NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Izbor iz tekstova o Veneciji
u srpskoj književnosti

Sastavio Dejan Ajdačić
2003.


Narodna pesma
Ženidba Maksima Crnojevića

Iz mora se zadravo izvezoše
A pod Mletke grada udariše,
Te Mletačko polje pritiskoše.
Na gradu se otvori kapija
A navali i muško i žensko,
No da sretu u polju svatove,
Da učine seir od svatova,
I da vide, jel` istina tako,
Da poznaju zeta duždevoga,
Jel` istina, kako ljudi kažu,
Da m` ljepote u daleko nema,
U svatove ni pak u Latine.
Lasno zeta poznavati bješe
Po njegovu perju i čelenci,
Po njegovu stasu i obrazu.
Kad viđeљe, da j` istina tako,
Dopadoše dva duždeva sina,
Te sretoše mila zeta svoga,
Grle zeta i otud i otud,
Pa ga vode na tanke čardake,
A na konak svate rasturiše
Po trojicu i po četvoricu,
Kako će im biti ponajbolje.


Petar Petrović Njegoš
Gorski vijenac

Bješe, brate, dosta lijepijeh,
a grdnijeh deset puta više;
od bruke se gledat ne mogahu.
Bogatijeh bješe pogolemo;
od bogatstva bjehu poluđeli,
đetinjahu isto kao bebe.
Svi nuglovi punani praznovah;
mučahu se, da im oči prsnu,
da oderu koru leba suha.
Gledao sam po dva među sobom
đe uprte kakvu ženetinu
tjelesine mrtve i lijene
(potegla bih po stotinu okah!)
pa je nose proz gradske ulice
usred podne tamo i ovamo.
Ne boje se česti i poštenju,
tek da steku da se kami rane.


Laza Kostić
Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženo tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečasne skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit` lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep`o spalit` srce i lub;
onut` o brodu, trunut` u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat` u te,
Santa Maria della Salute?

…..


Laza Kostić
Maksim Crnojević – tragedija u pet činova

DRUGA POJAVA

Markova pijaca u Mlecima. Šator vojvode Đure Kujundžića. Više Crnogoraca. Jedni u maskama, drugi s golim likom. Među gololičnima i ĐURA KUJUNDžIĆ, za stolom, sa jednom CRVENOM MASKOM domunđavajući se; u kutu od šatora, naslonjen na jedan stubac, RADOJE. Devojke toče vino. Jedna CRNA MASKA.

MASKE
(Pevaju.)

Kad se danu više neće
da nam svetu bude vođ,
onda dane masku meće,
divnu masku, crnu noć;
ispod nje se na svet smije
očicama zvezdanim,
tu se ljubi, tu se pije,
tu se igra, tu se vije,
tu se bdije među snim.
Ni mi drugo ne možemo
neg' љto radi dan i noć,
kad se siti provedemo,
masku dajte u pomoć.
Naša vlada, naš je red,
ličina je čitav svet!

Dodija li zemlji prloj
oblagati listom breg,
po letini, po umrloj
belu meće masku sneg;
pa kad njeno vene cveće,
kad se vode zalede,
onda tekem vino teče,
cvetajuće mesojeđe
divotama salete.
Ne možemo i mi ino,
sad se otkrij, sad se krij-
razom toči, obrazino,
razom toči, razum pij!
Naša vlada, naš je red,
ličina je čitav svet!

(Kucaju se.)

KUJUNDŽIĆ

Ličina je čitav svet? Tako je! Ali mi, iako smo ličine, nećemo više ličiti odavde! Je l' vam slično, junaci?


Stefan Mitrov Ljubiša
Kanjoš Macedonović

u: Pripovijesti crnogorske i primorske, str. 73

Prispje Kanjoš u Mletke na Cvijeti, u najljepše doba godine. Gdje će, gdje neće, te on kod one trojice gdje je pio kafu. Ne pusti ga straža od prve uljesti, nego mu viknu:"Ne možeљ amo, no ako ćeš da se sudiš, hajde kod Četrdesetine."

Vidje Kanjoš da su ga počeli opet slati od Vuka do Novaka, pak odgovori straži srdito: "Baљ nijesu to posli za koje je idem Četrdesetine, nego trojice. Ja sam, ako ti je drago znati, zatočnik duždev.

Još to lijepo ne izusti, a straža digne kapu s glave, i provede ga iz odaje u odaju dok dođu pred trojicu. Kad vide trojica Kanjoša namrde se, jer pomisle da Paštrovići neće slati zamjenicu duždu.

Kanjoš im se pokloni i preda pismo; sva se tri pridignu da vide što piše, dok reče jedan od njih, pošto se nešto među se porazgovore: "Mi se nadali da će nam doći bolji i viši junak neg si ti."

Najedi se Kanjoš da pukne: "Moja gospodo, bolji i viši pođoљe boljima i višijema, a ja jedva vas dopadoh! Ja sam najprije došao do vas, jer neću da izlazim pred dužda nego slavodobitan, a vi me lijepo dočekaste!"


Simo Matavulj
Pošljednji vitezovi (4)

Najljepša, najbogatija udovica u Mlecima, more! Konteša Vivaldi...

- Bješe konteša, ali djevojka kao vila, od osamnaest godina. Ele, ona se zaljubi u mene po čuvenju, – ta novine ne prestajahu govoriti o meni, – a take udavače traže ljude na glasu. Ja sam se kao malo ustezao, znajući da se tijem načinom žensko jače namami, pak je isprosim i poslije dvije nedjelje vjenčamo se.

Imali smo deset mramornijeh dvorova. U jednom smo ručavali, u drugom večeravali, u trećem dočekivali prijatelje i provodili igre, u četvrtom noćivali, u petom... ali vi to ne možete razumjeti.


Aleksandar Gatalica
Venecijansko ogledalo

u Mimikrije 1996, str. 48-49

[Priča Venecijansko ogledalo iz zbirke Mimikrije upućuje svojim podnaslovom U maniru Tomasa Mana na intertekstualne veze sa delom nemačkog klasika. U priči, etnolog i nacinalsocijalista dr Konrad Ludvig Abendrot putuje vozom u Italiju i kupeu se upoznaje sa mladom Jevrejkom, muzičarkom Hanom Zilberštajn. U priči se provlače fragmenti Vagnerove opere o kobnoj ljubavi Tristana i Izolde. Nacista se zaljubi i pokušava da u Veneciji pronađe Hanu]

U prvom trenutku mogao je gotovo da ih dodirne, toliko su mu blizu bili, ali onda su se oni otisnuli sredinom kanala, a on je krenuo da ih prati kao uljez koji se sudara s turistima i prodavcima uličnih peciva. Primetio ih je kod palate Kverini, a onda ih uhodio promičući kraj duždevskih građevina Kontarini, Loredan, Rezoniko, Pizani – Moreta. Njihov veslač vozio ih je lica bezizraznog. Na mahove se pozdravljaše i dovikivaše sa ostalim čamdžijama, a za to vreme njih dvoje su razgovarali kao otac i ćerka. Nečemu su se smejali zajedno, dogovarali, maitre Stravinski je rukom pokazivao na suprotnu obalu, negde prema terasama boje rđe i mutnom nebu što ih natkriljuje, i ni on ni ona nisu znali da su posmatrani. Onaj što je kradom pogledavao, sada je bezglavo prolazio pored palate Đustinijan i tek na trenutak zastao. Negde iznutra, iz mraka, iza prelomljenih lukova i svodova, njemu se, načas uostalom, učinilo da čuje zvuke Vagnerove muzike. Da li je to bio Rienci, ili možda baš Tristan i Izolda, to nije mogao znati, ali je bio siguran da heruvimski gudači odnekud pletu melodiju koja do njega stiže rasejana u mnoge odjeke. Zaustavio je korak, preneražen, kao čovek koji osećaše fizički bol zategnutog mišića, i to je bilo dovoljno da svoju Hanu Zilberštajn ponovo izgubi. Njen čun je već zamicao iza porodične kuće Mokeniđovih i palate Kontarini, i Abendrot, nanovo grubo vraćen u realnost, pojuri, već okupan lepljivim znojem neprijatnog mirisa.

Na rivi Fero video ih je kako izlaze. Najpre je stupio profesor, a zatim pružio ruku svojoj darovitoj učenici. Maestro je potom napravio izraz lica kao da će on da plati. Na drugoj strani, kod palate Dieći Savi, stajao je on. ''Das obszcne Symbol'', kazao bi onaj drugi, onaj stari Abendrot, sa karakterističnom jetkošću. A ovaj je uzaludno zvao slobodne gondolijere, jer njega niko nije želeo u svom brodiću onako unezverena pogleda, izgužvanog i razdrljenog. Ostao je na suprotnoj strani i dok se klatio kao gospodin koji je već rano ujutru popio neku čašicu previše, otkriven i tako žalosno osramoćen, on je, zamućena vida, jedva hvatajući vazduh staračkim plućima, gledao Hanu Zilberštajn kako se udaljuje. Suve usne progovorile su mu, čujno samo za njega, ''ja vas volim''.


Aleksandar Gatalica
Euripidova smrt

U Veneciju sam stigao brodom. Bila je 1911. godina. Lađa je imala veliki točak i parnu mašinu koja je brektala. Na palubi je bilo mnoštvo sveta a među njima i jedan uglađeni bonvivan što nesmotreno odmeravaše pridošlice. Taj putnik na mnogim železničkim linijama i brodskim maršrutama beše osoba u poodmakloj fazi kakve bolesti: duševno uništen, telesno sasvim vidno načet. Šminkao se – jeste, skrivao je bore, bojio zaliske i brkove – ne bi li sakrio neprirodno bledilo tanke kože pod očima i samrtne fleke na obrazima i oko usta. Stigao sam u Veneciju zajedno s jednim moribundom koji je smrt nosio u unutrašnjem džepu sakoa, sa umirućim što je napustio sanatorijum okružen palmama i uređenim bolničkim vrtom. Pobegao je, videlo se to, iz paviljona za smrtno bolesne, odande sa severa, gde nije želeo da umire polako, okružen profesionalnim optimizmom lekara i varljivim krivuljama temperature. Uplovio sam k Mlecima sa nepoznatim moribundom koji me je gutao pogledom kao da želi – tako jadno našminkan – da me povede sa sobom. Neko je na brodu 1911. umirao, a svud oko nas bilo je more, i mari di un mare. Voda je u zalivu bila venecijanski zelena: plitka, topla, močvarna, jedva namreškana, sa belom penom na vrhovima talasića nalik bledim podočnjacima na licu onog nestajućeg, tog nasmejanog bolesnika što u smrti gleda ništavilo, puko crno; jedan kraj bez preobraženja; senza trasfigurazione; without transfiguration; ohne Verkldrung; tog što je već stupio u čun mrtvih, te život posmatra kao nakaradni bog koji se ne drži etike, niti razlikuje dobro od lošeg, jer sve mu je dozvoljeno, jer iza (ako to uopšte za njega postoji kao misao) nema suda, nikakve pravde, niti računa ili zbrajanja; ni jednog pitanja – samo ništa, te on ovde na brodu može te 1911. tako drsko da me posmatra, ne bojeći se ničeg na nebu i zemlji – toliko odvratan iznutra, tako bled i tužne kože spolja, a zapravo moćan. Euripide, moral postoji samo ukoliko se veruje i bez vere – ma koje, ma kakve – ne može se zasnivati. Šta bi se dogodilo kada bi svi ljudi, poput ovog elegantnog razvratnika što umire pod slamnatim šeširom širokog oboda, mislili kako iza života nema ničeg? Život bi bio magnovenje, mahnitanje, pusta sanja. "їQuй es la vida? Un frenesn. їQuй es la vida? Una ilusiun, una sombra, una ficciun, y el mayor bien es pequeso; que toda la vida es sueso, y los suesos, suesos son." Da, život bi bio hedonija i hir, prazna sena što nas ovi, kada u trenutku čudesnog boravka svako neštedimice grabi za sebe što više uživanja. Ubijam, otimam, jedem, prisvajam, pada noć i vidim samo crno (spavam, ne sanjam); sutradan isto, ali onda, odjednom, crno, večno crno – jer neko me je ubio samo zato što je i svm grabio varljivu sreću a ja sam mu stajao na putu. Potom taj drugi – mio assasino – ide dalje, Salaminjanine, na moju smrt ne osvrćući se; i stupa, guta halapljivo, nasrće požudno i prisvaja meka tela otimajući ih iz mlakog mraka, opija se pijući čaše vina naiskap na terevenkama, posle kojih se ujutro vide mnoga plutajuća tela u plićaku poslednje gozbe. Ali taj moj, taj ubica, ne osvrće se, već odlazi dalje. Još jednom pomor i hedonija, Tanatos i Eros na svakom koraku; tu do sledeće pustolovine, no onda, iznenada odista, baš kao da i za njega ničeg nema – crno, eternale black: kraj i za njega.


Radoslav Petković,
Sudbina i komentari

glava 26

Maltežanin ga pogleda i osmehnu se: ne. Bar za sada. Ali sećam se jedne priče koja bi vas mogla zanimati. Čuo sam je u Veneciji; tamo tvrde da postoji jedan skriveni vrt – neugledan, obrastao u korov – i u dnu toga vrta su vrata. Kada nekom Venecijancu dosadi ona priča u kojoj je – u kojoj mu se život zbiva – on ode tamo, prođe kroz ta vrata i promeni priču. Pitam se samo da li su ta vrata uvek otvorena. I da li za njih treba imati ključ.

  • Da li ste pronašli taj vrt, upita Volkov.
  • Ne. Bar za sada, ponovi Maltežanin.

glava 31

Vidi pred sobom veliki, kružni prostor, bez trave, sa peščanim tlom. Pesak je zatalasan – kao da je neko na njemu iscrtavao talasaste šare ili kao kada blago uznemireno more iscrtava takve šare na onom delu žala što se nalazi na granici vode i kopna – u pesku Volkov ugleda više kamenova nepravilnog oblika – ali mu se učini da u njihovom obliku ima nekog smisla, da oni nisu slučajno takvi kakvi jesu, kao ni njihov raspored; ali ma koliko bio svestan postojanja smisla, nije mogao pronići u njega. Kamenje je bilo raznih boja – sivo, crno, zelenkasto – a raznovrsnost boja je umnožavala mahovina koja je prekrivala kamenje.

Na jednom od kamenova – bio je izrazito zelen, možda od mahovine, možda od sastava stene od koje je poticao – na samoj ivici kruga, sedeo je čovek. Vrh njegove duge brade kao da je bio poboden u svetli pesak kraj njegovih nogu; na sebi je imao purpurnu haljinu, odeću kraljeva, ali prilično pohabanu i potamnelu; i bio je bos. Volkov ga je odmah prepoznao, ali mu se nije odmah mogao setiti imena.

– Nemoj se ni truditi, rekao je čovek. Imena nisu važna, ona se i onako menjaju.

– Ali znao sam tvoje ime, kazao je Volkov.

– Verovatno, uzvratio je čovek. Znao sam ga i ja, ali mislim da sam ga zaboravio. U svakom slučaju, odavno nisam pokušavao da ga se setim.

Volkov je stajao na ivici kruga, ali sa spoljne strane. Nije se odlučivao da uđe.

– No, šta ćeš ovaj put? – upitao je čovek.

– Da li sam već dolazio ovde?

– Da, i uvek ista priča. Dođeš do ivice i vratiš se. Nikako da uđeš. Još uvek ti je stalo do tvoje priče.

Volkov je sada sasvim dobro znao o čemu se radi.

– Ali, ako uđem, rekao je, izaći ću iz ove dosadašnje priče, što uopšte nije loše. Ipak: u kakvoj ću se priči tada naći?

Čovek je nezainteresovano slegao ramenima.

– To ti niko ne može reći. U drukčijoj, u svakom slučaju.

Uostalom, takva pitanja postavljaju samo oni kojima je još uvek stalo do priče u kojoj su.

I nastavio je da gleda svoje prilično prljave nožne prste, na pesku.

– Pa, reče Volkov, voleo bih da vidim Pompeju. A ako promenim priču, ne znam da li će mi se pružiti prilika.

– Nije ti se ni ovako pružila, kaza čovek. A i čemu ta ljubav prema ruševinama? Na svetu ih je mnogo i previše; i mnogo od onoga što sada gledaš kao divna zdanja postaće ruševine i brže nego što misliš.

– Da, zamišljeno će Volkov. Vreme sve menja.

– Vreme? – uzvrati čovek. Da, menja; ali ne toliko kako ljudi vole da govore. Vreme je mnogo dobroćudnije nego šta ga prikazuju; ljudi se na njega pozivaju da bi prikrili sopstveno zlo. Poznajem vreme.

– Da li si ti gospodar ovog vrta, upita Volkov.

Čovek se nasmeja.

– Ne, dovraga. Ja sam samo čovek. Ali ovde sam čest gost; i mogu reći da se dobro snalzim.

Pavel Volkov zakorači na pesak.


Dragan Velikić
Hamsin 51

[U kratkom romanu Dragana Velikića Hamsin 51, glavni junak, pesnik Nikola Gavrić otkrio je poslednjeg novembarskog dana 1972 godine svesku srednjeg formata, tvrdih korica sa ukoso ispisanim naslovom Čvorovi, rukopis njegovog oca Žarka, dnevniku i skici romana u kome taj nesvršeni student prava otkriva boravke svojih roditelja u Trstu, Veneciji i Švajcarskoj, i traga za Dositejevim i Njegoševim tragovima u Italiji]

U Veneciji najviše uživanja pružaju noći. Stanovao sam u sobi sa balkonom na četvrtom spratu jevtinog hotela. Krovovi okolnih kuća postaju noću mesta zabave. Ograđeni podijumi premošćuju kosine i kao komandni mostovi nevidljivih brodova lebde u mraku neba. Ljudi sede i večeraju. Avetinjski trepere plamičci sveća. Navodno su nekada davno na tim dograđenim terasama Venecijanke izlagale kosu podnevnom suncu, a danas, kao duhovi, u sparnim noćima na krovovima sede Venecijanci, piju vino i pričaju.

Budio sam se u svitanje, kada zvona rasteruju golubove, i izlazio na balkon. Rano ujutro kanalima plove čamci za snabdevanje, zatim đubretari, ređe gondolijeri sa turistima. Uživao sam u zadahu vode u kojoj je toliko mnogo slojeva. Tkanje je gusto kao zejtin. Iz tame, koju ne otapa jutarnje sunce, izviru asimetrični nizovi prozora, romboidne kuće, zvezdani detalji trošnih fasada, tamne grede na plafonima i najčudesnije fizionomije. U dubinama masne i tamne vode diše Vizantija. Zavirivao sam u unutrašnja dvorišta, skrivena spolja, i osluškivao šumove iz utroba kuća. I tada, osetio bih nostalgiju što nikada neću biti Venecijanac koji svakoga jutra pospan odgurne drvene kapke i pogledom izmeri visinu zelene vode ispod prozora.

Pronašao sam i kuću u kojoj bih voleo da se rodim, na Rivi San Bazilio, sa malenim vrtom koji izlazi na kanal. Visok zid odvaja me od žamora turista. Noću slušam pljuskanje talasa i glasove gondolijera. Ne znam šta radim u tom gradu. Da li sam trgovac, slikar, ili potomak dužda? Ali, i na mom krovu je malena terasa, ograda od kovanog gvožđa i sto gde leti gore sveće. Moju senku poneće neki turista, možda i glas kojim ću ispratiti korake na mostu. Jer, noću su kafane na San Baziliju pune namernika. Pred jutro krstare Venecijom, ogledajući se u mastilu kanala.

deo 2, odeljak 4.

A linija stiha tog sparnog podneva bila je omeđena prizorima uznemirujućeg sna, ali i sećanjem na požuteli bedeker Venecije iz godine 1925. Verovatno je u galaksiju senjačke kuće dospeo leta 1927. ili 1928, kao turistički trofej Žaklin i Mladena Gavrića. Kupili su sledovanje uspomena u gradu na lagunama, koji umnožen u milionima banalnih kopija diše u najudaljenijim delovima sveta. A sledovanje uspomena podrazumevalo je nekoliko razglednica prijateljima i rodbini što nastavljaju epidemiju sanjanja Venecije, zatim vožnju vaporetom (ili možda gondolom?) mrežom kanala, otiskivanje na Lido, posetu Muranu, kupovinu parčeta stakla, zastajkivanje na odabranom mestu odakle se jasno urezuje Ponto Rialto u moždane spirale.

Sada ih nema, misli Nikola, kao što nema penušavih brazda u kanalima Venecije, brazda iz 1927. ili možda 1928. godine. [Str. 57 (deo 3., odeljak 4.)]


Mirjana Kodžić
Venecija

str. 18

Gondolijeri nisu pevali barkarole, kako se to obično misli. Venecija mu se izdaleka, i pored sjaja, činila poslovna i slabo prepoznatljiva. Nije suzdržavao kajanje što se vozi na Lido. Na taj način će prorediti svije odlaske u staru Veneciju. Znači, opet je neće upoznati.

Bezvoljno gleda kako se trajekt ukotvio. Ljudi koji ovamo stižu ne idu u zatvor kao nekada, već sanjaju o razonodi, o nečem posebnom što treba da dožive, otmenom, da bi se na kakav ''uzvišeniji'' način zamenila svakidašnjica. A ona je bila u ravnoj liniji sa dosadom. Pastorak ga, naravno, nije sačekao. Dogovorili su se, ali taj je kao i svaki put opet omanuo. Nikada nije držao zadatu reč. Aleksandar sada treba da pogađa kojim putem da krene do hotela.


Milorad Pavić
Konji svetog Marka

"Jedan od četiri čuvena bronzana konja, koji vekovima krase pročelje Bazilike svetoga Marka u Veneciji, uklonjen je prekjuče sa svog postolja jer ga je napao rak bronze. Puna 23 veka ovi su konji odolevali uspešno naletima vetrova s mora i kišama, ali se nisu mogli oteti pogubnom uticaju zatrovanoga vazduha našeg doba. I tako konji plaćaju visoku cenu koju čovečanstvo i inače plaća za svoj tehnički napredak, jer razorne čestice su opasno oštetile hiljadugodišnje telo ovih lepih spomenika. Uklanjanje jednog od konja sa pročelja Bazilike svetoga Marka, podsetilo je mnoge Venecijance na staru izreku: "Kada se konji svetoga Marka pokrenu, propada jedna od dve carevine. Koja će to biti ovoga puta? "...

Da bi odgovorio na to pitanje, mom bratu je ostalo još jedino da raspozna je li u vodi ženski ili muški lik odražen. Hoće li propasti Zapad ili Istok? I tamo, gde su oči Inoroga razbistrile talase, spazio je na dnu vode tebe, što čitaš ove redove i misliš u svojoj skamiji ili naslonjači da si u bezbednosti i izvan igre.


Petar Milošević
Websajt stori

“Hajde da se slikamo”, rekla je Alina, vadeći iz torbe fotoaparat. Namestila je autora da bude feš, iza leđa s katedralom, zatim mu se zavukla pod pazuho u zagrljaj, i, na engleskom jeziku, zamolila Japanku da ih slika.

Tako je Alina, kaže gospođa Alina, krenula radosno u Veneciju, kuda ju je zvao, s mističnim osmejkom u uglu usana, autor na izlet. Nadala se nečem lepom, iznenađenju pripremljenom za nju specijalno – ljubavnom poklonu. Ta već tako davno, možda tri godine, nisu bili u vodenom gradu, a pre toga su dolazili često, pa makar za vikend. Alinina vera da postoje čuda, buknula je u njoj sada kao vulkan, spreman da izbije. Bila je srećna.

Nije ni slutila da je autoru potrebna (samo) kao asistent. Da je vodi u Veneciju isključivo zato da bi mu pomogla dokazati da nema čudesa. Da u Veneciji trg svetoga Marka postoji tek jedan. Uprkos strelama iz raznih pravaca kroz lavirint grada što lete u pravcu San Marka.

Vođeni ciljevima među kojima su zjapili čitavi svetovi, piše gospođa Alina, Alina i autor, ipak držeći jedno drugog za ruku, ukrcali su se u vaporeto i ušli u grad, krivudajući Velikim kanalom. Pred očima im se razvijao prizor koji steže srce, kada se posle kratkog uvoda putnik nađe, odjedared, u sredini, gde sliku koja stvara iluziju vekovne nepromenljivosti, doživljava kao orgazam okončan grcanjem, ili barem kao uspomenu na orgazam okončan grcanjem.

Brišući slane kapljice sa lica, Alina je kroz prizmu suza sumorno gledala u čudesan grad, autor je pak buljio u nju i u njen svileni venecijanski šal koji su bili kupili, onako radi šale, kada su prvi put bili u Mlecima.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]