Васо Ј. Ивошевић

Бокељско поморство у радовима Петра Шеровића

Текст преузет из: Годишњак Поморског музеја у Котору, XXXV-XXXVI – посебни отисак, Котор 1987-1988.

У прољеће протекле 1988. год. навршило се двадесет година од смрти Петра Д. Шеровића, истакнутог домаћег научника, који је свој доста дуги живот посветио истраживању и проучавању бокељске прошлости скоро у свим областима људског стваралаштва. Он је био свијетли примјер неуморног истраживача, озбиљног, објективног и сигурног. Писао је само о ономе што је добро познавао личним провјеравањем чињеница. Био је један од првих бокељских историчара који је указивао на значај старих архивских фондова као на богате изворе за познавање бурне бокељске историје. Његови бројни чланци, огледи и студије о томе најбоље свједоче. У њима се приказују биографије појединих личности или описи важних догађаја. Одлично познавање класичних и савремених европских језика, особито италијанског и њемачког, омогућило му је да са урођеним ентузијазмом и акрибијом деценијама проучава старе, често слабо читке рукописе, да их преводи и објашњава, а затим, на основу њих и литературе, компонује садржаје појединих научних тема. Шеровић је по струци био правник, али је одлично познавао историјске науке, јер је имао добре прилике да у Бечу, у току студија, слуша и предавања из средњовјековне историје, књижевности и филологије са катедра знаменитих научника какви су били Јиречек, Јагић, Решетар и Мурко. Према томе у своме научном раду није био аматер. Његово знање ових наука било је широког и фундаменталног садржаја, постављено на јаке темеље још у класичној гимназији. Оваквим својим радом обогатио је нашу науку низом драгоцјених прилога из разних дисциплина, првенствено из културне, политичке, црквене, умјетничке и поморске прошлости Боке. Познато је научној јавности да су сви новији истраживачи овога подручја тражили Шеровића да га консултују у многим питањима из бокељске прошлости. Његове студије и данас служе томе.

О бокељским поморцима, њиховим заслугама, поморској трговини и привреди Бокеља почео је да пише давно, још од почетка свога научног рада. Те његове прве радове на бокељске поморске теме налазимо у разним листовима и часописима од 1921. год. наовамо. Из Шеровићеве библиографије, која износи скоро двије стотине јединица, преко педесет радова обрађује ликове и дјела знаменитих и мање познатих, или и дотле непознатих бокељских помораца, затим бродове наше тадашње трговачке флоте, врсте бродова, тонажу, посаду, наоружање, терет и луке као и учешће и заслуге појединих Бокеља у поморским биткама из далеке прошлости па све до почетка нашег вијека.[1] Шеровић је углавном проучавао бокељско поморство током XVIII и XIX вијека и о том временском интервалу највише и написао.

Поред онога што је написао у појединим часописима за поморство, био је дугогодишњи сарадник „Годишњака Поморског музеја” у Котору и у њему је почев од прве свеске из 1952. год. до постхумно штампаног чланка 1969. год. укупно објавио двадесет осам значајних прилога, од којих су неки открића његовог истраживачког труда.

Интелектуалац широке културе и солидног знања, са истанчаним аналитичким духом и сигурним увидом у изворну грађу, успио је да се упозна са дотле непознатим фондовима домаћег културног блага и да их обазриво проучава. Резултати Шеровићевог, скоро педесетогодишњег, рада врло су плодни. Упорним настојањем објаснио је доста тога што је било непознато или тек наслућено, да саопшти научној јавности драгоцјене детаље и да остави нашем покољењу у насљеђе велику тековину свога стваралаштва.

У почетку је писао само популарне чланке из бокељске поморске прошлости, јер још није имао услова за систематско проучавање. У току прве деценије интересовања за нашу прошлост, био је, стицајем потреба по службеној дужности, често премијештан. По другом и коначном доласку у Боку, службује стално у Котору све до пензионисања. И поред врло одговорне дужности у управној државној служби, свако слободно вријеме користи да погледа у трагове прошлости роднога краја. То је доба његовог врло живог ангажовања на истраживању историјских извора. Тако 1933. год. оснива Народни универзитет Боке Которске и у „њему окупља јавне раднике и друге интелектуалце”. Из ове установе се „програмира и успјешно спроводи просвјетно-културна и привредна обнова овога краја”. Идуће године покреће „Гласник Народног универзитета Боке Которске”, значајну едицију, која излази све до уочи Другог свјетског рата. У овом гласилу Шеровић је са сарадницима објавио знатан број занимљивих научних прилога. Шеровићев Народни универзитет има своју трибину, одржава научна и популарна предавања и издаје књиге које приказују прошлост Боке. По стручној оцјени „Гласник” је објавио „прва шира сазнања о значају и богатству културно-историјских споменика Боке Которске”.[2] Врхунац Шеровићевог ангажовања била је „Прва културно-историјска изложба Боке Которске” у октобру 1934. год. у Котору. Ова изложба „заузела је све просторије Гргурине палате (данас зграда Поморског музеја) и својом свеобухватношћу квантитативном и квалитативном изненадила и саме познаваоце овог насљеђа”.[3] Очевици изложбе пишу да је „на овој изложби заблистало дотле невиђеним сјајем још очувано богато културно-историјско насљеђе овога краја”.[4] То је била „прва изложба оваквог садржаја у Котору какву Бокељи до тада, а ни доцније, нијесу видјели”.[5] Било је изложено преко седам стотина експоната, а међу њима и знатан број оних који су репрезентовали бокељско поморство у излагању бродске опреме, докумената, оружја, одјеће и бројних слика. Шеровић, и поред својих тешких обавеза у врло одговорној служби, налази могућности да ради на науци, највише ноћу, изолован од дневних токова свега онога што су му служба и породица доносили. Ратне године проводи у своме дому у Бијелој. Спријечен тешкоћама у којима се народ налазио није могао да изучава теренским испитивањем него се морао задовољити да биљежи своја запажања из материјала које је раније исписао. Од 1948. год. па све до уочи смрти, Шеровић се врло често јавља у новим научним часописима читавом бујицом својих запажених прилога.[6]

Још далеке 1921. год. у новосадској „Застави” на осам страница дао је занимљиви географско-историјски преглед Боке Которске у којем је приказао, поред природних љепота заливске Боке, и њену историју од антике до првог свјетског рата. Ту је споменуо у кратким цртама бокељске знамените поморце, њихова путовања, страдања и побједе, а уз то и бокељску поморску привреду. Посебно се осврнуо на бокељске једрењаке и њихову пловидбу свим морима.[7] У београдском листу „Време” у два наставка писао је о прошлости Пераста и истакао улогу овога града у историји домаћег и страног поморства.[8] То су били популарни чланци којима је илустровао и: освијетлио поморску прошлост Бокеља.

У току 1925. год. у часопису „Јадранска стража” наставља на популаран начин да опширније пише о Боки. У пет наставака током поменуте године на преко двадесет страница концизног текста, снабдјевеног обиљем података и фотоса, сликовито је оцртао прошлост Боке у свим областима народног стремљења, па је тако дао доста грађе о бокељским поморцима, флоти и поморској привреди.[9] У два листа из те године писао је о поморству у доба Немањића.[10] То су подаци из политичке и културне историје средњовјековне српске државе, којој је дуго и Бока добрим дијелом припадала. Ову тему допунио је у документарном чланку о Боки Которској за вријеме владавине Немањића.[11]

Објављивањем двију студија у београдском часопису „Братство св. Саве” Шеровић почиње опширан аналитички рад на проучавању бокељског поморства. У првој од њих „Свети Трифун у Котору и Бокељска морнарица”[12] спомиње да је патрон Котора до 809. год., до доласка моштију св. Трифуна из малоазијског града Кампсаде у Боку, био св. Георгије. Шеровић изводи овдје један мало познати детаљ да је у вријеме владе Централне комисије, по жељи црногорског господара митрополита Петра I Петровића — Његоша, једна честица реликвије главе пренијета у Москву. У низу описа приказује градске црквене и народне свечаности приликом празновања дана овог которског заштитника. У тумачењу постанка и развитка которске односно бокељске морнарице писац даје филолошко тумачење назива ове установе. Напомиње да се овај назив искључиво употребљавао на источној обали Јадранског мора, и да је то био повод неким научницима да тврде да је словенског поријекла, а одатле добио свој италијански облик и употребу. Како је овај Шеровићев чланак био упућен првенствено читаоцима који су слабо познавали прошлост Боке, напомиње да док је „цветало поморство у Боки, народ је живео у сваком изобиљу. Сведоче то дивне палате и величанствене цркве, као и многи други остаци из оног времена кад је поморски живот у Боки напредовао”.[13] Овом закључку може се одмах примијетити да је у благостању живио само повлаштени слој бродовласника и трговаца који су и градили поменуте грађевине, а никако и сав живаљ Боке, чија је млада снага опслуживала њихове бродове и скромно зарађивала, а њихове породице често биле изложене којекаквим невољама. Писац зачетак братовштине морнара види у цеховима која су имала патронат св. Николе. Временом которска морнарица постаје установа са својим статутом, а затим по својој улози у животу града има и извјесне привилегије.

У другој студији опширно пише о поморству Боке и даје широк преглед развоја бродарства и поморског позива овдашњег становништва од античког доба, па све до почетка овог вијека. Ту је језгровито описано доба Римљана и њихова суверена моћ на Јадрану, пљачке и гусарења по нашој обали и Средоземљу. Затим се осврће на византијску управу у приморским градовима, као и на походе и освајања Авара, Сарацена и словенских племена на јужно Приморје. И док Немањићи нису имали смисла за поморство, Млечићи су, као приморска држава, унапређивали флоту и поморску привреду. Венеција је из сопствених интереса помагала изградњу бокељских бродова и мобилисање помораца да би их користила у освајачке сврхе. Шеровић спомиње јунаштво Пераштана у битки код Лепанта, и у току Кандијског рата. У даљем излагању истиче учешће перашких бродова и помораца, као и копнених одреда, у ослобођењу Херцег-Новога 1687. год. У неколико пасуса пише о учешћу Бокеља у изградњи и унапређењу руске флоте. Поред наутичара Марка Мартиновића и његове школе и адмирала Матије Змајевића, посебно се задржава на мање проучаваној личности руског адмирала и грофа Марка Николина Војновића, који је организовао руску црноморску флоту и командовао једном ескадром у битки против Турака 1788. год. Спомиње и остале знамените бокељске поморце у руској морнарици, као и чувеног поморског капетана Петра Желалића, витеза Малтешког реда и храбре поморце Марка и Јоза Ивановића из Доброте. У завршним редовима осврће се на стање бокељских бродова и њихових капетана током XIX вијека и даје низ статистичких података о њима.[14] Ово је био пионирски рад у научном приказивању бокељског поморства кроз историју, први такве врсте код нас. Подстакнут оваквим напором Шеровића, дон Нико Луковић држи у Београду на Народном универзитету 5. јануара 1930. год. предавање „Постанак и развитак трговачке морнарице у Боки Которској”. Ово предавање штампало је Удружење Бокеља у Београду исте године.[15]

У поменутом раду у „Јадранској стражи” који је објављен током 1925. год. у више наставака, приказао је знамените бокељске поморце почев од најстаријих познатих података. Тако износи да су у битки код Лепанта 1571. год. на млетачком адмиралском броду Пераштани чували државну заставу. Пилот на адмиралском броду био је Пераштанин Петар Стјепанов Марковић. Пишући о херцегновским Војновићима, истиче посебно грофа Марка Војновића, првог адмирала руске црноморске флоте „који је био врло омиљена личност на царском двору”. Он је основао луке на Каспијском мору како би боље унапредио руско поморство. Затим спомиње остале Војновиће: Јована, Александра и Ђорђа и о њима закључује излагање ријечима: „Руско поморство на југу има да захвали у првом реду овим Војновићима који су све своје силе били посветили добру и напретку нове своје домовине”.[16] Описао је путовања и поморске битке грофа Јована Мирковића, који је са синовцем Симеоном био похваљен и одликован од стране више владара за храброст и прегалаштво које је показао у борби против француских гусара. Овом угледном поморцу посвећује знатно касније (1953. год.) један пригодан чланак у којем детаљно описује Мирковићеву борбу са француским гусарима. Овдје спомиње назив његовог бригантина, посаду и наоружање.

Мирковић је често путовао по Средоземљу и превозио разну робу из јадранских лука у Венецију и на Левант. У јулу 1800. год. дошло је до борбе у близини Сардиније. Мирковић је вјештим маневрисањем успио да избјегне директни удар гусарског шамбека и тиме и само заробљавање. Послије жестоке топовске ватре, бродови су се сасвим приближили и дошло је до борбе бодежима у којој је био тешко рањен. Француски гусари су побијеђени и изгубили велики број морнара. Поред личне храбрости, капетан Јован Мирковић је показао и пожртвовање, јер је, иако рањен, остао са својим саборцима до коначног савлађивања гусара.[17] У овом периоду од првих штампаних радова па до 1940. год. писао је више чланака о знаменитим бокељским поморским капетанима и њиховим подвизима на мору. У неколико наврата писао је о Тому Милиновићу — Морињанину и капетану Петру Желалићу.[18]

Посебно је занимљив Шеровићев мали чланак о Милошу Вукасовићу, поморском архитекти Аргентине, штампан у „Јадранској стражи” 1925. год. на свега једној страници. У њему даје кратке биографске податке о овом заслужном Бокељу, који је рођен у Дражин-врту 1847. год., а школовао се у Перасту, Трсту и Падови. У Буенос Аиресу је основао највеће паробродарско друштво у јужној Аргентини. Истакао се у бродоградњи и радио нацрте за израду ратних бродова Аргентине. По оцјени онамошњих поморских стручњака, Вукасовић је сматран „препородитељем аргентинске поморске трговине и најбољим поморским архитектом Јужне Америке”. Зато „кад се буде писала културна повијест нашега поморства, веома видно мјесто заузеће име Милоша Вукасовића, некадашњег царског руског генералног конзула, познатог и признатог поморског архитекте Јужне Америке”.[19]

Један краћи осврт дао је из политичке историје оног пресудног доба, када су се Бокељи на кратко вријеме ујединили са Црном Гором 1813-1814. год. и у Боки боравила енглеска савезничка флота.[20] Такав је и његов мали прилог о односу наших помораца и шпанске морнарице.[21] Крајем 1926. год. пише о првој српској просвјетној установи у Херцег-Новом, поморској школи, која је дала стручна знања многим нашим поморским капетанима.[22]

Међу знамените бокељске поморце Шеровић спомиње Јована Пјешивца, народног добротвора и пријатеља руског адмирала Макарова, Марка Гопчевића, Леса Павковића и друге. У поменутом часопису објавио је 1927. год. попис бокељских помораца из 1832. год. штампан у „Летопису Матице српске”. У овом попису у којем се спомињу бокељски поморски капетани и бродови по мјестима поријекла од Топле до Доброте и Прчања, Шеровић је пронашао погрешке и недостатке, па је вршио исправке и допуне према сигурнијим подацима којима је располагао у препису из изворне грађе.[23]

Колико је био упоран и педантан у научном раду види се и по томе што је још у првим опширнијим радовима о бокељском поморству износио дотле науци непознате детаље, и биљежио статистичке податке. Тако је својевремено писао да је поморство у Боки Которској „цветало још у старом веку. Тако, у илирско доба танке галије називане »liburnicae naves« залетаху се из свог утврђеног склоништа — Боке Которске да пљачкају и уништавају римско трговачко бродовље по Јадрану и Средоземном мору”. Спомиње Пирусте, осниваче Пераста као врло вјеште поморце. Послије краћег увида у поморство за вријеме Римљана и Сарацена, осврће се на долазак и поморство словенских племена. Интересантна је Шеровићева биљешка да је дванаест Пераштана у доба Немањића у Боки чувало српску државну заставу у току ратних похода на копну и мору. На ову тему ће знатно касније да напише документован научни прилог. У току вишевјековне млетачке управе Боком, Венеција је, из сопственог интереса, помагала развоју бокељског поморства, да би њихове бродове у току рата могла наоружати и прикључити својој ратној флоти. Посебно је детаљно описао живот наших морнара на једрењацима, одржавање брода, јарбола и једара, асистирање кормилару и старијој посади, чишћење и подмазивање кормила, утовар и искрцавање терета. Нарочито се задржао да сликовито прикаже обавезе почетника у морнарском позиву „малога”, који је „морао послуживати капетана, часнике и старије морнаре и без поговора извршавати сваку њихову заповед”. У даљем излагању је оцртао напредовање почетника у служби тако да је морнар на броду имао исте обавезе, али „и нешто више личне слободе”. Напредовање се стицало „према својим способностима и напретку у морнарској пракси”. Ток унапређења од „малога” и „младића” до кормилара и боцмана (нострома) кретао се до поткапетанског испита и дужности „шкривана”. Послије свега тога бокељски поморац, по угледу на тадашње европске колеге, стекао би „патенту” и постао заповједник брода. Шеровић је за ово излагање добрим дијелом користио Матавуљев рад „Бока и Бокељи”.[24] На основу архивских исписа сазнајемо да је у Боки 1801. год. било регистрованих 238 „патентованих” капетана и три хиљаде морнара, а десет година доцније (1811) било је три стотине бродова и око пет хиљада помораца. Напомиње да је само из херцегновске општине, која је тада, рачунајући сва подручна села, имала осам хиљада становника, било помораца из шездесет пет братстава. Поред великих „патентованих” бродова, који су пловили свим морима свијета, било је по Јадранском мору у сталном трговачком промету и доста мањих бродова бокељских бродовласника са домаћом посадом м искусним капетанима.[25]

Значајан прилог дао је још 1932. год. кад је објавио свој први попис бокељских капетана и бродова с краја ХVIII и почетка XIX вијека на основу архивских исписа.[26] Као што ћемо видјети у току овог рада то је био прелазак са популарног на научно излагање тема о нашем домаћем поморству. Али и даље је писао популарне написе о поморству који имају љепоту белетристике у излагању, а истовремено и дају описе менталитета нашег бокељског човјека и његову борбу са морском стихијом.[27] Од 1932. до 1952. год., изузев два чланка, штампана 1936. год.[28] Шеровић није објављивао радове на поморске теме. То је вријеме које посвећује, углавном, проучавању сакралних грађевина, иконопису и епиграфици.

У првом броју Годишњака Поморског музеја у Котору појављује се његов документовани прилог о бродовласништву и сувласништву.[29] Шеровић користи један докуменат, писан ћирилицом на нашем језику, из 1784. год. и објављује га као научни куриозитет. Писао га је јерођакон Кирило, вјероватно тадашњи сабрат манастира Бање код Рисна, јер се у то доба у архиву овог манастира опомињу два калуђера са овим именом. Њега спомиње и црногорски митрополит Петар I Петровић-Његош у једној посланици Ришњанима. Према казивању настојатеља манастира Бање, архимандрита Дионисија Миковића, познатог истраживача бокељске прошлости, овај калуђер Кирило дошао је у Рисан из сремског манастира Хопово и једно вријеме у Рисну вршио дужност приватног учитеља. Превод на италијански језик урађен је знатно касније, тек 1. V 1785. год. У овом уговору опомињу се као сувласници пулаке (брода са три катарке) капетана Сима Драгићевића, Вуко и Алекса Балабушић из Бијеле, који учествују са три карата. Писац чланка даје сва потребна објашњења о сувласништву и вриједности карата. Напомиње да је овај докуменат рјеткост, „јер, колико нам је познато, оваквих се докумената из овог доба није, нажалост, сачувало у Боки, иако их је морало бити на територији херцегновске, рисанске, луштичке и кртољске општине (будванске и паштровске). Свакако карактеристичан је за нашу Боку и важан за историју нашег поморства”. Овај уговор је публиковао да би дао подстрека „да се прикупе и објаве и други овакви и слични документи из поморске прошлости Боке, писани народним језиком м ћирилицом”. Ово је био почетак Шеровићевог истраживачког рада на откривању богатих ризница архивске грађе по фондовима поменутих бокељских општина, драгоцјених докумената писаних нашим народним језиком и писмом у којима се сачувао идентитет и поријекло бокељског становништва. Шеровић је читавог свога радног вијека настојао да тај народни идентитет научно доказује баш кроз оваква аутентична свједочења, да, и поред низа окупација и туђинског насртаја на нашу културу, наши преци достојанствено и упорно воде борбу за свој национални опстанак. Од те грађе сигурно да је више нестало него што се сачувало, јер је сваки окупатор свој поробљивачки менталитет хтио да сакрије уништавањем архива.

Као плод мукотрпног истраживачког труда штампао је праву студију, препуну архивским подацима, „О поморству херцег-новске општине у XVIII и XIX вијеку”[30] а у Годишњаку сљедеће 1953. год. њу допуњује новим радом „Подаци из поморске прошлости херцегновске општине почетком XIX вијека” 1954. год.[31] У првом раду напомиње у почетку да је Херцег-Нови од свога постанка у XIV вијеку имао „уређено пристаниште и доста жив промет домаћим и страним бродовима, јер је Твртко оградио овај приморски град управо стога да се босанска прекоморска трговина и трговина из српских земаља еманципује и ослободи зависности од дубровачких бродова и лука”. У даљем излагању напомиње да је под дугом турском владавином имао адмирала и да су се турски гусарски бродови одавде „залијетали далеко преко мора да пљачкају туђе бродове и пристаништа, а бавили су се и трговином. У Херцег-Новоме је био и арсенал за оправку и градњу мањих бродова”. По коначном ослобођењу 1687. год. становништво се „почело врло интензивно бавити поморством и рибарством, што им је, уз пољопривреду и сточарство, било главно занимање. Дошљаци из Црне Горе и Херцеговине пошто су затекли у Боки развијено поморство и јаку поморску традицију, брзо се научише и привикоше поморском животу и већ у старим документима првих година XVIII вијека налазимо велики број помораца који су пловили кроз Далмацију, Истру и до Трста, а на југу до арбанашких пристаништа. Управо је за чудо како је велик број помораца овога краја на малим баркама на весла или већим (гаетама) пловио до разних далматинских лука”. Наводи примјере ових помораца који су са свега четири или шест весала далеко стизали уз нашу сјеверну обалу. Поморски саобраћај из Херцег-Новога на овим баркама углавном се одвијао до Дубровника и Корчуле, а рјеђе даље, као до Сплита или чак до Трста. Шеровић је пронашао записе из којих се сазнаје да су и бокељске жене понекад чиниле посаду, иако су у већини случајева то биле супруге наших помораца, углавном патруна, а ријетко и путнице. Шеровић наводи врсте бродова, власнике, патруне, посаду, терет и одредишне луке. Све ове и друге податке пронашао је у Архиву старе Топаљске општине и то из рукописних књига у којима се чувају копије докумената који су се поморцима издавали и одобравала путовања. У интервалу од 1751. до 1794. год. пронашао је у архивском материјалу преко стотину поморских капетана са ове територије, а сигурно да их је било више, јер за извјесне периоде недостају извјештаји.

Међу њима спомиње оне знамените који су се истакли у поморским биткама и окршајима са гусарима. У низу ових имена су и адмирали у руској морнарици из породице херцегновских Војновића, затим појединце као храброг Јована Мирковића, Петра Желалића, витеза Малтешког реда. Спомиње и остале мање познате, чије су заслуге забиљежене у прошлости и у овоме раду их истиче. У шематском прегледу приказао је бродарство ове општине из којег се доста сазнаје о нашим поморцима и поморској трговини. Напомиње да је „било капетана из херцег-новске општине који су имали своје бродове и у другим државама, нарочито у Русији”.

У другом поменутом раду о поморству Херцег-Новога у XIX вијеку наглашава да је „и овај крај у ово доба имао исто тако јако развијену трговачку морнарицу, као и у поморском животу познате општине перашка, прчањска и добротска, што раније није било познато”. Како су ови подаци веома важни за познавање бокељске поморске привреде, Шеровић овдје објављује грађу за прве године прошлог вијека. У свијетлу ових пронађених података може се пратити ток бокељског поморства на херцегновској ривијери и у њиховом свијетлу сагледати „сјајан примјер националне свијести”. Шеровић и овдје, као и у низу својих научних радова, истиче патриотизам као врло уочљиву и живу одлику у карактеру нашег овдашњег човјека. У старој Топаљској општини, као и у осталима које наводи, у администрацији, као и у свакодневном животу, употребљава се народни језик и писмо, што је био „изузетак у вријеме када се све писало, што се односило на поморство, италијанским језиком”.[32]

У истом броју Годишњака објавио је и чланак о учешћу бокељских помораца у ослобођењу Грчке. То су били „многи одважни и родољубиви капетани и морнари”. Међу њима Шеровић спомиње Шпира Алексића из Мојдежа и Марка Радуловића, Ника Јанковића с Топле и Глига Маџора из Луштице, Јока Милиновића из Мориња, Ника Липовца из Котора, Јосипа Вицковића из Пераста и браћу Шпира и Драга Поповића из Рисна. Посебно истиче храброст Васа Брајевића, такође из Мојдежа, чији су потомци остали у Грчкој. Очевици његових подвига су бокељски поморци Марко Аћимов Гојковић из Мокрина, и капетан Шпиро Ђуров Томановић из Лепетана.[33] Шеровић је користио за овај рад познату студију Лазара Томановића „Бокељи у рату за ослобођење Грчке”, објављену 1873. год. у „Српско-далматинском магазину”.

У непосредној вези са претходно цитираним Шеровићевим радовима о поморству на територији Херцег-Новога стоји његова студија „Стара Топаљска општина у Боки Которској”.[34] Познато је да су о Топаљској општини и њеној улози својевремено писали Владимир Ћоровић и прота Саво Накићеновић. И док је Ћоровић проучавао само материјале који обухватају рад ове општине у првој половини XVIII вијека, Накићеновић је дао општи поглед на њену дјелатност. За разлику од својих претходника, Шеровић је детаљно, колико су му дозвољавали архивски извори, обухватио овим радом све вријеме њеног постојања од оснивања 1718. год. до престанка функционисања 1797. год. Ово је његов други рад о Топаљској општини. Први је објавио још 1933. год. У овом раду, који цитирамо, Шеровић даје осврт на архивске фондове Топаљске општине од којих нас овдје посебно интересују протоколи општинске канцеларије у вези са поморском привредом овог подручја. Нажалост, „неколико оваквих књига” је отуђено продајом; „купио их је половином прошлог вијека Иван Кукуљевић-Сакцински и налазе се у Архиву Југославенске академије у Загребу”.

У једном броју познатог часописа „Српско-далматински магазин” у биографији паштровског калуђера архимандрита Димитрија Перазића из Режевића, пронашао је име руског вице адмирала Петра Вучетића (Вукотића) из Подластве у Грбљу. Тада је могао само да укаже на личност једног „мало познатог Бокеља” који је достигао високи положај у руској ратној морнарици.[35]

У хронолошком поретку публиковања својих прилога из бокељске поморске прошлости, који обрађујемо према поменутој библиографији, Шеровић је 1956. год. штампао рад о учешћу браће Ивановића из Доброте у битки са гусарима код Атине 1756. год. Једрењак Јосипа Ивановића, типа тартане са осам топова и четрдесет чланова посаде, био је усидрен у атинској луци Драго. Њега је напао гусарски шамбек под командом хаџи Ибрахима Кандијског са посадом од триста људи и осамдесет топова. Уз помоћ старијег брата Марка и у неравној седмочасовној борби, у којој је Марко тешко рањен подлегао, Јосип је побиједио гусаре. По оцјени писца „ова побједа је имала јаке политичке и економске посљедице, јер су побијеђени гусари и углед млетачког бродарства се подигао”. Отац браће Ивановића је био познати поморски капетан и бродовласник Вуко Ивановић (1696-1759) и њему је Андрија Качић-Миошић посветио 1759. год. друго издање свога спјева „Разговор угодни народа словинскога”.[36]

Шеровић је проучавао у више наврата и са разних аспеката политичку и културну прошлост Паштровића. У једном од својих радова бавио се и њиховим племенским уређењем и поморском традицијом. Према једном извјештају которског провидура с краја XVI вијека, а који овдје дјелимично цитира, познато је да „међу њима има добрих помораца”. Према једном другом провидуровом извјештају из друге половине XVIII вијека дознајемо да су Паштровићи раније водили трговину на својим бродовима по разним источним лукама и то већином на Пелопонезу и по албанским пристаништима, а већином своје производе на тартанама превозили у Венецију. Због сукоба са Улцињанима, напустили су трговину на албанској обали и обратили се затим Дубровнику. Шеровић спомиње познате поморске капетане из Паштровића током XVIII и XIX вијека. Трговина домаћим производима као што су вино, уље, суво месо и сир у то вријеме цвјетала је на венецијанским пијацама. Врло обазриви, паштровски прваци, пред турским насиљем, тражили су млетачку политичку заштиту, која им је донијела и економске повластице баш у погледу трговине у главном граду, која се одразила у ослобађању од царине. С правом закључује писац да су Паштровићи „кроз вјекове на мору и на копну стајали на бранику свога завичаја и тиме особите услуге учинили Млечићима. А ови им ипак нису вјеровали, што се види из извјештаја которског провидура”.[37]

О Пераштанима и њиховом учешћу у поморској привреди Боке Которске као и о политичкој улози у промјенљивим ситуацијама, писао је више пута.[38]

Као наставак проучавања поморства на херцегновској ривијери сматра се Шеровићев рад „Подаци о поморству Крушевица, Јошице и Ђурића”[39] у којем описује читаву плејаду помораца из појединих братстава овога краја и њихове заслуге у развоју домаћег бродарства и поморске трговине. Посебно су значајни неки од њих због свога учешћа у борби против Француза на почетку прошлог вијека.

У есеју „Которска морнарица” једним дијелом понавља об раду из својих првих радова које смо приказали на почетку излагања. У овом раду позива се на студију проф. Антона Дабиновића „Котор под Млетачком републиком”, Загреб 1954. о организовању удружења помораца за одбрану града какво је било у Равени у доба византијске управе. Цитира документе код Фарлатија и дон Ива Стјепчевића који су хронолошки неподударни у погледу године оснивања ове морнарице. Описује њену структуру и задатке у одбрани Котора и учешћу у прослави св. Трипуна, патрона града. Према Статуту, Которска морнарица имала је „сталешко-социјално и хумано-каритативну улогу”. У закључку резимира о правној и друштвеној функцији ове братовштине которских помораца.[40]

У оквиру проучавања бокељског поморства спада и Шеровићев рад о архитектури бокељске капетанске куће из тога доба. Написао га је на основу разних детаља, а користио се доста и студијом проф. архитекте Милана Злоковића „Грађанска кућа и палата у Боки Которској”, објављена у часопису „Југославија” за 1954, год. Према стручној оцјени проф. Злоковића „грађевинска дјелатност у Боки Которској у раздобљу пуна три вијека била је нераздвојна с развитком домаћег поморства”. У Боки је цвјетала грађевинска дјелатност у другој половини XVIII вијека када су „саграђене многе велике и репрезентативне бокељске палате”. Та дјелатност опада крајем XVIII и почетком XIX вијека као резултат промјена у политичком и економском животу Бокеља, који се одразио у пропадању дотадашњег бродарства и поморске привреде. По његовом мишљењу Бокељи су сами правили пројекте својих кућа и то на „традиционалним и освештаним методама локалног начина грађења”. Према томе се „распоред и камена структура кућа некадашњих бокељских помораца-капетана и бродовласника — разликују од осталих типова зграда”, (проф. М. Злоковић, „Капетанске куће у Боки”, „Политика”, 13. IV 1958). Шеровић опажа да се богатство бокељских бродовласника огледало у изградњи и уређењу њихових палата, чије зидине и данас по бокељским поморским насељима свједоче о њиховој љепоти, богатству и естетским вриједностима.

У чланку је детаљно описана унутрашњост капетанске палате, функције и садржај њених просторија, фасада и башта. У приземљу је обично била „коноба” у којој се чувала опрема за бродове и рибарске барке, бачве за вино и камена „пила” за уље. На спрату су били салони, украшени скупоцјеним намјештајем и сликама. На другом спрату су биле собе за спавање. У поткровљу је била „пространа кухиња са отвореним огњиштем изнад којег је била ‚напа’ која је скупљала дим и одводила у димњак”. Ту је била и свакодневна „трпезарија”. Капетанске палате су „обично биле троспратне, а истичу се својом величином са строго симетричним прочељем. Балкони су били омиљени и нигдје на нашем Приморју, тврди Злоковић, нијесу били заступљени у толикој мјери као у Боки”. Шеровић напомиње да су ове капетанске палате биле украшене луксузним намјештајем и разним умјетничким предметима, чији сјај се видио и на изложби коју је он приредио у Котору 1934. год. у палати Гргурина. Пазило се на уређење башта у којима се његовало цвијеће, воће и поврће. Зна се да су доношена и разна егзотична стабла ради украса. Писац напомиње да се капетанска палата у Бијелој разликује од поморских палата у Перасту, Доброти и Прчању. Потиче из ХVШ вијека и била је власништво познате перашке породице Ђуровића-Змајевића.[41]

У раду о прошлости Тивта указује на античка преисторијска насеља која овдје потичу још из илирског доба. Проучавао је лингвистичку и топономастичку литературу познатих научника, да би могао протумачити поријекло назива овог града као и значења његових топонима, која нијесу позната нашем покољењу. Шеровић је пронашао архивске податке да је „у старом Тивту који је захватао и данашњу Ластву, било људи који су пловили као морнари на једрењацима својих феудалних господара, а било их је капетана и бродовласника... Код Плавде је била скела за прелаз на другу страну. Власници лађа који су као искусни веслачи вршили саобраћај између сјеверне и јужне стране Залива, чували су овдје улаз у унутрашњи дио Залива од гусара”.[42]

У малом чланку описао је учешће познатог бокељског поморца, руског адмирала Марка Војновића и његовог блиског рођака Јована грофа Војновића у битки код Чесме 1770. год. Шеровић се осврће на једно литерарно дјело, штампано у Фиренци 1774. год., у којему се у стиховима описује улога ових знаменитих Бокеља у битки у којој је побиједио Турке командант руске војске гроф Алексије Орлов.[43]

Врло зналачки је проучавао и приказао путопис италијанског писца Ђузепа Росакиа „Пут од Венеције до Цариграда морем и копном”, штампаног у Венецији 1606. год. и илустрованог бројним цртежима и географским картама у којем су приказани далматински и бокељски градови, тврђаве, луке, заливи, острва, планине, ријеке и мора. Шеровић се задржава на опису Херцег-Новога и илустрацији на којој је уцртано двадесет шест лађа и једна црква за коју мисли да је стара црква манастира Савине, која потиче из XV вијека. Ту су и описи текстом и илустрацијом Котора (тврђава и лука), Будве, луке Траште, Роса и околних обалних насеља. По оцјени приказивача цртежи Котора су „релативно доста тачни, какве не налазимо у ондашњим албумима. Има грешака у опису Будве, Трашта и Роса. Ова књижица има и научну вредност обзиром на економске, културне и фолклорне податке, а нарочито на податке из поморског живота нашег Приморја. Такође је важно и то што нашу обалу називље Словенском земљом”.[44]

Позната је институција „суда добрих људи” у прошлости Боке Которске. О томе је Шеровић писао у једном раду о трговачко-поморском спору који је вођен између једног турског поданика из Жабљака (утврђења крај Скадарског језера) и једног Паштровића, Ника Перазића, познатог поморца и богатог трговца који је својим бродом превозио „робу из наших крајева и продавао по разним лукама млетачке територије, особито у Венецији”. Њега је оптужио продавац укљева из Жабљака да му није платио повјерену робу. Суд добрих људи у провидуровој канцеларији у Котору писао је пресуду 14. марта 1719. год. коју је написао „старом ћирилицом прота Ђуро Брчела” да Перазић плати дуг тужиоцу.[45]

При крају свог научног рада, Шеровић се још једном вратио омиљеним личностима из бокељске поморске прошлости: поморцу и артиљерском војводи Тому Ђ. Милиновићу и храбром капетану Петру Желалићу. У резимеу о интелигентном и прегалачком дјелу Милиновића пише да је „на својим путовањима показивао велики интерес за градњу бродова, а нарочито за прављење разног оружја, посебно топова, те је залазио у многе велике радионице и арсенале и ту пажљиво пратио, биљежио и памтио све што га је занимало... Карађорђе је био њиме одушевљен. Он саставља топове од пет дјелова, који се раставе и лако преносе, и прави муницију... Био је један од најзаслужнијих Бокеља”.[46]

У чланку „Јуначко дјело капетана Петра Желалића” истиче да је „Бијела приморско село у којему је од старина било доста помораца у сваком братству, а нарочито се у том погледу истиче братство Желалића”. У проучавању поријекла овог братства, пронашао је извор одакле потиче њихово презиме, везан за доба турске владавине овом територијом. У катастику Херцег-Новога с почетка ХVШ вијека спомиње се један њихов предак који има бројно потомство. Петар је потомак једнога од њих. Рано је почео да плови. Био је „даровит и неустрашив”. Пошто је добро и рано научио да се бори са морском стихијом, од уштеда је купио један мали „шамбек” и са малом посадом од три морнара разних народности самостално је пловио и водио борбу са турским бродовима. Као заробљеник на турском броду доживио је ослобођење и побједу над бројном турском посадом послије упорне борбе 19. септембра 1760. год. Нашао је уточиште у Малти, гдје заснива породицу и постаје витез Малтешког реда. Ту је и умро 1811. год. и сахрањен је поред своје задужбине, црквице св. Николе од које данас, као ни од његовог гроба, нема никаквог трага.[47]

Посљедњи Шеровићев рад, постхумно објављен у Годишњаку за 1969. год. описује једну стару фотографију на којој је приказана свечаност испред цркве св. Луке и коло које воде чланови Српске гарде, установе која је „у свему била слична чувеној бокељској морнарици”.[48]

Шеровић је имао велико знање и оставио нам је у насљеђе богату ризницу свога истраживачког труда, која ће се користити још дуго. Он је био „отворена књига за разне научне проблеме”[49] и наше покољење и будућа могу да се много чему науче проучавањем његовог плодног стваралаштва.

Summary
BOKA'S SEAMANSHIP IN THE WORKS OF PETAR SEROVlC

Vaso J. IVOSEVIC

In the large bibliography of scientific works of Petar Serovic dealing with various subject matters from the past of Boka Kotorska, over fifty of his studies, essays and articles are dedicated to its seamanship. They present characters and merits of the prominent seamen, some of which distinguished themselves in naval engagements, others achieved the ranks of admirals in the Russian Navy. In his research work P. Serovic made use of some old papers found in the Archives of Kotor. They contain valuable data on the foundation and development of Boka's shipping, maritime trade and economy. He was the first who discovered many details unknown before specially from the area of the old municipality of Topla through the 18th and 19th centuries. His contribution to the study of Boka's maritime past is significant and will be of great use in the further study of Boka's maritime affairs.

[1] М. Злоковић, Библиографија радова Петра Шеровића, Которска секција друштва историчара Црне Горе 1948-1968, Котор 1970, стр. 219-234.

[2] Иг. Злоковић, Петар Шеровић, Которска секција... 210-211.

[3] Н. Луковић, Петар Шеровић, Годишњак Поморског музеја У Котору, ХVI/1969, 252.

[4] Иг. Злоковић, Петар Шеровић, Старине Црне Горе, III-IV, Цетиње 1965-66, 257.

[5] В. Ивошевић, У спомен Петра Шеровића, Бока, зборник радова из науке, културе и умјетности, Херцег-Нови 1978, св. 10, 352.

[6] М. Злоковић, Библиографија... 226-234.

[7] Бока Которска — историјске цртице — Застава, Нови Сад 1921, бр. 52, 85-87. Библиографија... 219.

[8] Град Пераст у Боки, документи и предања о славној прошлости града, Време, Београд 1923, бр. 724 и 725. Библиографија... 219.

[9] Бока Которска — историјска студија — Јадранска стража, Сплит 1925, бр. 1, 8-10; 2, 38-40: 3, 65-67; 4, 89-90; 5, 122-1124. Библиографија.. . 220.

[10] О поморству државе Немањића — Држава, Београд 1925, бр. 151; Застава 1925, бр. 56, 5-6.

[11] Бока Которска у доба Немањића, Алманах Јадранске страже, Београд 1926, 465-476.

[12] Свети Трифун у Котору и Бокељска морнарица, Братство св. Саве, Београд 1924, св. XVIII, 47-59.

[13] Исти рад, 52.

[14] О поморству Боке Которске, Братство св. Саве, Београд 1925, св. XIX, 95-112.

[15] Иг. Злоковић и Т. Радуловић, Библиографија радова Дон Ника Луковића, Которска секција... 197.

[16] Бока Которска..., Јадранска стража 1925, св. 5, 122.

[17] Јунаштво и вјештине капетана Јована Мирковића, Поморство, Ријека 1953, бр. 5-6, 219. Библиографија.. . 226.

[18] Библиографија... 220, 221, 224, 233 и 234.

[19] Милош Вукасовић, поморски архитект Аргентине, Јадранска стража, Сплит 1925, бр. 3, 75. Библиографија... 220.

[20] Енглеска флота и Народна влада у Боки Которској. Јадранска стража, Сплит 1926, бр. 8, 199. Библиографија... 221.

[21] Шпањолска морнарица и наши поморци у прошлости, Јадранска стража, 1926, 4, 250.

[22] Прва српска закладна поморска школа у Србини код, Херцег-Новога, Јадранска стража, 1926, 8, 179-181. Библиографија… 221.

[23] Један попис бокељских помораца из год. 1832. Јадранска стража, 1927, 1, 27-29. Библиографија.. . 221.

[24] С. Матавуљ, Бока и Бокељи, прво издање, Нови Сад 1891. О Матавуљевом опису бокељског поморства објавио сам рад „Поморски и приморски мотиви у стваралаштву Сима Матавуља", Годишњак Поморског музеја у Котору, ХХVI/1978, 145-157. О Матавуљевом службовању у Боки писао је Марко Цар, Матавуљ у Херцег-Новом (Успомене и биљешке) Летопис Матице српске, 35, 235, Нови Сад 1909, 1-27.

[25] П. Шеровић, О поморству Боке Которске, Братство, XIX, Београд 1925, 105-110.

[26] Бокељски капетани и њихови бродови крајем XVIII и почетком XIX вијека, Јадранска стража, 1932, бр. 7, 235-238. Библиографија... 222.

[27] Савина и Госпа од Шкрпјела, Наш морнар, календар Јадранске страже, Сплит 1932, 50-55; Јуначки Божић Бокеља, Наш морнар, 1932, 113. Овај други чланак подсјећа на Матавуљеву приповјетку „Први Божић на мору”, С. Матавуљ, Сабрана дела, Просвета, Београд 1953-56, књ. III, 590-599.

[28] Један витез Малтешког реда, Зетски гласник, Цетиње, новембар 1936. и Романтични доживљај поморског капетана, Наш морнар, 1936, 160.

[29] Један докуменат о сувласништву брода из год. 1784. Годишњак... 1/19-52, 49-52.

[30] Годишњак... II/1953, 49-71.

[31] Годишњак... Ш/1954, 139-142.

[32] Годишњак.. . Ш/1954, 140.

[33] Годишњак.. . Ш/1954, 149-152.

[34] Историјски записи, Цетиње 1957, књ. ХIII, св. 1-2, 189-210.

[35] Један мало познати Бокељ, руски адмирал, Годишњак, IV/1955, 185-186.

Предраг Ковачевић доноси, низ биографских података о вице адмиралу Петру Вукотићу у књизи Историја бокељског поморства, II издање, Котор 1984, 140-142. Његов рођак Стефан М. Вукотић био је капетан у руској флоти.

[36] Поморска битка браће Марка и Јосифа Ивановића из Доброте с гусарима 1756. године код Атине, Историјски записи, Цетиње 1956, књ. XII, св. 1-2, 311-319.

[37] Паштровићи, њихово племенско уређење и поморска традиција, Годишњак... V/1956, 25-37.

[38] Из поморске прошлости града Пераста у Боки Которској, Поморство, Ријека 1956, св. IX, 328-330; Пераштани као чувари старосрпске и затим млетачке ратне заставе, Годишњак... V/1956, 39-48; Неколико аката из XVII и XVIII вијека о заслугама и одликовањима Пераштана, Годишњак... ХII/1964, 197-207.

[39] Годишњак... VI/1957, 141-154.

[40] Годишњак.. . VI/1957, 5-15.

[41] Једна знаменита стара капетанска палата у Бијелој у Боки Которској, Годишњак... VШ/1959, 211-221.

[42] Прилози за историју Тивта, Годишњак... IХ/1960, 53-59.

[43] Подаци о учешћу Војновића у поморској битки код Чесме 1770. године. Годишњак... IХ/1960, 233-235.

[44] О једном старом опису пута од Венеције с обзиром на Црногорско приморје, Годишњак... XI/1963, 237-251.

[45] Један трговачко-поморски спор повјерен рјешавању „добрих људи” у Котору 1719. године. Годишњак... ХII/1964, 257-278.

[46] Томо Ђуров Милиновић, поморац, војвода у Првом српском устанку и писац, Поморски зборник, Задар 1965, св. III, 871-878.

[47] Годишњак... ХV/1967, 115-123. Постхумно му је објављен рад Капетан Петар Желалић и његов јуначки подвиг, Весник Војног музеја, Београд 1968, св. 13-14, 343-358.

[48] Једна значајна стара фотографија из Котора, Годишњак... XVII/1969, 187-191.

[49] Иг. Злоковић, Петар Шеровић, Историјски записи, 1968, 2, 329. Сарађивао је у Енциклопедији Југославије, Поморској енциклопедији, Енциклопедији ликовних умјетности и Лексикону писаца Југославије.