родила је пет година касније, у Београду.
Брачни пар Вучетић прешао је 1896. године у Београд, где је она до Балканских ратова водила приватну праксу, а онда, док је Никола био на фронту, замењивала је супруга на месту општинског лекара.
За време Првог светског рата Марија је била пожртвована као лекар Нишке болнице, која је радила и за време повлачења преко Албаније, на Крфу и Солунском фронту.
Пред крај рата Вучетићи су с млађом ћерком отишли у Лозану, где се старија Јелица ускоро удала и родила сина Предрага. Марија је с Душицом прешла у Тулон, као лекарка Инвалидског одреда. Нажалост, неколико година касније, њена ћерка Душица, студенткиња права, разболела се и умрла.
Др Марија Вучетић-Прита постала је носилац Албанске споменице, одличја Трећег степена Св. Саве, ордена Црвеног крста, Крста милосрђа и Ратне споменице 1914-18. По повратку у Београд радила је у Првој армијској болници, а затим, све до 1949, као лекар у својој приватној ординацији. Блага, предана позиву и посебно посвећена лечењу неплодности код жена, докторка Марија је захвалним пацијенткињама деловала узвишено.
Била је председница Друштва београдских жена-лекара, оснивач Женске странке, активна у Материнском удружењу, Српском архиву за целокупно лекарство, Дому ученица.
Организовала је изградњу Меморијал-болнице Лејди Каудри на Дедињу, која је, „бездушним расипањем“ и бахатошћу тадашње власти, задужена и затворена. Пред тим сазнањем стајала је достојанствено и чисте савести, али је жалила што и у лекарском друштву има „тако бедних чланова“, још више што међу њима предњаче жене. Покушавала је и да нађе оправдање за њих и себи утеху у томе што је болница, иако су жене остале лишене установе за лечење, ипак радила.
Марија је писала и стручне радове: Домаћица као помоћница лекару, Мати или дојкиња, Шта ћемо са мидерима, Откуд нашем женскињу мисли о нерађању, Колико има истине у Прилогу годишњем извештају Друштва београдских жена лекара.
Маријин супруг и биограф написао је да је била „златно, добро и скромно девојче, које је полетело на науке на крилима невиђеног одушевљења“, целог века верна идеалу лекара, а у животним недаћама велика као и у срећи. Умрла је 1954. и сахрањена на Новом гробљу у Београду. У Панчеву једна мала улица носи име Марије Прите, а њени праунуци, Мирјана Нешковић-Солдић и Никола Нешковић, с љубављу су сачували изворе из Маријиног вредног живота.
Оставила је траг у деценијама хуманог рада, а њеним трагом пошле су десетине девојака, од којих је свака, посвећена науци или уметности, „прекорачила границе дојакошњег деловања српске жене“, како је лепо записала једна од њих.
Њихове доприносе тешко је упоређивати: свака је унеколико подигла положај сунароткиња и других жена и тиме млађима поставила виши ниво који треба прескочити. Или: „прекорачила границе дојакошњег деловања српске жене“, како је лепо записала једна од њих..
Вероватно би се све оне сложиле с речима неуролога и неуробиолога Рите Леви-Молтачини (1909-2012), добитнице Нобелове награде за физиологију и медицину 1986. године: „Сматра се да је наслеђе била судбина архаичног друштва. У том смислу два хромозома била су судбина жена безбројних генерација, без обзира на њихове способности и личне склоности. Али, сада су врата слободе широм отворена. А ја, која сам у младости стајала пред затвореним вратима, посматрам с љубављу дуги ред мојих сестара које су спремне да пођу путем који нам је некада био недоступан.“
Ритина прича подсећа на пут Марије Прите: обе су имале очеве као велике ауторитете, мајке за ослонац, и ни Рити, као ни пола века раније Марији, није било лако да упише студије медицине после завршене девојачке школе: Рита је, после положених испита из класичних језика и математике, матурирала и уписала Медицински факултет у Торину 1929. године. И једна и друга биле су удате за колеге, а, слично Маријиној пожртвованости за време Првог светског рата, Рита је, прогоњена од фашиста и нациста, напустила научно-истраживачки рад и посветила се лечењу избеглих и рањених у Фиренци. Године 1969. основала је Институт за цитологију у Риму.
Велика је разлика између њихових места у историји. Рита је доживела заслужену светску славу, а Марија је у свом народу неправедно заборављена. Ниједна улица у Београду не носи њено име, чак ни болница на Дедињу у чијем стварању је учествовала, нити на згради у Краља Милана 34 постоји табла са натписом који би подсећао пролазнике да је ту живела и радила др Марија Прита-Вучетић, прва жена лекар у Јужној Угарској, друга у Српству и једна од првих у Европи.
Датум последње измене: 2015-01-21 11:22:37