Славомир Гвозденовић

Рађање претка

Песме, 1997

Садржај

I ЗАЈЕДНИЧКА

II ...КРАЈИНЕ И КРАЈЕВИ...

III ... ЗАЈЕДНИЧКА

Матија Бећковић

Колико смо у стварности, а колико у књижевности

Ко зна за Србе у Румунији, зна и за песника Славомира Гвозденовића. А ко не зна судбину Срба у Румунији најбоље ће је одгонетнути и препознати у песништву Славомира Гвозденовића па и у овој руковети с речитим насловом: РАЂАЊЕ ПРЕТКА.

У овим стиховима, ако стихови нису сувише безбрижан појам за песнике које судбина нагони на поезију, има и нешто друго и нешто више од поезије. А више од поезије може бити једино судбина народа, чији је опстанак не само неоткидив од матерњег језика него као да виси о концу поезије. А на поезију је судбина нагнала Славомира Гвозденовића који је морао још једном кренути испочетка и, да би имао себе, још једном стварати свога претка.

Зато је његова поезија зачикавање слова, јуначење речи, бацање чини, одлагање удеса. Доситеј, Вук, Његош, Текелија, Тирол, Табаковић, Црњански, Темишвар, Базјаш, Бодрог, Арад – имена су и пониклишта и упоришта и поезије и историје и читаве националне космогоније.

Као што у Темишвару не знамо колико смо у стварности, а колико у књижевности, слично се осећамо и читајући стихове Славомира Гвозденовића који није случајно постао не само најуочљивије име међу српским песницима и националним радницима у Румунији, него и укупном српском расејању. Ако су нас разложиле државе, развејали ратови и раздвојиле судбине – језик нас држи под једним сводом. Песници расејања не певају само о трагичној судбини свога народа – него држе видним рубове оног бескрајног плавог круга у чијим ивицама и блешти и малаксава Српски језик.

Матија Бећковић

"Са Ловћена се види Авала, са Авале се види Будим, из Будима се види Темишвар, из Темишвара се види Карловац, из Карловца се види Велебит и Книн, а из Книна већ цео српски народ. Све се то, кажу, догађа када је леп дан, кад је ведро и ујутро".

Матија Бећковић,
у Београду, "Француска 7",
26. 04. 1991.

Посвећује се из Темишвара херојима
и мајкама Српских Крајина и
4,000.000 Срба расејаних светом.

I Заједничка...

Откуда толико зла

Откуда одједном толико мрака
Историја као да на нас џакове истреса
Откуда трагови наше крви
Остаци нашега меса

И откуд ми у страшној мржњи
Разапети на сузи, коцу, крину
Без права на парче својега неба
Без права на отаџбину

Сам

Како ћу о теби против две државе
И како да ме твоји јецаји усправе

Против тапија, записа, цртача
Чија је љубав од заборава јача

Између ноћне звезде и несретног ретка
У чијој стрепњи да (по)родим претка

Хитно

Гледам их, Господе, са свога крста
они све виде црно
хитно је, шаљи благовест својег
тропрста

шапни: да смо пшенично зрно

Не поверују ли, опет се смилуј, Боже
на парчад дивљег меса
хитно је, не дај да мржњу множе
пошаљи знаке са господњих небеса

II ...Крајине и Крајеви...

Кућа на коцу

кућа. на коцу.
кантар. жал-помер.
и. брав. у оцу.
освит. (нам). Хомер.

сенку. (у). торбу.
ах. љуљашка. зуј
скували чорбу.
у. канули гуј.

тмур. ко. торањ. вит.
(и). црквице. слад.
стих. већ. давно. снит.
осуђени. на јад.

дух. заборав. звер.
луди нотарош.
освит. (нам). Хомер.
Темишвар. варош.

Моје је да те браним

и бљесак воћњака
и јара калемара
и моје кости
од писка кише теже

заиста, не знам
може ли небо све то да прими
моје је да те браним
од мрака који стеже

отварају градове
завирују у птице

листају књиге
(никако да се сете)
док брижни зуре у небеса:
у Буквару те чувам из 1579.

Плава песма

нит по нит ми крви
између две године хладне
посред ће срца
у књигу, у плаво да падне

мој сан, и мисао, олуја
град и хијероглифи плави
и ово намрштено срце
док се тетура, стиди
и лупа ми у глави

у азбуку те слаже
на граници између песме
и Бога приче
да нит ми плава бар остане
ако нас свет пориче

Пробуди се већ једном из оног круга

Пробуди се из оног круга
Извези звезде овом мраку
Што преко неба ваљаш
Ноћу се рађа у нашем облаку

Подигни руку, нека засветли
Нек бар засветли близу
На јабуку се наслони нашу
На црне дубине у низу

Да засијају и наше двери
Заустави тај глас што нам се руга
Одрежи небу: Хоћу да видим
Пробуди се већ једном из оног круга

Ништа

Трун од птице изнад шуме
Дрхти мати, све разуме

Врели врело врелом врелу
Сузу, иглу и недељу

Поп и кондир, листак, деца
Неми крик ме увис штреца

у јауку сред Стублине
Часком Бранко, звезде, трине

Лије шума, тка ме сатак
Ноћ ми чадор и сан кратак

Књига чудо отпахуља
Жедан славуј и син хуља

Трун од птице изнад шуме
Дрхти мати, све разуме

Деца смо рањене руке

Посвећује се из Темишвара
мајкама у Српским Крајинама

На руку су наше мајке пуцали мржње валом
И не знајући да стоје пред највећом алом

Ова је рука љуљала Книн, Требиње, Борово
село
Такву би руку и веће царство од нашег хтело

Та рука је, џелати никако да се сете
Немањићу и себру њихала дете

Ова рука из срца Бањалуке
већа је од највеће мајчине муке

Мајко Југовића
нек знају који не знају српске муке
ми нисмо сејачи смрти – деца смо рањене руке

Српско звоно

На тамном коњу, Боже
смрт нам за вратом јаше
услиши за браћу молитву
у њихово срце кани и наше

зору им врати, Боже
и јутро у којем се не гине
учини да им над листом
и пшеницама сунце сине

услиши молитву, Боже
да им се песма око куће заврти
свемоћном руком, Свемогући
њихову смрт усмрти

Песма без мене

Кад те псују
кад те гоне
кад у себи
носиш муку

ти у срџби
за шта хваташ
да ли за нож
ил за руку

би ли хтела
да им кажеш:
оне звезде
небом пловне

ко у песму
да ти спусти
ко ће у сан
да их зовне

ко да росу
с ноћи љуља
док на срцу
спаваш мирна

како песмом
не сечивом
пришапни им
недодирна

На Липару. Гаврило Принцип

маја 1991. у Сарајеву
насред Принциповог моста
долете птица са Саборне цркве
загледана, као у пуцањ, у двојника госта

још траг је снега копнео у нама
уморни, уснули (у чисту)
дуг је пут: загрме
књижевне битанге, луталице
забога, склоните бисту

сестро птицо, која ми крик хукну
Орфеју заспалом у ништа
на крвавој пучини кривом
не склоних бисту
опрости друкчијем у блату, живом

На Липару. Портрет Милана Ненадића

у кафани до 6 ујутру
са два облака
на једном пије
на другом јаше
на невидљивом Принципи трче
лакше побогу, Гаврило брате
зар, срце моје, не видиш Босну
ко брдо попијене срче

лакше побогу, Гаврило брате
и вук и мук ти веле
очи те стрелца (мајушне звезде) прате
мрачне и крваве, леле

крај тебе Срби, темишварски –
тамбурице (пију)
метак, узгредну забелешку. Трпи
лакше побогу, Гаврило брате
од песме нам, иних, руке дрхте
крваре. Облак закрпи

Поука о знању

Браћи, али овде

Овде знају увек где си
Шта ноћ дану (брату) кује

Јесу ли ти окајани греси:
Тишина се овде добро чује

Ко се чијом мржњом (Женом) трује
Какву болест носиш и у чијем телу

Овде књига мржње одјекује
Као вечност у сабраном делу.

Ђурђевданска песма

Док пењу уз брда: Тамо далеко
У котлу кључа Ђурђево млеко

Гледам руво светли са нашега оца
А глава се смеши са највишег коца

Клисура је пламен и Косово веје
Над брдима Дунав кров и кућа све је

У ђурђевку белом материне сузе
То се ала смеје док је Милош музе

Док се кос праћака у свечевом млеку
Пишем поговоре Кочином јендеку

Над каменом сунце разастрло зраке
Изгубљеном стаду гаврани барјаке

Све бежећи слепи од крваве зиме
Дед се цркви моли: Сачувај нам име

А деца далеко далеко од воде
Једва српски зборе: Опрости нам роде

Поука о нежности

Са својим гониоцима шта ћу
Како утећи мржњи и мачу

Бар мач да је и грло јагњеће
Па нека кољу и нека пече

Од мрка погледа куда утећи
Од псовке куда, умилна речи

Кад брат ножем торањ цркве хвата
Куда крст да склоним и са крста брата

(Трава. Тише. Зелен. Зелен. Тише. Трава.)

Није. Ово. Оно.
Ништа. Ето. Тако.
Трава. Тише. Зелен.
Плаво. Хомер. Плако.

Није. Ово. Оно.
Зелен. Тише. Трава.
Срби. Хомер. Сјати.
Свагда. Камен. Глава.

Златари. Шатор. Метак

Златари. Шатор. Метак.
Пружи ми воде. Лето.
Черга. Изнад. Сунце.
Лестве. На крилу. Псето.

Кују. Поема. Боли.
Срце. Преклано. Зини.
Дом. Кикот. У праху. Јеванђеље.
У прашини.

Књига.
Чудо. Жеђ. И. Светлост.
Пожар. Црни. Петак.
Са мном. Бежи. Наше.
Златари. Шатор. Метак

Коледарска

Срећна, Срби, година вам нова
Још носимо крста, још имамо слова
И у слову сузе и у сузи лице
Које умијамо јутром Студенице
Голуба на грани, у крчагу вина
Врата од Базјаша, конак од Бездина
И ту испод главе, изнад гране
Анђеле чуваре, Високе Дечане
И Дунав имамо, мешине и реке
У избеглом Вуку Кочине јендеке
Солунца још Петра, Саву сред Добруџе
И мајчино срце
У којем је места и за патње туђе
Цркву Светог Спаса и звоно повуци
И зрно имамо у очевој руци
Бурад у подруму, у кацама меда
Доброте у деци, уз дворе коледа:
Срећна, Срби, година вам нова
Још носимо крста, још имамо слова

Боже, заустави им руку

Боже, заустави им руку
У руци нож, у срцу вука
Нек нас не мрзе људи, нека не туку
Доста је наших и њиних мука

Добротом заустави и својим ликом
Тако нам твоје божије речи
Заустави их мајчиним криком
Треба ли, пред некрстима клечи

Учи нас, децу нам води
Сачувај злочина и греха
Убице казни сном о слободи
Колевком пуном дечијег смеха

Сакупи паству Светога Саве
Очеве, браћу, сложи и зброји
Горе и поља, таласе плаве
На своме да будемо своји

Изгон. У Свиници

Огрнут домовином
Огромну ћутњу теглим
Олтар и страст и плеву
За старцима одбеглим

И отровницу стрелу
И пут и сноп и росу
И грех и страх и двери
: Суд што проклетство просу

Да л ћутња или опрост
(Још жив у мразевима стеглим)
Под водом црква вришти
За старцима одбеглим

Лесковица

Рђа корен крило крста
Све је рано, умор брди
И пропламтај са три прста
Цичи песму: Сви смо Срби

А ноћас бих усред баште
Граоркињу, можда вилу
Млади монах, сутон маште
Аз бих Боже небну силу

Мирна суза у темељу
Све у песми, грдно шкрти
Ми имамо још недељу
Сури јаук тихе смрти

Златички бећарац

"Ја у Кусић, нога у Златицу,
Ко од шале прегазих границу"

(Златички Срби, из ината,
осамдесетих година)

Ја у Кусић, нога у Златицу
бесан пандур, ловим тицу
време бедро циком мерим
од међе ћу да озверим

на добошу гонич леден
небесима руши бедем
са кљуна ми, камен-ребра
крст и ашов, плуг од сребра

лелуј, урлик и бећарац
мрак у старцу, а жив старац
намастири крила витих
плачем кршан косов триптих

седам ноћи цигла, светак
по бећарцу црни метак
вампир пандур, мајку, казна
у гром гледа кућа празна

Србија у сну

На срцу мог деда
испод хладног гуња
Србију је ишарало
3.000 муња

Док отиче време
из поноћи црне
дед се за гуњ хвата
сан да нам огрне

Откуд

откуд ово месо заборава
откуд погача која слепило лечи
откуд твоја рука усред зиме светли
кроз веригу небеских речи

Видовданска читанка у години Црњанског

Темишвар и Арад, слово
Ко би све то одболово
Српске браде и ведрине
Све Базјаше и Бездине
Свеце с зида (док говоре)
Претплатнике, добротворе
Призор који небо рађа
У фабрику триста крађа

Алексићи, Доситеји
Народ вам у тами блеји

Из колевке Текелије
Табаковић-сањарије
Труле свеске, бледе музе
Крила, банке, српске сузе
Где то видех ову слику:
Слап – од Тесле – у "Веснику"
Од ћесара, грдне силе
Други зуби, српске жиле
Мрак, Дом Макрин и Касина
Кисне кров од Скарлатина
Евстахија с крова иште
Читалиште, чистилиште
Милош-Срби из Махале
Жале српско, српско хвале
У око ме каткад жарне
Тихи јецај од Лекарне
Ђенерали, официри
Барок, даме и лептири
Карађорђе, каравласи

Ветар, лале, алманаси
Тирол, Вук и утве снежне

Срби (јанци), душе брежне
Рудна, каштел, Нако сања
Ходош, Бодрог, отимања
Двор, сабори, крик-аманет
Калуђер над пчелом занет

Вашар, трње, споменари
Раног воћа позивари
Калфе, лампек и шешири
јебиветри, ветропири
Несрећници, мрки вуци
Млеко, мач и крст у руци

Благи Боже, благи Боже
У котлу нам сузе множе

Црна башто темишварска

Испод листа пишти неплам
У Бегеју брегу тепам

Посустала ласти уста
И кладенац харфе суста

Пси над гробљем опет бесни
И икона сва у плесни

Шенђурац и Гај и Торња
Спајају нас врата горња

Обреновић перце лако
Николић от Рудне, Нако

У брадама пуним иња
Ружа орла још пламиња

Кроз рукаве непрелете
Митрополит сабор плете

Карађорђев дух, мој брале
Умрсио пламен Лале

Са мантијом свом у роси
Ненадовић филер проси

Из чемера сан забруји
Крчаг, блато и нечуји

Из Вијене стиже царска
Црна башто темишварска

III ...Заједничка

Где рђа царева сабља

(Очајни смисао)

Где рђа царева сабља
И трне тихо лептир-корабља
Кроз очевине небом оловне
Лелек ни славуј, нико да зовне
Постојбино цвете пчелин
Мед ли си нам или пелин

Записничару

све што чуваш, шта је
камен збијен у шта
чије вечно ништа
крик запис напушта

ја се кријем фреске
(са ње сузе сјаје)
век у камен слаже
нејач. Тишина је

Белешка о писцу

Рођен 1953. године у Белобрешки (Румунија). Дипломирао српски језик и југословенске књижевности на Универзитету у Букурешту. Члан Савеза писаца Румуније и почасни члан Удружења књижевника Србије. Члан је и Удружења српских књижевника бивше Босне и Херцеговине. Суоснивач је Вукове задужбине.

Преводи српску и румунску поезију, превођен на неколико језика. Добитник је више значајних књижевних награда у Румунији и Србији. Живи и ради у Темишвару.

Објављене књиге: Крила и помало ватре (Букурешт 1975); Песме пред зору (Темишвар 1977); Одбрана крила (Букурешт 1978); Лирика (Букурешт 1981); Ведро отварање камена (Букурешт 1983); Ведро отварање камена (Букурешт 1985; на румунски језик превео Лучијан Алексиу); Јуначење речима (Букурешт 1986); Неочекивани крај (колективна збирка за децу; Букурешт 1986); Уџбеник о видаревој кући (Букурешт 1988); Подвлачење црте (избор из поезије: Просвета, Београд 1988); Бели сунчани круг (Темишвар 1989; на румунски језик превео Лучијан Алексиј); Камен за плакање (Букурешт 1990); У плавом кругу звезда: српска поезија у Румунији 1945-1990 (Дневник, Нови Сад 1990; приредио антологију); Српска молитва у Темишвару (Светови, Нови Сад 1991); Наша поезија у дијаспори (антологија; аутор избора из српске поезије у Румунији; Сарајевски дани поезије 1991); Из дечје собе (избор из српске књижевности за децу; приређивач, заједно са др Драгољубом Зорићем; Кадињача, Ужице 1993); Реч и светлост (Темишвар 1994); У кући са огњем и ледом (Просвета, Београд 1995).

Превео заједно са Лучијаном Алексиуом књигу стихова "Кад зидови крену" вуковарске песникиње Живке Комленац на румунски језик код издавачке куће Хестија у Темишвару 1995. Такође превео заједно са Ангелом Думбравеануом књигу "Поезија" Миодрага Павловића и предао на објављивање издавачкој кући Универс у Букурешту.

Заступљен у више антологија поезије у Румунији и Србији.