Владета Јеротић

Шта је са сексуалном револуцијом данас?

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

„Код Фројда нема ничег од повратка природи или природном човеку: процес цивилизације је иреверзибилан.“
X. Маркузе

Чудновата је, каткад трагична судбина неких значајних људи у науци, филозофији и религији. Њих не само што нису могли да схвате њихови савременици, а често и генерације после њих, већ су њихова учења била свесно или несвесно искривљавана или злоупотребљавана. Ово је био случај не само са Ничеом и нацизмом већ и са Сигмундом Фројдом и „сексуалном револуцијом“.

Па ипак - сумња нас не оставља на миру - као да је у овим људима или у њиховим идејама било нешто бременито не само за мењање постојећег стања већ и за погрешно мењање раније погрешних ставова.

Можда је сва тајна у још увек недовољно упознатој, противречној и искључивој човековој природи. Политичке револуције у свету које су ишле напоредо са индустријском револуцијом или јој чак предњачиле, а које су отвориле до тада забрањена врата људске слободе, и онда ставиле човека на љуте муке да све слободније одлучује у брању плодова са „дрвета добра и зла“, истовремено су отвориле широм врата и другим слободама. Пре свега оној сексуалној.

Загушљиво време сексуалног лицемерства, потискивања и сакривања природних потреба, време коме се није могло да доживи чулно задовољство женом, ако она претходно није била као сексуални објект понижена“, приближавало се већ крајем XIX века своме природном крају, па је остало само питање какав ће прелаз да буде у ново доба и на којој граници ће се зауставити будућа револуција.

На барјаку који је први подигнут у име „ослобођеног човековог сексуалног бића“ стајало је име Сигмунда Фројда - човека опрезног и плашљивог, дубоко скептичног и песимистичког, који се клонио сваке политике, а према револуцијама се односио управо конзервативно. Таква је, истина, била личност Фројдова, али не и његове идеје, па се можемо упитати по чему морају идеје неког значајног човека, да по свему одговарају личности њеног носиоца. Какве је везе имала, на пример, идеја „натчовека“ са Ничеовом личношћу?

Тако се питају, међутим, они који би хтели да спасу Ничеову или Фројдову личност од злоупотребе њихових идеја. Има у тим жељама племенитих напора, али ипак остаје сумња: није ли нека болест у ових великанима тињала, а затим и буктала, а која је злосрећно раздвојила учење од личности учитеља?

Било како било, вековно искуство показује да кад год се нека слобода, најпре, затражи и пожели само споља, у очекивању да ће тада доћи, природно и спонтано, и она унутрашња, разочарања изгледа, да су била увек неминовна.

Сексуална револуција данас, која се не може посматрати као изолован феномен, желећи да донесе спутаном човеку слободу, истовремено је ту слободу поставила у блиске односе са Ништа. А када се слобода нашла једном поред Ништа, не разликујући се међусобно увек најбоље, човек се још једном упитао за прави смисао сексуалне револуције.

Карен Хорнај је још на почетку сексуалне револуције тачно уочила да млади људи не траже једно од другог секс, већ сигурност коју од родитеља и друштва нису никада довољно добили, док је Ерих Фром говорио о разним видовима бекства од слободе. У име слободе бежи се од слободе!

Миодраг Павловић је сасвим тачно написао да „еротизам изгледа модерном човеку као један од последњих начина да се враћа колективном... да у еротизму нађе заједнички именитељ са осталим људима, да у еротизму промискуитета, групних бракова или групних ситуација доживи биолошку стопљеност са бићима са којима нема иначе начина да се сретне и зближи“.

Младима се данас чини да се све може и мора лако да добије. Аутомобил, диплома, а пре свега онај други пол. Њима се чини да су стари учинили цео живот, па и онај сексуални, непотребно сложеним, да су све компликовали и замрсили, а да живот треба да тече много природније и једноставније. Нажалост, никако није тако.

Живот вероватно никада није био једноставан, а човек, од када је научио да мисли, одмах се сукобио најпре са својим осећањима, а онда и са мислима и осећањима људи око себе. Из столећа у столеће живот и људски односи у њему постајали су све сложенији и компликованији и како Херман Хесе изванредно рече: „На почетку ствари не налази се невиност и једноставност, све што је створено, и оно наизглед најједноставније, већ је искривљено, већ је са много пукотина и бачено у прљави ток постајања. Пут у чедност, у нестварно, ка Богу, не води назад, већ напред, не ка вуку или детету, већ све даље у кривицу, све дубље унутра ка развијању човека.“

Носиоци сексуалне револуције, али и млади свет уопште, сигурно су у праву када више неће натраг ка „вуку“ и свему ономе што се у прошлости дешавало, а што је толико подсећало на „човек човеку вук“. Али он неће ни у кривицу која се вољно узима на себе, у одговорност која обавезује, у жртву која чисти. Укратко - он неће у „индивидуацију“, у којој треба да се сукобљава са свим могућим Сенкама и Персонама у себи и ван себе. Тај нови свет као да уопште не жели никакав сукоб. Одбијајући с правом да учествује у разним исконструисаним сукобима у којима треба другима да послужи као нова врста „топовске хране“, он одбија сваку врсту сукоба предајући се свим врстама слобода - од оне сексуалне, до слободе нерада, тј. одбијања сваког рада и занимања. То је слобода у којој очевидно доминира принцип задовољства, у којој је пасивност јача од активности, а индиферентност штит пред „афективном загађеношћу“ родитеља и друштва. Уз помоћ дрога многи који су почели своју револуцију од секса свесно траже да је заврше у псеудонирвани будиста.

А шта се дешава са самим сексом? Тежећи ка упрошћавању сексуалних односа, млади људи су доспели у такву врсту „упрошћености“ у којој не само што је сама сексуална страст обестрашћена већ се на место односа двају субјеката створио однос предмета.

Када је реч о односу полова, све то није нимало једноставно. Без потребе за мистификацијом, може се мирно рећи да односи између полова, како они духовне тако и телесне природе, у себи још носе довољно загонетног и непознатог које ниједна наука није успела до краја да расветли.

Ослобођење од сексуалне спутаности и лажног односа према сексуалном нагону, нажалост, не обезбеђује аутоматски и стварну сексуалну слободу. Очевидно је, најпре, да слободом у сексуалним односима човек још није ни издалека себе ослободио свих других врста отуђења у свету. Можда је чак постигао супротно. У оквирима велике замке коју је свуда разапело човеку отуђење, вребајући га и споља и изнутра, једна од ових замки је и тзв. човекова сексуална слобода. У ствари, све у овој „слободи“, од тзв. озбиљне рекламе и филмова до порнографских часописа, тежи томе да човека поново зароби остављајући му илузију да је слободан.

Крајњи исход сексуалне револуције доведене до свога логичног краја, то значи до апсурда, јесте регресивно враћање одрасле јединке на нарцистички ступањ малог детета, при чему, ако друга страна још уопште представља неки реални објект, онда се у њој воли или „оно што је у њој моје, што је моје било или што бих желео да је моје“ (Фројд). У другом случају веза двају бића постаје или само генитална или само вангенитална! Са зебњом и не без извесне трагикомике откривају психијатри и код наших савременика, после свих револуција којих смо били сведоци, управо онај исти раздор у личности који је Фројд запазио код својих савременика, и у њему видео праве разлоге за импотенцију, односно фригидност, раздор у коме се два нормална тока, онај нежни и онај чулни, или онај еротични и сексуални, патолошки раздвајају и одлазе на супротне стране.

Отуд је еротизам модерног човека, нарочито оног младог, еротизам детета у стадијуму у коме су генитална и вангенитална сфера још увек природно раздвојене, оптерећен уз то потребама које тежи ка апсолутном задовољству, одбацујући да призна принцип реалности.

Између вука и зрелог човека стоји дете које је то још увек, или је то поново постало. Овај инфантилни стадијум човечанства, ако је делимично савладан на мисаоном пољу, мора за сваку генерацију изнова да буде савладан и на емотивном пољу. Сваки напредак појединца и човечанства, повезан је са патњом и великим напором; сваки повратак назад, у стадијум детета или вука, муњевит је и лак.

Сексуална револуција данас може да има свој смисао само у оквиру опште револуције која би тежила радикалном разотуђењу човека, односно његовом ослобођењу на свим плановима живота. Оваква револуција очевидно не може да буде само спољашња, већ и унутрашња, лична драма принуде и слободе сваког појединца.

Сексуална револуција сама за себе нема никаквог смисла, јер тада постаје сврха за себе, а њено истрчавање испред осталих револуција (унутрашњих и спољашњих) не само што ове не убрзава, већ чак кочи.

Сексуална револуција добија само онда дубљи смисао када се сусретну два слободна бића која су у стању да остваре егзистенцијални дијалог Ја-Ти, при коме дуалунион (јединство удвоје) није последица регреса уз помоћ дроге, већ сједињавање две пуне половине Платоновог јединственог бића, које је љубоморни Зевс једном раставио. Генитални и вангенитални део тада поново струје једном утоку, не растављајући се више ни дрогом, ни неурозом, нити друштвеном неправдом. Оваквих спајања и оваквих револуција било је одувек, али увек само појединачно, чак скривено, независно од било каквих спољашњих револуција.

Данашња демитологизација секса, у оквиру опште демитологизације (као да су митови били измишљене приче тирана за малу децу) води или потпуној сексуалној анархији, какву су већ познавала поједина доба у прошлости човечанства са познатим исходом, или сексуалној контрареволуцији са новим принципима морала и моралних норми које не морају бити ништа мање строге од оних које је рано хришћанство поставило римском друштву у расулу. Желели бисмо да будемо лоши пророци и да, пошто заиста нема никаквог повратка природи, као што је то Фројд једном предвидео, јер је процес цивилизације, али и хуманизације иреверзибилан (што не значи по сваку цену позитивно еволутиван), данашња сексуална револуција послужи као драгоцен експеримент целог човечанства и човека као појединца у тражењу нових решења старе загонетке наших нагона и наше слободе.