Томаж Шаламун

Покер

Превео Јосип Ости

Помрачење

I

II

Узећу ексере,
дуге ексере
и забијати их у своје тијело.
Сасвим лагано,
сасвим полако,
да дуже траје.
Начинићу тачан план.
Тапецираћу се сваки дан
на примјер око десет квадратних центиметара.

III

На црним ливадама
висе плахте опране љубави.

Ни ти ниси никада ишла по мојој трави,
да не мислиш.
Увијек само по зидићу.
По зидићу нагоре.
По зидићу надоље.
По зидићу лијево.
По зидићу десно.

IV

И већ те држим за врат,
љубави моја.
Сасвим помало пуштаћу ти крв,
драгоцјено камење забадаћу ти у тијело.

V

Проклетство посљедње зрелости,
проклетство игре.
Приковало те као карику у ланац,
проклетство туђе прошлости,
проклетство твоје прошлости.
Отргни се и прогутаће те.
Стој и проћи ће,
пулсирајући реп мртве змије.
Искочи и туђе пјесме
мрцвариће твоје тијело.
Остани и родићеш гљивице.

Покер

I

Одређене су грешке
на твoм врату па већ убрзо
нећу имати шта гристи
сви валови с југа
неће ти помоћи
сви валови
мада си молио
мада си свакој алги посебно говорио

шкољку мораш појести
сирову сирову
тек рођену
јер на овом божијем сунцу
све се испржи

II

Мои, је m'en fous des poetes, Christine.
Сада једем салату.
Дође ли ко,
нека нипошто не улази док спавам.
А иначе доста црнчим.
И ти то знаш, Christine,
ти, која си дошла издалека.

И ти то знаш, Christine,
ти, која си дошла издалека,
пошто ти увијек говорим
затварај врата,
тај смрад хране
рашириће се по цијелом стану.

III

О bili lou bili lou
увијек си ми крила
да си се вуцарала с другим
bili lou
када дођем до краја
о томе ћемо се договорити
али сада не
сад ми треба мир bili lou
Сјео сам на Band Tram Society
воз својих снова
Размишљао сам и о томе
да заправо ни не требам
карте које узимам собом
Band Tram Society
зашто ли их онда узимам
зашто

Помислио сам и на то
шта би било када бисмо се сударили
с тим возом Band Tram Society
узети карте или не
this is the question bili lou

И већ сам крухом побрисао тањур
дигао га према божијем свјетлу
свог чистог голог до кости
Стави га у креденац bili lou креденац
све сам појео
исто крух као љубав своју

IV

Зато и ја играм покер
па ипак чујем глас
тих старих колотура
када смо сушили рубље на улици

V

Још увијек тече
узвишена мајка мора
а он не зна за њену окрутност Mem
уопште не слути
зашто птице лете тако дубоко у гору
на обали само на обали
осврнуће се потом никада
зашто су тужне те старе пјесме Mem

И твоја труба
не стрга бијелу свјетлост с мојих зидова
зато иди и одвежи своју животињу
и буди поносан
поносан по читавој Cale dei martiri
увече биће све другачије
увече када нестане и
посљедња бијела пјега с мог зида
посљедња бијела пјега Mem

VI

Човјек је дужан да буде
здрав снажан и паметан
о оче мој
као да сам твој прапраунук
и то море
са својим топлим развратничким воњем
у априлу када се пробуди
и у јуну када дође маестрал
тај најзрелији вјетар
comandano lori de montagna
рекао је стари рибар
и стварно
дојуре као кобилице недјељом
и умачу ноге у њ
ноге у њ
ноге у њ
сваке недјеље ноге у њ
marinai dell' acqua dolce
бонаца мека топла бонаца
quel veccio che geveva 'l parangal xe morto
и Piero твоја барка
i siora Pesaro
која није могла поднијети рибље уље
свијет ће посркати неко други
свијет ће посркати неко други

VII

VIII

Мрвице саме мрвице
у снијег што пропадају
лопате у земљи
у друмовима
у травама и брдима
отоке свог сјећања
покопај лавом
прегази птице уморне
јер вјетар који ти се врати врати се мртав
а камен који је пио свјетлост не сјећа се
лаж је да ријека тече у море
лаж да лишће
уморно од сунца падне на земљу
превара сунце
превара да се стапаш с другим тијелима
све пада у празан мртав простор
Шта је то пробијање челика
Шта је то пробијање челика

IX

Ниједно ухо нећу устријелити за успомену
вријеме нећу сломити
ниједну ширу нећу преточити у вино
кебање мрвица
лукаво аранжирање пореза на таблици
гљива нам пробија испод паркета
вријеме пије
ми не
лијепи крв и тапете
дно расуши
размјести по простору
hirtus чекињар
hipotoxotae стријелци на коњима
овдје су пасле дивље звијери
овдје су пасле дивље звијери
картале за преноћиште

X

Стајао си горе на ледини
вртио међу прстима планине друмове и небо
пречврст за жудњу
мек за смрт
камен остаје
остаје траг
на леђима опружен
стопалима се играш Симонидес
залуд си љубио вјетар
из пијеска ће доћи
из пијеска
пророк свијета
отекли језик вјечности
до пупка му виси
дамара попут њихала сата
спашен од живих
затворен за бит ствари
parce mihi Damine quia Dalmata sum
кршћанин или морнар
тај зацопан у бога
тај у бијела бедра жена
љубичице ах љубичице
сјећање срче вјетрове
каић на боку
труло дрво
и дуго дуго завијање сирена
Montanara
Montanara

I

Идемо у крду као говеда
неки побожни
а неки не
како кога ухвати

On pourrait bien y mettre un taxi
дебела Тевтонка паде просто заковрну
ШУТKЕ
то ми се страшно свиђа таква озбиљност

Сине па се вози у кочији за двјеста лира
c'est quand meme drole tout ca
и већ се укаже Св. Фрањо с птицама
изађе из конзерве Simmenthal и затвори поклопац
poverello coi suoi ochi ingenui
страшно ми се свиђа
тај посљедњи конструктивни тип
у европској историји
Била је страшна врућина
то наиме морам рећи

II

Наиме тако је са свим тим
најбоље ствари су гљивице
гљивице у супи
ништа ништа ништа ништа
фиууууу једна гљивица
један зелени першунчић у смокингу
па дуго дуго времена тама

III

Одстранићемо ципеле са гумом
јер се такве више не носе
и смрт и мухе
које немају уређена пристаништа

одстранићемо неке глупе бројеве
тако да ћемо коначно моћи дисати
и слободно бројати
један два три седамнаест
одстранићемо све ријечи
које имају мање од пет слова
јер је потпуно јасно
да се такве ријечи само ваљају
с планине

одстранићемо круг
јер имамо квадрат
јер зашто би човјек имао
једну ногу овакву
а, другу онакву
и послијеподне
јер тада сунце залази

одстранићемо слезену
јер шта ћемо са слезеном
када имамо јетру и плућа
и уопште већ сувише тих ствари
и Сицилију
јер је обична патолошка појава
линолеум
јер не зна гдје лежи Баку
и sweatere јер се облаче преко главе
одстранићемо дисање
јер се проваљује
јер се проваљује
јер се проваљује
и конопљу
јер лан и конопља
то страшно чудно звучи

и на крају вријеме
и уопште чистоћу
јер свака чистоћа се упрља
а шта онда а шта онда

Без тебе слово П свијет иде доврага
парадајз пасмина политика
јесте ли видјели папагаја без слова П
или пипицу попушити Pennsylvania
без тебе слово П остаје још
кремица аквамарин умазати намазати
а све се заснива на паклицама
погледајмо само тешкоће
које настају у земљопису
идеш свијетом дођеш до Патагоније
стоп црна рупа
не можеш узети ни штап
да га наслониш
на пред-Патагонију и пост-Патагонију
па ти сијевне и кажеш ТРАМ
а и ТРАМ ти падне у рупу
јер нема паклица
никада не једеш по наруџби
увијек жвачеш мену
а онда хоћеш да спаваш али само зијеваш
и зијеваш наг јер нема пиџаме
тако се развија неморал
тако се развија неморал
перад поштар памтивијек

V

Чудно ми се утапаш кенгуру
а када ти нудим сламку
само ме влажно гледаш

никада ниси размишљао
зашто краве не ничу
него се увијек рађају
као телад кенгуру

страшно лијепо си запливао
то је истина
мада су биле неке сјенке
већ од рођења
ниси јео горгонзолу
коса ти је била на јастучићима
и нешто рикики
било је у томе како си се окренуо
јеси ли уопште свјестан
да је Caravaggio био психопата
да је плакао када је видио ротквице
а гдје је пут на Kрим кенгуру

крао си нам ципеле
преврнуо beccaccin
од времена си хтио правити шните
а вријеме је увијек вријеме
само да је у сјенци
слијепи се у прави час кенгуру

покушајмо рећи Victor Hugo
Victor Hugo
но но видиш да иде
да ли бисмо могли рећи и Еспланаде

тако је као што сам мислио кенгуру
немаш баш тифус
али ниси ни много боље
чудно ми се утапаш кенгуру
и када бих ти бацио трактор
кладим се да би га огулио и појео
али трактор није за то кенгуру
трактор је за то
да покушаш изаћи из воде
огулимо и поједимо јабуку

или да позовем рођаке кенгуру
или желиш да будеш удовица пола свода
или у слози је моћ кенгуру
или да ти нешто запјевам
или да ти запјевам
quand un pompier
rencontre un autre pompier

ништа ти нећу запјевати кенгуру
зато што ће такву пјесму пјевати
твоји непријатељи
јер такви су непријатељи
да пјевају такве пјесме

Брадва Хегел цвјетићи у природи
три су појаве створеног
Мојсије је пао из пелена у историју
у сивим докољеницама чека на пропаст запада

Трпељивост вјера у науку рибе у мору
творе свијета раскош
врећа врећа врећа врећа
ДОЛАЗАK ИЗ ВРЕЋЕ ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Ствари

I

Прегризи врат својим газелама
нека истече
нека истече
нека крв преплави кристале гађења
кристале твог постојања
отрес се лијепи леопарде
уморан си од страних гостију
ходај џунглом
ходај џунглом
заборавио си шта је дамар топле коже
заборавио си како зариваш у младо месо
заборавио да је крв свијетле боје
остани лежати лијено на сунцу меду својим плијеном
пусти да пјева
пусти да пјева
њежни вратови мртвих газелица
лијепе су такве стварчице
топле и меке дуго послије смрти

Ипак дође дан када си све подавио
тихи вјетар ти то поручује
тада ћеш по наредби разјапити чељусти
и осјетити плочу
глатку челичну плочу међу зубима

II

Kада бројиш од један до сто
то је додуше веома напорно
али дођеш некако
а када бројиш од три до пет
никада не дођеш до два
и ту отпочне
лаж карамбол штапиће кроз прозор
мијења ли се шта
ти оца до прага
син тебе преко прага још добрих десет дана нас дијели
од квалификација за улазак
тиме када је ципела окренута теби
изгуби ону њежност у карактеру
коју има иста ципела када гледа у страну
и ту отпочиње
Мојсије рибица више зрење
Брадва Хегел свијетао узор
pajole pagaje bum mezzaluna
једни су на чивију
други на друге патенте
о шкропионице шкропионице шкропионице
укратко пријатељи можемо било како
седамнаест лајсница на мојој ролетни

па још није све као што би морало да буде
па ми се не допада
па устајем
па мало потегнем
па се вратим
лајснице лајснице лајснице
кад бих имао боље зубе
учинио бих кврц кврц
у томе је блаженство просвијетљених
чабар рачва бачва банана

III

Прво копају велике јаме
потом се уморе
јер краљевство божије долази послије смрти
ископ смање
не мили им се више
јер краљевство божије долази послије смрти
потом узимају златне ножиће
и полако режу
морају и одмарати
људи су вјероватно
као и ми
онда се још играју
гравирају ту и тамо још понеки рез
а иначе углавном глачају
боје лијепим бојама
и сасвим на крају умоче те у лак
ДА СВИЈЕТЛИШ
ДА СИ ЛИЈЕП
јер краљевство божије долази послије смрти

IV

Пао је као што падне сунце на небо
али није обављао такву функцију
збуњивала га је глаткоћа
влажне коже припијеног Молоха
зато је малом златном машиницом
одвојио љуске
љуске с длаком на унутрашњој страни
своју страст је по неком
кључу из више математике
раздијелио на четири групе
и сваку групу ставио у картонску кутију
а онда је дуго времена сређивао
ту своју библиотеку
само представнике је оставио за успомену
објешене попут сатова
каткад када је сунце вани залазило
с тим мирним начином умирања
допузао је
и бијелим нитима
ослушкивао експлозије
у картонским кутијама
како је различит глас имала
група А од групе Б
и група Ц са својим меким дамаром

V

Јесте ли већ видјели бога
како трчи да би стигао правовремено у пола три
одговорност одговорност
не приближаваш се ни почетку ни крају
непомична привезана
умјесто да тек тако клатиш ногама
одговорност одговорност
свијет без природе
свијет без разговора
неодговорна су дрвета док расту
и шта да ријеч ради с њом
не треба је сунце при свом заласку
ни небо које је само плаво и ништа друго
кога је питао бог
кад је створио лептира таквог какав је
а кад му је могао направити ноге 15 цм у пресјеку
одговорност одговорност
барок прехрана народа

VI

Једног дана постанеш свјестан да је рука
да је већ одавно навикнута да је рука
набрекнула од своје ручности
гледа те мутна, навикнута да је рука
али шта сад и какве ће бити посљедице
дивље одбацујеш то што није твоје
и молиш зашто си баш рука
буди пијесак или вода
или прелазак свјетлости у таму
не могу рече рука
предуго ниси знао
ниси ти него сам рука
али шта сад и какве ће бити посљедице
ко ће одредити нове границе
ниси ти него сам ја рука што се ширим
потом сам раме
блијед сам и пјевам гласно пјевам
и правим постељу
престани већ једанпут с том својом малом
пожутјелом мишљу
ниси блијед ниси пјевао ниси гласно пјевао
ни правио постељу
јер НИСИ ТИ НЕГО САМ РУKА
свијет је распад свијета
али шта сад и какве ће бити посљедице

Нацртаћу крст
+
вијуге на мојој столици за љуљање
како тужно виси кошуља
кад ју је напустило тијело
мада је још кошуља
и ту је кључна тачка нашег пораза
и кофер и равнало Т
јесте ли већ видјели столицу
која трчи од купатила према кухињи
или у обратном правцу јер то није важно
и хистерично пита
шта ће бити с мојим посмртним животом
јесте ли већ видјели балконску ограду
која каже доста ми је
доста ми је
доста ми је
и ја волим свој мали живот
и ја морам имати нешто од тога
а када сте ишли глагољашком улицом
и угледали између куће број четири
и бунара стару чизму која лежи
тамо од оне године када су биле
посљедње ноћне регате и побиједио је Марио
је ли вас чизма питала
добар дан опростите
не чини ли вам се
не чини ли вам се
не чини ли вам се
Несхватљиве су ствари у својој препредености
недокучиве бијесу живих
нерањиве у непрестаном отицању
не стижеш их
не хваташ их
непомичне у чуђењу

Бајке оранџадом

I
Волим пишингер
и бајке с оранџадом
како бацаш камен у вријеме
волим старе кључеве
од таквог дрвета
и како су тебе распарали
моја кредо

волим животиње
конобаре на југу
и Ноеву солидарност
све који су трен и заувијек
мирно можете себи забиљежити
све који су трен и заувијек

волим Дантеа
терасу у Опатији
и то да кажем
напишите ми Beviplex
Deus Deus Deus
inobedientes eiecti sunt paradiso
прљави латински

или како се скрушено
враћају Грегоринови
и кажу
домаја се у разгледнице склања

даске су испред Тао
када је још била жива наша мама
пропадали су Karlovy Vary
Baden Baden
а сада пропада Wimbledon

Homage капи стрицу Гвиду и Елиоту

Flor ars hippocratica

лимуни лимуни
или нешто наглас прочита
жена без мужа је
као лоза без кола
Еро с онога свијета
Еро с онога свијета
blue период
или се страшно грчевито
објеси за руб вазе
али литература је нешто друго
али управљање државом је нешто друго
или дође дјед
и на такав начин свуче капут
оооо каже оооо
растресен сам забораван
не знам шта радим
и страшно трчим
свлачим се путем
и скочим у постељу
а окружи родбина
свијетли ми лампом у очи
и пјева поносно
оооо каква крв

и идем у Kраков Bruges или Assisi
Rotterdam
све те проклете станице
колодворске рестаурације
наг лежим на софи и пушим
Molly украдена Ferlinghettiju
или Christine
сва та Барбара
погледај те фотографије
то је твоја вјетровка
и страшно фино се осјећам
и покријем се капом

на својим лутањима никада не носим
кашичице новине пешкире
наљепнице Par avion

пуса рече мој син
и сагнем се
и објеси ми око врата чудну ствар
на којој дјечијим рукописом пише
УМЈЕТНИ KУРАЦ
ФЛОР
ARS HIPPOCRATICA

Kуда милим

Злосвјестан

Злосвјестан занемарена ријечи
Ашкерц те убио
оборио ти кућу
и дуго нисмо знали
гдје си завршила
изгорјела
циглом дотучена
или одстрањена попут граха
испаљеног кашичицом
и било је тешко ужасно тешко
како да заблефирам тако велику рупу
са злоносан са зеленосвјестан
са црвењењем или са зеленом трепавицом
нико наиме није знао одакле су пистачи
и гљиве како стоје на берзи гљива
и колико година имају уморне животиње
и било је тешко ужасно тешко

наравно било је бескрајно једноставније
Злосвјестан је некоћ устала
протегнула се
и прогледала кроз шкуре
Ашкерц долази рекла је
не узнемиравај оне који имају воље
да премјештају цигле
и узела је покривач
и узела је пиџаму

Шта је одвратност

Одвратност је ако дођеш кући
и кажеш потпалите ми пећ
и нико ти не потпали пећ
а фебруар је

отиђите отиђите
најглобалнија одвратност је грашак

Мир људима на земљи

Бог се сјећа свих путника
кише у Arrasu
сина Давидовог
и вјеверице како пада на земљу
а ја вичем зечеви
мислећи да су стварно зечеви јер слабо видим
Бог се сјећа Ставрогина
пинија и иструнулог дрвета и наших игара
како чачкам зубе
и кажем мир људима на земљи
од свог емпирског покућства
највише ми се допадају емпир ноге
бог се сјећа
Бог се сјећа како сам се намучио
док сам од круха направио тетраедар
бијесно га бацао о зид
а био је рат
и други су јели сахарин
Долази ватра
ноћ са залисцима
пакао видим гдје је стајао мој анђео

Милост

О богу врло кратко
никада није рекао обиље
никада ружмарин
никада мирољубив
а када су били мрави по ћошковима
били су него шта мрави по ћошковима

рецимо прашина
куда да пада
надоље или укосо
или да буде коријење
све то бог рјешава страшно поступно

кадкад каже АРХАИЧНО
али нико се не мрдне
нико се не пробуди
кадкад каже побили смо носиоце свијећа
и купи сјајни папир
купио сам сјајни папир каже
побили смо носиоце свијећа
и нареди ладица по мору плови
дрвета се повијају
а нешто паде тако да шприцну

ти си свјетло свијета
не може се сакрити град на брду

Осми пут једе некако чудну храну

Нешто је друго када имаш ружну жену
јоту или сам камен
а нешто друго је божанска гажење
недокучиво Египтом
временом будућим
испружањем мртвих руку
како се клати пред тобом лудо краљевство
руб простора

Цик-цак долази милост
у серпентинама
и ако је у рижи сигурно једеш банане
нема га код куће кажу
реграт једе
папир
овсене пахуљице му дајемо
ребра малољетника
намочена у бакалар
милост њуши
официра на пароброду
Са смрћу ћу се борити
али не тако као у здравим народним бајкама
када смрт затворе у буре
потом мирно посједају
жвачу сланину
и тужно кажу
Добердоб словенских момака гроб

III

Kино

L'attachement a une meme pensee
fatique et ruine l'esprit de l'homme
Pascal
Нећеш имати времена
нећеш имати времена
нећеш
времена нећеш имати
SLONECZKO пише када уђеш у трамвај
мада то не значи
да можеш сјести на плочник
пљувати на клавир
или било гдје укопати своја колица

никада не знаш
како ће те издати сродни дух
како ћеш на 46. страници Gabriela Marcela
открити његову жену
аљкаву Frau im Liegestuhl
као не пере косу
и како има раздјељак
никада не знаш неће ли те
када ступиш у краљевство
напасти ријечи

Прлек Конрад Првачина
и ко ће си
једног сасвим обичног послијеподнева
купити тиролски шешир
заборавићеш како се играла пандола
и гдје је Барбара
која је рекла ПЛЕХ

и шта да радиш у тој земљи
није ти јасно
није ти јасно

није ти јасно шта је веће
скупљање старих ваза
или сретати исту мајолику
из Gubbia Faenze или Cafaggiola
у сасвим новим околностима
није ти јасно
није ти јасно

није ти јасно
какав смисао има преписивање сигнатура
ко је убио Маргарету Аустријанску
и зашто централно гријање прогута Velazqueza

Чај

Чај тачно зна
за ф то је само чај
и не мора да буде Kатилина
и опет јавља се оно давно
како сам сједио
у смеђем габарден одијелу у Бругесу
и јео нешто слично лигњама
а Sicco van Albada мој пријатељ
син црвенокосе јеврејке
пријатељице мог оца
како ми непрестано приговара
врати се
врати се на Beffroi
јер сам тамо заборавио свој бродзак
кад сам буљио у бегинке
како долазе
лабуђе потапљање
Memlina Gruuthuus
и у Christine
како објашњава легенду о Светој Урсули
а онда рече Content
белгијски гинеколог
познавао сам Маринија лично
таква пацарела
то није никакав коњ
тада ми је први пут
страшно зашкрипала подлога

Распуст

Гледам свог дједа
како се сунча испод олеандера
или усправан сједи

како похвали пчелара
и рече хоће ли већ ручак
а ужина

залијепи једну коверту
на којој пише
Kомисији за испитивање
ратних злочина
или једноставно спава
показа кроз прозор и рече
посијеците то дрво
то дрво то су комарци
и дође госпођа Абрамич
и возимо се возом
и Брезице су
и дједа је нервозан
и Рогашка Слатина
и кестење
и променадна музика
и госпођа Сенчар свира на клавиру
и ударамо такт

и четворо нас је
и биће тешко прелазити
и Јелка плаче
јер је изгубила зелени камен

који је био главни при улазу
у њен вртић
и Цилка украде цвијеће
а неко се играо иглом
и савио је
поквариће се вријеме

а дједа као да није ништа
само чита
Flora und fauna in den Alpen
Flora und fauna in den Alpen
Flora und fauna in den Alpen

Малине су

I

Изљевам воду из галере
и дође Мирко
cos' te f a
no te vedi che xe fini
sta galera veccia
moniga
mat timonier

и погледам
и стварно
пајоле плове
а пагај нема више
уклонили су нам патерац
и штеке су нам покрали

они из Пуле
а боле ме крста

малине су
малине
кажем

Малине су

II

и Гуато има нове суперге
и упале се свјетла
и свак има свој број
и Шкинко фантастичан back
и узму time-out
али ниједан не продре у нашу зону
и сви наши кошеви су без кости

а у другом полувремену дође тета Агата
и рече
ооо
ооо како сам задовољна
и дође тета Лела
и рече
ооо
ооо како сам задовољна
и дође Оливиери
и рече
ооо
ооо како сам задовољан
Дерин
Camerlengo
siora Pesaro

и сви ходају горе доље по трибини
и пјевају
ооо
ооо како смо задовољни
а ти
јеси ти задовољан сам са собом
питају ме
када 'бацам лопту из аута

јасно
задовољан сам
јасно да сам задовољан
ооо
ооо како сам задовољан

на крају ме новинари питају
зашто сте изгубили ову утакмицу

малине су
малине
кажем

Томбола

Kо си ти што си ме бацио у ту земљу
што ми поправљаш лифт
крмиш моју кокош и носиш зелене наушнице
ко си ти мало прљаво дијете
што падаш кроз прозор
скупљаш марке или рушиш зид
што ми пребацујеш препродавање
посијечеш дрво и једеш крух с путером
ко си ти што те гледам као димњак
с највишег балкона палате Tacco
без фресака на костимима
ко си ти што снимаш дрво
а као смоквин си лист
са сломљеном руком
умукли свијет наопако сложених кровова
необичан транспарент
ко си ти што се возиш Packardom 1927
откриваш покриваш своје месо
или ходаш у самим чарапама
томбола очувани цвијет
дијете пустиње
ко си ти што у туђим тавама
гледаш своју крв и побјегнеш противпожарним љествама
што попут господина Таверниера
откупиш земљу изнад женевског језера
а мада сам гулит кромпир
и чистиш дугмад
ко си ти што би погинуо за правопис

и мртав гледао како се пуши палента
с тањура како се пуши
што си деветнаести пут фарбаш вртну ограду
а не одстрањујеш ту флеку
догађај у рају Guy Patin
изгубљени Bugston патент за кључеве

Клизење

све што се скрива у прошивеном рубу одјеће
између Kамника и између Kамника
у кутовима усана
у ништа
између сиротица

све што се утапа у вртлозима
носи шешир
плаче на гробовима
или им се некако другачије одљепљују
парни бројеви слојева времена
иве ито је између тога
да имаш своју чачкалицу у устима
и блажен кажеш
момци
долази Skatch Skatch долази

све ито је између спуштених капака
између реса завјесе
или долази из тла
или лебди попут флеке

све што се зна да јесте
што долази
што се вуче за тобом
из осјећања да једеш
да си ти онај који једе
и нико други

Рјечник

Мичурин

Осим тога

Головец

Гребено

И шта

Могила

Глобалница

Глобалница је још нерођена.

Езоп

Мој карактер

Мој карактер је углавном још неистражен, можда још уопште неоткривен. Никада
не говорим о својим тајнама, никада не блефирам, никада не кажем осим тога.
Биће рат, а ја немам тешкоћа. Ископам себи очи и гледам златном позадином, с
посебном специјалком свога рода.
А зато не блефирам, јер то раде блефери, а добро знамо ко су они. И нема спаса.
Блефери и блефирање се тако повезују да више ништа не помаже. Рецимо када
одлазе. Ствар сам тачно простудирао и мислио сам сљедеће: када буду блефери
отишли, када буду блефери отишли, јурнућу свом снагом према вратима, затворити их
и блефирање ће остати затворено у соби. Није ли тако.
Осим тога једноставно не кажем. Радије се правим мртвим, сагнем главу и
чекам. Нико ме неће испровоцирати. Нико ме неће толико испровоцирати да кажем
осим тога.
Сад лежим, сад сједим, кажем гудачки инструменти, на завјеси је прашина,
ТО ЈЕ БОРЛ, ТО ЈЕ ТАЈ НЕСРЕЋНИ БОРЛ.

Томаж Брејц

Томаж Шаламун и Julian Schnabel

Пјесник долази у сусрет, лагано, елегантно, као да иде из предјела оптимизма, као Хермес на пјесничком путовању, попут доброг анђела који над Љубљаном, као неко ко зна садашње вријеме превести у психомахију ријечи и, на крају, у потпуном самозадовољству, показати се као побједник. Ријечи у пјесмама зрцале ту слику пјесника и свако, ко га среће, не хтијући, нађе се у његовој брзој, виртуозној машти, зачас премјештен у најнеочекиваније комбинације доживљаја, предоџбене интуиције и мајсторског избора ријечи. Тамна страна његовог живота је, сигурно, мање пријатна, али једнако непопустљиво брза, досљедна. Ако неко не досеже стандарде, које је за њега поставио, отфрцне га са своје гредице и млади пјесници постају замјерљиви, тужни, а неки од њих и одустану. А он се креће кроз њихов живот, као да је спретна, духовита и задовољна приказа, а када им још говори о својим ужасима и повременим мукама, сви ти страхови се у приповиједању показују дјелотворним сликама: човјек га погледа и примијети да је све страшно већ прошло и да је сад на реду подстицајно размишљање о плановима. Америка, Mexiko, Provansa, Pariz, Yaddo; што се догодило са Anselmom Hollojem, куда је забасао Bob Perelmani његови Language Poets у San Franciscu (мада га сад анализира Fredric Jameson), кога је уморио код Ленчка, како га штити Гађански, откуд Симицу његова истрајност, чега ће се о њему сјатити Robert Hass у новој књизи, која излази у Ecco Press-u у New Yorku, шта је с Miloszem, непрестано кретање, мобилност, о којој је, иначе у другом контексту, писао Braco Rotar, социјална, тјелесна, мобилност ријечи, мобилност историје, капитала, политичких категорија, судбине, кретање кроз вријеме и људе, који се из историје селе у садашње вријеме успомена или поновног доживљавања, сусрета. С времена на вријеме су, наравно, на реду одвагивања, свијет треба пограбљати, уредити станице, посадити цвијеће, ојачати ципеле, људи не смију попустити у бонтону, француском, нико нема право да се преда досади, очају, тешкоћама, песимизму. Ако не другачије, онда вриједи погледати около: промијените одјећу, изгубите сељачку тврдоћу, промијените се у пристојна бића испод којих пулсирају карнални ужици и ситне перверзије у истом положају као и изабране ријечи. Што год се догоди, све што пјесник учини, нагли покрет дизања руке, промјена на каквом натпису у граду, лице које долази у сусрет у подземној, страница у књизи или насловна страница часописа, пјесма коју је неко објавио у »Проблемима«, или критика у »The New York Review of Books«, Schnabelova слика у »Whitney Binnial«, »Artforum« или нека пјесничка ревија - све у одређеном тренутку постаје тјелесно садашње вријеме, једино вријеме у којем се пјесник креће. »Сад смо ближе Шаламуновој поезији. Ближе тој бљештавој луцидној игри ствари са субјектом«, пише Брацо Ротар. »Покер«, »Ријеч је месо постала«, тако иде рефрен охојевске шансоне коју је написао Нашко Крижнар, а онда је »себе читала, себе читала«: и то је већ шаламуновски реизам, не толико филозофска дисциплина или произвољна игра стварима, него, прије свега, активна стратегија распоређивања ријечи, јер се из мрморења мноштва ријечи, еластичном, брзом и спретном гестом, излажу појединачне ријечи, које се, затим, зрцално читају у себи, успостављају текст, али никада не постају плијен романтичког, симболистичког метафоризирања: ријеч се чита, поставља једна уз другу, уплиће у метонимијски низ и оштра просуда њиховог дјеловања замјењује празно и очајавајуће »самотражење«, »изражавање« пјесничког субјекта, то често бесмислено кењкање са крупним категоријама живота и смрти, које се најчешће preтаче у сажаљење оних који их употребљавају, а само веома ријетко у поезију. У вријеме прије »Покера«, било је нешто те атмосфере уморног, исцрпљеног и прежваканог словеначког језика у словеначкој поезији и љековити, иначе на изглед фашистоидни, рез представља Шаламунов словеначки у »Покеру«. Сада су се ријечи, као да су ствари, ready-mades, поново нашле у својој потпуно монолитној, метонимијској љепоти, у свој збиљности, у успјешнијим пјесмама у збирци за њих је изнађено ново значење; аутентично искориштавање пјесничке грађе, пак, растеретило је начин говора који се спотицао о самосажаљевајући пјеснички субјект. Отуд негодовање које је тај чин једноставне и спретне слободе проузроковао међу пјесницима и читаоцима. Наједном је било могуће поново употријебити ријечи »ципеле с гумом«, »зидић«, »тапецирати«, »алга«, »гљивице«, »испржити«, »шапе« (и тако даље кроз цијели »Покер«) као активан, одважан и стваран говор, који није био ништа отужно, у којем се није ништа само обиљежавало или прикривало или изражавало: те ријечи су већ гесталти, којима управља посебна логистика, посебан урбанизам интелигенције ријечи, које брижно надзире и цензурира свако сладуњаво кревељење, у којем би требало да се утјеловљују пјесничка мука и ужас: јер када се већ у грађи ријечи појави метафоријска дистанца, »трпјети« је у тренутку непопустљиво лоша и празна ријеч за оно што уистину значи и зато је није могуће употријебити, ко је употребљава, лаже или занемарује сопствену трпњу у облику литерарне површности. Ријеч чита себе, у цјелини реифицира свој предоџбени арсенал, ствар је с којом треба стручно поступати, допустити јој да се сама бори за значење; пјесник није власник, он је њен корисник и с њим је у активном односу: очисти је од придјевске навлаке, очисти је од свега што се на њој пјесничком употребом накупило, испере сав онај тмурни, узвисујући, болни, идеолошки, клерикални, цмиздрави апарат, који ју је пратио као лоша савјест, а када измакне њено метафоричко звучање и значење, није филозоф који разголићује њену бит, нити се игра са ништавилом. Он ради. Наравно, »Покер« је још на раскршћу. У његовом првом дијелу лармају егзистенцијалије, још врве тегобе, још може написати: »Нагнути плашт стрвине биће плашт моје самоће/. Око си вадим из дубине мочваре/. Од изједених плоча гађења/ подићи ћу себи колибу«. То је слабо, ту нема помоћи. Али »Опет си ту проклети сухи вјетре/са слином свих љета«: то би могао написати било ко ко се било кад бавио читањем словеначке модернистичке поезије и њених извора. Шаламун се зато прије угледа на Изидора Цанкара, који је, у истој мјери као и Елиот, његов учитељ: »За добро уврнуту реченицу дао бих годину живота«, мисли Fritz, а пјесник се у својеврсној двосмислености, која је уопште извор свег интерпретацијског погона, пита: »ко си ти што би погинуо за правопис«. И при том је, због сопствене елитистичке свијести, он сам први који би грациозном гестом (grazia се у мојој струци смије употребљавати само за Рафаела) учинио тачно то што је написао; пошто то нису метафоре за неког ко би од страха побјегао, када би био суочен са упереним оружјем, то је за њега тачно то што му се може догодити. Када се Томажу Шаламуну нешто догоди, онда то није ништа ново, његова телеологија је потпуна и без пукотине. Зато је свака пјесма површина, ткање, ћелијска структура, мрежа, фрагменат телеолошког покривача од ријечи у времену и простору, важећа за унапријед и унатраг, за било коју локацију. Нигдје нема ниједне рупе, исклизнућа, који би открили неспретну, неинвентивну употребу ријечи, све је настојање да стваралачко искуство у цјелини буде покривено овладаним погоном фантазије, каскадама интуиције, обезбијеђено за онај тренутак када се пјесма може догодити. Постоји универзално правило о пјеснику који ради, наиме, то да мора прије свега одмарати и оријентирати се, све до тренутка када је ствар толико видљива, јасна и прецизна да се може досљедно написати. Све друго писање, које је прије или послије тога, одбацује се. Тиме, наравно, ништа није изгубљено, и ни за чим се не жали, нема горке успомене на то што није написано; пјесник, једноставно, за то нема времена, у његовом начину говора нема простора за поглед натраг, за ресентимент. Он визуализира ријеч као ready-made, ставља је уз другу, јукстапозира је с низом нових, које је извукао из других контекста, промисли тако насталу грађу. Јер један д великих проблема, које сада рјешава, јесте како уопште направити почетак, а како крај пјесме - колико је ту било тешкоћа у модерној поезији, то није могуће рећи. Шаламун уобличава некакву »просторну форму« (pace, Joseph Frank), која омогућава вишесмјерно и временски отворено читање. Њена основна особина је реверзибилност, која никако не значи да је скупа само комбинаторика ријечи. Пјесме (треба пратити каденце појединачних стихова) имају одређен предоџбени ритам који је уникатан и незамјењив, при чему су најчешће сјајни управо почеци: улазак у пјесму је већ у равни цијеле пјесме, ту се ништа не најављује или припрема, ту смо већ усред њене »онтолошке« равни и потом можемо шетати њом, можемо ићи до краја и тамо се окренути натраг, на крају се не нађемо у Паклу или пред зидом, крај је сличнији некаквом рефрену у којем одзвањају различити слојеви пјесме и мирно нас препушта сљедећој пјесми, која, пак, опет, није узрочан наставак, него је означена другом равни доживљаја. Вид говора Само читање се мијења, јер сада мора бити подешено чину настајања, пјесник захтијева тоталну пажњу, исту оној којом је пјесма била написана. При том брзо клизнемо у заблуде, посебно ако пјесме »натурализирамо«, што нам се често догађа: рецимо, да стварно узмемо »одговорност« у филозофском, политичком и моралном смислу, то значи да је премјестимо у вањски контекст, у којем јој је могуће напртити све што се за њом накупило у различитим праксама. Одговорност сплашњава и није је могуће више употријебити ни у пјесми. А са друге стране морамо бити пажљиви према стварним описима који ништа не скривају нити наговјештавају. На примјер: бога није никако могуће схватити само као Бога - јер је, ипак, и ствар једног љетњег тренутка, 1962. године, када се успињете према Assisiju и тискате се међу туристима и ходочасницима и угледате одбачену кутију (Carne Simmenthal) и шеткате испред Giotta и његовом кругу приписаних фресака у цркви Св. Фрање, или, пак, познате Фрањину иконографију у сликарству trecenta (што бисте морали, јер је у Шаламуновој поезији много историје сликарства); барок је прехрана народа: у то нема никакве сумње, довољно је да погледате у Стелетов »Опис« и да сазнате његове посљедице. То је сасвим конкретна изјава, стваран statement, а не алудирање (него тек ироније) на било шта друго. То нису метафоре које би потом прерађивали пјесникови егзегати, то је чињеница коју је утврдила наука. Ријечи се у Шаламуновој поезији императивно показују гледаоцу, око мора да клизи површином пјесме и брзо повезује значења, досјетке, и иронију, у противном мора провјеравати и уживати у најразличитијим знањима, чуваним у цитатима, напабирченим са свих страна, мора се кретати унутар специфично обојеног знања, у којем шеткају различити језици и дијалекти, имена и подаци, од најопштијих, рјечничких, енциклопедијски, до таквих које има само кућни љекар. Само једна ријеч може заузимати огромно предоџбено поље, активирати бенгалске ватре маште у конструкцији могућих значења, па ипак то није никада луди, неодговорни лудизам, чини се да се ради о функционалнијем раду, о даривању значења ријечима које би, иначе, једва досегле. То је посао који много тражи, који успијева радовати само ослобођеног, а ипак пажљивог читаоца. Процеси реификације - а ти су уистину ближи Duchampu, који је већ тубу боје имао за ready-made, него Goldmannovoj, односно Марксовој теорији - све вријеме су повезани са својим привидним супротностима, с перформативним »показивањем« (deixis) ствари, и, коначно, јер имамо посла с поезијом, постаје готово шизофрени ритам ријечи површине, у којој школовано око пређе у слику - не с ону страну, него усред ствари. На најједноставнијој равни то се догађа у екфразијама; у другој пјесми из циклуса »Помрачење« пјесмом се приказује кип, рецимо Џамоња, односно тачније, информелска скулптура, у којој не препознајемо поједине пластике, него одређен тип ликовне формулације раних шездесетих година. Мада је то поступак који брзо нестаје, а његово метафорско дејство замјењује оно опште знање о савременој умјетности, гдје није потребно именовати умјетничкодјело, јер се у пјесми налази само хомологен, изоморфан наговјештај, остатак једног тренутка у којем га је пјесник видио. Значајнија је паралела са деиктичним референцама сликарства. Све што у западноевропском сликарству назначава његов настанак, мислимо манипулацију с пигментима, различито обрађивање носиоца, однос између лика и носиоца, између сликовног поља и слике, у сликарству је затрто, прикривено, она Verdra'ngung der Arbeit, која је нужна да би силика/материја била дјелотворна, вјероватно и увјерљива као слика. Још у уљном сликарству, које се нуди у приказивању чулног угођаја сопствене материјалности, потез је скривен у лазурним наносима, који га скривају, тако да је слика дјелотворна као продуцент значења. Мада већ стољећима живимо са двоструком реалношћу сликарства, радије пожуримо кроз његову материју ка силици, она тек обезбјеђује смислено рјешење двојности артикулације, и сред Polloka угледамо ликове и у пламсању Rothkojevih боја препознајемо јесењу атмосферу. Физичност сликарства проузрокује осјећај неугодности. Ако на сличан начин изложимо ријечи, када се показују као ствари, онда је најоснованије говорити о некој коначности, ништавности, губљењу смисла, о простој посљедњој конфронтацији с њиховом бити. А ипак се ни у сликарству, а ни у поезији, не догађа крај. Физичност ријечи у Шаламуновој поезији нема намјеру ништа да уништи - јер је у ствари у функцији изјаве, која је временски континуирана предоџбеним доживљајем, у којем пјесма настаје, с тим садашњим временом, у којем су инкорпорирана сва с њим повезана времена, јер су догађаји инкарнирани у ријечима: када слика тежи дисконтинуитету између ријечи и догађаја, који су њима описани, физичност Шаламуновог говора усмјерена је ускрснућу ријечи, њиховој компактној, жарној комуникативности - тако некако као што је у кинеском сликарству разлика између трага киста и значења слике избрисана у заједничкој деиктичној присутности. Из пјесничке реторике, коју би могао писати и историчар са прошлим временом у глави, пресељава се у »изјаву« садашњег времена, у којем се извршава контигвитет између минуло и садашњег, различитог и једнаког у низу ријечи - зато што нису поравнате у перспективи, поглед је прилично отежан, па се умјесто линеарне утемељује синхрона и симултана пројекција. У донекле поједностављеном језику литерарне теорије рекли бисмо да смо из пикториализма прешли у имагизам. Али и то је пут који се »Покеру« одвија између егзистенцијалија и чисте присутности ријечи, при чему се Шаламун не упушта у »зрцални студиј« односа између ријечи, ствари и значења. Само чему: deixis, каже Norman Bryson, изјава је у чулном, карналном облику и показује правац право ка сопственом извору; а она у ствари није у неком »вањском«свијету, него је, њено пребивалиште умјетниково тијело. И ту престаје сваки одсликавајући илузионизам Шаламонове творбе ријечи и интуитивне јукста - позиција ријечи, које долазе из најразличитијих онтолошких равни, она је техника која чува физичност ријечи, њихов траг »ствари«, али уједно омогућава необичну спознају да је пјесник грубо присутан у свом тексту, да нема пукотине кроз коју би био катапултиран у метафизичку планетарност симболизма. Зато је Ступица, сликар, за којег је Јернеј Вилфан утврдио да је умјетник најснажније присутности у сопственој слици, један од Шаламунових великих учитеља. Ријечи нису мртве ствари, туђе саме себи, нити су усамљени отоци, јер их преплављује умјетникова телеологија, нису »фотографије« које на кратко сниме догађај и зато у себи стално носе дашак смрти. Ријечи у тој поезији су иначе нивелиране, надзиране, али произлазе из чулног доживљаја изјаве, из континуитета садашњег времена, у којем се догодило све што је било пролазно, тако да је постало поезија; можда је за пјеснички језик те врсте битна чудна замјена у чину »показивања«: било би логично да су замјенице деиктичне, а тај задатак уз пут врше именице. Њима је пјесник намијенио огроман, активан задатак, а пошто их је изабрао логичном и бистром интелигенцијом, засвијетле у новом свјетлу. Ријечи су које прихватамо и можда установљавамо да их досад нисмо познавали. Елита без капитала Шаламун има своју особну иконографију. »Покер« и с њим повезани текстови и пјесме откривају штошта: породицу, одрастање, копарску локалну сцену, традицију талијанске културе и граничног времена педесетих година; очито и живот у тако обликованој провинцији (која престаје бити провинцијом, када се нађе у пјесниковој фантазији) има својих чари - ако не друго, очито је у њој мање »социјализма«, образовање је можда још елитно и доноси пријатност и није га могуће стећи искључиво само радом: у његовој пројекцији човјек може црнчити цијелога живота и остати љубазан, школован глупан. Али ни пјесник се не рађа, пјесник - то је ствар одлуке. Шаламун се стварно и коначно није осјећао пјесником све дотле док се једнога дана, 1972. године, није одлучио: раније је био штошта, историчар умјетности, кипар, менаџер, али затим није био ништа друго него само пјесник, радећи уз то било шта. Зато, можда, с пријатношћу, ослобођеношћу и знањем, интуицијом и доминантним предоџбама провјерава историју, националну бит и њен тренутни пулс, провјерава здравствено стање народа, биљежи његово садашње посртање, дозвољено му је да без пристрасности и пријекора одмјерава ситуацију. При томе нужно да буде ироничан, више га савладава некаква критичка (а не увијек цинична) пажња, која му омогућава да се исели из племена, али само зато да би боље видио, да би увео међународни начин говора, стандарде, како употребљавати потенцијал ријечи. Зато су пјесме необично економичне, дјелотворне и комуникативне, права експортна роба шездесетих година. За елиту је карактеристично да се изражава лагодном и ослобођеном дјелотворношћу, али гдје треба пазити на сваку ријеч, јер носи значење, мада је изговорена, написана лакоћом досјетке и узгред се нађе у повременој дигресији. Али још горе попусти ли неком пажња и не сазна ли је, изгубљен је за сва времена. Друга особина елите у Шаламуновом издању је брзина, бриљантност интуиције, њених помјерања, њене мобилности. Читаоци се ту зноје над свом могућом шаром туђих ријечи, имена и знакова, локација и навода, земљовида и докумената, од Копра и Анкарана у истарским дијалектима, до Пољске и lowe и људи из Mac Dowell Colony. Без Мемлинга већ у »Покеру« нема ништа, у њему су сажете личне навике Caravaggia, а без Panofskog jе штошта неразумљиво, готово тако као и приватни живот Изидора Цанкара. А треба читати Елиота и Ferlinghettija, Попа, Gaczynskog, Benna, Audna, Enzensbergera, Kerouaca итд. Али све то је присутно у дјелићима секунде и већ нестаје ради нових ријечи, састава и ритмова. Ко то пропусти, може се још само досађивати. Можда су неки тумачи велику пажњу посветили инфантилизму, некаквом поигравању, произвољној зајебанцији, неодговорности и сличним стварима. Али је истина да Шаламун, мада представник елите, нема ни капитала ни идеолошке позиције и моћи, не може бити одговоран другачије до ономе с чиме располаже, о чему има одређено знање, што овладава - његов капитал је фиктиван, а ипак има на располагању све што се догађа с ријечима. А при том није ситничав, ријечи могу убити, заморити и онемогућити многе - шездесетих година била је, наравно, довољна блага увријеђеност политичких тупоглаваца - главно је да прикрију капиталске моћи и открију идеолошке механизме који се њима хране. Умјесто капитала диже се ново здање пјесничке елеганције и европоцентричне, планетарне мобилности, у којој је Шаламун метафора модерног човјека уопште. Често произлази непријатељство (инфантилност и авантуризам су само његова имена) једноставно из ограничене слободе, или не-слободе, у којој иначе живимо, зато што смо било лијени или нас је, пак, страх језика. Исто тако као што је и хумор, који се ту и тамо забљешти у »Покеру« знак доброг и осјетљивог посматрања - а у пјесниковом исељењу нема ни сјенке мржње, неповјерења или ниподаштавања. Слобода: a virtuoso performance. У »Покеру« се Томаж Шаламун, мада очито већ елита, понаша као невиност без заштите, што је заблуда, ако што је заблуда и у збирци назначена посебна декоративност и редунданца у кретању ријечи, у односима између пјесме и пјесника. Али »Покер« је прије прелом, обрат у писању поезије, него и непоколебљиво знање какве ће бити посљедице. Текстови у »Покеру« су прије свега велики прозори, поља слободе за нов, непосредан поглед на ријечи, најављују улазак различитих ријечи у словеначки поетски језик, који би иначе доспио клизнути у »трпни« модернизам. Збирка је у много чему традиционална, еклектична ствар, читамо ли је данас, »невинија« је него што је била 1966. године: али њом је отпочело велико социјално ослобађање језика, прелаз у отворен говор субјекта који је преузео бројне неупотребљене ријечи или изразе из различитих предоџбених (и контрадикторних) позиција, као нешто креативно разумљиво само по себи - зато тврдим да Шаламун ствара парадигму отвореног, полиглотског живота Словенаца у овом стољећу, спретно покретног субјекта, који мијења језике, као што мијења авионе и таксије, новине и енциклопедије, новац и вијести. Можда је прије образац преживљења него инкарнације бити. Али управо зато што је усидрен у свом језику, може да живи у Бабилону и зна за његове границе и болести. Већ два десетљећа пјесник нам доноси и дарује, а кад не иде другачије, предлаже - слободу: с њега се сели међу пјеснике. Сад знамо шта је све могуће представљати, јер имамо језик за то - а и шта је могуће доживјети, јер је то искуство пјесника; присвојимо ли слободу, морамо знати с њом живјети. У стољећу, које више од било ког другог одређују колективизам, идеологизација свакидашњег живота и с њим у вези сциентификација и нормативност, пјесник, умјетник, нужно је зло, онај што спретним и виртуозним погледом открива како су границе слободе незастрте: како су у ствари латералне, хоризонталне, а не вертикалне, и како је ужитак стваран, а не конструиран. Тако га видим, данас, када ово пишем, како стоји пред Schnabelovom сликом и у тренутку спознаје све њене омашке; али их, потом, себи и Schnabelu на знање и радост, претвара у и бриљантне врхунце; нека се чује и тако шаламунско, »ради« и за њега, и уздиже га натраг у умјетност. Обојица, заједно, остаће у историји умјетности.

29. јануара 1988. године.

Аутори | Култура | Историја | Народ | Покрајине | Библиографија и преводи | Књижевност
Ликовне уметности | Музика | Позориште | Филм | Стрип | Везе
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт