Драгана Бедов

Др Милош Ђорић, медицинар у Великом рату

Живот

Познато је неколико песничких породица код нас. Најпознатија је породица Илић. Медицина и књижевност додирнуле су се, иначе, неколико пута у српској историји, а најпознатији је случај др Лазе Лазаревића. Међутим, јединствен је случај да једна породица даје лекаре и писце, скоро наследно.

Милош Ђорић је једно од шесторо деце Николе и Јулке. Сва деца Богдан, Милош, Љубица[1], Војислава, Љубиша и Драгутин били су високо образовани.

Милош је рођен 28. септембра по старом, односно 10. октобра по новом календару, 1893. године у Нишу, две године пошто му је отац окончао студије медицине у Бечу.

Те прве године породица проводи у Нишу, а затим су промене места боравка нужно повезане са Николином службом, па Милош завршава школу у Неготину и Шапцу, да би у Трећој мушкој гимназији у Београду 1912. матурирао.

1910. године[2], у Венцу у рубрици Омладински гласник, објављен му је текст под називом Добра је књига најбољи пријатељ.

Ипак, ступање у књижевност Милоша Ђорића пада у исто време када и долазак на школовање у Београд, па се најчешће се истиче да су његови књижевни почеци везани за лист Пијемонт и низ запажених пародија које од 1913. објављује у том листу под псеудонимом Уздах Сутончић.

Школовање после матуре пратиће прекиди тесно скопчани с ратовима. Као добровољни болничар учествује у Балканским ослободилачким ратовима од септембра 1912. до августа 1913. У октобру 1913. године уписује се као редован студент на факултет природних наука Универзитета у Нансију, у Француској.

Као државни питомац студира медицину врло кратко (школске 1913/1914), да би одмах по избијању Првог светског рата прекинуо студије.

1913. година остаће упамћена и по изненадној смрти његовог оца. Читавог живота ће фигура оца, др Николе Ђорића, у свој својој величини, пратити сина. Отац му је у много чему био узор, а својом прераном смрћу постаће безмало недостижни идеал. Отуд може да изгледа да већ самим избором лекарског позива и успесима у лекарском раду, Милош отплаћује дуг оцу. Из прича оних који су познавали Милоша Ђорића, уочава се та посебна осетљивост када је у питању сећање на оца, исказана у реченици: „Мој отац је у оно време био физикус Округа скопског!“

Током Великог рата као лекарски помоћник, медицинар, служи најпре у Крагујевцу, потом у Нишу у Моравској сталној војној болници (код „Ћеле-куле“), проглашеној 15. јануара 1915. за главну инфективну болницу; у којој умирање од пегавца те зиме узима страховите размере.[3]

Октобра 1915. године и ова болница креће у повлачење. После Призрена и успостављања везе са Моравском дивизијском облашћу и са Санитетским одељењем Врховне команде, Моравска болница добија наређење да иде у Ђаковицу и да тамо у договору са црногорским властима организује прихват рањених и болесних официра. После Ђаковице, болница наставља повлачење преко Пећи и Подгорице, тешко проходним путевима, да би у децембру стигла у Скадар. Ту је поново почела да ради. У јануару, Моравска војна болница наставља повлачење преко Љеша, Драча и бродовима до Крфа[4].

Следеће њено седиште је Видо, „Острво смрти“.

У тој болници све време ради медицинар Милош Ђорић. После његове смрти, у његовој заоставштини нађен је списак целокупног састава поменуте болнице, који износимо овом приликом у целини.

Списак лекара и медицинара који су радили на острву Видо

Лекари:

Др Љубомир Стојановић, рез. сан. мајор, физиолог

Др Војислав Миловановић, рез. сан. мајор, интерниста

Др Љубиша Вуловић, рез. сан. мајор, оториноларинголог

Др Владимир Станојевић, сан. капетан I класе

Др Милутин Радивојевић, рез. сан. капетан I класе

Др Владимир Урошевић, бактериолог

Др Јохан Раух, заробљеник

Медицинари:

Докторанд Никола Благојевић

Александар Ђорђевић

Боривоје Градојевић

Добросав Станаревић

Миодраг Феликс

Милутин Нешковић

Милош Ђорић

Стеван Миловановић

Радослав Милетић

Михајло Станић

Веселин Ћујић

Јездимир Јовановић

Лујо Хорватин

Виктор Сосић

Душан Филиповић

Драгослав Кресовић

Душан Николић

Александар Петровић

Апотекарски помоћници:

Бранислав Ћирковић

Душан Мојковић

Момир Станковић

Никола Јовановић

Боривоје Павловић

Уверење о привременој неспособности до краја године издато је медицинару Милошу Ђорићу 9. априла 1918, на Крфу,[5] да би му убрзо од стране Министарства унутрашњих дела 11. априла 1918. било одобрено (а документом од 25. априла 1918, потврђено потписом команданта свих српских трупа), да може отпутовати у Тулуз, у Француску, ради наставка медицинских студија.[6] Па од јесени 1918. до пролећа 1923. студира медицину на факултету у Тулузу, где ће 11. априла 1923. докторирати с тезом Nephrite syphilistique associée (О удруженом сифилисном нефритису).

Специјализацију је почео у париској болници „Сен Луј“. Ту проводи десет месеци (1924/1925), а довршава је у београдској Општој државној болници, на Кожном одељењу, где ради све до априла 1926. Затим постаје шеф Кожног одељења у Болници милосрдних сестара у Земуну.

На служби у земунској болници остаје до лета 1941, када га је из државне службе „без права на мировину“ отпушта власт (такозване) Независне Државе Хрватске.

Још у време док је службовао у земунској болници, др Милош Ђорић постаје градоначелник Земуна (од 9. децембра 1931. до 31. марта 1934), последњи градоначелник пре него што ће Земун бити припојен Београду. Француским орденом Легије части одликован је 21. новембра 1933, године. Његово име налази се и на списку слободних зидара у Београду, уз одредницу – лекар из Земуна.[7]

По одласку из земунске болнице, од августа 1941. води Кожно одељење у Општој државној болници у Београду.

На седници шефова и примаријуса те болнице поводом прочитаног „Апела српском народу“, Милош Ђорић је објаснио због чега не може да га потпише. Апел су међутим потписали сви присутни сем њега и још једног колеге. Стога га, 5. новембра, хапси га Гестапо и све до 14. децембра 1941. био је талац у Бањичком логору.

По ослобођењу земље на предлог тадашњег Главног санитетског савета, бива постављен за шефа Кожног одељења. У том својству је примљен од АВНОЈ-а у службу народној власти.

Решењем Министарства народног здравља Србије, међутим, од 19. фебруара 1946, а на основу одредаба одлуке о привременом регулисању положаја службеника федералне Србије, бива премештен из Београда у Ниш за шефа Кожно – венеричног одељења Опште болнице. На тој дужности остаје до пензионисања, 1959. године.

Прича се да је овом премештају допринео један Ђорићев коментар на седници Српског лекарског друштва 1946. године, када је, тадашњи председник друштва из свег гласа хвалио нови режим. Милош је на то устао и рекао како је Српско лекарско друштво од оснивања било слуга режима, и да је такво и остало. Према речима др Ивана Ђорића, вероватно је да га је од теже казне спасао др Урош Јекнић, па Милош доби само премештај из Београда у Ниш.

Његов рад у области дерматовенерологије у том сиромашном, послератном времену погодном за развој кожних и венеричних болести није остао незапажен. Објавио је већи број радова из те области, а у оквиру дерматолошког одељења формирао је „Лепрозоријум“,

После пензионисања, 15. новембра 1963, други пут се оженио, прва жена му је умрла још током окупације. Умро је у Нишу 21. јуна 1975, а сахрањен је, по својој жељи, у Београду на Новом гробљу.

2. УЧЕСНИК И СВЕДОК – РАТНО ИСКУСТВО

Др Милош Ђорић објавио је више научних и стручних радова из области дерматовенерологије, у нашим и иностраним (француским) часописима. Док је на његово књижевно стваралаштво, махом недовршено, и у поезији и у прози највећи утицај имао Први светски рат.

2.1. поезија

Од 1916. до 1918. године Крф је био седиште српске владе и свих српских војних и цивилних институција. „Изгнана“ држава наставила да функционише на свим пољима: војска, парламент, култура, трговина, просвета.

Један од феномена српског избеглиштва на Крфу свакако је били покретање и редовно излажење новина. После шест месеци неизлажења, 7. априла 1916. године, појавиле су се Српске новине број 1, година LXXXIII, у издању Државне штампарије. У то време и Ђорић објављује песме у Српским новинама, у њиховом додатку Забавнику, као и у Ратном дневнику током 1917. и 1918. Милош Ђорић и његова поезија тог тренутка, постају делом нечег већег чинећи слику стања духова једног специфичног књижевног исто колико и историјског периода.

Његова збирка песама Под шаторским крилима појавиће се, после рата, у Београду, у издању С. Б. Цвијановића, 1919. Неке од тих песама објављене су раније у Српским новинама и Забавнику на Крфу и у Ратном дневнику. О тој збирци су, непосредно после њеног објављивања, писали Ранко Младеновић, Милан Богдановић и Станислав Винавер, док Радомир Константиновић с правом каже да се она готово изгубила „у метежу првога поратног песничког дана“, дајући најисцрпнију оцену Ђорићеве поезије али 64 године касније.

Супротстављајући Бојићевој песми Плава гробница Ђорићеву Острво мртвих, Радомир Константиновић даје предност Острву мртвих.

Острво мртвих

Мирише тужно шимшир усамљен
обалом пустом крај мора сиња,
у облацима напуклим тиња
убоги месец, сушта светиња.
Душа се моли:
О, уља немам,
месече бледи, у дупље црне
давно усахлих очију твојих,
да наспем и да просветлиш
сјајем новим, иконо небесна!
И да обасјаш
острво само, мртво и јадно,
изгрбљено из мора сиња
к’о голи врх подморске планине,
к’о корњача под кором чијом
одвратно, мрачно и љигаво
чудовиште пипке извлачи
и црне барке себи привлачи,
да прими мртве... жалосне жртве,
душо исконска!

О кад смо дошли у час проклети!
Небо се покри плаштаницама,
тугом безмерном зашуме море:
на голом стењу, пресамићени
свирепим болом патње смирајне,
плач Матере Божје слушамо...
2.
Опкоњени морем и болом од света,
на Острву Мртвих сви гасимо зубље,
вечно бесни бура, шиба киша клета,
мре нада у сунце... тонемо све дубље...

На блатњавој слами људи сабијени
и пооследње снаге у мукама неста!
Умиру, у клупче грчем савијени,
Носе их – та страшна поворка је честа!

На обалу морску... О, јадни сељаци,
немирно море данас валом бије,
к’о да јагње бело вал сваки избаци,
забели се пена и јагње се скрије...

Дошла вам је лађа... Вај, гомиле мртве,
ви сте негда били људи, које зора
звала на њиву... безимене жртве,
тонућете на дно бесомучног мора!

Играју јагањци по пучини целој,
у даљини сивој мртви брод се губи...
Мајко, Света Мајко, у одори белој
сањао сам душу што све људе љуби.

На жалосној барци њих отпрати и ти,
до места ком сада брод наш кобни плови
и пре нег’ пучина што ће бедне скрити,
за све мајке, Дево Чиста, благослови!

У дубину мирну и свет без краја,
тамо, где још замах буре допр’о није,
они тону, мајко, где се тихо спаја
душа с тајном вечном што смрт од нас крије...
3.
У колевци вечној,
под усамљеним острвима,
под излоканим обалама,
спите , верни!
И море има цркву соју,
самотворну, животодавну
и када сине светла ноћ,
ноћ сјајна, света тајна,
црква заплива,
све се прелива:
крст и јабука, кубе сребрно,
море бескрајно...

Видо 1916.

Мртви које бацају у море нису „Прометеји наде, апостоли јада“, пише Константиновић, него су „јадни сељаци“, море није „плава гробница“ ни „храм тајанства и гробница тужна“, него је „сељачко море“, са таласима – јагањцима који се играју као на земљи. За разлику од готово свих стваралаца тога доба, за немирење са смрћу које тражи мит, Ђорић се, у тежњи ка митском не бави „јаловим покушајем епске рестаурације“, каже Константиновић, нити доноси библијска поређења за страдање српског сељака. У свом покушају да сељака врати њему самом Ђорић заобилази патетику, и тежи устаљеном реду. У том смислу треба тумачити и Ђорићеву жељу да се море претвори у земљу, у ливаду. Још нешто је занимљиво. Насупрот херојском, мушком и бунтовном, величању јунаштва кроз славну прошлост, ова поезија је сва у тражењу и налажењу утехе; отуда се уочава и присуство женског принципа. У песми Острво мртвих, која је по теми само слична Плавој гробници, јасно се може пратити и нешто што до сада није примећено, а то је снажно присуство женског, утешитељског и умирујућег. Песма носи посвету: „Мојој мајци“, а већ у првим стиховима помиње се месец који најдиректније симболише женски принцип сугерисан посветом. У ноћи једино месец може да донесе светлост, а у тами и мраку што симболише страхоте рата, одсуство човечности, и немоћ пред смрћу, једина могућност је тражење утехе.

Утеха, потребна тим „јадним сељацима“ што им је гроб постало море и чија су тела наслагана на обали у гомилама без реда и имена чекала да буду одвезена и бачена у морске таласе, а тог се призора Ђорић нагледао радећи на Виду као медицинар, пронађена је. Она долази од мајке, тј. женског осећања, од месеца што слути на светлост и обнову, од „Матере Божје“, или „Свете мајке“, „Деве Чисте“, или свеобухватне „Мајке“.

У истом расположењу на смрћу обележеном Виду, он проговара и о стиду:

„и кроз тишину острва мртвог
струје јецаји малаксали,
пиште галеби орошени
и одјек даљног светског мучења
шкропи ми срце постиђено...“. (Заходна песма)

Ако се узме у обзир Ђорићево искуство са помором од пегавца у Србији, а затим његов рад у болници на Виду, као и чињеница да је он 1918. напунио тек 25 година,[8] немогуће је не запитати се да ли се такав однос према смрти створио већ тада. Бити сведоком сталног присуства смрти, а готово немоћан пред њом, јер против пегавог тифуса није било лека, али ни против умирања услед изморености и глади током повлачења, вероватно је и довело до тешког осећања немоћи. Отуда потреба да се умрлима и умирућима, пружи утеха барем у поезији, али и осећај стида.

То је стид који долази баш од немоћи и људске и лекарске. Али то је и стид од живота, јер ако је смрт свеприсутна, ако она погађа по реду који се не може разумети, а још мање оправдати, онда је срамота што се остало у животу сасвим разумљива, а стид је неизбежан.[9] Колико је Ђорић о смрти размишљано види се и из стихова:

„Јер нема мисли која више мучи
но кад се свесно ишчезнуће прати!“ (Крвава загонетка)

„Зашто ме, ноћи, не одведе собом? Мучи ме сјајем нежељена зора,
пролеће бујно, запламтело море... зашто ме, ноћи, не одведе собом?
Другови моји ишчезнуше с тобом, живот ми младост притиснуо
гробом...

„Знаш, да љубави нема за ме у овом свету лудом и крвавом! Да
отворим мироточиву душу под звездама, над гробовима! Не појимам
више јесам ли жив ил’ само душа моја бди изнад леша проходалог
светом? ил’ само трајем у тихој тузи опроштајног бола? ил’ само
мучна, сива само успомена, жално сећање на себе, умрлог у туђим
издисајима...“ (Крвава загонетка).

Или у стиху:

„Умире сунце... ја не прозрех тајну!“ (Заходна песма)

Тајна која не може да се прозре и да се човек одреди према њој је – смрт. По заласку сунца долази тама, синоним за умирање. Сваки залазак сунца је смрт у малом, али истовремено оно треба да пружа могућност разумевања, превазилажења смрти, само што то разумевање изостаје. Оно је и опозит смрти, будући да је сунце бесмртно, и у томе је величина и моћ сунца у Ђорићевој поезији.

„Кадгод је на дну
прстију мојих замирало
изгубљено, самртно било,
саосећ’о сам судбу јадну
и дуго држ’о руку хладну,
а скрушено је срце снило,
тебе, о сунце, сунце бесмртно!
Тебе, источниче душе и живота!
Ти никад познати нећеш
последњи трен оних бића,
чији ти живот обасјаваш цео!
Ти мреш помамно!
теби је гроб само једна ноћ!
теби је смрт само један сан!
ти никад нећеш, лучо небесна,
озарити душу до ишчезнућа
сумње заходне и смртне тајне!“. (Заходна песма)

Загонетку смрти, сунце не одгонета, јер је смрт за сунце игра, сан, па душа човекова остаје неозарена сунчевом светлошћу која чува смртну тајну, али истовремено даје живот.

А тај живот, симболисан трајном светлошћу као тежњом за вечним сазнањем преноси се на лирски субјект и он као синоним универзалног људског, као вечити Човек остаје у сталном тражењу:

„И да сам и ја вечно видело,
однет последњим твојим пламеном,
сам, на небеским маглинама:
лутам звезданим пољанама
за душама изгубљеним,
по смрти, као пастир поноћни,
за стадом милим, златоруним...“. (Заходна песма)

Из стиха: „сви су срећни за нас тешки, мрски кривци“ (Помрачење) види се да је стид кулминирао и да не постоји сада само према живљењу, него да потпуно поништава и не дозвољава саму могућност среће. Моћи осетити срећу, потврда је кривице услед које се и јавља стид.

Тек „мржњом“ на срећне постигнуто је смирење, тек тај осећај пружа утеху и олакшава прихватање неминовности смрти.

Поједине песме на које је указано својим снажним изразом откривају Ђорића као искреног учесника и сведока, откривача оних понора човекове душе који су се могли наслутити једино тада и тамо, а опевати без повођења за типичним и општим карактеристикама свога доба и расположења, без стремљења за новим и оригиналним изразом, него једним финим осећањем за меру онога осећаног, проживљеног и промишљаваног, оног што се обзнанило у човеку и чему су се морали дати израз и име.

2.2. Проза

Роман Пегавац и глад

Искуство које је Милош Ђорић стекао током Првог светског рата није се одмах испољило и у Ђорићевој прози. Требало је да прође још пуних двадесет година, да би се у Српском књижевном гласнику 1938. појавили одломци из (недовршеног) романа Глад, и подсете на оно већ доживљено и виђено.

Колико се јасно тај период урезао у Ђорићево памћење показује и сачувани Крфски дневник,који садржи фотографије и белешке из периода проведеног на Крфу и Виду.

Епидемија пегавог тифуса, као и касније суочавање са умирањем услед глади на острву Видо, постаће две опсесивне теме готово сваког Ђорићевог прозног текста. Роман који је Ђорић замислио, требало је да носи наслов Пегавац и глад. Први део требало је да обради епидемију пегавог тифуса, а да се други део односи на глад, која је, иначе, средишња тема сва три одломка објављена у Гласнику.

Први објављени одломак носи назив Повест острва Вида, где писац креће историјски од првог помињања острва, па све до Првог светског рата, који Виду даје значајну улогу. За српску војску Видо постаје „жртвеник небројених жртава глади и беде”.

Стављајући акценат на глад, подвучену и насловом, писац „конкретну“ ратну трагедију транспонује у „општу“ трагедију једног народа. Описујући њен почетак, Ђорић бележи:

„Она је почела и развијала се углавном као крвава крајина. Њу су наставили и увећали ратни помори колере (1913) и пегавца (1915), завршених маларијом (1918)... На врхунцу ратних невоља и патња, на високом кршу и беспућу, изнад људске моћи и снаге уздигла се трагедија оних који су умрли на путу и оних који су пали на крајњем циљу. На голети и рушевинама острва Вида заметнула се борба с бедом и с бесом, са стихијама мора и неба и бесомучном немани глади.“

У другом поглављу под називом Сто гладних година, кроз прошлост, али сада српског народа, Ђорић налази прве помене о глади. Идеја о вековној глади илустрована је најупечатљивијим призорима људског страдања, по броју жртава изједначена готово са свим ратним походима, које је тај исти народ, по злом удесу, имао да издржи.

Тако се долази се и до 1915. године, до трагедије једног ратног поколења, оличеној у готово надреалном искуству изгнанства, и још невероватнијег повлачења кроз непроходне пределе од југа земље, све до Крфа.

Трећи објављени одломак из романа Глад носи назив Коначари, и заокружује причу, јер поново је у средишту приповедања Крф и долазак Срба на то острво, с тим што је овде долазак изгнаника посматран из друге перспективе, из угла оних који их дочекују.

Тај одломак је интересантан јер Ђорић кроз психолошку анализу острвљана који ишчекују незване госте, покушава да дочара атмосферу сусрета оних који су прошли албанску голготу, избеглица из сопствене земље, и оних који и сами погођени ратом и немаштином, бринући за свој лични опстанак, испрва немају саучешћа за страдалнике, већ само зебњу и осећање сопствене угрожености.

Могуће је, не само између редова прочитати и понешто што баца мрљу на такозвано српско–грчко пријатељство и на „свесрдно братско прихватање“, толико потенцирано у послератним годинама. Мотив глади присутан је и овде; њиме се покушава објаснити првобитно непријатељство мештана. Глад је у основи свих људских поступака и страхова.

Долазе изгладнели, а чекају их, невољно, они који су и сами у страху од глади. Годину и по дана рат већ бесни. Судбина Србије је трагична. Само, да ли ће Србе одвести у Алжир, у Тунис, можда Солун? Или их просто оставити ту на Крфу? Понеко не верује да ће Срби заиста доћи. Грчка је убога, Крф је исцрпљен, и једва се прехрањује. Верују Крфљани да ће их обићи та „најезда“, али то се не догађа.

Главни лик је овде млади Француз, медицинар, послат на Видо да обави основне припреме и сачека долазак првих болесника. Он прати подизање импровизоване болнице сачињене од цирада с лађа набачених на греде и повезаних конопцима, и сламом прекривену ћебад, уместо постеља. Његова размишљања о херојској прошлости и биткама својих предака припрема атмосферу каква је владала на острву међу људима који су очекивали прве ешалоне српске војске. Сви су веровали да ће дочекати праву војску, прекаљене ратнике с Цера и Колубаре који су већ у првим месецима рата створили легенду о „сиротој маленој херојској Србији“. Али, већ први сусрет доноси разочарање. Уместо праве војске стиже одред полумртве деце; која остављају мучан утисак својим изгледом. То су најмлађи; регрути који нису ни ступали у борбу и за које је рат био само поход гладних у туђину и смрт. Лежали су непомично на земљи, грозничавих очију, мршавих лица и лешинског изгледа. Уморна, изгладнела гомила младића претворена у умируће старце.

Посматрајући те прерано остареле, безвољне дечаке, француског медицинара поражава одсуство воље да се уради било шта.

Последњи сунчани дани назив је последњег сачуваног а необјављеног поглавља романа Глад. Тематски се наставља на претходно поглавље. Сахрањују се прве жртве. Они који су умрли још на броду и они који окончавају своје животе ту на Виду, у Богојављенској ноћи.

Болничари и француски војници, имају пуне руке посла. А у граду, острвљани спокојно одлазе у цркву на службу, радници с крфског пристаништа долазе на кеј, да скрштених руку посматрају како се истоварују намирнице:

„Једног Француза је наљутила толика равнодушност и он је скресао: ’Нико ништа не ради, иако би имало толико да се помогне!’ Да се помогне, несумњиво, уз добру надницу.“

Писац овде заувек оставља сведочанство о пријему на који су наишли Срби на Крфу. О гостољубивости ни говора. Можда и у томе можемо тражити одговор на питање зашто није настављено објављивање делова најављеног романа Глад!?

Ђорић, затим, говори и о почецима формирања и рада болнице на Виду. Већ у јануару болница је лечила много болесника, а према речима београдског лекара Љубомира Стојановића највише их је патило од запаљења црева, маларије и плућног катара. Идеја пишчева, свакако јесте да се покаже одсуство заразе на Виду и Лазарету. Велики број умрлих не говори о присуству заразе, попут пегавог тифуса, него је узрок смрти дуга глад.

Исцрпљени војници умирали су и када би прешли на редовну и довољну исхрану. А да би што уверљивије заступао идеју о одсуству заразе, писац је, објашњавајући ситуацију и говорећи о узроку смрти великог броја приспелих, прибегао стручним терминима и описима праћења болести.

1956. године, нишка Гледишта а под насловом Алчџба доносе у два наврата одломке из Ђорићевог необјављеног романа Пегавац и глад.[10] Ови одломци обрађују епидемију пегавог тифуса 1915.

Ова најтежа година Србије у Првом светском рату, када се (1915) појављује епидемија пегавца, приказана је и у роману Време смрти Добрице Ћосића. Прва и друга књига Времена смрти појављују се 1972, трећа – 1975, а четврта 1979. Објављивање романа почело је тачно шеснаест година после неколико објављених Ђорићевих одломака који са сачуваним необјављеним рукописним предлошцима покривају готово читав период епидемије пегавца коју је Ђорић испратио као медицинар, учесник и сведок, од почетка до краја.

Наравно да се не може са потпуном сигурношћу утврдити да ли су одломци из Гледишта били познати Ћосићу, али се поређењем могу уочити сличности између догађаја и ликова који се појављују у Ђорићевим текстовима и оних описаних у Времену смрти.

У прилог томе, да је Ђорићев литерарни опис био познат Добрици Ћосићу, сведочи податак о захвалности Добрице Ћосића за часове проведене у разговору са Ђорићем, исказана у писму саучешћа које Ћосић упућује Радмили, другој Милошевој жени, 5. маја 1975, после Милошеве смрти, где стоји и ова реченица: „Ја ћу до краја живота памтити разговоре с њим и часове у Вашем дому, топлом, свељудском...“

Осим тога, примерак романа Деобе поклоњен др Милошу Ђорићу носи посвету: „Драгом човеку, писцу, радозналцу и мом драгоценом сабеседнику о нашем ратовању и узалудности.“ Март 1971.

Отуда је логично тражити трагове Ђорићевих доживљаја у грађи за роман Време смрти, јер ко би боље могао да опише и оживи све оне страхоте по болницима за време епидемије тифуса ако не сведок и њихов учесник?

Колико Ћосић дугује Ђорићу, није расветљено.

Како год, оквир за Ђорићеву причу почиње описом сељења српске престонице ка југу земље. У објављеним одломцима описује се како се све слегло у Ниш, преко ноћи. Влада, Скупштина, дипломате, висока администрација, политички и уметнички свет, новинари, књижевници; небројене избеглице из Београда и северних градова. Пуниле су се и болнице, а празних постеља одавно више није било. Рањенике су једва имали где да сместе:

„Па су их смештали по троје у две састављене постеље уздуж, а попреко наређали би и по четворо, а кад би и то било препуњено спуштали су их на добро напуњене и препокривене и застрте сламњаче поређане дуж зидова по ходницима, да би их најзад, стављали на носила изузета на брзину из магацина и та носила увлачила између или испред постеља по претрпаним собама.“

Овај Ђорићев опис неодољиво подсећа на описе пренатрпане ваљевске болнице у роману Време смрти.

У средишту Ђорићеве приче је госпођа Селена Јакшић, супруга хирурга др Станислава. Селена се обрела у Нишу, принуђена је да напусти Београд у ком је рођена и да постане „паланчанка“. Селена припада самом врху београдског друштва. Али, рат је све променио, преко ноћи. Син јој је погинуо на фронту, добровољац од шеснаест година. Па она постаје добровољна болничарка, почиње да помаже рањеницима, сиротињи, свима којима је помоћ потребна.

У Ћосићевом роману лик Селене Јакшић има сличности са ликом Олге Катић. Обе потичу из угледних београдских породица, обе у ратно време постају добровољне болничарке.

„Селена Јакшић је знала, како болница дише. Сваки шум и сваки уздах, јаук у сну, јаук на јави...“, Олга је бдела над оболелима од тифуса којима није било спаса. Сцене у којима Олга излази ноћу у болничко двориште гледајући у облаке и ноћ, страхујући и очекујући, веома су сличне оним ноћима што их Селена уморна проводи у болничком парку ослушкујући јеку канонаде:

„А сасвим при дну болничког круга, тамо испред капеле бели се у мраку танка и висока прилика, непомична и права као стрела. То је, знају сви, болничарка Селена Јакшић, чији је син погинуо у извидници.

– Војник?

– Не, добровољац!“[11]

Ћосићеви и Ђорићеви описи болничког амбијента, понашања рањеника и особља у време епидемије, показују не мале сличности. На пример, Ђорићев опис рањеника који не може да се помири са операцијом и боравком у болници:

„Дотраја и то, обрну другу јадованку, како ће га убити ова рана, што никако не може да зарасти.

– Мораћеш да се оперишеш! – просвети га одељењар Младен и Неша се покупи главачке у собу.

То га лепо уби!

Разумевао је све што су му рекли, да га охрабре и захваљивао је, мека срца, на свему што су учинили за њега. Свеједно, опет стара песма. Понова чежња за кућом прогања га непоштедно и без повратка својима, нису му се милили више ни здравље ни глава. Намрзнуо је и своју рану и морали су да га траже и воде у превијалиште. Из дана у дан, тихо се клони свом крају Неша и све га јаче тишти она друга рана, дубоко у души. Спусти се за тили час густа магла и она утону у мрак. Искраде се из собе, оде ходником и заокрену према излазу у двориште. Ту га и нађоше.“

Ови Ђорићеви редови као да призивају лик Милоја, сина Толе Дачића, који после ампутације руке запада у слична расположења. Мржња на рану која не зацељује, потпуно повлачење у себе, безвољност, ћутање, и Ћосићевог јунака воде у смрт.

И мотив снова и причања о сновима, на сличан начин је представљен. У истом болничком амбијенту, међу рањеницима којима поред гангрене, инфекција и потпуне животне дезоријентисаности, епидемија тифуса непрекидно стоји изнад главе, уочава се потреба да се преко садржаја снова одгонетну предстојећи догађаји. Код Ђорића је овакав правац посматрања снова наговештен у неколико потеза:

„И ја сам сањао мрзак сан... Створио сам се одједном у некој болничкој соби. Увео ме је болничар Адам и оставио ме, замислите! Крај врата.

– Чекни – дер! – понудио ме Адам и обећавао ми насигурно:

– Умреће неко довече или ноћас. Добићеш постељу, чим се охлади...

Предраг се нећкао да ли да прича или да прећути своје сањарије. Навалише, пристаде.

– Ишао сам пругом као и обично и упала ми је стопала у скретницу у часу у коме ју је затварао скретничар Жура, мој кум. Јаукнуо сам од бола... нисам могао ни да се мрднем, а спазио сам, како из даљине налеће локомотива. Завапио сам из све снаге:

– Пуштај ме, куме, погинућу!

– Нећеш још, попричекај! – отеже Жура подсмешљиво, као да нам претиче времена, да се свађамо или погађамо око неке ситнице.

– Спасавај, куме, последњи је час!...

– Знам ја тарифу! – мудрује Жура и жмирка оним малим окицама злурад и поган подједнако.

Мени је дошло да пресвиснем. Већ се ближи гвоздена грдосија, хукти и разбацује варнице...

– Тако ти дечице и твоје и моје!

– А, хоћеш судар?! Па да оде моја глава место твоје. Боље.

И смилова се мени – јаднику и посаветова ме као кум кума:

– Лези на страну, одсећи ће ти само ногу!“[12]

Сличну функцију снова срећемо и у Времену смрти:

„А ја сам ноћ уочи рањавања сањао да су ми сви другови из вода црни, црњи од најцрњих Цигана. Питам их: јесам ли и ја црн? Они ћуте, а ја видим да нисам. Онда лину нека киша и са црне војске потече црна вода као из оџака. Па се згусну као катран. Тад из свог вода и од другова више никога нисам могао да познам... А ја сам уочи рањавања сањао да сам изгубио капу. Целу ноћ по шипрагу тражио сам капу и не нађох је. Кад сам се разбудио и напипао шајкачу на глави, знао сам да ћу настрадати... Најпре сам уочио нечије огромне брчине на мом лицу. После, гледам се у огледалу, и уместо своје главе, видим нечију непознату главурду...“

Паралелно са тумачењем болесничких снова нижу се, код оба писца, и сцене суровости, тренуци када се људске особине потиру сировом, животињском борбом за опстанак.

Код Ђорића је у оваквим сценама наговештена бездушност, која се у Ћосићевом роману развија до неподношљивих размера људске нискости:

„Адам дели хлеб пред ручак а болесници шмркћу удишући мирис печене коре. Међу њима је Среја најпргавији: први и понајвише огладни, па досади свима, припиткујући ’ка’ ће ручак?’; облапоран и ненасит, чисто би кидисао и отео следовање онима што га приме раније. А кад на њега дође ред и Адам му пружи цео хлеб, намах се диже граја и уплаши се собар.

– Шта вам је, људи? – упита их, али не може да се дочује добро шта кажу од велике вике. Једва се разабра:

– Дај му пола хлеба! Заповеда поднаредник Жоја.

– Зашто пола?! – побуни се Среја и стеже тајин.

– Пола главе – пола хлеба! – отсече Жоја дивљачки и разлеже се бесно церекање. Зверски смех. Смех човеку коме је бољка разгризла и најела пола главе и пола лица. Рак, дабоме.

– Доста ти је пола следовања! И дуго се кикоћу и ребећу бездушници.“ (М. Ђорић, Алчџба, „Гледишта“, јуни 1956, 3, бр. 2, стр. 41).

Сличне су сцене из Времена смрти, где се рањеници отимају око кревета у коме је умро мајор Гаврило Станковић, или оне када мокре једно по другом.

„Пун је ходник болесника који леже на слами и дроњцима, лица су им у грозници, знојава; исплажених отекли језика, бунцају. На вратима једне собе, неки се отимају о бели гвоздени кревет, вичући: Мајор се овде убио и нама остаје кревет! Кревет није ваша очевина! Имам наређење да га однесем у официрску собу! Само преко нас мртвих! Шта ће вама кревет, џулови, стоко сељачка! Болесник поред његових ногу устаје и мокри на другог болесника, који мртвачки зури у таваницу. Каквог смисла има оволико људско страдање? Пита се Михајло Радић у вреви бунцања и свађе око кревета, загледан у војника на кога у предсмртним тренуцима мокри његов друг, предсмртник.“ (Д. Ћосић, Време смрти, 3, Београд–Ваљево, 1997, стр. 287).

У опису породице Јакшић, а посебно Селене, њеног губитка и добровољног жртвовања у свеопштем метежу који је захватио Србију тих ратних година, а читаву земљу претворио у једну огромну и пренатрпану болницу, у сликама суровости људске присутној међу рањеницима, али и о оном специфичном пророчком стању у која они западају тражећи утеху причама о предсказујућим сновима, исцрпљује се Ђорићева прича. Представе које он започиње описима болесних од тифуса, њиховим патњама и бунилима, описима одбацивања оних што су прележали заразу, страха људског и безнађа, као да свој завршни облик налазе у Времену смрти. Догађаји и ликови праве скицу која оцртава основну идеју романа Пегавац и глад, а размишљање о томе како би он изгледао у свом коначном облику одводи нас на терен претпоставки. И неодољиво се на овом месту намеће, на око споредно, питање да ли би Ђорић био задовољан оним што се налази у роману Добрице Ћосића?

На то питање немамо одговора.

Ђорић умире 1975, исте године када из штампе излази трећа књига Време смрти. Објављивање комплетног Ћосићевог романа др Милош Ђорић није дочекао.

(Изговорено 22. 11. 2012, на састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва )

---

[1] Ксенија Атанасијевић, на вест о прераној смрти Љубице Ђорић у часопису „Мисао“, оставља топло сведочанство о Љубичином образовању, школовању у Русији, професорском позиву, песничким склоностима и широком разумевању уметности и књижевности. (Ксенија Атанасијевић, Љубица Н. Ђорић, „Мисао“, 1909, књ. 19, св. 5–6, стр. 1497–1498.)

[2] Поред имена стоји да је VI г., дакле, шести разред гимназије, тада још шабачке.

[3] Vlada Stanojević, Moje ratne beleške i slike, Ljubljana, 1934, str. 42.

[4] Владимир Станојевић, Историја српског војног санитета; Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925. стр. 349–350.

[5] У Опису живота дра Ђорића Н. Милоша стоји да је као тежак маларичар евакуисан из Солуна на Крф, а одатле у Француску у лето 1918.

[6] Оригинали оба документа: Објава и Уверење о неспособности, сачувани су у заоставштини Милоша Ђорића. (Налазе се код Мирјане Миловановић.)

[7] Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764–1980). Преглед историје слободног зидарства у Југославији, Београд, 1988, стр. 572.

[8] Не треба прећи ни преко чињенице да је вероватно све време присутна и брига за породицу, о којој није могло бити много вести, будући да је најстарији брат Богдан на ратишту, а мајка са троје деце преживљавала најпре муке повлачења, а касније окупације и интернације у Нежидеру од 1916, до 1918.

[9] Причајући о свом боравку у болници и о томе како је упознао позадину рата посматрајући болеснике, Црњански помиње слично осећање: „Занимљиво је да сам тада, први пут, почео да се гадим литературе и да дуго, после тога, нисам писао песме. Чему то? Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна? Понављати то у стиху, у метру, у терцини, у кватрену, у октави, у сонету, столећима? Зар није још ружније него епилепсија?“ (Милош Црњански, Лирика Итаке и коментари, приредио Гојко Тешић, Нови Сад, 1993, стр. 141.)

[10] М. Ђорић, Алчџба, „Гледиша“, април 1956, 3, бр. 1, стр. 27–38; Алчџба, „Гледишта“, јуни 1956, 3, бр. 2, стр. 39–46.

[11] М. Ђорић, Алчџба, „Гледиша“, април 1956, 3, бр. 1, стр. 28.

[12] М. Ђорић, Алчџба, „Гледишта“, јуни 1956, 3, бр. 2, стр. 41–43.