Милко Кос

Историја

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај

Аварско-словеначко доба. Преци садашњих Словенаца, као северозападни део Јужних Словена, населили су се на подручју од Панонске до Фурланске низије, продрли су у долине великих источно алписких река са притокама (Сава, Драва, Мура), те заузели од прилике и десну обалу Дунава до реке Трауне. Могуће је, да су се појавиле на том широком терену поједине групе Словена већ у првим вековима наше ере, али велике словенске масе населиле су га, у главном правцу од истока према западу, у другој половини VI века, нарочито откада су 668. год. Лангобарди напустили Панонску низију и суседне источно алписке долине. Пре Словена живела су на том широком подручју различита романизирана келтска и друга, већ покрштена, племена. Дошљаци Словени делимично су ова племена уништили, делимично апсорбирали, а постојећа њихова насеља, цркве и т. д. разорили.

Границу најшире, иако не свуда интензивне словеначке колонизације, чинио је на северу од прилике Дунав, даље на западу линија од прилике од Линца на Дахштајн, затим Ниске и Високе Туре, онда развође између Драве и горњо талијанских река, а према Фурланској граница беше линија између низине и брда. Правац колонизацији давале су реке и постојећи стари путеви; прилике за више мање интензивну колонизацију нудиле су природа самога терена и већ од пре постојеће насеобине.

Али Словенци нису ове пределе населили сами. Пре свога одласка у Италију позвао је лангобардски краљ, који је онда са својим народом био у Панонији, народ Авара против народа Гепида. Авари су се одазвали, помогли су потући Гепиде и запосели су истовремено са Словенима подручје Лангобарда, када су ови 568. год. отишли у Италију. У панонским и источно алписким пределима живели су Авари помешано са Словенцима, у неким крајевима су их потчинили, а у другима опет ратовали са Словенцима као савезницима. Око 600. год. појавише се Словенци и Авари на баварској и италској граници. Већ 595. год. потукао је баварски војвода Тасило Словенце у њиховој покрајини, а већ идуће године потукли су Словенци помоћу Авара Баварце. Од 600. год. даље упадају Словенци у Италију, а око 611. год. победили су они опет Баварце негде код данашњег Лиенца у Тиролу. Авари су у тим освајачким ратовима били често војнички заповедници не само својих људи, него и Словенаца. Али не свуда и не сваки пут. Било је и ратова и крајева, где Словенци нису били потчињени Аварима или где је била аварска врховна власт веома незнатна (на пр. у данашњој Корушкој). Више пута ударали су Словенци на своју руку, без аварских заповедника, на непријатељске суседе: Лангобарде и Баварце.

Словенци су потпуно свргли аварски суверенитет у својој главној покрајини Карантанији и у Подунављу, када је кнез Само (623.—658.) ослободио један део северозападних Словена од Авара и проширио своју власт до источно алписких Словена, те створио контуре једне велике словенске савезне државе од Полапских Словена, преко савезничких Словенаца, све до лангобардских граница (око 623. до 629.). Око две стотине година владају затим Словенцима војводе домаће крви. Први, познат по имену, био је Валук, савременик и савезник кнеза Сама. Док је владао кнез Само, Словенци су и са Аварима, Баварцима и Лангобардима живели у главном у миру, али када се, после Самове смрти, распао његов западно словенски државни савез, почели су опет ратови, већином офанзивног карактера, од стране Словенаца. Тим су ратовима Словенци јачали своју слободну државу против Лангобарда, Бавараца и Авара. Ова офанзивна снага младе словеначке карантанске војводине траје скоро сто година; од смрти Самове па до средине VIII века. Карантанска држава морала је у то време бити доста јака, јер су јој се обраћали за помоћ Баварци, кад су око 743. год ратовали са Францима. Пружена помоћ постала је за Словенце судбоносна. Баварци су били тада побеђени и њихов војвода морао је признати франачку врховну власт. Ова врло важна чињеница изменила је знатно и политички положај словеначке Карантаније.

Мало затим, охрабрени можда због словеначко баварског неуспеха против Франака, почели су Авари опет узнемиравати карантанске Словенце. Словеначки војвода Борут, пошто је сам био сувише слаб да би отерао Аваре, обратио се Баварцима и од њих затражио помоћ. Ови су ускоро помогли Словенцима да истерају Аваре из земље, али су тражили за то скупу награду. Карантански Словенци и њихови суседи у данашњој средњој Штајерској морали су од средине VIII века признавати врховну власт Бавараца, односно Франака.

Ширење хришћанства и прелаз у франачки државни састав. Уже везе између Словенаца и Бавараца много су допринеле да су Словенци наскоро примили хришћанство. Била је у првом реду војводска породица и њена ужа околина, која је најпре примила, преко Бавараца, хришћанску веру. Син војводе Ворута, Горазд, када је око 750. год. постао војвода, био је већ хришћанин, као и његов наследник Хотимир. Немачки свештеници долазе све"више у земљу, носећи не само нову веру, него и немачки политички, друштвени и културни утицај. У средишту карантанских Словенаца, на Госпосветском Пољу, посвећена је ускоро једна од првих хришћанских цркава међу Словенцима: Госпа Света.

Немци су пустили испрва карантанским Словенцима њихове домаће војводе и нису, изгледа, још много дирали у њихове правне обичаје и друштвени састав. Војводе Горазда и Хотимира, а исто тако вероватно и њихове претходнике већ од војводе Валука, постављали су Словенци за своје војводе по старом обичају, посадивши их на војводску столицу на Госпосветском Пољу. Тај обичај се вршио и под војводама туђе крви, све до почетка XV века.

Против германофилске дворске странке Словенаца хришћана дигла се народна опозиција, "словеначка странка". која се држала старе вере и мрзила туђинце у земљи. После смрти војводе Хотимира та је странка и успела. Побеђена хришћанска странка тражила је помоћ код Бавараца и 772. г. она је и нашла. Словенци-нехришћани били су побеђени, а хришћански мисионери и с њима појачани немачки утицај добили су превласт у земљи. Нови војвода Волкун постао је. несумњиво ;помоћу Бавараца и против воље словеначке народне странке, владар у Карантанији. Признавао је и даље баварски суверенитет, а откада је 788. год. Карло Велики потчинио опет Баварску својој власти, франачку врховну власт.

Освајањима словеначке земље примакла се франачка власт границама аварског хаганата и византиског царства. Сукоби на истоку између тих држава и франачке велевласти постали су неизбеживи. Најпре је плануо аварски рат (791.—796.). .У бојевима са Аварима морали су карантански Словенци помагати Францима. У друштву с њима ослободили су од аварског ига тек тада своју браћу око горње Саве (око 795.). Ширењу хришћанства било је по свршетку аварских ратова отворено најшире поље, на југу од Драве од стране патријарха из Аквилеје, а на северу од стране баварских бискупија. Хришћанство се почело ширити и ван граница Карантаније, у Доњу Панонију. Салцбуршка бискупија, која постаје 798. год. надбискупија, добила је 811. год. као јужну границу своје архидијецезе реку Драву, док је на њеној десној обали дата црквена власт патријарсима из Аквилеје (или Оглеја).

Око 800. год. сви су Словенци били ослобођени од аварске власти и уједињени под франачким суверенитетом. Карло Велики им је оставио, из политичке увиђавности, војводе и кнежеве домаће крви. Добро организованом управом привукао је словеначку земљу ближе својој држави. Читаво подручје подељено је на два маркгрофовства : Фурланску Марку, која је обухватала Доњу Панонију северно од Драве, земљу око горње Саве и Фурланију, те Источну Марку, под коју је спадала Карантанија и Горња Панонија.

Други сукоб Карла Великог на истоку био је са Византијом. Освајањем Фурланије (776.) примакли су се Франци византиској Истри. Год. 788. дошло је до франачко византиског рата и франачке чете освојиле су Истру. У доба тих непријатељских одношаја са Византијом дошли су под франачки суверенитет и далматински Хрвати. Ахенским миром 812. год. признат је дефинитивно франачки суверенитет над Истром и далматинско хрватском кнежевином.

За слабе владе Карловог наследника, Лудвика званог Побожног, почели су се јављати нереди у читавој држави. Особито на њеним границама избијају тежње за самосталношћу, као последице насилног поступања франачких управитеља. Устанци потчињених народа учесташе. И панонски кнез Људевит, чије је седиште било око Сиска, тражио је прилике^да постане самосталан. Када није успео са тужбама против фурланског маркгрофа, дигао је 819. год. устанак против Франака и придобио је у току рата на своју страну Словенце у Крањској, један део карантанских Словенаца, и на истоку Тимочане. Јужни Словени од италске до бугарске границе устали су тада заједнички против туђинске власти. Тек у дугогодишњим и тешким борбама (819.—822.), у којима је Францима помогао и далматинско хрватски кнез Борна, а Словенима барем посредно Византија, могли су Франци донекле владати словенска племена. То није био обичан устанак, који је кренуо Људевит, него борба за слободу; а у позадини то беше борба и за политички утицај и власт двеју великих сила: франачке и византиске. За Словенце је било учествовање у Људевитовом устанку судбоносно. Тада су изгубили право да постављају војводе домаће крви.

Тежња да отклоне поновне сличне покрете, као што је био Људевитов, и бојазан пред влашћу Бугара, који су у трећем деценију IX века проширивали своје нападаје чак до Карантаније, принудиле су цара Лудвика да изведе административну реформу, која би била кадра боље сачувати интересе његове државе на источним границама. Год. 828 подељена је Фурланска Марка на четири грофовства : Фурланску, Истру, земљу на горњој Сави и Доњу Панонију. Прве две су остале у ужој политичкој вези са Италијом, а друге две са Карантанијом и Источном Франачком. У овој за будућност словеначке земље веома важној вези и подели остају оне и када су, по Верденском Уговору 843. год., Истра и Фурланска потпале под цара Лотара, а Карантанија са маркама на Сави и у Панонији под краља Лудвика Немачког и његову државу.

После одбране од спољашњих и унутрашњих непријатеља и административног уређења, отворена су широка врата верској и политичкој пенетрацији Немаца, са којом је ишла и интензивна колонизација и германизација словеначке земље.

Ватреног помагача за своје политичке, верске и германизаторске тежње добили су Франци у кнезу Прибини, који је, прогнан из своје прве области Њитре, у данашњој Словачкој, после вишегодишњег лутања и политичке неодлучности, око 840. год. пристао коначно уз Франке, добио у феуд део Доње Паноније око Блатног Језера и створио ту себи доста јаку позицију. Сигурно је он Францима много користио бранећи те крајеве од Бугара, који су морали око 846. год. напустити источну Славонију и Срем. За своју помоћ у ширењу хришћанства и немачке колонизације, као и за одбрану земље, добио је Прибина 847. год. као властито имање све оно што је дотле имао од краља само као феуд (изузети су једино салцбуршки поседи). После тога је Прибина развио већу верску и колонизаторску ревност у служби Немаца. Прибинина погранична кнежевина ширила се између Драве, Дунава, доње Рабе и граница Горње Паноније, Карантаније и Марке на горњој Сави. Средиште јој је било око Блатограда на Блатном Језеру.

Прибину је наследио (вероватно око 861. год.) његов син Коцељ. У почетку продужио је германофилски курс свога оца. Али ускоро (око 864. год.) почели су се, под утицајем мисионарског рада браће Константина (Ћирила) и Методија, из Моравске ширити словенски покрет и против немачка реакција. То је имало утицаја и на даље политичко држање кнеза Коцеља. Год. 867. примио је он са великом радошћу оба брата, Константина и Методија, када су преко његове државе пролазили за Рим. Тада се и у Доњој Панонији почела уводити словенска литургија наместо латинске, и тад је почела замена немачких свештеника словенским. Ту се коначно организује Методијева панонска архидијецеза (870.). Коцељев обрт у политици узбудио је Немце, у првом реду надбискупа салцбуршког, који је сматрао да су оштећена и повређена права његове цркве. Настадоше, због тога, политичке интриге, чија је жртва коначно постао кнез Коцељ. Око 873.—874. год. на Једанпут га ]е нестало, ваљда ]е постао жртва немачко моравског споразума, који је тада склопљен. Салцбуршка црква завлада опет у Доњој Панонији.

Доњо панонске словенске кнежевине нестало је. Панонију је добио 876. год., после смрти краља Лудвика Немачког, његов син Карлман, који је већ од пре управљао Источном Марком на Дунаву (од 856.), Карантанијом (од 861.) и Баварском (од 865.). Али Карлман није задржао Карантанију и Панонију сам, него је предао ове земље мало затим своме ванбрачном сину Арнулфу, који је обадвема покрајинама управљао до свога избора за краља (887.). Ратови, које је 892.—894. водио краљ Арнулф са моравским кнезом Светополком, довели су на политичку позорницу нов народ, Мађире, чија је појава на источним границама франачке државе од највећег значења и за даљу судбину словеначке земље.

Карантанија и њене марке. — Инвазија угрофинских Мађара значи почетак новог поглавља у историји словенских племена у Подунављу и Источним Алпима. Освојењем великих равница на Тиси и Дунаву у последњим годинама IX века спречили су Мађари за увек територијалну везу између јужних и северних Словена. Откада их је краљ Арнулф позвао у помоћ против моравских Словена, постали су Мађари велика опасност и за запад. Најпре су потчинили словенска племена у Панонији, а онда је дошла на ред подунавска Источна Марка. Већ почетком X века упадају они у Карантанију. и правцем великих римских друмова иду њихове провале преко словеначке земље до у Италију. Наравно, да су у свима тим крајевима том приликом пропадале политичке и културне институције, а да је исто тако прекинут и колонизаторско германизаторски рад Немаца. Једино полуострво Истра, са својим положајем удаљеним од главног пута за Италију, и централна словеначка покрајина Карантанија, опасана заштитним планинама, могле су и у првој половини X века продужити донекле свој ранији политички живот. Средишња државна власт, онда у највећем расулу, није била у стању да штити своје насељеничко подручје на истоку, а Словенцима у Панонији и око Саве као да није ни било много стало до тога што су једну страну власт заменили другом, која их је иначе"много подсећала на некадашњу аварску.

Јачање немачке државне власти за владара из саске династије, нарочито краља и цара Отона I, било је од већег значаја за мађарско питање и за даљу судбину словеначке земље. После битке код Аугсбурга (956.) почиње, пола века после прве, — друга етапа колонизације и германизације словеначке земље. Опет се спомињу имена грофова и маркгрофова у пограничним земљама. Немачке цркве, нарочито баварске, добивају велике комаде краљевске земље на читавом подручју од Дунава до Јадрана. Од доба Отона највећи део словеначке земље налазио се у политичком саставу "Светог Римског Царства."

Од Дунава до Јадрана основан је један венац пограничних марки за заштиту државе на истоку. Марке су с почетка биле још у вези са старом Карантанијом, око које се у главном нижу. Границе тих марки према истоку, које се полако развијају из пограничних територијалних пасова, имале су једну у географској структури мало утемељену линију, која је постала од највећег значаја за даљи индивидуални развитак Словенаца. Од севера према Југу иду: Источна Марка на Дунаву, Карантанска Марка на средњој Мури и горњој Раби, Птујска Марка на средњој Драви, Савињска Марка на Савињи, Крањска Марка на горњој Сави, и Истарска Марка. Читаво ово подручје марки на источној граници римске државе подељено је у грофовства, којима стоје на челу грофови са карактером војничких заповедника и великих државних чиновника.

Велика Карантанија са пограничним маркама у X и XI веку често је мењала своје политичке границе и војводе, што све стоји у уској вези са политичким приликама у држави и са задацима, које су јој хтели дати владаоци као важној пограничној земљи између Немачке и Италије. Од 952. год. владао је у Карантанији, сједињеној са Веронском Марком и Истром, Хенрик, брат самога краља Отона I, а после њега његов син истог имена, који је већ од пре имао Баварску. У то доба тесних политичких веза са Баварском пада јако територијално повећање баварских цркава по словеначкој земљи. Стална политичка веза немачког подручја са словеначким убрзала би сигурно прво њихово спајање, а уједно и потпуну германизацију, да није државни резон приликом устанка војводе Хенрика (976.) опет разбио везу Баварске, Карантаније, Вероне и Истре. Карантанија—Верона—Истра чине од 976. год. нову војводину. Али и ова нова није могла доћи до оног значаја, који би јој припадао по обиму и природном положају на вратима Истока и Италије. Често мењаље војвода, њихове политичке завере против централне власти, не усредсређивање власти у рукама једне породице, и одељивање пограничних марки, све је то довело до расула Велике Карантаније.

Јак удар за распадање Велике Карантаније дао је устанак карантанског војводе Адалберона из породице Епенштајн, који је 1012. год. управљао ужом Карантанијом (Корушком), Веронском Марком. Истром и Карантанском Марком. Већ од ранијих година завађен са немачким краљем Копрадом II, устао је Адалберон 1035. год. поновно против свога владара, опирући се на велику војничку снагу, коју му је пружала његова велика војводина, а тражећи помоћ чак и ван државних граница, у тада јакој хрватској држави. Али велеиздајнички покрет, који је онда не мало уплашио државну власт, био је ускоро угушен и Адалберон свргнут (1035). Карантанска Марка, то јест од прилике данашња Горња Штајерска, беше одељена од уже Карантаније и почела је да живи својим посебним животом. Све јаче цепање марки од уже Карантаније ускорило је и то, што на карантанском војводском престолу од 1039.—47. год. није било војводе, када владар, бојећи се поновног партикуларистичког покрета, није хтео дати ником Карантанску Војводину. Војвода Велф и његови наследници управљали су само Карантанијом и Веронском Марком.

Даље расуло Велике Карантаније ускориле су у другој половини XI века брзе промене на војводском престолу уже Карантаније. Измењивање војвода из различитих породица стоји у уској вези са ондашњим династичким борбама у Немачкој, нарочито у саској династији. Карантанија се даје често као награда у тим борбама, али се догађало да неки од новопостављених војвода уопште нису дошли до власти у земљи. У таквим приликама разумљиво је постајање самосталних пермфериских марки и њихово цепање од уже Карантаније, односно, сада већ зване Корушке.

Посебним политичким животом почињу да живе у XI веку марке у јужном делу некадашње Велике Карантаније: Крањска и Истарска Марка. Њихова политичка судбина је већ од IX века даље често заједничка и више у вези са приликама фурланско италског запада него северозапада.

И Крањска је организована, после престанка мађарских најезда, као посебна марка. У XI веку обухватала је она подручје од Јулиских Алпа и Караванки на северозападу, до Снежника и Горјанаца на југу и истоку, а изгледа да је и марка на реци Савињи стајала у ужој вези са Крањском. Данашња Бела Крајина сачињавала је још део хрватског краљевства, а Випава и Постојна део Фурланске Марке. Познати су нам по имену неки крањски маркгрофови. Међу њима је најважнији Удалрик из породице Вајмар Орламинде, који је као унук истарског маркгрофа Вецелина после средине XI века наследио и Истарску Маркгрофију и владао тако Крањском и Истром до своје смрти

(1070.).

Истра је сачињавала једно време део Фурланске Марке и Италског Краљевства. По свом географском положају остала је више мање сачувана од непријатељских инвазија и одржала је жив континуитет са римским, византиским и каролиншким добом, што је, као и њене везе са Италијом, дало овом полуострву, нарочито његовим романским градским општинама, нарочит положај у политичком, правном и културном погледу.

У самој ужој Карантанији или Корушкој проширио је, место стално отсутних војвода, своју власт син свргнутог војводе Адалберона по имену Марквард. Своје очинске поседе добио је натраг, а знајући искористити противности између круне и ондашњег карантанског војводе Вертолда, задобивао је све већу власт у земљи и спремао своме сину Лиутолду пут до карантанског војводског места. Доиста, краљ Хенрик IV 1077. год. дао је војводину Карантанију и управу Веронске Марке Лиутолду, сину Маркварда од породице Епенштајн. Ова промена на карантанском војводском престолу уветована је метежима за време борбе око инвеституре, која је нашла јак одјек и у словеначким покрајинама.

Краљ Хенрик IV није у својим најкритичнијим годинама дао Карантанију Лиутолду само зато, што је овај имао фактичну власт у земљи, него и зато, што се је могао ослонити на њега у својој великој борби са папама. Исто се је догодило 1077. год. и са Крањском, Истром и Фурланијом. Год. 1077., после понижења у Каноси и после избора против краља Рудолфа Швапског, дао је Хенрик, да би осигурао помоћ оглејског патријарха Сигехарда, његовој цркви грофовства Фурланију, Истру и Крањску. Тако је овим политичким променама дошао највећи део ондашње словеначке земље у руке присталица царске странке. Али ни овој није било тако лако доћи до власти. Не само папина странка, која је у салцбуршким надбискупима имала јак ослонац, него и онда моћне карантанске војводе из породице Епенштајн биле су против овакве поделе области, које су стварно припадале Карантанији. Оглејски патријарси могли су с почетка одржати само Фурланију. Тек кад је са Удалриком 1086. год. дошао на патријаршиску столицу један од породице Епенштајна, нашао се начин за споразум. Крањску је добио поновним владарским даром (1093.) патријарх, а Истром су управљали грофови из различитих породица.

Развијање династичких територија. Крај XI века и XII век доносе све веће цепкање словеначке земље у поједине покрајине, у којима постижу све већу моћ и слободу од владалачке власти, смотреном територијалном политиком, наследни династи наместо некадашњих великих чиновника круне (грофова и маркгрофова). Словеначка земља, која је могла у Великој Карантанији и њеним маркама сачувати највећи део свог националног подручја, барем у политичким границама једне велике покрајине, расулом њеним изгубила је то јединство.

У покрајинама долазе поједине породице до све веће власти. У старој Карантанској Марки на горњој Мури и Раби маркгрофови од Штајра су из породице Траунгауских, који јачају од средине XI века своју власт и шире је у XII веку постепено према југу. Средином XII века (1148.) успело им је да добију као баштину марку на средњој Драви, где су себи створили у граду Марибору јаку позицију. Њихова марка, која се по граду Штајру почела називати Штајерска Марка, постала је 1180. год. војводина После изумрћа Траунгауских наследили су њихову земљу и уједно преузели и њихову према југу упућену територијалну политику, 1186. год., династи у Источној Марки на Дунаву, војводе из породице Бабенберг. Источна граница ове настајуће Штајерске Марке према Угарској и Славонији (Хрватској) формирана је тек почетком XIII века из пограничне зоне у сталну пограничну линију, и то после оштрих бојева са Мађарима. Јужна граница ове траунгауско бабенбершке Штајерске ишла је тек мало јужније од Марибора.

Јужно од марке на Драви заузима Савињска Марка један сасвим посебан положај. Територијална конфигурација показује доста шарену слику. К Штајерској Марки ова земља још не спада у XIII веку, али има са Корушком и Крањском уске политичке везе које изгледа да допиру у веома старо доба. Територијална расцепканост ове покрајине, која нема ни јединственог назива, онемогућавала је једној породици да би дошла у њој већ рано до династичке власти.

Исту шарену територијалну конфигурацију као Марка на Савињи показује Крањска. Црквена земља (Оглеј, Салцбург, Бриксен, Фрајсинг, Крка) меша се и преплиће са територијама домаће и стране световне господе (Андекс Меран, Шпанхајм, Боген, Вишња Гора) и ствара једну конфигурацију, која није била нимало подесна за развијање земаљског господства у рукама једне породице. Од половине XII па до половине XIII века кушају три породице, једна за другом, да се дочепају земаљске власти у Крањској : Андекс Мерани, Бабенберзи и Шпанхајми. Грофови из Андекса и грофови из Богена наследили су поседе у Крањској као шураци по маркгрофу Попону, који је умро 1101. год. Док грофови из Богена из економских других разлога нису могли постићи веће власти у земљи, дочепали су се ње у другој половини XII века грофови из Андекса, којима су у томе помогли сретни случајеви и смишљена државна и династичка политика. Постали би вероватно земаљски династи и у Крањској, да није то спречило трагично нестајање мушких потомака. Бар од 1173. год. имају и маркгрофију Истру, нешто касније добише и маркгрофију Крањску. У самој државној политици оног доба играју као политичке присталице Хоенштауфа велику улогу. Са многим европским владарским кућама стоје у породичним везама. Једна, по имену непозната, кћи маркгрофа Бертолда (IV) требала је, према преговорима који су 1189. год. вођени са Немањом у Нишу, да се уда за Тољена, сина хумскога кнеза Мирослава. Неостварене аспирације према југу и мору изражава титула, којом се почео служити исти Бертолд: "војвода Далмације, Хрватске и Мераније". Бертолдов син Хенрик преузео је андешку земљу и аспирације у Истри и Крањској. Спретном државном и домаћом политиком утврдио је свој положај у Крањској, особито кад је својом женидбом са једином кћерком и баштиницом Алберта из Вишње Горе додао својим наследним још и нове велике поседе. После његове смрти (1228.) настаје љута борба око Крањске, а уједно и расуло андешких поседа. Свађу између Хенрикове браће и наследника, оглејског патријарха Бертолда и војводе Отона, искористио је трећи, војвода од Бабенберт, који се политичком женидбом са једном Андешком дочепао, кушајући срећу полако према југу, толико потребне базе, те се почео 1232. год. називати господарем Крањске. Али не за дуго. Већ 1246. год. изумро је род војводе од Бабвнберга и тим је почела нова етапа не само за земаљско господство у Крањској, него и за њихову баштину у осталим словеначким земљама. У самој Крањској јавише се као претенденти за земаљску власт корушки Шпанхајми.

Словеначка земља око Постојне, Випаве, на Красу и на Сочи показује скоро кроз цео средњи век доста разбијену територијалну конфигурацију. Ни јединственог имена не знамо за то подручје. Главни господари су у тој земљи оглејски патријарси и горички грофови. У рукама првих је у главном Толмин и прелазна земља за Крањску (Випава, Церкница, Лож). У рукама Горичких је Горица са ужом околином и велики део Краса и унутрашње Истре. Поседи у словеначкој земљи, уз оне фурланске, тиролске и корушке, дали су овој из тиролског Пустертала досељеној немачкој породици потребну базу за развој династичке власти. Али еволуција код Горичких је у том погледу много спорија него ли код династа у осталим словеначким земљама. Снага оглејског патријархата била је до средине XIII века сразмерно још довољно јака и није дозвољавала у својој непосредној близини развијање једног династичког подручја. Тек економско и политичко расуло патријархата за време романских патријарха слабића, даље распад оглејских поседа у Истри и Крањској, те све јачи утицај Млетака у Фурланској и Истри, као и напредовање династичке власти и политичке прилике у суседним покрајинама, све је то заједно помогло, од друге половине XIII века, да се ојачају горички грофови и да им се припреми пут до династичке власти.

На самој обали Јадранског Мора живе романске градске комуне, Трст, Миље, Копар, Пиран, Пореч, Пуљ и остале, доста аутономним животом у оквиру свога елементима из античног, византиског и каролиншког доба прожетог устава и управе. Оглеј и Млеци боре се овде за политички утицај и за власт. До средине XIII века превлађује Оглеј, који је овде водио главну реч и у црквеним стварима, а од друге половине XIII века постаје млетачка политичка, економска и културна пенетрација све јача, док није, осим у Трсту ,— на почетку XV века сасвим победила.

У самој средишњој словеначкој покрајини Корушкој стара се војводска породица из досељене породице Шпанхајм, која је наследила 1122. год. изумрле Епенштајне, да развије династичку власт у земљи. Развоју су сметали, као у Крањској, велики црквени поседи (Салцбург, Бамберг, Крка, Шт. Павел). Јаку основу својој династичкој власти у земљи положио је помоћу спретне територијалне политике војвода Бернард (1202.—1256.).

Чешко угарска владавина. Смрћу последњег војводе из племена Бабенберга (1246.) почиње нов период политичке и територијалне историје великог дела словеначке земље. Војводине Аустрија и Штајерска постале су као државни феуди 1246. год. слободне. Нови претенденти нису могли доћи до праве власти, читаву моћ у земљи задобили су све јачи министеријали. Искоришћавајући прилике дошао је на позив некојих у земљу Пршемисловац Ошвкар, син истоименог чешког краља, а од 1253. год. и сам краљ чешки. Упркос јакој опозицији у земљи и упркос претензијама угарског краља Беле IV, којему је успело да за неколико година (1254. до 1260.) придобије Штајерску, добио је Отокар 1262. Аустрију и Штајерску као државни феуд. Безвлашће у немачкој држави, која тада није имала правог владаоца, а и потпора папинске курије, која је више волела расцепкану него ли јаку Немачку, омогућили су чешком краљу ове успехе. Али Отокар је ишао још даље. Са својим рођаком корушким војводом Улриком, који је по Бернардовој смрти завладао у Корушкој, а после изумрћа Бабенберговаца задобио највећу моћ и у Крањској, склопио }е Отокар 1268. год. уговор, по којем би га он имао наследити ако би Улрик остао без деце. Када се то већ идуће године догодило, заузео је Отокар Корушку и Крањску и тако основао велику државу од Крконоша скоро до Јадрана, по територијалном обиму веома сличну некадашњој Оамовој држави. Словеначку земљу је Чех утолико ујединио, што је место три до четири династа иста добила сада само једног владаоца. О каквом словенско националном карактеру ове чешко алпинске државе, наравно, нема говора.

Отокарова алписка држава није дуго постојала. Избор новог римског краља Рудолфа из породице Хабсбурга (1273.) променио је ситуацију. Настојања новог краља, да створи својој кући и породици јаку територијалну базу, определила су његову политику према Пршемисловцу. Правну основу за свој поступак могао је Рудолф, као римски краљ и феудни господар Отокаров, лако наћи и по том тражити враћање добивених државних феуда. У самој земљи нашао је Хабсбурговац потпору у високом клеру и племству, које је постало незадовољно са Отокаровим строгим режимом. Они који су раније позвали чешког краља допринели су после највише његовом паду. Прилике су се брзо развијале и свршиле катастрофом код Дирнкрута, где је Отокар изгубио битку и живот (1278.).

Развој хабсбуршке власти у словеначкој земљи. Сада је дошао Хабсбурговац, као наследник Пртемисловца у источним Алпима, са својим настојањем да створи јаку домаћу власт. Врло опрезном политиком, пуном концесија цркви. властели и грађанству, знао је Рудолф осигурати некадашње Отокарове земље себи и својој кући, Али то му ипак није успело у Отокаровом обиму. На једанпут се појавио гроф Мајнхард горичко тиролски, који је учинио круни при враћању Корушке и Крањске највеће услуге, тражећи награду. Добио је Корушку, са њом војводску титулу и чин државног кнеза и непрекидну територијалну везу између својих горичко фурланских и тиролских поседа (1286.). Аустрију, Штајерску, Крањску са Марком добили су синови самога краља као државни феуд (1282.), Тешкоће су избиле са Крањском, где су корушке војводе имале велике властите и феудалне поседе. Коначно је нађено решење тако, да је Мајнхард одржао Крањску и Марку као закуп.

Тако је дошло до другог територијалног уједињења највећег дела словеначке земље под једним земаљским господарем, уједињења, које се током XIV и XV века, присаједињењем још неких територија, употпунило. Од краја XIII века па све до ослобођења 1918. год. владају највећим делом словеначке земље аустриски Хабсбурговци. Наследници Рудолфови у словеначким земљама морали су се у почетку борити са великим тешкоћама. Јаку опозицију пре фаворизираних племића и клера морао је савладати нарочито војвода Албрехт, који је увео у земљи строг режим.

У XIV и XV век пада територијално развијање словеначке земље, која је постепено добила оне политичке границе појединих покрајина, које су постојале све до најновијег доба. Сам народ имао је најмање реч код политичких промена своје земље. Подела земаља између појединих линија владајуће хабсбуршке династије и присаједињавање нових територија старим хабсбуршким земљама догађало се без питања широких маса народа, који је у самој земљи становао.

Територијална политика Хабсбурговаца у словеначкој земљи XIV и XV века показује продужење оних тенденција, који је имао већ последњи Бабенберговац и за њим Пршемисл Отокар: постепено приближавање мору и Италији. Пут је водио преко словеначке земље. Ово хабсбуршко продирање према југу вршило се и извршило у више етапа. Најпре су Хабсбурговци 1311. године, припајањем Словењега Градеца и земље око реке Савиње Штајерској, добили у руке важне путеве за Крањску и Хрватску. Другу етапу означава добитак Корушке и Крањске, дате до оног доба у закуп горичко тиролским грофовима. Те су земље после смрти, без наследника умрлог, корушког војводе Хенрика (1335.) остале без господара. Овај успех Хабсбурговаца плод је њихове веште тактике у ондашњој политичкој борби између њих, Луксенбурговаца и Вителсбаха.

И даља арондација хабсбуршких територија по словеначкој земљи био је успех спретних наследних уговора и мешања Хабсбурговаца у интересну игру великих и малих сила за власт* око горњег Јадрана (Млеци, Оглеј, Угарске Хрватска, горички грофови). Оглејске патријархе потискују Хабсбурговци све даље са висина крашких прелаза у правцу према мору. Са друге стране притискује патријархат Венеција и одузима му коначно 1420. го. светску власт у Фурланији и Истри. У двострукој офанзиви млетачко хабсбуршкој нестало је некада тако моћног светског Оглеја. Хабсбурговци су господари већ и на неким местима морске обале. Год. 1374. добили су, по већ раније склопљеном уговору, поседе једне линије горичких грофова у унутрашњој Истри, Либурнији и долењској Крањској. Год. 1382. тражио је Трст. да би се ослободио политичког и економског утицаја Млетака, помоћ од суседних Хабсбурговаца и потчинио им се. Год. 1500. коначно су придобили Хабсбурговци, исто тако на основу већ раније склопљеног уговора, и поседе друге, онда изумрле, линије горичких грофова, то јест њихову земљу у Фурланској, Горици и Корушкој. Сада је било само питање кад ће доћи на Сочи, Краеу и Истри до сукоба између Хабсбурга и Млетака.

Реакција прошив власти Хабсбурговаца од стране Цељских грофова и сталежа. Док су Хабсбурговци овако спретн½ом пенетрацијом ширили своју династичку власт преко словеначке земље, дигао се против њих опасан такмац из племићских кругова: Цељски грофови.

Преци доцнијих грофова Цељских били су слободни племићи, који се од прве половине XII века зваху или по реци Савињи или по граду Жовнеку код Цеља. Ка I је изумрла породица Вовбрских грофова, добио је њихов рођак Фридерик I њихова велика имања, а између осталог и град и варош Цеље. Истије Фридерик добио 1341. г. игрофовско достојанство. Његови синови узели су учешћа у ондашњој средње и источноевропској политици. Други, Херман I (| 1385.), имао је за жену Катарину, кћерку босанског бана и доцнијег краља Твртка I, што је Цељскима касније отварало изгледе на босански престо. Моћ грофова Цељских основао је тек син Хермана I гроф Херман II (}1435.). Уске политичке и породичне везе Хермана II са царем Сигмундом, коме је дао за жену своју кћерку Барбару, донеле су му многа имања и достојанства (од 1406. год. гроф цељски и загорски, бан далматински, хрватски и славонски). У ужој домовини добио је Херман 1422. год. велико наслеђе грофова Ортенбуршких са великим имањем у Корушкој и Крањској. Његов син и наследник Фридерик II (| 1454.) добио је заједно са својим сином Улриком II достојанство и чин државних кнежева (1436.). Напредак Цељских довео их до љутог непријатељства са Хабсбурговцима. Дошло је до многих ратова, у којима је нарочито много трпела словеначка земља. Хабсбурговци су се бојали, да би се могла на југу развити самостална држава Цељских грофова, која би им одузела њихове земље и спречила пут до мора. За време последњег мушког члана из породице Цељских, грофа Улрика II, који је био ожењен Катарином ћерком деспота Ђурђа Бранковића, постигла је породица своју највећу политичку снагу. Улрик II заплео се у велике свађе око угарског наследства, што је довело до дугих ратова између цељске и корвинске партије у Угарској, а онда и са Хабсбурговцима. Када је после смрти Јанка Хуњадија постао гроф Улрик краљев намесник у Угарској, побудило је ово код корвинске партије велико незадовољство, које је довело до убиства последњег Цељског грофа у београдској тврђави (1456.). Главни наследник огромног цељског имања у словеначким, хрватским и угарским земљама постали су, према једном 1443. год. склопљеном уговору, Хабсбурговци. Ради политичких. нородичних и територијалних веза Цељских грофова са словеначким, хрватским и српским земљама говори се често о тенденцијама ове породице, да су наводно намеравали основати велику југословенску државу. Али о таквим националним тенденцијама ове немачке породице у оно доба уопште не може бити говора, Цељски, ојачали у племићском партикуларизму против Хабсбурговаца, ширили су, са великим политичким талвнтом и праћени срећом, своју политичку и територијалну експанзију у правцу југа и истока. јер су политичке прилике онда тако тражиле. Снага и имања грофова Цељских на словенском југу могли су дати основу за једну државу на територији Срба, Хрвата и Словенаца, која би временом могла постати и народна, али о таквој држави у XV веку још нема говора.

Осим племићске цељске, претрпели су Хабсбурговци у XV веку и другу јаку кризу, сталешку, која је често била у вези са првом. Већ од почетка хабсбуршке власти подржавали су је сталежи у различитим приликама. У словеначким земљама дошли су племићи до већег политичког утицаја најпре у Штајерској, нарочито приликом честих промена на војводском престолу (Траунгауци, Бабенберговци, Отокар II Пршемисл, Бела IV, Хабсбурговци). У ХIII веку, нарочито за време аустриског интерегнума и после тога насталог доба хабсбуршких концесија, дошли су племићи до већег политичког значаја и у Корушкој и Крањској. Апсолутистички режим војводе Албрехта смањио је сталешку власт, али сукоби Хабсбурговаца са Вителсбасима и Луксенбурговцима, затим финансиске потребе, свађе у владајућој кући и честе деобе аустриских земаља између појединих чланова династије, све је то у XIV и XV веку само подигло моћ сталежа. Средином XV века раде сталежи заједно са Цељским грофовима на све већем смањивању хабсбуршке моћи. За решавање разних питања састају се и сабори појединих покрајина, а и генерални сабори више суседних покрајина; тако су се састајали сабори затакозвану Унутрашњу Аустрију, то јест заједнички за Штајерску, Корушку и Крањску (први пут 1446. год.). Своје велико значење одржали су сталежи и кад је после смрти цара Фридриха III (•)• 1493.) његов наследник Максимилијан (1493.—1519.) ујединио у својим рукама све, дотле међу поједине линије династије подељене покрајине, и енергичном руком провео у њима нове реформе. Само што сталешке акције за Максимилијана немају више револуционаран карактер као за Фридрика, него иду упоредо са акцијом земаљског господара. Било је то веома потребно, јер нове опасне кризе почеле су преживљавати хабсбуршке земље и с њима словеначко национално подручје, уједињено у територијалном погледу сада скоро читаво под влашћу Хабсбурговаца. Са турским ратовима, сељачким бунама и верским покретима почиње ново доба историје словеначке земље и Словенаца.

Колонизација и германизација. Дали смо кратку скицу политичке и територијалне историје словеначке земље у средњем веку, а народ, који је у њој живео, скоро да нисмо ни споменули. То је природно, јер носиоци политичког живота словеначке земље у средњем веку били су скоро сами странци. који су полако наметнули освојеној земљи своје политичко, економско и социјално уређење. Старословеначко друштвено устројство преплетало се је све више са немачким, нешто мало и са италским. Највише старог словеначког поретка задржало се међу широким масама сељачког народа. Историја овога је заправо историја Словенаца, откада су потпуно изгубили своју политичку слободу и дошли у друштвени и политички састав страних. држава.

Прелаз у немачки друштвени састав вршио се у првим вековима после Карла Великог још доста полако. Све до почетка XV века (последњи пут 1414. год.) вршен је старословеначки церемонијал устоличења корушких војвода на Госпосветском Пољу код Целовца. Још до XII века спомињу се у изворима словеначки кнежеви, племенити и слободни, и то у местима, која су данас сасвим немачка. Германизација словеначког племства извршила се је путем вишевековне мирне пенетрације. Али није само на слободно племство, већ је и на словеначке неслободне масе утицала у великој мери колонизација и германизација словеначке земље.

Када су Словенци дошли под франачку власт била је њихова земља још слабо насељена. Многа ненасељена места постала су франачка државна својина и франачки владаоци могли су слободно њима располагати. Од Карла Великог па до XII века све више добивају немачке и фурланске бискупије, цркве, манастири и световна господа веће или мање комплексе словеначке земље на подручју од Дунава до Јадрана. Само мађарске навале прекинуле су у покрајинама ван уже Карантаније за једно пола века велико немачко притицање. Од IX—XII века прокрчене су, путем великих поклона црквама (Оглејској, Салцбуршкој, Вамбершкој, Фрајзиншкој, Бриксеншкој и Крчкој), или мирској господијвелики, дотада још слабо или уопште ненасељени комплекси словеначке земље.

Страна колонизација довела је и до великих промена у социјалном погледу. Страни господари довели су у земљу своје колонисте, који се у социјалном и правном погледу у многом разликују од словеначких. староседилаца. Бројна надмоћ придошлица апсорбирала је полако широке слојеве домаћег народа, који је постепено престајао да говори својим језиком. Тамо где су Словенци били у већем броју остале су још до XII—XIII века словеначке оазе у немачком мору. Уопште можемо казати, да се је у Штајерској у XIII веку приближавала словеначко немачка граница од прилике оној, која постоји још данас, а да су и долине северне и западне Корушке биле у исто доба већ јако германизиране. Подунавље је;било у XIII веку већ сасвим немачко. У западној Угарској одржала су се словеначка села дуже, док се није и тамо словеначка територија коначно смањила на мали појас између Рабе и Муре. .Словеначке енклаве у Фурланији. — постале уосталом у касније доба, — денационализиране су својом романском околином у другој половини средњег века. У Истру су се селили Словени кроз цео средњи век у споријем темпу све до пред зидине романских градских општина. Можемо казати, да се граница, компактне словеначке територије према компактној немачкој помакнула у XIII веку у главном на ону линију, коју познајемо из прве половине XIX века, а да је западна словеначка граница према компактном романском елементу остала кроз тринаест векова у главном иста.

Нове токове у колонизацију словеначке земље унели су манастири, који се иначе оснивају сразмерно доста касно, у XII и XIII веку. Као и на другим странама представљају манастири и код Словенаца локална економска и културна средишта. Нарочито у своје прво доба добивали су велика имања, било од оснивача самих, било од других лица. Купњом и заменом кушали су све више арондирати свој околни терен.

Сељаци. Највећу масу словеначког народа у средњем веку сачињали су сељаци. Словеначки сељаци живели су после прелаза у немачки друштвени поредак у врло различитим правним и социјалним односима. Неслободни или сужњи обрађивали су господару или дворску земљу, или су били намештени као земљорадници на осталој у имања (хубе) подељеној земљи. Сасвим без права нису били ни једни ни други, само што су они, који су били намештени на хубе, у економском погледу били нешто независнији. Сужањство их је тиштало и везивало за земљу и од хубе се нису могли макнути без пристанка господаревог. Од своје сужањске хубе плаћали су данке и одрађивали господару тлаку.

Нешто бољи положај су имали полуслободни, звани на словеначком и "празници". Седели су на својој земљи, на "слободној" хуби, с које их није могао макнути господар, а с које се ни сами нису могли макнути. И они су плаћали и служили господару, али не у оном обиму као неслободни. Били су ослобођени од извесних радова, делимице и од тлаке. Могло се догодити да је и неслободни постао путем "ослобођења" полуслободан.

Сасвим слободних словеначких сељака било је после прелаза у немачки државни и друштвени поредак све мање.

Око 1200. год. је словеначка земља у територијалном погледу већ подељена. Крунске, владаоцу припадајуће земље, изгледа да нема више. У колико нису земљу обрађивали територијални господари сами са својим дворским особљем у властитој режији, подељена је око 1200. год. скоро већ читава земља у хубе и предана у обрађивање. Наместо пређашње ексистанације у великом обиму, почиње од XII века већ рационална, која тражи бољу земљу. Нова локална колонизација, која је у XIII —XV веку доводила нове немачке досељенике, морала је за њих тражити места високо у брдима и дубоко у шумама.

Несташица земље од XIII века је и код Словенаца један од узрока наступајуће економске депресије. Сељачке хубе морају се делити. Са порастом сталешке снаге и уређења расту и порези. "Земаљска господа" траже све више данака. Чести ратови Хабсбурговаца изискују велика новчана средства, која сваљују територијални господари на сељаке. Многи сељаци траже спас бегством у градове, јер им је "градски ваздух слободни ваздух".

Као у ранијем, тако није била ни у каснијем средњем веку маса сељака у словеначкој земљи у социјалном и правном погледу јединствена. Слободних сељака остало је мало, више у германизираним него ли у словеначким крајевима. Неке врсте слободни сељаци постали су старословенски "касази" (Edlinger) ; а нису се могли ни као такви одржати, него су почели све више тражити заштиту великих господара.

Остали сељаци били су као и у ранијем средњем веку или полуслободни или неслободни, који вреде господару само као благо. Положај ових других променио се од XIII века нешто на боље. Под утицајем цркве н. пр. признате су женидбе сељака, али нису смели слободно да бирају жену. Постепено добивао је и зависни сељак на основу такозваних слободних наследних закупа неко право на земљу, коју је обрађивао. Неки су могли предати земљу као баштину или продати је, али већина само давати је у баштину, код трећих опет смрћу је престајало свако право на земљу, тако да је није морао предати господар наследницима умрлога. На стару потпуну неслободу сећала је још дуго времена тлака, и сећали су на то данци, које је тражио господар приликом прелаза хубе у другу руку. Постепено побољшавање положаја неслободних, зависних сељака, уз погоршавање положаја полуслободних и ослобођених сељака, довело је крајем средњега века до све већег изједначења словеначког сељаштва уопште, те је створило један јединствени сталеж Поданика различитих "господстава".

Племство. Према широким масама сељака стоји племство, које се после доласка Немаца у земљу различито диференцирало. У раном средњем веку стоје на највишем месту велики племићи слободног порекла, у које су се ваљда претопили и многи словеначки племићи пренемачког доба. Уз ове имају у политичком погледу једнака права уопште слободни људи, било немачког, било словеначког порекла. Али тих слободних, особито малопоседника, — било је у словеначкој земљи све мање. Из политичких и економских разлога били су многи принуђени да се ставе под заштиту цркава и великих вазала и тиме су губили слободу. Даље се много променило и у социјалном погледу, откада су се различите племићске породице дочепале династичке власти, на пр. Шпанхајми. Траунгауци, Бабенберговци, Андекси и т. д. Нису више били меродавни слобода или неслобода, већ витешка служба под оружјем и одношај према династу. Феудализам је прожео и поделио и код Словенаца средњевековно друштво. Они који имају право да носе оружје сачињавају племићски сталеж у широком смислу ове речи. Разликују се од сељака и грађана, који овог права немају.

Како број слободних уопште, тако је и број слободних старо племића, словеначких и немачких, постајао у раном средњем веку све мањи. Неки су изумрли, други опет из различитих, нарочито економских разлога пропали и заузели нижи степен. Велике слободне породице, које су код нас развиле династичку власт, све су редом страног порекла и досељене (Епенштајни, Шпанхајми, Бабенберговци, Андексн). Већином су до XIII века све изумрле. До друге половине средњег века су се одржали и у својој снази још и порасли Горички и Цељски грофови.

Али како је број слободних и за ратну службу способних постајао све мањи, то је баш потреба да се има што више војника подигла и код Словенаца неслободне. Неслободни витези долазе до све већег значења. У неким деловима словеначке земље било је социјално подизање неслободног витештва много брже него у другим крајевима. Погранични положај царевине према истоку тражио је убрзавање појачања неслободног витештва, које је било одличан бранилац државних граница. У Штајерској се развио сталеж неслободног витештва најраније, а касније у Корушкој, Крањској"и Истри. Ово јасно показују велике повластице за штајерске министеријале, — како се овај нови витешки сталеж звао, из 1186. и 1237. год. Ратови са Мађарима и кастеланска служба на државној граници утицали су нарочито повољно на рани развитак штајерских министеријала. У почетку XIII века све се више приближују неке министеријалске породице*сада већ доста ретким племићским породицама и почеше се стапати с њима у један општи племићски сталеж. Одлични министеријали се почињу називати господин (dominus) и племенити (nobilis), жене се у круговима још слободних племића и имају од цркве обимна феуда и адвокатуре. Као своје феудалце опет имају витезове нижег ранга (пише). Ови су често кастелани на малим градовима, стражари земаљског господара, суци, ловци, шумари и слично. У XIII веку чине витези нижег ранга још посебан, од министеријала одељен сталежу али крајем средњег века претапају се с њима све више у један јединствени и једнакоправан племићски сталеж.

Министеријали су полако задобијали саветодавни глас у околини земаљског господара. И у том погледу била је еволуција министеријала у посебан сталеж "земаљске господе" најбржа у Штајерској, а спорија у осталим словеначким покрајинама, где се није могло тако рано развити земаљско господство, односно где ово прелази са једне породице на другу. Политички утицај и моћ крањских министеријала подиже се тек у доба краља Отокара и првих Хабсбурговаца.

Градови и грађанство. Средњи сталеж, то јест грађанство, развија се у словеначкој земљи због каснијег постанка вароши и варошица доста касно. Старијег порекла, са непрекидним континуитетом из антике су приморске градске комуне (Трст, Миље, Копар, Пиран, Пореч, Пуљ, итд.) које се са својим романским становништвом, својим аутономним уставом и управом строго деле од словенског залеђа. Словенски елеменат могао је тек врло споро ући у њихову романску ексклузивност. Птуј је могуће једина словенска варош, која је одржала непрекидни континуитет с антиком. Најпре од свих зове се "civitas" и постаје важно управно и привредно средиште салцбуршке територије на Драви, као и важно војничко место на граници империја. Од Шпанхајма, односно Траунгаваца, исто тако као погранична тврђава, основан је Марибор, који се као тржиште, прелазна тачка преко Драве и управно економско средиште, подигао за Бабенберговаца (1209. forum*, 1254. civitas). У Корушкој су најстарије вароши и варошице: у шпанхајмски и шентпавелски део подељени Великовец, шпанхајмски Шт. Вид, и на путу за Италију у трговинском погледу врло важан бамбершки Бељак. Целовец има до средине XIII века још сеоски карактер, а подигао се тек у другој половини XIII века.

На Савињи спомиње се рано Лашко као варошица. Цеље је добило веће значење тек кад је дошло. под власт грофова Цељских. У Крањској има у XIII веку највеће значење Камник, андешко тржиште на путу из савињске долине у Крањску. Бискупско фрајзиншка (Шкофја) Лока спомиње се као варошица! 248. год., шпанхајмска Костањевица, која је била важна тачка за трговину са Хрватском и Угарском, 1249. год. У Љубљани на брду постојала је у првој половини XIII века шпанхајмска палача (palatium), уз брдо и град почела се развијати насеобина, која се први пут 1265. год. зове варошица. Варошица била је најмање од 1210. год. и Горица.

Градови у словеначкој земљи постали су у главном као управна и економска средишта на територијама различитих световних и црквених господара. Меродавна за развитак градске насеобине била је трговина, која се почела развијати на прометној тачци, обично уч град територијалног господара. Кад добивају тржишта и зидове постају и по карактеру градови. Становништво је подељено у пуноправне грађане, становнике без грађанских права и привремене госте и странце. Међу странце спадају и жидови, који су имали у средњем веку у неким словеначким градовима доста јака насеља и бавили се нарочито банкарским пословима (на пр. у Марибору, Цељу, Љубљани, Горици). Трговина и занат главни су посао градског становништва.

Од Прометних путева водио је најважнији, — са међународним карактером, — из Фурланије кроз Каналску Долину за Бељак, Шт. Вид, Бреже и даље за Горњу Штајерску, Аустрију и Чешку. Из Корушке за Крањску водили су путеви преко данашњег Подкоренског седла и преке Љубеља. Из Корушке у штајерску Подравину водио је пут уз Драву. Из Савињске долине водио је један за Камник, а други по старој римској цести преко Тројана за Љубљану. И од Љубљане су водили путеви у правцу римских, један преко Долењске за Костањевицу п даље за Хрватску Славонију, други преко великих шума на рубу Краса за Горицу и Трст. Преко словеначке се земље кретала у средњем веку велика транзитна трговина из Подунавља за пристаништа на Јадранском Мору (Копар, Трст, Штиван. Оглеј) и за Италију.

Турска, социјална и верска криза. Словеначка земља, која стоји од цара Максимилијана I (I 1519.) скоро у своме целокупном територијалном обиму под владавином једне династија, преживљавала је од XV до XVII века три јаке кризе: турску, социјалну и верску. Прва се само дотакла словеначке земље и није јој донела штете у територијалном погледу. Друга се истутњила у неколико великих сељачких буна. Трећа, верска, позната је под именима реформације и противреформације. Турски ратови, сељачке буне и верски покрет дају историји словеначке земље од краја XV па све до почетка XVII века њен главни садржај и карактер.

Турске најезде и ратови. Већ почетком XV века доживела је словеначка земља прве турске најезде пљачкашког карактера. Оне су се понављале у особито великом опсегу у другој половини XV века и досежу већ до Фурланске и Корушке.

Озбиљнија је постала турска опасност и за словеначку земљу. када је после битке код Мохача (1526.) Угарска престала бити главни бедем против Турака, те је њену улогу главног борца морала преузети Аустрија. Турска државна граница помакла се скоро до граница словеначке земље, која са остацима Хрватске, западно и северно од приближне линије Ђурђевац—Чазма—Сисак—Капела. постаде погранична територија, вазда изложена турским провалама, чије исходиште беше Босна. Против непријатељске опасности основан је од доба цара Фердинанда I, дуж фронта од Јадранског Мора до Ердеља, низ такозваних војних граница, нешто слично као што су биле, делимице на истом подручју, некадашње франачке марке. За одбрану хрватске и словеначке земље уређена је Славонска Граница између Драве и Купе и Хрватска Граница између Купе и мора. Иста династија Хабсбурговаца у Хрватској (од 1527.) и словеначким земљама и заједничка турска опасност спајале су у XVI веку често интересе хрватских и словеначких земаља. Племићи из словеначких крајева ратују по Хрватској против Турака и заузимљу важна места као заповедници и официри војнограничних генералата, а хрватско племство опет заузима често важне функције у словеначким земљама и долази ту vi до територијалних поседа.

На самој војној граници и у њеном залеђу насељавају се од друге половине XV века бројни ускоци, то јест хришћанске избеглице испод турске власти у српскохрватским земљама. Ускоке су граничарски генерали нарочито радо узимали у војничку службу за одбрану против Турске (граничари). По читавој Словеначкој имамо бројне ускочке колоније, нарочито на Горјанцима, северној Истри, на Птујском Пољу и на Красу

И за словеначку земљу важан обрт у турским ратовима означава битка код Сиска 1593. год., где су Турци претрпели потпун пораз. Турска офанзивна снага почела је одонда да опада. Успеси великих ратова против Турака у XVII веку одбили су дефинитивно турску опасност од словеначке земље.

Долине Ронс у Корушкој	Горњи Град у Цељу
Антон Меликојводски престо на Госпосветском Пољу	Госпа Света у Корушкој

Социјална криза словеначког сељака. Донекле у вези са турском стоји социјална криза словеначког сељака у XV и XVI веку, која се највидније огледа у великим сељачким бунама. Сељачке буне против феудалног притиска нису у XV—XVI веку ограничене само на Словеначку и Хрватску, већ су по својим узроцима и опсегу једна међународна појава. У XV веку изједначени су и словеначки сељаци у један јединствени сталеж "поданика" различитих патримонијалних господстава. Властела је гледала да добије од својих поданика што више данка у роби, јер је ову у то време, када је већ свуда превлађивала новчана привреда, могла много лакше претворити у новац него ли пре тога у доба натуралне привреде. Опште порезе, које је државна управа прописивала племићима, сваљивали су ови на сељаке. Многи племићи због нове технике у оружју нису се више бавили војничким пословима, већ су се повукли на своја добра, па онде преузимали и одузимали у властиту режију опширне територије, које су пре, за мале закупне своте, држали сељаци. Доминикални посед шири се на штету рустикалног. Све више је спречавана сељаку слобода кретања. Новчане одштете, које тражи властела за лов, за пашу, за случај смрти, за различите уговоре, за сечу дрва и т. д., постају све веће и многоврсније. Ратне неприлике за време цара Фердинанда III, нарочито у борбама за цељску баштину, затим честа турска пљачкања, приликом којих су господа тражила нарочити порез, све је то у другој половини XV века само доприносило повећању незадовољства сељака и нагонило га на самопомоћ. А у исто време властела није скоро ништа чинила да заштити сељаке, који су се морали против Турака сами бранити у нарочитим тврђама, званим "табори".

Први словеначки сељачки "пунти" из друге половине XV века локалног су значења и уперени само против појединих господстава ; тако корушки из 1478. год. Прва већа буна, која се раширила по Крањској, Штајерској и Корушкој, јесте из 1515. год., али није имала успеха. После неколико мањих, букнула је 1573. год. највећа, која није била ограничена само на Словеначку, него је обухватила и суседну Хрватску, откуда је заправо и потекла. Организована је најбоље од свих. Средиште јој је било у Хрватском Загорју и суседној Крањској и Штајерској. Али и 1753. г. поражене су словеначке и хрватске бунтовничке чете под заповедништвом Илије Грегорића. Сељачког вођу Матију Гупца крунисали су на Марковом тргу у Загребу на ражареном железном престолу са усијаном железном круном. И после ових већих буна из 1515. и 1573. год. понављале су се и побуне мањег локалног значења све до XVIII века, али све без успеха. Против ондашњег организованог друштвеног поретка није могао словеначки сељак поставити организовану другу силу, којом би, револуционарним путем, могао променити свој социјални положај. Социјални покрети словеначког сељака остали су без већег позитивног успеха.

Реформација и противреформација. Већи и позитивнији успех за Словенце донела је трећа криза. Била је то криза верска, везана уз покрет реформације. Као што нису социјални покрети словеначког сељака у XVI веку ништа нарочито словеначко, него се у исто доба шире слични покрети и у многим суседним покрајинама, са истим узроцима, са истим током и са истим успесима, тако није ни верски покрет у Словеначкој, по својим узроцима и почецима, ништа нарочито словеначко. Реформација у словеначким земљама постаје баш словеначка тек 1550. г., када је изашла прва словеначка штампана књига и кад је тим створен темељ словеначкој књижевности.

Узорци за ширење реформног покрета у словеначким покрајинама у главном су исти као и у многим суседним, нарочито немачким, покрајинама, откуда је покрет и дошао до Словенаца. Више свештенство, већином страног порекла, бавило се више политичким и војничким пословима него верским и црквеним. У својим рукама има велики број бенефиција, а бави се често ван свога службеног места и земље. Од вишег свештенства оно ниже, постављено на нижа службена места, слабо је награђено, те не показује због тога, као и због незнања, потребне верске ревности, већ се бави често другим, за свештеника непристојним пословима и живи животом који изазива јавну саблазан. Али ове и сличне прилике у цркви, и у круговима неких службеника у словеначкој земљи, нису биле једини узрок за ширење верског покрета. Расположење за "нову веру" треба тражити и у општим приликама, у којима је онда живео сељак, грађанин и племић.

Дубоко веран словеначки сељак, који против турских најезда и других невоља није нашао помоћи код господе, којој је из дана у дан служио, исто тако није нашао помоћи ни против господе у цара. С тога је, огорчен, тражио коначно утеху и помоћ у цркви и код њених службеника. Али ни ту није налазио истинске помоћи, нити је могао" потпуно задовољити своје верске потребе, него је, напротив, сагледао необичне прилике у којима се црква налазила. Тако је могла наука новог верског покрета, који са дизао против нездравих прилика У цркви, а коју су словеначком сељаку проповедали и ширили списима на његовом језику, наћи одзива и међу простим народом, иако не сувише много. Пре, брже и интензивније ширила се нова верска наука међу грађанством и племством.

Најпре су се шириле реформаторско идеје међу интелигенцијом, вероватно просвећенијом, која је сазнала за нове идеје из литературе, из студија на немачким университетима (Лајпциг, Витенберг, Тибинген) и по својим личним везама. У другој четврти XVI века проширио се реформаторски покрет и међу властелом и нашао је тамо јаку потпору; после је имао успеха и код грађанства. Словеначка протестантска црква, школа и књижевност нашли су у њима ревносне помагаче.

У почетку ово ширење нових идеја није имало карактер апостазије, него више реформације у оквиру католичке цркве. Тек постепено су се стварала и у словеначкој земљи два табора, "лутерски" и "папински". Из појединих локалних центара. из околине појединих новим идејама прожетих свештеника ширио се покрет у села и градове, у неке делове словеначке земље брже и интензивније, у друге опет спорије, према томе какво је било расположење територијалних господара према новим идејама, и какав је био социјални положај становништва и локалних црквених прилика. Главна средства, којима су "лутерански предиканти" постигли велике успехе међу Словенцима, била су: проповед на народном језику, штампане књиге и пре свега њихов велики верски идеализам.

Сталешка, доста аутономна, организација била је веома погодна за утврђивање, ширење и нарочито дуго одржавање реформације у круговима племића. Протестантски сталежи су са својим прагом дозвољавања и недозвољавања пореза католичким Хабсбурговцима дошли према њима у доста независан положај и могли су тим путем добити свакојаке верске концесије. Тако 1578. год. добише слободу верског исповедања. Са политичким противништвом између сталежа и Хабсбурговаца ишло је упоредо и верско. Од племића је најодличнији помагач словеначке реформације барон Иван Унгнад, земаљски поглавар у Штајерској. Од 1557. год. живи он у прогнанству у граду Ураху у Виртембершкој, где је основао штампарију за словеначке, хрватске и српске књиге, штампане латиницом, ћирилицом и глаголицом.

Најјаче противнике нашла је реформација у католичким Хабсбурговцима. Надвојвода за Унутрашњу Аустрију, Карло, (1580—1590.) почео је под утицајем језуита иступати врло оштро против протестаната, и то најгоре против оних у градовима и селима. Из његова доба датирају први насилни покушаји преобраћања протестаната, прогони из земље и прве реформациске комисије за рекатолизацију словеначке земље. Карлов син, надвојвода Фердинанд Штајерски (од 1590.), изагнао је протестанске проповеднике и учитеље најпре из градова (1598.), а онда из господства властеле и присилио је између 1599—1604. грађане и сељаке, да постану католици или да напусте земљу. 1628. год., после Беле Горе и пада чешких сталежа, дошли су на ред и племићи у словеначкој земљи. У доба Фердинандово (1637.) победила је потпуно код нас противреформација. Фердинанд је нашао ревносне помагаче за своје настојање у језуитима, који се настањују од 1596. год. и у Љубљани, и у појединим високим црквеним достојанственицима, нарочито у љубљанском бискупу Томажу Хрену (1599—1630.), који је био председник комисије за рекатолизацију Крањске. За кратко доба постала је словеначка земља опет католичка.

Доба апсолутизма и почеци народног препорода. Противреформација у словеначкој земљи не значи само победу католичке цркве над протестантском, него и победу апсолутистичке државне власти над сталешком племићском. Племство губи своју политичку моћ и утицај. Пре политички фактор, постали су племићи сада владаочев експонент као државни чиновници, који заузимају сва важнија места у цркви, војсци, државној и земаљској управи. Само према сељацима одржала је властела и даље своју стару социјалну надмоћ.

Велике штете нанела је противреформација градовима. И из словеначких градова отселило се је због верског притиска много грађана. Иако Тридесетогодишњи Рат није непосредно тиштао словеначко подручје, ипак се осећају његове последице у економском погледу и код нас. Новчане кризе упропастиле су у првој половини XVII века многе градове. Државна власт почела се потом мешати и у градске аутономије. Прилике су се кренуле на боље у другој половини XVII века. Под утицајем нових национално економских теорија подигла се помоћу владе и код нас трговина, занати и индустрија. У доба цара Карла VI јавља се нарочито живљи интерес са дизање народног благостања. Нови трговачки путеви из Подунавља на море били су на велику корист економском напретку у словеначкој земљи, нарочито њеним градовима. Трст и Река постају слободне луке. Крајем XVII и у првој половини XVIII века код Словенаца има прилично благостања. Последица је тога, да се у то доба доста развила уметност и наука, и смисао и за једну и другу. У Љубљани је основана 1693. год. академија под именом Academia operosorum. Сликарска уметност у Словенаца, сада под јаким талијанским утицајем, доживела је у бароку XVIII века једно од својих најсјајнијих и најплоднијих доба.

Само живот поданика сељака се у XVII и првој половини XVIII века није много променио. После неуспелих борбених покушаја да дође до повољнијег социјалног положаја, није могао сељак очекивати побољшање од властеле ; пре му је то могао учинити владалац. И заиста, ми видимо како се централна власт и у словеначкој земљи у појединим случајевима, већ од XVI века, стара да би законодавним путем уредила односе сељака према властели и утврдила тачно сељачка права и дужности. Нарочито откада су у XVII веку сталежи изгубили своју политичку власт, отпао је код владара обзир на сталеже и могло је доћи до енергичнијих рефорама у корист сељака. Најважније је реформе донело тек доба такозваног просвећеног апсолутизма, које је у Словенаца везано уз имена царице Марије Терезије и цара Јосифа II.

Реформе Марије Терезије (1740—1780.) и њеног сина Јосифа II (1780—1790.), постале су под утицајем нових идејних оријентација, које се у праву и философији појављују већ у XVII веку, те се у доба такозваног просвећеног апсолутизма, — као реакције против деспотског, — примењују у држави, њеном уsтаву и управи. У настојању, да се створи од хабсбуршких земаља једна јака и централна држава, латише се, под утицајем савремених идеја просвећености, владе Марије Терезије и Јосифа II опширних и далекосежних рефорама на војничком, финансиском, управном, економском, школском, црквеном и социјалном подручју. За Словенце су биле најважније социјалне и школске реформе.

Држава просвећеног доба, руковођена мотивима повећања порезне снаге и броја становништва, и то под утицајем учења природног права о усрећавању народа, сматрала је за своју прву дужност да побољша положај сељака. Зато је порезна реформа Марије Терезије одредила најпре тачно приносе сељачких и властелинских имања, утврдила порезе које има да плаћа сељак и опорезала како црквену тако и племићску земљу (Терезијански катастар), а ову оделила тачно од сељачке. Управе појединих властелинстава ставила је под надзор нових окружних надлештава чија је дужност била да штите сељаке од самовоље господе. Многе сељачке дужности и права тачно су узакоњени, или је бар њиховом узакоњењу прокрчен пут. Држава се стара за рационалну пољопривреду и оснива пољопривредна друштва (у Целовцу 1764., у Горици 1765., у Љубљани 1767.) Број властелинс΀ºих (патримонијалних) судова постепено је смањен.

Држава је преузела на себе бригу за школе.

Општом школском уредбом из 1774. год. предвиђене су у главним градовима нормалне, у већим главне, а на селу такозване тривијалне или основне школе. Ово ниже школство имало је и у словеначким крајевима немачки карактер. Похађање школе постало је обавезно.

Аустриске провинције добиле су 1748. год. нову управну поделу у округе, који зависе од губернија.

Још веће значење него реформе Марије Терезије имају реформе Јосифа II. У управном погледу сјединио је мања управна места са већим; тако у словеначкој земљи поглаварство за Горицу и Градишку са Трстом, Корушку и Крањску са Штајерском у један губернијум са седиштем у Грацу. Окружна надлештва добила су још веће компетенције него што су их имала за Марије Терезије. Као званичан језик уведен је немачки. Порезни и урбаријални патент од 1789. год. уређује порезе; по њему отпада свака разлика у опорезивању појединих врста поседа (господског, сељачког, црквеног); као основа узет је бруто приход. Више не подижу порез властелинства, већ општине. Сва давања сељака властели претворена су у новац. Од 1781. до 1785. год. постепено је укинуто кметство и уређени су односи између властеле и сељака. Држава се стара да заштити сељаке, који постају све више слободни власници имања која обрађују.

У верским стварима дао је Јосиф II протестантима и православнима толерантним патентом од 1781. год. слободу приватног богослужења и грађанску равноправност. Укинуо је и у словеначкој земљи скоро све манастире, који су се бавили само контемплацијом и од њихових имања је основао такозвани верски фонд, из којега су и код Словенаца подигнуте многе нове парохије. У црквено административном погледу уређене су границе дијецеза и парохије. Школство прелази све више у руке државе. Број основних школа знатно је умножен.

Идеје просвећенога апсолутизма, како се појављују у реформама Марије Терезије и Јосифа II, имале су посредног утицаја и на почетке културног Препорода Словенаца у другој половини XVIII века. Иако су биле тенденције споменутих владара директно противне ширењу народних језика, — осим немачког, који су свуда наметале, ипак су владина настојања око напретка, благостања и социјалног ослобођења сељачког народа, могла скренути међу појединим интелигентима у Словеначкој, — световњацима и клерицима, — већу пажњу и побудити већи интерес и за сам народ, из кога су изишли или међу којим су живели, те су тако онда могла дати иницијативу за његове примитивно практичне књижевне потребе, нарочито за оне које су биле у складу са реформним тенденцијама владиним (књиге за основну школску наставу, књиге о пољопривреди). За Марије Терезије и Јосифа II покренути општи интерес слободоумнијег правца за књижевност, уметност и науку могао је опет, кад је била већ примитивно практична литерарна потреба делимице оживљена, лако дати иницијативу и за нове песничке и драматске покушаје на словеначком језику, за нову граматику (Похлим 1768.) и речник (1781.) и за прву историју Словенаца(Антона Линхарта, Versuch einer Geschichte von Krain1788., 1791.). Све ово било је од највеће важности за даљи културни и политички препород Словенаца у XIX веку.

Илирија и Илиризам. Француска револуција и доба после ње утицали су у великој мери на територијално политичку и културну историју словеначке земље и Словенаца.

У територијално - политичком погледу дошло је до промена најпре после Кампоформиског Мира (1797.), кад су потпали под Аустрију млетачки делови Далмације, Истре и Фурланије. Али не за Дуго, јер су Пожунским Миром (1805.) припојене Истра и Далмација новој краљевини Италији. После рата, који је 1809. год. Аустрија изгубила према Наполеону, дошло је миром у Шенбурну (1809.) до нових важних промена у нашим земљама. Тирол и Корушка од Тоблаха до Бељака, Крањска Горица источно од Соче, Трст, Истра, Хрватска на десној обали Саве до Јасеновца и Далмација уједињене су у административну јединицу под именом Илирске Провинције (Provinces Illyriennes), које су имале нарочити положај и стајале непосредно под француским царством. Спајањем Илирских Провинција постигао је Наполеон везу преко копна са Далмацијом, затворио је Аустрији и манском Балкану пут на Јадран и створио у њима базу за економску експанзију у унутрашњост. У исти мах затворио је Енглеској важне јадранске луке.

Илирских провинција било је свега шест грађанских (Корушка, Крањска, Истра, цивилна Хрватска, Далмација, Дубровник са Котором) и војничка Хрватска. Цивилне провинције подељене су у дистрикте, ови у кантоне, а кантони у општине. Средиште је Љубљана, где седи генерални гувернер који има под собом све административне војничке и полицијске послове. На челу сваке провинције стоји интендант. За финансије постављен је нарочити генерални « интендант, за правосуђе (правнички) комесар. Званични језик је француски, али се службено општило и на немачком, талијанском и "илирском" (т. ј. српскохрватском) језику. У Љубљани излази од 1810.—1813. год. званични лист "Tйlйgraphe Officiel" на француском, а привремени у немачком и талијанском издању.

Многе реформе уведене су у судству, војништву, финансијама и школству. Порези су доста високи, нарочито су нови, до онда непознати, изазивали много нерасположења. Подижу се многе нове основне школе, у којима се учи и на народном језику, оснивају се средње школе (29 нижих гимназија, 9 лицеја) са француским, немачким, талијанским и словенским наставним језиком, у Љубљани и Задру централне школе или академије са факултетским карактером. Много се учинило за трговину и занате (нови друмови, стручне школе). Кметство Французи нису укинули, већ су само олакшали сељацима многа бремена.

Француска управа наишла је у словеначким и хрватским земљама на знатне тешкоће. Тешко је било ујединити по једном типу тако различите делове земље. Велика маса народа није још била зрела за нове реформе, а само поједини интелектуалци увидели су колико је велике добити донела нова влада у економском, политичком, просветном и уопште у културном погледу.

Наполеонови порази уништили су његову творевину у словеначкој и хрватској земљи. У јесен 1813. год. окупирали су "Илирске Провинције" опет Аустријанци и основали после конгреса у Бечу (1816.) нарочито Илирско краљевство, које је обухватало Крањску, Западну Корушку, Приморје са Чедадом и цивилну Хрватску са Роком (ову последњу само до 1822. год.). Аустриска Илирија постојала је по имену до 1849. год. Подељена управно у љубљанску и тршћанску губернију није имала ни издалека оне важности као француска, иако су јој неки од њених оснивача хтели дати нарочито значење. Само неке, нарочито управне реформе, одржале су се и преко година револуције, 18481849.

Упркос реакцији у политичком и културном погледу, која је пре 1848. год. владала у Аустрији, није било више могуће задржати у другој половини XVIII века једном започети културно литерарни препород међу Словенцима. Идеје просвећеног апсолутизма, француског национализма и револуције, а од почетка XIX века немачке и онда словенске романтике утицале су све јаче на националне покрете. Пре 1848. год. има тај покрет код Словенаца у главном културно литерарни карактер, за разлику од суседног хрватског илирског покрета у коме се, у борби са Мађарима, развила уз културно-литерарну и јака политичка нота. Илиризам је утицао у почетку и на Словенце, нарочито на омладинце у Штајерској и Корушкој, од којих су многи тражили књижевно јединство са Хрватима и Јужним Словенима уопште. Свакако је илирска идеја много допринела општем националном буђењу Словенаца. Против илирског правца јавио се словеначки, који је био нарочито јак у Крањској. Ту је остала још од протестантског и рационалистичког доба снажна културно-литерарна традиција. Словеначка струја тражила је чување словеначког језика у књижевности. Најодличнији пре:ставници те словеначке струје јесу песник Фр. Прешерен и познати слависта Копитар, пријатељ Вука Караџића. Победио је крањско словеначки правац. Из крањске средине изашле су после Водникових Љубљанских Ношца (1797.—1800.) — друге словеначке новине Кметијске ин рокоделске Новице, у редакцији Јанеза Блајва са (1843.), које су као једине тадашње словеначке новине постале орган младог словеначког културног и књижевног покрета и имају највеће заслуге за национални препород и књижевно уједињење Словенаца. Преко Новица раширена је место старог протестантског писма "бохоричице" нова чешко илирска "гајица".

Почетак словеначког Политичког живота 1848. —1849. Нов политички живот донела је Словенцима тек 1848. год. са својим револуцијама. Нарочито је важна била бечка мартовска револуција. Политичка зрелост није могла бити, а није ни била онда још тако јака, да би помогла стварање једног изразитог и јединственог националног програма. Велико неразумевање догађаја и дисориентација обележава политичко националне тежње Словенаца у год. 1848.—1849. Најнапреднија је још била омладина, која је учила у Бечу и Грацу. Бечка је тражила преко свога политичког друштва "Словеније" на основу природног права: 1) Уједињену Словенију, то јест уједињење свих словеначких земаља у једну административну јединицу под именом Словенија, која би имала свој законодавни сабор у Љубљани, а за ствари, које су заједничке свима аустриским народима, државни сабор у Бечу; 2) равноправност словеначког језика у школама и канцеларијама и словеначки Университет у Љубљани ; 3) независност Аустрије од Франкфурта ; Словенија нека буде део аустриског а не немачког царства. За бечки програм Уједињене Словеније заузимало се у домовини политичко "Словенско Друштво" у Љубљани, а појединци у органу тога друштва Словенији и донекле Блајвајс, али правог одзива сав тај покрет није нашао. Корушки и штајерски земаљски сабори изјаснили су се, чак са пристанком Словенаца, за недељивост својих покрајина. Несагласност је владала и у погледу језичног питања у школама и канцеларијама и у погледу избора за народну скупштину у Франкфурту. За бечки политички програм Словенаца изјаснио се у главном и словенски конгрес у Прагу, коме су Словенци присуствовали у веома малом броју. Бечки је такозвани ужи словеначки политички програм из 1848. год. Поред њега имамо и шири, или илирски, који је тражио уједињење са Хрватима и Србима у једну политичку заједницу. Али и у погледу ширег програма владала је међу Словенцима, због недостатка националне свести и политичког васпитања, велика разлика у мишљењу. Неки су тражили уједињење из националних, географских, језичних, етничких и економских разлога (тако А. Ајншпилер), други само за случај расула Аустрије, трећи опет најпре уједињену Словенију, па тек онда уједињене са "Илирима", четврти су опет били уопште против уједињења. Јелачићев сабор у Загребу, на коме је учествовао и Словенац Штефан Кочевар, тражио је исто тако ужу политичку везу између словеначких покрајина и Хрватске, Славоније, Далмације и Војводине.

Године 1848—1849. нису донеле Словенцима ни испуњење програма Уједињене Словеније, ни програма уједињења са Србима и Хрватима. Словеначки језик ушао је само у малој мери у школе и канцеларије. Словеначка предавања из правних и теолошких наука на факултетима држана су у Љубљани и Грацу само од 1849.—1865. Друштва и новине престали су скоро сви већ 1849. год. Једино је словеначки сељак дочекао укидање кметства и свију обавеза, које стоје с тим у вези — дакле своје потпуно социјално ослобођење.

Стварање политичких партија и програма после 1859. год. — После година 1848—1849. апсолутистички је режим (1849—1859.) покушавао и код Словенаца да поништи све политичке и национално културне тековине и трагове револуционарног доба. Али једном започети политички и обновљени литерарно културни живот није се дао тако лако скршити. Деценија 1849—1859. испуњена је спремањем словеначке омладине за нови политичко културни рад, који је после пада апсолутизма доиста и започео.

Апсолутистички режим пао је због и после аустриских пораза на талијанским бојиштима, и ради економске кризе у држави. У монархији су почеле нове уставне борбе. У њима се истичу две велике партије, федералистичка која тражи аутономију и одржавање историско политичких покрајина са заједничким парламентом за заједничке послове, и немачко централистичка. Доба 1859—1867. испуњено је у аустриској политици борбом између централиста и федералиста. На страни ових других стоје уз остале словенске народе и Словенци, тра жећи федерализацију државе у смислу октобарске дипломе из 1860. год. Али октобарска диплома није остварена. Место ње је издан 1861. год. централистички фебруарски патент; али ни у њему предвиђени устав није спроведен.

Гласова за уједињену аутономну Словенију било је у словеначкој политици после 1859. год. а о југословенском или илирском програму не расправља се скоро више ништа. Словенци, имајући у немачким народима који траже оживљавање историских покрајина са широким аутономијама природне савезнике, траже исто то и за себе и кушају донекле да доведу у склад историске провинције, у којима живе, са етнографским словеначким подручјем. Знак тога компромиса и одступања од програма Уједињење Словеније из 1848. год. представља програм, који су створили словеначки политичари 1865. год. у Марибору. По том програму имала би се образовати група Унутрашње Аустрије, која би обухватала Крањску проширену са источном Истром, Трстом, Красом и Горицом, затим Корушку и Штајерску, и која би имала за словеначке народне потребе заједнички сабор, састављен од словеначких посланика свију покрајинских сабора. Овај и сличне компромисне програме оборили су политички догађаји идућих година.

После аустриско - немачко - талијанског рата од 1866. год., који је у борби за немачку хегемонију донео победу Немачкој и Италији препустио млетачку област са око 40.000 Словенаца, дошло је до промена устава у монархији. Децембарски устав од 1867. год. поделио је монархију у две половине. Аустрију и Угарку. Створен је такозвани дуализам.

Словеначки политичари држали су се према дуализму веома чудновато. Док су код куће протестовали против владиних намера, гласала је ипак за њ већина словеначких посланика у бечком парламенту. Поступак словеначких посланика у Бечу изазвао је у домовини велико негодовање. Против словеначке официјелне политике, коју је водио Блајвајс (партија "старих"), створила се опозиција "младих", названих касније и младо словенци. Као орган "младих" почео је излазити у Марибору 1868. год. политички лист Словенски Народ, који се 1872. год. преселио у Љубљану и постао 1873. год. први словеначки дневник. "Млади" су тражили уједињење Словенаца у једну административну јединицу на основу октобарске дипломе и уже везе са осталим Словенцима, особито са Хрватима и Србима. Међу "младе" спада и група младих књижевних и критичара (Левстик, Стритар, Јурчич), који су против Блајвајса и његове консервативне околине заступали слободнија начела. Појављују се међу Словенцима контуре двеју партија, једне радикално слободоумније и друге консервативне. Обадве су партије развијале словеначке политичке захтеве на "таборима", то јес* на великим зборовима под ведрим небом, који су, одржавани између 1868—1871., много допринели политичком васпитању и националном буђењу широких маса. Средишта друштвеног и културног живота постају читаонице, које се у великом броју оснивају, нарочито у већим местима.

Дуализам, који је предао аустриске Словене Немцима, и победе Немаца из 18701. год. покренуле су словеначко политичко мишљење опет живље у националном правцу. Политичко и културно русофилство шири се после 1867. год. и међу Словенцима, али није имало и није могло имати накаквих конкретнијих успеха. Бојазан од немачке хегемоније, после великих победа Немаца над Французима, и од мађарске хегемоније, оживела је наново и југословенску политичку, економску и културну ориентацију. 1. дец. 1870. год. дошло је до састанка српских, хрватских и словеначких политичара у Љубљани и до формулације такозваног Љубљанског југословенског програма, У томе се програму даје изјава о јединству Јужних Словена према националном осећању и језику, и каже се да ће Словенци, Хрвати и Срби хабсбуршке монархије урадити све за јединство на књижевном, економском и политичком пољу, и да хоће да управе свој рад и на то, да потпомогну задовољити своју једнородну браћу преко границе, која имају исте потребе. Љубљански југословенски програм принципијелно је продужење "илирског" из 1848. год.

У седамдесетим годинама водила се у Словенији борба између "младих" и "старих", како у политици тако и у књижевности. Први "либерални" Словенци имали су у Словенском Народу свој орган. У њему су се заузимали за национални програм а против немачког државноправног, за природно а не историско право, за национализам без шовинизма, за активнију политику у Бечу, за неутралност у верским питањима, за деполитизацију цркве и за морал у политици. Консервативни "стари" покренули су уз Новице 1873. год. нов политички лист Словенец.

Догађаји на Балкану седамдесетих година и окупација Босне и Херцеговине покренули су у словеначкој јавности поновно опширно расправљање о југословенском питању. У главном су биле словеначке новине за окупацију и покренуле су том приликом питање уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, које, по њиховом мишљењу, мора спровести Аустрија, ако неће да је претече мала Србија. Једини Словенски Народ био је у почетку за то, да припане Босна Србији, а Херцеговина Црној Гори.

Седамдесете године значе за Словенце период јаке германизације од стране бечких влада. Да утврди свој положај и извуче бар неке користи, скупила се већина словеначких парламентарних посланика око аустриске државо правне странке и ушла је чак у федералистички клуб грофа Хоенварта, који је у самој Крањској изабран за бечки парламенат. Побољшање националног положаја Словенаца донела је тек влада грофа Тафеа (1879.— 1893.), уз коју су, уједињени са осталим Јужним Словенима и консервативним Немцима, верно стајали словеначки посланици у Бечу и зато добили од владе нешто мало националних уступака. У то доба извојевали су Словенци 1879. год. већину крањских посланика за бечки парламенат, 1882. год. добили су већину на изборима за љубљанску градску општину, а 1883. год. у изборима за фањски земаљски сабор. Тафе је дао Крањској првог и јединог Словенца за покрајинског намесника, Винклера, уз кога је стајала нарочита словеначка владина партија са Шукљетом као вођом. Против ње дигла се радикална опозиција са Хрибаром и Тавчаром на челу.

Живљи покрет у словеначки политички и културни живот унела је појава Антона Махнича, професора богословије у Горици и доцнијег бискупа на Крку. У својој ревији Римски Католик (1888— 1896.) и другим списима иступао је он оштро против такозваног католичког либерализма, против свемоћне државе и апсолутне народности, претпостављајући свуда национализму верску идеју и католичко становиште. Махнич је нашао присталица особито међу млађим свештенством и појединим интелектуалцима и с њима је основао католичко-народну партију. Против ње су се организовали либерални Словенци у народну (напредну) партију. Велики успех Махничевог рада био је први словеначки католички збор у Љубљани 1892. год., који је Словенце трајно поделио у духовном погледу, а после неких заједничких епизода (свесловеначки састанак 1897., "справа" измира —1898.) и у партиском, најпре у Крањској, онда у бечком парламенту, те најзад и у Горичкој (1899.) и Штајерској (1906.). Само у Трсту и у Корушкој владала је у главном још политичка слога.

Осамдесетих и деведесетих година почео се међу Словенцима ширити и социјални демократизам и хришћански социјализам. Оснивач овог последњег, у оквиру католичко народне партије, био је Јанез Крек. 1896. год. основана је у Љубљани Југословенска социјално демократска странка, прва у Словенаца која иде по свом програму и имену преко словеначког националног подручја.

Најјача политичка партија у Словенији постала је почетком новог столећа Католичко народна или\од 1905. звана Словенска људска странка. Своје велике успехе има да захвали својој доброј организацији, те великој бризи за васпитање и социјално економски напредак широких маса народа, особито путем задругарства. Нарочито избори за бечки парламенат по новој изборној реформи са општим правом гласа, 1907. и 1911. год., дали су Словеначкој људској странци велику словеначку парламентарну већину. Године 1908. добила је та странка велику већину и у земаљском сабору војводине Крањске, којој је од 1912. го^т. као поглавар био председник странке Иван Шуштершич. 1908—1918. Анексија Босне и Херцеговине 1908 год и после ње анексиона криза, против немачке демонстрације у Словенији 1908. год. и балкански ратови за ослобођење покренули су код Словенаца поново југословенско Питање и оживели у југословенски националистички покрет. Партије су ревидирале и формулирале у том правцу народно политичке програме. Југословенска социјално демократска партија донела је 1909. год. у Љубљани резолуцију, у којој каже, да аустроугарски Јужни Словени сматрају за коначни циљ својих народно политичких тежња потпуно национално политичко уједињење свих Јужних Словена без обзира на разлике имена, вере, писма, дијалекта или језика. Словенска људска странка тражила је после анексије Босне и Херцеговине у бечком парламенту и крањском земаљском сабору уједињење Босне и Херцеговине са осталим југословенским покрајинама у једно државноправно тело, у оквиру Хабсбуршке Монархије. Сама странка је склопила 1912. год. савез са Хрватском странком права, те изјавила да Словенци и Хрвати чине једну народну целину и да хоће сложно да раде у духу и правцу програма странке права за јединство, права и слободан развитак хрватско - словеначког народа. Најзад је, већ под утицајима балканских ратова и победа, изјавила 1913. год. и Народно напредна странка, да види будућност словеначког народа у оквиру монархије, али у уједињењу Југословена у њеним границама.

Уз оваке аустриско југословенске програме и покрете почео се после анексије, а још више после балканских ратова, ширити други покрет, који је стајао изван службених партија а водила га је омладина; то је националистички покрет, који је тежио за уједињењем свих Јужних Словена, особито Срба, Хрвата и Словенаца, у властитој држави, изван оквира Аустро Угарске. Пропагирали су га, у колико је то допуштала цензура, — нарочито дневни листови Јутро, и Дан и омладински Препород. Уопште је. било публицистичко расправљање о Југословенству и Словенству уочи великог рата код Словенаца веома живо.

Дошао је Светски Рат с њим гоњење Словенаца, који су национално осећали, распуштање друштава, патње на бојиштима, тежак живот избеглица и политичких "злочинаца" у логорима и т. д. Политички је живот у првој половини рата застао сасвим. Општи је био само отпор против Италије, и то не ради Аустрије, него због љубави према рођеној груди. Неколико политичара и публициста емигрирало је и ступило у Југословенски Одбор (Грегорин, Вошњак, Жупанић), где су се одлично заузимали за ослобођење и уједињење. У Аустрији су настале осетне промене тек после смрти цара Фрање Јосифа и доласка на престо цара Карла (1916.). Даљи догађаји су у уској вези са светском политиком и стањем на ратним пољима.

Крајем маја 1917. год. сазван је опет аустриски парламенат. У њему су словеначки, хрватски и српски посланици, удружени у Југословенском Клубу, дали 30. маја 1917. год. декларацију којом траже, на основу националног принципа и хрватског државног права, уједињење свих земаља монархије, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално државно тело, које би стајало под жезлом хабсбуршко лоренске династије, а које би било слободно од сваке националне премоћи туђинаца и основано на демократској бази. У овом адинималном програму националних захтева још се говори о хабсбуршкој монархији али та тачка је уметнута из тактичких разлога и доцније се све мање наглашавала. Само Иван Шуштершич и његова ужа околина гледали су још до краја рата спас Словенаца у аустриском оквиру. Ј. Крек (умро већ 8/Х 1917.), кога можемо сматрати идејним оцем мајске декларације, па онда остали словеначки политичари и уз њих готово читав народ заузели су се свом енергијом за национално ослобођење и уједињење. Доба од средине 1917. па до краја 1918. год. свакако је најлепше по полету у читавој дотадашњој историји Словенаца.

Догађаји у домовини одјек су политичких и војничких прилика у широком свету. Августа 1918. год. основан је у Љубљани Народни Свет а почетком октобра у Загребу Народно Веће. 29 октобра прекинуте су у Загребу везе са монархијом и проглашена је државна самосталност, а 31. октобра добила је Словенија своју прву Народну Владу. Коначно је дошло 1. децембра 1918. год. до службеног објављивања уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену краљевину под династијом Карађорђевића. Овим најважнијим датумом и уједно великим замахом почиње ново поглавље и у историји Словенаца.

Аутори | Култура | Историја | Народ | Покрајине | Библиографија и преводи | Књижевност
Ликовне уметности | Музика | Позориште | Филм | Стрип | Везе
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт