Телескоп

Никола Смоленски Телескоп На тридесет петој генералној скупштини ИАУ (Интернационалне Астрономске Уније – www.iau.org) највише прашине подигао је доктор Јеличић, делегат Велике Британије, својим кратким, али ефектним говором: „Пре неког времена, физичари су открили да се у сваком светлосном таласу један мали проценат фотона креће брже од брзине светлости. Тек недавно је, међутим, откривен начин на који се може направити уређај који би такве фотоне детектовао. Предлажем изградњу телескопа који би носио један такав детектор. Могућности за употребу таквог телескопа су велике: на пример, ако би открио неки редак догађај, рецимо експлозију супернове, могли бисмо усмерити један обичан телескоп на ту звезду и пажљиво пратити експлозију од почетка. Такође, могао би се користити за праћење и комуникацију са нашим свемирским сондама приликом критичних маневара. Међутим, најзначајнија примена оваквог телескопа је помало неочекивана: пошто је познато да се величина свемира дефинише као ивица ширења свемира, а тај процес се одвија не брже од брзине светлости (бар у последњих 15 милијарди година), то практично значи да бисмо једним оваквим телескопом, ако је довољно јак, могли видети иза ивица свемира! Наравно, ако се тамо налази ишта што зрачи светлост... У крајњем случају ће се недвосмислено утврдити да се изван космоса не налази ништа, а и то је изузетно значајно откриће!“ Овакав предлог морао је одмах бити усвојен. Уз огромне издатке, од којих су грцали сви остали астрономски програми, телескоп је направљен. Нимало сличан обичним телескопима, изгледао је као лопта начичкана антенама која је детектовала пребрзе фотоне са свих страна правећи тако „панорамски“ снимак космоса. Подразумева се да је морао бити прављен у орбити. Технологија снимања захтевала је дуготрајну експозицију пре него што снимак буде готов, и широм света астрономи су здружено грицкали нокте у ишчекивању тог догађаја. На срећу, снимак је савршено успео, и на њему се могло видети да иза ивица свемира заиста има нечега. У даљини се видела структура много пута већа од целог свемира, али изгледала је мутно и никакви детаљи на њој се нису разазнавали. Непосредно иза ивица свемира, један њен део био је јасније видљив: добио је име „Велики хексапод“ због шест кракова (пет тањих и једног дебљег) које је имао. Наравно, одмах су уследили гласови за нови, још већи и јачи телескоп који би могао да сними више детаља. И тај телескоп је направљен, овога пута уз далеко веће издатке; цела светска привреда је помогла, а и количина изгрижених ноктију била је много већа. На сву срећу, и друго снимање протекло је без проблема. На јаснијим снимцима видело се да Велики хексапод прилично подсећа на људску шаку. Од остатка структуре могло се лепо разазнати доброћудно лице са дугом белом брадом...