ФРАН БАРБАЛИЋ

ПЕРОЈ - СРПСКО СЕЛО У ИСТРИ

Биљешке и успомене
[1933]

Фран Барбалић: ПЕРОЈ - СРПСКО СЕЛО У ИСТРИ; Биљешке и успомене Дјело аустроугарског котарског школског надзорника Франа Барбалића (1878-1952) "Перој - српско село у Истри" први пут је објављено у загребачким Народним новинама (бр. 48-55 и 59) 1933. године. Исте године је прештампано у издању Закладне тискаре Народних новина у Загребу као књижица. Српска православна црквена општина пулска и перојска објавила је фототипско издање ове књижице 2002. године, када се у оквиру електронске библиотеке српске културе Пројекат Растко и историографског пројекта Српска земља Црна Гора објављује и ово прво електронско издање дјела.

Електронско издање Барбалићеве књижице "Перој - српско село у Истри" приредио Александар Раковић.

Када су Истру заузели Римљани, нашли су ту Келто-Венете и Келто-Илире. Римљани су колонизирали највише приморске крајеве, мање унутрашњост Истре. Сеоба народа присилила је Римљане, да узмакну у приморске крајеве Колико их је остало у унутрашњости, ти се изгубише међу Славенима који су дошли у Истру свршетком шестога вијека. Прве вијести о Славенима у Истри сачуване су нам од године 599., 600., 602., 611., 641., 642., 670., итд.

Године 1030. цеста Пореч-Пазин зове се »via sclava«. У споменицима од године 1102. сачувана су чисто хрватска имена у Истри: Gologorica, Cernogradus и Belogradus. У млетачком архиву леже два уговора двају славенских жупана из Барбана и Грачишћа с пуљским војводом: а) 10. II. 1199. »Pribisclavus Zupanus, Zupanus Drasicha de Galegnana et Jurcogna et Basegna de Barbana«, б) 4. III. 1199. »Pribisclaus Gastaldus Barbanae, Mirosclaus et Pridisius«.

Концем средњега и почетком новога вијека пао је јако романски живаљ у истарским градовима. Становништво уништише невоље: ратови, кужне болести, господарске кризе итд. Пула је пала на самих 300, а Пореч на 100 житеља. Истра би била опустјела и пропала, да није досеобом и колонизацијом нових житеља, особито Хрвата, била спасена. ^[1]

Др. Сцхиавуззи вели, да је близу данашњег Пероја постојало године 1197. мјесто, које се звало Petroro, Petroriolum.^[2] Camillo De Franceschi наводи старо име Pedroli.^[3] Према томе је и данашње село Перој добило своје име.

Године 1540. морали су Млечани напустити Мореју (данашњи Пелопонез). Заузели су је Турци. С Млечанима одоше из Мореје и многи грчки житељи. Те године досељено је у Пулу 70 породица из Малвасије и Наполија (Науплиа). То су били први грчки бјегунци, који су дошли у Истру, али се они мало касније вратише натраг у своју домовину.^[4] Но одлуком од 5. јула 1573., млетачка влада дозволи, да се на Пуљштину доселе неки бјегунци из Науплие, а други из Ципра. Године 1578. дошло је 80 породица. Године 1580. дођоше бјегунци са Ципра, Крете и Мореје и то 50 обитељи. Ципрани се населише у граду Пули, гдје основаше православну цркву.^[5] Науплијанци се неки населише у граду Пули, други у запуштеном селу Педролу,^[6] а неки у околини Пуле.^[7] Пуљски провидур Малипиеро (1580.-1583.) одредио је перојским досељеницима 400 њива.^[8] Премда су ту имали врло добра земљишта, они године 1585. одоше из Пероја и уопће из Истре.^[9]

Године 1644. имао је Перој само три особе. Напуштену земљу присвојише тада Водњаци; но млетачка власт тај поступак Водњанаца забрани. Она је хтјела Перој поново населити, а то је и учинила.^[10]

Већ и прије него што су Грци почели долазити у Истру, било је у Пули и околини Хрвата и Срба,^[11] макар да нас талијански писци не воле звати тим нашим именима, него нас зову »Morlacchi«. Тај назив воли употребљавати и млетачка власт. Ти Морлаки или Мауровлахи били су румуњско племе (»stirpe rumena«), али пославењени. Бјежали су испред Турака у млетачке и аустријске земље^[12]. Тако су неки Славени населили и Перој. Домаћи становници бијаху им противни, те они убише њиховога воду Назића; зато се ти Славени повратише натраг у Далмацију^[13].

Но 27. октобра 1645. млетачка влада прими из Црне Горе молбу 15 обитељи. У тој се молби каже, да ће доћи у Истру 100 особа, које ће са собом довести око 300 глава стоке. (Занимљиво је, да је године 1647. дошло на Пуљштину 3450 Хрвата са 66.500 глава ситне и велике стоке^[14]. Бјежали су у Истру, да се отму прогонствима Турака. Они у молби наведоше, да не ће доћи сви наједном. Капетан са сједиштем у Рашпору мора провидјети за земљишта и куће, гдје ће се смјестити онако, како је прописано^[15].

Млетачка власт обавијестила је 21. јула 1657. капетана у Рашпору, што треба да уради у погледу 13 породица, које су послане из Црне Горе у Истру^[16].

Најважнија је ствар исправа, којом је била Перојцима, данашњим становницима, подијељена земља у Пероју. Талијан из Водњана, Giovanni Andrea Dalla Zonca, објелоданио је у листу »L'Istria« године 1852., дакле прије 80 година, чланак под натписом: »Notizie riguardo a Peroj«. Ту је Dalla Zonca објавио »Перојску повељу«. Да се данас таква исправа, након 80 година, поново износи на јаву, држим да је и потребно. Dalla Zonca ју је нашао код сеоског жупана у Пероју, али не оригинал, већ пријепис првотног оригинала и називље иу »Atto d' investitura«. Ја је нисам дословно превео, зато и доносим талијански оригинал у цјелости, како га је објавио Dalla Zonca. У самој повељи означене су и неке тачкице, које показују, да ту нешто фали, али тако их означио и Dalla Zonca. Он у уводу свога чланка вели, да се Перојци нису доселили овамо 1650. године, како то износе »Fasti istriani« на стр. 40. и баш та нетачност навела га је на то, да ову повељу објави и докаже, да су се они овдје населили године 1657. Ево пријевод ове повеље:^[17]

»Сматрам својом дужношћу преписати пријепис, који је преписан из другога једнаког пријеписа, а који се пријепис налази код сеоског жупана (главара) у Пероју, а из којега се види, да је то инвеститура земљишта оном насељу, а из датума произлази, да је 7 година послије 1650. године ово насеље било овамо досељено.

Прије неголи пређемо на претрес те повеље, треба још споменути, да је 29. јуна 1658. године рашпорски капетан јавио у Млетке, да је 13 црногорских породица добро смјештено у Перој. Што се тиче православне цркве, будући се ради о малом броју душа, могли би они вршити своје вјерске дужности у црквама ближњих села^[18],

Camillo De Franceschi^[19] вели такођер, да се 1658. године населило у Перој 13 српских породица, православне вјероисповијести, које су дошле из Црне Горе. Других 8 обитељи населило се у Винтијан. Године 1660. тридесет црногорских обитељи населило се у Кавран, а 1671. године населило се из Пераста у Пулу 600 »хајдука«, од којих су се неки преселили у Сењ, а неки »ваљда« у Перој^[20].

Важно сељење Славена било је оно, што је дозвољено у јулу 1657. године. Односи се на 13 обитељи православне вјероисповијести, подријетлом из Црнице (Cernizza) у Црној Гори, источно између Будве и Бара; дошли су у Истру и добили су 26. новембра 1657. године у Пероју куће и земљу. Десет обитељи водио је њихов вода Мишо Брајковић, а друге три (или пет) вођа Михајло Љуботина, тако да су укупно бројиле 77 особа. Мисли се, да је ова колонија била првотно одређена за Савудрију, али да су они то одбили^[21].

Дне 5. октобра 1658. године, наређује млетачка власт, да се у Пероју у погледу православне цркве не уводе никакве новотарије, па нека се нови становници служе са црквом св. Николе, која није од Пероја удаљена више од 9 миља^[22].

Дне 12. марта 1659. године одређују Млеци, нека капетан из Пуле извијести, налази ли се у Пероју само један пријашњи становник^[23].

Дне 18. септембра 1677. године млетачки Сенат био је обавјештен о неприликама што их новим становницима у Пероју чини жупник Carboncin ради њихове духовне пастве, која спада под душобрижника православне цркве св. Николе у Пули, како је то одређено декретом од 5. октобра 1658. и налаже капетану у Рашпору, нека свагдје извршује све, што је у том декрету наведено^[24].

Дне 18. аугуста 1687. године подијелио је Сенат за рестаурацију православне цркве св. Николе у Пули 1.400 лира^[25].

Дне 6. јула 1701. године налажу Млеци, да опћина Перој уплати у благајну у Рашпор 167 дуката, што их дугује за примљено жито^[26].

У марту 1705. године саопћено је млетачкој влади, да неки Црногорци желе пријећи у млетачке земље, па влада налаже провидуру у Пули, нека саопћи њиховим рођацима (ваљда Перојцима), да ће се их врло радо примити. Ипак се одатле не види, да би ови били дошли у Истру^[27].

Дне 4. фебруара 1772. године јављају Млеци, нека се награди према пропису канцелар из Рашпора, који је водио расправу и потјерао из Пероја свећеника Сервијана Базилија Серажића^[28].

Николић тврди, да је Мишо Брајковић из Пераста, доказује то тиме, што има и данас у Перасту тих презимена. Има их и у Пероју, али има Брајковића по цијелој Истри, тако на пр. у Берму, а има у Истри и два села Брајковићи, и то у Трвижу и Канфанару. Дакле могли би Брајковићи из Пераста бити у Пероју, а могли би бити и у другим селима Истре.

Међутим мало даље читамо у повељи, да Његова Екцеленција, Гироламо Приули, с овлаштењем које има, уводи у посјед Пероја воде Брајковића и Љуботину »delle sudette quattordeci famiglie« (»од горе речених четрнаест породица«), дакле наједном 14 породица, а не 15. Није дакле ни сама повеља тачна: на једном мјесту 15 породица, а на другом 14. Клаић узима 15 породица, које дођоше на позив млетачке владе, а вели и то, да је Љуботина био поп. Schiavuzzi каже, да је било 13 православних породица, али у заградама наводи, да је Љуботина »довео (5) обитељи«. Онда би их било 15.

Др. Schiavuzzi-ја познавао сам. Служили смо заједно код котарске области у Пули. Био је Талијан, о томе нема сумње; по његову се чланку, који толико цитирам, може то врло лако судити. Много сам га пута гледао, гдје прави свакојаке биљешке, о чему би касније писао. Био је тачан човјек. Морам рећи, ма да је био Талијан душом и тијелом, ипак није никада чинио неприлика када се отварала било јавна или засебна хрватска школа гдјегод било у пуљском котару. То рекох зато, да докажем, да, ако је он једини написао, да су данашњи Перојци дошли из Црмнице, да је он једини био у томе и најсавјеснији и да је јамачно и најточнији. Могуће је да је он нашао у књигама опћине Пероја или му је то дао перојски парох. Он то сигурно није из прста исисао. На другом мјесту^[29] позивље се он на католичког жупника у Лижњану, Луку Кирца, што доказује, да је он сваку ствар најсавјесније испитивао.

Осим Николића још и Seidel ^[30], који Перој називље »которска насеобина« (Bocche senansiedlung).

Ова црква није ништа изванредно, дакако наспрам оним лијепим римским споменицима, што их има град Пула, као на пр. Арена. Налази се у улици, која води у Каштел (»Via Castropola«). Рекли смо, да су се године 1580. у Пулу доселили бјегунци с отока Ципра, који су били православне вјере па су ту основали православну цркву^[31]. Не зна се, је ли та црквица била сазидана бас у ту сврху или не. Међутим нам анонимни писац у листу »L' Istria«^[32] пише, да се та црква отворила 1589. Први свећеник био је Теофан Xенаки. Он је године 1617. именован надбискупом (»arcivescovo«) Филаделфије са сједиштем у Млецима, т. ј. надбискупом свих православних. који су се налазили под млетачком републиком.

Када су се године 1657. доселили православни из Црмнице у Перој, била је ова црквица св. Николе у Пули одређена и њима за њихове вјерске обреде, док сами не сазидаше цркву у Пероју^[33].

С почетка су црквом управљала два калуђера, а затим један свећеник, који је касније носио наслов архимандрита. Године 1668. је црквом управљао Онофриј Сагредо, 1740. Петар Giaffuni, од 1742.-1763. Никола Balassi, а послије њега Јован Moscana^[34]. Данас управља православном црквом у Пули парох из Пероја.

Први православни свећеник у Пероју био је Самуел Јова, грчки свећеник, који је до тада служио као други свећеник код цркве св. Николе у Пули, а у Пероју био је парох^[35]. Сви нам писци кажу, да је један од вођа Перојаца био поп Михајло Љуботина, али нам нитко не вели о њему, је ли он и вршио свећеничку службу и гдје?

Према свему томе развидно је, да млетачка власт није вољела православне вјернике. Ено и капетан рашпорски, Приули, јавља у Млетке, да могу Перојци вршити своје вјерске дужности у црквама ближњих села^[36]. А које су то ближње цркве? Православне? Држим, да не. А је ли у пуљској околици било православних цркава? Не. Но православних вјерника јамачно је било.

Жупник Петар Студенац, који је умро као 90 годишњи старац концем прошлога вијека, према традицији, примио је у својој жупи у Канфанару у католичку цркву посљедње обитељи православних Хрвата^[37].

Половицом 19. вијека имао је - према традицији - православни парох из Пероја парницу с католичким жупником у Медулину ради црквице св. Петра тврдећи, да је то православна црква. Сигурно је, да је међу бјегунцима у Истру дошло и православних, али су посвуда били у врло незнатном броју, они су прелазили на католичку вјеру, исто тако као што су они грађани Кандије, који су године 1669. дошли у Истру, касније прешли на католичку вјеру^[38]. Још дне 5. октобра 1658. године наређују Млеци, да се у Пероју не смију уводити никакве новотарије и нека се нови становници служе православном црквом у Пули, која није удаљена од Пероја висе од 9 миља^[39].

У њој стоји, да је Перој био пуст и ненапучен много година . . . . . земљиште необрађено, напуштено и без господара. Зато се и новим становницима и подјељују ова земљишта. Видјели смо, да је Перој године 1644. имао само три особе. Водњанци су били себи присвојили земљишта, јер нису имала господара. Власт им је тада то забранила^[40]. Године 1659. питају Млеци капетана у Пули, је ли истина, да се у Пероју налази само један од старих становника^[41]. Но Dalla Zonca, унаточ горњим службеним подацима, вели, да се ријечи »Peroi deserta e disabitata« не смију напросто узети као такове. Он упозорава на свршетак повеље, гдје се вели, да се старим становницима препуштају њихова земљишта, која нека сватко мирно ужива, а спомиње Антуна Биасиола; стари су становници то своје право доказали списима у руци. Но ја на то питам: Јесу ли баш ови становали у самом селу Пероју? Можда и нису. Могли су то бити и Водњанци, који су имали своја земљишта у Пероју.

У другој алинеји саме повеље речено је, да ће Перојци у року од 10 година свакако вратити помоћ, што им је дана, али прве три године нису дужни враћати ништа. Што су добили, тога нам повеља не каже. Али нас Dalla Zonca упозорује на исправу од 5. октобра 1658. године, по којој су Перојци добили по свакој породици једнога вола и потребно сјемење. За купњу тих волова тражи рашпорски капетан 300 лира. Ако је дакле у Пероју било 15 породица, онда је купљено и 15 волова, према томе можемо и рачунати, да је у оно вријеме сваки вол вриједио 20 лира. Чини се, да Перојци нису тако брзо тај свој дуг исплатили, јер ено 6. јула 1701. године налажу Млеци, да мора опћина Перој платити благајни у Рашпору 167 дуката, што их дугује за примљено жито. Осим тога било је Перојцима дано 50 мјерова сијерка и толико кукуруза, 300 летава (пањева-дасака), 3.000 чавала, да се новим становницима саграде бараке, онда 16 сјекира, 8 људи или тежака, који ће ту ствар уредити, напокон 16 ранкуна (врст косијера на дугом штапу), да могу обрађивати своја земљишта, која они према повељи морају превести на културно тло за вријеме од пет година.

Dalla Zonca доказује, да Перојци у новој постојбини већ првих година нису имали мира. Свједочи то писмом рашпорског капетана, који јавља из Бузета у Млетке 26. марта 1677. године, да Мартин Carboncino, садашњи жупник онога малог броја католика узнемирује писмима нове становнике у њиховој вјери и обредима, па тога ради настају задјевице. А кад је Сенат за то дознао, налаже 18. септембра 1677. године капетану у Рашпору, нека се строго држи декрета млетачке владе од 5. октобра 1658^[42].

Чини се, да распре нису никада престале. Видимо то по одлуци млетачке владе од 4. фебруара 1772. године, којом се одређује, да се рашпорском канцелару наплате трошкови, што је водио парницу и потјерао из Пероја свећеника Сервијана Базилија Серажића. Судећи по имену, чини се, да је то био православни свећеник, али, јер се ваљда није покоравао декрету млетачке владе од 5. октобра 1658. године, можда је уводио, против забране, православно богослужје, и за то је био из Пероја отјеран. Ово се догодило 18 година прије него што су православни добили своју цркву у Пероју. Да је Серажић био католички свећеник јамачно га власти не би биле силом отјерале из Пероја.

Dalla Zonca доказује, да је у Пероју увијек било и католика, што није никакво чудо, јер их има и данас. По матици, крштених у Водњану, која се је водила од 9. децембра 1770. године до 1. новембра 1794. године, било је из Пероја крштено 13 католичке дјеце. Књига мртвих водила се од 7. јула 1771. године до 2. новембра 1794. године, умрло је у Пероју 17 католика, међу овима 7 странаца. Књига вјенчаних, која се почиње 9. аугуста 1773. и свршава 29. јуна 1796. године, има 5 вјенчања, међу овима два странца с дјевојкама из Пероја.

Док нам некоји писци веле, да су прије садашњих Перојаца ту били »Наполитани«, и јер би се могло мислити, да су ти били из талијанског Наполитанског краљевства, Dalla Zonca нам тумачи, да »Napoli di Romania«, »Nation Napolitana«, не значи то, него да су ови били из Мореје, о чему смо већ споменули, и рекли, да се тај град звао Науплиа, а вођа Науплианаца био је Марко Вернин^[43].

Неки писци навађају, да је 1657. године престало досељивање Славена у Истру и да су Перојци били посљедњи, који су се овамо населили^[44]. Међутим, та тврдња према другим подацима не стоји. Николић пише, да је било у свему 15 сељења Славена из Далмације у Истру. Тај исти писац не дијели у свему мнијење других, да је млетачка власт само зато насељавала Хрвате у Истру, што је пређашње становништво куга поморила. Не за то, вели Николић, јер ми знамо, да је млетачка власт Хрвате, који су од прије обитавали у Истри, увијек однарођивала. Она је и у Далмацији ширила талијански језик и увијек се с нама борила за превласт на Јадрану. Насељивањем Славена у Истру појачао би се наш елеменат у Истри; она тога није трпјела. Па зашто је дакле досељивала баш наш народ овамо? Њој је било само до тога, да јој наша крв брани границе у Истри, да се и ту лије наша крв за њезину моћ и славу.

Нова досељивања Хрвата и Срба из Далмације, Босне, Херцеговине и Црне Горе започела су године 1463., када је умро посљедњи босански краљ Стјепан Томашевић. Тада је турска сила најјаче притисла. У Истру су се селили понајвише Босанци и Херцеговци^[45]. А ипак, талијански писци и сама млетачка власт, како сам већ напоменуо, називају нове досељенике »Морлаки«, ријетко »Далматинци«, »Хрвати«, »Срби«, а кадикад »Славени«. То видимо и за Перојце, које зову Албанцима, Црногорцима, а само неки и Србима.

Једна ствар се мора овдје особито истакнути. Перојци су донијели у нову постојбину вјеру, језик и обичаје својих прадједова и очували то до дана данашњега. Млетачка им власт није била склона, напротив она им је забрањивала у Пероји вјерске обреде. Нису испрва имали ни цркве ни свећеника, па чак и своје мртваце морали су покапати у Пули. Николићева тврдња, да је Брајковић био вођа католика дакле већине Перојаца, не стоји. Да је то било, сигурно би биле у Пероју остале и двије католичке цркве и не би се биле порушиле. Перој је мали, ситни, православни оточић у широком католичком мору. Нити се је тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало. Није се чуло, да би који од православних вјерника. који су били опкољени католицима, био када прешао на католичку вјеру, као што је напротив чињеница, да нису ови православци упливали ни на ближу ни на даљу околину Пероја, т. ј. није се никада чуло, да би који од Хрвата католика у Истри прешао на православље. Православни у Пероју ради њихове вјере имали су неприлика само од свјетских или државних млетачких власти, али не од црквених.

Начелник и капетан у Копру, Павао Condulmier, наложио је године 1741., да се у Истри проведе попис пучанства. У граду Пули и Пероју набројена су тада 172 становника православне вјероисповијести^[46]. Штета, што нису ту набројени православци посебице за град Пулу, а посебице за Перој. Ну када тога немамо, морамо се задовољити горњим подацима. Држим, да већина горњег броја отпада на Перој. Према томе би број становника у Пероју од њихова доласка знатно порастао.

Године 1818. провела је попис пучанства у Истри Аустрија. У порезној опћини Перој набројена су 243 становника, али није означен број вјероисповијести^[47]. По томе отпадала су у порезној опћини Пероју само 22 становника на км2^[48].

Године 1852. имала је порезна опћина Перој 288 становника, али ни ту немамо података о вјероисповијести^[49].

Ну, ако упоредимо број перојских становника од године 1818. (243 становника) и године 1852. (228 становника) видимо, да је број становништва пао за 25 особа; чино се то невјеројатно, али ту су бројке. Но упоредимо ли те бројке с бројем особа, које су се у први мах населе у Пероју видимо, да се број становништва потростручио.

Тачније податке имамо за касније вријеме и то од године 1880., 1890., 1900. и 1910^[50].

Сада нас ево код перојскога становништва, које је друге вјере осим католичке. Која је та друга вјера? Знамо, да је то, како се службено називало, грчко-источна, дакле православна.

»Spezialortsreportorium« од године 1910. доноси, да има Перој 270 становника друге вјере, али у примједби није означено, да су то православни, но о томе нема сумње. У граду Пули било је године 1910. укупно 1758 становника друге вјере, али нам у примједби напомиње, да је међу овима било 592 православца. Ти су спадали парохији перојској, премда је Перој имао мањи број вјерника, неголи град Пула. Што је у Пули толико нарастао број православних, полази одатле, што је Пула била највећа аустријска поморска тврђава, па је у тај број уврштен и број православних војника, часника и њихових породица.

Има ту драгоцјених података. Број Талијана је године 1880., 1890. и 1910. незнатан, Можемо рећи, да је то била само једна обитељ. Како је број Талијана у Пероју наједном нарастао од године 1890. до 1900. од 2 на 63 или за 61 особу или 3.050%, па да онда пане на 5 особа или за 58 особа? То је ствар не само неприродна него и абнормална. Али ето доказа, како су Талијани у Истри водили попис пучанства и фалсифицирали га на штету нашега народа, те су наше људе напросто уписивали као Талијане.

Године 1890. набројено је у Пероју 49 католика, од њих су 2 Талијана, а 47 Хрвата, који с 218 православних чине 265 становника српско-хрватскога саобраћајног језика. Године 1900. набројено је у Пероју 63 католика и 224 православних, а управо толико има и становника према саобраћајном језику, т. ј. сви католици наведени су да имају саобраћајни језик талијански, а сви православни српско-хрватски. И то је најбољи доказ, како се у Истри фалсифицирао попис пучанства. Године 1910. набројено је у Пероју 35 католика, од њих је 5 Талијана а 30 Хрвата, који са 270 православних чине 300 становника српско-хрватског опћевног језика. У првом десетогодишту 1880.-1890. број је становника српско-хрватског саобраћајног језика нарастао за 46 особа или за 21%, у десетогодишту 1890.-1900. је овај број пао за 41 особу или за 16%, а у десетогодишту 1900.-1910. нарастао је за 76 особа или за 34%.

Године 1913. упутили су Перојци молбу ц. кр. Покрајинском школском вијећу за Истру у Трсту, нека би им се у њихову селу отворила редовна јавна пучка школа. Покрајинско школско вијеће завело је ту молбу у протокол под бр. И. С. 1023./1-13.^[51]. Ту је молбу Покрајинско школско вијеће за Истру у Трсту послало најприје Котарском школском вијећу у Пулу на извјештај (»zur Berichterstattung«). Како сам ја тада био школски надзорник за хрватске школе у Пули, примио сам тај спис, да о њему поднесем извјештај. Без сумње је мој извјештај био повољно враћен у Трст. У Пули је тај спис био заведен под бр. Б. С. Р. 170/1-13^[52]. Извјештај Котарског школског вијећа у Пули заведен је у Трсту под бр. 1023/2-13, а нато је Покрајинско школско вијеће отписом од 29. октобра 1913. бр. И. С. 1023 2-13, наложило Котарском Школскорн вијећу у Пули, нека оно проведе комисијску расправу. Сада настаде за мене прави рад и сабирање свих података за комисију, која се имала држати у Пероју. Преврћући у новије вријеме своје старе биљешке, на срећу наиђох и на неке пријеписе списа, који се односе на оснутак јавне школе у Пероју. Имам, на моју радост, и пријепис оригинала, који су били послани разним властима. Први је онај, што је био послан парохијском уреду у Перој. Гласио је овако:

Бр. Б. С. Р. 170/4-13
Ц. кр. Котарско школско вијеће у Пули.
Предмет: Извиди за утемељење школе у Пероју.
Многочасни жупни уред Перој.

Предсједник; Schcnfeldt, с. р.^[53].

Предсједник; Schcnfeldt, с. р.^[54].

Предсједник: Schcnfeldt, с. р.^[55].

NOTIFICAZIONE.

Add'i 20 marzo 1914, alle ore 3 pom., verra tenuta a Peroi, nell'edificio scolastico, la commissione per l' istituzione d'una scuola popolare regolare, nel detto luogo. A questa commissione ha diritto d'intervenire ogni capofamiglia di Peroj, che ha figli obbligati alla frequentazione della scuola, e cit anche se non avesse ricevuto uno speciale invito. Chi non interviene alla commissione verra calcolato come aderente al deliberato della commissione.

I. R. Consiglio scolastico distrettuale
Pola, li 24 febbraio 1914.
Il Preside: Schcnfeldt m. p.

Предсједник; Schcnfeldt с. р.^[56].

Предсједник: Schcnfeldt с. р.^[57].

Прочитано, закључено и потписано.
Schcnfeldt с. р.
Др. Chersich с. р.
Gorizzutti с. р.
Scopinich с. р.
Љуботина с. р.
Барбалић с. р.
Беарз с. р.^[58]

Потребно је, да разјасним 2. точку записника, у којој се вели, да је свеукупни број дјеце у петогодишту 16. IX. 1898. до 15. IX. 1908. попречно 47 дјеце. Ту је двоје нејасно за онога, који није упућен у ствар. Говори се наиме о петогодишту, а износи се вријеме од 1898.-1908., дакле размак од 10 година. Друго је питање, како је онај попречни број од 47 дјеце настао.

Овдје се дакле морало рачунати не посљедњих пет сунчаних година 1909.-1914., него посљедњих пет школских година, т. ј. сву ону дјецу, која су у то вријеме била дужна полазити школу. Према томе 20. марта 1914., када се је обдржавала та комисија, имали су право, да одлучују о наставном језику и они родитељи, чија су дјеца прије пет година т. ј. школске године 1909.-1910. полазила школу, и то и она, која су тада имала недовршених 12 година, а 1914. имала су већ 16 година живота. Ако се дакле узело у рачун дјецу, која су рођена од 1898.-1908., узели смо тиме у рачун ону дјецу, која су посљедњих пет школских година полазила школу, како то закон прописује.

Према броју дјеце рођене у новом школском подручју којег сједиште има бити Перој, одређује се број дјеце дужне полазити школу у посљедњих пет година, и то: 1913.-1914., 1912.-1913., 1911.-1912., 1910.-1911. и 1909.-1910., што сам већ мало прије споменуо. По томе и по горњим бројевима добио сам ове податке.

Народ није дошао ни стога, што није постојала бојазан, да ће итко од њих захтијевати талијанску школу. Осим тога постојала је већ поменута чињеница, да је село православне вјероисповијести, а само пет је становника Талијана, који, ако би хтјели талијанску школу, нису по закону имали право на њу, јер им је најближа талијанска школа била удаљена од Пероја мање од 4 км, а по закону се школе истога наставнога језика смију отварати само у удаљености од преко 4 км.

У тачки 2. записника утврђено је, да је број дјеце дужне полазити школу 47; 9. тачка износи, да помоћну школу полази те године (1913.-1914.) 45 дјеце, а 31. XII. 1913. било је у тој школи 46 дјеце^[59]. Ја сам напријед узео фиктивне бројеве, да покажем попречни број дјеце, сто су била дужна полазити школу, и видјели смо, да према тим бројкама број дјеце школске године 1913.-1914. бијаше 50 дјеце. Није то точан број, али не мора бити далеко од истине. Јер, ако је помоћну школу полазило 46 дјеце, значило би, да четверо није школу никако полазило, а то је могуће, будући да дјеца нису обавезна полазити помоћну школу, него само добровољно. А да је то службено утврђено, да су Перојци тако радо слали своју дјецу у школу, то им може служити само на част.

»Перој. Помоћна школа, основана године 1870., обасеже у своје окружје мјесто Перој, па има наставни језик српскохрватски, а обавезним предметом талијански, почевши од 2. године. Становници су православни. Плаћа: ремунерација а) од опћине 400 К; б) од Покрајинског школског вијећа 500 К«^[60].

Између записника, који доноси, да школа постоји преко 60 година и катастра, који вели, да је школа основана 1870. постоји размимоилажење. Ону ријеч основана мора се тумачити, да је то била дозвољена помоћна школа, јер ако би школа била већ онда основана не би требало, да се је сада оснива. Могуће је дакле, да је помоћна школа постојала већ прије 1870. године, а ваљда је то знао перојски парох, па се по његовој изјави то унесло у записник као чињеницу, да та школа постоји преко 60 година. Не би то била у Истри никакова новост ни ријеткост, јер на пр. у том истом катастру написано је, да је школа у Барбану основана године 1818., а то свакако значи много.

Дне 3. априла 1916. распуштен је Истарски сабор, а с њим и Земаљски одбор, а мјесто овога влада је именовала Покрајинску управну комисију. Чланом те Комисије био је између осталих постављен и барун Gorizzutti, који је прије био опћински герент у Пули. Он је у тој комисији добио реферат за школе, и предложио, нека се све комисије за оснивање школа у Истри обнове. И тако сва Котарска школска вијећа у Истри примише натраг све списе и морадоше поново чинити све извиде за оснивање школа и поново одредити комисијске расправе на лицу мјеста. Исти удес задеси и школу у Пероју. Године 1916. - када се је један дио евакуираног народа био домовима повратио - одржа се поново расправа у Пероју - не знам тачан датум - с истим резултатом како и године 1914., али су се морали неки извиди попунити према школској години. Тада се списи поново послаше у Трст, а одавле у Пореч. Напокон Покрајинско школско вијеће за Истру одлучи декретом од 1. септембра 1917. бр. И. С. 1367/2-14. да се у Пероју оснива јавна школа са српско-хрватским наставним језиком. Сви се списи вратише из Трста, а сада се налазе сахрањени у архиву Котарског школског вијећа у Пули. (Exhb. 170/13-13).

Када је стигла та одлука, онда се послало опћини пуљској, да је разгласи у Пероју, јер је сватко имао право уложити уток у року од 60 дана, након што се то објави. Како утока није било, одлука постаде правомоћна и јавна школа у Пероју могла се отворити. До отворења није дошло, јер је један дио народа још био у евакуацији. Ако и јест и овиме био довршен мучан посао, док се основала јавна школа у Пероју, појавише се ипак, осим евакуације народа, и друге чињенице, које не бијаху по вољи војничким властима. Перојци били су православни, Срби; аустријске власти будно су њих пазиле као на »погибељне, протудржавне елементе«.

- Господине надзорниче, морам Вас нешто саслушати, као предсједник котарског школског вијећа.
- Изволите само, господине грофе!
- Реците ми какова је школа у Пероју?
- Помоћна школа.
- А тко је тамошњи учитељ?
- Мјесни парох, Никола Поповић.
- Он је Србин, је ли?
- Разумије се, он је православни парох, будући да је цијело село православно.
- А тко је њега поставио помоћним учитељем?
- Котарско школско вијеће уз одобрење покрајинског школског вијећа.
- А откада он тамо службује?
- Не бих Вам овај час знао одговорити, али знам да је већ врло дуго времена у Пероју.
- А има ли школа какав натпис?
- Има. На школској је згради натпис »Народна скола«.
- А зашто »Народна школа« а не »Пучка школа«?
- Ништа необично. Ми Хрвати обично рабимо за службени термин »Volksschule«, »Пучка школа«, а Срби »Народна школа«. То је њихова службена терминологија, и они је такову посвуда употребљавају и тумаче, као ми »Пучка школа«. Не крије се у том изразу »Народна школа« ништа другога.
- А каковим је словима то написано?
- Натпис је ћирилицом.
- А тко је дао то написати?
- Опћина из Пуле јер Перој спада под Пулу.
- Какве се књиге рабе у тој школи?
- Исте, као и у другим хрватским школама по цијелој Истри и Далмацији, јер су наиме за Истру и Далмацију прописане исте књиге.
- Има ли каква разлика између књига у Пероју и оних, које рабе у осталим хрватским школама у Истри?
- Садржај им је посве исти, само је разлика у томе, што је на пр. првих 100 штива у књигама, које се употребљавају у хрватским школама штампано латиницом, а посљедњих 20 штива ћирилицом, а за српске је школе обратно.
- А да ли се још гдје употребљавају те књиге?
- Јест, у Далмацији. У хрватским се школама употребљавају књиге штампане латиницом, а у српским ћирилицом. Дјеца морају од 2 школске године учити и други алфабет.
- А зашто имају Срби књиге штампане ћирилицом? Зар не би и они могли употребљавати књиге штампане само латиницом?
- У српским се школама мора учити ћирилица за то, јер им је катехизам штампан ћирилицом, па дјеца морају познавати та слова, иначе не би могла учити вјеронаука.
- А гдје су, молим Вас, те књиге штампане?
- У Бечу, господине грофе!
- У Бечу, господине надзорниче?
- Јест у Бечу.
- А код кога у Бечу?
- Код ц. кр. накладе школских књига.
- Код накладе школских књига?
- Јест, господине грофе.
- Хвала Вам лијепо, господине надзорниче, на информацијама. Ради се наиме о овоме: Заповједништво ратне луке позвало ме је, да се Котарско школско вијеће оправда, како то, да се на школи у Пероју налази »ћирилски натпис« »Народна школа« и да је Перој поплављен књигама штампанима ћирилицом, јер оно у свему томе види српску пропаганду. Али сада, када имам све те Ваше информације, ја ћу већ заповједништву ратне луке подастријети извјештај.

Читајући тај дијалог може сватко опазити, да сам ја у својим поменутим одговорима био кратак и опрезан. А морао сам бити, јер нисам знао, што то моје преслушавање значи, а то ми је речено тек на концу. Држим, да је сада сваком читаоцу јасно, зашто сам овоме поглављу дао наслов »Народна школа«. То је за мене натпис, којега треба забиљежити у хисторију Пероја, а поготово данас.

Ну заповједништво ратне луке није у оно вријеме радило само против српске школе у Пероју, већ је то чинило и против хрватских школа. Тако на допис Котарскога школског вијећа у Пули од 30 .аугуста 1916. бр. Б. С. Р. 196/2-16., да би заповједништво ратне луке допустило, да се у Пули и околици отворе неке хрватске школе, одговорило се, да би се у будуће у Пули и околици отварале школе само њемачке, јер би се тиме за будућност »крачуном закрачунало«^[61] све политичке трзавице. Вриједно је, да овдје то у цијелости и у преводу изнесемо:

Chmelarz, адмирал с. р.^[62]

19. јула 1931. умрло је у Барковљу код Трста дијете Андео Чекелин. Прегазио га аутомобил. У погребној поворци било је много свијета. Дијете је било православне вјероисповијести, и покопао га је православни свећеник. У поворци био је дуг ред Balilla, који су га отпратили до православног гробља^[63].

Леш, обасут цвијећем и вијенцима, а пред њиме један свећеник српско-православне цркве, којој је припадао и дјечак, и дуга поворка Balilla, крене из улице Della Pieta према српско-православном гробљу^[64].

Хоће ли се наш народ моћи опријети силном и у повијести праве цивилизације не забиљеженом притску, који се на њ окомио, да га однароди, то ће нашим потомцима рећи наша повијест. А познато је, да је сваки народ сам писац своје повијести. И наш народ у Италији пише своју повијест . . . . . крвљу, која се не да избрисати.

За вријеме пароха Петра Маричевића, којега и Dalla Zonca спомиње, а који је прадјед данашњег пароха Петра Маричевића, службовао је у Пероју као капелан од год. 1848.-1850., пјесник Јован Сундечић и под великим костјелом^[65] пред црквом, која и сада постоји, почео пјевати своје најпрве пјесме »Низа драгоцјеног Бисера«.

2. Бошко Стрика: Далматински Манастири, Загреб, 1930. На страни 89-94. доноси податке о Пероју. Главни садржај је овај: Писац навађа, да под далматинско-истријску епархију припадају и двије парохије у краљевини Италији: Задар и Перој. Писац је испустио јос двије православне парохије и то: Трст и Ријеку.^[66] Једино код Стрике наведено је, да су Перојци дошли из Црмнице у Црној Гори. Писац навађа, да су били предвођени поглавицом Милом Бранковићем. Ту се Стрика разилази - или је тискарска погрешка? - од свих других писаца, који тврде, да се тај вођа звао Михо (Мишо) Брајковић. Протопоп Михајло Љуботина, био је, наводи Стрика, из села Љуботине у Херцеговини.

3. Dr. Alois Hudal: Die serbisch-orthodoxe Nationalkirche. (Graz u. Leipzig 1922.). Ову књигу нисам нашао, и не знам, што ту пише о Пероју. Прама подацима, што их имам, на стр. 49 аутор вели: Немамо написане добре повијести православне цркве у Далмацији. Зато би требало проучавати архив римске Пропаганде и државни архив у Млецима. Мањкаво је дјело Милашово: Православна Далмација, Нови Сад 1901. Исто тако недостатна су његова »Documenta Spectantia historiam orthodoxae dioeceseos Dalmatiae et Istriae a 15 usque ad 19 saec., I. Vol., Zara 1899. Архивалског материјала доноси Смичиклас Костренчић: Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, Zagreb 1904 ff. Имаде вијести и у »Bullettino di archeologia e storia dalmata« (Spalato 1878 ff.), Српско далм. магазин, Карловац(?) 1836 ff. и Bessarione, Roma 1914 ff.

У Далмацији се православна црква почела развијати једва почетком 19. вијека. Ни дубровачка ни млетачка република нису дозвољавале другог јавног Богослужја осим католичког. (Види: Милаш у Српском свештенику, 2., Сарајево 1913., 293 ff.; Писани П. Les chretiens de rite orientale a Venise et dans les possessions Venetiennes, Revue d' historie et de literature religieuse l., 1896, 201-224.

^[1] Жиц. о. ц.
^[2] Atti e Memorie XVII. стр. 325.
^[3] о. ц. стр. 33 и Atti e Memorie XVIII. стр. 100.
^[4] Camillo De Franceschi o. c. стр. 32.
^[5] Camillo De Franceschi o. c. стр. 33.
^[6] Idem o. c.
^[7] Atti e Memorie XVIII. стр. 103.
^[8] Idem стр. 104.
^[9] Idem стр. 108. i Camillo De Franceschi o. c. стр. 33.
^[10] Atti e Memorie XIX. стр. 230.
^[11] Camillo De Franceschi o. c. стр. 34.
^[12] Idem стр. 33.
^[13] Idem стр. 43.
^[14] Atti e Memorie XIX. стр. 237.
^[15] Idem XVIII. стр. 235.
^[16] Idem XVI. стр. 16.
^[17] Ево талијанског оригинала:
»Mi fo debito di trascrivere una copia tratta da altra simile esistente appresso il Meriga di Peroj, che vedesi essere la investitura dei fondi a quella colonia, e dalla di cui data risulta che, posteriore di 7 anni al 1650 il traslato di quella fosse.
»AD† 26 NOVEMBRE 1657.
»L'ill. mo et ecc. mo sig Girolamo Priuli per la Ser. ma Repubblica di Venezia, Capitanio di Raspo. Eseguendo le commissioni che tiene dall' Ecc. mo Senato in Ducali 21 Luglio passato di accasar in Provinzia in un sito che paresse proprio a S. E. il Capo Micho Braicovich con dieci famiglie albanesi, et il Capo Prete Michiel Lubosina con famiglie cinque, che in tutti sono anime settantasette venute da Montenegro paese Turchesco, come fedeli sudditi alla devozione della Ser. ma Repubblica. Avendo pertanto esata informazione, che men proprio, e comodo sara il sito, et loco che fu gia Villa di ragione pubblica detta Peroi deserta et disabitata molti anni . . . . con Terreni incolti, sassosi, spinosi, dereliti, abbandonati, e senza il possesso d'alcuno. Confinante il Territorio di Fasana, Marana, Dignano, et S. Fosca con li Pascoli, et Boschi fino il Porto Marichio. Ha percit S. E. con l' auttorita che ha, et con l' impartitogli dall' Ecc. mo Senato investito, et con la presente investisce li predetti Capi Micho Braicovich, et Prete Michiel Lubosina delle sudette quattordeci famiglie, per loro eredi, e successori suoi in perpetuo nel luoco sudetto di Peroi, et in tutti li Terreni come di sopra incolti, che sono tra li confini di sopra nominati, dentro pert la Contrada di Peroi insieme col Lago detto Brussola con le forme e condizioni che qui sotto saranno dichiarite, con riserva sempre il pubblico di poter anco accasar novissimi abitanti col risuardo della quantita de' Beni conceduti, et del numero delle famiglie investite. Che li sudetti Terreni, cioi li abili debbano esser da loro ridotti a perfetta coltura nel termine di anni cinque conforme alla disposizione delle Leggi, et innabili riservati ad uso di Pascolo, quali Beni come di sopra conceduti per investitura sono stati d' ordine nostro posti in Dissegno da D. no Pasqualin Panteleo Pubb. co Agrimensore, e quello presentato da esser conservato in questa Cancellaria. Che tutti li Roveri che nella predetta contrada fossero buoni per la Casa dell' Arsenale debbano esser conservati ilesi, et intati giusto alla pubblica volonta potendo valersi d' altri Legni conforme alle occorrenze loro. Che siano tenuti, et obbligati piantar quella maggior quantita di olivari che sara possibile avuto ruguardo al sito, e qualita dei terreni, riducendo a coltura guelli che gia fossero piantati, incalmando, e facendo domestici i fruttiferi, e li selvatici nel termine di anni due pur conforme alle Leggi.
»Che nel termine d' anni dieci debbano aver sodisfatte le publiche Sovenzioni che le sono state somministrate, come consta il loro debito da libri publici di questa Cancellaria, e stante la loro poverta per li primi tre anni non possano esser molestati.
»Dichiarando l' E. S, che per causa d' Investitura, avendosi portato sopraloco, ed avendo ascoltato le ragioni dei pretendenti, sopra il proclama fatto con visione di scritture, et instromenti ha licenziato, et liberato ai vecchi abitanti, sebbene alcuni non lavorati et incolti ma da patroni possessi tutti li Beni che in detta Contrada si attrovano agl' infrascritti e sottonotati et registrati accit senza contesa in ogni tempo ognuno godi quietamente e pacificamente il suo.
»OMISSIS
»Ad Antonio Biasiol una Seraglia parte Boschiva, e parte arrativa sotto Santa Fosca, come per Testamento del q. m Venier Biasiol.
»OM1SSIS
»Di D. nu Pasquino Vedovo rel. a q. Filippo di Monfalcon nel Territorio di Peroi opere dodici di vigna appresso il Sig. Gasparo Moscheni, una Seraglia appresso la strada confina Gregol Gregorizza, et il Comun di Dignan.
»Io Francesco Consolich attual Scrivano del Comun di Peroi copiai la presente.
»Noi Marchio Balbi per la Ser. ma Rep. ca di Venezia Co. e proved. di Pola e sua Giurisdizione.
»A qualunque facciamo fede, ed attestiamo essere la sop. ta firma segnata di propria mano e carattere di D. no Franc. o Consolich, ed esser egli tale quale si fece in quorum etc.
»L. S. S. M.«
»Pola li 25 Marzo 1787.
Marchit Balbi ecc. ecc.
»Marco Ant. o Marinovich Canc. o Pret. e Pro. o.«
A questa sussegue altra datata 1658. 5. 8. bre in Pregadi al Cap. di Raspo dietro lettere di 10 del passato . . . con istanza di provision per abitar colle famiglie, e ridurre a coltura i luoghi . . . assegnati. Leggesi in essa che fu scritto in Capodistria di mandargli L. 300 da soldi 3 per lira del Dazio dell' oglio, quali dovrannosi impiegare in compreda di tanti Bovi, et altro da
distribuirsi a un per famiglia . . . . . , ed infine:
»Al Mag. to alle Biave di mandar al Cap. di Raspo 50 St. di Sorgo rosso, ed altrettando di Sorgo turco per servizio di nuovi abitanti. Et parimenti alle Fortezze di mandar a Raspo 300 sottoscorzi, tremille chiodi per far Batacche a nuovi abitanti, e di provveder anco di 16 manare, otto uomini e sedici Ronconi per coltivar i loro Terreni.
»Tratta dal Reg. ro Mar. N. 116 C. te 260.«
^[18] Atti e Memorie XVI. стр. 22.
^[19] o. c. стр. 43.
^[20] Idem o. c. стр. 43.
^[21] Atti e Memorie XIX. стр. 242.
^[22] Idem XVI. стр. 23.
^[23] Idem стр. 25.
^[24] Idem стр. 79.
^[25] Idem XIX. стр. 247.
^[26] Idem XVI. стр. 241.
^[27] Idem XX. стр. 84.
^[28] Idem XVII. стр. 235.
^[29] Atti e Memorie XVIII. стр. 111.
^[30] Seidel o. c. стр. 66.
^[31] Seidel o. c. стр. 33.
^[32] Vidi o. c. VII. - 1852. стр. 60.
^[33] Seidel o. c. стр. 33.
^[34] Camillo De Franceschi o. c. стр. 33.
^[35] Dalla Zonca o. c.
^[36] Atti e Memorie XVI. стр. 22.
^[37] »Ponedeljski Slovenec« br. 18. od 2. V. 1932.
^[38] L' Istria VII. - 1852. стр. 60.
^[39] Atti e Memorie XVI. стр. 23.
^[40] Idem XIX. стр. 230.
^[41] Idem XVI. стр. 25.
^[42] Atti e Memorie XVI. стр. 79.
^[43] Све земље подређене »римском царству« (бизантинском) у Цариграду дуго се још звале »романске«, а људи »Ромејци«. Одатле и име »Румелија« за јужне дијелове Балканскога полуострва, а Арапи и Турци зваху то царство »Ел Рум«.
^[44] Carlo De Franceschi o. c. стр. 368.
^[45] Николић о. ц.
^[46] Camillo De Franceschi o. c. стр. 43.
^[47] Idem стр. 49.
^[48] Idem стр. 51.
^[49] L' Istria VII. - 1852. стр. 31.
^[50] Spezialortsrepertorium 1880., 1890. i 1910., Gemeindelexikon 1900. i Viehstandslexikon 1910.
^[51] I. S. читај Istrianer Schulrat. Школско вијеће за Истру.
^[52] B. S. R. читај Bezirksschulrat. Котарско школско вијеће.
^[53] У оригиналу овај допис гласи:
No. B. S. R. 170/4-13
I. R. Consiglio scolastico distrettuale - Pola
Oggetto: Relievi per l' istituzione della scuola regolare a Peroj.
Al Municipio in Pola.
Codesto Municipio viene invitato di nominare due rappresentanti i quali assieme al Signor Podesta avranno d'intervenire alla commissione per l' istituzione d' una scuola popolare regolarea Peroj.
Il giorno della Commissione verra precisato piщ tardi. I nomi dei due fiduciari sono da partecipare a questa parte quanto prima.
II preside: Schcnfeldt m. p.
^[54]У оригиналу овај допис гласи:
Зл. Б. С. Р. 170/4-13.
K. K. Bezirksschulrat Pola
Betreff: Vorerhebungen behufs Errichtung einer regularen Volksschule in Peroj.
An die K. K. Bezirkshauptmannschaft (Bausektion) in Pisino.
Es wird das Ersuchen gestellt den beiliegenden Distanz-Certifikat ergdnzen zu wollen.
Der Vorsitzende: Schcnfeldt m. p.
^[55]У оригиналу овај допис гласи:
No. B. S. R. 170/9-13,
I. R. Consiglio scolastico distrettuale
Pola, addm 24 febbraio 1914.
Oggetto: Peroj, Commissione per l' istituzione d' una scuola regolare.
Al Municipio in Pola.
Addm 20 marzo 1914, alle ore tre pomeridiane, verra tenuta a sensi del § 7 della legge provinciale dd. 30 marzo 1870, B. L. P. No. 20, la commissione per l' istituzione d' una scuola popolare regolare a Peroi. La commissione si radunera nell' edificio scolastico di Peroj.
Si ricerca codesto Municipio di fare pubblicare tosto l' acchiusa Notificazione nel detto luogo. Una copia di questo avviso munita dalla clausola di pubblicazione sara da trasmettersi fino addm 15 marzo a questa parte.
Parimenti si ricerca di fare intimare gli uniti inviti a chi diretti, trasmettendo allo scrivente il foglio d' intimazione debitamente firmato dalle parti, infallantemente fino addm 15 marzo 1914.
Alla commissione avra d' intervenire il Signor Gerente Comunale (Podesta), nonchi i due rappresentanti gia nominati appar rapporto dd. 11 febbraio 1914 No. 23316/4306, cioi i signori Giovanni Ljubotina ed il referente scolastico Antonio Scopinich.
Il Preside: Schcnfeldt m. p.
^[56]У оригиналу овај допис гласи:
No. B. S. R. 107/9-13
I. R. Consiglio scolastico distrettuale
Pola, addm 24 febbraio 1914.
Alla Giunta Provinciale in Parenzo.
Addm 20 marzo 1914, alle ore 3 pomeridiane, verra tenuta a Peroj, comune locale di Pola, la commissione per l' istituzione d' una scuola popolare regolare nel detto luogo.
Vorra codesta Giunta Provinciale delegare alla detta commissione un proprio rappresentante.
Il Preside: Schcnfeldt m. p.
^[57]У оригиналу овај допис гласи:
Зл. Б. С. Р. 107/9-13
K.K. Bezirksschulrat
Betreff: Peroj, Ortsgemeinde
Pola, Abhaltung der Schulerrichtungskommission.
Pola, am 24. februar 1914
An den k. k. Landesschulrat fur Istrien in Triest.
Im Sinne des Erlasses vom 29. Oktober 1913. Zl. I. S. 1023/2-13, wird zur Kenntnis gebracht, dass am 20. Mdrz 1914. um 3 Uhr nachmittag in Peroj, der Ortsgemeinde Pola, die Lokalkommission zur Errichtung einer reguldren Volksschule dortselbst abgehalten wird.
Der Vorsitzende: Schcnfeldt m. p.
^[58]У оригиналу овај записник гласи:
PROTOCOLLO
assunto a Peroj, comune locale di Pola, addm 20 marzo 1914, sull' esito della commissione sopralocale indetta in seguito a dispaccio dell' i. r. Consiglio scolastico provinciale dd. 29 ottobre 1913. No. I. S. 1023/2-13, per la fissazione d' un nuovo centro scolastico, rispettivamente erezione d' una nuova scuola regolare in Peroj.
Presenti i Signori:
1. Rodolfo conte Schcnfledt, quale Preside dell' i. r. Consiglio scolastico distrettuale,
2. Dr. Innocente Chersich, assessore provinciale, quale rappresentante della Giunta Provinciale,
3. Rodolfo barone Gorizzutti, gerente comunale,
4. Antonio Scopinich,
5. Giovani Ljubotina, Rappresentanti del Comune,
6. Francesco Barbalić, i. r. ispettore scolastico distrettuale.
7. Basilio Bearz, i. r. ispettore scolastico distrettuale.
L' i. r. Consiglio scolastico provinciale con dispaccio del 29 ottobre 1913 No. I. S. 1023/2-13, incaricava l' i. r. Consiglio scolastico distrettuale d' incamminare le pertrattazioni commissionali a mente del § 7 della legge 30 marzo 1870, B. L. P. No. 28. all' uopo di fissare un nuovo centro scolastico coll' erezione di una nuova scuola regolare popolare a Peroi, col l' intervento di tutte le parti interessate, specie dei capi famiglia, per sentire i loro desideri in proposito. La commissione si radunt alle 3 pom. nella predetta localita e fece in base ai dati raccolti in antecedenza dall' i. r. Consiglio scolastico distrettuale le seguenti constatazioni:
1. Che la scuola esistente piщ vicina, cioi que'la di Dignano i distante da Peroi oltre 4 km, mentre quella di Fasana i distante meno di 4 km.
2. Il numero complessivo dei fanciulli obbligati alia frequentazione della scuola da istituirsi a Peroj ammonta nell' ultimo qinnquennio, cioi dai 16 settembre 1898 - 15 settembre 1908, in media 47 fanciulli.
3. Le condizioni linguistiche, stando all' ultimo censimento, sono le seguenti: di 305 abitanti hanno come lingua d' uso la serbo-croata 300 e 5 l' italiana.
4. Se anche Peroj non i distante da Fasana oltre 4 km, visto che dai 305 abitanti 270 sono della religione greco-orientale, visto il numero legale dei fanciulli obbligati alla frequentazione, e visto che la scuola con lingua d' istruzione serbo-croata (e quindi diversa della lingua d' istruzione della scuola italiana di Fasana) i chiesta con apposita istanza da 42 capifamiglia rappresentanti certo piщ di 40 scolari obbligati alla frequentazione della scuola, vi esiste non soltanto la opportunita, ma bensm anche la necessita e le premesse legali per l' istituzione d' una scuola regolare popolare col centro anzidetto di Peroj.
5. Al circondario scolastico appartenerebbe soltanto la localita di Peroj.
6. Intorno alla lingua d' istruzione da introdursi nella nuova scuola furono sentiti i capifamiglia, che diedero le seguenti dichiarazioni: dei 30 invitati comparvero 18. Di questi dichiararono tutti di voler nelta scuola come lingua d' istruzione la serbo-croata e l' italiana come materia. Questi 18 capifamiglia rappresentano 32 scolari.
7. Al presente protocollo vengono allegati: a) le specifiche dei fanciulli compilate dagli uffici parocchiali di Peroj e Fasana; b) un certificato dell' ufficio edile dell' i. r. Capitanato di Pisino riguardante le distanze delle scuole piщ vicine alla localita di Peroj; c) un prospetto degli abitanti secondo le nazionalita e la religione degli abitanti di Peroj fatto dall' i. r. Capitanato distrettuale di Pola; d) un prospetto della media degli obbligati alla frequentazione nel quinquennio 1909-1914.
8. Il rappresentante della Giunta Provinciale dichiara di riservare il parere definitivo sull' istituzione e rispettivamente sull' ordinamento linguistico alla Giunta Provinciale sulla base degli atti che verranno a suo tempo trasmessi.
9. La Commissione constata che attualmente esiste una scuola ausiliare frequentata nell' anno corrente da 45 fanciulli. La scuola esiste oltre 60 anni.
10. Viene constatato che l'attuale edificio scolastico non corrisponde a stretto rigore alle esigenze di legge percui sarabbe consigliabile di ampliare l' attuale edificio scolastico.
Preletto, chiuso e firmato:
Schcnfeldt m. p.
Dr. Chersich m. p.
Gorizzutti m. p.
Scopinich m. p.
Ljubotina m, p.
Barbalic m. p.
Bearz m. p.
^[59] Барбалић о. ц. стр 123.
^[60] У оригиналу гласи овако:
»Peroj. Notschule, gegrundet im Jahre 1870., umfast im Sprengel die Ortschaft Peroj, und hat die serbo-kroatische Unterrichtssprache und die italienische als obligatorischen Gegenstand vom 2. Jahre an. Die Bewohner sind ortodox. Gehalt: Remuneration a) von der Gemeinde 400 K; b) vom Landesschulrate 500 K.«
^[61] »einen Riegel vorschieben« - »мандалом затворити«, »засуном закрчити«.
^[62]У оригиналу овај допис гласи:
K. u. K. Kriegshafenkommando in Pola.
K. No. 1256.
Betreff: Ercffnung kroat. Schulen in Pola und Umgebung.
An den Festungskommissdr in Pola.
Pola, am 10. September 1916.
Auf B. S. R. 196/2-16 vom 30. August 1916.
Das Kriegshafenkommando ist der Ansicht, dass kunftighin, wenn schon nicht in der Umgebung Pola's und in der Stadt, so doch in Pola selbst nur deutsche Schulen aufzustellen, bezw. zu ercffnen wdren. Alle anderen Aspirationen, wdren im Interesse der im festen Platze notwendigen Ausgeglichenheit zu vermeiden.
Das Kriegshafenkommando glaubt nicht fehlzugehen, wenn es annimmt, dass im vorliegendem Falle auch in der Umgebung Pola's deutsche Schulen zu ercffnen wdren, weil nur dadurch fur die Zukunft allen politischen Umtrieben ein Riegel vorgeschoben werden kann.
Chmelarz, Admiral, m. p.
^[63]»Balilla« је друштво, које су фашисти основали за малу дјецу. Ова имају своју одору: црне кошуље. Иначе »Balilla« је неко дијете, које је прво дало повода, да су године 1746. Аустријанци потјерани из Генове, коју су били посјели и постављали сваки дан све веће захтјеве на градску управу. Дне 5. децембра 1746. возили су аустријски војници тежак један топ кроз пучку градску четврт »Порториа« у Генови, На једном мјесту у уској једној улици топ западе у тло и аустријски га војници не могоше никако извући. Стадоше захтијевати од пролазника, да им помогну. Нитко се не хтједе одазвати. Публика се војницима смијала и изругивала. Било је ту, као увијек и много дјеце. Једно дијете, које се кажу звало »Balilla«, иступи из скупине и упита осталу дјецу: »Тко да почне?« и баци први камен на аустријске војнике. Нато поче падати на војнике туча камења, која их присили на бијег, То бијаше повод опћему устанку, па Аустријанци буду у року од пет дана потјерани из Генове и цијеле Лигурије. Нема ни у једној кроници и документу оне добе имена смјелог дјетета из Порторије. Године 1845. проширила се кроз новине вијест, да се оно дијете звало G. B. Perasso назван »Balilla«, и да се родио у Montaggio (Pratolongo) 8. априла 1729. (В. Enciclopedia Italiana V, Milano Roma 1930).
^[64]У талијанском оригиналу гласи тај допис:
»I funerali del piccolo Cecchelin, Gran folla di pubblico, in prevalenza donne, che per essere madri, piщ si commossero per la tragica fine del piccolo Angelo Cecchelin, si raccolse alle 14 in via Catteri, per prender parte ai funerali della vittima della sciagura automobilistica di Barcola.
Ricoperta di fiori e di ghirlande, la salma, preceduta da un sacerdote della chiesa serbo-ortodossa, alla quale religione il fanciullo apparteneva, e da una lunga fila di Balilla, per la via della Pieta, si avvit , al cimiterio serbo-ortodosso.«
^[65] Нисам никада и нигдје у Истри чуо костио, него копривић (Celtis australis) или ладоња, лодоња и ледоња, а у Башки на Крку главовић.
^[66] А то зато, јер ове не припадају именованој епархији.

• Вјекослав Клаић: Опис земаља у којима обитавају Хрвати, III. Истра, Загреб, 1883.
• Emil Seidel: Fuhrer durch Pola, Brioni und Umgebung, 2. erweiterte Auflage, Pola. Verlag Schrinner.
• Atti e Memorie della Societa istriana di archeologia e storia patria, Parenzo.
• Dr. Bernardo Schiavuzzi: Cenni storici sull' etnografia dell' Istria. Atti e Memorie XVII, XVIII, XIX, XX.
• Camillo De Franceschi: La popolazione di Pola nel secolo XV e nei seguenti, Trieste, 1907.
• E. Nicolich: Colonie di Slavi di Dalmazia nell' Istria. Библиотека за повијест далматинску (управљена од Ј. Гелчића, књ. 4.) Дубровник 1882-1883.
• Giov. Andrea Dalla Zonca: Notizie riguardo a Peroi. (L'Istria, Anno VII - No. 30, dd. 24. luglio 1852, уредник др. Кандлер).
• Spezial Ortsrepetorium, VII. Band, Kustenland. 1880, 1890, и 1910. Wien, 1885. 1894. и 1918.
• Gemeindelexikon, VII. Band, Kustenland, 1900, Wien 1906.
• Viehstands-Lexikon 1910., I. Band, Wien 1912.
• Фран Барбалић: Пучке школе у Истри, Пула 1918.
• B. dr. Benussi: La R'egione Giulia Parenzo, 1903.
• B. dr. Benussi: Manuale di geografia, storia e statistica del Litorale, Pola, 1885.
• B. dr. Benussi: L' Istria nei suoi due millenni di Storia, Trieste, 1924.
• Carlo De Franceschi: L'Istria, note storiche, Parenzo, 1879.
• Don Angelo Marsich: Quando e come vennero gli Slavi in Istria, Archeografo Triestino XIII.; Trieste 1887.
• Никола Жиц: Антропогеографија Истре. Народна Просвјета, Пула, 1909. и 1910. и Хрватска Њива, Загреб, 1918. број 50-52.
  

• Пучке школе у Истри. Пула 1918. Тисак и наклада Јос. Крмпотића.
• Југославени и школско питање на Ријеци. Накладник књижара Ратхофер (Модерчин). Сушак, 1922.

• Хрватске и словенске школе у Истри. Ријека. Хрватски Учитељ, Загреб, 1925. Годиште В., јубиларни број 925-1925., са картом: Гробље хрватских и словенских школа у Истри. Са овом је у вези и карта: Le cimetiire des еcoles yougoslaves en Italie, која је објелодањена у меморандуму: La minoritе yougoslave en Italie. Memoire presente a la commission des minoritеs par l' association yougoslave pour la S. D. N. Genive 1927.

• Вјерска слобода Хрвата и Словенаца у Истри, Трсту и Горици. Издало хрватско књижевно друштво св. Јеронима, Загреб, 1931. Ово је дјело наградила Српска краљевска академија Наука у Београду наградом из задужбине архимандрита Нићифора Дучића.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]