Владета Јеротић

Зашто је хришћаство од свога постојања противречно

Извор: 120 питања и 120 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Требало би да покажете и докажете да је оно уистину такво, или да ја прихватим ову Вашу претпоставку као тачну. Да ли је хришћанство природна или противприродна религија? Ово питање, које сматрам битним, није моје лично питање, а није ни ново. Мора бити да је неко од учених грчких философа подсмевајући се, поставио овакво или слично питање апостолу Павлу, слушајући га како проповеда на Ареопагу, брду крај Акрополиса у Атини, о васкрслом Исусу Христу. Стекавши оваквим проповедима само мали број присталица међу ученим Грцима, један од најученијих јеврејских фарисеја, Савле, поставши чудесним преображајем на путу за Дамаск – Павле, схватио је зашто се Исус Христос, у своме обраћању народу, клонио Фарисеја и садукеја, бирајући своје ученике међу простим рибарима и цариницима. Отуд ће за „природност“ или „неприродност“ хришћанства, остати за сва времена, као неки стални „камен спотицања“, речи апостола Павла у I Посланици Коринћанима (1, 22-23): „Јер и Јевреји знаке ишту, а Грци премудрости траже. А ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“, као и оне друге, сличне по силини изазова просечној људској памети: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповјед наша, па празна и вјера ваша“ (I Посланица Коринћанима, 15, 13, 14).

Тако је са хришћанством и нашим сиромашним разумом било пре две хиљаде година и тако је остало и после две хиљаде година! Неки међу нама, попут Јевреја, „знаке ишту“; ако смо пак остали пагани, онда очекујемо и тражимо чуда магије. Други, ученији и много ученији, попут некадашњих Грка „премудрости траже“, философију, науку и свакојаке друге интелектуалне спекулације, не би ли се приближили вери и веровању (или се од ње сасвим удаљили). Шта је „природније“ од оваквог понашања западноевропског човека у току две хиљаде година! Једни траже чуда, други доказе, трећи су се уморили од сваке религије, па су постали агностици или атеисти. Таквих као да данас, на крају другог миленијума, највише има.

Да се вратимо на наше почетно, важно питање да ли је хришћанска религија природна или неприродна? Одговор, у први мах, не изгледа тежак, а чини се, није ни нетачан. Ако је човек, наиме, природно биће – природно, у смислу како разумеју његов развој сви материјалистички научници и еволуционисти, као и атеистички философи, онда је хришћанство, или, тачније, јудеохришћанство, оно које учи о Богу који је створио свет „ни из чега“ и човека, „по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“, затим учење о паду човековом у грех због непослушности Богу, па све до Христових заповести о праштању непријатељу, одрицања од себе и вере у васкрсење мртвих – апсолутно неприродна религија. Човеку рођеном у хришћанском свету остаје онда: доживотно мучење да поверује у Христа, иако му се разум тој вери жестоко противи; да сасвим престане да верује, или да се обрати некој другој религији, мање „неприродној“, исламу или некој азијској религији (учење о карми и реинкарнацији у хиндуизму и будизму задовољава, донекле, просечан људски интелект).

Хришћанство је, с друге стране, природна религија за све оне безазлене, чиста срца, мало окаљане грехом („заслугом“ личном, добрих и верујућих родитеља, повољних спољашњих прилика у којима су расли и живели), али и за оне интелектуалце међу философима, научницима и уметницима, који су прошли кроз лавиринт „индивидуационог процеса“ и имали среће, да помоћу Аријадниног конца (Анимуса или Аниме, љубљене жене или мужа, пречисте Деве Марије) изађу из лавиринта и пођу путем обожења; за неке попут Тертулијана, уз „sacrificium intellectus“, али други, „природнији“, који мире ум и веру, примивши новозаветног Христа, у целини онаквог каквог су нам Јеванђеља представила, попут Августина.

Ево, како на крају одговора на Ваше питање примећујем да Вам моји одговори „иду на руку“. Можда је хришћанство, збиља, противречна религија. Зар нису, заправо, у вечном спору, па и жестокој свађи некад, дух и душа, душа и тело, нагони и дух, мушкарац и жена (и „мушко“ и „женско“ у нама самима), и даље, свесно и несвесно, свесно и надсвесно, вера и сумња, живот и смрт? Многошта, једном речи, у нашем је животу антиномично, нажалост некад и противречно.27 Није ли у томе, међутим, сва стравична и величанствена динамика живота, и није ли хришћанство, као ниједна друга религија света, истакла понајвише ову динамику, тражећи од човека да на трагизам смрти одговори слободним избором вере и наде у васкрслог Христа!