Рита Флеис
Мала театрологија луткарства
Естетика традиционалног и савременог луткарског театра у свету
Радослав Лазић, „Луткарски theatrum mundi:мала театрологија луткарства“, Фото Футура, Београд, 2010, 190 страна (Библиотека драмских уметности), дизајн: Душан Караџић
С правом је Радослав Лазић за мото на задњој корици свог Луткарског theatrum mundi: мале театрологије луткарства одабрао песму персијског песника и ерудите из 11. века н. е. Омара Хајама:
Ми смо послушне лутке у рукама творца!
То нисам рекао само да ме прође.
Свевишњи нас по сцени води помоћу конца
И трпа у сандук кад дође до краја.
Њена алегорија живота подсећа на Шекспирову мисао коју је Лазић узео за мото у свом Театролошком бревијару:
Па цео свет је глумиште где људи
И жене глуме, свак има ту
Излазак свој и одлазак, и свак
Одглуми много улога свог века.
Постоје у овим представама живота и позоришта као његове алегорије значајне разлике. Из аспекта театрологије, битно је да је Шекспирово драмско, где ликове представљају глумци, наиме, људи, који глуме много улога, док у Хајамовој представи ликове тумаче лутке које су средства творца, свевишњег који их води.
Мала театрологија луткарства мала је пре по својој врсти, наиме, вези са луткарством или према публици, за коју се најчешће подразумева да су деца, него по свом обиму. Шта је, заправо, луткарство, као представљачка врста уметности, веома је сложено театролошко питање и једно од редовитих питања које Радослав Лазић поставља свим својим испитаницима, без обзира на њихову ужу професију у колективној позоришној делатности.
Телеолошке аспекте луткарства разматрао је Лазић у разговору са Војиславом Вујановићем. Свакако је да бит луткарског позоришта одређује лутка и њена изражајна суштина лутковности. Ма како то деловало јасно по себи, из поглавља у поглавље Луткарског theatrum mundi, наиме, од уметника до уметника преиспитују се појмови луткарства и њихова сродност и посебност у систему драмских уметности.
Љубивоје Ршумовић и Игор Бојовић, ретки драмски аутори за децу, говоре о специфичностима и проблематици Драматургије луткарства.
Најобухватније поглавље ове монографије је Режија луткарства. Будући да је редитељ уметник који осмишљава представу као целину, у његовом односу према представи се манифестује његово схватање појмова позоришта и специфичности позоришне врсте у којој ствара. Лазићеви саговорници су велики савремени редитељи луткарског позоришта, Николај Наумов, Виктор Климчук, Алексеј Љељавски, Олег Олегович Жугжда, Јарослав Антониук и Славчо Маленов и др.
Због свог значаја Луткарски дизајн за позориште, у којем је основни инструмент анимације нарочити предмет, лутка, кључно је поглавље у области естетике луткарског театра. Двоструки интервју са редитељском Бисерком Колевском и сценографкињом и креаторком лутака Свилом Величковом, обема из Софије у Бугарској, покушај је да се упореди однос према визуелној компоненти луткарства на примеру остварења антологијске представе Тужни принц Предрага Бјелошевића из аспекта редитеља и из аспекта уметника ликовности представе.
У поглављу Глуми–анимацији луткарства говоре уметнице Мелита Бихали, првакиња Малог позоришта «Душко Радовић» у Београду, Ирена Тот, првакиња Луткарске сцене Народног позоришта «Тоша Јовановић» у Зрењанину и Божана Бијелић, глумица и аниматорка Дјечијег позоришта Републике Српске у Бања Луци.
Уместо одговора на анкетна питања, Светлана Михајловић, глумица и аниматорка, првакиња нишког Позоришта лутака, испевала је лепу песму Луткар.
Мада је луткарство присутно у свим крајевима света, Радослав Лазић је одабрао пет светских луткарских позоришта са великом традицијом за поглавље Традиционално светско луткарство, наиме, кинеско, иранско, сицилијанско, енглески театар Мр. Панч, те папирни театар.
За публику наших крајева недовољно познато иранско луткарство Радослав Лазић приближава у интервјуу са Симом Мирзахосеини, глумицом из театра Сиб (Јабука), које су основале четири сестре ( Фахиме, Сима, Саиде, Самане) у Техерану. Свом уметничком деловању одредиле су два задатка, да негују традицију иранског луткарства и да светом проносе тековине богате иранске културе. Напори, које ове вредне уметнице улажу у ту сврху, нису мали, а оне освајају светску публику, како гледалишта свих узраста, тако и стручњака театролога, својим учешћем на бројним фестивалима широм света.
Луткарски фестивали као институције, на којима публика може да упозна луткарство различитих естетичких тенденција, а где уметници могу да размењују своје искуство, предмет су поглавља Фестивалско луткарство. У разговору са Слободаном Марковићем, директором и селектором Међународног фестивала дечјег позоришта у Суботици, представљен је фестивал кроз чији развој се покреће оснивање многих театролошких институција, као што је и награда од међународног значаја Мали принц, о којој говори Мирослав Радоњић, њен добитник и један од заслужних организатора за функционисање овог фестивала, научни форум, као и о прегнућу снага да се оснује високошколска установа за васпитање за струке битне за луткарство. Надаље, о Међународном фестивалу позоришта за дјецу у Бања Луци, у Републици Српској са
Предрагом Бјелошевићем, као и с Витомиром Митрићем, редитељем, оснивачем и директором Лут–феста из Источног Сарајева.
У Театрологији луткарства Зоран Ђерић, врсни театролог и познавалац луткарске естетике, даје своје мишљење о подухвату издања капиталних студија Хенрика Јурковског Метаморфозе позоришта лутака XX века, 2006 и Теорија луткарства, 2006, које је уредио Радослав Лазић у издању суботичког Фестивала.
У Додатку су интервјуи Виктора Везијака Луткарство у предшколском васпитању и Мире Перић Краљик Луткарство–репрезентативна умјетност са театрологом Радославом Лазићем, те есеј студента глуме/луткарства Милоша Пејовића Мој први сусрет с лутком.
Данас се позоришне технике све више комбинују, тако да је тешко утврдити којој позоришној врсти припадају представе. Једно је сигурно: када је носилац драмског лика лутка, представа је луткарска. Шта је лутка у луткарском позоришту и какав је однос глумца и луткара као стваралачки процес, сложено је естетичко и психолошко питање. Док се тражи његова одговарајућа театролошка дефиниција, глумачка пракса је једноставна, како сведочи аниматорка Сима Мирзахосеини (стр. 130): „Лутка: писање о значењу лутака је тешко. Ви знате, многи истраживачи су покушали да напишу њено значење. За мене лутка је створење у коју треба да удахнем своју душу. Она зависи од свог луткара.“ Слика лутака иранског позоришта Сиб у значењу Јабука у представи Ћелави херој (Пахливане каћал) илустрација је на корицама, у инвентивном дизајну Душана Караџића.
Мала театрологија луткарства Луткарски theatrum mundi значајни је бревијар луткарства и са Театролошким бревијаром чини Лазићеву целину о естетици драмског и луткарског позоришта. Ова вредна мала књига представља богату грађу за интердисциплинарна истраживања, студије, стручну научну литературу.
Датум последње измене: 2013-12-13 01:32:53