Др Рудолф Кегел (1926)

Лужички Срби у Немачкој Демократској Републици

Из историје и културе најмањег словенског народа

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

РУДОЛФ КЕГЕЛ (1926). Писац немачке народности. Од 1960. године научни је сарадник, а касније доцент за немачку књижевност на Хумболдт универзитету у Берлину (ДДР). Низ година је био лектор за немачки језик на универзитетима у Индији и ЧССР-у, а од 1979. године ради као лектор за немачки језик на Филолошком факултету у Београду. Аутор је више публикација, односно уџбеника за немачки језик, као и краћих студија из науке о књижевности.

У раном средњем веку, почетком шестог века, западнословенска племена су населила територију источно од обеју река, Елбе и Зале. Местимично она су продрла преко те линије даље на запад. Ова словенска племена су се налазила у прелазном стадијуму, формације прадруштва су се распадале, код њих је почео да се изграђује феудализам. Стога говоримо о раном феудалном стадијуму развитка западнословенских племена.

Неколико столећа касније, у десетом веку, немачки феудални господари започели су са колонизацијом истока, која је најпре обухватала области до Одре. Године 983, Словени су се побунили и одбацили немачке феудалне господаре на њихове полазне положаје, али само привремено. Ускоро је уследио нови талас феудалних експанзија на исток, циљајући овога пута још даље на исток.

Код Немаца је феудализам био потпуно развијен и у 12. веку је достигао свој процват; словенска племена налазила су се у то време још у стадијуму ранофеудалног развитка. У процесу колонизације немачких феудалних господара који је трајао више векова, западно словенска племена су изгубила своју политичку слободу, а тиме и могућност даљег самосталног друштвеног развитка. У овим борбама племство је или истребљено или је колаборирало или пришло немачком племству. Тиме је један део словенског племства могао да се сачува од физичког уништења и да спаси своје класне привилегије. Од 13. века не може се више говорити о словенском племству.

Потчињавање западнословенских племена имало је за последицу нестајање односно асимилацију словенског етникума. Изузетак су чинили још Лужички Срби, који су потицали из Милжица и Лужица (Milzern/Lusizern). Њихове области су биле сразмерно густо насељене, у њима се земљишна феудална владајућа структура изградила већ у 9. веку. Ова два аспекта осигурала су тим двома племенима релативно самосталан развитак. Они су, дакле, једина западнословенска племена која су могла да сачувају своју животну снагу. Али ти Срби у времену које следи нису више били у положају да изграђују потпуно свој друштвени систем. Како у феудализму тако и касније у капитализму припадали су класама и слојевима који су морали да раде. Није било племића, а ни лужичко српских капиталиста, било је младих земљопоседника. Лужички Срби чинили су од 13. века словенску мањину унутар већег немачког етникума. Као последица антагонистичког карактера друштва Лужички Срби су били социјално експлоатисана и национално потиснута мањина. Као последица ових фактора пратимо кроз векове сталан процес осипања етничке територије. Тај процес је пре свега читљив у повећаном губљењу властитог лужичкосрпског језика. О духовно-културном животу Лужичких Срба поседујемо само мало, највећим делом заправо случајна и природно једнострана сведочанства из пера немачких хроничара.

Истраживања праисторије и првог историјског периода у Немачкој Демократској Републици прошлих деценија су се интензивно бавила предметом "Словени у Немачкој" и драгоцени научни резултати и пружени археолошки налази који доказују да свесно искривљавану слику у грађанским и империјалистичким истраживањима истока о Словенима треба исправити. Резултати истраживања доказују да је култура ових западнословенских племена, нарочито у односу на степен развоја продукционих снага, могла да друге културе Средње Европе оног времена потпуно остави по страни.

Са војскама немачких феудалних господара и немачким колонистима дошла је у земљу и црква, хришћанска црква. Западнословенска племена до тада још нису била дошла у додир са хришћанством. Истраживања показују да је хришћанство имало утицаја на начин живота и мишљења лужичко српског становништва тек од 13. века. Цркве и замкови које су подигли немачки феудални господари, световни и духовни, владају до у данашње време, доминирају у слици пејзажа, у сликама градова и села.

Феудални господари нису ишли за тим да при освајању нових области потчињеним народима наметну обавезу плаћања пореза, већ су ишли да добију нову земљу за насељавање, да би тако повећали своје приходе. Такозване витезове крсташе следили су и врло непосредно колонисти, који су добијали земљу и тамо се настањивали. Досељеници су били сељаци и занатлије, најчешће сељаци из другог или трећег колена, који су хтели да утекну од беде старог завичаја. Доведени су у земљу мамцима и обећањима. У једној објави феудалних господара Остфалије из године 1108. каже се:

"Лугови су им додуше изопачени, али њихова земља је зачуђујуће богата: тамо тече мед и млеко. Даје жетве за које нема поређења. Тако кажу сви познаваоци тог краја. Зато, Саксонци, Франци, Лотринђани, Фламанци, ви чувени освајачи света, напред! Овде можете да добијете благослов души и, ако вам се допада, уз то и најбољу земљу за насељавање." (v. "Die Sorben", VEB Domowina-Verlag Bautzen, 3. издање, 1970, стр. 11)

Док су досељеници у својим постојбинским областима били феудално зависни сељаци, често и као тела у својини, новонасељеним могли су најчешће да привређују као слободни сељаци. То је и био разлог да побуне сељака из Јужне Немачке и Тирингије 1524. и 1525. године нису захватиле области источно од Елбе и Зале.

Под крај средњег века у Немачкој су цветали градови, занатство, трговина, али и побољшане методе у пољопривреди старале су се за привредни успон. У томе је учествовало и лужичкосрпско становништво. У граду Бауцену нпр. године 1400. трећина кућевласника били су Лужички Срби. Из тих градских слојева Лужичких Срба потицала је једна мала група лужичкосрпских интелектуалаца у замаху ранограђанског покрета у Немачкој на почетку 16. века. Налазимо их најчешће као свештенике по селима. На основу регионалних дијалеката они су створили рану лужичкосрпску писменост, из које су се онда развијали горњо-лужичкосрпско и доњо-лужичкосрпски дијалекти. Међутим како горњо-лужичкосрпски тако и доњо-лужичкосрпски писани језик наишли су примену само у цркви, што је опет био израз ограничених социјалних односа.

Лужичкосрпске хуманисте срећемо у центрима реформације и као магистре и професоре у Кракову на универзитету. Делатност ових хуманиста који нису живели у Лужицама остала је без дејства на друштвени развитак Лужичких Срба и њихов културни живот. Најзад поред свештеника и научника налазимо и лужичкосрпске уметнике, који су у том и у следећим вековима дали драгоцене прилоге уметничкој култури свога времена. Вековима је допринос Лужичких Срба у развоју уметничке културе или потпуно прећутаван или је приман к знању као непризнато достигнуће, тако да упркос интензивних настојања прошлих деценија истраживања нису могла да дају неке резултате. При стању савремених истраживања још не може да се сагледа и оцени обим доприноса лужичкосрпских уметника.

После победе војски великаша над војском коју је предводио пастор Томас Минцер године 1525. уништена су многа достигнућа.

У областима данашње НДР које дотле нису биле погођене власништвом над телом, уводи се такозвана привреда наследних добара. Властелин није био само поседник земље и других производних средстава, коме сељаци морају да дају дажбине и служе као војници, већ он је био истовремено носилац и такозване патримонијалне власти, судске власти. Сељаци су се бранили од ових нељудских односа свим замисливим средствима, која су се кретала од пасивног отпора, одбијања служења у војсци, масовног бежања до локалних ограничених устанака. На територији Лужичких Срба, на пример, сељаци су се подигли (на побуну) 1548. године у среској области Лукау. И у градовима се повећавао утицај реакционарних снага. Удружења занатлија су оклевала да приме у чланство лужичкосрпске занатлије.

Религиозни расцеп Немачке у првој половини 16. века погодио је и Лужичке Србе. Од тада наовамо постоје Лужички Срби евангелисти и католици. Тридесетогодишњи рат (1618—1648) претворио је земљу у војску, опустошио читаве површине и за дуго време уништио наду у даље јачање лужичког српства и развој лужичкосрпског писаног језика.

Отприлике 100 година касније, у време грађанског просветитељства у 18. веку, културна стремљења још увек врло мале групе лужичко српске интелигенције добила су већу ширину и довела до организационог повезивања пре свега међу студентима у Лајпцигу 1716. и Витембергу 1749. Са полетом грађанског просветитељског покрета осећају се сада јасно надолазећи елементи националне свести и код Лужичких Срба. Немци и Лужички Срби делују често заједно у смислу просветитељства, нпр. у "Горњолужичком друштву наука у Герлицу".

Били су то неки позитивни почеци, али само почеци. Недостајала је већа снага зрачења. У то време и даље до у 18. и почетком 19. века сеоска народна култура образовала је владајући облик духовно културног живота лужичкосрпске етничке заједнице. Са сасвим малим изузецима културне стваралачке снаге Лужичких Срба могле су да се манифестују само у сеоској народној култури. Она је рефлектовала мишљења и осећања лужичкосрпског народа и задовољавала његове општекултурне и естетске потребе.

Претпоставке за једну материјалну културу биле су очигледно врло скромне. Тренутна слика о томе још је непотпуна, али из социјалног положаја сеоског становништва у 18. веку произилази да је за развитак материјалне културе постајало врло мало могућности. Насупрот томе духовну културу, пре свега народну поезију, смемо да окарактеришемо као необично богату и у великој мери самосвојну. Она нуди обимну и прегледну слику мишљења, начина понашања, социјалних односа, идеала и естетских схватања. На основу резултата истраживања може се оценити да су пре свега у лужичкосрпским пословицама присутни антифеудални и социјално критички елементи. С друге стране не сме се ни превидети да се и у лужичкосрпској народној култури налазе многа ограничења, као похвални спевови владарима, итд. Мада није било владајуће класе, која би се заузела за развој културе Лужичких Срба, у оквиру сеоских заједница 18. века и касније, негована је многострана лужичкосрпска народна поезија, која се састојала од сага, пословица, бајки, пошалица, загонетки, итд. Она је до дана данашњег жива међу лужичкосрпским становништвом.

Почевши од (краја 18. века у Немачкој се одвијао постепени прелаз феудализма у капитализам. Смена је уследила, супротно Француској, путем реформације, тако да је феудалном племству пошло за руком да задржи своје привилегије. Почетком 19. века Наполеонове војске су освојиле немачка краљевства, војводства и све друге феудалне државице. У замаху ослободилачке борбе од француске власти опозвана је и јуристички својина над телом. 1807. издат је одговарајући едикт. Он је утврђивао следеће: Сваки грађанин може да стекне посед, дакле и сваки грађанин и сељак, и то без посебне дозволе. Сељаци могу да напусте имања, а да не морају да се откупе као пре тога, такође могу да се жене без одобрења властелина, а отпала је и такозвана дужност личног служења. Сељаци су могли да постану власници земље коју су до тад обрађивали, ако властелину одвајају трећину. И поред свих недостатака овај едикт је био напредак и служио је капиталистичком развоју.

У превирањима повезаним с тим будила се и јачала и социјална и национална свест Лужичких Срба. Тридесетих и четрдесетих година 19. века формирао се широк сељачки покрет, организован по удружењима. У години револуције 1848/49. социјални и национални захтеви су изношени у петицијама.

На страну сељачких савеза стајала је мала група лужичкосрпске демократске интелигенције, нарочито млади учитељи. Лужичкосрпски студенти у универзитетским градовима доживели су демократски и национални покрет немачког грађанства и прикључили му се без предрасуда. Јачи утицај долазио је даље од националних покрета за ослобођење потлачених западних и јужнословенских народа, нарочито Пољака и Чеха. Најновији резултати испитивања Института за зорбистику на Карл Маркс универзитету у Лајпцигу, недвосмислено показују утицај јужно и западнословенских националних покрета на Лужичке Србе.

Оно што је овде наговештено помогло је да се образује нова национална свест Лужичких Срба, што је сад са своје стране постала погонска снага за национални покрет и културно стваралаштво. Млади лужичкосрпски патриоти видели су свој најважнији задатак у томе, да лужичкосрпској етничкој заједници крче пут да постане национално свесни, културно богат члан словенске групе народа. Као код многих других словенских народа лужичкосрпски демократи су иступали против растућег потискивања лужичкосрпског језика у цркви, школи, на суду и у другим институцијама јавног живота.

Најзначајнији иницијатор и организатор овог покрета био је млади Јан Арно Смолер (1816—1884). Године 1845. по узору на пољска и чешка друштва основао је научно друштво "Маћица Сербска". Смолер се 1848. обратио посланику франкфуртског парламента, Роберту Блуму, са молбом да се заузме за права националних мањина у будућој Немачкој. На заузимање Блума, најпопуларнијег представника демократских левичара, национална скупштина је 31. маја 1848. донела одлуку о равноправности свих националних мањина. Тамо стоји:

"Уставотворна немачка национална скупштина саопштава свечано, да она у пуној мари признаје право, које имају не немачка племена на немачком савезном тлу, да несметано иду путем свога националног развитка и да у погледу цркве, наставе, књижевности и унутрашње управе и неговања права уживају равноправност свога језика, колико њихове територије допиру..."

"Будућа јединствена и слободна Немачка довољно је велика и моћна да би могла да племенима са другачијим говором, одраслим у њеном крилу, у пуној мери без љубоморе обезбеди оно што им обећава природа и историја. И никада не треба да се на њеном тлу жали ни Словен ни Нордшлезвингер који говори дански, ни становник Јужне Немачке који говори италијански, нити било ко ко говори страним језиком, да се његова племенска врста обеснажује и да му се измиче немачка братска рука..." ("Die Sorben", VEB Domowina-Verlag, Bautzen, стр. 31)

Због учешћа у бечком октобарском устанку Роберт Блум је по хитном поступку стрељан. Револуција је пропала, исто тако, наравно, и донета резолуција о питању националних мањина. Од тада владало је феудално племство заједно са великобуржоазијом, а они нису били заинтересовани за решење националног питања немачког становништва.

Остаје да се констатује да је овај прави свеобухватни национални покрет Лужичких Срба и довео до цветања грађанско-демократске културе повезане са народом. И да укажемо на неке од најзначајнијих представника лужичкосрпског културног живота. Национално културно друштво "Маћица Сербска" које је на иницијативу Јана Арно Смолерса и Хандрија Зајлерса основано 1847. поставило је себи задатак да образује лужичкосрпски народ издвајањем наслова из лепе и популарне научне књижевности. Више деценија ово друштво је неуморно деловало и у временском периоду од 50 година издало је дела у укупним издањима од 330000 примерака. Учитељ Јан Боху вер Мучинк (1821—1904) у својој приповеци Хрибовчењо ("Људи из Хрибова") слави идеал лужичкосрпског села. Учитељ Јан Радисерб — Вјела (1822—1907) са својим колегом Јаном Бартком (1821—1900) 1848. године у недељнику "Serbski novinkar" ("Српски гласник"), који су заједно издавали, одушевљено је подржавао захтеве лужичкосрпског народа. Карактеристично је било де је у заглављу овог листа стајало: "без цензуре". И други лужичкосрпски часописи као "Јутничка" ("Зора") подржавали су размишљања о револуцији.

До данашњег дана живе ораторијуми, за које је текст написао народни песник Хандриј Зејлер (1804—1872), а Карл Аугуст Кокор (1822—1904) их озвучио. Кокор, исто тако учитељ, постао је најпознатији лужичкосрпски композитор прошлог века и творац лужичкосрпске уметничке музике. Он је озвучио највећи број Зејлерових песама и створио између осталог, низ ораторијума "Почаси" ("Годишња доба"), од 1845. дириговао је и водио хорске концерте, који су тако важни за учвршћивање националне свести Лужичких Срба. Године 1845. његов хор се састојао од 70 учитеља из околине Будишина и Хојерсверда.

2. Лужички Срби у другој половини 19. и у првој половини 20. века

Из до сад казаног произилази да су Лужички Срби живели по селима. У селима Лужица (нем. варијанта: Lausitz, исто сведочи о словенском пореклу, п. п.) после отписивања феудалних намета дошло је до брзог процеса социјалне диференцијације. До тад релативно затворена сеоска заједница почиње да се распада. Нешто мало великопоседника се одвојило, ситни сељаци су и даље чинили већину, али полако је настајао и сеоски пролетеријат.

Овим процесом се ослободио велики број сувишне радне снаге која се преселила у градове. После 1850. у лужичким градовима је започео појачани индустријски развој. Буржоазија је била немачке националности. Није било лужичкосрпских фабриканата. Ако је и стварно пошло за руком неколицини лужичкосрпских занатлија да постану капиталистички предузимачи, на то се надовезивао и принудни прелаз у немачку буржоазију.

Део лужичкосрпских сељака у то време се пролетаризовао изван Лужица. Већ у другој генерацији губила се по правилу веза са лужичкосрпским етникумом. Бивши лужичкосрпски сељачки син по својим политичким стремљењима, прилагођавао се начину живота и култури немачког пролетаријата.

Последњих деценија 19. века започела је интензивна индустријализација, пре свега у средњим Лужицама, која је нарочито у области мрког угља брзо попримала одлике крупне индустрије. Она је хиљадама људи без запослења нудила радна места, а тиме и могућност да остану на селу или бар у Лужицама. Ови рудари, језиком и културом остали су повезани са својим лужичкосрпским етникумом.

На села која су се налазила у близини градова и индустријских предузећа крајем 19. века, у појачаној мери осећао се утицај града. То је водило ка даљем превладавању изолације, која је допирала из феудализма и заосталости села. Тако су на село дошле и многе градске навике. Корак по корак сачувана народна култура је била потиснута, такође је и народна књижевност у узлазној линији губила свој дотадашњи значај.

У време смене векова немачка великобуржоазија је почела да се припрема за борбу око нове прерасподеле света. С тим је била повезана и политика германизације. Јавни живот је био затрован таласом национализма и шовинизма. У лужичкосрпском националном покрету после 1849. и нарочито почетком 20. века наступило је отрежњење, резигнација и распад широког покрета. Наде у слободни друштвени и културни развој лужичкосрпске мањине у демократској Немачкој показале су се као илузије. Настојања Лужичких Срба била су од сада усмерена да се спроведу у дело минимални захтеви постављени средином 19. века, али пре свега да се супротставе политици германизације немачког империјализма. Под овим условима културни рад је све више и више постајао средство изградње националне свести, он је постао оружје у националној и социјалној борби.

Резигнација је најпре завладала над омладином. "Млади лужичкосрпски покрет" настао седамдесетих година прошлог века довео је до процвата науке о језику и књижевности. Свештеник Михаил Хорник (1833—1894) основао је више часописа и издао читав низ научних и литерарних публикација. Против њега се развила жучна кампања, исто тако и против "црвеног свештеника из Радеберга", против значајног лужичкосрпског песника Јакуба Барта — Чишинског (1856—1909). Он је сигурно био најзначајнији лужички песник 19. века: 14 збирки песама сведоче о његовом успешном деловању. Његова поезија је израз народа који се бори за своју националну и социјалну слободу. Навешћемо један покушај из његове збирке песама Жар срца:

Тражио сам и тражио последњи разлог,
корен онога, што нас низ јутро
носи даље. Видео сам сељаке и
схватио: рад доноси зараду за хлеб.

Зато: крај млаћењу празне сламе!
На посао! Дело нас чини ситима и слободнима,
сеје хлеб и суши сузе — извор
живота, песма и радост и дом и светлост.

Ко хоће да помогне народу да се развије,
и дакле гласан је, а онда не миче
ни мали прст, никада не даје, само узима —

не воли свој народ! Ко хоће да гради будућност,
мора свом снагом да крене на посао!
Само стваралачки рад потврђује живот.^[1]

Доктор Арношт Мука је био трећи заслужни Лужичанин у овим тешким деценијама. Мука важи за најзначајнијег научника свога народа. У замаху политике германизације смео је — као и многи други такође — да само кратко учитељује у лужичкосрпској језичкој области. Будући да је радио у области лужичкосрпског језика и културе, премештен је у Фрајберг (Саксонија). Године 1886. набројао је у својој "Статистици лужичкосрпског становништва" преко 166000 Лужичких Срба и тиме побио лажи официјелних статистичких података. Године 1891. издао је Историјску и упоредну фонетику и морфологију доњо лужичко српског језика. Његово главно дело, тротомни Речник доњо лужичко српског језика излазио је од 1906—1928. у Петрограду и Прагу.

Овај неустрашиви човек велике заслуте је стекао и приликом изградње "Сербског дома" у Бауцену. Он је служио лужичком народу као културни центар и поседовао је између осталог штампарију са издавачком кућом, библиотеком и музејом. Године 1937. дом су конфисковали фашисти, а непосредно пред крај рата есесовци су га запалили. Упркос огромних напора лужичких људи, као и већ споменуте тројице, сва њихова настојања су остала са малим дометом зрачења.

Премештање лужичкосрпских свештеника и учитеља у замаху политике германизације у чисто немачке језичке области и ангажовање немачких учитеља и свештеника у лужичкосрпским областима деловало је штетно на развој лужичкосрпске самосвести. У кампањи против Лужичких Срба учествовао је и централни орган СПН (Социјалистичке партије Немачке — п. п.) "Vorwarts". Тако је овај лист 1921. писао:

"По истеку једног људског века од народа Лужичких Срба, које данас називају погрдно Вендима, неће остати ништа више до сећање, а вендски језик ће разумети само филолози. Венди се приближавају свом крају... Највећи део ових Венда у округу Бауцена само још пригодно говори вендски, или чак уопште не." (Die Sorben, стр. 36)

С почетка века нови импулси су долазили од сељачких организација. Супротности између најчешће јункерских великопоседника и радног сељаштва пооштравале су се. Немачки и лужичкосрпски ситни сељаци у јеку ових превирања истиснули су колебљиве великопоседнике из сељачких удружења.

У овим удружењима настајали су културни одељци, који су се брзо осамостаљивали у хорове и у позоришна удружења. За та удружења писали су и компоновали лужички културни ствараоци. Удружења су била поручиоци њихових дела, и само уз помоћ удружења њихова дела су могла да оживе јер самосталних културних институција није било. У овим организацијама сачувана народна песма доживљавала је овоју прву ренесансу. Године 1912. сељачки покрет и културни покрет маса под вођством лужичког посланика у обласној скупштини Арношта Барта (1870—1956) спојили су се у "Домовину".

У овој челној организацији било је заступљено најпре 31 удружење Лужичких Срба са 2800 чланова, а 1913. већ 58 удружења са скоро 9000 чланова.

"Домовина" је поставила себи задатак да пробуди и негује националну свест Лужичких Срба, да се супротстави политици германизације. Она је развила живу преводилачку активност, подржавала је бројне позоришне трупе и хорове, с тим у вези делила савете у правним и пословним питањима. Будући да није добијала никакву званичну помоћ, њен акциони радиус и поред ових настојања ипак је остао ограничен. Уз то, општи демократски покрет је својим малограђанским и утопистичким схватањима остао заробљен.

Борба Лужичких Срба за социјална и национална права могла је успешно да буде вођена до победе само у најужем савезу са немачком радничком класом. Антикомунистичке предрасуде у Вајмарској републици, на страни Лужичких Срба, и јак опортунистички утицај СПН спречили су сарадњу пре и после првог светског рата.

После првог светског рата Лужичким Србима ни Вајмарска република ни велесиле нису признале статус националне мањине. Међутим "Домовина" је у једној скромној мери водила сложени културни живот и у више масовних резолуција и меморандума заузимала се код власти за демократска права лужичкосрпског народа. Више пута се трудила и Комунистичка партија Немачке (КПН) да покрене савезну владу у Берлину на признавање Лужичких Срба као националне мањине.

Хитлеров фашизам је већ 1933. године у замаху тоталног покоравања свих демократских и хуманистичких снага покушао да ликвидира национални и културни живот Лужичких Срба. Ускоро, међутим, фашисти су као последицу спољних и унутрашњих политичких тешкоћа применили рафинираније методе према Лужичким Србима. У Чехословачкој се развио протестни покрет великих размера. У писму берлинској влади за Лужичке Србе захтевана су иста права као она која је имала немачка мањина у Чехословачкој. Удружења пријатеља Лужичких Срба у Прагу, Варшави, Паризу, Познању, Београду, Загребу и Љубљани, 1933. године су протестовали код Друштва народа против угњетавања Лужичких Срба.

Хитлерови фашисти су морали да се повуку. Али, убрзо је, већ 1935. године почела кампања против Лужичких Срба, вођена централно од "Савеза немачког истока", под руководством тадашњег "савезног руководиоца" и каснијег савезног министра горњих земаља, који је, сходно "спису о расправљању вендског питања од 7. априла 1936", између осталог захтевала следеће мере: "Што је могуће више ограничавање вендског језика, подизање немачких дечијих вртића, да би се немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба. ("Die Sorben", стр. 61)

Године 1937. фашистичка политика германизације је достигла свој врхунац са забрањивањем "Домовине", хапшењем водећих Лужичких Срба, премештањем лужичких учитеља, конфисковањем имовине свих лужичкосрпских организација итд.

Године 1937. издате су следеће "мере за јачање немства":

"1. Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима.

2. За време читаве наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки.

3. Богатство немачких игара и песама се преноси деци.

4. У познавању завичаја имена атара се дају на немачком и уносе на немачком.

5. Запошљавају се само немачки учитељи по крви.

6. Морају се подизати немачки вртићи за предшколски узраст, да би се деца најзад одвојила од својих бака које говоре само вендски.

7. Са свих одговорних места мора се говорити само о немачким обичајима, нарочито у школама.

8. Реч "Венди" мора да нестане...

Борба за немство је борба за немачки језик. У односу на то могло би да се учи од немачког ритерског реда."

За време другог светског рата фашистичко државно вођство је направило план да се Лужички Срби, као "мање вредан народ", пресели у такозвани генерални резерват да би "као народ без вођства стајали на располагању као радници и давали Немачкој годишње сезонске раднике и раднике за нарочите радове (улице, каменоломи, грађевине)..." ("Die Sorben", стр. 73). Пропаст Трећег рајха спречио је потпуно остваривање ових захтева.

Фашизму није успело да искорени лужички језик и културу. Али као скоро свим словенским народима он је и Лужичким Србима нанео неизмерне штете. Ту спада и деловање политичке германизације, која додуше није била откриће фашиста, али коју су ови довели до врхунца, тако да су утицали на мишљења и осећања обе националности у Лужицама.

Као што доказује историја протеклих хиљаду година, Лужички Срби су имали удела у изузетним делима привредног и културног живота. Више векова су се борили против националног угњетавања и при том не само да су сачували свој језик и културу, већ су је неговали и развили до завидног нивоа. Тиме су дали изузетан допринос у борби за демократска права у Немачкој.

У борби против империјализма и фашизма, за социјални напредак и за националну егзистенцију, лужичкосрпски и немачки антифашисти су се борили раме уз раме. На ове традиције ваљало је надовезати се и после разбијања немачког фашизма.

3. Лужички Срби у НДР-у

Области које Лужички Срби насељавају ослободила је Црвена армија и 2. пољска армија од фашизма. Разбијање немачког фашизма ставило је тачку на једну хиљадугодишњу историју и значило увод у прекретницу од историјског значаја. Антиимперијалистичке и антифашистичке мере и реформе које су спроведене у тадашњој совјетској окупационој области биле су путокази на путу ка ослобођењу од социјалне експлоатације и националног угњетавања.

Земљишна реформа је хиљадама Лужичких Срба донела земљу, одстрањивање монопола над својим и удаљавање фашиста из државног апарата, правосуђа, образовног система и масовних медија, то је код Лужичких Срба било узрок оживљавања друштвених активности. Већ недељу дана после краја рата, 17. маја 1945., дозвољено је обнављање делатности "Домовине". Почетком јануара 1946. отворен је Институт за образовање лужичкосрпских наставника; 1947, СВАН је издао одобрење за лужичкосрпску штампу и издавачко предузеће из којег је произашло данашње народно издавачко предузеће "Домовина".

Већ 1945. године ради се на томе да се успостави сарадња између КПН и "Домовине". Јединствена социјалистичка партија Немачке произашла из спајања КПН и СПН изнела је пред саксонску скупштину нацрт закона, који је донет 23. марта 1948. као "Закон за очување права лужичкосрпског становништва". Закон садржи и следећи текст:

§ 1 Лужичкосрпско становништво у погледу свог језика културне делатности и развитка законске заштите ужива државну подршку.

§ 2 За лужичкосрпску децу морају се подизати Основне и школе за даље образовање са наставом на лужичкосрпском језику, у којима се предаје и немачки језик.

§ 3 Код власти и управе у немачко-лужичкосрпским областима дозвољен је поред немачког и лужичкосрпски језик.

§ 4 У лужичкосрпско-немачким областима морају се узети у управу сходно броју лужичкосрпског становништва одговарајући антифашистички и демократски Лужички Срби.

§ 5 За вођење и помагање лужичкосрпског културног живота биће установљена Лужичкосрпска служба за културу и народно образовање, која је подређена министарству за народно образовање. Персонално наименовање следи на предлог овлашћених антифашистичких лужичкосрпских организација.

За обнову лужичкосрпског културног живота и његов даљи развој морају се ставити на располагање финансијска средства из општег државног буџета.

§ 6 Власти и управа у мешовитим областима имају дужност да на сваки начин помажу лужичкосрпске интересе у култури.

§ 7 Одредбе за извршење издаје министарство унутрашњих послова и министарство за народно образовање."

Све ове мере код лужичкосрпског становништва изазвале су задовољење, пробудиле су нове друштвене и културно стваралачке активности и поспешиле интеграцију Лужичких Срба у социјалистичко друштво, које је настајало.

На основу ових друштвених прилика одвијала се сада систематска изградња и надградња културног живота. На Институту за образовање лужичкосрпских наставника од његовог оснивања дипломирало је преко 2000 учитеља и 600 васпитача за рад у двојезичној настави. Предавачи на вишим школама за предмет "лужичкосрпски" образују се на Карл Маркс универзитету у Лајпцигу. На академији педагошких наука у НДР-у постоји одељење за школе у двојезичној области. У његове задатке спада истраживање и разрада основних материјала као и развој наставних средстава. Народно издавачко предузеће "Домовина" издало је досад за лужичкосрпске средње школе скоро 500 и за школе са наставом на лужичкосрпском око 250 наслова школских уџбеника. Издају се један месечни педагошки часопис и један пионирски на лужичкосрпском. Лужичкосрпска омладина може да матурира на двема проширеним лужичкосрпским средњим школама у Котбусу, односно Бауцену.

Почетком маја 1951. потврђено је оснивање Института за истраживање лужичкосрпског народа, прве државне научне установе за истраживање лужичкосрпске историје, културе и језика. Развој и карактер истраживања утврђени су 1952. године у спрези са Академијом наука НДР-а. Институт као једина лужичкосрпска истраживачка установа Академије тежи да на виском теоријско научном нивоу истражује историју Лужичких Срба, њихов језик, књижевност, културу и начин живота, да допринесе развоју славистике у НДР-у и да у оквиру интернационалне славистике савесно испуни преузете обавезе. Институт тако доприноси извршењу мултилатералних славистичких истраживачких подухвата.

У прве публикације Института, 1953. године, спада низ бројева "летописа" А (језик, књижевност), Б (историја). Од тада је од сваке објављено 27 томова. Годину дана касније, 1954, појавила се прва књига "Историја лужичкосрпске писмености".

Од 1959. редовно излази "Лужичкосрпска библиографија", сада у ритму од пет подина. На пољу етнологије Институт може да укаже на издавање шесте свеске 5. тома "Атласа лужичкосрпске народне ношње", што је завршетак једног истраживачког подухвата дужег од 25 година. Овде се ради о обимној документацији једне гране материјалне културе, као и стваралачког достигнућа лужичкосрпског народа. Карактеристично за целокупна издања атласа лужичкосрпске ношње је то да је извршено свођење процеса народне културе на њене социјално-економске основе и висока вредност практичног неговања фолклора. Први томови који су изашли педесетих и шездесетих година, уз поштовање савременог стања и истраживања биће прерађени до 1985.

Низ публикација под називом "Лужичкосрпски језички атлас" које су издали лингвисти Института за истраживање лужичкосрпског народа је до сад најобимније и по својој документацији најпотпуније издање о разним лужичкосрпским дијалектима. Од предвиђених 15 томова, који излазе у двогодишњем ритму, у књижарама је већ 8 томова. Циљ "Лужичкосрпског језичког атласа" је систематско описивање лексике, фонологије, морфологије и синтаксе лужичкосрпског народног језика. Почев од тога, он треба упоредној славистичкој науци о језику да учини приступачним апсолутно поуздан и тачно локализован материјал. Са овом сврсисходном одредбом та публикација се сврстава у значајне за низ сличних радова у словенским земљама, а у томе је и допринос "Свесловенском језичком атласу", који по налогу Интернационалног славистичког комитета савремено обрађује интернационални научни колектив. "Лужичкосрпски језички атлас" је наишао на велико интересовање код германиста, слависта, етнографа и историчара.

Пре неколико година, 1979., са издавањем четвртог и последњег тома "Историје Лужичких Срба" на немачком и лужичкосрпском језику, двадесетогодишњи истраживачки пројекат је могао да буде приведен успешно крају, чији је висок научни садржај стекао и интернационално признање. Повећани захтеви праксе у комуницирању, језичке културе и неговања језика у двојезичним Лужицама, учинили су хитним задатак научног и свеобухватног описивања лужичкосрпског савременог језика, укупност његових средстава и тековина. Године 1980. могла је да се преда у штампу "Дескриптивна граматика савременог горњолужичкосрпског писаног језика." Ради се о делу високе лингвистичке и граматичко теоретске вредности, базираног на десетогодишњем истраживачком раду. Наредних година могу се очекивати нова дела, као и "Горњолужичкосрпско-немачки речник" и даљи томови "Историје лужичкосрпске писмености".

Сарадници Института до сада су издали скоро 140 научних публикација. Укупно, народно предузеће "Домовина" је објавило око 170 наслова из научне области. На овим зорабистичким истраживањима учествују све више и немачки, пољски, чешки, совјетски, и југословенски научници. Институту су прикључени централна библиотека и културни архив. И на културном пољу Лужички Срби могу да покажу знатна достигнућа. Уметничка делатност после ослобођења од фашизма почела је природно најпре у народним уметничким групама, које још и данас заузимају важно место у културном животу Лужичких Срба.

Разумљиво да наслеђе народне уметности у песми, игри и ликовном стваралаштву добија веће значење него отприлике у покрету немачке народне уметности. Упркос томе, и овде се остварује основна општа тенденција развитка: у хорском певању, у музици и на позорници постоји узајамна повезаност професионалних и аматерских стваралаца. Године 1956, са "Кућом лужичкосрпске културе", настао је центар који пре свега има дужност да се бави методичним руковођењем група и издавањем репертоарског материјала. Немачко-лужичкосрпско народно позориште у Бауцену је двојезична позорница, која је до сада извела 130 инсценација на лужичкосрпском језику.

Године 1951. почела је изградња "Државног ансамбла за лужичкосрпску народну културу", који је најпре видео свој задатак у приближавању и уметничком даљем развоју наслеђа народне културе. Током године круг делатности се ширио, тако да је ансамбл наступао као наручилац нових дела, а такође је поклањао велику пажњу и уметничком подмлатку. Данас, профил овог ансамбла креће се од фолклористичких програма и ораторијума преко симфонијских концерата, вечери камерне музике, хорских и солистичких концерата, балетских извођења, до матинеа и естрадних програма. Ансамбл је одушевио до сад преко 5 милиона гледалаца, демонстрирајући при том свој високи квалитет на преко 30 турнеја по Европи, Африци и Азији.

На пољу науке и уметности показали су се многи примери буђења стваралачких снага. Тако, 1948. лужичкосрпски културни ствараоци су се прикључили радним кружоцима писаца, композитора и ликовних уметника. Ови радни кружоци су се показали веома плодним за развој уметности и књижевности. Издавачка кућа "Домовина" је могла да до сада објави 380 белетристичких наслова, 150 из дечије књижевности. Међу њима се налази и много превода југословенских аутора.

Сада је завршено издање сабирних дела Хандрија Зејлера и Јакуба Барт-Чишинског. Научно приближавање ова два велика лужичка песника романтике, односно критичара реализма, показују полет лужичкосрпске књижевности и науке о књижевности. Подсетимо се: кад је језик постао писмо, кад више није био "преношен с колена на колено", кад је напредовао до језичке свести, самосвести, друштвене свести, постављане су ломаче и почела су спаљивања књига лужичкосрпске књижевности заједно са књигама Маркса, Томаса Мана, Бертолда Брехта. Лужичкосрпски песници и мислиоци (на лужичком "procovarjo", названи трудбеници) прогоњени су у кућним претресима, полицијским надзором, забраном запошљавања и боравка у месту, као и велеиздајничким процесима.

Отежавајуће на обнову лужичкосрпске књижевности деловали су и вековна настојања германске асимилације, али исто тако и недостатак институција за помоћ књижевности и не на последњем месту, широко распрострањена неписменост, територијална расутост, верски расцеп и неки други фактори.

Показује се с тога као дато, да се упркос врло озбиљних настојања прошлих деценија још не може говорити о једном свеобухватном представљању историје лужичкосрпске књижевности. Многи извори још нису приближени, неки чекају на своје објављивање.

Значајан корак је издавање Серпског биографског словника (биографског словара, лексикона) са подацима око 800 лужичкосрпских аутора из пет векова. Овај одлични приручник је сигурно нужна претпоставка за обимнија текстовна издања. Негде 1980, у издавачкој кући "Филип Реклам" из Лајпцига, појавила се лужичкосрпска читанка (Сербска читанка), коју је издао лужичкосрпски песник Кито Лорец, рођен 1938. У свом сажетом "предизвештају" приређивач указује на то, да је са "Сербском читанком" он хтео да искористи велику традицију немачке литерарне читанке за своју лужичкосрпску ствар". Лорец тежи ка томе да "избором карактеристичних, без нарочитог истраживања скупљених текстовних примера моделује развојни процес лужичкосрпске књижевности и кроз композицију збирке градећи је хронолошки."

Кито Лорец је ову читанку приредио двојезично, јер се она "обраћа како онима који говоре лужичкосрпски примарно тако и немачким читаоцима", јер лужичкосрпска литература "у многим својим сведочанствима обавезује на словенско-немачко узајамно деловање" и данас себе "схвата истовремено делом словенске књижевне породице као и саставним делом НДР књижевности".

На преко 700 страна приређивач се трудио (и преводилац лужичкосрпских дела на немачки) да саопшти слику књижевног процеса, који се документује у текстовима различитих језика. У латинском хуманиста исто као и у доњем и горњем лужичкосрпском или у немачком, видљив је модел који одражава борбу за онај национални идентитет што је у историји дужој од хиљаду година лужичкосрпског народа био главни предмет њених "твораца".

Зачуђујућа јединственост лужичкосрпске писмености, рођена из напона између словенске и немачке књижевне традиције, даје сазнање о особености овог најмањег словенског народа и његове књижевности која је постала органски, саставни део НДР-књижевности.

Напомена:

1. Песма је преведена са немачког препева, који је начинио Јуриј Брезан и у њему није било могуће задржати римовање — п. п.) Јакуб Барт — Чишински, Glut des Herzens, Избор његових песама у преводу Ј. Брезана, Domowina Verlag 1959, стр. 94.