Словеначке народне приповетке

[2] лот — старинска мера, пола унције, око 15 грама (прим, преводиоца).

Рибар

Био једанпут један рибар који је свакога дана ловио тако много риба да се веома обогатио. И како је био богат човек, био је срећан у свему, али му је ипак још нешто недостајало. Био је без жене. И он једнога дана рече самоме себи: "Нема друге, морам се женити! Зашто да самотујем кад сам довољно богат! И најгори сиромаси уживају у љубави својих жена, па зашто да и ја не покушам." И, заиста, он се у року од три дана ожени.

У браку је био срећан, али од тога дана није имао никакве среће у лову: није више уловио ни једне једине рибице! Деси се, међутим, да једнога дана ухвати неку рибицу, врло лепу, изванредне спољашности, рибу какву још у току свих дана које је провео рибарећи по тим водама није видео. И гле, риба проговори:

"Пусти ме, млади рибару, поново у воду, у златну слободу, и опет ћеш бити срећан у лову на рибе као што си био и пре женидбе!"

Пустио ју је и опет био срећан рибар. Ловио је толико риба да му се цео свет чудио.

Једном је већ био наловио читаве три пуне барке риба, па још једанпут баци своју мрежу у воду. Уловио је, истина, само једну једину рибицу, али је то била она која му је донела толико среће у рибарењу и коју је он већ једанпут уловио па је пустио у воду.

"Еј ти, рибару богати, пусти ме у златну слободу, па ћеш увек бити срећан и ти и твој род."

А он одговори:

"Ја сам већ довољно срећан и богат, а надам се да ће тако бити и с мојим наследницима. Али како си ти извор моје среће, ја хоћу да будем твој захвални старалац: однећу те својој кући и пазићу те као своју највећу пријатељицу."

Рибица је била задовољна. Она му рече:

"Сасвим добро, ја сам задовољна. Али мораш купити стаклену посуду, велику колико три чабра, и свакога дана ми претакати воду!"

Тако је и урадио. Од тога дана уживао је рибар рајске дане у разноврсном весељу и радости. Живео је у обиљу свих блага овога света, а лепа женица сладила му је тренутке живота својом милошћу и љубазношћу.

Кад живимо у обиљу и богатству, онда лако заборављамо на своје добротворе. На своју добротворку рибицу прва је заборавила жена нашег рибара. Почела је наваљивати на мужа и наговарати га да допусти да се испржи и она рибица из велике стаклене посуде, жалећи се како сваког божјег дана с њоме имају толико посла, а и рада би била да окуси њено месо, које мора да је нарочита посластица. Јадна рибица, ни воде јој није хтела дати за сву њену доброту и наклоност! Рибар, разуме се, није хтео да изађе у сусрет жељи своје жене, али зато није имао више мира ни дању ни ноћу.

Једнога дана он се потужи рибици:

"Ето, драга рибице, моја жена би хтела да те поједе — не замери јој! Стално наваљује на мене! Шта да урадим да бих имао мира у кући и браку?"

Рибица му одговори:

"Удовољи њеној жељи — ваша ће срећа после тога бити још потпунија, Али пази на то да жена поједе моје срце и она ће ти родити красне близанке, пошто још једино недостаје твојој срећи па да буде потпуна. Кобили дај моју главу и ождребиће ти два ждребета. Мој реп дај кучки — и она ће добити двоје штенади. Моја црева закопај у врту и ту ће израсти два оштра мача који ће сваким замахом сећи по две стотине глава."

Урадио је како му је рибица наредила, и гле, истога дана жена му је родила дивне близанце, кобила му ождребила дивну, здраву и крепку ждребад, кучка му окотила лепу и врло љупку штенад, а у врту су израсла два прекрасна мача. Много су се радовали дивним синовима, који су расли као из воде. Напоредо с њима расла су и ждребад, штенад и мачеви.

Кад су лепи близанци одрасли, први рече:

"Ја идем да видим како је у свету. Ко није видео ни мало света, тај зна мало или нимало, а мало и вреди!"

Отац и мајка били су врло жалосни што их син није хтео послушати. И пре него што је отишао од куће, он је у једну велику стаклену боцу налио чисте воде и рекао:

"Све док ова вода буде бистра, ја ћу бити срећан и радостан, али кад вода постане мутна, знајте да је ваш син несрећан."

И пошао је у далеки свет да напаса своје радознале очи, а отац и мајка су остали да лију горке сузе за својим непослушним сином. Син је отишао сам самцит од ΀ºуће. Узео је једнога од оних коња, повео је једнога од оних паса и припасао један од оних мачева. Прве ноћи он је зашао у мрачну шуму. Напали су га разбојници, али их је он побио све до последњега. Још два пута на том путовању њега су опколили разбојници, али им је он сваки пут показао шта може и шта уме. Најзад дојаха до неке колибе, где је самотовао неки побожни пустињак. Пустињак се много зачудио видећи нашег путника. Рече му:

"Шта тебе доноси овамо, у ову шуму, где пред својом колибом ја још нисам видео људскога лица."

Путник одговори:

"Намерио сам далеко у свет да нешто видим и научим, свети оче!"

"Добро, добро, то је баш лепо од тебе, врли младићу", наставио је пустињак, "али пре него што пођеш одавде, узми ово платно којим ћеш оздрављати болеснике и оживљавати умрле; ако њиме само погладиш човека, он ће оздравити или оживети. Видим да си ваљан младић па га зато предајем теби на чување и употребу, јер га ја ионако не могу употребљавати, сувише сам се отуђио од људи!"

Те ноћи наш путник преноћи код овог пустињака. Идућег дана он као муња одјаха на чилом коњићу према главном граду те земље.

Стигао је у град где су га сви грађани гледали с неким страхом. Цело место је било одевено у црнину, боју жалости, у целом месту владале су нека свечана тишина и дубока жалост. Шта се десило? Откуда та жалост и гробна тишина? Нашем витешком коњанику стегло се срце некако чудно. Дојахао је у двориште једне велике и угледне гостионице, предао коња слугама које су му приступиле и препоручио да га пазе, а сам је ушао у кућу и упитао господара:

"Шта се десило те сам по целом граду сретао само тужна лица? Шта значе ова гробна тишина и дубока жалост?"

Гостионичар му се поклони и одговори:

"Како да не будемо жалосни, кад ћемо морати да повијемо главу под јармом страног краља. Изгубили смо рат, побијене су и растурене наше чете, а туђи краљ је објавио свечани улазак у наш град. Краља ће нам сигурно убити, а шта ће бити с нама, богзна! И како да не будемо жалосни и како да не јадикујемо за изгубљеном слободом?!"

"То су ситне ствари!" одговори младић — "ја ћу спасти краља, град и државу! Молим вас, пошаљите каквог посланика до краља да му јави да један страни витез који хоће да спасе краљевство од стране силе моли да га краљ прими!"

Сви који су стајали око младића и чули шта он говори с неверицом су одмахивали главом. Хм! Један једини да спасе краљевство од снажног непријатеља, кад је потучена и уништена цела војска! Али у крајњој невољи чини се све што неко каже или саветује. Изабрали су посланика и он је пошао краљу у његов двор. И краљ је исто тако одмахивао главом, чинило му се то невероватно, али ипак, из голе радозналости, нареди да дође страни витез.

Странац је са две речи рекао да хоће да уништи непријатеља. Краљ му одговори:

"О, кад то не би биле само празне речи! Али како да се надам срећној будућности и срећном свршетку садашње несреће, кад се сам једва држим на ногама, краљица је већ много болесна, а принцеза, слатка моја јединица, лежи већ на самртној постељи!"

Странац на то рече с достојанственим поносом:

"Да ја говорим истину и да ћу урадити оно што кажем, нека вам то докаже мој први поступак у вашој кући!"

Погладио је оним платном самога краља, који је, здрав и весео, просто ускликнуо од радости; погладио је оним платном такође и краљицу и принцезу, и обе су биле здраве и задовољне као никада раније. Сада су веровали страном витезу. Веровали су да им је донео изгубљену срећу. Краљ једном руком узе своју јединицу, другом витеза и рече:

"Ако се хоћете, узмите се, ја вам из свега срца дајем свој очински благослов. Излечио си нас, спасао можда сигурне смрти, и дугујемо ти захвалност. А ако можеш и ако се уздаш да победиш и нас спасеш од страног краља, ти спаси краљевство и круну за самог себе. Наша радост ће бити неизмерна!"

Витез одговори:

"Хвала, хиљаду пута хвала за добру вољу и наклоност! Једина која то треба да одлучи, то је милостива принцеза. Ако јој се чиним достојан њене руке и ако смем да се надам њеној наклоности и љубави њенога срца, ја ћу бити најсрећнији човек на свету!"

Принцеза се љубазно осмехну, пружи му руку и тихо изусти:

"Ох, ти слатки мој странче, буди мој и ја сам твоја на вјеки вјека! А сада на посао, да нас не предухитри окрутни непријатељ!"

Срећни младожења нареди да ударе трубе и добоши на све стране и да се скупе разбијене чете. Сам за себе направи од оног пустињаковог платна кошуљу, која га је потпуно чувала од туђинских куршума и мачева. Војску је распоредио по планинама и брдима и она је гонила непријатеља у долину. У долини је био сам витез младожења. Био је на свом коњу, а у руци му се светлуцао онај чудотворни мач. Непријатељски војници јурили су ка њему, а он им је сам препречавао пут. Кад би мачем узмахнуо напред, падало је три стотине глава, кад би узмахнуо назад исто толико. Убрзо је побио сву непријатељску војску, једино је оставио краља и наредио да га затворе у мрачну тамницу.

По целом краљевству су славили славну победу над непријатељем. Не само да су се ослободили од туђег јарма, него су задобили још и краљевство краља који је био у тамници. У исто време прослављала се и свадба принцезина са славним победником. То су биле светковине и весеља о каквима нисмо ни сањали. И они су постали муж и жена као и сви други овде код нас.

Дуго времена су живели срећно и задовољно. Краљица је више пута обилазила затворе да види како је затвореницима. Сваки пут би се мало дуже задржала код краља у тамници. Било јој је много жао несрећника. Мислила је: "Ето, пре кратког времена то је још био моћан и славан краљ! А данас је несрећник у затвору. Ко зна, да се неће десити нешто тако и теби?"

Тај краљ је био леп, млад човек. А кад неки леп и млад човек изазове сажаљење код неке младе и лепе жене, ни љубав није више далеко. Баш тако је било и овде. Краљица се потпуно заљубила у затвореног краља без краљевства. Отада је била више у тамници него код куће. Мислила је: "О овоме бар знам да је рођен као слободан човек и да је краљевске крви. А ко је мој садашњи муж, то сам Бог зна. Ко зна шта је он и чијом је моћи починио чуда?" Почела је да га мрзи. Заклела се у своме срцу да продре у срце тих чудних тајни и да, ако буде могуће, освети странога краља.

Једнога дана она, као узгред, упита свога мужа:

"Реци ми, драги мој, откуда то да си ти тако све моћан и да те није могло погодити ниједно непријатељско зрно?"

Он јој одговори:

"Онај који хоће да буде тако јак, мора постити четрнаест дана и последњег дана мора испити бокал сирћета."

Она му на то одврати љутито:

"Еее! Што тераш спрдњу са мном! То није ништа!"

Он није хтео ништа да јој каже. Јадник, он није знао да је жена као ђаво, само ако нањуши код мужа какву тајну. Не да му мира док не сазна оно што жели. И на њега је жена наваљивала непрестано све више и више, и он једног дана рече:

"То те већ сам ђаво учи да ми тако досађујеш! Па добро, ево да ти кажем: ко хоће да буде тако јак као што сам ја, тај треба да се обуче од главе до пете у памучно одело, да запали кречану и да скочи унутра."

Она му рече:

"Хм! је ли то љубав коју си ми обећао? Сме ли муж имати толико тајни пред својом женом? Добро је да знам!"

И стаде да јеца и да лије сузе као петогодишње дете коме је мачка отела колач. Људи не могу да гледају женски плач, радије дозвољавају жени све што жели, само да не слушају такве песме. Тако је и нашем краљу било нелагодно на срцу док је слушао женино плакање. Омекшао је, дозвао жену и рекао јој:

"Немој да плачеш, рећи ћу ти!"

И испричао јој је све од почетка до краја.

Жена се напослетку смирила и мужу није више досађивала никаквим непријатним стварима.

Видела је да јој муж стално сам нешто пере. Прао је ону чудотворну кошуљу јер се бојао да је не изгуби и да се не деси да је неко други обуче, што би била његова несрећа и смрт. И како му је баш тада она кошуља била прљава, краљица му рече:

"Данас су ми слуге казале да ти сам переш неку кошуљу! То је за мене велика срамота, рећи ће да ја не могу или да не умем да је оперем. Дај је мени, ја ћу је опрати. Ко ће још трпети такву срамоту!"

Краљ попусти, даде јој ону чудотворну кошуљу. Неверна жена дрхтала је од радости. Није јој падало на памет да је њен муж спасилац краљевства, а можда и њен спасилац! Мислила је само на своју пожудну, грешну љубав. Брзо је направила нову кошуљу, истоветну с оном првом и ту нову дала своме мужу. Ону праву однела је заробљеном краљу, своме новом драгану, у тамницу. Исто тако је украла мужу и онај мач који сече по три стотине глава, и њега је однела у тамницу своме љубимцу.

Затворени краљ скочи на ноге, покида све ланце у које је био везан и пође к излазу. Са неколико замаха поубија све страже. Дође у краљев двор, потражи краља и сасече га на хиљаду комадића, а затим се ожени краљицом и постаде краљ двеју краљевина.

Вратимо се дому родитеља несрећног, искасапљеног краља. Они су стално туговали за изгубљеним сином, који је нестао као да је у земљу пропао. Распитивали су се о њему, али све узалуд. Није им остало друго него да пазе на ону воду у стакленој посуди. Када му је краљица украла ону чудотворну кошуљу, вода је постала много мутна, скоро црна — јер је била близу краљева смрт. Тада рече његов брат:

"Морам поћи у свет да потражим свог несрећног брата и да га спасем."

Ој, колико су му отац и мајка бранили да иде! А и како не би, кад им је он био једина утеха. Ипак их није послушао. Опасао је мач и појахао свога коња. А пас му је послужио као водич. Пас је ишао стално по трагу и дошао је напослетку чак до краљевог двора.

Тамо су слуге покупиле у неку врећу све комаде и остатке искасапљеног краља и журно изнеле из града да их закопају. Али их је ухватио брат несрећног краља, поубијао их све до последњега и, срећом, одјахао даље. Пас га је довео до колибе оног пустињака који је његовом брату дао оно чудотворно платно. Пустињак је брзо сазнао шта се десило. Одвезао је врећу и комад по комад лепо сложио да опет буде цео човек. Затим га је помазао неким уљем и старији брат скочи на ноге жив, здрав и крепак. Протрљао је очи и рекао:

"Ох, како сам тврдо спавао."

Пустињак и брат му испричаше шта се с њим десило. Кад је угледао крваву врећу, није се више двоумио. Чудно му је било у срцу кад је помислио на неверство и злочинство своје жене.

Жеља за осветом родила се у његовом срцу. Али га пустињак опомену да је све док његов противник има ону кошуљу, сваки корак сасвим узалудан. Могло би се десити да опет буде лоше среће, а после тога му он више не би могао помоћи. Договорили су се и споразумели како да збаце туђега краља с престола и да казне неваљалу краљицу.

Пустињак га је претворио у златног коња који се, свакоме ко га само види, морао допасти. Млађи брат га узјаха и упути се у престоницу. Грађани престонице нагрнуше да виде чудног прекрасног коња. Дође и краљ и коњ се и њему много допаде. Запита младића колико тражи за коња. Овај затражи за коња само три бачве злата. Краљ му изброја злато и одјаха на коњу у свој двор, где је наредио да за коња спреме потпуно нову шталу. Сви страни краљеви, цареви и остала висока господа долазили су да гледају лепог коња и да му се диве.

Краљици се ипак учинило да то мора бити само неки зачаран коњ. Нека зла слутња као нож пробадала јој је срце, те није имала мира ни покоја ни дању ни ноћу. Једнога дана нареди да се коњ убије. Цео двор је био силно ожалошћен због толиког и таквог губитка. Служавка која га је хранила свакога дана дође плачући к њему у шталу и рече му јецајући:

"Еј, ти дивни мој коњићу, како си ти леп, чио и здрав — а ипак мораш тако свирепо умрети!"

Али гле чуда, коњ проговори:

"Ништа за то! Кад ме буду стрељали, стани с предње стране да ухватиш мало моје крви. Ту крв затим закопај у краљев врт, па ће из крви изнићи дивна велика ружа која ће мирисати на три дана хода далеко!"

Коња су убили, а служавка је учинила све онако како јој је коњ наредио. Краљица је умирила своју злу савест. Али не за дуго! — Из крви је у дворишту израсла прекрасна ружа, која је мирисала на три дана хода далеко. Долазио је свет са свих страна да се диви прелепој и толико пријатно мирисној ружи! А ружа је расла и цветала и ускоро је била слична великом дрвету. Краљици су опет сметале и узнемиравале је разне непријатне слутње. Ружа јој је бола очи и била јој је као нож у срцу.

Једнога дана она нареди да ону ружу склоне из дворишта и да је униште. Поново дође она служавка плачући у двориште и рече:

"Ој ти ружо, ружо, како си ти лепа и како пријатно миришеш, а ипак ће те посећи и спалити!"

Ружа јој препоручи:

"Ех, не мари то ништа! Ти буди присутна кад ме буду секли и држи мало раширену своју кецељу. Иверак који одскочи у твоју кецељу, ти баци у поток иза врта."

Служавка је урадила тачно онако како јој је ружа казала. Баш тада доле, поред потока, шетао се онај краљ. Кад је иверак дошао до њега, променио се у птицу Феникса, која је својим дивним певањем просто омамила краља. Дошла је сасвим до краља и кад је краљ хтео да је ухвати, она је одлетела према средини воде. Пошто је видео да на тај начин не може ништа да уради, он се свуче — свуче исто тако и ону чудотворну кошуљу — и загази у поток како би лакше ухватио дивну птицу. Птица, међутим, излете на обалу, претвори се у превареног краља и супруга, брзо обуче ону кошуљу и сасече голога краља на хиљаду комадића. Затим се упути кући, где се нађе са својим братом. Они обојица пођу у град и ту нареде да на четири стране растргну неверну, злу краљицу.

После тога обојица су се оженили, јер човеку ипак није добро кад је сам. Шта им се дакле десило и како су живели, то нека сваки сам замисли!

Три јајета

Живео је једном неки богаташ, који је био увртео себи у главу да се ожени таквом девојком која није рођена ни од оца ни од мајке.

Прешао је целу своју отаџбину и још седам суседних држава. Свуда се распитивао за такву девојку, али му нико ништа о њој није могао рећи. Зато се сав ожалошћен врати кући. Није му било ни до посла ни до јела. Срван тугом, он је ишао по свом пространом имању и размишљао. Замишљен тако, седео је једанпут под зеленом крушком украј пута. Тада тим путем наиђе стар просјак.

"Дај ми, пријатељу, оно чега имаш довољно!" замоли га просјак.

"Новаца имам довољно", одговори му богаташ, "али још више имам туге. Изабери, дакле, шта хоћеш."

"А каква је то твоја туга да јој се не може помоћи?"

Богаташ исприча како тражи да се ожени девојком која није рођена ни од мајке ни од оца, али је нигде не може наћи.

Просјак завуче руку у торбу и извади једно јаје. Завуче руку у џеп и извуче друго. Затим у прслук, и извади треће јаје. Сва три јајета положи на траву, поред ногу богаташевих.

"Узми ова три јајета, па пођи у Име Божје кући. Кад дођеш до потока, ти разби једно јаје и брзо га спусти у воду. Даље се не брини! Биће како буде."

Богаташ награди просјака, покупи јаја и пође кући. Уз пут га заголица радозналост да сазна шта је у ствари са тим јајима. Радозналост га је мучила све више и више. Он јој се неко време одупирао, али га најзад она савлада. Зато седе и разби једно јаје да би видео шта ће да буде. Али чим прште љуска на јајету, из ње искочи прекрасна девојка.

"Јаој! Умрех од жеђи!" повика девојка и истог часа испусти своју душу.

Богаташ помисли да је девојка умрла зато што му је јаје испало из руке на тврду земљу. Зато узе друго јаје и реши да га разбије што је могуће пажљивије. И чим љуска пуче, из ње опет изађе девојка, још лепша од прве.

"Јаој! Умрех од жеђи!" завапи девојка и умре.

Сав жалостан, богаташ настави својим путем. Срце га је болело што није послушао просјака. Кад је стигао до потока, он разби и треће јаје и брзо га спусти у воду. А кад јаје паде у воду, вода се узбурка и из ње се појави девојка, још много лепша од обеју пређашњих. Имала је златну косу, а на челу златну звезду.

"Тражио си ме", проговори девојка умилним гласом. "Ево ме; води ме кући!"

Богаташ, сав у чуду, размишљао је неко време, а затим рече:

"Ипак те не могу без одела одвести кући. Али знаш шта? Сакриј се за кратко време у жбун! Одмах ћу ти донети одело достојно тебе."

Чим богаташ пође по одело, на поток дође нека црнопута Циганка.

"Лепа девојко, златна девојко, ево те чека одело!" звала је девојку Циганка слатким гласом.

"Зашто није дошао мој господар?" зачуди се девојка.

"Облачити жене то је женски посао", тврдила је Циганка. "Такав је обичај у нас."

Лепа девојка онда изађе из воде и приђе Циганки. Циганка је дограби, стегну и свом снагом тресну њоме у воду. Тако од прелепе девојке не остаде ништа. Једино је тамо где је била девојка пливала по води бела пена.

На то стиже и богаташ с оделом: "Девојко лепа, девојко златна, ево ти одело!"

"Долазим одмах", зачу се крештав Циганкин глас и из жбуна се извуче Циганка и стаде пред богаташа,

"Гле, а ко си ти?" зачуди се богаташ кад виде место златокосе девојке препланулу Циганку.

"Зар ме већ не познајеш?" рече Циганка тобож увређено. "Зар ме ниси ти сам ослободио из љуске од јајета!?"

"Она је била млада, нежна и бела. А ти си старија и црна си."

"Морала сам сувише дуго да чекам док се ти вратиш с оделом. Опалило ме је сунце, зато сам поцрнела. Ти си крив, не ја."

"Што је, ту је", помисли богаташ. Затим даде Циганки одело, одведе је на венчање и узе за жену. Али није било никаквих свадбених свечаности.

Међутим, од дана венчања у богаташеву душу настани се још већа туга. По читаве дане он се затварао у кућу, ишао по кући тамо-амо и размишљао. Клонио се људи. Једино је често одлазио потоку и то онамо где му се указала прекрасна девојка. Сатима је нетремице гледао у поток, све док му сузе не би залиле очи. Плакао је за изгубљеном златокосом девојком са звездом на челу, плакао је исто тако и за првим двема што их је тако лакомислено изгубио. Зашто није послушао старца?!

Једнога дана седео је богаташ опет поред потока и у немој тузи гледао у воду. Тако угледа у води златну рибицу, која је мирно пливала тамо-амо и гледала само у њега. Бар тако се њему чинило.

Кад се вратио кући, он све то исприча својој жени — Циганки.

Неколико дана после тога Циганка леже у постељу, као, тобоже, да је тешко болесна. Муж причека седам дана да Циганка оздрави. Али како јој ништа није било боље, он је запита да ли да иде по лекара. Она одговори да јој у њеној болести не може помоћи никакав лек. Једино ако би појела печену златну рибицу, она би оздравила.

"Она је моја жена, ја се морам бринути о њој," Тако је мислио богаташ, те пође на поток, ухвати златну рибицу, испече је и даде болесној жени. Али је ипак од рибице сачувао за спомен једну златну крљушт.

Циганка је одиста оздравила, али није оздравио њен муж од туге. Још чешће је сада одлазио до потока и тамо проводио читаве часове, жалећи за девојкама, па и за златном рибицом, коју више никада није видео. Једино је њену златну крљушт носио стално уза се и посматрао је сав скрхан.

Али се једном догоди да изгуби златну крљушт. Пала му је на земљу и више није могао да је нађе. Али на томе месту израсте велика крушка и она процвета већ прве ноћи и до јутра роди златне крушке. У богаташеву душу настани се тада нова туга, три пута већа од пређашње. Није више одлазио до потока, већ је по читаве божје дане проводио седећи под златном крушком, не водећи рачуна ни о чему на свету.

"Причекај, делијо! Растераћу већ ја твоју тугу!" говорила је Циганка у себи, те опет леже у постељу вичући на сав глас, као, да је тобоже, тресе страшна грозница.

"Шта да урадим да ти буде лакше?" упита је муж после више дана.

"Наложи ми ватру дрветом од оне златне крушке, иначе морам умрети", одговори му жена.

Никако му се није давала златна крушка, али шта је могао, у питању је била његова жена, за коју је он био одговоран и пред Богом и пред људима. Зато позва дрвосечу да му посече и исцепа златну крушку. Дрвосеча то уради. Из дана у дан муж је ложио ватру дрвима од златне крушке. Жени је, додуше, кренуло на боље, али опет није оздрављала. Тек кад је изгорео и последњу цепчицу, жена је оздравила. Тако од златне крушке није остало ништа. Па ипак — нешто је остало. Кад је секао крушку, дрвосеча је узео један мали ивер, сакрио га у џеп, а затим однео кући и оставио у орман.

Овај дрвосеча је од пре више година био удовац. Кад је ишао на посао, он је обично по цео дан остајао без хране, јер није имао кога да му спреми ручак. Увече, кад се уморан враћао, налазио је у соби све растурено и неспремљено, онако како је оставио. Није било никога да му то почисти и поспреми.

Тако је то било све дотле док он није донео кући ивер од златне крушке. А тада се све наједном променило. Већ прве вечери после тога он је, кад се вратио, нашао свој стан сав чист и поспремљен. Није било нигде ни најмањег трунка. Није се могао начудити чуду кад је видео да га на столу чека врло укусна вечера. Тако је после бивало из дана у дан, и то је баш добро долазило старом дрвосечи.

"Ко може бити тај мој добротвор?" лупао је главу дрвосеча, али то, разуме се, није могао сазнати. Како је хтео да на било који начин дозна ко му свршава све те послове, одлучи се на превару. Једнога јутра он као и обично пође од куће на посао са секиром у руци. Али он оде само до трећега суседа. А отуда се врати скривеним путем својој кућици. Тихо се прикраде до кућице и кроз кључаоницу погледа шта се дешава. И шта је видео? Орман се сам отвори и из њега изађе прекрасна девојка. Мало се обазре по соби, затим намести постељу, узе метлу и помете, обриса прашину и поспреми све да је било милина погледати. Кад све лепо очисти и поспреми, пође у кухињу и поче да кува. Готову вечеру остави на сто, а сама опет нестаде у орману.

Дрвосеча је све то гледао и чудио се. Али се сети како се пре неколико година био пронео глас да је богаташ хтео да се ожени неком девојком необичне лепоте. Ивер од богаташеве крушке он је сачувао и оставио у овај орман. Шта ако је све то у некој вези? Како је он био поштењак и добар човек, пође право богаташу и све му исприча.

Богаташ одмах помисли да је то она златокоса де војка за којом он већ годинама тугује. Зато препоручи дрвосечи да и идућег дана поступи на исти начин. Нека пође од куће, па затим нека дође код њега. И нека не затвара кућна врата, а кључић од оног ормана нека понесе са собом. Све остало што буде требало, уредиће доцније.

Идућег дана дрвосеча пође од куће као што су се договорили. Али није стигао ни до другог суседа, а богаташ му већ дође у сусрет. Обојица се крадом вратише дрвосечиној кући и стадоше да посматрају шта ће се десити.

И заиста, орман се отвори, из њега изађе прелепа девојка златне косе, узе метлу, помете, обриса прашину и поспреми. Кад је посвршавала све то, оде у кухињу да потпали ватру. Дрвосеча и богаташ чекали су на тај тренутак. Дрвосеча прискочи орману и закључа га, а богаташ притрча девојци да је загрли. Сва уплашена, златокоса девојка се нагло изви из његових руку и потрча к орману да се сакрије. Али, ој! У орман се није могло, јер је био закључан. Зато девојка остаде стојећи постиђена и обори главу.

"Зашто бежиш од нас, слатко моје дете?" рече дрвосеча. "Бољих пријатеља од нас нећеш наћи на земљи!"

"Реци ми шта се десило с тобом, те си ме напустила?" замоли је богаташ.

Тада девојка исприча све: како је било са Циганком, како се претворила у пену, из пене у златну рибицу, из крљушти у златну крушку, а из ивера златне крушке опет у девојку, пошто је ивер сачувао добар и поштен сиромах.

Договоре се да златокоса остане још неко време код дрвосече. Богаташ се врати кући.

"Жено, реци ми какву казну заслужује онај који уништи невину душу?" упита богаташ, кад је стигао кући, жену Циганку, која, разуме се, ништа није слутила.

"Смрт!" гласио је њен кратак одговор.

"То знам. Али какву смрт?"

"Треба узети буре, избити му једно дно и таквог грешника стрпати унутра, па затим опет ставити то дно на буре. Кад се то уради, у буре забити дугачак ексер и заједно с грешником пустити га да се низ неку стрмен скотрља у долину."

"Сама си себи изрекла пресуду. Тако ће се догодити и с тобом."

И баш тако се и догодило.

Богаташ се после тога оженио са златокосом лепотицом и од тога тренутка заборавио је на жалост и тугу.

Разуме се да ни дрвосечу нису заборавили.

Три вране

Имао неки гроф јединца сина. Зато га је брижљиво чувао и подизао са много пажње, али га никад није пуштао никуд из дворца. Сину је било већ двадесет година. Био је леп, крепак и здрав младић, а још никада није преступио праг свога родног двора.

Велика господа се с времена на време радо забављају ловом. Једанпут отац младога грофа позва много угледних ловаца на велики лов у својим шумама. Млади гроф је хтео да и он пође с њима, али му отац не дозволи бојећи се за свога јединца. На молбу грофове мајке, ипак му дозволише. Млади гроф пође весело с осталим ловцима. Дивљачи је било и сувише, и ловци су имали довољно посла и ловачке забаве, те нису обраћали пажњу на младога грофа. Гроф је био заостао нешто иза ловаца, па је пожурио да их достигне, али је ударио сасвим супротним путем и тако упадао све више у тамну шуму. Кад су пред вече ловци стигли у осветљени дворац, младога грофа нигде није било. Сви су мислили да се млади гроф налази у некој другој групи ловаца. Оца је то толико ражалостило и наљутило да је наредио да се његова мајка зазида тако да јој остане само глава слободна како би могла јести и да јој свак који туда прође пљуне у лице, и то све дотле док он не нађе изгубљеног јединца. То је учинио због тога што је она молила да пусти младога грофа у лов, што иначе он не би учинио и млади гроф се не би изгубио у тамној шуми.

Млади гроф је ишао кроз шуму све до мркле ноћи. Место да се приближује своме дому, он се све више удаљавао од њега, пошто није познавао ни најближу околину око дворца. У шуми га затече и ноћ. Са великим напором он се попе на једну јелу не би ли са те висине могао угледати какву светлост и према њој после стићи до људи. И, заиста, негде у даљини он виде једну светиљку, сиђе са дрвета и пође ка том месту. Кад дође тамо, примише га доста љубазно. У том дворцу су становали само отац, мајка и три лепе кћери, а то су били чаробници који су жудели за људском крвљу.

Стара чаробница је желела да убије и нашег младог грофа. Зато му даде дрвену секиру и нареди да до вечери посече једну шумицу и да дрво лепо сложи у гомиле. Млади гроф узе секиру и пође у шуму. Ту седе на неки пањ и стаде плакати. У подне му старија кћерка донесе ужину и кад виде да није посекао ни једно једино стабло, рече му:

"Како то да ниси досад ништа урадио!" — и погледа га веома заљубљено.

Млади гроф јој одговори:

"Ја сам јединац син богатог грофа и до сада никад нисам радио такав посао. Како сада, за милог Бога да свршим тако огроман посао дрвеном секиром?!"

Млада чаробница му рече:

"Ако ми обећаш да ћеш ме узети, ја ћу све свршити за тебе и ослободићу те из наше куће и одвести те твојој кући!"

С великим поверењем млади гроф подиже к њој свој поглед — и пошто је била много лепа, обећа јој то од свег срца. Она тада окрену на прсту неки прстен и настаде страшна ломљава и дрво се сложи у лепе, велике гомиле. И млада чаробница се весело врати своме дому. Увече врати се кући и млади гроф и исприча старој чаробници да је свршио све што му је наредила. Чаробница се много љутила што није смела да убије младог грофа.

Идућег дана она му даде дрвену лопату и дрвени трнокоп и нареди да ископа и направи језерце и да у том језерцу плови мноштво патака. Млади гроф пође, седе на неки пањ, где га поново нађе старија кћер. Он јој је и тога дана морао обећати да ће је узети за жену, после чега она опет окрену прстен и пред њим се отвори красно језерце у коме је пливало безброј патака.

Тог дана се стара чаробница још више љутила и мислила у себи: "Причекај само, сутра сигурно нећеш моћи да урадиш оно што ти наредим!" Трећега дана она му даде коња и дрвено рало и рече му:

"Иди и узори ону њиву, засеј је и пожањи и довези кући чисто жито!"

Млади гроф, додуше, оде на њиву, али место да ма шта започне, он седе на рало и поче горко плакати. У подне му старија кћер донесе ужину и рече му:

"Ако ми тврдо обећаш да ћеш ме узети за своју праву жену, одмах ћемо учинити онако како је наредила моја зла мајка!"

Млади гроф јој се закле на вечну верност. Млада чаробница окрену прстен и истог тренутка све би урађено. После тога она му рече:

"Знај, моја мајка ти не сме више дати ниједан задатак, пошто си сва три, која ти је дала, извршио. Али ти мора дати једну кћер за жену, Кад ти стигнеш кући, ми, све три сестре, стајаћемо као црне вране, на некој палици. Само пази да изабереш мене, иначе тешко теби! Али да би знао како ћеш поступити, пази на ноге: она која буде гребала ногом, то ћу бити ја — и ти покажи на ту!"

Како је рекла, тако се и догодило. Он је добро пазио на ноге. Стара вештица му рече:

"Пошто си ме тако добро служио, даћу ти једну кћер, али је ти сам мораш изабрати!"

Једна врана мрдну ножицом — и млади гроф показа на њу. Вране се претворише поново у лепе девојке, а најстарија полете грофу право у наручје, пољуби га и загрли, па му рече:

"Ој, драги мој, како сам ја срећна! Али како си срећан и ти што си мене погодио, иначе би те мајка усмртила!"

Стара чаробница се ужасно љутила и одлучила је у свом срцу да се освети. На таваници брачне собе она пробуши велику рупу и над њом причврсти млински камен да њиме обоје убије у исти мах.

Али је кћер намирисала и ту намеру своје мајке. Кад су већ пошли на спавање, она нареди четирма угловима спаваће собе предвиђене за младенце да они говоре место ње. У кући су постојала два пара папуча, у којима се при сваком кораку прелазило по седам миља. Двоје младих зграбише свако по један пар тих чудотворних папуча и брзим корацима упутише се ка замку младога грофа.

Стара чаробница је једва чекала да младенци што пре заспе. Чекала је дуго. Кад се из спаваће собе више није чуо никакав шум, она, да би се што боље уверила, упита:

"Да ли већ спавате?"

"О, не још!" одговори угао.

Чаробница причека још неко време, па поново упита:

"Да ли већ спавате?"

"Сад ћемо, сад ћемо!" јави се други угао.

"То је преко сваке мере, још не спавају!" мислила је старица у себи.

Упита и по трећи пут, и тада се јави трећи угао:

"Већ смо задремали!"

Чаробница се толико љутила да је хтела тада да пусти млински камен који би их самлео на ситне комадиће. Али ипак причека неколико тренутака и затим упита:

"Но, зар још не спавате?"

"Оооој! где су већ они!" јави се четврти угао.

Можете и сами замислити колико се љутила стара чаробница што су млади умакли њеној освети. Да би их још можда ухватила у своје канџе, рече своме мужу:

"Брзо обуј папуче, брзо, и потрчи за њима да им попијем крв."

Али покорни муж није могао нигде да нађе жељене папуче. На то му рече чаробница:

"Претворићу те у црног гаврана! Полети за њима и дотерај их натраг!"

И гавран одлете за њиховим трагом.

Младој дође мисао да би њена мајка могла послати кога за њима и зато рече своме женику:

"Погледај да ли ко иде за нама!"

"Да, видим неког гаврана" одговори јој гроф.

"Ох, то је мој отац! Ти се претвори у жбун, а ја ћу бити леп цвет у њему!" рече она.

Гавран долете до жбуна и ту им изгуби траг, па се врати кући. Жена га упита да ли их је стигао, а он јој исприча како им је изгубио траг код неког жбуна у коме је растао један леп цвет.

На то чаробница стаде да га грди:

"Ау, сметењаче један! Требало је да убереш цвет из жбуна и жбун би сам пошао за тобом! Брзо иди натраг, брзо, и учини како сам ти рекла!"

Млада чаробница сада поново рече младом грофу:

"Погледај да можда не иде неко за нама!"

Гроф јој саопшти да опет види онога гаврана. Она на то рече:

"Поново нас гони мој отац! Тешко нама ако нас ухвати. Претвори се ти у једну малу цркву, а ја ћу се претворити у свештеника који служи службу!"

Они тако и учинише. Гавран долете до црквице и ту им изгуби траг, те се врати натраг. Својој жени код куће он исприча да је бегунцима пратио траг до једне црквице, у којој је свештеник служио службу, а одатле се морао вратити натраг. Стара чаробница била је страшно љута. Истукла би га да није умакао. Говорила му је:

"Требало је да ухватиш свештеника за раме — и црквица би сама пошла за тобом!"

Онда се она сама припреми за пут и полете за бегунцима.

Оно двоје су били већ близу грофовог замка. Млада чаробница тада опет рече грофу:

"Погледај да когод не иде за нама, погледај добро!"

Млади гроф погледа и рече јој:

"Видим неку врану која нас прати!"

На то му млада одговори мало уплашено:

"То је моја мајка! Сада ће нам бити теже! Ти се претвори у језерце, а ја ћу у паче које ће пливати по њему!"

Тако и урадише. Врана долете до језера и стаде довикивати пачету које је далеко пливало:

"Дођи, кћери моја, дођи, донела сам ти ново рухо. Дођи, само дођи: бири, бири, бири!"

Али је паче и даље пливало, не водећи рачуна о заводљивим речима своје матере. Врана се врати натраг — и њих двоје су били спасени.

Кад су стигли до замка, млада чаробница рече своме заручнику:

"Ти сада иди својим родитељима, али да ти кажем: ти ћеш заборавити на мене!"

"О, не, не, никада те нећу заборавити, јер си ме много пута спасла од сигурне смрти! Родитељима ћу испричати све што ми се догодило и испричаћу им како си ме ти спасавала — и они ће ми сигурно дозволити да те доведем у дворац као своју будућу женицу!" Тако јој је одговорио млади гроф и затим пошао у замак.

Ој, какво је весеље завладало у дворцу. Долазили су познаници и пријатељи да виде младог грофа. Његов отац приредио је велику гозбу, јер је био изгубио сина а син се сада вратио своме оцу. Ослободили су казне и грофову мајку. А она млада, лепа чаробница рекла је истину: у бучном дворцу млади гроф је одмах заборавио на њу!

Чаробница је то знала још унапред и није му замерила, јер се тако морало збити. Али је знала шта треба да уради. Узела је котарицу најлепших јабука и понела их у замак на продају. Дошла је у двориште замка и ту су је одмах запазиле слушкиње. Оне су својим госпођама испричале да доле у дворишту нека прекрасна девојка продаје тако лепе јабуке какве оне у животу нису виделе. Сви гости похрлише на прозоре да виде те јабуке и њихову прекрасну продавачицу.

Кад је угледа, млади гроф пребледе, сети се свога чудног живота, сети се своје спаситељке, њених речи и свога обећања. Брзо исприча родитељима све оно што је доживео и какво је обећање дао и они му дозволише да лепу продавачицу дозове у дворац. Сви су се гости чудили њеној реткој лепоти, а још више чудној судбини која их је обоје прогонила.

После неколико дана у дворцу је приређена велика свечаност: млади гроф се венчао с оном чаробницом, која због тога није била друкчија од других девојака. Био је то срећан пар да и дан данас мало има таквих. Имали су много деце, али чаробника није било нигде више.

Три зрна пасуља

Живео је једанпут један сиромашак, који није имао чиме да прехрани свога сина. Зато му рече да пође у свет и да потражи срећу.

"Иди, синко", рече му отац, "куда хоћеш! Само једно немој заборавити, а то је да прву ствар коју нађеш узмеш и сачуваш."

Тако се растадоше. Отац остаде код куће, а син дугим, прашњавим друмом пође с торбом на леђима у далеки свет.

Пошто је тако ишао неко време, он угледа како на друму лежи зрно пасуља. Сети се очевог савета, узе зрно и стави га у торбу. Пође даље и нађе друго зрно пасуља. И њега стави у торбу. Пред вече нађе и треће зрно, па и њега узе и стави у торбу.

Било је већ касно увече кад он стиже до грофовског замка и замоли за преноћиште.

"Па за једну ноћ још можеш и доб΀¸ти постељу", рече му грофица, мерећи чедног младића од главе до пете. Допадао јој се, а још више се допадао њеној кћери, која је стајала поред мајке.

"Овај странац којега смо примили под кров није сиромах", рече за време вечере грофица своме мужу. "Вероватно се само прерушио да би видео како је код нас. Ја мислим да би он рад био да узме нашу кћер за жену, али ту ћемо ствар већ извести на чистину како бисмо знали на чему смо."

Грофица нареди своме слузи да странцу да слабу постељу и да пази на њега шта ће радити у току ноћи.

"Ако је он заиста сиромах, онда ће добро спавати и на рђавој постељи. А ако је из угледне куће, онда неће имати мира целе ноћи", објасни грофица мужу своје лукавство.

Младићу збиља дадоше преноћиште као што је било наређено. Он се свуче и леже у постељу. Како се бојао да му ко по ноћи не дигне торбу, која је била једино његово богатство, он је стави под главу. Али торба није била добро завезана, зато су се она три зрна пасуља искотрљала под њега. Он их је купио и враћао опет у торбу. Тек што би покупио једно зрно, а већ би му оно друго испало из торбе. Кад би ухватио то друго и вратио га у торбу, измакло би му се оно треће. И тако је то трајало целе ноћи да он ока није склопио.

"Но, како је било ноћас", упитала је ујутру радознала грофица слугу који је, скривен под креветом, пазио на странца.

"Целе ноћи се превртао по постељи. Било ме је већ страх да се не сруши на мене."

"Аха! Ето, одмах ми се учинило да он није сиромах!" обрадова се грофица и одмах пође да ту радосну новост јави грофу и младој грофици.

Све троје се договорише да странца задрже још један дан у замку. Да би се сасвим уверили о томе да ли је он збиља само неки прерушен угледан младић, они решише да му идуће ноћи даду неку грофовску постељу.

И пошто су сви идућег дана били врло љубазни с младићем, он остаде у замку још једну ноћ. После добре вечере они му дадоше лепу грофовску собу, богато опремљену. "Ово је све лепше и лепше!" мислио је сиромашак сам у себи. "Видим да се налазим у доброј и поштеној кући. Чему онда да стављам торбу под главу и да скупљам пасуљ као прошле ноћи. Боље је да се поштено наспавам."

И збиља, он обеси торбу о чивилук, свуче се, леже у меку постељу и проспава целу ноћ.

"Како је било ноћас?" упита ујутру грофица слугу који је опет мотрио на госта испод кревета.

"Спавао је непрекидно целе ноћи", гласио је одговор.

"Знала сам ја да он није сиромах", говорила је обрадована грофица. "То је сасвим сигурно најмање какав гроф, ако није чак и краљевић."

Разуме се да је ову новост, брзо, однела своме мужу и својој кћери.

После доручка странац дође код грофа да му се захвали.

"Па куда сад намераваш, пријатељу?" упита га гроф.

"Некуда куда ме одведе овај прашљиви друм, ни сам не знам куда."

"Па ако је тако, онда те нећемо пустити никуд. Ја имам кћер истих година као што си и ти. Видео си је и надам се да ти се свиђа. Ако ти је по вољи, ја ћу ти је још данас дати за жену. А после ће бити како Бог да."

Сиромашни младић био је испрва запањен тим срдачним речима, али се убрзо прибрао и одмах пристао на ту необичну женидбу.

Већ шестога дана све је било готово. Позвали су свештеника да венча млади пар и направили су велику гозбу, која је трајала четрдесет дана и четрдесет ноћи. За све то време у дворцу се није могло видети ниједно тужно лице. Чак ни срећни младожења није лупао главу тиме шта ће испасти од свега тога.

Кад је минуо четрдесети дан, грофица позва к себи свога зета и рече му:

"Синко мој! Свадба је свршена и сутра крените на пут да жени покажеш свој дворац."

"Свој дворац!" — умало што није повикао сиромашни младожења и признао све по правди и истини како његов отац има само дотрајалу колибу, а не дворац. Ипак се у последњем тренутку предомисли и ћутећи потврди да ће сутрадан отпутовати с невестом у свој дворац. Истог тренутка, разуме се, прође га свака радост и на његовом лицу се оцрташе дубока туга и забринутост.

"Видим ти на лицу да се тешко одвајаш од нас", додаде добродушна грофица. "Али утеши се, драги мој зете. Убрзо ћемо се опет видети. Останите тамо само неко време, па се поново вратите к нама."

Идућег дана на једна велика кола натоварише три вреће овса за коње и врећу новаца, па онда седоше и млади супружници са двојицом слуга и тако се упутише мужевом дворцу.

Млада госпођа је била тужна, али још нерасположенији је био њен муж. Сви су мислили да су они толико нерасположени зато што се растају од куће. Младожења је био толико утучен да није изговарао ни једне речи и његовој жени га је истински било жао, јер је мислила да је он тако мекога срца. А он је све време мислио на то како ће бити кад дођу рабатној колиби. То је био прави разлог његовог нерасположења.

Пред вече су кола с путницима пролазила кроз једну велику шуму. Млада госпођа упита тада свога невеселог мужа да ли је још далеко до његовог дворца.

"Е, још је далеко, врло далеко донде", одговори он. "Можеш се без бриге наспавати пре него што стигнемо."

И она заиста задрема. Он искористи ту прилику и скочи с кола. "Више волим смрт него да њој покажем какав сам сиромах", мислио је он. Остави друм и пође у шуму. Није направио ни неколико корака, кад га срете неки човек беле косе.

"Куда ти, синко, по овој мрклој ноћи?" ослови га човек беле косе.

"Идем у смрт!" одговори он човеку седих власи и искрено му исприча сву ту чудну згоду, која ће имати и чудан завршетак.

"Е, зашто се жалостиш, пријатељу!" рече му на то старац. "Боље ћеш урадити да се вратиш на кола и да са својом женом идеш још неко време напред. Убрзо ћете стићи до мога дворца. Ја сад одлазим од куће и вратићу се тек после годину дана. За све то време ти можеш бити господар у моме дворцу. Али, немој нипошто да заборавиш на једно: када се будем враћао, дворац ће се јако затрести. Ти и твоја жена гледајте онда да одмах побегнете из дворца. Ако само мало задоцните, чека вас смрт."

Младић се лепо захвали старцу и врати се колима, која су га чекала на друму.

"Замало да нисмо залутали и ја сам тражио прави пут", умири он узнемирену жену која се за то време била пробудила и видела да јој нема мужа. "Сад сам се уверио да смо на правом путу и да више нисмо далеко од мога дома."

После извесног времена они заиста стигоше до великог замка, који је био сав осветљен. Пред вратима је стајао читав строј лепо одевених слугу и они поздравише придошлице као своје господаре.

"Јој! Твој дворац је лепши него наш!" зачудила се млада грофица радујући се потајно што је послушала своју лукаву мајку и удала се за наизглед сиромашног странца.

Пролазиле су недеље и месеци у веселом и задовољном животу у дворцу и тако дође и крај године. Тада дворац задрхта и затресе се тако јако да је хтело све да се сруши. Млади човек се одмах сети речи седога старца и хтеде да побегне са женом, али жену не нађе нигде. Јурио је из једне собе у другу, из подрума у оставу, из оставе на таван, одатле опет у подрум, али жене није било нигде. Уместо своје жене нађе напослетку у подруму стару, ружну жену, која га је још ружније гледала.

Он није приметио њене ружне погледе, јер је био у великој бризи због своје жене. Зато се обрати ружној старици и лепо је упита:

"Да не знате, добра мајко, где је моја жена? Тражим је свуда, али је нигде не могу наћи. Господе Боже! она ће још данас умрети ако не напусти овај замак пре него што се врати његов господар."

Баба му одговори:

"Ништа се не бој, синко! Иди код куварице и реци јој да у млин стави седам пута просејано жито. Нека од тога брашна седам пута умеси хлеб и нека га седам пута испече. И нека тај хлеб стави пред врата замка, па се за друго не брини!"

"Два пута ми је већ помогла добра срећа, можда ме неће напустити ни трећи пут", помисли у себи сиромашни младић и умирен пође куварици и нареди јој све онако како му је баба рекла.

Тек што је то свршио, а замак се затресе и други пут, и то тако јако да су и сами зидови пуцали.

"Замак ће се сто пута срушити пре него што се испече онај хлеб", помисли јадни младић. "Али сад, шта је, ту је. Више волим да умрем него да својој жени нанесем жалост и срамоту што се удала за мужа просјака."

За то време куварица је испекла хлеб и ставила га пред врата, како јој је било наређено. То је била његова срећа. Према вратима замка већ се ваљао огроман змај који је имао седам глава и у свакој глави по седам језика.

"У моме дворцу смрди на људе!" урлао је змај још из далека, док му је из чељусти шикљао седам пута по седам метара дугачак пламен.

"Хеј, врата! Железна врата на моме замку! Зар ви више не познајете свога господара, те нећете да се отворите?" викао је он пред вратима.

Тада се јави седам пута печени хлеб и рече: "Змају, сав твој труд је узалудан. Једино ако се будеш дао седам пута посејати, седам пута пожњети, седам пута самлети, седам пута замесити и седам пута испећи, онда дођи и ја ћу ти се уклонити, иначе не." Змај се страшно наљути што врата неће да га послушају. Залете се у њих с толиком силином да се замак трипут затресе. Али се врата не отворише. Загна се змај и други пут, и то с толиком силином да се замак затресе шест пута. Али се врата не помакоше. Загна се змај у врата и по трећи пут, и то с толиком снагом да се сам разлетео на ситне комадиће и тако погинуо пред својим замком.

Тако је овај сиромашни младић постао господар змајевог дворца заједно са својом лепом женом, где и данас срећно живе, ако нису умрли.

Пастирче

Давно једном један мали дечак напасао је у Истри, близу мора, неколико крава и заједно с њима нешто коза и оваца. Било је после подне и врело сунце пекло је земљу. Тада дечак угледа три лепе девојке како спавају на некој рудини. То су биле виле. Биле су неизрециво лепе и врло много су личиле једна на другу: биле су скоро исте по свему. Мирно су лежале и, бар онако наоко, слатко спавале. Дечаку није ни на памет падало да би то могле бити виле. Мислио је да су то обичне девојке, које су се, шетајући по сунцу, умориле па легле и заспале.

"Али сунце ће их опећи", помисли дечак у себи. "Штета да изгоре тако лепа лица! Морам им помоћи."

Попе се на оближњу липу, наломи великих лиснатих грана и те гране засади око девојака, тако да их сунце није више могло грејати.

Не дуго после тога виле се пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и распитивати једна код друге ко је био тако доброг срца да их сачува од сунчеве припеке. (А оне су све добро знале како се то десило, јер виле никада не спавају, већ се само праве да спавају. Распитивале су се само зато да би виделе хоће ли се дечак јавити или не.)

Али се пастирче не јави, него чак покуша да побегне, јер није могао гледати у виле: њихова коса је и сувише блештала, сијала је као суво чисто злато. У том тренутку све три су већ биле код њега. Није им могао побећи. Упитале су га што хоће да му даду зато што их је сачувао од сунчеве припеке. Но дечак се није усуђивао ништа да затражи. Понудиле су му једну чудну кесу новаца, у којој није никада мањкало жутих цекина. Али пастирче за све то није марило пошто још није ни знало шта је новац. А да се само игра с новцем и да га гледа, ни то није хтео, јер новац је нешто мртво, а он је имао жива говеда и овце и козе, до којих му је било стало више него до свега другога. Кад су виле то приметиле, рекоше му:

"Када увече потераш стоку кући, чућеш за собом од мора циликање разноврсних звонаца, али немој нипошто да се осврнеш све док не дођеш кући."

То су рекле и нестале.

Тек сада је дечак увидео да то нису биле девојке као и друге, него да су то вероватно биле виле.

Сунце се полако све више и више клонило мору и дечак је своје мало стадо потерао кући. Што се више приближавао кући, све је јаче звоњење и цингарање слушао иза својих леђа. Али је заборавио шта су му виле наредиле. Кад је већ био на пола пута, он се из радозналости окрену да види ко то за њим тера толику стоку. И угледао је велику гомилу оваца, крава и коза, које су ишле из мора за његовим стадом. И у тренутку кад се окренуо стока је престала да излази из мора на суво. Само она гомила која је већ била изашла из мора пратила га је до куће. Да се пастирче није осврнуло, имало би неизмерно много стоке. Али му је било и то довољно и он је своје, исто тако сиромашне суседе богато обдарио стоком коју су му подариле виле на тако чудан начин.

Чудотворна вода

Био једанпут један сиромашан човек који је имао три сина. Пошто их није имао чиме код куће да прехрани, пошаље их да служе. Пре него што су пошли, отац препоручи двојици старијих да нарочито пазе на млађег брата, јер је старцу било најжалије што је и њега морао да пошље да се потуца по свету. За пут им даде три овсена хлеба, последња што су имали.

Кад су у току путовања сели да се одморе у хладовини, најмлађи брат заспа, а она два старија брата, која су потајно мрзела најмлађега, узеше му хлеб и поједоше га. Кад се најмлађи брат пробудио и потражио свој хлеб, они му се стадоше злурадо подсмевати и ругати се да је у спавању, и не знајући, појео хлеб.

Пођоше даље и најмлађи брат поче да малаксава од глади. Молио је браћу да му дадну мало хлеба, али му они не дадоше ништа. Како су га они већ одавно мрзели због тога што је био лепшег стаса, а нарочито због његових ватрених очију, један од старије браће рече:

"Ако нам даш једно око, добићеш хлеба!"

Најмлађи без оклевања пристаде. После неког времена замоли поново да му даду хлеба и старији брат му опет рече:

"Дај нам и друго око, па ћу ти дати хлеба!

Младић даде и друго око за мален комадић хлеба.

Кад је замолио и трећи пут, они повикаше на њега да ћути, јер већ ионако не гледа свет својим властитим очима. Бацише га на земљу, извадише му оба ока и тако га оставише.

Гладан и упола мртав од страшних болова тетурао се младић даље и, тетурајући се тако, паде у неки извор. Испуза се из извора, напије се воде и поче да с лица и из очију пере крв. Наједанпут му се учини да опет помало види. Брзо још неколико пута покваси очи и заиста он сасвим прогледа и очи му постадоше још бистрије него што су биле пре.

Том водом, он напуни своју чутурицу и пође даље. Најпре налете на њега једна пчела. Била је слепа. Он је три пута замочи у воду и њој очи опет посташе здраве, па му рече:

"Кад будеш у невољи, ти ме само зовни, ја ћу ти са свим својим другарицама доћи у помоћ."

Он пође даље и после неког времена нађе на путу слепог миша; и њега излечи. Идући кроз шуму, он набаса на ослепелог вука, па и њега излечи. И вук му се захвали као што су учинили пчела и миш, па побеже у шуму.

Младић ступи у службу код једног властелина. Пуким случајем служила су код тога властелина и његова браћа. Како је овај властелин имао лепу кћер и како је она нарочиту пажњу поклањала најмлађем брату, они су га још више мрзели.

Овај властелин је имао необично много снопља, које је требало да људи омлате. Старија браћа пођоше код газде и рекоше му:

"Наш брат зна такву тајну да може све снопље за једну ноћ омлатити, само ако хоће."

Властелин га позва преда се и рече му:

"Ако омлатиш све снопове, поред плате коју добија млатилац, даћу ти још стотину златника, иначе ћу те истерати из службе!"

Младић оде тужан у амбар и поче да плаче што ће због браће изгубити добру службу. Тада дође миш и упита га зашто је тако тужан. Он му исприча своју невољу и миш позва све своје другове. Било их је толико да се све црнило. Миши су тако брзо вадили зрна из класја да је до јутра све било готово. Младић је на име плате добио много жита и још сто златника.

Другога дана одоше браћа код властелина и рекоше му:

"Наш брат може у току једне ноћи да направи замак од воска као што је ваш."

Властелин га позва и рече му:

"Ако ми до ујутру направиш од воска замак као што је мој, добићеш за награду сто златника, а иначе ћеш изгубити службу!"

Када је он, препун јада и горчине, изашао из замка, дође к њему она пчела којој је излечио очи и обећа му да ће му помоћи. Позвала је све пчеле и оне су у току ноћи направиле у дворишту тако леп мали замак да се господин од ране зоре просто није могао нагледати и, задовољан, дао је младићу обећану награду.

И по трећи пут завидљива браћа одоше код господара и рекоше му:

"Наш брат може да позове толико вукова колико год хоћете."

Властелин му тада рече:

"Ако до ујутру дозовеш толико вукова да их буде пуно двориште, добићеш сто златника, иначе ћу те истерати из службе!"

Уплашен, он пође у шуму, нађе тамо онога вука којега је излечио и пожали му се на своју невољу. Вук се даде у трк и скупи толико својих другова да се од њих црнело све надалеко око замка. Нико се није усуђивао да изађе из замка, једино су се његова завидљива браћа осмелила да појуре на њега, али су у тренутку била растргнута.

Кад је гроф то видео, тако се уплашио од ових звери да је младићу обећао своју кћер за жену само ако растера сву ту зверад. Младић посла вукове натраг у шуму и на тај начин доби и жену и замак, у којем је дуго и срећно живео.

Два брата и чаробница

Два брата била у најму код једног сељака. Старији је чувао коње, а млађи је чувао краве. Први је спавао код коња у појати, а други у кући иза пећи. Иако су обојица имали исту храну, млађи је бивао стално све мршавији и слабији, док је онај који је чувао коње увек био здрав и чио. Старији брат упита једнога дана млађег зашто је увек тако слаб и блед, а овај му одговори да то не може никоме речима исказати, него да свак то мора сам доживети ако хоће да сазна какво се зло њему сваке ноћи догађа.

Оном што је чувао коње досади најзад дуго чекање, те се онда начини болестан; и увече леже на ону клупу где је спавао његов брат, који је морао поћи код коња да им у току ноћи да зоби. Старији брат на клупи није могао заспати и мирно је чекао шта ће се десити. Око десет часова устаде стара сељанка, тихо се спреми и извуче из собе. После неког времена поново се ушуња у собу, промрмља неколико речи и слузи набаци узду око врата. Он се истога часа претвори у ватреног коња, на кога она скочи и викну: "Трк у бели замак!" и као ветар појурише, више по ваздуху него по земљи, док не доспеше у бели замак.

Ту су се скупљале све вештице и веселиле се на гозби. После гозбе узјаха сељанка опет на коња и још пре изласка сунчева врати се кући. Идућег дана слуга се не усуди да ма шта каже сељанки, једино што дошапну брату да сад зна зашто је он тако ослабио и одлучи да остане још и идуће вечери.

Кад је сељанка поново дошла, он је хтео да се прекрсти, али је било и сувише касно, узда му је већ била око врата и жена је повикала: "Трк у бели за мак!" И поново настаде дивља трка.

Идућег јутра он одлучи да се освети сељанки која га је тако грозно намучила, још горе него његовог брата. Увече узе узду са собом и све време ју је држао у приправности. Чим је жена поново ушла у собу и почела да удешава своје мотовило, слуга јој набаци узду на главу и чаробница се истог часа претвори у стару кобилу. Слуга је тихо изведе из куће и сакри је за извесно време.

Пошто идућег дана нигде није било сељанке, слуга упита свога газду где му је жена. "Нека је, где год хоће", одговори газда, "ионако није ни за шта."

Било је тада време сетве. Сељаци су почели да ору и била им је потребна стока за орање. Слуга онда рече да треба да набаве бар још једну кобилу како би могли орање подрљати, и да би такву кобилу могли набавити за мало пара; доста би било и пет цекина. Слуга доби новац, оде од куће и дотера кобилу са оног места где ју је био сакрио. Затим даде да је поткују, ма колико да се она ритала и уједала, и отера је на њиву. На њиви је кобила морала да брзо вуче дрљачу, а за све време док је она вукла слуга није заборављао на бич. Кад је сељак свршио посао на својој њиви, он пође да оре и другима, те је стара кобила и тамо морала да вуче дрљачу. Кад је све било завршено, слуга скиде кобили узду с главе и рече сељаку:

"Погледај, ово је твоја жена која је као чаробница сваке ноћи јахала мога брата до белог замка и натраг. Мене лично два пута је имала у својој власти, али сам јој вратио мило за драго."

Сељаку се згади његова ранија жена која је сада носила на рукама и ногама приковане потковице. Зато се он одрече ње и у љутини поново јој набаци узду на главу, па је као кобилу отера у шуму где су је после кратког времена растргли гладни вуци.

Шембилија

Живели су своје дане муж и жена. Невоља и глад тешко су их притискивале и мада су обоје радили од зоре до мрака, ипак се нису могли ослободити беде. А поред тога су им још и разне друге недаће загорчавале живот. Бог им је дао кћер, али нико није хтео да јој буде кум. И муж и жена су због тога много жалили и то им је задавало бол тежи од свега другога,

Деси се једнога дана да наиђу непознати просјак и просјакиња да траже милостињу. "Кад би то двоје хтело да буду кумови нашем детету", помислио је човек у себи. Он им то и рече, али они не прихватише одмах. "Како то", рече просјак, "да ви хоћете да узмете за кумове нас двоје који смо толико сиромашни? Боље је да потражите некога богатијег." Али отац детињи их је толико молио и молио док нису пристали. Девојчица је била лепо дете и на крштењу су јој дали име Шембилија. Кад су просјак и просјакиња донели дете са крштења, нису се дуго задржали. Убрзо су пошли на пут, али пре него што су отишли, просјак рече:

"Вратићемо се опет после седам година и тада ћемо помоћи и вама и детету."

Шембилија је расла здраво и весело. Била је лепа и пристала девојчица и допадала се свакоме ко год би је видео. Већином су је хранили други људи, јер су јој отац и мајка стално били толико сиромашни да нису ни сами имали шта да једу. Честе болести, сиромаштина, велике бриге — све то и још много што шта друго притискало им је и морило срце.

Кад је минуло седам година, дошли су просјак и просјакиња, као што су били и обећали, и узели Шембилију. Повели су је са собом, али је нису одвели далеко. Пре него што су је пустили кући, богато су је обдарили.

"Девојчице", рече просјак, "од сада па у будуће нећете се више мучити ни ти ни твоји родитељи! Хоћемо да обогатимо и тебе и твоје родитеље. Када будеш плакала, било од жалости или од радости, увек ће ти из очију место суза падати дијаманти. А кад се будеш смејала, из уста ће ти излазити дивно мирисно цвеће, а у свакој опасности ће те обавијати нека густа магла, тако да те онда нико неће моћи да види."

Чим је то рекао, и просјак и просјакиња нестадоше, а девојчица остаде сама. Веома зачуђена, она пожури кући да исприча шта је видела и чула. Дошавши кући, она је хтела да што пре саопшти и оцу и мајци радосну вест, али баш због велике радости није била у стању да изусти ниједну реч. Светле капи, капи непознате радости заиграле су јој у очима, и из њих су пала три дијаманта.

Кад су отац и мајка то видели, силно су се обрадовали и развеселили. Шембилија се слатко насмејала и истог тренутка из њених уста почело је да сипа мирисно цвеће. Тек после неког времена она је могла да проговори и с необичним осећањем поче причати шта је видела, шта је чула и шта је добила. Како су одушевљени и радосни били њих двоје — отац и мајка — ко би то могао испричати! Од тога времена мала, раније тако сиромашна и бедна породица имала је свега довољно. Родитељи су заједно са кћерком живели радосно и у таквом благостању каквом се пре никада нису могли надати. И са захвалношћу су се сећали онога ко их је усрећио. Просјак и просјакиња били су Исус и његова мајка Марија.

Али је једна незгода Шембилији прерано покварила радост. После годину дана умре јој мајка. Место ње она доби маћеху и полусестру. Маћеха није радо гледала Шембилију, она јој је била трн у оку и стално је мозгала како да је уклони, и то све због тога што није била по вољи њеној кћерки. Деси се да после дужег времена за човекољубиву, побожну Шембилију, коју је благодарна природа тако богато обдарила, сазна краљ. Због њене побожности и необичне лепоте глас о њој био се рашчуо на далеко. Морали су краљу да шаљу њену слику и краљ пожеле да је узме за жену. Кад је послао по њу, њеној маћехи није било по вољи да Шембилији западне толика срећа. Зато и она са својом кћерком пође код краља. Хтела је да му уместо Шембилије подметне своју кћер, јер је Шембилијина маћеха била чаробница. Кад су стигли на море, она забоде иглицу Шембилији у главу. Шембилија се одмах претвори у рибу и скочи у слано море, а маћеха и њена кћи наставише пут. Кад су стигли код краља и казале шта желе, краљ се зачуди њеној кћерки и рече:

"Ово није она права, ова није тако мила као што је она на слици."

Маћеха одговори да је то због путовања морем које јој није пријало, и тако убеди краља.

У то време, док су на краљевом двору већ све припремали за венчање, неки рибар ухвати Шембилију претворену у рибу, извуче јој иглу из главе, и риба на велико чудо рибарево постаде лепа девојка. Хтео је да је узме за жену, али га је она љубазно, најљубазније што се може, молила да је пусти. Рибар је био неки тврдоглав човек и није хтео ни да чује за то. Пошто јој све молбе ништа нису помогле, она поче горко плакати. И док је плакала, девојци стадоше из очију да падају дијаманти, и рибар се зачуди још више него раније кад је видео да од рибе постаје девојка.

Шембилија покупи скупоцене дијаманте и понуди их рибару као откуп. Рибар, који је био лаком човек, узе дијаманте и њу пусти. Али убрзо после тога он се љуто покаја. Појури за њом, али узалуд. Није је више видео. Обавијала ју је густа магла и сакривала је од њега. Шембилија срећно стиже код краља. Ту је све било припремљено за венчање. Њој се то учинило чудно, па је упитала шта то значи, и кад сазнаде, брзо се упути краљу. Краљ је одмах познаде, јер је још имао њену слику. Био је неизрециво срећан. Шембилију узе за жену, а маћеху варалицу, кад је сазнао за превару, нареди да спале на ломачи, једино је поштедео њену кћер. И она је после тога остала код краља и код своје сестре.

Бегунац

Једанпут се један војник задржао у вароши преко одређеног времена у друштву с веселим младићима из свога краја. Кад је стигао у касарну, сви су већ спавали. Како није могао да спава, у глави му се почну ројити мисли o слободи. Стаде размишљати како да побегне. Прилика је била лепа, пошто су сви спавали. Тада се он попе на прозор и низа зид спусти на земљу, па одатле побеже у шуму, пошто га није опазила ниједна стража.

Ујутру он изађе из шуме и угледа мртвог коња око кога су облетали орао, медвед, пас и мрав и препирали се како да га поделе. Кад су те животиње угледале војника, оне га замолише да им он раздели коња. Војник извуче сабљу из ножница, одсече коњу главу и даде је мраву, говорећи:

"Ево ти, мраве, глава, пошто ти волиш да глођеш само неке рупе!"

Затим одсече ноге и баци их псу, говорећи:

"Ево ти, псу, ноге, пошто ти волиш да гризеш свакакве кости!"

Затим расече коњу трбух, извади црева и даде их орлу, говорећи му:

"Теби, орле, ево црева и желудац, пошто немаш зуба. То ћеш најлакше моћи прогутати."

Остатак, пак, даде медведу, пошто овај не воли да се с малим задовољи.

Тада животиње рекоше њему:

"А шта да ми дамо теби, пошто си нам тако лепо извршио ову деобу да је свак задовољан својим делом?"

"Е, шта ви мени да дате!" одговори им војник. "Ви ни сами немате ништа, а не да бисте мени могли нешто дати."

Тада мрав откиде једну ногу и даде му је говорећи:

"Ево ти ова нога! Кад је ставиш у уста, бићеш

такав као што је мрав."

Затим пас ишчупа пет длака из репа, даде их војнику и рече:

"Ево, сачувај ових пет длака! Када их ставиш у уста, трчаћеш и следити траг као пас."

Затим орао истрже једно перо из крила, даде га војнику и рече му:

"Ево ти перо! Када га ставиш у уста, винућеш се лако у висине као орао."

Тада и медвед ишчупа са темена пет длака и даде их војнику, говорећи:

"Ево ти ових пет длака! Када их ставиш у уста, бићеш за читаву снагу једнога човека јачи него медвед, јер ћеш имати и своју и медвеђу снагу."

Војник захвали животињама на даровима, остави их брижљиво и опрости се.

Цео божји дан потуцао се и скривао по шуми, али је стално држао, због опасности која му је претила, мрављу ногу у руци. Увече, он се ипак приближи некој крчми и уђе у њу. Кад је вечерао, он плати и крену да иде. У тој крчми је био на коначишту и неки кочијаш, и он га упита:

"Не замерите ми, пријатељу, али куда ви идете тако доцкан?"

Војник му одговори:

"Мислим да још ове ноћи стигнем у град."

Кочијаш му рече:

"Преноћите овде, сутра се можете са мном одвести, пошто и ја намеравам тамо." Војник се колебао извесно време, али напослетку ипак, одлучи да преноћи у крчми.

Идућег јутра они се одвезоше у велики град. Кад су стигли у град, ови видеше како су на свим кућама истакнуте црне заставе. Нагађали су шта то може да значи, али им ништа уверљиво не паде на ум. Од других људи тек сазнадоше да је змај отео краљеву кћер и однео је под Стаклену гору. Војник се понуди краљу да покуша да му спасе кћер. Краљ му обећа кћер за жену, а после своје смрти и краљевство, ако му само избави кћер. А ко хоће краљеву кћер да спасава, тај мора да иде преко Црвеног мора.

Кад је војник изашао из града, он стави пасје длаке у уста како би могао да нађе пут којим је змај однео краљеву кћер. Кад га је нашао, ишао је тим путем до Црвенога мора. Одатле, са обале, он виде висок зид на другој обали мора. Онда извади пасје длаке из уста и место њих стави орлово перо. Чим је осетио у устима орлово перо, он се претвори у орла и одлете преко мора на онај високи зид. Са зида угледа велику гранату липу и под њом замак. Брзо се спусти на липу и поче да тражи принцезин прозор. Кад га је нашао, он извади орлово перо из уста и стави у уста мрављу ногу.

Као мрав је милио низ липу и спустио се на земљу, а одатле на прозор краљичине собе. Замоли је да му отвори прозор и као мрав брзо се спусти у собу, из уста извади мрављу ногу и пред принцезом се појави као војник. Принцеза се силно зачуди и рече му да се брзо губи одатле јер ће га змај растргнути ако га ухвати. Али се војник није освртао на њене опомене, већ је упита да ли ју је могуће спасти.

Принцеза му одговори:

"Јест, могуће ме је спасти! На Стакленој планини расте ариш, на том аришу налази се вранино гнездо, а у гнезду кључ којим се отвара капелица која се налази близу тог ариша. У тој капелици налази се медвед. Ако убијеш медведа, из њега ће искочити зец, а из убијеног зеца голуб, а у том голубу је јаје, које се мора разбити змају на глави, да би он погинуо. Сваки пут кад неко савлада коју од ових препрека змај губи од своје моћи."

Змај је убрзо нањушио живог човека у дворцу и стаде све више и више да бесни. Из страха да би змај могао одмах доћи у собу, принцеза пожури да научи војника како ју је могуће спасти.

Војник поново стави мрављу ногу у уста, а принцеза стави мрава на прозор и прозор брзо затвори. Мрав се спусти низа зид на земљу, па одатле на липу. Ту извади мрављу ногу из уста, стави орлово перо и одлете на Стаклену планину. Убрзо нађе ариш, на којему је било вранино гнездо. Из гнезда узе кључ и спусти се пред капелицу. Ту извади орлово перо из уста и у њих стави медвеђе длаке како би за читаву снагу једнога човека постао јачи од других медведа. Затим узе кључ, отвори капелицу, упути се к медведу и ухвати се с њим у коштац. Настаде љута битка. Напослетку војник ипак срећно савлада медведа и убије га. Кад медведу расече трбух, из трбуха скочи зец и побеже, што војника много наљути. Брзо извади медвеђе длаке из уста и место њих стави псеће.

Стаде њушити да нађе зечји траг, потрча по томе трагу за зецом, стиже га и ухвати. Чим га ухвати, он га растрже, а из зеца излете голуб. Одмах замени пасје длаке орловим пером и пусти се за голубом. Напослетку ухвати и њега, тресну њиме тако о земљу да из њега испаде јаје. Узе јаје и понесе га у змајев двор.

Змај је заиста био јако онемоћао, није могао више ни да иде, јер је сваки пут кад је војник савладао коју препреку, губио по неколико моћи. Заједно са принцезом он оде змају и они му на глави разбише јаје. Змај се није могао бранити, пошто је био исувише малаксао. Зато је морао погинути.

Војник срећно доведе принцезу у очев дом и краљ му је даде за жену, а после краљеве смрти добио је још и краљевство.

Ковач, воденичар и горосеча

Био једном један човек који је имао врло снажног сина, зато га даде на ковачки занат. Син је учио занат читаве три године, али је врло мало радио. Лежао је скоро стално у постељи и гледао како помоћници кују. Једанпут је требало да скују бренце за звоно, али им је тај посао слабо ишао од руке. Лењи шегрт поче да им се подсмева, те му један од ковачевих помоћника рече нека сам дође и покуша, нека покаже је ли заиста толико снажан. Одморни младић скочи из постеље, удари неколико пута по бренцу и по наковњу и обоје потпуно утера у земљу. Покушаше да из земље извуку бренце и наковањ, али их не могаше ни померити, те тада опет устаде шегрт и гвожђе једном руком извуче из земље. Тада се сви уплашише од њега, па му мајстор за ручком рече да је он већ изучио за ковача и да може поћи у свет, али да најпре слободно каже шта тражи да му се да на име плате. Он се није дуго размишљао, него рече да би волео да направи један гвоздени штап. Мајстор му то дозволи драге воље. Али се сви силно зачудише кад дечак покупи све гвожђе по целој ковачници — око дванаест мерица и од тога скова дебели и дугачки штап, и пође. Тужно је гледао ковач за њим јер му је било жао толиког гвожђа, али се није усуђивао да каже ни речи.

Младић стаде тешки штап бацати у облаке и сваки га је пут хватао у руке.

Стиже тако до неке воденице. Ту нађе воденичара који се играо воденичким камењем бацајући их увис, скоро до облака. Млади ковач му назва бога и рече:

"Изгледа да си ти доста јак човек!"

"Свакако мало јачи него ти", одговори воденичар и не обазревши се на придошлицу.

"То ћемо још да видимо!" осорно му одговори ковач и баци свој штап увис, скоро до самих облака, и упита млинара да ли види бачени штап.

Кад се штап вратио из висина, ковач га ухвати у руку. Томе се млинар јако зачуди, али је сматрао да је ипак јачи од тога дечка, те предложи да пођу мало по свету и нађу некога који ће пресудити ко је јачи.

Стигоше тако до велике шуме где је неки горостас чупао храстове из земље и високо их бацао у ваздух.

"Шта то радиш?" упита га ковач.

"Видиш и сам, чупам храстове и бацам их у небеса!"

"Шта мислиш, јеси ли јачи од мене?"

"Јесам!" одговорио овај поносно.

Воденичар је био мишљења да се мора решити који је од њих најјачи.

Упутише се ка воденици да тамо бацају воденичко камење у облаке. Воденичар први зграби воденички камен и баци га с толиком снагом да се камен тек после читавог сата врати на земљу. Сад камен баци горосеча. Прођоше читава два сата док се камен није вратио натраг. Последњи је био ковач. Он баци камен и камен сад више не паде на земљу. Ковач је био најјачи.

И пошто су се нашла тако три јака човека заједно, они пођоше по свету с намером да учине нешто знаменито.

После дугог путовања они у једној великој шуми наиђоше на разбојнички замак и у њему затекоше свега доста за јело и пиће. Пошто ту у замку нађоше и место где разбојници држе пушке, ковач рече: "Двојица можемо ићи у лов, а један нека остане дома да одгони разбојнике од замка."

Првога дана код куће остаде воденичар. Док им је приправљао вечеру и пекао теле на ражњу, из једног угла добауља к њему неки стар просјак и замоли га за залогај печења. Воденичар му даде. Просјак тада седе поред огњишта и поче полако да једе. Наједном му месо испаде из руку и он замоли воденичара да му га дохвати.

Воденичару је било жао старца и он се саже да му дохвати комад меса који је испустио. Тада тобожњи просјак скочи на добродушног млинара и добро га истуче и измлати. Тек после неког времена млинар се толико оснажи да му се бар донекле могао одупрети, толико је старац, који најзад претећи нестаде у углу из кога је дошао, био снажан. Воденичар није пошао да види куда је овај рђави старац нестао, већ је, на мртво претучен, легао у постељу. Кад су она друга двојица дошли, воденичар им, стидећи се, ништа не хте рећи.

Ковач, који је био њихов вођа, рече им да они неће моћи дуго да бране замак ако сваки час неки од њих буде лежао од грознице.

Идућег дана код куће остаде горосеча. И њему се десило исто што и воденичару. Кад су увече његови другови дошли из лова, нашли су и њега у постељи. Ковачу се то ипак учинило чудним и пошто је трећега дана он морао да остане код куће, одлучи да стално са собом носи свој штап, свог верног друга. Чим је у кухињи почео да припрема вечеру, дође и к њему просјак из кухињског угла, као и оној двојици.

"Еј, шта ти ту тражиш?" раздера се на њега ковач, коме је све то било сумњиво,

"Ах, молим вас, не љутите се на мене, дајте ми радије комад меса."

Ковач му пружи штап, рекавши: "Ово је за тебе!" Али му ипак даде комад меса , радознао да види шта ће сад бити. Ковач се окрену мало у страну, али ипак оштро пазећи на просјака. Просјак одгризе неколико залогаја меса, а затим комад испусти на земљу.

"Молим, дохватите ми месо, ја, овако стар јадник, не могу више да се сагнем."

"Чекај, чекај, мрцино!" загрме ковач на њега, "ти си сам бацио месо, Божји дар, на земљу!"

Рекавши то, ковач дограби штап и тако поштено размахну њиме по тобожњем просјаку да се овај одмах покупи у рупу из које је изашао.

Ковач пође за њим и у углу нађе широку рупу која је водила наниже. У тој рупи је нестао просјак.

Кад она двојица стигоше из лова, јако се зачудише што нађоше ковача здравог. А ковач њима рече:

"Сад знам како сте вас двојица добили грозницу!"

Идућег дана ковач затражи да га другови на неком дугачком каишу или конопцу спусте у рупу, јер је био рад да види где је онај старац нестао. Али претходно су му се морали заклети да ће га извући напоље оног тренутка кад им он да знак. После тога га спустише у рупу.

Кроз дубоку рупу он стиже најзад у подземни свет. Ту нађе најпре једну стару, полуразрушену колибу; погледа кроз прозор и виде оног просјака, који није био нико други него један патуљак, како чува једну лепу принцезу. Ковач удари својим штапом по колиби и она се сва распаде и сруши. Патуљак одмах познаде ковача и сети се како је прошао с њим оне вечери, па га поче молити да га не туче.

"Дај ми принцезу овамо!" нареди ковач. Старац му је не хтеде дати, те га ковач тресну својим штапом и старац после тога омекша.

Ковач се упути натраг ка рупи, привеза принцезу за конопац, даде знак друговима и они је извукоше; затим поново спустише конопац доле. Ковач пође даље и сиђе до друге кућице. Кад удари по тој кућици, у њој нађе патуљка који је истукао горосечу. Он и њега опали штапом, узе му принцезу и посла је на горњи свет.

После тога је стигао до треће колибе, где је становао човечуљак који је пре неколико дана млинара издеветао у кухињи. Чим је ударио по колиби, она се, истина, сва распала, али патуљка није могао нигде да угледа. Стајала је још једино једна пећ. Удари и по њој, и баш ту је неваљалац држао уклету девојку.

"Дај принцезу!" рече му ковач.

"Не дам!" одврати старац љутито.

"Чекај, да видимо хоћеш ли дати или не!" загрме ковач и тако размахну по неваљалцу да га на месту уби. Онда узе лепу девојку, однесе је до рупе и другови је извукоше. Тада он одлучи да се и сам врати горе на земљу, али је претходно хтео да се увери да ли су му другови потпуно верни. Зато привеза најпре свој тешки штап и даде знак. Она двојица стадоше вући и кад су извукли до средине, они пресекоше конопац и штап полете натраг и забије се дубоко у тло.

"Аха, такве сте ви птице!" узвикну ковач. Стаде онда смишљати и довијати се како да се опет врати на земљу да би се бар двојици неверних другова могао поштено одужити.

Он онда пође код оног патуљка кога је оне вечери истукао у кухињи. Нареди му да га врати натраг на земљу, али то би узалуд. Старац му рече:

"Пођи и усеци лескови летораст, па ме њиме ишибај и тада те морам послушати."

Али ковач је знао да би патуљак тада добио снагу већу од његове, те му рече:

"Ти само причекај, даћу ти ја мојом лесковачом по леђима!"

Кад је то рекао, он оде и из земље извуче свој штап. Са штапом у руци врати се натраг патуљку, који, чим виде батину, промени расположење и избаци ковача кроз рупу напоље. Чим је стигао на земљу, он нађе своје другове како се спремају да се ожене принцезама.

Он их поштено издевета својим штапом, али их није могао дуго бити, јер се сва околина, до тада за чарани град, поново промени у оно што је била.

Музика и песма заглухнуше му уши. Сви су га поздрављали као свога спасиоца. Он се ожени с најлепшом принцезом и још је дуго и срећно краљевао у ослобођеном граду.

Добродушни ковач

Био један ковач. Био је црн, као и сви други ковачи. Али је био бољега срца него сви остали заједно. Радио је људима на вересију, а никада није тражио наплату дугова. Ако је ко сам платио, добро, ако није, и тога је остављао на миру.

Разуме се да на тај начин ковач није могао дуго опстати. И поред своје вредноће, он је спао на зле гране. Напослетку му је остала од свега још једино његова кожна кецеља, какву су у то време носили ковачи.

Али се због тога ковач није нимало секирао, а још мање жалостио. Мислио је: "Па добро, кад не будем имао ничега више, ја ћу отићи у свет."

И, заиста, он се упути у свет. Ишао је, ишао, и стигао до неке велике шуме. Ту га спопаде сан, зато пође од дрвета до дрвета да потражи погодно место где би се могао одморити. Док је тражио такво место, преда њ изиђе неки човек одевен у црно.

"Шта ти то тражиш ковачу?" запита га човек у црном оделу.

"Тражим добру хладовину, јер сам уморан, гладан и незадовољан. Рад бих био да заспим и да тако бар за неко време заборавим на своју невољу."

"А зашто си тако потиштен и гладан?" питао га је даље непознати. "Због чега је то?"

"Ех, мани све то!" одмахну он руком. "Остао сам без ичега, па чак и без своје кожне кецеље."

"Но, то не мари ништа", тешио га је тај црни човек. "Потпиши се овде у ову моју књигу и све ће се на добро окренути."

Ковач је био човек доброга срца и одувек је радо свакоме излазио у сусрет. Тако поступи и с овим странцем. Он се потписа без размишљања, леже на меку маховину и тврдо заспа. Пробуди се ујутру рано и оде до прве вароши. Сврати у прву ковачницу и упита за посао.

"Код мене има довољно посла", рече му мајстор, "само ако умеш и ако хоћеш да радиш."

Тако је наш ковач остао код овог мајстора и ту је радио и радио. Напослетку заради толико новаца да купи од старога мајстора не само његову ковачницу с алатом него и цело његово имање.

У то време су још св. Петар и Христос ишли по свету и гледали шта се догађа. Наишли су једном баш путем који води поред ковачнице у којој је радио наш ковач. У јарку поред пута угледаше они магарца који се ту батргао. Рамао је на три ноге, јадник.

"Шта ти је, пријатељу?" упита га св. Петар.

"Бос сам на три ноге. Мој газда ме је гурнуо у јарак јер сматра да три потковице вреде више него ја, изнемогли старац."

Христос се сажали на магарца и зато га поведоше са собом. Кад су стигли до ковачнице, затекоше ковача како кује, лепо га поздравише и замолише да магарцу стави три потковице, јер је јадник бос и не може да иде.

"Добро, добро! То могу да урадим", одговори добродушни ковач и одмах се даде на поткивање магарца. Не прође дуго времена, а магарцу су већ биле потковане све три ноге.

"Колико ти сада дугујемо за труд и за гвожђе?" упита Христос ковача.

"Баш ништа", одговори ковач пошто је боље загледао сиромашног путника. "Ето видим да немате ни честитог одела. И зашто онда да вас двојица, сиромаси, плаћате мени, који сам богат, хвала Богу."

"Па ипак, реци ти само, пријатељу!" одговори му Христос, који је свакако. хтео да награди доброг ковача. "Заиста, ми нисмо богати, али имамо толико да платимо твој труд."

Ковачу се ово чинило смешно. Није био навикнут на то да људи наваљују да плате, него напротив.

"За прву потковицу дајте ми трешњу с које нико неће моћи да сиђе док ја не пристанем", рекао је ковач смејући се, јер није ни помишљао да му убоги путници могу дати такву награду.

Али, гле чуда! Тек што је то изрекао, пред кућом је већ стајала висока трешња пуна најлепших плодова.

"А шта би желео за другу потковицу?" упита га св. Петар.

"Дајте ми такву столицу на којој ће морати свако ко на њу седне да седи све дотле док му ја не дозволим да устане."

И гле! Тек што је то изговорио, а пред њим је већ стајала столица. Десет сеоских столара не би направили тако лепу.

"А сад тражи плату за трећу потковицу!" рече му сам Христос.

"За трећу потковицу дајте ми врећу која ће зграбити свакога за кога јој наредим да га зграби."

И гле! Тек што га је изустио, на поду, пред њим, већ је лежала таква врећа.

Баш тада се навршавало седам година, седам месеци и седам дана од оног часа када се ковач потписао оном црном човеку у шуми. Тек што су испред ковачнице отишли Христос и свети Петар с магарцем, појави се онај црни човек као онда у шуми. Ковач је на све то већ одавно био заборавио. Угледавши тог човека, он се подробно сети оног догађаја у шуми. У црном незнанцу он наједном познаде самог ђавола. Ковачу одмах постаде све јасно зашто је имао толико среће од оног тренутка.

"Седам година, седам месеци и седам дана ја сам ти верно служио", рече ђаво. "Имање ти се умножавало просто само од себе, иако се ти сам ниси бринуо за то. Од сада ти служи мени као што си се потписао. Спреми се да идемо у пакао!"

"Кад је већ тако, па нека буде", рече мирно ковач. "Ја се баш нимало не противим. Само ме причекај толико док се умијем. А ти се за то време попни на трешњу и убери нешто трешања како бисмо имали за пут."

Ђаволу је све то изгледало сасвим у реду. Успуза се на дрво и ту стаде да једе и бира укусне трешње.

"Ја сам већ спреман", јави се наједном ковач испред куће.

Нечастиви хтеде да сиђе с трешње, али никако није могао. Трудио се три дана и три ноћи, али је све било узалуд. Седео је на грани и није могао ни горе ни доле. Напослетку стаде лепо молити ковача да се сажали на њега и обећа му да ће га оставити да живи још седам година.

Добродушни ковач сажали се на ђавола и зато му дозволи да сиђе са трешње.

Поново минуше седам година, седам месеци и седам дана. И ђаво дође.

"Седам година, седам месеци и седам дана поново сам теби служио. Сада ћеш ти мени. Али на трешњу ме више нећеш послати, пријатељу."

Тако је повикао враг још испред врата.

Ковач се нимало није уплашио.

"Штета што нећеш на трешњу. И ове је године баш добро родила и трешње су још слађе. На, ево ти ова столица па седи. Скоро до саме земље савијају се пуне гране. Можеш и тако седећи да набереш слатких трешања, ако ти је воља. Ја ћу се за то време умити."

Ђаво одиста седе на столицу и поче да бере трешње и да их једе. Кад после краћег времена дође ковач спреман за пут, ђаво хтеде да устане са столице, али није могао. Опет се ђаво три дана и три ноћи мучио да устане са столице, али никако није успевао.

"Спаси ме, ковачу!" опет га замоли ђаво. "Још седам година оставићу те на земљи, само да ме спасеш." Добродушни ковач поново пристаде. Тако је ђаво устао и по други пут отишао без ковача.

Но, и по трећи пут прођоше седам година, седам месеци и седам дана. Овога пута ђаво дође по ковача у железној кочији. Ђаво није хтео ни да сиђе из кочије јер се бојао да га ковач опет некако не превари. Зато онако из кочије поче да виче према ковачници:

"Хајде, ковачу! Ни минута више нећу да чекам."

"Е, па ипак ћеш се стрпити да оперем руке", одговори му ковач.

"Чему да се умиваш!" зарежа ђаво. "Ионако идемо у пакао, а тамо је све још црње него што си ти. Пођи ти само!"

На то ковач узе врећу и нареди јој:

"Држи га!"

И гле! Врећа скочи на кочију и зграби ђавола. Коњи се толико од тога уплашише да се дадоше у трк и побегоше с ђаволом у врећи чак у седми пакао, ако још не и даље.

Тако се ковач ослободи ђавола и од тада је још дуго мирно живео на земљи.

А кад је најзад и њему дошао час да мора умрети, рече својој жени:

"Драга моја жено! Знам да морам умрети. Молим те само то да ми у мртвачки сандук ставите и моју бунду."

Ковач заиста умре. Кад су га ставили у сандук, ставише у сандук и његову бунду, као што је он желео, и трећи дан га сахранише.

Ковач онда узе своју бунду и одлете с њоме право пред небеска врата. Ту замоли светога Петра да га пусти унутра.

"То не може, драги мој!" одговори му свети Петар. "Ти имаш још неке рачуне са ђаволом, пошто си му у своје време продао своју душу. Нагоди се најпре с њим, а потом ћемо разговарати."

"Добро", помисли ковач. "Онда идем пред паклена врата."

И пође.

Али га ђаволи још из далека угледаше како долази. У паклу настаде дармар. Сви су ђаволи потрчали к вратима и навалили се на њих како ковач не би ушао у пакао.

"Ми те не примамо!" повикали су кад је ковач закуцао на врата. "Наш старешина још и сада чучи у твојој врећи. Иди на небеса!"

"Ни у пакао, ни на небо", забрину се ковач. "То неће нимало ваљати."

Ипак се поново врати пред небеска врата и закуца на њих. Свети Петар не хте ни речи проговорити, па му ни врата не отвори.

У тај час пред небеска врата дође нека невина душа. Свети Петар јој отвори, а ковач у том тренутку баци кроз врата своју бунду и шмугну и сам за њом и седе на њу.

"Онде где је моја бунда, ту сам и ја!" одговори он светом Петру кад га је овај терао напоље. Ковач није хтео да изађе. У препирку између светога Петра и ковача морао се напослетку умешати и сам Бог, који је рекао:

"Па ипак да га пустимо, ионако неће остати дуго."

И, заиста, тако се и десило. На бунди је ковачу постало толико досадно, пошто није никуд смео да иде по небесима. Зато једном, кад свети Петар опет отвори врата, улучи прилику да избаци напоље своју бунду и да сам скочи на њу.

"Онде где је моја бунда, ту сам и ја!"

Од тога времена ковач иде од небеских до паклених врата. Па када је уморан, он простре бунду и слатко заспи. Тако чека да се нагоди с врховним ђаволом, којега свакако још и дан данашњи држи она врећа.

Кад стигнете пред небеска врата, ви мало причекајте. Сасвим сигурно и ви ћете видети тога ковача с бундом.

И као свима осталима, он ће се и вама пожалити како му је душа несрећна.

Довитљиви Мартин

Био је једанпут један сиромашан човек, коме је било име Мартин. Кажу да је имао толико деце колико и снопова на њиви, па чак и једно више. Није имао чиме да их прехрани, зато се упути у свет да потражи срећу. Тек у трећем месту нађе газдарицу којој је био потребан слуга. Мартин се пожали на своју невољу и замоли је да га прими у службу.

"Добро. Ако си збиља такав сиромах, можеш остати код мене у служби", рече газдарица. "Код мене једна година траје само три дана. Али послове мораш обављати исто онако као и мој син. Ако добро одслужиш годину дана, добићеш врећу новаца. А ако не, одсећи ћу ти нос."

Сиромашак Мартин се мало забринуо кад је видео газдаричиног сина. То је био прави див! А сиромашак Мартин мален и ситан човечуљак. Како ће се он такмичити с таквим горостасом?

"Али, са Божјом помоћи ићи ће већ некако", мирно се одлучи Мартин и остаде.

Првога дана нареди газдарица да с њеним сином меље камење. За доручак им је дала читав хлеб и котур сира. Син навали да једе и јео је и јео не осврћући се ни на шта друго. Али сиромах Мартин није могао много да једе. Зато он од сира направи једну грудву и стави је у џеп.

После доручка пођоше и дадоше се на посао. Син горостас дохвати и поче голим рукама да дроби камење, толико је био јак. Слабашни Мартин свакако да то није могао. Зато он извади из џепа ону гуку сира и тако је стеже да из ње потече вода.

"Стегни ти то овако као ја, да пусти воду из себе!" рече му Мартин.

Грдосија погледа, покуша и он, али ни капљица воде не потече из камена.

Кад су се они вратили кући, газдарица упита сина како се понео нови слуга.

"Добро, мајко", одговори син. "Тако је стегао камен да је чак вода потекла из њега. Снажнији је од мене."

Газдарица се наљути, узе метлу и изудара сина.

"Сутра ћете ићи да бацате камење!" нареди газдарица за време вечере. "Ти, сине, гледај да те слуга опет не надмаши!"

После доручка опет одоше на посао. Али се Мартин и за овај посао био припремио још код куће. Ухватио је врапца и понео га са собом у џепу.

"Почни ти први!" рече он младићу кад су изашли у поље.

Младић дохвати камен и баци га увис толико да је нестао високо у облацима. Чекали су читава три часа док је камен поново пао на земљу.

"А сад погледај како ћу ја бацити!"

И Мартин завитла врапца колико је год могао. Чекали су сат, два, три, пет; чекали су све до вечери, али се камен-врабац није враћао.

"Па пођимо онда кући", уздахну младић, "твој камен се ионако неће вратити."

Газдарица их је упитала како су обавили посао. "Мој камен је летео три сата", рекао је син.

"А мој смо чекали све до увече и он се није вратио на земљу", хвалисао се Мартин.

"То је истина", потврди син.

Сад се газдарица још више наљути, зграби лопату и луп! луп! по сину где је стигла.

"Сутра ћете ићи да ловите зечеве!" одреди им газдарица шта ће да раде идућег дана.

Сада се Мартину писало рђаво. Целе је ноћи размишљао о томе како да се извуче из те неприлике. Газдарични син са својим дугим ногама ће можда уловити зеца. А он, Мартин? Узалуд је и да уопште покушава. Најбоље би било да ноћу крадом стругне из куће. Да бар однесе здрав и читав нос. А овако...

Напослетку се ипак одлучи да остане, па како Бог да. Жалио је за врећом новаца, можда ће је ипак некако добити.

После доручка пођоше у шуму и почеше да траже зечеве. Доста времена су лутали по шуми пре него што су првог зеца поплашили из легла. Младић својим дугим крацима појури одмах за зецом. А Мартин тужан седе баш иза оног грма из којега је зец искочио и стаде размишљати како ће се вратити жени и гладној дечици без новаца и без носа.

Зец има обичај да од свога легла бежи пред гониоцима час тамо час овамо, па да се опет напослетку врати на своје старо место.

После дужег времена Мартин виде да младић још увек јури за зецом, а зец трчи према своме леглу, то јест ка Мартину. И кад је зец долетео до свога легла, Мартину је требало само да пружи руку и да га ухвати.

"Но, а како сте данас свршили посао?" упита газдарица кад су се вратили.

"Мени је зец побегао, и он га је ухватио", признаде син искрено.

"Па ако је тако, ти ћеш за вечеру добити цепанице", разгоропади се газдарица, дохвати цепаницу и измлати сина. "Ти, Мартине, наћи ћеш на клупи пред кућом обећану врећу новаца, па иди куд хоћеш. А ти, ленчуго једна, гледај да ми више не излазиш на очи!" И она обојицу истера из куће. "Ову врећу не могу ни да помакнем", рече Мартин у себи покушавајући да дигне џак с новцем, "а камоли да је однесем!"

"Знаш, шта, пријатељу?" обрати се горостас Мартину. "Видиш шта си ми учинио? Мајка ме је отерала. Поведи ме са собом бар за то време док се не стиша мајчина љутња. А ја ћу ти однети врећу."

Разуме се да је Мартин на то одмах пристао. Горостас стави врећу на раме и пође напред, а Мартин са штапом у руци за њим, смешкајући се. Тако су стигли близу Мартинове куће. Кад су се приближили, Мартинова жена угледа како јој се муж враћа кући с некаквим дугајлијом. Сва радосна, јави ту новост деци и из Мартинове страћаре јурну читава поворка деце у сусрет оцу.

Младић горостас није био навикнут на децу, а толико деце заједно није уопште још никада видео у животу. Вика и дерњава деце толико га уплашише да баци врећу и побеже кући.

Лукави Мартин је после тога живео срећно са својом многобројном породицом. И никада им више није мањкало хлеба.

Мачка

Живео је једном један врло сиромашан човек који је имао три сина. Кад је био на самртној постељи, он није правио тестаменат, јер није имао ништа, Најстаријем сину оставио је једну косу, средњем млатац, а најмлађем једино што је од животиња имао — мачку. Дао им је благослов: "Благосиљам вас, драги моји синови. Молите се за мене, волите се међусобно, не заборавите на Бога, па неће ни он вас заборавити. — Мало сам вам шта оставио, али ако будете паметни, можете се обогатити и са тим маленкостима."

Али у та стара времена људи тамо далеко, иза девете планине, још нису били тако препредени као што су у нас, па су зато три брата одлучила да тамо далеко, у том "бенастом" свету, потраже своју срећу.

Први окуша своју срећу најстарији брат. Пребаци косу преко рамена и пође далеко у туђи свет да потражи где га чека срећа. Пошто је већ прешао девет долина и прегазио девет планина, стигао је у непознату земљу где су чупали траву. "То ће бити нешто за тебе", помисли у себи наш косач. Понуди се најбогатијем сељаку да му сву траву покоси за неколико дана. Овај га прими с великом радошћу. Сви су га посматрали с неким страхопоштовањем: чудили су се тој чудној ствари коју је само држао у рукама и којом је једино мало замахивао — а трава је одмах падала по земљи у лепим редовима. Куда год би лизнула та пречудна ствар, ту није више остајало читаве травке. А раније? Ни половину траве нису могли очупати! Сељаци су се просто отимали о овог вредног косача. Кад је завршио свој посао, дојурише к њему сви великани тога краја, нудећи му најбогатије и најлепше девојке, јер је свако желео да има таквог зета. Али како је он код куће већ имао изабрану девојку — само што се, онако убог, није усуђивао да је запроси — он пристаде једино да им прода своју косу. Положили су му за њу толико златног новца да га је једва могао понети. Посртао је под тешким, али слатким бременом и срећнo је са толиким благом стигао у свој завичај. Купио је велико имање, тако да је тада без страха упитао суседову кћер хоће ли поћи за њега. Како је он сад био богат сељак, она је радо пристала.

Средњи брат рече:

"Кад се он обогатио с косом, хоћу и ја да окушам срећу и да видим шта ће ми млатац донети у широком свету."

Пошто је оставио иза себе девет долина и девет планина, нађе се у неком чудном крају где су класје крунили голим рукама и зрна из класја вадили иглама.

"Хеј, не ради се то тако, него овако!" рече им он и за неколико дана омлати пун амбар жита, а сламу је избацивао кроз врата у двориште. Сви су они задивљени и с отвореним устима гледали и зијали у ту чудну ствар испод које је зрневље просто летело на све стране. Могао је и он лако да изабере коју било девојку у том крају, јер се ниједна кућа не би противила таквоме зету који зна да чини тако корисна чуда. Али девојке у овом крају узалуд су гајиле такве наде, пошто је он, још док је био код своје куће, изабрао девојку коју би запросио само да је био довољно богат. Зато је он радије узео гомилу новца коју су му они понудили само да им остави ту чудотворну ствар. Глупаци, зар не!? Он после тога пође кући уздишући уз пут под тешким бременом; капи зноја су му цуриле са сваке длаке. Стигао је у своје село, направио лепу кућу, накуповао њива, пашњака и ливада, говеда и коња, па се напослетку и он обесио — о брачни конопац.

Кад је најмлађи брат видео како су му се браћа силно обогатила помоћу ствари које им је отац оставио, рекао је:

"Браћа су ми се обогатила у туђем свету с мртвим стварима, како би било да и ја окушам своју срећу у туђини с мачкицом, која је ипак жив Божји створ? Пођимо и нас двоје у име Божје, мила мачкице моја, у широки свет."

Пошто је препешачио девет долина и прегазио девет планина, стигао је у непознате, туђе и врло чудне крајеве. Дошао је у једну доста господску кућу, за столом је седело деветоро чељади, а исто толико их је стајало поред њих да бране да им мишеви и пацови не скачу у чиније. Он тада испусти испод пазуха своју мачку, која направи себи праву гозбу. Давила је колико је могла, а што није могла појести и пождерати, то је почела да слаже на гомилу. Уплашени мишеви и пацови разбежаше се по угловима и најзад побегоше у своје рупе.

"Еј, младићу, шта тражиш, колико тражиш за ту животињу, све ћемо ти дати, само реци!" повикаше домаћини.

Погодише се за лепу гомилу новаца.

"Како се зове та чудна животиња и шта она једе кад не буде више мишева и пацова?" упиташе га они пред полазак.

"Ооо, моја мачкица није пробирач нити се много нећка, једе она све, све", одговори им он.

После тога похита својој кући, где се и он такође ожени.

Купци мачке се страшно уплашише кад им рече да мачка једе све. Али су се ипак некако тешили, та неће ваљда та животиња, та мачка, довести до "страшног суда". И докле буде живела, имаће доста мишева и пацова. Но, они су се толико користили њоме, а мачка се опет толико користила мишевима и пацовима да се кроз неколико година ниједан више није могао видети. Кад се сазнало за ту новост, завладао је ужасан страх. Шта ће сад бити, јаој, шта ће сада бити: мачка је још ту, жива, а мишева и пацова више нема — сад ће сигурно доћи ред на људе. Кога ће првог зграбити и скрцкати? Сви су волели да живе.

Како више глава више зна, а сви људи све знају, они сазваше велики скуп да се посаветују како да отклоне ужасну несрећу. Много су већали, али ништа паметно нису могли да измисле. Напослетку се јави један човек, нека бистра глава, кога су звали Мијауи коме је пала на памет срећна мисао: "Сазидајмо кречану, потпалимо под њу велику ватру и утерајмо унутра мачку, ни нечастиви јој неће помоћи да унутра не изгори, сем ако сам ђаво није у њој!" Цео скуп се зачуди и похвали ову срећну замисао и бистрину Мијауову.

Сазидаше кречану и потпалише велику ватру. Затим све што је могло да се миче навали на јадну мачку. Гонили су је и терали ка кречани с великом виком и лармом, али само издалека, разуме се, да не би кога дохватила и скрцкала га таквог каквога нађе. У таквој невољи, можемо и сами замислити, мачка поче да бесни и да онако уплашена мауче и завија: мијау-у-у. Целу ту руљу гонилаца ухвати страх и они стадоше викати:

"Чуј, Мијау, чуј, она тебе зове, хоће тебе првога да скрцка. Бежи, бежи, сигурно зна да си ти крив за ово гоњење!"

Мијау је и сам осећао нешто тако у својим костима и даде се у бежање колико су га ноге носиле. Кад се нађе на сигурном месту, њега поче мучити радозналост на кога ће се сад несрећа свалити и како ће се уопште завршити сва та комедија. Сети се да се баш над кречаном надвија висока топола, одакле би све могао лепо видети. Заобилазним путевима и неопажен привуче се он до тополе, успуза се на њу и заустави се баш над ждрелом одакле се видео велики пламен, који је требало да уништи грозну животињу. Гониоци су за то време мачку били дотерали сасвим близу до кречане, и како је она својим сталним "мијау-у-у! мијау-у-у!" дозивала само свога најбистроумнијег непријатеља, остали се нису више тако много бојали, јер јој се, тобоже, Мијау замерио и она њега тражи. Дотерали су је до кречане. Да скочи унутра у ватру, то јој се није свиђало. Угледала је пред собом за њу природно спасење — тополу, уз коју је појурила свом снагом, стално завијајући своје престрављено "мијау-у-у! мијау-у-у!" Тек сада људи приметише на тополи Мијауа, који се тресао од страха, и сва та светина се разбежа на све стране да издалека гледа шта ће бити с несрећним Мијауом. Мијауа је за то време облио мртвачки зној, он изгуби свест и полете право у огањ, што је пламсао кроз отвор кречане коју су сазидали по његовом савету.

Кад је светина отуда из даљине погледала на тополу, Мијауа више није било на њој. Сви су били чврсто уверени да га је мачка скрцкала. Сви су се посакривали од страха и још дуго времена нико се није појављивао на светлост дана. За то време је и мачка ишчезнула. — Ето, као што видите, тако су велики глупаци људи тамо иза девете планине.

Десети брат

Било је то у стара времена, кад се смрт још могла видети како иде по свету. Сиромашни ковач имао је девет синова. Кад му се родио и десети син, он нигде није могао да нађе кума да му крсти дете. И пошто је више дана дете остало некрштено, ковач рече својој жени:

"Иако је наше дете десети брат и због тога му не можемо наћи кума, оно ипак не сме остати без крста. Зато ћу га ја понети на крштење."

Тужан, упути се он ка цркви. У путу га срете крупна, сува жена, која га упита што је тако потиштен.

"Како да не будем", одговори сиромах, "кад своме десетом сину не могу да нађем кума."

Ова мршава жена била је смрт и она рече:

"Ако хоћеш мене да узмеш, ја ћу поћи драге воље, али знај, ја сам смрт!"

Ковач је био задовољан, они пођоше у цркву и ту крстише дете. Смрт му рече да то дете неће никада имати сталног живота, као што га нема ниједан десети брат, зато нека га да у школу да изучи за лекара.

Прошло је доста година и десети брат постаде лекар. Кад је већ почео сам да лечи људе, срете га једне вечери, по мраку, смрт, која му рече да је она његова кума и замоли га да је понесе у оближње место. Она му тада рече како се много боји паса који имају два пара очију; они је виде и одају је својим лајањем, а ако је он понесе, пси је неће видети.

За ношење обећа му она, као награду, нарочито дуг живот. Док ју је он носио ка оној кући где је лежао болесник, сви су пси много лајали. А чим је ступио у кућу, болесник, који је већ три дана био на самрти, одмах издахну — млади лекар се уплашен врати натраг својој кући. Пре него што се растао са смрћу, смрт му рече:

"Пошто сам ти кума, твојим очима бићу увек видљива. А као мој дар учинићу ти то да увек знаш који болесник још може оздравити. Кад ме будеш видео да стојим поред болесникових ногу, тај ће болесник оздравити, а ако будем. стајала поред узглавља, тај ће отићи."

Кроз кратко време десети брат је постао гласовит лекар. Убрзо су знали за њега у целој земљи и он је лечио само највећу господу. Онде где је видео смрт поред ногу болесникових, тога је сигурно лечио, а где је смрт стајала поред главе, ту није ни хтео да се прихвати лечења и тако ниједно лечење није промашило. Кроз неколико година лекар се тако силно обогатио.

Али разболе се краљ те државе, који је био стар човек. Брзо послаше по ученог лекара. Краљ му обећа силно благо за награду ако га још тога пута излечи — али како? — смрт је стајала поред краљеве главе.

Лекар је дуго времена ишао замишљен по соби, док му напослетку не паде на памет лукавство којим би могао преварити Божју слушкињу. Шапатом нареди слугама да што је могуће брже окрену кревет, тако да се смрт наједном нађе поред краљевих ногу. Лекар тад рече:

"Могу вас излечити, још данас ћете се опоравити."

Смрт пође незадовољна. Кад десети брат изађе од краља, његова кума, која га је чекала пред вратима, узе га за руку и поведе са собом. После дугог пута дошли су у један чудан врт, у којем, није било ни дрвећа ни траве. Биле су само леје, у којима су гореле свеће, свака различите дужине. Ту смрт рече десетом брату:

"Погледај, ту су свеће људи које казују дужину њиховог живота. Она — нарочито дугачка свећа била је твоја, а она која се гаси била је краљева, а њега си ти излечио против моје воље. Сада вам морам заменити свеће, ти ћеш добити краљеву, а он твоју!"

Нису помогле никакве молбе. Дала му је само још толико времена да на земљи уреди своје послове, па га је затим тихо узела заувек.

Од тога доба смрт се није више показала људским очима, и тако се и дан данас креће међу нама невидљива.

Будалина

Нека мајка имала је сина коме је недостајала читава чинија памети и зато су га називали Будалином, као што се уопште за такве људе каже да су будаласти. Убога мајка имала је муке с њиме: ништа није радио паметно, те би му се и краве смејале да су још била она времена кад су животиње говориле. Да испричам све глупости које је он починио и извршио, то је немогуће! Морао бих врло дуго да причам, а навика ми је да ми се језик брзо осуши. Зато ћу испричати само неколико његових најпознатијих глупости. Саслушајте ме, али држите језик за зубе и не казујте колико сте зуба већ извадили.

Једанпут му мајка даде трубу платна да је однесе у варош и да је прода. Рече му:"Па пази да те ко не превари. Варалица има много у вароши. Ко много говори, знај, варалица је; ко буде утрошио мање речи, продај га томе."

"О, добро, добро!" рече Будалина и радосно пође у варош, где раније никада није био.

Уз пут угледа неко знамење, а у њему "милосрдног Исуса" на крсту. Морам напоменути да Будалина никада пре није видео такво знамење поред пута. Била је тог дана љута зима, зато му Будалина рече:

"Чуј, пријатељу, зар ти није зима кад тако го ту стојиш? Погледај, ја сам добро обучен, па опет цвокоћем од мраза!"

Пријатељ, разуме се, није прословио ни црне ни беле. "Чујеш ли ти, пријатељу, чујеш ли, питао сам те је ли ти зима!" довикивао је и даље Будалина. Али дрвени пријатељ није отварао уста."Гле", мислио је он, "то је баш онај о коме ми је мајка говорила, он уопште не проговара: покушајмо!" На то му се обрати питањем: "Ти ми, чуј, изазиваш сажаљење; како би било да се нас двојица договоримо за ово платно, неће бити скупо!" Али "милосрдни Исус" једнако ћути. "Проклет био, но, где ти је језик! Реци једном колико ћеш ми дати, па да се огрнеш овим платном!" Опет ништа. "Знаш шта, ја ћу да те огрнем, а за новац није невоља: ја ћу по њега доћи други пут!" рече Будалина, па огрну распело платном и врати се кући.

Мајци се учини чудно што се он тако брзо вратио. Упита га:

"Како то да си већ овде? Колико су ти дали за платно?"

"Еех, знаш мајко", одговори јој он "нашао сам купца није ни изговорио ниједне једине речи, није хтео ништа ни да ми обећа и ја сам му рекао да ми да новац неком другом приликом!"

"Шта, где, како?" — повика уплашена мајка. "Где је тај човек?"

"Е, ено га тамо поред пута, у некој малој кућици са гвозденим вратима, и види се како се јадник смрзава у тој кућици!" одговори јој син поносно.

Мајци је била јасна синовљева будалаштина, па му рече:

"Иди брзо, брзо тамо и узми му платно; тај тамо нема новаца, јер нема ни одела у коме би могао сакрити новац!"

Син послуша мајку, али је већ било доцкан: платна је већ нестало. Будалина је говорио "милосрдном Исусу":

"Не замери ми, пријатељу, моја мајка је рекла да ти немаш новаца, зато дај платно назад или га плати!"

"Милосрдни Исус" ни овог пута не прослови ни речи.

"Ооо! Тако се нисмо договорили! Проговори сад већ једанпут, покажи језик и зубе!" Никаквог одговора. "Знаш шта, мени грдња не гине, било овако или онако; ако не даш милом, даћеш силом!" — рече Будалина и узе из оближње њиве мотку, те стаде њоме ударати тако по "милосрдном Исусу" да се далеко наоколо димила прашина од натрулог дрвета. На том послу затече га нека стара, побожна женица, која се згрози на то страшно злочинство. Али кад сазнаде целу историју, она Будалини баци кесицу гроша и он тада радосно отрча кући.

Једнога дана мајка даде Будалини два врча млека да их понесе на пазар, говорећи му:

"Онде где их буду највише на окупу, тамо га понеси!"

"Добро, добро", одговори син, узе млеко и пође у варош.

Идући у варош, он виде на једном месту читави рој мува и помисли у себи: "Хеј, овде их се највише скупило! Ево вам, ево вам, драга мала створења!" И муве му попише све млеко, па затим одлетеше ко зна куд.

"О-хооо! Тако не иде!" — вапио је Будалина, "треба да платите!"

Разуме се само по себи да муве нису платиле. Будалина пође к судији да их тужи. Судија виде одмах да је то неки будаласт човек и зато му рече:

"Знаш шта, где год видиш коју муву, ти удри по њој без бриге, не бој се."

Тек што је судија изговорио те судбоносне речи, Будалина га тако силно тресну по глави да се ΀¾н сав ошамућен претури под сто. Будалина је опазио на судијином челу муву и похитао је да што пре послуша судијину мудру пресуду. Кад се судија мало поврати, баπ†и му неколико гроша да тиме плати млеко које су му муве попиле. О томе што је добио ударац по глави мислио је: "Тако ти и треба, сам си крив!" Будалина весело пође кући.

Једнога дана га мајка, која је морала некуда да иде, остави да чува кућу и рече му:

"Добро пази кућу да нам ко што не однесе! Пази нарочито на пилад да их орао не однесе! А у овој посуди налази се страшан отров (а то је био лонац меда), немој случајно да га лизнеш па да ми умреш!"

Будалина јој одговори: "Добро, добро, све ћу урадити тако, иди ти без бриге!"

Али како да у исто време чува и кућу и пилад која лети ко зна куд. И шта је урадио: Пошао је и повезао сву пилад једном узицом и ставио их тако да их је могао видети с прозора, где је седео чувајући кућу да је можда ко не однесе.

И шта се догодило?

Долетео је орао и хтео да понесе једно пиле, али је понео сву пилад, пошто су била повезена узицом. Узалуд је Будалина викао с прозора, узалуд је плакао и кукао гледајући за њима све док му се нису изгубила из вида.

"Јаој, шта ће рећи мајка! Аха, знам шта ћу да урадим", помислио је у себи, "појешћу онај отров, па да и мени дође крај!" И, заиста, пође и полиза сав мед из лонца, па затим леже у постељу.

Кад се мајка вратила кући, примети да нема ни једног пилета, те стаде да виче и да диже ужасну грају. Будалина је ћутао и слушао. Трбух га је почео помало болети, као што обично бива да трбух заболи од меда кад неко није навикнут на њега. Кад му се учинило да се мајка већ довољно извикала, он јој рече: "Ох, мајко, пусти ме, молим те, да на миру умрем. Брзо ће ми доћи крај јер сам појео сав онај отров који си чувала у подруму."

Можете и сами замислити како се мајка ражестила: не само да је изгубила пилад, него сад више није имала ни меда. Да је она батином помогла Будалини да умре, о томе не треба ни говорити. Али Будалина није чекао смрт. Стругнуо је из постеље и побегао из куће колико су га ноге могле носити.

Једном га мајка посла у воденицу. "За шта ће нам толико брашно?" упита син. "Под треба да поправимо", одговори мајка. Будалина помисли: "Е, то ћу ја брзо да урадим, да мајка бар једанпут буде задовољна са мном!" Оде и у сваку рупу насу помало брашна, рачунајући: ево, сад ће бити како треба! Шта је на то казала мајка, можемо лако замислити.

Једне јесени заклаше дебелу свињу. Син упита мајку:

"Мајко, за шта ће нам ова свиња?"

Мајка му одговори: "Стављаћемо на купус целе зиме, сваки дан по мало."

"Гле, врага, да стављамо целе зиме! А шта ћемо кад падне снег? Дај да ја све то свршим још данас, па да зимус будемо мирни!"

Тако је мудровао будаласти Будалина. И шта је урадио? Пошао је и исекао на комадиће целу свињу, понео то на њиву и на сваку главицу купуса ставио по мало. Можете мислити како се мајка обрадовала због бистре главице свога сина.

Његова мајка је већ потпуно оседела. Бринуло ју је то ко ће се старати о њеном сину онда кад ње не буде више било. Зато му рече:

"Моји дани се примичу крају. Треба да се жениш да не би цркао од глади при свем богатству које нам је Бог дао!"

"Мајко, шта то значи женити се?" упита Будалина.

"То значи да заједно живите, једете и пијете!" поучи га мајка.

"А како да се оженим?" питао је даље Будалина.

"Господе Боже, па загледај се у неку која ће ти бити по вољи!" поучавала га је мајка.

"А како се то загледа мајко?!" питао је он и даље.

"Кад будеш хтео да се загледаш у неку, ти пођи у цркву на певницу и баци очи по цркви, па ће ти се већ на некој очи зауставити!" поучила га је коначно брижна мајка.

"Аха, сад већ знам!" помисли Будалина. Уђе у појату с овцама, повади свим овцама очи и оде у цркву. Затим поче да баца те очи са певнице по цркви. Доле испод певнице скрушено се молила за своју грешну душу и нека постарија жена, која је на леђима имала велику грбу. Са главом сагнутом ка земљи она се молила и није се усуђивала да подигне очи ка небу.

Срећа је хтела да се једно око задржи баш на грби ове жене. И где би се, побогу, и могло задржати ако не на грби! И томе се силно обрадовао наш весели Будалина, који је заиста био десетоструко будаласт и ћакнут. После мисе он сачека ту жену пред вратима и чим је угледа, докопа је и на силу одвуче к својој кући. Јадна жена се била силно уплашила. Код куће он њу затвори у одају за спавање. Кад се већ смркло, она га замоли да је пусти да изађе напоље, јер јој је била потреба. Како јој није веровао да ће се вратити, он је привеза за дугачки конопац и пусти је у — појату, где су биле овце и козе. Али она никако да се врати и Будалина се морао силно ознојити пре него што је довукао поново у собу привезану ствар. И кад је то постигао, он поче да виче:

"Мајко, мајко, моја је жена сва космата!"

"Еееј, драги мој, то су косице, косице."

Он онда попипа рукама и поново узвикну: "Ооој, мајко, моја жена има рогове."

Мајка га умири: "То нису рогови, то су кикице!" И тако је он опипавао још по нешто, а мајка га је стално смиривала како јој се чинило најзгодније. Кад се мајци ипак учинило да је то сувише, она узе светиљку да посветли и види ту грозну невесту и угледа како се син рве са разбеснелим - јарцем. Кад је он пустио у појату жену везану за конопац, она је одвезала конопац и везала га за — јарца. Мајци није више ни падало на памет да жени будаластог сина.

Будалина је остао увек Будалина, као што теле остаје увек теле, па макар га везао и за воловске јасле. Он је починио још много таквих смешних ствари, али ја ћу испричати још само две.

Једном је секао грану на неком дрвету и седео је баш на тој грани коју је одсецао од стабла. Туда наиђе нека жена и довикну му: "Еј, човече, јеси ли ти луд, шта ли?! Па треснућеш на земљу, грана ће се сломити ако продужиш даље да сечеш!"

"Шта ти знаш, глупа женетино! Гледај своја посла!" одговори он љубазно.

Жена није слагала. Будалина је продужио да сече грану и наједанпут се зачу јако — кр-кр-кр и Будалина се нађе под граном на земљи са све четири увис. Не размишљајући много, он појури за женом, стиже је и упита:

"Реци ми, драга жено, када ћу умрети? Ето, ти све знаш: пао сам са дрвета, тако да ме све кости боле, а ти си то унапред знала, па ћеш знати и за мој последњи час!"

Жена је видела да има посла с неким коме недостаје једна даска у глави, зато му, да би га се ослободила, рече:

"Када три пута кинеш."

Будалина је тада мислио: "Аха, сада знам више него други!" и пође весео и задовољан кући.

Код куће га је чекала врећа жита да је понесе у воденицу. Упрти је и понесе. Али пре него што стиже до воденице, гле врага, кину први пут. И помисли: "Још два пута и са мном је свршено. Еј ти, света Барбара, помози ми да бар ову врећу донесем кући, а потом да умрем по вољи Божјој, ако већ тако мора бити!"

Кад је дошао у воденицу, навали на воденичара да му по сваку цену што пре самеље жито. Али се воденичару није журило. Несрећа је хтела да Будалина кине и по други пут.

"Оооојоој!" — повика из гласа — "пожурите, пожурите! Ако још једанпут кинем, ја ћу умрети. Пожурите да се бар вратим кући!"

"Показаћу ти ја већ батином твоје умирање" мислио је стари воденичар. За то време жито је већ било самлевено, воденичар му напуни врећу — и Будалина оде. Тек што је био мало одмакао од воденице, кину и по трећи пут.

"Сада је већ дошао крај!" помисли Будалина и извали се на земљу. "Ојој, ојој, помагајте људи Божји, помагајте, умирем!" викао је из свег грла.

Док се он тако драо, воденичареве свиње докопаше се његове вреће, поцепаше је, стадоше да једу брашно и да га просипају унаоколо да је то била милина. На његову дреку стиже из воденице стари воденичар, којему Будалина довикну:

"Отерајте те ваше проклете свиње и пошаљите ову врећу мојој мајци кући. Ја сада умирем — ојој!" Стари воденичар дограби тада мотку и лепо му намести кости, говорећи: "Чекај, чекај ти мрцино једна, да ти ја дам твоје умирање!" — и Будалина тада дограби врећу и одјури кући тако брзим корацима да човек није могао поверовати да је он још пре неколико тренутака хтео да умре.

То су вам, ето, приче о будаластом Будалини. Он још није умро, јер ево постојим ја који вам причам такве ствари уместо да се молим за своју душу — а и ви нисте сасвим, при памети кад мене слушате.

Подводни човек

Био једанпут један дечак који је волео да се купа. Па чак ни кад је једног дана због великих киша и бујица вода нарасла, он се није стрпео да не оде на купање. Иако су му и мајка и отац то бранили, он је пошао ка води.

Кад је дошао до воде, скинуо се и скочио у њу. Али вода је била сувише велика и однела га је. Дечак је грабио, махао и крилио рукама на све стране. Викао је и кукао из свега гласа толико да га је чуо сам подводни човек са дна воде. И добро је што га је чуо, јер је тог тренутка дечку ушла вода у нос и уста и он се обезнанио као у сну.

Кад је подводни човек дотрчао, нашао је дечака већ успаваног, једино што су га таласи носили даље. Подводни човек није никако подносио да неко жив дође у његово водено краљевство, зато би свакога ко би пао у воду утопио. Али му је овај сићушни дечак био необично драг. Било му је жао да се утопи и зато је решио да га спасе. Осећао се усамљен у свом пространом краљевству и зато се обрадова овом лепом дечаку који ће му правити друштво.

Однео га је у наручју у свој дивни дворац на дну воде. Жив човек још никада није прешао праг тога дворца. То се сада први пут десило. Ставио га је у постељу која је била сва од стакла и која је стајала у средини стаклене собе. Затим се удаљио и чекао, сакривен, да се дечак пробуди.

Дечак се пробудио. Погледао је око себе и видео да лежи у стакленој постељи у средини стаклене собе. Поред постеље стајао је сточић, на сточићу играчка до играчке — и све од кристалног стакла. Лепота и блесак привукле су дечака, он се маши за стаклене играчке и поче се играти. Истог тренутка он се сети куће и заплака.

Подводни човек дојури и упита га:

"За ким плачеш, малешни мој дечаче?"

"За кућом", одговори му дечак плачући неутешно.

Подводни човек га запита:

"Је ли твоја кућа лепша од овог богатства које је пред тобом?"

"Јесте, лепша је", одговори дечак и заплака још јаче.

Подводни човек виде да је свака реч узалудна те оде. Кад се исплакао, дечак је заспао. Тада је подводни човек пришао на прстима и пренео га у другу собу. Кад се дечак пробудио, погледао је око себе и видео да лежи у постељи која је била сва од сребра и која је стајала на средини собе са сребрном таваницом и сребрним подом. Поред постеље стајао је сточић и на њему играчке — све од блиставог сребра. Дечак је зачуђено гледао ово богатство, па је онда узео играчке и почео да се игра. Али истог тренутка играње му је постало досадно. Сетио се брата и сестре с којима се играо код куће, и горко је заплакао.

Дошао је подводни човек и упитао га: "За ким плачеш, малешни мој дечаче?" "За братом и за сестрицом", одговорио је дечак плачући још више. Пошто ништа није помогло да се дечак утеши, подводни човек је отишао. Дечак је затим заспао. Подводни човек му је тада опет пришао на прстима и пренео га у трећу собу.

Кад се дечак пробудио, видео је да га је подводни човек пренео у постељу од сувог злата и да постеља стоји у соби направљеној такође од самог злата. И све што се налазило у соби било је од најчистијег злата: сточић, столице и играчке. Дечак је већ био чуо много прича о чаробним златним ризницама, али није могао ни замислити тако нешто као што је био овај сјај који му је сада заслепљивао очи. Очаран, он је дохватио играчке и стао да се игра. Али не дуго. Сетио се оца и мајке и опет је гласно заплакао.

Пришао му је журно водени човек и упитао га:

"За ким плачеш, малешни мој дечаче?"

"За оцем и за мајком", одговорио му је дечак плачући из свег гласа.

"А јесу ли ти отац и мајка милији и од самог злата?" чудио се подводни човек, који није знао ни за оца ни за мајку, а исто тако ни за браћу и сестре.

"Милији су ми", одговорио је дечак.

Подводни човек је пошао у покупио све бисере што су их сакривале дубине његовог воденог краљевства. Толико је било бисера који је он сасуо пред дечака да је гомила допирала скоро до таванице. Онда га упита:

"Јесу ли ти отац и мајка милији од свег овог бисера?"

Дечак је морао да затвори очи да га толики сјај не би ослепио. Пред њиме и око њега све се искрило и светлуцало као да све гори. Подводном човеку је одговорио:

"Узалуд се трудиш да нађеш цену моме оцу и мојој мајци. Они су ми милији и од злата и од бисера, милији него цео свет."

Подводни човек виде да дечака неће моћи ничим да утеши. Сачекао је да дечак заспи, а затим га је пажљиво у наручју однео из воде и, не будећи га, оставио га на обали. Ту је дечака чекало оно његово убого одело које је скинуо пре него што је ушао у воду. Подводни човек је потражио џепове на његовом оделу, напунио их самим сувим златом и бисерима и отишао.

Дечак се пробудио из сна и видео да лежи на обали поред воде. Устао је и обукао се. У ствари он није знао да ли је све то, чега се сећао о подводном човеку и о његовом. краљевству, само сањао или је он то стварно доживео. Али кад је завукао руке у џепове и опипао злато и бисере, видео је да то није сањао него да је све то била гола истина. У трку је одјурио кући оцу и мајци, и брату и сестрици. Затекао их је све како плачу, јер су мислили да се он утопио. Зато њиховој радости није било краја! И како им од тада није недостајало злата и бисера, сиромаштина је одбегла од њих, а међу њима се настанила срећа. Саградили су лепу нову кућу и срећно живели у њој. Дечак је и после тога ишао да се купа, али само онда кад нису лиле велике кише.

Кад се вратио у своје водено краљевство, подводни човек је био врло жалостан. Мислио је да он у свом дворцу чува најдрагоценију ризницу света. Али сада је видео да људи знају и за друге, још веће драгоцености, да имају оца, мајку, браћу и сестре, све оно што подводни човек није имао. То га је толико растужило да је три дана непрекидно тако плакао да су се обале тресле и воде гласно бучале као за време потопа. А затим пође да потражи све, све и најскривеније кутке овога краљевства не би ли можда у њима нашао скривене драгоцености које до тада није налазио.

II

Нека мајка имала је два сина и кћер. Синови једног дана одоше на њиву да ору и рекоше мајци да им сестра тамо донесе ручак. Тако је сестра и урадила.

Носећи ручак, она је ишла поред велике воде. На обали те воде окретало се велико коло. Наједном, коло се заустави и крупан, космат човек створи се пред њом. Ухвати је око појаса и одвуче у свој подводни дворац.

Браћа су се још увек надала да ће им сестра донети ручак иако је подне већ давно било минуло. Али пошто ручак нико не донесе, они пођоше кући и упиташе мајку зашто им сестра није донела ручак. Мајка се уплаши и посла старијег сина за њом да је тражи, јер су се код оног кола више пута већ дешавале рђаве ствари.

Кад је стигао до оног кола на обали реке, младић удари по њему. Коло се одмах заустави, а пред младићем се појави водени човек. Он га замоли за сестру и подводни човек га одведе са собом у стаклени дворац. Ту стави пред њега колач од туча и бокал сумпора говорећи:

"Ако ово поједеш и попијеш, добићеш сестру натраг, а ако не — бацићу те тако да се сав претвориш у ситне комадиће."

Младић то није могао ни да поједе ни да попије. Подводни човек га заиста баци тако да се сав разби у парампарчад, а затим нареди сестри да покупи те комадиће и да их чува ако хоће да има какву успомену на брата.

Пошто тако дуго времена није било старијег сина да се врати кући, мајка посла млађега за њим да га тражи. И млађи син дође до оног кола које се одмах заустави чим он удари по њему. На то се појави подводни човек и поведе га са собом под воду. Тамо му показа два колача од туча и бокал сумпора и запрети му да ће га у прах здробити ако све то не поједе и не попије. И пошто он то није могао извршити, подводни човек учини оно што му је запретио. Младићева сестра — заробљеник подводног човека — помете прах и остави га као успомену на свога млађега брата.

Мајком овлада велика жалост што јој се ниједно од њене деце не враћа кући. Зато је непрестано желела да добије још једног сина. То се и деси. А кад њен трећи син дорасте, он запита мајку зашто је стално толико тужна. Наиме, он је једном сањао да је имао два брата и једну сестру и да их је све троје водени човек уграбио. Мајка му то није хтела казати. И он, да би му мајка рекла истину, измисли превару и рече мајци како је сањао да се под ћошком куће налазе сакривени новци. Затим одведе мајку до ћошка куће, подиже тај ћошак и рече мајци да увуче руку под ћошак и дохвати новце. Кад она завуче руку, син јој спусти на руку ћошак куће и тако је примора да му каже све од почетка до краја.

Тада најмлађи брат пође да тражи своју старију браћу и сестру. Кад стиже до онога кола, удари по њему тако јако да се оно разлете у ситне комадиће. Подводни човек се, сав уплашен, појави испод воде и упита га шта хоће. Кад је сазнао да младић жели да му се браћа и сестра врате натраг, подводни човек га одведе у стаклени дворац. Ту му он показа три колача од туча и два бокала сумпора, што младић одједном поједе и попи. Затим стадоше да се рвају и како је подводни човек био слабији, младић га тако јако прикљешти у угао да му овај истог часа даде и сестру и оба брата. Али младић још никако није хтео да га пусти, све док му подводни човек није обећао да никада више неће тако што чинити.

И зато се, ето, никада више није чуло ништа о подводном човеку, да је кога уграбио или да је над неким искаљивао свој бес.

Курент

У стара времена живео је на овом свету Курент. Иако је у животу правио многе лакрдије и пецкао чак и ђаволе, па и саму смрт, ипак и он пребива у небеском краљевству. Саслушајте ме да вам испричам све његове глупости и да вам кажем како се помоћу лукавства жив прокрао на небеса, где се и данас сигурно налази.

Служио је код неког богатог сељака читавих седам година и заслужио седам "белих" хелера и један капутић. Пошто је одслужио тих десет година, пође по свету. Куда год је ишао, викао је: "Седам година сам служио, седам белих хелера сам заслужио и један капутић." Срете га просјак и рече му:

"Кад си заслужио седам, дај мени један!"

"Ево ти, на — мени ће остати још шест!" рече Курент и продужи даље вичући: "Седам година сам служио, седам белих хелера заслужио и један капутић! Један хелер сам поклонио сиромашном просјаку!"

Треба ли рећи да су му се смејали сви који су га чули. Али су зато навалили просјаци један за другим, он је свакоме давао по један хелер, вичући једнако на глас колико је година служио, шта је заслужио и колико је већ дао на поклон. Најзад му остаде још само капутић. И гле, наиђе још један просјак који га за моли за милостињу. Тај просјак је био сам Господ Бог.

Како Курент није имао ни једног хелера, он му даде капутић. На то му просјак рече:

"Ти си, Куренте, заиста милосрдна душа! А шта би ти сам желео?"

"Ха, ха, ха!" — насмеја се Курент — "шта ми ти можеш дати?! Али ако заиста имаш нешто нарочито, онда ми дај: једне гусле од којих ће свако морати да заигра кад ја загудим; једну пушку којом ћу моћи да устрелим све на што нанишаним; једно уже које ће држати онако како га ја завежем; једну гвоздену столицу са које нико неће моћи да устане докле га ја не пустим. А та столица да буде таква да све више пече што неко дуже седи на њој!"

Курент се то само шалио, као што је био његов обичај. Али како се зачудио кад је под руком видео гусле, на рамену лепу пушку, у џепу уже, поред себе гвоздену столицу, а од просјака нигде ни трага. Курент помисли: "Било шта било, ово је добро" и упути се ка некој вароши. Уз пут он угледа на некој ливади једног господина како гађа неку крупну птицу, али никако не може да је устрели.

"Охохо! зар вас није срамота, господине, да ни тако што не можете погодити?"

Господина наљути ово његово подсмевање и рече:

"Ако је ти, глупане, устрелиш, ја ћу го отићи да је донесем!"

"Причекај само, господска багро, ја ћу ти показати!" помисли Курент у себи. Узе пушку, нанишани, опали и птица паде мртва баш усред неког купињака.

"Хеј, господине, да ли сте ви човек од речи!?" повика Курент.

Господин се бранио на све могуће начине, нудио му новац, молио, преклињао, али све то није помогло. Свуче се го и стаде се с великом опрезношћу провлачити кроз купињак. Кад се увукао у купињак, Курент поче тако лепо да свира да онај господин узе да игра по оном купињаку све дотле док се напослетку, сав крвав и изгребан, није извукао из њега, али је и после још дуго времена наставио да скакуће, моли и вапије. Куренту се срце смејало А кад му се учинило да онај господин посустаје, он престаде да свира, поклони се и оде. Онај господин пође и оптужи Курента суду. Судијама се ова пакост учинила тако велика да Курента осудише на вешала. Џелат је још само чекао наређење, па да му натакне омчу на врат. Курент тада рече:

"Господо судије! Ма ко да стоји на оваквом "трону" на каквом стојим сада ја, тај има право да изрази још какву жељу и да му она буде испуњена. Моја жеља је малена: дајте ми моје гуслице да бар још једанпут загудим, па онда нека умрем, кад већ мора тако бити!"

Судије су биле вољне да удовоље тој његовој одиста скромној жељи. Али онај господин који се на играо у купињаку пуном трња, повика:

"Не, не дајте му, не дајте му, јер ћемо сви да играмо док нас муке не спопадну, не дајте му!"

Судије нису хтеле да га послушају. Зато им онај господин рече:

"Будите сигурни да ћете се кајати! А пошто мислите да удовољите његовој жељи, ви мене, молим вас, привежите за кола, јер сам се већ довољно наиграо у купињаку!"

Њега привезаше за кола, а Куренту дадоше његове гуслице. Курент засвира, а све судије и сви који су га чули стадоше играти и скакати толико да им врели зној потече низ лице. Настао је страшан лом, вапијање, молбе, преклињања — све узалуд. Џелат је скочио испод вешала и сломио ногу. Онај господин је скакутао горе-доле уз дирек од кола, вичући:

"Нисам ли вам рекао да му не дате! Нисам ли вам рекао да му не дате!" Курент је затим побегао и тако ослободио ове бучне играче. Никоме није ни пало на памет да јури за њим.

Курент је пошао по свету. Задржао се код неког ковача, где је служио много година. Једнога дана смрт се сети и Курента и пође по њега. Рече му:

"Било би време, Куренте, да те водим к Богу!"

"Имаш право", одговори јој Курент, "али пођи, пођи на ону јабуку и убери котарицу лепих јабука. Понећемо их Богу на дар!"

Смрт поче да се пузе уз дрво, али Курент притрча с оним ужетом и привеза је уз јабуку и тако ју је ту држао дуго времена. За то време нико није умро на свету. Смрт га је молила, јадиковала је да је пусти, али су биле узалудне све њене молбе. Тек кад му је обећала да више никада неће долазити по њега, он је пусти и она загребе к својој кући што је брже могла.

Смртник (тако се звао њен муж) рече: "Чекај, чекај, ја ћу поћи да га доведем!" Али тај је прошао још горе. Он је добио још и батине за доручак. Тек кад је обећао да више неће долазити да га тражи, Курент га је пустио са дрвета.

После седам година по њега дође сам Луцифер да и он окуша шта Курент зна. Курент шиваћом иглом убоде ковачки мех и рече ђаволу:

"Ако се можеш провући у мех кроз ову рупицу, идем, а ако не можеш, нећу да идем!"

Ђаволу је, разуме се, то било врло лако урадити — он се одмах увуче у мех. Курент заши ону рупицу концем и стави мех на наковањ. Тако га је мучио читавих седам година и највећим кладивом ударао по њему, док "убогог" ђавола није сасвим умесио. Затим га пусти.

И Курент је без бриге ковао још много година, јер се нико није усуђивао да му се приближи. У целом паклу није било тако срчаног ђавола који би се усудио да пође по Курента.

После неколико година понуди се "онај Хроми" да он доведе Курента. О, како су се ђаволи томе обрадовали, јер им је опет засијало сунце наде. Кад Хроми дође код Курента, Курент му рече:

"Како ми те је жао! Ти си уморан, зар не? Седи, седи на ову столицу да се мало одмориш!"

Ђаво седе, али куку: више није могао устати. Курент удари у смех, па усија гвожђе и њиме испече ђаволу и ону другу, здраву ногу. Столица је, међутим, пекла све више и ђаво стаде да се превија од болова. Ђаво је вапио, молио, преклињао — али се Курент само смејао и пржио га гвожђем. После седам година га је пустио и ђаво се једва довукао до пакла. Цео пакао се заверио да Курента не прими међу своје, јер ко би с њим изашао на крај.

После много година и самом Куренту се досадио живот. И он једнога дана рече: "Морам да видим шта раде моји стари познаници у паклу!" — и упути се у пакао. Кад га ђаволи угледаше да долази, уплашише се од њега и навалише изнутра на врата да не дају да их Курент отвори, навалише тако јако да им канџе пробише кроз врата на другу страну. Курент помисли: "Чекај, морам те ексерчиће посувратити и укуцати!" — и онда закуца канџе са супротне стране опет у дрво.

Затим купи вина и пође ка небеским вратима, али му свети Петар не хтеде отворити говорећи да је и сувише будалаштина на свету починио. Курент му рече:

"На, ипак узми мало вина од грешног Курента, али се мораш раскорачити ако хоћеш да пијеш!"

Свети Петар узе вино и раскорачи се, а Курент између његових ногу утрча у небеса. Ту иза врата, на тлу он угледа онај капутић који је даровао оном просјаку, скочи на капутић и повика:

"Ооо, ја сам на своме".

Свети Петар га оптужи Богу, а овај покара светога Петра говорећи му:

"Еј, Петре, томе је криво твоје грло! Него остави Курента на миру, јер он седи на — оном што је његово!"

Тако је, као што видите, Курент стигао на небеса: подваљивао је на свету, па је коначно подвалио и самом светом Петру.

Препредени лупеж

Један отац је имао сина, па му рече да иде у свет и да научи какав занат. Син заиста оде у свет и стиже у једну шуму, у којој су били разбојници. Разбојници су били заклали вола и баш су разапели кожу да се суши на сунцу. Поглавица тих разбојника био је стриц овога дечака. Дечак приђе к њему, па му рече да би желео да научи да краде. Стриц одговори:

"Добро, остани код нас!"

Остали су отишли у лов, једино су дечак и његов стриц остали код куће да кувају месо.

"Хајд! Ти иди по воду, а ја ћу по дрва и који од нас двојице први скува и поједе чорбу, тај ће одсада бити хајдучки поглавица", рече стриц.

Дечак пође и донесе воде пре него стриц, а затим у жбуну усече лесков штап, па стаде њиме ужасно да удара по оној кожи која је висила на грму и да виче колико га грло носи: "Ја нисам украо вола него мој стриц; молим, оставите ме на миру!" Тако је стално викао и ударао по кожи, а чорба и месо су се за то време кували.

Његов стриц и хајдуци, који су се у међувремену вратили, мислили су да је дошао газда онога вола и да туче дечака, па се нису усуђивали да приђу ватри.

Кад се чорба скувала, младић се добро наједе, па онда удари у гласан смех.

Тек тада дођоше и разбојници, и кад су видели како их је лепо нагаравио, изабрали су га за свога поглавицу.

Прошле су три године и младић је сматрао да је доста научио, те се врати у завичај.

У том крају живео је богат племић, који је желео да сазна шта је младић у свету научио. Зато упита младићевог оца који занат његов син зна.

"Пропалица је био пре, пропалица је и сада", одговори му отац.

"Па ипак, шта је научио?" питао је племић даље.

"Рекао бих вам", рече отац, "али ме је срамота. Идући по свету, научио је да невероватно добро краде."

"Добро", рече племић, "да видимо да ли збиља уме добро красти. Нека из појате отера мог најбољег коња. Ако га украде, нека буде његов и добиће од мене још две стотине златника, а ако га не украде, наредићу да га стрељају, нека види да се са мном не може терати спрдња!"

Властелин постави много слугу око појате и у њој, а једног чак посади на коња.

Лупеж се онда преобуче у женске хаљине, узе котарицу у руке, у њу стави буренце опојног пића и пође пред појату. Кад је дошао тамо, он даде свим слугама да пију и они се тако напише да нису ништа знали за себе.

Он онда онога који је седео на коњу полако скиде, па га постави на столарске ногаре и подупре га вилама да не би пао. Кад је то свршио, одвеза коња и поносно одјаха својој кући.

Идућег дана посла властелин по његовог оца и упита га шта му син ради код куће.

"Хм, купио је ноћас неког коња и сад га код куће тимари", одговори отац.

"То је већ изврстан лупеж", одговори му властелин, "на, ево ти две стотине златника па му их однеси. Сутра мора да украде моје волове који ће орати на њиви. Ако то не учини, изгубиће главу!"

Идућег јутра заповеди властелин својим слугама да иду да ору, али да пазе добро да се не врате без волова.

Близу те њиве налазила се велика шума. Кад је отац испричао младићу да мора украсти властелину волове, он пође у ту шуму и сакри се у њој.

Кад су слуге дошле да ору, он поче звиждати: "Чудо за чудом, а неће проћи дуго па ће бити још веће чудо." Слуге су мислиле да је то каква необична птица, па су хтели да је улове и да је однесу властелину, те пођоше за њом у шуму. Кад су слуге зашле далеко у шуму, младић се врати, оде на њиву и предњим воловима одсече репове, па те репове задњим воловима удене у ноздрве и онако кусе отера их кући.

Следећег дана властелин поново посла по лупежовог оца и упита га шта му син ради код куће.

"Тимари неке кусе волове", одговори отац.

"Он је заиста изврстан лупеж, али сутра мора да ми из оџака украде сланину".

Властелин постави у кухињу ловца да чува сланину.

У току ноћи лупеж се прикраде властелиновој кући, наслони на кров дуге мердевине које је донео са собом, и кроз оџак помоли човека направљеног од сламе. Најпре спусти само једну половину, па га брзо повуче натраг, други пут га гурне мало више од половине, а кад је трећи пут ноге сламног човека гурнуо до земље, ловац је, мислећи да је устрелио лупежа, пoтрчао брзо да јави властелину да је лупеж мртав.

Али место лупежа била је слама! Лупеж је однео здраву главу на раменима, а, богме, и сланину.

Поново посла властелин по оца и упита га шта му син ради. Отац му одговори да му син чисти неку прљаву сланину, која је већа него он сам и која је јако дебела.

Властелин је видео да га је лупеж поново преварио и нареди сељаку да његов син мора испод властелинке да украде чаршав.

Увече лупеж пође у замак и сакрије се испод кревета на коме су спавали властелин и његова жена.

Кад је властелин већ слатко спавао, препредени младић рече гласом истим као што је био властелинов:

"Дај ми чаршав овамо, да га ја држим како га онај лупеж не би могао узети, ако дође."

Властелинка му даде чаршав и младић се полако извуче, па кући.

Идућег јутра властелин опет посла по његовог оца, па га упита шта му син ради.

"Ено, баш сад је почео да пере чаршав", одговори му отац.

"Да, он је заиста велики покварењак", рече властелин љутито. "Али мора још једну ствар да ми учини. Ако и то уради, добро ћу му платити. Мора ми по ноћи украсти прстен с моје руке."

Отац на то одговори: "Добро." Кад је стигао кући, сељак исприча сину шта му је властелин наредио. Младић се поново увуче у властелинову спаваћу собу, сакри се у орман и ту остаде да чује шта ће се десити.

Кад су властелин и његова жена дошли на спавање, стадоше се договарати и договоре се да до поноћи властелин држи прстен, а од поноћи његова жена, и да онај који држи прстен не сме спавати, него мора стално бдети.

То је лупеж у орману сасвим лепо чуо. Кад је избила поноћ, властелин предаде прстен својој жени и убрзо после тога слатко заспа. Лупеж се тада извуче из ормана, дошуња се до жене и рече јој, као да то говори властелин, да му она да прстен, јер је њему лакше да остане будан, пошто од велике бриге ни онако не може да спава. Мислећи да је то њен муж, властелинка му даде прстен, и младић полако оде с прстеном кући.

Када ујутру устадоше, властелин упита жену где јој је прстен. Она му је на све начине доказивала да није код ње, него га је у току ноћи дала њему онда када јој је он рекао да му га да и да ће он бдети, пошто не може да спава. Сада је властелину било јасно да га је лупеж још једом насамарио и однео му златан прстен.

Властелин поново позва младићевог оца и упита га шта му син ради.

"Ено га где радосно разгледа златан прстен", рече отац.

"Реци своме сину", каза му властелин, "да ме је баш добро удесио и намагарчио, али мора да уради још једну ствар. Данас одлазим некуда од куће, а он мора да ми посветли тако да са три сата даљине могу да видим кад се будем враћао кући. Ако ми то не направи, даћу да му одсеку главу."

Отац се жалостан врати кући и исприча сину шта му је властелин поручио.

"Тако?" зачуди се син, "па то ми је још најлакше."

На оближњем брегу властелин је имао мајур и младић је запалио тај мајур увече кад се властелин на колима враћао кући. Зграде су јако гореле и ватра се заиста видела на три сата далеко. Властелин је рекао да је овај то добро учинио.

Властелин је онда мајур поново обновио, само није ставио кров на зградама. Затим је рекао лупежу да он то мора покрити, и то у року од двадесет и четири сата, али да то не сме урадити ни сламом, ни даскама, ни црепом, итд. Набројао је све чиме се не сме покривати, само воловску кожу није ни споменуо. Младић је онда отишао у варош, скупио много месара и поклао све волове у властелиновом обору. Месари су драли волове, а други људи су прикивали коже за греде и летве. Није прошло ни двадесет сати, а мајур је био покривен.

Гроф је пошао да види и већ се радовао што ће моћи да убије лупежа, али кад је видео да је сав мајур покривен, није га могао казнити.

"Препреден си као сам ђаво", рече му гроф, "све ти је добро пошло од руке, а најбоље си погодио ове две последње ствари. Поштено си ме удесио и својом препреденошћу дотерао скоро до просјачког штапа. Зато ти не могу дати ништа друго до добро сведочанство да си заиста изврстан лупеж!"

Властелин је после тога постао паметан и није више захтевао тако глупе ствари, а лупеж је пошао по свету и још и сада показује сведочанство и краде.

Мојца Покрајцуља

Мојца Покрајцуља мела једном кућу и у смећу нашла крајцар. За тај крајцар купила лончић. Увече се увукла у лонац, легла и заспала. Напољу је владала велика хладноћа и падала је слана. Мојцу Покрајцуљу пробуди јако куцање на вратима њене кућице.

"Ко је то напољу?" упита она.

"Ја сам, лисица. Ох, Мојцо Покрајцуљо, лепо те молим, пусти ме код тебе, напољу брије студени ветар и стеже мраз. Смрзнућу се ако ме не пустиш под кров!" кукала је лисица.

Мојца Покрајцуља није се дала тек тако наговорити и рече:

"Ако знаш нешто да радиш, отворићу ти, друкчије не!"

"Ја сам шваља", одговори јој лисица.

Мојца Покрајцуља пусти лисицу у лонац. Легле су и одмах заспале. Али пре него што су се први пут преврнуле у спавању, опет се зачуло куцање на вратима. Кад је Мојца Покрајцуља упитала ко то опет куца, неки глас је закукао:

"Ох, Мојцо Покрајцуљо, лепо те молим, напољу је студени ветар, пада слана и ја се смрзавам. Ја сам вук и изучени сам месар."

"Пошто нешто знаш да радиш, можеш да уђеш", одговорила је Мојца Покрајцуља, отворила врата и пустила вука у лонац. Из спавања их је пробудило јадиковање:

"Мојцо Покрајцуљо, лепо те молим, отвори ми. Коси ледени ветар, пада слана и ја, медвед, смрзнућу се ако ме не пустиш унутра."

"А шта ти знаш да радиш?" упитала га је Мојца Покрајцуља.

"Ја сам обућар", одговори медвед. Мојца Покрајцуља му тада отвори врата широм.

"Ове целе ноћи збиља неће бити мира", љутила се Мојца Покрајцуља кад је поново зачула куцање на вратима и запомагање:

"Мојцо Покрајцуљо, лепо те молим, пусти ме код себе, смрзавам се!"

"А ко си ти и шта знаш да радиш?" упита газдарица.

"Ја сам зец. Умем да шијем као кројач", гласио је одговор. После тога је и зец добио свој кутић под лонцем.

Мојца је заиста сада била озбиљно љута кад је опет неко закуцао и завапио:

"Мојцо Покрајцуљо, молим те лепо, пусти ме унутра, не могу да издржим више хладноћу и слану."

То је био срндаћ. Мојца Покрајцуља је и њега примила под кров, пошто је сазнала да је он изучен дрвар. После тога су сви слатко заспали.

Мојца Покрајцуља је ујутру све госте послала на посао. Вук је имао да се постара за добру вечеру. Донео је неколико кошница пчела, заклао их и све лепо уредио, а мед исцедио и ставио у лонац. Скували су вечеру, вечерали и легли да се одмарају. У току ноћи лисица је закукала:

"Јаој, јаој, мене боли желудац!"

Мојца Покрајцуља јој је рекла: "Иди у кухињу и скувај камилицу."

Лисица је устала и отишла у кухињу. Тек што су опет сви поново задремали, лисица је опет стала да кука и дуго је јаукала, те јој Мојца опет рече да скува себи камилицу. Лисица је тако ишла три пута у кухињу да кува себи теј. У ствари, њу није ништа завијало у трбуху, а није ни камилицу кувала. Знала је где је Мојца Покрајцуља оставила мед и полизала га је до краја. После је слатко заспала.

Ујутру је Мојца Покрајцуља поново свима одредила шта ће да раде, а лисици је рекла:

"Ти, шваљо, пошто си синоћ била болесна и ниси могла да спаваш, полежи сада мало дуже да се опоравиш."

У кухињи је убрзо затим настала бука и препирка.

"Ти си мед полизао!"

"Нисам ја, него си ти!" стали су они да се међусобно оптужују.

Мојца Покрајцуља је закључила:

"Лупеж је био неко од домаћих. Нико други није знао за мед, а није ни могао ући у лонац, јер су врата била замандаљена."

Да би се гости опрали од срамоте, вук је саветовао:

"Полегајмо сви на леђа, отворимо уста и сунчајмо се! Мед ће, ономе ко га је појео, поцурити натраг и капаће му из уста."

Сви су полегали на траву испред лончића и одмах заспали. Једино је лисица остала будна, јер јој савест није била мирна. И збиља мед поче да јој цури из желуца и да капље на земљу. Она се брзо обриса и зеца, који је спавао поред ње, намаза медом око уста. После тога је и она безбрижно заспала.

Пробудила ју је галама. Док је она спавала остали су се пробудили и видели да је зецу цела губица умазана медом. Стали су да га немилосрдно туку. Пре него што је могао да побегне, они су му поломили предње ноге. А кад је побегао, сви су потрчали за њим и Мојца Покрајцуља остала је сама с лонцем.

Зецу више никада нису израсле поломљене предње ноге, зато су му и дан дањи предње ноге краће од задњих.

Оно што никада није било и што никада неће бити

Пловила три брата морем. Настаде бура и разнесе им лађу. Браћа испливају на неко брдо које је штрчало из мора. Нађу ту извор живе воде, налове риба поред обале, нађу и птица у густом жбуњу. Али шта им је све то помагало: нису имали ватре. Један од браће попе се на брежуљак и угледа ватру. Браћа се много обрадоваше и брзо се договорише да најстарији пође тамо по ватру. И он се упути преко брежуљка у другу долину где је сијала ватра. Тамо нађе једног косматог, огромно великог човека, који је у руци држао чворновату батину са крајем као у буздована, и чувао стражу пред ватром.

"Шта хоћеш ти, слуго?" упита он придошлицу.

"Ватре", одговори брат, "нас три брата хтели бисмо да наложимо ватру, али немамо чиме да потпалимо."

"Даћу ти", одговори људескара, "само ми једно мораш рећи: оно што никада није било, што ни сада није и што никада неће ни бити."

Брат поче нешто да брбља, да нагађа, али свакако није ни знао ни умео рећи оно што треба, јер космата људескара подиже батину, ону своју чворновату штапину, и добро му намести леђа, а ватре му не даде. Кукајући, врати се натраг.

"Пођи ти!" рече он средњем брату.

Средњи брат оде и прође исто као и старији: доби батине по леђима, али ватре не доби. Како су млађег брата сматрали као некакву бену, старија браћа му рекоше:

"А што ти да идеш, звекане један, кад нас двојица нисмо могли ништа добити, како ће добити једна таква замлата као што си ти!"

Али како је без ватре била све већа невоља, почеше га и сама браћа наговарати:

"Иди, покушај, можда имаш среће, главе немаш, то знамо."

Најмлађи брат тада оде к оној људескари што је имао ватру.

"Шта хоћеш ти, слуго?" упита он најмлађег брата.

"Да ми даш мало ватре."

"Чини ми се да су два глупака већ била овде, па ниједном нисам дао. Ако ти боље одговориш, даћу ти. Реци ми нешто што никада није било, што ни сада није и што никада неће бити."

Најмлађи брат стаде да смишља и размишља, и досети се.

"То ћу ти одмах рећи", одговори он људескари, "само ме саслушај. Неко се једанпут најео боба. Али се једно зрно боба у њему није сварило, већ је остало упола сирово и остало је цело. Због тога га желудац није подносио и избацио га је из себе. И из тог боба је израсло велико, велико дрво, које је допирало до у небо. С једне стране, уместо грана, то дрво је имало честе чапорке као пола лествица. ,Како би било’, рече овај човек што се најео боба ,како би било кад бих ја и суседе, и жену, и децу, и овај свет оставио и уз ово дрво које је израсло из мога боба попео се на небеса. Небеса су ипак небеса, а свет је свет.’ И тај човек не буде лењ, него се уз дрво попне на небеса. Врата су била само притворена, он их мало гурну и нађе се у небесима. Бога и свеце није видео. Свети Петар је седео на троножној столици, пред њим је била дрвена ступа и он је у њој туцао просо. Из ступе су излетале мекиње и падале на чаршав који је био прострт по тлу. ,Шта ћеш то да правиш, св. Петре? Просену кашу?’ упитао га је. ,Рад бих био да једем’, одговори св. Петар ,па туцам овде иза врата и сачекујем кад нека душа дође овамо горе, али већ дуго нема никога.’ Човек ту мало поседе, а Петар настави да у ступи туца просо. Човеку поче бивати досадно на небесима и зажеле да се врати натраг на свет. Ја идем кући к жени и суседима’, рече он Петру. ,Стој, пријатељу!’ одговори Петар ,ти си се овамо попео уз дрво, зар не? Али дрвета више нема, јер је малочас прасица дрво подровала, појела боб из кога је дрво израсло и све се сасушило и пало на гомилу. Како ћеш сад доле?’ ,То ће бити наопако’, рече човек ,да немаш мало ужета или нешто слично да се низ њега спустим на земљу?’ ,Немам ништа’, одговори му Петар. ,Дај ми, дај ми пехар мекиња, кад већ туцаш просо за кашу, и ја ћу од њих оплести уже.’ Петар му даде мекиња, он оплете уже и привеза га за шарку од небеских врата и низ то уже поче се спуштати на земљу. Али је уже било прекратко. Шта сад човек да ради? Успуза се поново горе, одсече од ужета с горње стране и привеза на доњу страну. Тако је чинио стално и већ беше сишао близу земље. Недостајало му је само за још један скок. ,Не вреди да још то надовезујем, радије ћу скочити’, рече и скочи на земљу. Али је то ипак било превисоко, јер се он заби седам лаката дубоко у земљу и није могао да се извуче напоље. ,Чекај, чекај’, тако је рекао ,имам ја код куће мотику, идем по њу да се откопам.’ Пође кући, узе мотику и ископа се из земље. ,Да ова мотика више никада никога не откопава, ја ћу је бацити у огањ’, помисли он и заиста баци мотику у ватру. И шта се деси: мотика која је била од гвожђа изгоре, а дрвена држалица остаде у пепелу цела. Човек онда пође кући и уз пут срете кумове који су носили дете на крштење. ,Кога то носите’ упита их он ,чије је то дете?’ — ,То је твој отац, тек што се родио и сад га носимо на крштење’, рекоше му кумови.

Ето, то је најмлађи брат, којега су сматрали будаластим, испричао оном јуначини што је чувао ватру.

"Добро си то испричао, даћу ти ватре", рече му људескара, натрпа му пун ватраљ угарака и жара и даде му.

Браћа су онда кувала, пила и јела, а мени нису ништа дала.

Како је Павлиха попца продао

Павлиха је био једини син у своје мајке. Она га је неизрециво волела, иако јој је он задавао много посла. Становали су сами њих двоје у малој, али сопственој кући. Када је одлазила куда од куће, мајка је увек остављала Павлиху самог, без некога ко би га чувао. Поуздавала се у синову послушност. Говорећи по правди, Павлихи се мора признати да је био увек готов да послуша, све је извршавао тачно онако како му је било наређено, ни за длаку друкчије. А кад је нешто морао да уради по својој памети, онда је то испадала права павлиховштина.

Једнога дана Павлиха је остао сам код куће. Одлазећи од куће, мајка му је строго запретила да нипошто не претура по кући, као што је имао обичај. Нарочито му је оштро заповедила да се мора клонити пећи, јер се у пећи, у неком лонцу под пепелом, налази тобоже попац, страшна, злочеста животиња. Мати му је запретила да ће му попац одмах ископати очи ако само погледа у пећ. Павлиха је тврдо обећао да ће послушати и да из куће неће никуда излазити, него да ће све време седети иза пећи.

А шта је био тај попац? Пун лонац талира добро прекривених пепелом. Мајка их је скривала од Павлихе и знала је зашто. Знала је она Павлихину навику да претура по кући када остане сам у њој. Стога се бојала за талире, јер бог зна шта би Павлиха с њима урадио кад би их нашао. Чинило јој се да ће новац бити најбоље сачуван ако га остави у пећи, зато га је ту и оставила, а сину је рекла да се унутра налази попац, који ће му очи ископати само ако погледа у пећ. Мислила је да ће на тај начин најлакше сакрити талире од Павлихе.

Тек што је мајка отишла од куће, а у село дође неки Рибничанин с великом корпом лонаца. Вичући по сокацима, он је нудио своју робу. Али се нико не појави да му је купи. Једино су деца буљила у њега, просто очима да га прободу. И Павлихи се учинило да се на сокаку нешто необично догађа. Нешто га јеј вукло да оде да погледа, али се сећао шта је мајци обећао. Остао је код куће, иако му се чинило да чује како попац цврчи у пећи. Дрхтао је од страха као прут на води и лупао главу како да попца отера од куће.

Видевши да по сокацима ништа неће продати, Рибничанин пође да своју робу нуди по кућама.

Почео је од куће у којој је Павлиха дрхтао иза пећи. Још с ходника продавац повика:

"Хоће ли бити какве трговине?"

"Не ништа, чико, "ништа", јави се Павлиха иза пећи, "мајка није код куће! Али ћу вам продати једног попца, ако вам је воља. И даћу га врло јевтино.

"Зашто да не? Покажи ми га, да бар видим какав је тај попац", рече Рибничанин отварајући врата. "Ну, дечко, а где ти је попац?"

"Ја вам га нећу показати, потражите га сами, ако хоћете да га видите. Погледајте у пећ, чучи тамо у неком лонцу. Мене је страх и овде поред пећи, јер попац је опака животиња", приповедао је Павлиха Рибничанину.

Овај спусти корпу и пође да погледа у пећ. Кад је видео шта има унутра, он рече дечаку:

"Видео сам га. То је збиља опака животиња, замало да ми та утвара није нос одгризла, али ћу га ипак купити да га држим код куће место пса. Знаш шта, дечко, да се нас двојица не погађамо, дајем ти сву ову корпу лонаца. За тебе ће то бити добро, јер ћу те спасти попца, пошто ће та опака животиња, осећајући да си ти ту сам, провалити пећ, и онда тешко теби. Но, је ли ти доста толико за њега?"

"О, чико, како сте добри! Само брзо извадите попца из пећи и бежите с њим. Мајка ће се много обрадовати што сам попца тако богато трампио. Сад ће моћи без бриге да кува качамак", рече Павлиха.

Рибничанин га брзо ослободи попца и изгуби се што је брже могао. Радовао се што је своју робу тако брзо, и што је још боље, тако скупо продао. А Павлиха је сада одахнуо: није се више морао бојати попца. Од силне радости није знао шта да ради. Мислио је у себи како ће му се мајка обрадовати кад сазна како је Павлиха скупо продао попца и тако ослободио кућу од опаке животиње. Да би му мајка, одмах чим прекорачи преко прага, видела лонце, Павлиха одлучи да направи праву павлиховштину. Провртео је дно сваке посуде и све чиније и лонце нанизао на једно уже, а затим то уже затегао од једне стране ходника до друге. А сам је сео на огњиште да мајка на тај начин види да се више не треба бојати попца: ето ни Павлиха га се више не боји, зато седи испред пећи. Седео је тако доста времена, али никако да дочека мајку. Срећна трговина тако му није давала мира да би он, сигурно, о томе телеграфски јавио мајци да је тада то било могуће. Али како тада то није било могуће, он остави и лонце и кућу и полете, што је брже могао, да нађе мајку. Кад ју је нашао, није могао своју срећу да јој исприча толико брзо колико је желео.

Јецајући, он је причао мајци да ће од сада без бриге моћи да барата по пећи пошто попца више нема, јер га је он богато продао и добио за њега више лонаца него што их је потребно целом селу. Да се мајка није нимало обрадовала тој вести, лако је погодити.

"Лепо си ми то направио", рекла му је она, "за гомилу лонаца дао си мој мираз. Две стотине сребрних талира дао си Рибничанину да однесе. А сада иди да га тражиш где год знаш. Богзна ко је он био и где је сад! Од моје покојне мајке, бог јој дао вечни мир и покој, ја сам те талире добила још онда кад су за мном гледали сви момци из наше парохије. Чувала сам их до сада за тебе да би ти нешто имао, а ти си их..." и више није могла говорити, сузе су јој залиле очи да је једва што видела пред собом.

Пошла је право кући. И док је ишла кући, сузе су почеле мало да јој усахњују, али су јој поново линуле низ лице као киша кад је угледала како је Павлиха све то посуђе упропастио. Надала се пре тога да ће те лонце продати суседима и тако повратити нешто новаца. Сада није имала речи које је њен син заслуживао да му се каже. Три дана је непрестано плакала за талирима. А Павлиха се није жив чуо. Он је безазлено посматрао мајку, као да ништа није урадио, и можда је, волећи је у срцу, бројао њене сузе, којих је било много више него талира. И често је после тога слушао материне прекоре због упропашћеног мираза.

Како је Павлихина кућа изгорела

Убрзо је Павлиха имао прилику да покаже мајци како врло поштује њене заповести и како ни за длаку не одступа од онога што му је речено да уради.

Опет је Павлиха био једнога дана сам код куће. Мајка му је била у цркви и све своје домаћинство била је препустила сину. И Павлиха се није штедео од посла. Испретурао је и преслагао све што се само дало померити. Можда је мислио да се још где крије какав попац.

Враг га одведе и у оставу где су држали дрва. Остава је била мрачна и пуна сувих дрва. Павлиха је хтео да сазна какве се све тајне скривају ту између цепаница. Стаде да претура дрва мислећи да због самих дрва ова остава не би била тако мрачна као зимска ноћ, већ да сигурно његова мајка у њој скрива нешто нарочито. Али ко може у тами нешто наћи? Да се то не може, знао је добро и Павлиха. Пође онда до огњишта, донесе жара и наложи насред дрварнице. Добро ју је осветлио, јер је дрва имао доста. Сад је брже и вредније стао да претражује, али се убрзо упалише дрва. Ускоро је сва дрварница била у огњу. Неспретни Павлиха није знао шта да ради: није се усуђивао да позове суседе, а мајка није била код куће. Шта је друго могао да уради него да трчи по матер. Затворивши врата од куће, он одјури у цркву. Кад је дошао у цркву, он клече испред певнице и доста времена проведе тако лепо се молећи Богу. После тога приђе мајци, која је са женске стране управо према њему седела у клупи. Приближи јој се полако и тихо јој на уво рече да код њих у кући гори. Старица се толико уплаши да паде у несвест. Неки од људи који су ту били најближи почеше жену да повраћају свести, а неки упиташе Павлиху шта је то тако страшно рекао мајци.

"Мајка би се љутила кад бих ја то још некоме другоме казао", одговори им он и никоме ни речце не писну о пожару.

То и није било потребно, јер је напољу већ била повика да је избио пожар. А и Павлихина мајка, кад се поврати свести, плачући им потврди ту тужну новост. Убрзо у цркви није било никога, јер су сви већ одјурили до пожара. Павлиха са својом мајком био је скоро последњи.

"Сине, сине," говорила му је мајка, "сад си ме сасвим упропастио! Од сада ће нас туђа врата тући по петама!"

"Не бој се ништа, мајко", одговори јој Павлиха, "неће нас тући туђа него наша врата!"

Потрча после тих речи и скиде кућна врата, која још не беше ватра ухватила, и упрти их на леђа тако да је одоздо ударао петама у врата. Носио их је лако, јер је био врло јак. Није ни чудо: пуних седам година је сисао сису.

С вратима на леђима, стаде пред мајку и рече јој:

"Ето, мајко, спасао сам бар врата да имамо своја!"

Мајка му на то не рече ниједне речи, већ седе на земљу и поче плачући да гледа како људи покушавају да угасе ватру или да бар суседну зграду сачувају од пожара. Трапави Павлиха је за то време носио унаоколо своја врата и сматрао се најсрећнијим, јер је спасао врата из ватре.

Павлиха ове последње речи материне није разумео: мајка је хтела да каже да ће туђи људи за њима затварати врата кад они буду ишли и просјачили по туђим кућама, пошто им друго није остало кад им кућа изгори.

Људи су убрзо угасили ватру. Павлиха је морао код других људи да тражи кров над главом, пошто нису имали чиме да поправе кућу. Људи у њиховом селу су га трпели још неко време, па су после Павлиху истерали из села јер им је био и сувише досадио. А мајка није могла без сина, па је и она пошла за њим. Отада су лутали стално по свету. И Павлиха је стално и брижљиво носио са собом врата, једино што му је још остало.

Како се Павлиха обогатио

Скоро годину дана они су тако лутали по свету. Једнога дана се деси да залутају у некој шуми. Дуго су тражили прави пут, али га нису могли наћи. Ишли су по шуми све до позне вечери, а никако да изађу на какву чистину. Шта су онда могли да ураде? Морали су ту, усред густе шуме, да потраже место где ће лећи. Али, Павлиха је добро знао да су вукови и друге дивље звери у шумама код своје куће и да човек ту није у сигурности, нарочито ноћу. Тада он ипак измозга нешто мудро: саветова мајци да наместе постељу на дрвету, јер му се на високом храсту чинило сигурније него на земљи. Мати му је била с тим задовољна. Он онда најпре њу изнесе на дрво. Умео је добро да се успуза, а био је и јак, то му се мора признати, иако није био баш нарочито бистар. Угнездивши најпре мајку на дрво, он се врати по врата, јер ни њих није хтео да остави вуцима. Брзо су и врата спасена од сваке опасности, али је још нешто лежало на земљи. Шта је то било? То је било воденичко коло које је Павлиха недавно ишчупао из неке напуштене воденице. Мислио је да ће кроз седам година све бити у реду и да ће му тада затребати можда једном и овај воденички камен и отада га је носио са собом. Изнесе он још и воденичко коло на дрво, па се и сам смести међу гране.

Тек што су били захркали, под храст стигоше разбојници и стадоше да пребројавају талире, које су мало пре тога украли. Дуго су пребројавали и делили плен, а напослетку се због једног талира за мало и не потукоше. Препирали су се толико љуто да су пробудили Павлиху на дрвету. Павлиха их је слушао извесно време и гле, работе: баци међу њих онај воденички камен. Једног разбојника уби одмах на лицу места, док су остали, запрепашћени и престрављени, гледали на дрво, не могавши да разјасне себи како је воденичко кола стигло на тако висок храст. Помислили су да је то очигледно Божја казна. Убрзо затим падоше доле и врата. Преплашени разбојници се разбегоше, оставивши сав новац ту, на месту. Павлиха се спусти низ дрво, покупи цео новац и понесе га на храст. Онда пробуди мајку и исприча јој шта се десило док је она спавала.

"Мајко, сада смо на коњу!" рече јој он, "две хиљаде талира нема ни наш председник општине. Ми смо сад богати! Ето види како ми је воденичко коло добро дошло, а ти си ми бранила да га носим са собом. Сутра ћемо отићи кући и сазидаћемо кућу какве још до сада није било у селу."

Кад је забелела зора, они се спустише на земљу. Убрзо наиђоше на неко оближње село, купише код неког сељака кола и коња и одвезоше се кући. Павлиха је понео са собом и врата и воденичко коло за вечни спомен како се обогатио.

У родном селу људи су их гледали помало разрогачених очију, али им је Павлиха с времена на време показивао по неки талир, као дајући им на знање да више није просјак. Већ другога дана он сазва све зидаре и тесаре из трију парохија и они су под његовим надзором убрзо подигли најлепшу кућу у том селу. Сва кућа је била сасвим нова, једино су врата на њој била стара — тако је Павлиха хтео. Тражио је да му воденичко коло узидају изнад врата, али тако да се види. Павлихина мајка је сад опет била весела, а и Павлиха је био сасвим срећан, само му је нешто недостајало: није имао супруге.

Земља дембелија

На некој планини, где је било толико крава-музара да за њих сва земља није могла дати потребан број кравара, паметне главе ту незгоду решише овако:

Ископали су велики, велики рибњак. У њега, истина, нису довели воду, али су зато од једне обале до друге саградили висок, засвођен мост. На тај мост они су од јутра до вечери догонили краве. Планинке су седеле на мосту и музле у рибњак, који је до увече био пун млека. У рибњак су онда, кад се он напуни млеком, долазили мушкарци у чамцима и догонили судове. Сваки чамџија имао је уза се по један велики ватраљ. Тим ватраљем он је скидао павлаку и лопатом је сипао у суд. Када напуне судове, они их затворе и гурну да се откотрљају у долину. Док се судови котрљају тако низ страну, павлака се у њима лупа и у долину су долазили судови у којима је већ било масло. У долини су људи дочекивали судове и масло делили по тежини. Али, како нису имали теразија, направили су они своју вагу. Вагали су на воловским двоколицама. И то овако.

На руду би сео неки дебељко, а остали би стављали масло на задњи крај двоколица. Кад се руда заједно с оним дебељком подигне увис, на двоколицама је, по старој доброј мери, било равно цента масла. Тако су делили масло из дана у дан.

На том поседу било је толико света да су се за јело смењивали. Једни су долазили, други су већ седели и јели, трећи устајали од стола, четврти попуштали опасаче на чакширама да им не попуцају, и тако редом читавог Божјег дана. И тако је било из дана у дан. Али како није било толико послуге да их све послужи, они су од степеништа, па доле до стола направили "рижу", исту онакву као што праве у планини да њоме спуштају балване у долину. Низ ту рижу при сваком залогају долетали су уштипци. А маст за машћење дотицала је жлебом који је био прибијен уз саму рижу.

Свима је у том крају било сасвим добро. Само за једног није било добро, јер је морао да живи о својој храни. Тај несрећник био је најмљен само зато да седи у прикрајку поред дугачког стола и да својим гунђањем о томе како је храна слабо замашћена непрестано забавља оне који су јели. Да овај човек није живео о својој храни, он свакако не би могао гунђати и они који су јели заборављали би да су уштипци још увек недовољно замашћени.

Довитљиви слуга

Неком намћорастом властелину био је потребан слуга. Али, ко да служи код њега?! Свак ко је хтео да ступи у службу код њега морао је уложити стотину цекина и овако се опкладити с властелином: ако се слуга пре наљути, господар ће му одсећи три каиша коже с леђа, и изгубиће уложених сто цекина, а ако се господар први наљути, и слуга ће с њиме поступити на исти начин и добиће, поред својих уложених стотину цекина, још и других стотину. Плата је збиља била лепа, али ко да се не наљути на ћудљивог властелина, који је био велики особењак. Многи су дошли у замак здрави и са стотину цекина у џепу, а из замка изашли после неколико дана искасапљени и празна џепа.

У сиромашној колиби близу замка живео је човек са три сина. Свакоме од тих синова мајка је била оставила по стотину цекина. Они су сви били одрасли и приправни за сваки посао. Код куће за све њих није било довољно посла, а погодну службу нису могли наћи. Уто онај властелин огласи да му је потребан слуга. Сваки од њих је хтео да први оде у службу, па чак и најмлађи брат, којега су сматрали луцкастим, те је стално чучао у запећку и чувао мачку. Па и он је молио оца да га пусти у замак. И пошто се браћа нису могла сложити, отац одлучи да први иде да служи код властелина најстарији брат. Најстарији онда узе својих стотину цекина и оде те се погоди с властелином.

Сутрадан рано властелин пробуди слугу и рече му:

"Данас ћеш ићи да ореш, али доручак ти неће донети на њиву, а кући се не смеш вратити пре него што се врати пас, којега ти дајем да иде с тобом."

Слуга устаде, упреже коње, доваби пса, којега је куварица добро нахранила, и пође да оре. Сунце се тек дизало кад је он стигао на њиву. Пас се склупча испред лесковог грмена, а слуга поче да оре, и орао је, орао толико да му је зној у млазевима цурио низ лице. Подне је већ било прошло, црева су му крчала, али се пас није помицао с места. Тек пред вече он се подиже испод грмена и пође ка замку, а слуга с плугом за њим.

"Да се ниси нешто наљутио зато што си морао тако дуго да чекаш на доручак?" упита га властелин, који га је чекао пред коларницом.

"Доврага, како да се не љутим?!" срдито је одговорио слуга. "Цео дан морам да орем, што је тежак посао, враг нека ме носи, па још не добијем ни да једем."

Властелин потеже нож из џепа, одреза слузи три каиша коже с леђа и отера га.

Идућег дана дође средњи брат. Погоди се с властелином исто онако као и старији брат и уложи стотину цекина. Господар му нареди да иде да оре, па се и са њим деси све исто као с његовим братом: сав крвав и празна џепа врати се увече кући.

Сад пође у замак трећи — најмлађи брат, којега су сматрали луцкастим. Пошто се погодио с властелином, овај га посла да оре. Слуга запреже коње, доваби налокано псето и пође на њиву. Пас по старој навици леже под лесков грмен, а слуга удари једну бразду овде, једну онде, па дохвати отикач од плуга и њиме право у псето. "Лупежу, лупежу један!" зацвиле пас и брзо пође кући, а слуга с коњима за њим.

"Зар си већ код куће?" зачуди се властелин.

"Па рекли сте ми да дођем онда кад и пас буде дошао", одговори му слуга. — "Нисте ваљда због тога љути?"

"Ни најмање! Узораће то већ неко други," рече господар сећајући се погодбе. "А сутра отерај четири вола на пашу у ону ограђену ливаду, али не дај Боже да отвориш лесу или да плот расечеш. А волови морају бити у огради!"

"Тако ћу и урадити!" одговори му слуга, пође по волове и забаци секиру преко рамена. Кад је с воловима стигао до плота, он удари сва четири вола секиром у чело, тако да се они изврнуше. Затим их расече на комаде и преко плота пребаци у ливаду.

"Јесу ли волови већ у огради?" упита властелин слугу.

Јесу, разуме се", одговори он.

"А како су доспели унутра? Можда си отворио лесу или си плот расекао, пошто си носио секиру?"

"Не, не! Ја сам их поубијао, а затим у комадима пребацио преко ограде. Ваљда се не љутите?"

"Види ти њега! А што да се љутим? Имам ја још доста волова. А сада иди и донеси месо кући!"

Послушни слуга оде, натовари воловско месо на кола и поред замка отера својој браћи, кући.

"Где си оставио месо?" упита га господар кад се он врати у замак.

"Отерао сам га браћи, пошто немају ништа да једу. Није вам, ваљда, жао?" извести послушни слуга.

"Што да ми буде жао, ја имам доста меса", рече властелин. "А сад ћеш кола од сто мерица каришика (мешаног жита) одвести у воденицу. Али не дај Боже да ти ко помогне да дигнеш на кола или скинеш са кола."

Слуга запреже у кола, на којима је већ све било припремљено, и полако пође ка воденици. Кога год је уз пут срео, он га замоли да пође с њим до воденице да му помогне да скине жито с кола и да брашно натовари на кола. Нађе их доста да му помогну, а затим све отера браћи.

"А где ти је брашно?" упита властелин слугу кад се овај с празним колима врати у замак.

"Отерао сам, га браћи, пошто имају меса, али немају хлеба. Да ли вас то љути?"

"Што да ме љути, имам ја још и жита и брашна", говорио је властелин шкргућући зубима. "Сутра довези из подрума за вино оно буре што стоји у углу, али га мораш ти сам попети на кола!"

Слуга се одвезе у виноград где су се налазили подруми с вином и, идући тамо, он нађе уз пут довољно људи да му помогну да буре од сто ведара подигне на кола. Натовари га и затим одвезе браћи.

"А где ти је вино?" упита га властелин кад се он врати с празним буретом.

"Пију га сад моја браћа. Ви и сами знате, господине, да уз хлеб и месо треба и вино. Због тога ваљда нисте љути?"

"Не бој се! Имам ја још доста вина", говорио је властелин, дрхтећи од гнева.

"А сад добро упамти што ћу ти наредити. Вечерас ћу се ја са својом госпођом одвести колима у виноград. Пошто вечерас неће бити месеца да нам светли, мораш ти да светлиш, али ти мораш бити овде, код куће, поред кола кад ми будемо одлазили и мораш бити тамо у винограду поред подрума за вино кад ми будемо излазили из кола."

"Све ће бити у реду, господине!" одговори услужни слуга.

Увече је кочија стајала припремљена пред шупом за кола, а слуга је иза ораховог стабла распаљивао велики комад труда. Дође властелин с госпођом и седоше у кочију, а слуга седе позади и распаљени труд ћушну у кров од сламе. После извесног времена сав замак је био у пламену. Кад су стигли у виноград, послушни слуга је већ стајао поред кочије. Кад су одлазили отуда, гурну опет слуга запаљени труд у стреху од сламе. Велики пламен који је убрзо обузео целу зграду осветлио је сву околину тако јасно да се властелин није могао због тога довољно нахвалити својим слугом.

"Којег си врага направио, те си ми спалио замак?" викну властелин на слугу кад виде да од његовог замка није остало ништа до гомила пепела и опаљено камење.

"Светлио сам вам онако као што сте ми наредили", одговори слуга. — "Нисте ваљда љути?"

"Нимало!" одговори властелин сав зелен од беса. "Можемо преноћити и у згради у винограду. Хајдемо у виноград!"

"Не знам хоће ли се моћи тамо преноћити", рече слуга. — "Видели сте и сами да сам вам светлио и при повратку из винограда кући."

"Шта, зар си спалио и оно онамо!?" викао је властелин.

"Де, де, нећете се ваљда због тога разбеснети?" тешио га је слуга тражећи нож у џепу.

"Зашто да се разбесним?" одговорио је властелин мирно, пошто му је била драга кожа на леђима. "Имам још довољно новаца. Поћи ћемо у свет, па и ти с нама. За ову ноћ примиће нас сусед под свој кров."

Властелин из суседства даде им вечеру и одреди им две собе за преноћиште. Слуга целе ноћи није ока склопио: непрестано му се по глави ројило две стотине цекина. Била је већ давно прошла поноћ кад он зачу како се у суседној соби властелин разговара са својом госпођом. Брзо притрча вратима и наслони уво на кључаоницу.

"Морам га се отарасити, па макар он био сам ђаво!" рече властелин својој жени. "Сутра ћемо стићи на море и тамо ћемо преноћити на лађи. Нас двоје ћемо лећи на палубу лађе уздуж, а он ће морати да лежи попречке, нама испод ногу. Ко се од нас двоје први пробуди, тај ће га гурнути у море."

"Ђавола ћеш ти гурнути мене!" рече тихо препредени слуга и леже поново у постељу.

Идућег дана пред вече они стигоше на море, где су намеравали да преноће на лађи. Полегаше онако као што су се властелин и његова госпођа договорили. Слуга леже на одређено место и направи се као да спава. Кад су господин и госпођа заспали, слуга устаде, узе властелинову жену и стави је на своје место, а он сам леже поред властелина. Кад се овај после извесног времена пробудио, свом снагом гурну своју жену право у — море.

"Ослободисмо га се!" рече властелин слузи који је лежао поред њега.

"Није баш тако!" насмеја се слуга. — "Ослободили сте се своје жене, а не мене!"

"Гром те спалио!" викну властелин.

"Нисте ли можда љути?" стаде препредени слуга да му се смеје и да тражи нож.

"До сто ђавола! Како да се не љутим кад си ме оставио без свега, па чак и без жене! Ево ти две стотине цекина и губи се!"

"Погодба је била друкчија", рече слуга, па извади нож из џепа и с властелинових леђа одреза три каиша коже. После тога одјури кући, где је као и раније чучао у запећку и чувао своју мачку. Али су сад сви имали доста да једу и пију.

Поговор

Скупљање народних умотворина код Словенаца почело је доцкан, тек у другој половини прошлог века, онда кад је у многих европских народа тај посао био већ углавном завршен. Код Срба, на пример, новија књижевност на народном језику почиње да се развија упоредо с радом на скупљању народне књижевности. Могло би се чак рећи да је, до извесне мере, народна књижевност код Срба претходила такозваној уметничкој књижевности деветнаестог века. Цела српска књижевност прве половине овог столећа може се везати за рад Вука Ст. Караџића и за његово прикупљање народних умотворина. Утицај народне књижевности и Вукових реформи прелази знатно прву половину деветнаестог века.

Код Словенаца је тај однос био прилично друкчији. Много пре него што су се појавиле прве збирке словеначке народне, усмене књижевности Словенци су имали низ значајних књижевних стваралаца, међу којима је био и Прешерн.

Свакако да је то закашњавање у бележењу и скупљању усмене народне књижевности учинило да богатство словеначких народних умотворина буде мање и мање разноврсно него у неких других његових ближих или даљих суседа. Зато с доста разлога можемо претпоставити да је некада у самом народу то богатство било веће и да је оно, у време кад се приступило његовом прикупљању, већ било у опадању.

Касно бележење народне књижевности на подручју словеначких земаља имало је и још једну последицу: доста видан утицај других скупљача и већ познатих народних умотворина и књижевности других народа. Тај утицај, међутим, није увек дао добре резултате. Неки од словеначких радника на овом послу нису били у стању да јасно осете квалитете и особености аутентичног народног стваралаштва, па отуда у њиховим збиркама нисте, много пута, сигурни шта је непосредна народна умотворина, а шта "литература" и књижевни манир састављача збирке.

Ово се, свакако, не односи на све скупљаче и све збирке народне књижевности код Словенаца. Има, разуме се, и код њих аутентичних текстова и поузданијих сакупљача, ма колико да међу свима њима нема ниједног Вука Ст. Караџића.

Састављач ове књиге прегледао је све збирке словеначких народних приповедака до којих је могао доћи. Неке од тих збирки постале су већ поодавно библиографска реткост и до њих је преводилац и састављач књиге, коју читалац има у рукама, могао доћи само благодарећи предусретљивости Slovenske akademije znanosti in umetnosti у Љубљани.

Приче унете у ову књигу узете су из следећих збирки: 1) Dominicus: Narodne pripovedke za mladino, I, II, [III] zvezek, Ljubljana, 1884., 2) Gabršček: Narodne pripovedke v Soških planinah, Gorica, 1910., 3) Kontler in Kompoljski: Narodne pravljice iz Prekomurja, I, II zv., Мaribor, 1923. i 1928., 4) В. Krek: Slovenske narodne pravljice in pripovedke, Мaribor, 1885., 5) Fr. Hubad: Pripovedke za mladino, I zv. Ptuj, 1887.

При избору текстова који ће бити преведени и унети у ову књигу намењену српскохрватском читаоцу одлучивало је, као при свим пословима овакве врсте, пре свега лично мерило. Такве послове, уосталом, није могуће друкчије ни урадити. Лични критеријум, ма колико се састављач овакве збирке иначе трудио да свој критеријум заснује на неким општијим принципима, остаје увек одлучујући. Самим тим остају отворене могућности и за разноврсне приговоре учињеном избору. Оно што овде можда још треба додати, то је ово. Састављач књиге није имао намеру да направи ма какву антологију словеначке народне приповедне прозе, иако сваки избор сам собом значи одабирање оног што човек који врши то одабирање сматра, у овом или оном погледу, најбољим или најкарактеристичнијим.

Оно што ће, уверени смо, ових тридесетак прича моћи да пруже читаоцу, нарочито млађем читаоцу, то је увид у словеначке прозне народне умотворине. Међу тим причама читалац ће наћи неколико њих које несумњиво спадају у оно што је у словеначкој народној књижевноπти и најкарактеристичније и најлепше.

Наша намера је била да овај избор за читаоца представља извесну целину, али занимљиву и с довољно разноврсности. Наговестили смо, мало раније, да све унете приче нису једнаке вредности, што се, уосталом, није могло ни очекивати. Али, оно што, поред осталог, одмах пада у очи, то је разлика која постоји у погледу уметничке разраде, развијености одабраних мотива и садржаја. Неке од ових прича су развијеније, са ширином у приповедању, са сложенијом фабулом и већим обухватом, са збивањима и појединостима које се у току приповедања умножавају и дају доказа о инвентивности приповедачевој. Друге су, опет, мање развијене, скоро само приповедачке скице, где је оно наративно и епско, сведено на најнужнију меру, понекад само на оно што је догађај. Па и у неким од тих развијенијих прича нема увек довољно уједначености у приповедачком поступку, ни равномерности и постепености у казивању.

Приговори ове врсте морају ићи свакако у првом реду на рачун оних који су приповетку записали. Да је улога онога који записује усмену народну причу у овом случају врло велика показао нам је још В. Караџић не само својим збиркама народних приповедака, него и непосредним изјавама како је он у сличним случајевима поступао, из чега се види да је посао оваквих записивача врло сложен и да није нимало механички.

Међутим, и поред тих и сличних замерки које бисмо могли учинити приповеткама у овој књизи, ниједна од њих није без своје занимљивости. Понекад наивна, али увек богата машта народног приповедача ни у једној од ових прича није губила од снаге која чини суштину усменог народног приповедања. Две главне особине које карактеришу народну приповетку уопште, сликовитост и непосредност онога што се казује и конкретност и једноставност уметничког израза, заступљене су и овим причама.

Објашњење за та својства народних умотворина најпоузданије можемо наћи ако се подсетимо како је настајала и како је трајала и живела народна књижевност до момента кад је била забележена.

Пут једне приповетке, на пример, од првог њеног зачетка и од првог њеног ствараоца па до дана кад је записана био је дуг. Тренутак њеног настанка ми можемо само посредно и приближно одређивати. Да је и било у оном првом облику, у оном облику у коме је оваква књижевна творевина настала први пут, да је и било у њеном склопу, у појединим њеним деловима и њеном изразу нечега неподесног, то се морало, на том дугом путу, исправити, исклесати и уобличити толико да се дође до оне форме у којој ствари могу да трају и да се преносе из поколења у поколење. Све оно што је било појединачни манир, особеност или ћудљивост појединца морало је отпасти. Све што није било нужно, све што се могло заменити једноставнијим и трајнијим није се могло одржати. Као што и у природи све оно што траје тражи и, самим својим тражењем, налази целисходан свој облик, тако је и ова уметничка творевина у том свом дугом ходу, дугом понекад и неколико столећа, морала усавршити она својства која ће јој обезбедити дуг век трајања. Питање је само хоће ли човек који скупља народне умотворине и преноси их у писану реч имати довољно смисла и даровитости да у тим делима доврши ону последњу и дефинитивну кристализацију уметничких својстава. Када је скупљач народне књижевности човек с довољно даровитости, онда литература једног народа добија у тим народним умотворинама дела трајне уметничке вредности.

То је прво што, у вези с конкретношћу, једноставношћу израза и непосредношћу приповедања у народним умотворинама треба држати на уму.

Друго, и непосредно везано с овим, што је условило и одредило тај и такав израз у овим књижевним делима био је начин саопштавања једне такве уметничке творевине.

Она је увек била не само намењена човеку уопште, него је била и непосредно њему казивана. Уметник се ту обраћа не неком замишљеном или претпостављеном читаоцу, већ човеку, људима који су непосредно пред њим и око њега, који су у истом часу и његови сабеседници и његови слушаоци. У таквом начину обраћања публици народна књижевност никада није престајала да буде пре свега жива реч. Нешто слично ономе какав је случај у драми, где је човек с човеком стављен у непосредан однос.

Из тог разлога, у речи, у изразу, у стилу народне лепе књижевности, иначе ванредно богате у тзв. песничком одступању од обичног говора, нема литерарних адиђара, артистичких ђинђува и декоративних књижевних резбарија.

Реч је адекватна, узета из живота и узглобљена на најприроднији, што ће рећи и најједноставнији начин. Отуда и изванредна реалистичност народне књижевности у свим категоријама речи, израза и појмова, у језику као целини, у његовој синтакси и његовој сликовитости.

Читаоци, навикнути у делима неких, нарочито савремених писаца на друкчији уметнички израз и на друкчији стил и језик, и склони, стога, да на народну књижевност гледају као на нешто припросто и недовољно уметничко, треба да баш у овим својствима народне књижевности нађу њену посебну драж и изузетну уметничку вредност.

Дела народне књижевности, сачувана у усменим предањима, није, према опште усвојеном мишљењу, створио појединац уметник или само једна генерација људи. Оваква какву је данас знамо, та књижевност је творевина читавог низа непознатих појединаца из разних генерација и разних времена. Зато у народним причама налазимо пре свега и највише оно што је опште, заједничко, што је било трајније у људским односима и у животу. "Био једанпут један човек" — то је реченица којом најчешће почињу народне приповетке. У највећем броју случајева приповедач на том општем и остаје. Он нам даје мало или нимало онога што би било индивидуална појединост, локална ознака, лично обележје људи о којима нам говори. Па и онда кад нам се, као што је у овој књизи случај у причи Златорог, даје нека географска и локална ознака, ипак и тада је приказан само човек, човек уопштено: крчмар (крчмарица), ковач, обућар, сељак, просјак, ратник, војник, краљ, цар, насилник, властелин, гроф (ага, бег), богаташ, страдалник, паћеник, слуга, злица, пакосник, добричина, прегалац, јунак или кукавица, итд. Једном речју занимања и особине онако како су се она јављала вековима у животу између поларитета зла и добра.

Слично томе, ни радња, догађај, оно што се приповеда нема често својих локалних и ближих одредница. Или их има мало и више по изузетку. Све се то, или скоро све, могло десити и у овом и у оном крају подједнако, свуда где је класно подвојено друштво делимо људе на повлашћене и обесправљене, моћне и понижене, и где је људска свест стајала пред вечним питањем правде и неправде.

Порекло некима од мотива и у словеначким и у другим нашим народним приповеткама треба тражити у древној старини, каткад чак у легендама и традицији старих европских и ваневропских народа. Али југословенска народна приповетка као целина настала је у односима феудалног поретка и у најзначајнијим својим остварењима она је јасан одраз тих односа.

Што је народна приповетка задржала своју вредност и до данас није разлог само у томе што је она сачувала у себи једну слику феудалног или неког другог минулог друштвеног поретка, него што нам ова дела могу и данас, на свој уметнички начин, говорити о човеку уопште, о нечему што је опште људско и трајно у човеку и у свету око њега.

Задржимо се, примера ради, тренутак на оном делу народних прича које обично издвајамо у посебну групу и које називамо бајкама.

Ту је свет реалних односа у животу помешан са светом фантазије, са светом веровања и празноверица. Но и у овим приповеткама није тешко открити приповедачеву намеру, управо његову потребу да нам нешто каже о човеку, колико год иначе на први поглед изгледало да је творцу неке бајке била главна сврха да разигра своју машту и да измишљањем необичних и невероватних догађаја изазове наше интересовање.

У много чему свет народних бајки опомиње нас на стару грчку хомеровску и предхомеровску књижевност. Али између те старе грчке епике и овог епско-фантастичног у нашим народним умотворинама постоји битнија разлика. У народним причама реално и фантастично нису сливени уједно, као у старих Грка, нису израз целовитог животног схватања као што је тамо био случај. Овде је остављено много више места и улоге чисто људском, људској вољи, снази, знању, довитљивости, прегнућима, смелости, једном речју реалним људским квалитетима.

Суштаственију карактеристику ових уметничких творевина чини сам начин на који су се ова два света, свет реалности и свет маште нашли повезани у народним бајкама.

Сем елемената неког праисконског зла, познатог још у прастарим веровањима, а овде уобличеног у виду ђавола и пакла, све остало, или скоро све што је плод маште или празноверја настало је из реалних људских односа, као њихова последица, као потреба да се разреше ти односи или пак као доказ немоћи да се таква разрешења нађу. Виле, вештице, змајеви, чаробњаци, предмети с чудотворном моћи итд. нису друго него једна врста "пројекције у фикцију", покушај да се напором маште издвоје и оцртају неки стварни животни проблеми или да се песничком симболиком премосте или надокнаде реално прихватљива решења.

Узмимо да је тај непознати приповедач од пре толико времена и сам веровао у виле и друга непостојећа бића. Али његово дело, већ самим тим што је то уметничко дело, одвојило се од свога творца и добило своје самостално значење, своју уметничку објективизацију, постало слика у којој су сливени уједно и оно субјективно, лично, и оно што је објективно. Зато, уз мало труда, није нам тешко открити и онај други, дубљи смисао те слике, која сад постоји објективно и, као готов уметнички израз, чак и независно од свога творца.

Врло често, међутим, довољно је само прочитати неку бајку или коју другу народну умотворину па да без тешкоћа запазимо етичку намену тих дела. Ма колико да интенције народних приповедача нису биле у супротности с друштвом у коме су живели, приповедач је много чешће био на страни слабијих, на страни сиромаха и понижених, на страни племенитих и смелих. Сврха приповетке на тај начин престаје да буде само хришћанска поука или само приповедање, са жељом да забави слушаоца. Намера приповедачева је друга: да окрепи слушаоца, да подржи човекову снагу и потхрани његово поуздање у живот.

У време кад то није било лако учинити приказивањем реалног изгледа ствари, он је то чинио измишљеним и невероватним догађајима, бићима и збивањима, приказујући као стварно оно што је било нереално и немогуће.

Сиромашно, малено пастирче — да узмемо тај пример из ове књиге — чува негде у близини мора, на летњој жези, неколико говеди заједно с нешто коза и оваца. Пред вече кад се пастирче са својим малим стадом упутило кући у село, за њим из мора излази многобројна стока да се придружи његовом стаду и да онда, кад стигне у село, буде доста стоке и њему и његовим сељацима. Пре тога, у току дана, пастирче је својим човекољубљем и добротом свога срца задужило виле, и не знајући да су то виле. Оне га зато награђују (в. причу Пастирче). Али виле су му рекле да ни у ком случају не сме да се окрене за собом. Оно није послушало и окренуло се кад је зачуло звоњење меденица на стоци што је узвирала из мора. Симболичност је јасна: разуму ту нема места, човек се не сме окренути, не сме погледати, јер истог тренутка чудотворна моћ се прекида, престаје да делује, свет фантазије нестаје. Народни приповедач, међутим, ово даје само као опомену. Не и као коначно разбијање илузије, као разлог за губљење вере. Стока која је изишла из мора до тренутка кад се пастирче окренуло остаје у причи као нешто стварно. Свакако, стога што је приповедач хтео да на тај начин очува наду сиромашног пастирчета и да, сем тога, награди његово човекољубље.

Подстрек и охрабрење људској смелости и оном што је боље и човечније у животу народни приповедач даје много пута и на разне начине, у вероватним или невероватним догађајима или подвизима и делима појединаца. Могли бисмо рећи да је баш то у првом плану приповедачевом, да је то главна сврха његове уметности. Мане, пороке, негативне особине људске народна приповетка најчешће узима само као повод да нам говори о оним другим, бољим својствима човековим: човекољубљу, пожртвованости, достојанству, смелости итд.

Читалац ће наћи и у овој књизи, која је само узрок избора из једне не много богате народне књижевности, доста примера у којима нам је представљен људски напор да се злу и неправди, кад се већ не могу савладати и уништити, некако доскочи, да се зло и неправда заобиђу или изиграју, и да се прикажу морално недозвољеним.

Одржати веру у живот, дати наде сиромаху и немоћноме — ван религиозног плана и ван награде на небесима — било је, у време кад су настајале ове приче, врло тешко. Па ипак народни приповедач се труди да то постигне на тај начин што ће у људима подржати, у првом реду, оно што је у њима истински човечно. Зато нам он овде говори о слузи који и оно што је самоме њему неопходно даје онима који су још сиромашнији од њега, прича нам о ковачу који ради зато да помогне људима, а не да заради паре, или нам износи друге сличне случајеве, као што је онај кад пуки сиромаси указују гостопримство још сиромашнијима од себе.

Приповедачу ће, у ту сврху, послужити једанпут Бог, Богородица, неки светац, други пут неки чаробни предмет, чудотворна вода и слично. Трећи пут ту ће улогу имати животиње, или ће све то бити удружено заједно.

Понеки пут он ће се послужити и шалом и подсмехом. И то не само на рачун каквог властелина, богаташа или неког моћног и опаког човека, него и на рачун врховног ауторитета — Бога. Једну такву причу садржи и ова књига.

Слуга који од свих земаљских добара има само један кожух стиже на небеска врата. Ту му не допуштају да уђе унутра. Али он, и поред ревности св. Петра, убацује свој кожух у небеса, ускаче унутра и стаје на свој кожух. Кад су органи реда на небесима хтели, затим, да га избаце напоље, сам бог је морао признати да слуга има право да ту остане, пошто он ту, у Небеском Царству, "стоји на своме", на оном што је његово, тј. на кожуху. Слуга је међутим ту остао кратко време. Било му је досадно. Опет упркос ревности св. Петра, он избацује свој кожух напоље и напушта небеса.

Све је то казано, разуме се, у појмовима и у духу свога времена, што друкчије није могло ни бити. Међутим, онда кад је при стварању свога дела овакав уметник био у пуном успону свога стваралачког императива, његово дело показује независнији дух и слободнији однос и према општем савременом му поретку ствари.

Али то би већ прелазило границе и потребе овакве пропратне речи једној књизи народних умотворина, у којима има још читав низ својстава, уметничких поступака и садржајних квалитета које није било могуће ни само једном речју споменути.

Нека та својства, у овој прилици, остану оно неизмерно благо у Богатуну из приче Златорог. Надам се да ће сами читаоци, и без помоћи злога ловца и без помоћи доброг ловца из Тренте, па и без наше помоћи, лако и сами доћи до њега.

Аутори | Култура | Историја | Народ | Покрајине | Библиографија и преводи | Књижевност
Ликовне уметности | Музика | Позориште | Филм | Стрип | Везе
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт