Подрум светих жртава (транскрипт ТВ емисије)

Спикер (off): … За српском војском остала су њена гробља да зарастају у коров и шикару.
Гробље Тимочке дивизије у селу Слатина, данас Хриса, у Северној Грчкој. Љубазни мештанин нас храбри одлазећи: Приђите и претражите, змије спавају у новембру.
Остаци некадашње куле у романском стилу окренуте с чежњом и надом према Србији.

Глумац (off): Под Кожухом сурим Тимочана палих, Вељкових јунака, Синђелића младих, овде леже тела. О, Србијо дивна, ми смо овде стали. Кад Каина казниш сећај нам се дела.

Брана Д.(off): Гробље Тимочке дивизије?... Ко је саставио, ко уклесао оне стихове? Како је изгледао сав тај простор… та, могуће је, грађевина?
Одговор је, зачудо ту, на дохвату… У подруму ове зграде, пројектоване као брод, по замисли Младена Ђуричића, дунавског лоца, што ће рећи капетана трговачке флоте и писца. Ленгер над улазом, округли бродски прозори, терасе попут чамаца за спасавање… Надзидан спрат изменио је њен складан, првобитни изглед. А унутра су типичне бродске степенице…
(in) И, ето, у утроби тог брода је одгонетка, а може бити и нова прича?

Тонић (in): Ускрс 1944. године. Спремамо се за породични ручак. Тетка нам ту са њеним сином. Друга тетка, деда… још смо имали неке госте. Радост међу децом, шарена јаја… Међутим, сирене су нас омеле у том нашем расположењу и ми смо слетели у овај подрум и чекали шта ће даље бити.
(off) Деда мој није хтео да са комшијом уђе са нама, него је стајао на вратима од дворишта и обавештавао нас. (in) Каже: прва ескадрила је прошла. Моја мајка виче: Папа, уђи унутра! Али он каже: Остави ти мене, ја сам стари војник. Деда даље гледа. (off) Ево и друга надлеће нас. Мама опет виче: Папа, сиђи доле! Он не слуша. (in) И последње његове речи: Ево трећа! Она ће бомбардовати.
(off) У томе је настао тресак бомби, детонација. (in) У овом простору је био такав мрак, таква прашина, да се прст пред оком није могао видети. Деда је (off) у међувремену вероватно сишао, и склонио се с комшијом. Ми деца смо се ту збили. Да л’ је то био страх? Неко неодређено стање… Углавном, кад је почело да се разбистрава, та прашина, то црнило, као да је дан свануо… Све се то рашчистило. Не знамо шта се напољу десило. Деда је овде имао (in) три бурета вина, и мој мали брат од тетке, видимо га, имао је четири године, стоји пред једном славином и пије ли пије вино. Мајка га је изгрдила. И мој деда каже: (off) кућа у дворишту је до краја срушена, а друга до ње два спрата су као ножем сасечена. Ми смо били срећни (in) што смо остали живи, вратили смо се у стан и размишљали шта даље? И по дедином наређењу, да кажем, мора да се бежи, стан је закључан, остављен онако, ми смо избегли у наше село Жабаре, парохију мога чукундеде, прадеде и даљих предака.

Брана Д. (off): 1944. године после савезничког бомбардовања на Васкрс пуковник Сретеновић је са фамилијом избегао овде у Жабаре, и овде је др Љубинко Тонић завршио први разред основне школе.
(in) Ово је једна од најстаријих школа у Србији, саграђена је 1836. године. А мештани села Жабаре су недавно хтели да је сруше, јер им је устребао камен, наводно, да га самељу па да га употребе за пут. Један овакав споменик културе којим би се сваки цивилизован народ поносио.

Протојереј Тихомир Анђелковић (off): На ове просторе доселила се бака Јагода (in) из дела планинскога изнад Пећи. Дошла је у пределе Горовича и ту се настанила са својих девет синова. (off) Када је видела да није могла да живи зато што је горовичка земља оскудна, тежила је ка реци Јасеници у пределе Жабара, где се настањује. Ту је ископала земуницу и направила је воденицу на Јасеници од чега је и живела, од мељаве; и тако је подигла приход да може да издржава своју децу. И ту, 1813-те године мора да крене, (in) да бежи, када се повлачио Карађорђе. Наговорила је своју снају, Новакову супругу, да остави своје најмање дете у дупљи дрвета како би заварала траг, да их Турци не пронађу. Мајка је своје дете повила, прекрстила се, пољубила га, и оставила у дупљи. Кад су одмакли дан хода од Жабара, сете се да нису све ствари понели. Враћа Новак свог најстаријег сина Николу, који долази, узима ствари. У међувремену чује плач детета, и када је видео свога брата, (off) узео га је, ставио под гуњ и понео га са собом. Успут га је хранио храном коју је тражио од мештана. И после три дана сустиже своју породицу, своју браћу и своје родитеље, на граници према Аустрији, код реке Саве. Ту је прво што је урадио, питао је своју мајку да ли је тачно да је наш Наход умро? (Дете су звали Наход, јер не беше још крштено.) Она је рекла да јесте. (in) Онда је он подигао свој гуњ и мајка се заплакала и заклела се да ће своје дете завештати Богу. По преласку Саве дете су крстили и дали му име Илија; и касније је завршио школу, завршио је и богословију, и бива постављен међу првим учитељима овде у школи, у Жабару. Кнез Милош га је запазио да је добар, и поставља га за ђакона у Крагујевцу. Касније Илија прелази у Београд. И за узврат свега тог свог живота, он овом светом храму поклања ову часну трпезу,(off) једну од најлепших у епархији шумадијској, од црвеног мермера. И на њој има посвета да ју је тај стари прота Илија први старешина Вознесенске цркве у Београду поклонио цркви у Жабару, 1862. године.

Бранко Вујовић (in): Није чест случај, у Србији, да се у једној релативно скромној, сеоској средини сачува прастара црква из средњег века, и да се по ослобођењу Србије од Турака, већ средином XIX века, сагради друга. Исто тако, није чест случај да једна свештеничка породица (off) обавља богослужења у истој цркви преко 100 година. То се догодило у селу Горовичу и у суседном селу Жабари, које је припадало истој парохији.

Тонић (in): Мој деда, пуковник Јован Сретеновић потиче из старе свештеничке породице, чији су преци били свештеници у храмовима Горовичу, Жабарима, Смедереву. (off) Ја бих поменуо мога чукунчукундеду који није овде, на зиду, са својом фотографијом јер је не поседујем; (in) а то је прота Филип Поповић, који је био парох храма (off) Св. Преображења у Горовичу. Оставши млад удовац, послушао је наређење Вожда, Карађорђа Петровића, који му рече: Попе, нема смисла да венеш млад, ја ћу те оженити. (in) И Карађорђе Петровић му доводи младу удовицу из Рипња: Попе, ево ти младе, ја сам ти кум. Цео тај догађај наш велики историчар и писац Милан Ђ. Милићевић описао је (off) у својој књизи “Карађорђе у говору и твору”, под крилатицом: Пуче топ, ожени се поп!

Брана Д (in): Помаже Бог.

Сељак: Бог ти помог’о…

Брана Д.: Горовичка црква, где је?

Сељак: Ево, видиш Горовичка црква је у овом пределу брдањка…

Брана Д.: Где је онај извор где је Стефан Лазаревић појио своју војску? Пре него што је отишао у Малу Азију?

Сељак: Ево, то ти је овде, десетак метара под овом падином… а ово вам је царски друм куда је народ пролазио и куда је Стефан довео своју војску да их причести.

Брана Д.: А… тај царски друм је л’ иде још негде?

Сељак: Тај царски друм иде тамо… спаја се према Крагујевцу и повезивао је Крагујевац и Београд преко Жабара, Загорице, Белосаваца…

Брана Д.: Хвала лепо.

Сељак: Хвала и вама…

Брана Д. : Према предању Стефан Лазаревић беше сакупио велику војску да иде да се туче против Татара с Бајазитом. Међутим, разболе му се та војска, и он усни сан да треба да дође на ово место, да ту постоји извор; да се војска умије и напије се те воде, и да ће оздравити. И заиста, војска је дошла, умили су се, попили су воду и сви су оздравили.

Бранко Вујовић (in): И он по нечијем савету окренуо се леђима према једном узвишеном месту и преко леђа је бацио копље… (off) које се набило у земљу, и на том месту је саградио цркву.

Брана Д. (in): Излечивши војску на оном извору деспот Стефан је у знак захвалности сазидао ову задужбину своју и ту причестио своју војску и онда је кренуо у рат, у Малу Азију.

Бранко Вујовић (off): Горовичка црква, ово су поуздани подаци (in) свакако спада у крај 14. и почетак 15. века. То је типична црква моравске (off) стилске групе, моравске школе. Она је грађена од камена и засведена је полулучним сводовима. Да ли је имала куполу не знамо, јер је црква управо средином 19. века после једног земљотреса препукла и горњи конструктивни склоп се срушио. Међутим, према сачуваним деловима те цркве, односно она стоји и данас скоро до кровног венца, она има засведене лучно обрађене портале, изузетно монументалне… (in) Ја сам ово седамдесетих година обишао и све сам те, има их више на северном порталу, ја сам их цртао. Сачуван је и стуб часне трпезе, из средњег века; дакле, црква је била изузетно украшена у Моравском стилу.

Брана Д. (in): Овде, у горовичкој цркви прота Алекса венчао је Карађорђа и Јелену, а када је избио Први српски устанак, прота Алекса доđе овде, пред ову цркву, на коњу, у једној руци је држао крст у другој јатаган, и позвао је народ да крену за Вождом.

Бранко Вујовић: (off ) После рушења горовичке цркве негде 1860. до 1862. године, саграђена је нова црква, у стилу обновљеног српског градитељства, у суседном селу Жабари.

Протојереј Тихомир (in): У цркви смо Св. Преображења у Жабарима где је врло интересантно напоменути да је ово највећа сеоска црква у Шумадији. Саграђена је другом владавином Милоша Обреновића, где су Милоша и преварили у конаку поред цркве. Овде постоји анегдота и истинита прича, да је Милош Обреновић донео три пројекта у овом конаку с намером да највиша црква остане у Аранђеловцу, а две цркве које су мањег облика буду у Горњем Милановцу и Жабарима. Међутим кмет (сеоски старешина) одавде Теодор био је толико мудар да у међувремену промени места плановима, тако да Жабарима припаде највећи храм. Милош је касније обилазио радове, и када је видео шта се зида, пошто је био у годинама, а и кмет је био у годинама, није могао никакве мере да предузме, тако да је црква највећа остала у Жабарима.

Бранко Вујовић (off): Из исте породице Поповића, што значи да си они били свештеници још у 18. веку, (in) у дужем периоду, познајемо првог Луку Поповића из 1770-те године, затим, његов син Филип Поповић, и даље унук Лука Поповић и Сретен Лукић, који је од 1860. до 1862 саградио жабарску цркву.

Брана Д. (in): (с метлом) Помаже Бог.

Тонић (in): Па да се види ко је ту. Помоз’ Бог, Брано. У ово зимско подне… А, па фино, Брано, већ се назире…

Протојереј Тихомир (off): Налазимо се поред северних врата (in) цркве Св. Преображења у Жабарима, на коме порталу се налази посвета којом је прота Сретен, као јереј, поклонио у знак захвалности за свог деду Филипа (off), који је овде службовао. А он је, Сретен, био први свештеник када је ова црква саграђена. Прота Сретен је оставио свога трага а уједно је се сахранио овде поред цркве у гробници са својом супругом.

Тонић (in): Да би се боље видела надгробна плоча… Ево овог лепог зимског дана, скупили смо се над надгробном плочом проте Сретена Лукића и његове супруге Анастасије, Насте… Као што се види нема још увек никаквога натписа на надгробној плочи.

Брана Д. (off): Зима нашег сећања (in) Снег који завејава трагове наше историје. Недалеко одавде у селу Ратарима, рођен је потоњи пуковник Јован Сретеновић, који је овде, у Жабарима, у овом селу, завршио основну школу, јер му је отац био свештеник у Жабарској цркви.

Тонић (off): Мој деда пуковник Јован Сретеновић, по завршетку гимназије уписује (in) Војну академију 1898. године (off) у 31-вој класи, коју и завршава.

Брана Д. (off): По завршетку војне академије Јован Сретеновић служи у Београду, Пожаревцу, Пожези, Смедереву, Обилићеву…
Но, у обновљеној Србији, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, свештеник, по правилу, није био само свештеник, учитељ само учитељ, лекар само лекар, официр само официр… Године 1908 штампа књигу под насловом “Потребна знања за војнике сталног кадра”, у чијем саставу је и буквар. Рецензент му је био у то доба пензионисани ђенерал Живојин Мишић.

Тонић (in): Ратна прича пуковника Сретеновића, мога деде је дуга. У први балкански рат улази 1912. године као капетан прве класе и командир митраљеског одељења четвртога пука који се звао “Стеван Немања”, а при Дринској дивизији. (off) У рату, прве борбе у којима наступа са пуком и његовим митраљеским одељењем, биле су Млади Нагоричани, Зебрњак, настављају се на планини Бабуни, (in) од Велеса према Прилепу, да би стигли на Алиначке положаје. (off) Командант дивизије наређује команданту пука Душану Пурићу, потпуковнику, а он моме деди командиру митраљеског одељења, да по сваку цену форсирају реку и ућуткају Кукуречанску батерију. После енергичне борбе, батерија је ућуткана, а Дринска дивизија је несметано прешла реку Шемницу, и сутрадан је већ била у Битољу, протеравши Турке из наше земље и дошавши до Лерина, као најјужније тачке.
Мој деда у други балкански рат против Бугара улази 1913. године, исто као капетан прве класе, и командир митраљеског одељења при пуку којим командује потпуковник Душан Пурић. Пошто су Бугари хтели да заобиђу наше јединице и да их изненаде, деда самоиницијативно, (in) са својим митраљеским одељењем, успева да их спречи, и пребаци их преко Брегалнице. Даље, његово митраљеско одељење у саставу четвртога пука Душана Пурића, наставља борбе до завршетка другог балканског рата.
(off) Још од почетка балканских ратова, првога и другога, за време комитске акције, мој деда, пуковник Јован Сретеновић, почео је самоиницијативно да прикупља податке о борбама које су водили наши Срби против Турака и турскога ропства, описујући четовође, њихове борце, у току целог тог периода, да би наставио, такође самоиницијативно, прикупљање истих података за време балканских ратова, првога и другога, и светског рата све до 1917. године, када Врховна команда у војном листу објављује његов оглас о делу “Свете жртве”, то јест, званичном прикупљању података о изгинулим официрима, подофицирима и војницима за цео период рата од 1912. до 1918. године, укључујући и комитску акцију….

(Крај првог дела. Наставиће се)

Брана Д. (off): Овај подрум то је наша српска народна подсвест, у којој је потиснуто, утиснуто, згомилано, труљењу препуштено све оно што називамо истинама наше историје. (in) Има људи који сматрају да не постоји историјска истина, да не постоји истина уопште. Само, ако је тако, ако је истина данас једно а сутра друго, онда је све што нас окружује само један привид… Па и наш живот је, онда, привид. Осим, наравно, патњи лишених сваког смисла.

Тонић (off): Почиње 1914. године Први светски рат. Мој деда се и даље налази у четвртом пешадијском пуку првог позива “Стевана Немање”, сада у чину мајора. Командант пука Душан Пурић добија од Врховне команде наређење да формира такозвани Вардишки одред. По наређењу он одређује мога деду да буде командант тог одреда. Тако да мој деда, као командант Вардишког одреда (in) први прелази границу и протерује Аустроугарске трупе преко тадашње границе а то је била река Сава. Шта се дешава? Аустроугарска војска је, пошто је протерана, видела да је ту пропала, и кренула је сада да покуша преко Дрине да нападне наше трупе. Врховна команда је са престолонаследником Александром и Војводом Путником као командантом Врховне команде видела велику опасност ситуације у којој се налази и наређују, престолонаследник и Војвода Путник, потпуковнику Душану Пурићу, (off) да обезбеди битисање наше Врховне команде у Ваљеву, да не би морала да буде премештена. Командант Пурић наређује моме деди да са својим батаљоном да енергичан отпор аустроугарској војсци и на тај начин спасе Врховну команду да не би морала да се премешта из Ваљева. Захваљујући борбама, тешким борбама и нашем отпору на Милетиној коси, где у једном јуришу мој деда бива рањен и избачен из строја, а сутрадан његов командант херојски гине на Мачковом камену. (in) 1915-те године, по опорављењу од рањавања на Милетиној коси, деда поново наступа као мајор и командант батаљона у шестом прекобројном пуку на обезбеђењу источне границе (off) од Зајечара па према југу. У том периоду он почиње да пише свој дневник. У повлачењу од Зајечара деда мој стиже у Пећ, где бива на служби у ађутантском одељењу Прве армије војводе Живојина Мишића. И као очевидац из тог периода, кад се решавало бити ил’ не бити, да л’ да се напушта земља или не, да се иде на Голготу, он је сведок једнога ратнога записника, који је начињен (in) 1915. године у новембру месецу, (off) на коме су били команданти свих армија и на коме је решено да се иде у одступање…

Брана Д. (off): За све то време Јован Сретеновић води свој ратни дневник… Из кога, онда, сазнајемо, да је после Голготе а по опоравку и реорганизацији српске војске на Крфу, затражио и наново добио ађутантску службу али овога пута код команданта Друге Армије војводе Степе Степановића.

Тонић (in): Деду су официри, колеге плашиле: војвода је строг, али, кажу, види како ћеш са њиме. (off) Степа Степановић, мора да се сагледа, деда подвлачи у своме дневнику, не само као војсковођа и строг према свима подједнако (in) За њега није било разлике, један је овакав, како он каже, а други је онакав. (off) И то се види врло добро кад је Војвода Степа примио писмо од својих из Београда, да су му живи и здрави и упитао је благонаклоно и топло мога деду, што је деда прокоментарисао, као отац: да ли имате ви, господине мајоре, неке вести о вашима? На шта је мој деда одговорио: немам, али надам се да ће стићи. С друге стране, личност Војводе Степе, кроз овај дедин дневник, није само обелодањена као војсковође једнога, веома способног војсковође, већ и као великог човека и хришћанина. Он је одмах по дедином ступању за његовог ађутанта наредио му да тражи од Врховне команде, баш тим речима, једног спремнијег свештеника, који ће да причести његову војску, и њега, пред одлазак на Солунски фронт. Уочи самога Ускрса, у Беници, на острву Крфу, на генералној проби, на Велики Уторак, хор официра и војника певао је једну песму “Плач Матере Божје”. За време те пробе мој деда је могао да примети да су цело време из тога строгога ока текле сузе.

Брана Д.(off): Нешто пре ослобађања Битоља, Штаб Друге српске Армије бива смештен у Драгоманцима, али је много чешће бивао у једном још мањем селу које се зове Тресина, веома близу линије фронта, чак на домаку противничке артиљерије. Но, и то је било својствено великом војсковођи, војводи Степи Степановићу, и његовим схватањима вођења рата.
Првог јануара 1917. године потпуковник Јован Сретеновић издаје књижевни оглас, који носи наслов “Свете жртве”.
Морамо схватити да је у том тренутку Краљевина Србија у најдословнијем смислу речи била држава у егзилу. Осим Краља, владе, парламента, државних и војних институција, надлештава имала је и своју штампу и јавност у наjширем и најбољем смислу те речи, која је обухватала простор много већи од Северне Грчке. Овим огласом Сретеновић се обраћа баш тој јавности, но, сам подухват прикупљања података за дело “Свете жртве” већ је подржан с највиших места. Исти оглас објављен је, пре тога, у “Службеном листу”.
О сваком погинулом подаци се прикупљају на исти начин. Попуњава се његов лични картон: име, презиме, чин. Затим, колико је пута и где пре тога био рањаван. Но, осим ових једнообразних података, беше препоручено да се, уколико је могуће, биографија погинулог, уз опис његове погибије, искаже и посебно, у краћој или у дужој писаној форми. И, тако настаје једна необична, врло обимна, драгоцена документација, нека врста спољашњих ратних дневника. То су текстови које о погинулом исписује неко други. То су одрази ликова погинулих али у свести њихових сабораца. Нешто што својим учесталошћу, изразом, стилом заслужује пажњу не само историчара, или рецимо књижевника, него и припадника многих наоко удаљених научних дисциплина.
То су непосредни одрази ликова без почека, без дистанце. То још нису успомене, већ огледала принета тада, и само тада…
(in) Ово је пропусница, је л’ тако? Има и на француском…

Тонић (in): Да… То је наређење… То је наређење Врховне команде, да Сретеновић путује у Атину и да носи специјална, строго поверљива документа… а у вези… јер у том периоду спремала се револуција….

Брана Д. (off): Крајем 1917. године он прелази у Санитетско одељење министарства војног, а потом и у Врховну команду, а ове специјалне пропуснице, говоре да је путовао и другим пословима не само дуж тадашње линије фронта, него и до Атине, у којој тада беху превирања, безмало сукоби између венизелиста, присталица Савезника и ројалиста, присталица Централних сила.
(in) Ево извол’те, ово је Вида Сретеновић написала песму 1914-те године за Светосавску прославу у Новом Пазару.

Тонић (in): … И ту песму је рецитовао њен син Милутин. Песма по сећању почиње: Шуми и хучи Рашка радосно, шум се далеко чује. И прича приче нове, да је видела силну војску, (off) све саме витезове… А онда, Боже, све уједини, да сама слога Србина спасе. О, Боже, почуј и моје гласе.

Брана Д. (in): (аплаудира) (off) Рат је завршен. Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али умирањима још није крај. Исцрпљеном Европом хара шпанска грозница. А једна од жртава те пандемије биће и супруга потпуковника Сретеновића Видосава, рођена Здравковић, која умире 1919-те.
Пред Сретеновићем, с петоро нејаке деце, настају нова и тешка питања, почев од голе егзистенције. Па ипак, успева да штампа овај Албум, из кога сазнајемо како је изгледало гробље Тимочке дивизије априла месеца 1917. године, по јулијанском календару, када је завршено и освећено.
(in) За Сретеновића је одупирање забораву мисија а не радни задатак. Жртве су огромне, а нису узалудне… Но, свака појединачна жртва не сме бити том огромношћу броја прогутана. Свака има своје име, презиме, судбину, причу, гроб.

Тонић (in): По завршетку рата мој деда по наређењу министарства и Врховне команде одлази у Беч на место помоћника шефа војне мисије, а касније и шефа војне мисије у Бечу. Тај његов рад, поред свакодневних послова укључује и наставак његове обавештајне активности. (off) То се види из неколико докумената, где он подноси извештај министарству унутрашњих дела против извесних група које су биле у Аустрији, а које су радиле против државе и војске.

Брана Д. (in): Ово је, колико видим један документ на немачком језику

Тонић (in): Јесте… то је за време службовања као шефа војне мисије у Бечу…

Брана Д.: То је, значи, обавештајни рад његов…

Тонић: То је обавештајни и шири рад, који је за време службовања и као шеф војне мисије а и доцније наставио… то су све документи из бечког периода… (off) Због великих превирања у војсци, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, деда мора да оде у пензију. И он, по својој молби, добија решење о пензионисању у својој (in) четрдесет и првој години живота. Остаје и даље у Бечу да ради, али не више као активни официр, него оснива и директор је Српског трговачког друштва, које заступа интересе и државе и војске.

Брана Д. (in): Али, шта је с пројектом “Свете жртве”? За његово остваривање ни једна од институција тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ни војна, ни цивилна, не показује ни мрвицу интересовања. Дозвољавају, подржавају али… све се своди на нешто јако познато и данас: ако ти је стало нађи паре, заврши пројекат, штампај.

Тонић (off): Деда у Бечу упознаје удовицу госпођу Јозефину Хојзл. Она прелази у православну веру (in) И у Марибору, у православној цркви склапају брак. (off) Напуштају обоје Беч и одлазе у Рогашку Слатину, где је њен покојни муж, др Хојзл, имао санаторијум, и био први балнеолог. (in) Деда не проводи све време у Рогашкој Слатини већ је и у Београду, где постаје 1932 до 35-те одборник скупштине београдске. У том послу он се залаже за унапређење тадашњег насеља Краљице Марије, и улице Војводе Степе, са својим иницијативама (off) да се трамвајска линија број 10, која је ишла ка Вождовцу продужи, да се оснује гимназија (in) на вождовачком крају, и помоћ незбринутим, незапосленим, сиромашним суграђанима колико је то општина била буџетски у могућности да им се додели.

Брана Д.(off): Многобројне Сретеновићеве послератне активности донеле су му новац. Увећана је његова имовина. Својим одраслим кћеркама успеће да обезбеди пристојне миразе… Али време је цурело, цурело, па исцурело.
Сретеновић је, дакле, после свих апела, упозорења, мољакања, принуђен да, напослетку, дејствује сам самцит. 1937. године покреће часопис “Ратни поменик”, али само као привремено решење.
“Ратни поменик” открива само делић огромне Сретеновићеве архиве. Уочава се напор да се надокнади пропуштено, али и да се истакне оно што је ипак урађено од стране других… Ту су споменици погинулима, од којих неки јесу а неки нису до данас сачувани. Дају се спискови изгинулих официра, подофицира и војника, разврстани по биткама… Ту су и појединачне приче, нови примери чојства и јунаштва…

Тонић (in): За време првог бомбардовања, 1941. године, немачка бомба је пала испред зграде у Стишкој број 11. тако да је направила кратер ширином целе улице. На срећу архива није тада страдала.
1944. године за време Савезничког бомбардовања, та иста архива, а и ми, потомци, са својим дедом само остали живи (off) остала је жива и архива, јер је бомба са друге стране зграде пала уништивши једну целу кућу троспратницу до темеља, а другу, до ње, скинувши јој два спрата.
После Другог светског рата деда је покушавао да заинтересује војне историчаре, да му помогну и сарађују са њиме да би реализовао свој пројекат, дело “Свете жртве”. Па чак се у том циљу, обраћао и генералу Терзићу, али одговора и разумевања није било.
(in) Као гимназијалац и после студент медицине, ја сам деди доста помагао у сређивању архиве; међутим, по његовој смрти 1958. године, он ми је оставио у аманет да наставим тај посао, али ја за то нисам имао времена, јер сам био студент медицине а касније лекар, и бавио сам се претежно медицинским пословима.

Брана Д. (in): Свете жртве остављане су за боље дане… Чак ће преживети још једно бомбардовање, 1999. под крај прошлога века… (off) Но, питање је: може ли појединац, ма како спреман, способан, чврсто решен, да се избори с тако обимним, разноврсним материјалом, да га обради како ваља у свим могућим његовим видовима?
Све и да је сав свој живот посветио само и само томе, не би успео ни пуковник Јован Сретеновић, није успео ни његов унук др Љубинко Тонић…
Равнодушно ћутање институција нестале Краљевине, ледено и чак претеће ћутање институција свих потоњих Југославија онемогућавају нас да прикажемо и оно једино, право, могуће решење, које у свету науке одавно носи наслов мултидисциплинарни притуп и тимски рад. Јер није овде само о историјским истинама овде реч.
(in) И ево, открисмо… Показало се да су овде корени оног шибља.
Утамничена прошлост зна само да рађа маховину, коров, шикару, драчу, и тамо у осунчаној Хриси, некадашњој Слатини, али и овде под овим небом, у свакој српској души. Доклегод не схватимо да окретање главе од наших мртвих томе води…И да ће нам тако бити до века. Док не схватимо стихове који су тамо уклесани: Ми смо овде стали.

 (крај)

Сценарио: Брана Димитријевић

Редитељ: Тања Феро