Војин Шуловић и Будимир Павловић

Једна необична судбина: Данац др Вилиам Теодор Мелгард, лекар Другог лазарета Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи

Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.


 

Vojin Šulović and Budimir Pavlović:
An Unusual Destiny: Dr William Theodore Mølgaard, a Dane, was in service with Second Medical Corps as part of the First Serbian Voluntary Division in Dobrudza

Summary

Dr. Mølgaard, was a Dane, and a Serbian army volunteer in 1914. As a captain, he served with Serbian Medical Corps during the 1916 campaign in Dobrudza where he was captured (by the enemy). At the end of World War I, he lived and died in Serbia. One of the streets in Serbian town of Kursumlija is named after him.


Доктор Вилхелм Теодор Мелгард (Wilhelm Teodor Mølgaard) (1888 -1920) дошао је у Србију априла 1915. године када је српска влада упутила апел за помоћ у лекарима приликом велике епидемије пегавог тифуса, са медицинском екипом коју је упутила Краљевина Данска. У њеном саставу Мелгард је радио у Ваљевској болници. У јесен исте године са српском војском повлачи се преко Албаније. Том приликом оболео је од тешког облика запаљења плућа. Опорављајући се у болници у Солуну, сазнаo je за одобрење руског Цара „...да се од аустријских заробљеника из словенских земаља...“ формира у Одеси Српска добровољачка дивизија. Иако му је после опоравка већ била намењена дужност у Француској медицинској мисији, Мелгард се обраћа српској Врховној команди с молбом да буде упућен у Русију. Врховна команда му излази у сусрет, и одобрава његов одлазак у лето 1916. године. По тој одлуци је др Мeлгард, у чину капетана прве класе одређен „... на дужност лекара Другог лазаретa...“ Прве српске добровољачке дивизије.

Кампања је била у току, када је др Мелгард преко Букурешта стигао у своју јединицу, у време када са својом болницом стиже и др Елзе Инглис. Но, ускоро ће уследити снажна контраофанзива бугарских, немачких и турских трупа, те др Мелгард бива заробљен у Меџидији, са читавим Другим лазаретом Прве српске добровољачке дивизије, „комплетним особљем и лежећим рањеницима“.[1]

Др Мелгард је затим спроведен у заробљенички логор у Пловдив. Али како Бугарска није у била ратном стању са Краљевином Данском, то је по међународним прописима имао други третман. Зато га бугарска Окупациона команда интернира у Ниш. Ту бива одређен за градског лекара. Водиће и болницу, у којој су се лечили заробљеници, избеглице, и становништво града Ниша, и деца без родитеља, смештена у Нишком дому. Његов долазак за становнике Ниша беше спас.

Др Мелгард ће се у Нишу и оженити. У Нишу ће му се родити старији син.

По завршетку Првог светског рата др Мелгард је поднео молбу „...да остане у Србији где има породицу, те да му се одреди место службовања.“ На ову молбу, Министар здравља ново створене Краљевине му предлаже избор између Београда, Загреба, Сплита и Сарајева; што др Мелгард одбија и тражи „...да га упуте у неко место у унутрашњости Србије где има пуно болесних...“ Добио је место општинског лекара у Куршумлији, где данас једна улица носи његово имe.



[1] Према још непреведеном ратном дневнику др Мелгарда, који се чува у Копенхагену. Према српским документима, међутим, ниједна санитетска јединица Прве српске добровољачке дивизије није пала у ропство, а поготову неки од њених дивизијских лазарета. Ни у немачким документима нема речи о заробљавању било чијег „фелдлазарета“, руског, румунског или српског. Укупан број заробљених у Меџидији и Черној Води, према истим немачким изворима, износио је 37.600 подофицира и војника и преко 400 официра, са пуно ратне опреме, топова само 140. Стога је др Мелгард могао бити заробљен само с извесним бројем тешких рањеника, који су припадали Другом лазарету. Занимљиво је да др Мелгарда не помињу ни Станојевић ни Велимировић, који је као медицинар редов био у Другом лазарету. Др Мeлгарда нема ни у српским ратним документима који се тичу Добровољачког корпуса, посебно Прве српске добровољачке дивизије, посебно њеног санитета, што не пориче његово постојање, јер та документација није истражена све до краја. Детаљније проучавање његовог дневника, и уопште, наше санитетске ратне прошлости, дало би, извесно је, тачне одговоре и на питања која се тичу ове, одиста, необичне судбине. Великог хуманисте који је Србима ваљао и као заробљеник.

(Напомена уредништва.)

На Растку објављено: 2008-05-01
Датум последње измене: 2009-11-04 12:46:18
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине