Александар Недок

Уводна реч на скупу “Српски војни санитет у Првом светском рату” (2014)

Поштовани гости, драге колеге и драги војни медицинари,

Најстрашнија реч у историји једног народа је ЗАБОРАВ, јер из ње проистиче све друго: и ко смо, и шта смо, и одакле смо, и шта су наши претходници добро или лоше урадили, једном речи све оно из чега проистиче правилан избор будућности. Народ без прошлости је народ без будућности. А управо само још једна танка нит везивала нас је за дела наших лекарских предака од пре сто година! Последњи појединци њихових синова и унука, нас неколицина, били смо и сами пред издисајем. Један, др Жарко Вуковић, нас је у међувремену и напустио.

И онда, када је све већ изгледало касно, појавила су се три дела која су нас пробудила из учмалости и у нашим позним годинама натерала на незамисливи подухват: спасти што се спасти може из времена Балканских и Великог рата о раду српског војног санитета у њима. Зато их посебно и спомињем:

1. “Војни санитет у српском народу“ генерала др Бранислава Поповића,

2. „У контејнеру – записи српског војног хирурга 1916 - 1918“ и „Заборављени горостас“ др Бране Димитријевића и

3. „Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф, рад војносанитетске службе“ из мог пера, које је сада пред вама у обновљеном издању.

После ове последње, која нас је управо и ујединила, смогли смо снаге да, савлађујући многе организационе и финансијске проблеме, кренемо у подухват удружени са групом колега из војног санитета и двојицом професионалних војника, и да за ових 7-8 година учинимо оно што је изгледало немогуће: да низом симпозијума и монографија дамо све оно што се могло из скоро уништених архива и оно мало писмених сведочења сакупити и склопити у целину, која данас броји импозантних седам књига и која заокругљује, наслоњена на претходна дела пуковника др Владана Ђорђевића и ђенерала др Владе Станојевића целокупну Историју српског војног санитета од његовог оснивања 1839. године до данас.

Две последње књиге: А. Недок, Б. Поповић и В. Тодоровић: “Српски војни санитет у Првом Светском рату” и А. Недок: “Повлачење српске војске ка албанском приморју И њена евакуација на Крф, рад војносанитетске службе” (друго издање) су данас пред вама у усменом и писаном облику.

Било би неправедно да наводим појединце из групе ентузијаста који су у свему учествовали, а да друге изоставим, сви су дали све што се могло, већина је и данас пред вама, неки су се придруживали, а неки из различитих разлога изостајали, али су сви заједно су подједнако заслужни, сваки на свој начин и ја сам им, свакоме од њих неизмерно захвалан за уложени ентузијазам и труд.

Драги пријатељи, српски војни санитет био је санитет наоружаног народа у борби за сопствену еманципацију и очување државне независности и части у ратовима 1912-1913 и 1914-1918. Он није био издвојена каста војних професионалаца, као код многих других народа, већ јединствено тело изникло из народа. То најбоље потврђује чињеница да су све три „Карађорђеве звезде са мачевима“ за лични херојски подухват додељене цивилним лицима, двојици лекара и једном медицинару, зато је он и јединствена појава и као таквога га треба и убудуће неговати. Он је истовремено био и дубоко племенит и самопрегоран, што илуструје како сопственим неописивим жртвама, тако и племенитим понашањем према рањеним и болесним ратним заробљеницима које није издвајао од сопствених. Он није био по броју био велики, чак је био и малобројан, али је у стручном погледу, бар његов основни наменски део, ратна хирургија, достигао или чак и предњачио у неким сегментима у односу на санитете великих светских армија, мада, да бих био крајње објективан, у другом, превентивном сегменту, он није током првог периода Великог рата, као и претходно у Балканским ратовима, искористио доступна научна достигнућа да би спречио две велике епидемије, колеру и „три тифуса“, али је током последње две године, 1917-1918. тај недостатак надокнадио и из ратова изашао потпуно у равни са тренутним сазнањима научне теорије и праксе.

Стога ми са поносом можемо да се односимо према њиховим делима.

И на крају, без подршке наших матица, Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Управе за здравство Министарства одбране и Војномедицинске академије ми не бисмо у нашим подухватима успели и зато им и овом приликом изражавамо најдубљу захвалност.

(Изговорено на скупу “Српски војни санитет у Првом светском рату” 30. 10. 2014. године на Војномедицинској академији)