Душица Лукић

У игри фантазије: Прилог размишљању о научној фантастици

Извор: Детињство, бр. 1-2/2000

Ако сматрамо да је фантастика шири појам од појма фантастична књижевност, или прецизније речено – ако појам фантастика разумемо као ознаку за сва дела настала у игри фантазије током стваралачког књижевног процеса, а не у значењу одређења књижевног жанра, који се бави надреалном стварношћу, онда наш текст о научној фантастици у оквиру задате теме: „Фантастика у књижевности за децу, од усмене бајке до кибер-панка“ – има смисла. У супротном, то не би био случај. Јер, научна фантастика је нешто посве друго од фантастичне књижевности. У свету фантастичне књижевности влада пуна нестварност. Ту се збијају чудеса вољом натприродних сила, а у научној фантастици то не може да постоји, будући да ту важе закони природних сила, па би било потпуно неумесно и погрешно подводити те две различите врсте књижевности у вештачко „јединство фантастичних врста“.

Шта је то научна фантастика?

У одговору на то питање могла су се чути и прочитати најразличитија мишљења, па тако и тврђења да је то савремени мит, модерна бајка, савремена утопија и дистопија, да је то футуристички приручник, реклама техницизма и томе слично. А, не ретко, чуло се и кратко, оштро мишљење – то је шунд! У најлепшем случају – паралитература!

То, међутим, није тако! Јер сва та и слична мишљења проистекла су из просуђивања дела без одбира; закључивало се о жанру на основу свега што је штампано под фирмом научне фантастике. Тако је ова литература дуго процењивана – ако је то уопште и била – на основу лоших дела а не на основу оног најбољег што је ту остваривано.

Позната је – будући да је одавно цео свет обиграла – такође оштра, и потпуно тачна реченица америчког писца Теодора Стерџена 1 која гласи: „Тачно је, преко деведесет одсто научне фантастике јесте шунд, али то исто важи и за деведесет одсто било чега другог!“ И потом: „Никада раније, у историји књижевности, ни о једном жанру није тако искључиво просуђивано на основу рђавих примера.“

На ту чињеницу су указивали и многи други изучаваоци научне фантастике (а по мишљењу Станислава Лема 2, проценат лоших дела под фирмом НФ је и већи, чак 99%), но то само говори о лошим писцима, а не о жанру НФ. У вези с тим др Дарко Сувин 3 каже: „Неуспеси НФ не могу се правдати теоретским ограничењима самог жанра ако неко дело НФ преузме од књижевне матице само њену ‘приземност’, а од не-натуралистичке алтернативе само површне реквизите ракета, зрака смрти, чудовишта и слично – то ће бити кривња писца и његове социолошке ситуираности, а не хоризонта ове књижевне врсте.“ Другим речима, било би природно да се за доношење било каквог суда, а поготово вредносног суда опсервира само оних десет одсто вредних дела (а по мишљењу Станислава Лема и мање од 10 одсто) свеукупне продукције научне фантастике, као што се то и ради кад се доносе вредносни судови о књижевности такозваног главног тока.

Зашто је поступак био другачији, кад је реч о научној фантастици? Једноставно зато што је било мало упућених познавалаца овог жанра, па су се као вредносни суд могла чути и мишљења људи који ни сами нису много знали о научној фантастици. А официјелна критика се према том жанру односила академски снисходљиво.

Чињеница је да је модерна научна фантастика настајала 4 на маргини официјелне културе. Настајала је као литература коју је официјелна књижевна критика означила као паралитературу и коју су издавачи објављивали у такозваним палп (јефтиним) издањима, жељни брзе и добре зараде. А куповали су је и читали, углавном, сиромашни млади људи, за ситан новац, да би себи обезбедили какву такву разоноду. Јер, за више нису ни имали.

Али, у свету се ситуација већ увелико променила захваљујући развоју сериозног изучавања научне фантастике, који је забележен још педесетих година. Код нас, међутим, очигледно је, научна фантастика још увек није довољно позната изучаваоцима књижевности уопште, а још мање је позната нашим изучаваоцима књижевности за децу. То је допринело да се намноже погрешна мишљења о научној фантастици, да се та погрешна мишљења већ увршћују у књиге, па и у ауторитативне рецентне књиге самих изучавалаца књижевности за децу, да се налазе по историјским прегледима 5, студијама и есејима 6, уџбеницима 7, и врло угледним приручницима 8, из којих неупућенима услужно пружају погрешне информације.

Непознавање научне фантастике је довело до сврставања ове у фантастику, а исто тако и до олаког проглашавања за научну фантастику дела која то нису. Код нас је то најчешће случај са делима за децу. (Постоји обиље примера, али не намеравамо овде да их набрајамо, може их свако заинтересован лако пронаћи.) А то се наставља и даље.

Која су то одређења научне фантастике по којима се ова разликује од бајке, митске приче, фантастике и уопште од других врста књижевности? Нема сумње да одговор на ово питање, заправо, представља и основно разграничење научне фантастике са жанровима са којима се ова на неки начин граничи и са којима је најчешће изједначавана или поистовећивана.

Да бисмо дошли до тог одговора, биће нам потребно, као прво, да се позабавимо специфичним одређењима научне фантастике, тачније, њеном differentia specifica и, као друго, да се сасвим одређено осврнемо на рецентну критичко-теоријску праксу изучавалаца научне фантастике, без чега се, једноставно, не може. Тиме бисмо допринели препознавању постојећег стања ствари о месту научне фантастике у области задате теме и разлучили бисмо барем неке од постојећих дилема у вези са књижевно-критичком и теоријском праксом у домену научне фантастике за децу.

1.

Још пре петнаестак година, ми смо на овом истом месту, али једним другим поводом, излагали своје виђење научне фантастике на тему Научна фантастика је новум у нашој књижевности за децу 9. Говорили смо о научној фантастици Анте Гардаша и, као покриће за своје анализирање његове књиге Љубичасти планет, претходно смо изложили у најкраћој форми основна одређења научне фантастике, поздрављајући ту врсту књижевности као новум, то јест радикалну новину у нашој књижевности за децу.

Још онда смо нагласили како одређење научне фантастике није нимало лако, нити једноставно, уверени да би то могло изазвати наше домаће изучаваоце књижевности, посебно књижевности за децу, на сериозније истраживање. Али, нама до данас нису познати такви истраживачки резултати. И ето, сад, једва да смо иза себе оставили доба у коме је научна фантастика називана шундом, а већ се све ори од тврђења како је научна фантастика модерна бајка, савремени мит, фантастика, авантуристичка проза, детективско штиво и шта све не слично.

Будући да и овде предочавам да то није тако, да научна фантастика не спада ни у јединство фантастичних врста, ни у реалистичку нарацију, већ да је посебна врста, са сопственим специфичним означењима, у оквиру уметничке књижевности, неопходно је да се у том правцу размотри оно што чини differentia specifica научне фантастике.

За полазиште у разматрању одређења научне фантастике као посебне књижевне врсте, узећу овде дефиницију научне фантастике коју је дао Дарко Сувин, на почетку свог текста Научна фантастика 10 и која „у сасвим сажетом облику обухвата све значајније чиниоце Сувиновог теоријског виђења SF-а“ – како то каже наш угледни теоретичар научне фантастике Зоран Живковић 11. Та дефиниција Дарка Сувина гласи: „Научна фантастика је књижевна врста заснована на прожимању зачудности и спознајности, чији је главни формални захват експлицитни имагинативни оквир (присуство у основи различитих ликова и контекста збивања) који је алтернативан ауторовој свакодневици“ 12 (курзив Дарка Сувина).

Дарко Сувин је, дакле, већ својом дефиницијом научне фантастике ову одредио као књижевну врсту, па је већ тиме констатована и њена различитост од других врста. Др Сувин је ово изложио у више својих радова као и на једном научном скупу 13, у Српској академији наука, у Београду, образлажући том приликом differentia specifica НФ, и разграничавајући овај жанр као социо-естетски и историјски ентитет. Он је тада, потврђујући своју дефиницију рекао: „Већ дуље вријеме предлажем као термине за нужно и довољно сагледавање те специфичности: зачудност и спознајност те њихову конкретизацију у средишњем захвату новума који хегемонично обликује сваки Могући Свијет SF. У мом раду ти су термини досад потврђени индуктивно-дедуктивном провјером у дијакронији од Т. Мора до Чапека у књизи Metamorphoses of SF (Yale UP 1979), синкроним обухватним социодискурзивним прегледом у Victorian SF in the UK: The Discourses of Knowledge and of Power (G. K. Hall 1983), те надграђени како теоретски тако сондажама из савремених аутора и тема у Positions and Presuppositions in SF (Macmillan 1987;...)“ 14

Појам зачудно у научној фантастици разликује се и од чуда у бајци (и другим фантастичним нарацијама) и од чудноватог, зачуђујућег у реалистичкој нарацији (чудновата ствар, зачуђујућа одлука) не само значењем него и тиме што то зачудно у научној фантастици мора бити објашњиво знанственим (које одговара захтевима науке) и нипошто не сме изневерити начело „нужног“ и „вероватног“ које важи у нашем искуственом свету. А спознајно, (као појам шири од појмова наука и знање) прожимањем са зачудним (стварносним или измаштаним: рецимо, човеков боравак на Месецу и, евентуално, тераформирање Месеца, Венере, Марса), посредством новума који уводи Друго и Непознато... – остварује се алтернативни свет научне фантастике.

По Дарку Сувину новум је нужни услов, другим речима, доминантно одређење научне фантастике, а с тим су у највећем степену сагласни и други компетентни изучаваоци жанра. Али, шта подразумевамо под новумом? Дарко Сувин каже: „Новум спознајне иновације јесте тотализирајућа појава или однос, који одступа од пишчеве – и претпостављене читаочеве – стварносне норме. Без сумње, свака је поетска метафора новум, а сувремена је прозна фикција издигла нова спознавања човјека као свој бојни поклич. Па ипак, иако значајна СФ има дубоких сродности с поезијом и иновацијском – ‘миметском’ фикцијом, новина СФ је ‘тотализирајућа’ по томе што доноси измјену читавог универзума приче, или барем њених кључних, најважнијих аспеката (а посљедица је тога да се помоћу те новине аналитички може најбоље појмити читава прича)“ 15.

Према томе, новум у научној фантастици није првенствено ствар нити научних чињеница, нити хипотеза, већ може бити и неки „изум“ како технике, технологије, неке направе, тако и неке појаве, неког просторно-временског locusa, биолошког или хемијског „открића“, неких ситуација, неких ванземаљских ликова, или неких односа... Ту је бескрај могућности, а све је зависно од непредвидиве игре пишчеве фантазије од које ће бити зависни не само новум већ и његово уверљиво посредовање у реализовању повезивања књижевног и ванкњижевног, измаштаног и искуственог, формалног и идеолошког...

Овде би нам било од користи да нагласимо нарочиту природу замишљања у научној фантастици. Будући да теорија књижевности разликује више врста замишљања у уметничкој прози, од чисто реалистичног до чисто фантастичног односа према непосредној датости, овде ћемо ради упоређења, издвојити реалистичку, (чисто) фантастичну и научно-фантастичну природу прозног замишљања.

Реалистичка природа уметничког замишљања доследно одсликава реални, овај нама знани, искуствени свет – свет Примарне Стварности, дакле свет у коме живимо и у коме маштом градимо све друге светове. Природа уметничког замишљања у фантастичној књижевности, међутим, да би васпоставила свој фантастични свет, мора претходно да разори оквире и законе реалног физичког света, дакле, овог света у коме живимо; мора да прекине сваку везу са законима Природе који чине и објашњавају наш свет у коме живимо, а свој свет одржава својом унутарњом логиком вероватног.

Природа прозног замишљања у научној фантастици не кида везе са реалним светом у коме живимо него тај емпиријски, реални свет, као парадигму екстраполира у моделе Могућег Света научне фантастике где и даље важе закони физике и других природних наука. У томе се и огледа елемент „научног“ (чињеничног и хипотетичног). Отуда натприродне силе, чудеса која стварају, те ликови тог света, виле, вештице, змајеви и други ликови фантастике – у научној фантастици немају шта да траже. А елемент „фантастичног“, у научној фантастици, увек мора бити објашњен као могуће са научног, или хипотетично научног полазишта. Природу прозног замишљања у научној фантастици, дакле, карактерише грађење новог модела Могућег Света који је (у складу са постојећим искуственим светом) условљен вероватношћу и нужношћу карактеристичном за наш искуствени свет. (А то се противи сваком присуству фантастике). О томе Дарко Сувин каже следеће: „... корисна дистинкција између ‘миметске’ фикције, фантастике и научне фантастике, коју је извео Филмус 16, јесте та да миметска или ‘реалистичка’ фикција не тражи научно објашњење или мотивацију, фантастика га не признаје, а научна фантастика га и тражи и признаје“. 17

Будући да је веза с науком специфично одређење научне фантастике, увек је потребно нагласити да је елемент „научног“ у овој врсти књижевности присутан само као својеврсна парадигма хипотетичких светова и није извор објективног сазнања, нема гносеолошку него естетску вредност, као један од чинилаца устројства уметничког дела. Али, транспозиција елемента научног у естетски квалитет у научној фантастици нипошто не значи да се сад ту може свашта измишљати и да је баш све допуштено. Није. У научној фантастици постоје одређена ограничења и нужности као услов за природу замишљања у овом жанру. Све што се прикаже у научној фантастици – а подразумева се да ми говоримо о оних Стерџенових десет одсто вредних дела НФ – мора да има емпиријско и рационално тумачење. А то значи да се не може приказивати и измишљати у научној фантастици ништа што би противречило ономе што је у науци већ познато, нити се могу уводити у свет научне фантастике натприродне силе, натприродни ликови, недефинисани просторно-временски лоцус бајке, и других чисто фантастичних врста нарације.

Говорећи о таквим ограничењима, Џоана Рас 18, у свом есеју Према естетици знанствене фантастике, на једном месту каже:

„Добре прве кораке у типологији знанствене фантастике начинио је Дарко Сувин са свеучилишта McGill, који изграђује параметре што их је за тај род прописао пољски писац и критичар Станислав Лем. Самјуел Дилејни (Samuel Delany), писац и теоретичар знанствене фантастике, бави се истим питањима у недавном чланку који углавном обрађује проблеме дефиниције 19. У раду сва три ова критичара истиче се врло важан захтјев да стандарди увјерљивости – који се могу примијенити на знанствену фантастику – морају потјецати не само из проматрања живота како се живи или како се живјело, него такођер строго и суставно, из знаности. А у том контексту ‘знаност’ мора укључивати дисциплине које сежу од математике (која је формално празна) преко ‘конкретних’ знаности (физика, астрономија, кемија), и ‘апстрактних’ знаности (екологија, психологија, социологија), па све до дисциплина које постоје само на дескриптивном или спекулативном ступњу (хисторија, на примјер, или политичка теорија).“

Џоана Рас, затим, каже да:

„Знанствена фантастика (science fiction) заправо није фантастична јер стандарди увјерљивости фантазије не потјечу из знаности, него из проматрања живота какав јест – унутрашњег живота, можда, у овом случају. Погрешке у знанственој могућности не претварају знанствену фантастику у фантазију. Оне су тек погрешке.“

Другачије је у свету бајке (фантастичне нарације). Ту владају натприродне силе које све могу, „стандарди уверљивости“ проистичу из њене унутарње логике. Фантастични свет остаје доследан сам себи и „законима“ натприродних сила, којих се измишљена стварност, то јест прича, мора држати. Супротно томе, „Фантастично у модерном жанру (научној фантастици, прим Д. Л.) увек је ‘научно’ засновано, увек има неку, макар и псеудонаучну мотивацију која треба да га заштити од сумње да је натприродно.“ 20 – каже Људмила Стојанова, теоретичар књижевности из Бугарске. Тако на једном месту, позивајући се и на текст Дарка Сувина, она каже:

„Изједначени у својим гносеолошким претензијама, мит и научна фантастика се истовремено дијаметрално разликују баш на гносеолошком плану 21. Мит тврди да је једном заувек објаснио природу ствари и третира свет и људске односе као стабилне и предодређене. Научна фантастика у потпуности одбацује верзију о неограниченој власти трансцендентног, судбине у људском животу.“

Исто тако Људмила Стојанова указује на суштинску разлику између света у коме делују закони натприродних сила, и света у коме функционишу закони природних сила, кад се прича бави преображајима:

„У миту и бајци преображај се дешава муњевито и визуелно није ухватљив а текст који га приказује крајње је лаконичан. Научна фантастика, напротив, пластично, у детаљима описује сам чин преображаја, чак га тематизује и то је функција посебне типолошке карактеристике фантастичног у њој. То није чудо или чаробњаштво из мита и бајке, који садрже обавезни мистични колорит и унутар конвенција одговарајућег жанровског система се прихватају као нешто природно, што се разуме само по себи“ (курзив Д. Л.).

У научној фантастици, такође, не може да се греши и пише противно начелу нужног и вероватног које влада у нашој реалности. Навешћу овде Станислава Лема 22, који каже:

„Док сте у стању само да маштате о космичком путовању сасвим је свеједно коју ћете технику користити: једрењаке, балоне, летеће ћилиме или летеће тањире. Али, кад космички лет постане чињеница, више не можете да употребите шта вам падне на памет уместо стварних метода“.

Природа прозног замишљања у научној фантастици, међутим, допушта померање оквира замишљених светова и радње у неки други, изванземаљски простор, као и у неко друго, извансадашње време. Све, међутим, мора бити „објашњено“ у складу са нужним и вероватним из парадигматског света. (Ванземаљац не може тек тако да се створи ниоткуд. То је могуће у бајци. У научној фантастици за то мора да постоји начин или средство којим се остварује тај долазак Ванземаљца. Дечак с наше Планете не може да оде у посету постојбини робота која се налази „на рубу свемира“, будући да је реч о удаљености од неких више од десет милиона светлосних година па би то било – у једном правцу – путовање у трајању од преко 10 милиона година брзином од око триста хиљада километара у секунди!... А за евентуални „временски скок“ аутор би требало да буде „дебело поткован“ научним чињеницама о које нипошто не би смео да се огреши у жанру научне фантастике. У бајци би он могао, рецимо, да оде до Сунчеве мајке која се налази на „рубу свемира“, пардон, „на крају свих крајева света“ и да се врати, за шта је довољна једна једина лаконична реченица, подређења унутарњој логици дате бајке).

Померања оквира места и времена радње у научној фантастици (што, такође, често збуњује недовољно упућене изучаваоце научне фантастике), настају зато да се уведе у свест читаоца могућа стварност на што уверљивији начин, веродостојно. То је свет који се никако не може искуствено доживети, али је вероватан јер је заснован на већ постојећем искуственом сазнању нашег реалног света, и – јер следи прихваћену научну логику.

О томе Зоран Живковић каже:

„Тежиште се у овом случају налази на начелној вероватности замишљеног света, који нипошто не мора али би безусловно могао да постоји. Посреди је, дакле, својеврстан погодбени а не футурски модел света будућности, односно, природа прозног замишљања у научнофантастичном делу ограничена је не непосредном конкретношћу будућег стварног света, већ доследношћу општем начелу вероватности и нужности особеном за стварни свет. Што је ова доследност непоузданија и неизвеснија, жанровски идентитет датог научнофантастичног остварења биће угроженији – и обрнуто.“ 23

2.

Потпуно је јасно да се научна фантастика, њене вредности и њен значај не могу сагледавати у целости без историјског и теоријског оквира али такав покушај њеног сагледавања у области књижевности за децу у нас још није сериозније учињен.

Појава и развој нових књижевних жанрова често поставља пред теоретичаре и књижевну критику и сасвим одређене захтеве. Реч је о потреби да се развију адекватни књижевно-теоријски модели и критички термини којима је могуће адекватно тумачење одређене врсте текстова. Кад је у питању научна фантастика у књижевности за децу, то често код нас није био случај. 24 Многе историчаре, критичаре и поготово академске теоретичаре, кад је у питању научна фантастика, као да поетика научне фантастике не обавезује... О таквом искуству Џоана Рас, у свом већ помињаном есеју Према естетици научне фантастике, говорећи и о књижевним критичарима каже:

„Усредсређујући се на научну фантастику као књижевност, првенствено као приповедачку прозу, овај ће чланак покушати да означи нека ограничења на која критичари наилазе кад настоје да примене традиционалну књижевну критику на научну фантастику. Укратко, приступ академског занимања за научну фантастику, који се збио током последњих неколико година, довео је до знатних потешкоћа. Не само што се академски критичари затјечу заробљени уобичајеном (и непромишљеном) снисходљивошћу кад имају посла с овим особитим родом, него је врло често њихово критичко оруђе, коликогод помњиво наоштрено, једноставно непримењиво на дјелу које је – унаточ својој површинској сличности с приповједачком прозом реализма или натурализма двадесетог стољећа – у основи драстично различит облик књижевне умјетности...“ (курзив Д. Л.).

У истом есеју она пита:

„Како може критика која се развила за бављење постмедијевалном књижевношћу појединачних судбина, световним бригама и представљањем онога што јест (више него онога што би могло бити), објаснити научну фантастику?“

Те, на једном месту тврди:

„Често се критичари могу послужити својим знањем учесталих и важних тема западне културе да погрешно схвате шта се заправо налази у причи научне фантастике. На пример препознатљиве теме или облици слика могу се наглашавати далеко изнад њихове стварне важности једноставно зато што су познати критичару. Или симболичка важност становите грађе може се криво протумачити због тога што значење те грађе у културној традицији из које долази научна фантастика (која је претежно традиција знаности, а не књижевности) једноставно није позната критичару. Понекад се грађа може игнорисати једноставно зато што није део критичаревог сазнајног свемира“ (курзив Д. Л.).

А Дарко Сувин, у свом есеју Научна фантастика и новум 25 каже:

„Често се мисли да се појмовно одређење неког књижевног жанра (овдје научна фантастика или science-fiction, SF) може пронаћи изравно у истраживаним дјелима, да се истраживач таквог жанра не мора обраћати теорији књижевности будући да ће појам пронаћи у самим текстовима. Дакако, појам SF на неки је начин инхерентан сваком таквом књижевном остварењу (истраживач га не измишља ни из чега), али његова посебна природа и границе његове примјене одредиве су једино теоријски. Појам SF не може се интуитивно или емпиријски извести из дјела која се тако називају. То често покушавају позитивистички критичари; на несрећу појам до којег тако доспију примитиван је, субјективан и нестабилан. Да бисмо га исправније одредили и прецизније ограничили, нужно је извући и формулирати што је differentia specifica научнофантастичке нарације“.

То је управо оно што први део овог текста тежи да учини, мада не исцрпно, већ у најкраћим цртама, и само у односу на фантастичну књижевност. Но, то је довољно да се укаже јасно на разлику између бајке и других фантастичних књижевних врста и научне фантастике. А напред одабране цитате Џоане Рас и Дарка Сувина навели смо као приказ уопштене релације: официјелна критика – научна фантастика. Но, та се слика у свету одавно променила. Код нас, уз жаљење морам признати, нема напретка.

Нама у области научне фантастике недостају сериозни научни радови теоријског и историјског карактера који би требало да допринесу упознавању и развоју научне фантастике као књижевне врсте (рода уметничке књижевности у нас). Такозвана академска критика је потпуно подбацила, посебно кад се ради о праћењу научне фантастике за децу. И, то се догађа упркос чињеници да међу оних десет одсто вредних дела научне фантастике има велики проценат дела погодних за младе. Чак и за децу. Рецимо Асимовљева прича Књига. Чак и за најмлађе. Рецимо Родаријево Космичко пиле. Или Поучна карамела... Уосталом, међу читаоцима научне фантастике има највише младих. (А по искуству Џоане Рас, ту спада и један широки круг академских грађана који чине урбанисти, архитекти, археолози, инжењери, антрополози, па музичари и „готово свако осим енглеских професора“). Но, том врстом књижевности, наша критика се не бави. Та дела не чита. Јер, да их чита – огласила би се. А научна фантастика не би била 'модерна бајка'.

Овде би, сад, могло с разлогом да се постави питање: шта се подразумева под изразом научна фантастика за децу?

Под тим изразом ми подразумевамо дела настала из пишчеве књижевне надарености и емотивне потребе да се обрати сасвим младом читаоцу причом (песмом, драмом, филмом) о свету Могуће Стварности, у складу са differentia specifica НФ, а такође и дела писана за одрасле, у складу са differentia specifica НФ, којих целовите одломке деца могу да разумеју, и која могу да их забаве, да им нешто озбиљно саопште, да се мало нашале, да испуне дечији свет доживљајем, да допринесу изградњи дечје личности, развоју њиховог погледа на свет, да им пруже литерарни доживљај и литерарно искуство – што се и иначе, од сваког уметнички вредног књижевног дела очекује.

Мислим при том на оног малог читаоца који је већ стекао, или још увек полако стиче навику да чита. Може то да буде осмогодишње дете, или десетогодишњак, дванаестогодишњак, па чак и петнаестогодишњак. Може да буде и ђак-првак. Тој популацији (и млађима), јесте потребна књижевност за децу, писана или одабрана наменски. Јер, као што десетогодишњак, па ни старије дете, Толстојев Рат и мир – ако и смогне некако да га прочита, што је тешко поверовати – неће баш много разумети, а исто тако неће разумети ни Асимовљеву књигу Ја робот, или његову причу Двестогодишњак. Да би једном, касније, Мали Читалац схватио и заволео таква дела, мора најпре да чита она која ће га томе привести! У интересу бољег разумевања, прецизирали бисмо још и то шта сматрамо квалитетима кад је реч о књижевности за децу. Пре свега, то је умеће литерарног приповедања, књижевна писменост, јасноћа и лепота стила, равнотежа смешног и озбиљног, оригиналност, добро познавање матерњег језика и богата лексика (што, не ретко, изостаје из књига које се пишу за децу). Али, кад се говори о књижевности за децу, не може се више избегавати ни питање: Колико нашу домаћу официјелну критику књижевности за децу, колико наше теоретичаре књижевности за децу, уопште „обавезује“ књижевност за децу а посебно научна фантастика; колико је уопште познају и да ли је разумеју? То се питање сада већ сасвим озбиљно намеће. Јер, све више је показатеља о томе да ту ствари не стоје како треба.

У нас се теоријским и критичким сагледавањем научне фантастике у књижевности за децу – ако уопште постоји – баве управо људи образовани за „постмедијевалну књижевност“. А „класичне методе“ су непримењиве на научну фантастику. Јер, не само аутор, него и теоретичар и критичар његовог дела, осим „заната“, мора да савлада и оно што „У науци постоји као опште прихваћен фонд знања којим мора веома успешно да барата свако ко би желео да буде успешан ‘варалица’ на овом пољу (под претпоставком да не иступа пред потпуно необавештеном публиком). Међутим, кад једном савлада овај фонд знања, човек више нема потребе да буде варалица“ – каже Исак Асимов 26 у тексту у коме излаже своје виђење SF жанра.

Критика дела за децу, критика на коју смо навикли – није примењива на научну фантастику поготово кад у таквој критици претежу субјективна мишљења изнета без покрића, па чак и без разумевања саме приче! Ту влада пракса да се научна фантастика идентификује или као бајка или као мит, дакле, као фантастична књижевност (што уопште не стоји и потире се већ самом дефиницијом научне фантастике и њеним одређењима).

Научна фантастика је у свету канонизована као жанр. Када се то једном догоди, када су препозната и дефинисана правила која се поштују у оквиру жанра, када је формулисана поетика жанра, нема више „идентификације“ научне фантастике са митом, бајком, или другим жанровима. (Оно што се у модерној високовредној литератури генијалних стваралаца јавља – као што је, рецимо, пример у Беснилу Борислава Пекића – јесте контаминирање једног жанра другим као „корак даље“, омогућен управо познавањем и разумевањем сваког од тих жанрова. Беснило је роман који повезује научну фантастику, роман катастрофе, криминалистички роман и метапрозу, али не брка једно с другим. То је посебна датост). Стога, ми и даље инсистирамо на дефинисању „чистог жанра“ научне фантастике, посебно кад је реч о књижевности за децу; инсистирамо на њеном познавању и разумевању – да бисмо могли – потом, евентуално – даље.

О томе да поетика научне фантастике није у искуству људи који се код нас баве књижевношћу за децу има посвуда доказа. Рецентни критички и теоријски написи о научној фантастици у књижевности за децу нису у складу са теоријским одређењима овог жанра. Напротив, из тих текстова је посве јасно да ауторима није познат теоријско-историјски оквир научне фантастике; да аутори не праве разлику између бајке, као и других фантастичних нарација и научне фантастике; да аутори не познају ни класична ни савремена вредна дела научне фантастике; да не прате компетентну теоријску и критичку литературу о жанру; да о НФ износе своја сасвим субјективна мишљења, без покрића и без изграђеног критеријума, па често и без разумевања саме научнофантастичне приче; да се уместо на сопствено литерарно искуство класичних SF дела позивају на готове критичке написе угледних теоретичара жанра. Али, пишу о научној фантастици, смело је просуђују и суде тој изузетно занимљивој, актуелној и значајној књижевној врсти. А то је опасан посао!

То је на нашем простору и велика кочница у књижевности, посебно у развоју научне фантастике у нас. И, ако желимо да будемо у корак с временом, такав однос према научној фантастици наших историчара, критичара и теоретичара књижевности за децу, мораће да се мења.

А, да би се мењало, нема никакве сумње, неопходно је познавање класичних дела овог жанра, познавање теоријских оквира жанра, познавање оног – назовимо то тако – критичног фонда знања из области науке, бар научно-популарно изложене; потребан је изграђен јасан теоријско-критички критеријум и – тек онда, мислим, може даровит теоретичар и критичар да се прихвати овог заиста лепог, али не и лаког посла – праћења и изучавања научне фантастике у књижевности за децу.

---

1) Теодор Стерџен (Theodore Sturgeon), прослављени амерички писац и теоретичар SF, који је за своја дела добио више жанровских признања а остао је познат и по наведеној реченици.

2) Станислав Лем (Stanislaw Lem), велики пољски и светски писац и мислилац. Лекар по образовању али је напустио праксу и посветио се професионалном писању, професор на Универзитету у Кракову. Спада у ред највећих стваралаца у историји SF. Цитат је из текста „Структурална анализа научне фантастике“, Андромеда, алманах за SF и теорију, бр. 1, стр. 368, БИГЗ, 1976, Београд.

3) Пионир академског изучавања научне фантастике на просторима бивше Југославије. Значајно допринео изучавању историје и теорије жанра научне фантастике код нас и у свету. Од 1969. је професор на Мекгил (McGill) универзитету у Монтреалу. Као покретач и дугогодишњи уредник угледног часописа Science Fiction Studies, значајно је допринео и развоју академског изучавања НФ у САД. Објавио је низ значајних дела из области науке о књижевности и посебно теорије жанра, као и антологију од Лукијана до Луњика. Цитат је из „Научна фантастика“, објављено у Умјетност и ријеч, 2, 1973, Загреб.

4) Евидентно је да је развоју научне фантастике допринео Хуго Гернсбек (Gernsback), амерички издавач, уредник (уређивао је преко педесет часописа) и писац, а бавио се и проналазаштвом. Као писац, усхићен могућностима које отвара модерна наука, главну сврху НФ видео је у њеним визионарским предвиђањима нових артефаката, а гајио је и уверење „да се о новим изумима најзгодније може говорити у дидактичном тону кроз прозно дело“, али Гернсбек „зацело није имао на уму потоњи развој SF-а који је уследио, захваљујући самој природи жанра“. Након што је априла месеца 1926. године објавио први број часописа за SF Amazing Stories, модерна НФ је искорачила „из неиздиференциране масе тривијалне књижевности, где никада не би дошла у прилику да крене путем развоја ка великој књижевности...“. Текст под наводницама је из SF енциклопедије Зорана Живковића, том I, стр. 236, одредница Gernsback, Просвета, Београд, 1990.

5) Драгољуб Јекнић, Српска књижевност за децу, Историјски преглед, 2, МАК, 1999, Београд.

6) Зорица Турјачанин, Свежањ нових кључева (студије и есеји из књижевности за дјецу), Задужбина Петар Кочић Бања Лука–Београд, Школска књига Нови Сад, 1999.

7) Др Воја Марјановић, Књижевност за децу и младе – поетика, писци, дела, књ. 1, Виша школа за образовање васпитача у Београду, Београд, 2000.

8) Речник књижевних термина, Институт за књижевност и уметност у Београду, одредница Научно-фантастична књижевност, стр. 479, Нолит, Београд, 1986. Видети и Борбу од 28. марта 1986. Стр. 7, Д. Лукић, текст Речник с маном.

9) Детињство, часопис о књижевности за децу, 1–2, стр. 43–56, 1985, ЗДИ, Нови Сад.

10) Објављено у Умјетност ријечи, 2, 1973, Загреб.

11) Др Зоран Живковић, књижевник, један од најзначајнијих изучавалаца научне фантастике у нас. Бави се уредничким позивом, теоријским и историјским изучавањем SF, писањем и превођењем. Објавио веома значајна теоријска као и литерарна дела, а од посебног значаја за нашу културу јесте (једна од укупно пет објављених у свету) Енциклопедија SF, Просвета, Београд, 1990.

012) Текст „Научна фантастика“, објављен у Умјетност ријечи, бр. 2, 1973, Загреб.

013) Међународни научни скуп Српска фантастика – натприродно и нестварно у српској књижевности, одржан у Београду, 13–17. априла, 1987, књ. XLIV. Д. Сувин: „Тезе о поетици научне фантастике (SF)“ стр. 49–55.

014) „Тезе о поетици научне фантастике (SF)“, САНУ, Научни скупови, Књ. XLIV

15) „Научна фантастика и новум“, објављено у часопису Књижевна смотра, бр. 46, стр. 19–27, 1982, Загреб.

16) Роберт М. Филмус, професор, теоретичар и један од уредника Science-Fiction Studies.

17) Научна фантастика и новум...

18) Џоана Рас (Joanna Russ), писац и један од водећих теоретичара SF, професор на Univ. Washington у Seattle-u, припада чувеној генерацији писаца шездесетих година којој припада и Урсула Ле Гвин, која је својевремено била чак и врло озбиљан кандидат за Нобелову награду. Есеј „Према естетици знанствене фантастике“ објављен је код нас у преводу 1982. г. у часопису за књижевност Књижевна смотра бр. 46, стр. 13–18.

19) Реч је о тексту „About Fife Thousand One Hundred and Seventy-Fife Words“, („О пет хиљада сто седамдесет пет речи“) објављеном у Extrapolation, 10, 52–66, 1968.

20) У својој веома занимљивој студији „Бајка и мит – корени научне фантастике“, саопштеној на међународном научном симпозијуму у САНУ у Београду, 1987, а објављеној у САНУ Научни скупови, књ. XLIV, Одељење језика и књижевности, књ. 9, Београд, 1989, Људмила Стојанова трага за семантичким и формално-техничким сличностима између бајке и мита с једне и НФ с друге стране. И, мада НФ види у „јединству фантастичних врста“, третира је као засебни жанр. У овом свом раду указује на суштинске разлике између бајке и мита с једне, и научне фантастике с друге стране. Тако иде у прилог дистинкцији проф. Филмуса коју наводи Сувин и доказује „драстичну различитост“ НФ од других књижевних врста.

21) Д. Сувин, „Zur Poetik des literarischen Genres Science Fiction“, у Science Fiction – Theorie und Geschichte, Минхен, 1972.

22) Цитат из: „Структурална анализа научне фантастике“, Андромеда, бр. 1, 1976. Стр. 368, Београд.

23) Зоран Живковић, Огледи о научној фантастици, стр. 44, Библиотека ХХ век, Београд, 1995.

24) Драгољуб Јекнић, у својој књизи Српска књижевност за децу, историјски преглед, на стр. 174, говорећи о књизи Душана Белче Пријатељ са далеке звезде, (између осталог) каже да кад се већ прекорачи граница сна „Онда је ту све могуће: и брод са далеке плаве планете усред мочваре, и бића на броду која се могу претварати у разна друга бића, и оживљавање прошлости и комуницирање са људима претходних миленијума. Белча широко користи те могућности имагинирања, али, ипак, он се труди да их озакони, утемељи (...) у неке оквире које узима из домена науке и већ познате научне фантастичности.“ На страну све друго, па чак и то да у НФ није све могуће, али израз „позната научна фантастичност“ или, како се у његовим другим текстовима наводи, као „завидни ниво научне фантастичности“, не значи ништа више од, рецимо, израза: завидни ниво познате временске дневности. А Зорица Турјачанин, у својој књизи студија и есеја Свежањ нових кључева, у тексту „Пред феноменом НФ романа за дјецу“, на стр. 191, (између осталог) каже: „НФ роман за дјецу, управо у новије вријеме све аргументованије потврђује свој литерарни интегритет. Основ за овакво тврђење пружају нам дјела Гардаша, Тополовца и Белче која, поред значајних индивидуалних разлика, показују зрелост литерарног чина и солидно познавање теорије и технике научно-фантастичне приче, као нове митске пројекције свијета.“ Коментар није потребан, а примери су узети без одабирања, као „случајни узорак“ из обиља других.

25) Књижевна смотра. Часопис за свјетску књижевност, 1982, бр. 46, стр. 19.

26) Исак Асимов је један од највећих америчких (а рекли бисмо и светских) писаца SF. Написао је невероватних око четири стотине књига од којих је највећи број SF дела, док друге припадају научно-популарном жанру. Цитат је из Асимовљевог есеја: „Кад закаже Аристотел, покушајте са научном фантастиком“, Андромеда, алманах SF, бр. 1, стр. 359, БИГЗ, Београд, 1976.