Владета Јеротић

О психолошким коренима секти и секташења

Треба на почетку овог чланка подсетити на чињеницу, изгледа не свима познату, да је секти и секташења било увек, не само у историји религија и, посебно, унутар све трију вероисповести хришћанске религије, већ и у другим областима јавног живота, нарочито у политичком животу народа. Да ли је потребно подсећати да већ у Делима апостола, а посебно, готово у свим посланицама апостола Павла, има сијасет података који указују на деловање не малог броја јереси већ у првом и другом веку хришћанске историје! Трећи епископ по реду у Риму, Климент, 96. године после Христа пише посланицу Коринћанима поводом раскола у Коринтској цркви (по сведочењу светог Иринеја Лионског).

Када је реч о нашим балканским просторима, пре трагичног расцепа Источне и Западне хришћанске цркве 1054. године, већ у VIII веку деловала су активно и релативно успешно јеретичка хришћанска учења павликијана и месалијана, а затим, нарочито погубно по јединство православне Српске цркве, за време владавине првих Немањића дејствовали су богумили[1] Српска земља, српски народ и српска држава, једном речи, још из времена пре XI века, за владавине зетског краља Михајла и његовог сина Константина Бодина, затим у току читавог немањићког периода, и у току турског ропства и после ослобођења, све до данашњих дана, били су место и поприште разних народа, касније и нација, самим тим и различитих религија, као и многих рукаваца хришћанске религије, такође унутар православља. Пошто је овакав разнобојан етнички састав становништва била и остала реалност и у другим балканским православним земљама, а и у Русији, није ли пословична православна и православно-српска трпељивост делимично последица и историјске реалности овог народа који се вековима, без могућег показивања сопствене воље, морао да прилагођава и да стрпљиво подноси и католике и муслимане, и Јевреје и протестанте, као и њихове, временом, све бројније деноминације? Поставља се сада питање да ли Срби треба или не треба да и даље остану трпељиви и стрпљиви према данашњим агресивним секташким покретима и, што је важније, који Срби треба и морају (или ни они не треба и не морају) да заузму одређени став у односу на секте и секташење?

Ако грубо и условно поделимо све Србе рођене у Србији у три групе: православне, атеисте и оне равнодушне према религији, не изгледа ли логично да само од православних Срба можемо очекивати да се заложе за проблему који се пред нас поставља? практично је нерешиво питање, колико стварно има православних Срба у Србији, православних у смислу једино могућег очекивања да такав хришћанин поуздано зна и да уме другоме да образложи зашто зна: шта је православље, какво учење оно заступа, од када је у српском народу, једном речи, да такав православни Србин свесно верује и зна зашто православно верује, односно, зашто не може и не жели да прими никакво друго, православљу страно учење. Нисам у стању и не желим да овде нудим никакве бројке таквих православних Срба у нашој земљи (при томе не потцењујући нити прецењујући тај број). Свима је, ваљда, јасно да борбу против секти и секташења могу успешно водити само свесно опредељени православни људи, који, осим што тачно знају шта је православље, морају исправно знати (значи познавати) учење секте од које се бране. Није затим добро, нити је правично, стављати све секте у исту котарицу, јер је одавно познато да је тешко повући границу између секте и тзв. слободне цркве[2], као што су у прошлости били и данас остали менонити (основани још у XVI веку), методисти (основани у XVIII веку) или баптисти.

Сигуран сам да ће многи међу нама сумњичаво или одречно махнути главом на овакво моје педантно тражење и утврђивање разлика између бројних и, збиља, веома различитих данашњих секти или, како оне себе више воле да називају, малих верских заједница. Ако се не слажем (и никад се нисам слагао) са грубим, па и мање грубим упрошћавањем сложених проблема (а такав сложен проблем који траје столећима је несумњиво проблем секти и секташења), то не значи да не схватам нашу данашњу жалосну послератну (или још увек ратну) и верску и политичку ситуацију, у којој предлози слични мојима могу деловати претерано. Ово ипак не значи да се у нашим, делимично оправданим, поједностављивањима, када је у питању наш став према сектама, смемо спуштати испод оне дозвољене црте, испод које наша борба против секти и секташења постаје и сама секташка. Тако смо стигли до оног дела нашег излагања које се односи на психолошке корене секте и секташења.

С обзиром на већ раније спомињану, миленијумски дугу и општераширену склоност човека и народа сваковрсним јересима (у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, јерес и секта изједначени су као појмови), кажимо шире, склоност човека цепању, дељењу, издвајању и супротстављању човека човеку и народа другом народу – имамо ли права да поставимо битно питање: Није ли сваки човек у својим дубинама и још недовољно истраженим коренима јеретик?

На питање зашто Бог не каже: Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова, него: Ја сам Бог Аврама Бог Исака и Бог Јакова, хасидски одговор је да се овом формулацијом желело истакнути како нема два човека с истим богом. Бог је одувек код сваког човека индивидуално искуство. „У свету нема другог мене“, вели Сервантесов Дон Кихот, а Александар Солжењицин у нашем веку поручује: „Сваки, па и онај најмањи народ“ – усуђујем се да додам: сваки, па и онај најбезначајнији човек – „непоновљив је траг Божије замисли.“

Шта овим наводима желим да кажем? Сваки се човек рађа као индивидуа са скривеним моћима за бесконачан развој који му је омогућен милијардама можданих ћелија, као и грађом или опремом из његовог индивидуалног (пренаталног), фамилијарног, националног и колективног невидљивог душевног складишта. Тражење Бога и осмишљавање живота свакако је један од централних архетипова људског бића, сличног нагону по јачини, који тражи у току једног људског живота своју реализацију. Сваки људски карактер уобличавају, како његова лична генетика (темперамент, конституција и интелигенција као урођена дата), тако и породична средина која детету намеће лична и друштвена мерила понашања. Таква сложена и доживотна динамика сукоба између урођене потребе детета да себе развија од индивидуе до личности, и утицаја његове уже и шире околине, која помаже или одмаже овакав развој детета, одражава се и на верски карактер сваког човека.

Када бисмо у некој замишљеној анкети узели 100 људи из наше српске средине, различитог пола и различите школске спреме, а који за себе кажу да су убеђени православци (нека кажу ово с правом), и тражили од њих да у само неколике језгровитих реченица напишу како у себи замишљају Бога, уверен сам да бисмо добили 100 различитих, индивидуалних или и особних (значи од личности потеклих) одговора. Да ли овом претпоставком желим да објасним или и оправдам постојање безбројних религијских секти у свету (и у хришћанском свету), полазећи од права човека да у себи гради лик Бога какав њему највише одговара? Писао сам једном[3] о тзв. приватној религиозности хришћана, полазећи од тезе да не ствара само Бог човека по Свом лику, већ и човек ствара Бога по сопственом лику и обличју. Човек тада обично или апсолутизује или релативизује своју представу о Богу. У првом случају, човек може да тврди – и ово управо тврде неки секташи – да само он и његова верска заједница поседују истину о Богу, тумачећи и Стари и Нови завет на свој начин. У другом случају, када човек релативизује своју представу о Богу, он може сматрати, тобож ради толеранције и општег мирења са другим верама и религијама, да је сваки човек у поседу своје истине и да има право, ако је хришћанин, да и Свето писмо тумачи „својим“ светим духом.

Отац Јустин Поповић је једном написао да је Исус Христос најбољи Бог и најбољи човек који се икада појавио у историји људског рода. Сваки истински хришћанин у ово верује и ово исповеда. Али како верује и како исповеда? Онако како се увек исти и непроменљиви лик Богочовека Исуса Христа преломио кроз његову индивидуалну призму. Не можемо никако очекивати да се, за све хришћане једини Спаситељ света Исус Христос, доживи и исповеди на исти начин – некада и данас. Ни хришћански философи или светитељи из истог века – узмимо за пример Климента Александријског, Оригена и Тертулијана из III века, или Јована Златоуста, Дионисија Ареопагита и Августина из у века – нису искусили и исповедали Христа исто. А како стоји са секташима и њиховим сектама? Ако им је учење погрешно са гледишта православља, мало мање погрешно са становишта римокатолика, а понајмање од стране протестаната, смемо ли као православни људи бацати проклетство и мирно отпремити у пакао све чланове неке секте, од којих неки живе узорним хришћанским животом (треба ли православну браћу подсећати да у неким сектама, и код нас одавно присутним, нико не псује – поготово не Бога – не узима алкохол или дрогу, не пуши, не раставља се у браку, не чини побачаје, нити преваре у браку, итд.). Овде не говорим о сатанистичким и њима сродним сектама за које су надлежни закон и суд.

Тренутак је, изгледа, да се упитамо откуд успех у секташком раду, и некада, у ранијим вековима, и нарочито данас. Да ли смо, збиља, у души задовољни и оправдани када кажемо да су сви секташи деца ђаволова? Да се вратимо још једном на психолошке корене сваке јереси. Усудио сам се малочас да претпоставим да сваки човек, из једног истог народа, као припадник исте вере, различито доживљава Бога. Видели смо и због чега је тако. Уколико пођемо корак даље у нашој претпоставци, па јерес изједначимо са бунтом, зар је претерано сматрати сваког човека, у најмању руку, склоним повременој побуни – не узимајући сада у обзир, не баш мали број људи, нарочито у нашој средини, који су рано постали и целог живота остали побуњеници? Против чега или против кога се човек буни и како постаје бунџија, а онда радо и секташ, или склон превери (број православних људи који су добровољно прешли у ислам или у римокатолицизам, у току векова, није занемарљив)? Дете се буни природно или неуротично против својих родитеља, Природно, јер жели да се осамостали и од индивидуе постане Божија личност (а не заборавимо да само личност, према оцу Јовану Мајендорфу може бити члан Цркве); неуротично, када наиђе на неразумевање родитеља, па уместо да остане постојано и упорно у својим оправданим захтевима, дете постаје реметилачки тврдоглаво, и онда и неуротично. Против чега или против кога се буни одрасли човек? Најчешће против неправедног друштва и његових захтева, а нарочито против лажних ауторитета. Није ли онда такав бунт оправдан, чак неопходан? А против чега се бунио, а и данас се буни, хришћанин (православан, римокатолик или протестант) када је вековима прилазио секти? Зар не против млаке, неактивне, склерозне и још, некад, до крајности политизоване цркве? Наравно, цркве не као „мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји“, већ цркве као институције. Занима нас, даље, веома, питање, ко одлази у секте. Нису ли то најчешће они млади људи потекли из атеистичких породица, од растављених родитеља, напуштени још као деца, васпитно (и нарочито верски васпитно) запуштени, неуротични и психотични, који траже негде окриље, материјално и душевно, које им може помоћи да преживе. Одмах да напоменем да, када сам споменуо да много неуротичних и психотичних младих прилази сектама, то не значи само да у сектама нема душевно и телесно здравих младих људи, већ и да приличан број неуротичних и психотичних младих припада православној Српској цркви. Тек би једна озбиљна и дуга психолошко-социолошко-теолошка студија, која би обухватила популацију, како унутар православне Српске цркве, тако и унутар једне одређене секте, могла објективно да покаже колики је проценат неуротичних и психотичних болесника у цркви и у сектама. До објављивања таквих научних резултата није оправдано и исправно тврдити како све секте воде душевно поремећени људи, привлачећи такве исте људе себи.[4]

У чему су још разлози успеха секти? У времену цветања национализма, који се лако претвара у шовинизам, у времену насиља и распрострањене људске равнодушности према онима који пате, који су гладни и земаљске и небеске хране, у времену у коме се сваки други брак раставља, а деца или млади људи остају незаштићени и жељни било какве и било од кога човека или организације мало топлине и бриге о њиховој личној судбини, разне секте, ово морамо признати, пружају помоћ, утеху и бригу онима који им прилазе. Немојмо бити патетични, па рећи: да, секташи, увек добро организовани и богати, сада, тобож, спасавају хришћанске и нехришћанске бескућнике, али с оне стране чека их вечно проклетство! Зашто није добро бити, као православан верник, на такав начин ганутљиво ревностан? Из једног, једноставног, разлога: што онда и ми, као православни верници, примамо секташки дух, према познатом и емпиријски много пута доказаном механизму, несвесне „идентификације са агресором“. Морамо се строго чувати, као православни људи, да наша искрена православна ревност не пређе у фанатизам.

Ако сам до сада покушавао да покажем како је сваки човек негде у своме несвесном, али и у свесном бићу, јеретик и бунџија, сада се усуђујем да кажем да у сваком од нас, негде скривено, чека и вреба, и фанатик. За кога човека кажемо да је фанатик? За онога који не признаје ваљаност ни једног другог пута ка спасењу, осим сопственог, јер само тај властити пут води до циља, безусловно и непогрешиво, а они који њиме иду јесу „изабраници“. У Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, фанатичан је онај који је „заслепљен, махнито одан чему, нарочито вери“. Одувек смо знали да је највише, и то најопаснијих, фанатика било у политици и религији. Можда је чак политички фанатизам још се добро сећамо нациста, фашиста и бољшевика) само первертирана тежња сваког човека за Богом. Ако су фанатици, дакле, људи у сваком погледу искључиви, агресивни и аутоагресивни, не пита ли онда, с правом, психијатрија да ли су то душевно здрави људи? Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву[5], јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“ Добро је да се и ми, као православни верници, преиспитамо, с времена на време, не односе ли се ове рече Берђајева и на нас. Зар су Срби као православан народ (не и као појединци, јер је первертираних појединаца било увек и у сваком народу) били некад у прошлости фанатици и фанатично православни!

Да приведем крају своја досадашња размишљања о психолошким коренима секти и секташења. Секте, најпре, морамо сагледати из различитих углова, јер се овом феномену, за који смо рекли да припада аутохтоној људској природи, можемо и морамо приближити (па и онда га не до краја разумети), не само са теолошког, хришћанског и православног хришћанског становишта, већ је то проблем који с пуним правом треба да изучавају психолози и психијатри, психотерапеути и педагози, социолози и етнолози. Оправдана борба православне Српске цркве против агресивних секташа и секти не може бити спровођена на секташки начин. Одувек смо као хришћани знали, али смо то знање ретко у пракси спроводили, да се хришћанин бори против греха, али да милује грешнике. Сваком ко о овоме размишља јасно је колико је овакав задатак за хришћанина осетљив и тугаљив. Ипак је само овај споменути начин борбе против секти оправдан и могућ.

Не сматрајући себе ни достојним ни способним да проникнем Божију Промисао у историји ипак се питам: Зашто хришћанске секте не схватити и као позитиван изазов хришћанској Цркви? Зар фрањевачки ред у римокатоличкој цркви у XIII веку, на чијем је челу био један светитељ и песник, није настао као реакција на самовољу и нехришћанско понашање римских папа? Или, пијетистички и пуритански покрет у Европи у XVII и XVIII веку, који је представљао противдејство млаком и малограђанском протестантизму тога времена. Богомољачки покрет у Србији и Македонији у првој половини XX века никао је као оправдан, помало и бунтован одговор на неке неправилности и застрањивања Српске цркве, пре и после Првог светског рата. Само владики Николају Велимировићу можемо бити захвални што се богомољачки покрет није претворио у секту. Нису ли сви ти покрети били добродошли изазови који су у основи били намењени корекцији понашања свих трију хришћанских цркава, увек само као институција? На узнемирена питања неколицине свештеника упућена своме епископу у једној нашој епархији о ширењу секти у њиховим парохијама, овај наш познати теолог узвратио им је јединим питањем: „А шта ви чините?“ Мени се овај његов упитни одговор чини најпотпунијим. Мишљења сам, једном речи, да Црква мора да одговори на изазов ширења, не само секти, него и многих других, нових религиозних покрета[6], који у времену опште секуларизације и претварања светог у профано, управо код младих буде наду да ће, уз помоћ тих религијских покрета, личним искуством доћи до дубљег спознања Бога. Према секташима ми се можемо односити бар на три начина: позитивно, прихватајући секте, јер смо непоправљиви бунтовници, било да смо атеисти, агностици или теисти, или их прихватајући као лажни либерали који све допуштају, можемо се односити и позитивно као освешћени православни верници, доживљавајући секте као подстицај за побољшање своје вере; можемо се односити равнодушно, што је, вероватно, најгоре, али, онда и негативно, када смо фанатични борци против сваке јереси.

Уколико постајемо сами, као православни, црквени хришћани, све чвршће хришћани, што значи, све усклађенији у речима и делима, смирени и смерни, трпљиви и стрпљиви, све више „чистог срца“ (јер ћемо само тако Бога угледати, према Христовим речима), јер је „чистима све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест“ (према речима апостола Павла из Посланице Титу, 1, 15), при свему томе не затварајући очи пред злом које данас све разара, од породице до цркве (али само као институције, јер Цркву Христову „ни врата пакла неће надвладати“) – више ћемо привлачити људе својој вери и Цркви, па ће тако секташи имати све мање могућности да се они поставе као спасиоци људских душа. Слажем се са др Радованом Биговићем да је нецрквено функционисање саме цркве један од узрока ширењу секти у наше време, а нарочито сам са њиме сагласан када сматра да „код великог броја такозваних хришћанских секти, у њиховој суштини, постоји неки исконски вапај за црквом, и аутентичним хришћанством“. Како их привући овима? Само хришћанским путем, „са пуно труда, љубави, смирености и такта уживети се у њихов свет, разумети их“ (Р. Биговић) и, додао бих – волети их, као што себе волимо, најпре у себи пажљиво делећи грех од грешника.

Када сам једном упитао једног од наших великих живих духовника, архимандрита манастира Витовнице, оца Тадеја, може ли се човек спасти ван цркве, имајући на уму људе, не само будисте и хиндуисте, џаинисте и исламисте, већ и припаднике римокатоличке цркве, као и бројних протестантских објављивања, људе који су некад живели, или и данас живе, беспрекорним монашким животом (такође и лаичким монашким животом) – он је овако одговорио: „Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан и милосрдан и чистог срца“. Небеска Црква је једна за све, према томе, за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено.“

Ако се ове речи оца Тадеја, човека пуног љубави, некоме могу да учине претерано дарежљивим за све људе и све религије, и недовољно православне, биће корисно да чујемо и речи професора др Лазара Милина, можда највећег живог православног апологете и писца бројних расправа против секташа и секти. Завршавајући један чланак уперен против секти, отац Лазар Милин пише: „За спасење је неопходно припадање Цркви коју је Христос основао, баш зато да Му она послужи као средство спасења. А како ће се спасти они ван Цркве, то је ствар Божије мудрости, Божије правде и Божије милости. Тврдо верујемо да Бог који испитује ’срца и утробе’ (Псалам 7, 9) зна свачију душу, свачија дела, па зато Његова правда неће на суду никога оштетити, а Његова милост неће бити ускраћена никоме ко је од свег срца желео и тражио.“ Мора постојати неки „жалац у месо“ хришћанина, према речима апостола Павла из Друге Посланице Коринћанима: „И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим.“ Овај жалац за хришћане, али, важно је рећи, не само за хришћане, данас су секте, јуче је тај „жалац“ био марксизам, а сутра? Права вера се кали у ужареној пећи, само чисто злато остаје сачувано.