Петар II Петровић Његош

Огледало српско
II

У овом документу објавили смо песме за које се сматра да нису Његошеве. У фајлу Огледало српско I дали смо песме за које се сматра да их је написао сам Његош.

• Синови Иванбегови
• Освета Батрића Перовића
• Српски Бадњи вече
• Милорадовић посланик Петра Великога
• Царев Лаз
• Ибраим-Паша и Велестовци
• Удар на Вука Мандушића
• Ћуприлић Везир
• Удар Тураках на село Трњине
• Петар Бошковић
• Удар на село Трњине
• Не дају вуци овацах
• Царев сестрић и Пипери
• Вук Томановић
• Бој с Кучима
• Никац од Ровинах
• Овце Никца од Ровинах
• Синови Обилића
• Стан полако, Рогоје, много ти је обоје
• Удар на овце кнеза Вујадина
• Смрт Никца од Ровинах
• Крвави ручак
• Два Балетића
• Шћепан Мали
• Јуначка смрт
• Спужани и Пипери
• Брза освета, готова штета
• Удар на Ћурилац
• Удар Махмут-Паше на Пипере
• Клоринда Српска
• Бој с везиром Махмут-Пашом
• Погибија везира Махмут-Паше на село Крусе
• Освета братска
• Бој за Пасиште
• Осман Капетан и Пјешивци
• Разур Вранићах
• Освета Бајова
• Почетак буне против дахија
• Бој на Чокешини
• Бој на Салашу
• Кнез Иван Кнежевић
• Бој на Мишару
• Милош Стојићевић и Мехо Оругџић
• Бој на Лозници
• Луко Лазаревић и Пејзо
• Хвала Чупићева
• Удар на село Рогаме
• Овце Бајове
• Кула Караџића
• Освета за невјеру турску
• Горско каре
• Бој на Морачи Горњој
• Освета за невјеру турску
• Плач три тавничара
• Ош, гриво, туђе је мливо
• Примјечаније

  ---

  Синови Иванбегови

  (око 1510. год.)

  Пију вино млади Црногорци
  пред Котором, градом латинскијем.
  међу њима Црнојевић Иво;
  но када се понапише вина
  и јуначка збора назборише,
  у то дође соко тица сива
  баш пред Котор ђе пијаху вино.
  те се сави соко до Пазара.
  Кад виђеше њега Црногорци,
  поскочише на ноге лагахне,
  на шарке се пушке опираху,
  те с пушаках пут сокола скачу
  ко ће њега први ухватити.
  Но кад виђе соко тица сива
  е се грабе млади Црногорци
  ко ће пређе њега ухватити.
  препаде се, би му и невоља.
  да му златна не поскубу перја.
  те се диже опет у облаке
  и надвиси града од Котора.
  Кад то виђе Црнојевић Иво,
  убоја се, чудит му се није,
  да му соко не одскочи сиви
  и у туђе јато не одлети,
  па разагна браћу Црногорце.
  а рашири с плећах кабаницу
  и позива сивога сокола.
  Соко му се сави на Пазару
  и паде му на раме лијево,
  те му књигу испод крила дава.
  Ал' га пита Црнојевић Иво:
  "Мој соколе, црни гласоноша.
  да нијеси од Стамбола града,
  од Стамбола од Отмановића?
  Видије ли Станишу мојега
  и уз њега браћу Црногорце,
  што су цару на вјеру отишли?
  Је л' их царе дивно дочекао
  и лијепим даром даривао?
  Хоће л' к нама брзо дошетати?"
  Тица криком Иву одговара:
  "Ја сам јуче од клета Стамбола;
  ноћила сам ноћас на Цетињу,
  на Цетињу, на двору твојему,
  код Ђорђија, код твојега сина;
  казаше ми да си пред Котором,
  зато сам ти јутрос доранила
  и танку ти књигу донијела
  од Станише, од сина твојега."
  Но му вели Црнојевић Иво:
  "А бога ти, соко тица сива,
  што ми кажеш за Станишу мога?"
  Соко њему опет одговара:
  "Пред царом ти изиде Станиша.
  цар из прве замоли Станишу:
  "Потурчи се, Црнојевић Станко,
  а ја ћу те пашом учинити,
  пашалук ти Скендерију дати!"
  Ал' Станиша цару одговара:
  "Не бих ти се, царе, потурчио
  нити мојом вјером преврнуо
  да ми дадеш твојега престола,
  да ми дадеш дванаест реповах
  навезене драгијем камењем,
  које носиш около турбана."
  Цар Станиши опет рече твоме:
  "Чуј ме добро, Црнојевић Станко:
  ал' ћеш твојом вјером преврнути,
  али нећеш главе изнијети
  с ниједнијем братом Црногорцем
  из мојега бијела Стамбола!"
  Станко ти се тад на муке нађе:
  боље живот и пашалук турски
  него сабљу и црна џелата; -
  потурчи се твој Станиша, Иво!
  Султан га је пашом учинио.
  дарова му земљу Скендерију
  и сву твоју до мора државу."
  Кад то зачу Црнојевић Иво.
  смртно паде главом на Пазару,
  те проклиње Отмановић цара:
  "Авај, царе, ранах допануо
  живога те Срби распарали
  са тобом се људи подругали,
  Москови ти царство разорили!
  Буд' ли си ми потурчио сина -
  јер му даде за пашалук клети
  моје земље и моје државе,
  јер ми ђецу покла, нечоече?"
  Кад виђеше браћа Црногорци,
  дохватише Црнојевић Ива,
  па га воде пољу на Цетиње.
  Затим време мало постајало,
  време мало за седам годинах,
  док цар узе Багдат украј мора:
  на Багдат је и Станко ходио
  и тридесет братах изгубио;
  а кад се је натраг повратио,
  тада пође изаћ пред султана,
  па султану проговара Станко:
  "Султан-царе, мили господаре,
  знаш ли, царе, што си обећао
  када си ме вјером оскврнио?
  Сад испуни, вријеме је дошло,
  али ћу се опет покрстити
  и катил се тебе учинити,
  ка што ти је Муса у Приморје
  јал' Краљевић у Прилипа града."
  Тада царе на ноге скочио,
  па му даде бијела фермана,
  и даде му браћу потурчену
  и са браћом војске неколико.
  Глас допаде Црнојевић Ђуру
  на Цетиње пред бијелом црквом
  (баш кад баба копаше Ивана)
  да Станиша иде од Стамбола
  да му узме бабову државу.
  Давно било кад с' о том зборило:
  мисли Ђуро заборавило се;
  но кад нове и несрећне гласе
  разумио и у двор примио,
  троструке га сузе попадоше;
  па он одма многе књиге пише
  и шаље их по свој Гори Црној.
  С њима скупи браћу Црногорце.
  пред свијема глас и књигу чита.
  Црногорце на искупу пита:
  "А што ћемо сада, Црногорци,
  од Станише и браће остале,
  што су ни се, браћо, потурчили?
  Ево на нас иду с силном војском,
  да нас турче и мукама муче!
  А да оће с миром браћа доћи,
  ми бисмо их, браћо, прихватили.
  како своју браћу загрлили:
  брат је мио које вјере био
  када братски чини и поступа;
  али они братски с нама неће
  већ крвнички, по турском начину!
  Но што ћемо, ако бога знате?
  Ја сам брата у књиги кумио
  да се прође силе и војштења,
  а да дође на мјесто бабово:
  ја ћу му се с мјеста уклонити,
  то сам воли но му крв попити;
  ал' се не ће без ђавола проћи!"
  Црногорци сви из гласа вичу:
  "Ко ђавола тражи, и наша га!
  Ми смо војска тебе, господару.
  чувај нама образ и поштење,
  да те наше не разнесу стр'јеле
  и зелени не здробе палоши!"
  Кад то зачу Црнојевић Ђуро,
  он покличе браћу Црногорце
  и отиде равну Љешкопољу.
  Ту се двије војске састадоше,
  убише се бојем жестокијем.
  Ту је Ђуро Станка предобио,
  много њему војске погубио,
  заробио младе Црногорце
  што се бјеху потурчили с Станком, -
  насели их на њих отачаство.
  Станко бјежи Скадру бијеломе.
  у њ не дају скадарска господа.
  већ га гоне селу у Бушате,
  те ми своје нагрди презиме:
  од племена славног Црновића
  прозва себе Бушатлијом Станко!
  По добићу Ђуро књигу пише,
  с књигом шаље своје поклисаре
  право Турској у Отмановића:
  "Слушај, царе, не чули те дома:
  кад си мога брата потурчио,
  ти си мога више учинити,
  њему срећу бољу даровати -
  равну Босну јал' Херцеговину;
  но си посла њега на Цетиње,
  на столицу оца његовога;
  у њу знади, Турчин сјести не моа
  јер је бране љути Црногорци,
  којено си вјером преварио
  кад си њину браћу потурчио;
  са тијем си вјеру изгубио,
  да је никад у тебе немају
  доклен трајеш у Стамбола твога,
  а и они у Горици Црној!
  Посад никад бити не можемо
  умирници нити увјерници,
  јере вјере није у невјере, -
  ми смо вјера, а ти си невјера.
  Ако посад бољи не узбудеш,
  убила те бог и божја вјера!"

  ---

  Освета Батрића Перовића

  (око 1700. год.)

  Хвала богу, чуда великога,
  што процвиље у село Бањане:
  ал' је змија ал' бијела вила,
  ал' је орај поломио крила,
  али соко тиће погубио?
  Нит' је змија нит' бијела вила,
  нит' је орај поломио крила,
  нити соко пилад погубио,
  но је Цуца Перовић Батрићу
  у рукама Ћоровић Османа.
  На вјеру га Осман преварио,
  а па вјеру и на побратимство;
  у бијелу кулу Османову
  веље му је муке ударио,
  веље муке у невјерне руке.
  Батрићу су муке додијале,
  па Османа богом братимљаше:
  "Богом брате, Ћоровић Османе,
  посјеци ме сабљом ћемерлијом
  али убиј пушком из кубурах -
  умори ме смрћу ка јунака,
  немој мене мукама мучити!
  Ако ли ме изгубити нећеш,
  мећи мене, Туре, на откупе:
  имам на дом седам милих братах,
  даће за ме седам џефердарах
  и седморо токах са раменах,
  седам снахах седам пријевјесах;
  даће Перо, остарели бабо,
  даће добра испод себе ђога,
  и са прсих токе убојите,
  и са себе зелену доламу,
  и педесет коњах и говеди,
  и сувише стадо свеколико;
  узајмиће блага у Латина:
  за ме ће ти тешки откуп доћи."
  Али Турчин бога не познаје,
  но Батрића мучи побратима,
  и муке му више ударио,
  на муке му живот извадио.
  То се чуло у Заљути тврдој.
  Кад глас чуо Перо за Батрића,
  скубе браду, вади очи црне,
  кано, брате, за милијем сином.
  Но му вели Перовић Радуле:
  "Немој тако, остарели бабо;
  иако је Батрић погинуо,
  на дом ти је доста остануло,
  остало ти јошт седам синовах:
  ако буде старога талиха,
  Турци ће ни платити Батрића!"
  Но му тако говорио Перо:
  "Муч, ђевојко, а не мио сине,
  а сви седам да сте погинули,
  да је сабља Батрић остануо,
  свијех би ве Батрић осветио!"
  Радула је укорио љуто,
  те Радуле скупи чету малу
  од Заљути, села крвавога,
  те четује по планини с њоме.
  По планини траја љето драго,
  и сијече по Бањанах Турке,
  док за брата тридест посјекао;
  ма све чека Ћоровић Османа,
  неће ли га дочекат Радуле;
  дочекат га не мога никако.
  Дружини се досадило било,
  Радулу је друштво говорило:
  "Арамбашо, Перовић Радуле,
  раздријесмо на ноге опанке,
  отркасмо сјајне џефердаре, -
  ти си брата осветио дивно,
  за њега си тридест изгубио -
  вријеме је дома да идемо."
  Но Радуле њима говораше:
  "Хајте, браћо, дома да идемо,
  но ми оста Ћоровић Османе,
  који ми је брата изгубио:
  та ми рана пребољети неће
  док не виђу очи Османове!"
  У ријечи коју говораше
  даде му се нешто погледати
  од Велимња уз равне Бањане:
  али јаше Турчин на халата!
  Тек га виђе, позна га Радуле,
  па овако ријеч бесједио:
  "Благо мени, браћо Црногорци,
  ено крвник Ћоровић Османе,
  који ми је очи извадио,
  него хајте да му запанемо!"
  Па скочише те му западоше.
  Дивно Раде укрио дружину,
  по два друга око друма пута
  западоше у лист и у траву,
  укрише се ка и јаребице,
  а Радуле на друм насред пута.
  Док ево ти Ћоровић Османа
  на халата коња од мејдана.
  Радуле га напуштио близу,
  сину јунак из траве зелене,
  за узду му коња дохватио,
  другом руком за токе Турчина;
  паде Турчин низ коња халата,
  дивно позна Перовић Радула,
  па Радула богом братимљаше:
  "Немој моју добру посјећ главу,
  но ти мене врзи на откупе:
  имам на дом милих девет братах,
  девет братах, девет Ћоровићах,
  лаће за ме девет џефердарах,
  деветоро токах са раменах,
  и још девет коњах под седлима;
  девет снахах девет пријевјесах;
  и стотину коњах и говеди,
  и сувише овце свеколике,
  и у злату хиљаду дукатах."
  А вели му Перовић Радуле:
  "А не лудуј, Ћоровић Османе:
  да је мене Батрић на откупе,
  вадио бих у Латине благо
  те бих брата откупио мога;
  нема блага да откупиш главу!"
  Ножем врже, посјече му главу,
  и посјече кера Османова, -
  двије пасје зијевају главе!
  Радуле се тада осмјехнуо,
  па дружини био бесједио:
  "Ајте, браћо, дома да идемо!"
  Отолен се чета подигнула,
  отидоше пут Заљути тврде,
  пјевајући и пушке мећући.
  А кад дошли у Заљути малој,
  Перо му је бабо бесједио:
  "Благо мени, мој сине Радуле!
  Кад си мене осветио Батра,
  ка да си га са собом довео."

  ---

  Српски Бадњи вече

  (око 1702. год.)

  Сабор чини хаџи-попе Јово,
  на сабор је Зету окупио,
  па пошто је Зету окупио,
  овако је попе бесједио:
  "О Зећани, јадна браћо драга,
  што хоћемо од живота свога:
  не имамо цркве ни закона!
  но погибе Лазар у Косово,
  а клетизи прискочише Турци,
  развалише цркве и олтаре,
  оградише све турске мунаре!
  Но ја велим, моја браћо драга,
  окупимо ми мало пешкеша,
  да идемо Скадру крвавоме,
  да молимо пашу злочеснога
  да ни даде турску бујрунтију,
  да би мало цркве оградили
  даби своју вјеру придржали!"
  Све Зећани кабул учинише
  и за пашу пешкеш приправише;
  право пошли Скадру бијеломе,
  те пред пашом жалбу учинише.
  д пошто је паша разумио,
  пешкеш прима, бујрунтију пише
  да би мало цркве оградили
  да законе своје придржају.
  Па отле се натраг повратише,
  дозиваше камене мајсторе, -
  они мало цркве оградише
  и камене платише мајсторе,
  на своје их доме отпратише.
  Ма говори хаџи-попе Јово:
  "О Зећани, моја браћо драга,
  ево б'јелу оградисмо цркву;
  што је фајде ђе је ограђена -
  она није боља но пећина
  теке није освештена црква!
  Нег' да опет пешкеше купимо.
  да идемо Скадру на Бојану
  у нашега паше опакога,
  да би смо га како умолили,
  еја би ни хатар учинио,
  еја би ни како допуштио
  да идемо малој Гори Црној,
  на Цетињу владици Данилу,
  а да бисмо њега умолили
  да би доша да ни свешта цркву!"
  Сви Зећани на то пристадоше,
  те за пашу пешкеш окупише;
  пак се диже хаџи-попе Јово,
  с собом узе три четири друга,
  пође опет Скадру проклетоме;
  ту пред пашу они излазаху,
  пред њим плачу и моле се љуто.
  Пешкеш прима, бујрунтију пише,
  бујрунтију тако направљаше,
  у њу добро поздравља владику:
  "Чуј, владико, црни калуђере,
  ја ти паша тврду вјеру дајем,
  дођ', владико, Зети Земљи равној
  да у Зету свешташ цркву малу:
  ево ти је дајем на поклону,
  Зету равну и Брда остала,
  док им чиниш црковне начине
  да ти дају што се погодите!"
  Отолен се натраг повратише
  и дођоше здраво на дворове,
  Зећанима право кажеваху;
  па узеше танахну ђемију,
  те иђаху Блатом широкијем,
  док дођоше на Ријеку малу,
  а с Ријеке на Цетиње равно,
  на Цетиње владици Данилу,
  те му десну пољубили руку,
  на руке му бујрунтију дају.
  Кад је виђе владика Данило,
  овако им бесједи владика:
  "Попе Јово, јадовна ти мајка,
  није вјера тврда у Омера!
  Ма ћу поћи, да нећу ни доћи,
  ради вјере и закона свога
  док ујутро зорица осване!"
  Он је своје слуге дозивао,
  овако је њима бесједио:
  "Хазрте ми добра коња мога,
  е ћу одит пут Ријеке мале,
  а с Ријеке Зети Земљи равној, -
  бог да знаде хоћу л" игда доћи!"
  Слуге су му коња опремиле;
  отоле је пут Ријеке поша,
  а с Ријеке Зети Земљи равној;
  у попа је конак учинио.
  Сјутрадан се Зета окупила,
  Зета равна и Брда остала,
  и гиздава варош Подгорица,
  свак да гледа владику својега.
  Владика им освештава цркву...
  Ал' ев', побре, жалостиви гласи:
  клети Турци ухватише њега,
  свезаше му руке наопако,
  па га воде варош Подгорици;
  ту му руке мало попуштају,
  у руке му стржев колац дају
  на који га мисле ударити.
  То кад виђе Зета Земља равна,
  Зета равна и Брда остала,
  и гиздава варош Подгорица,
  заплака се мало и велико,
  пашу моле и куме га љуто:
  "Немој, пашо, за бога једнога,
  немој, пашо, изгубит владику,
  немој Зету Земљу отровати,
  е ти нигда ништа родит неће,
  а сувише изгубићеш вјеру;
  но ходи га врзи на откупе,
  узми блага колико ти драго!"
  Пошто се је псету досадило,
  ево га је врга на откупе,
  три хиљаде жутога дуката:
  двије даје владика Данило,
  ону трећу Зета Земља равна.
  А кад виђе владика Данило
  е га стави пашче на откупе,
  он направи лист књиге бијеле,
  па је шиље малој Гори Црној,
  Црногорцам', својој браћи драгој:
  "Откуп'те ме, не држите овђе,
  продајите крсте и кандила,
  и путире од сухога злата,
  све црковно дајте за ме благо,
  а да би ме само избавили
  из невоље, из турског синџира!"
  То кад чуше браћа Црногорци,
  одмаха су благо саставили,
  с њиме иду на Ријеку малу;
  ту нађоше владику Данила,
  састаше се туна са Турцима,
  благо даше, владику примише.
  вратише се здраво на Цетиње.
  Ту владика дивно дочекује
  у манастир браћу Црногорце,
  пак овако зборе Црногорци:
  "Благо нама, наше сунце јарко.
  када ни те срећа изнијела,
  како шћасмо живјети без тебе!"
  Те владика њима одговара:
  "Ками ви је благо, Црногорци.
  један вама, а девет су мене,
  тек се клети умножише Турци. -
  владајте се, не уздајте с' у ме;
  ако мене послушат нећете,
  ја ви данас вјеру тврду дајем
  већ ме овде видјети нећете."
  Сви му они тврду вјеру дају
  да ће они послушат владику.
  "Но ни кажи, мили господару,
  како бисмо саде учињели?"
  "Ја ћу вама казат, браћо драга:
  ево су се умножили Турци
  а у нашој малој Гори Црној;
  николико неће бити доба,
  а луду ће вашу турчит ђецу
  ђе гледате вашијем очима,
  да им ништа помоћи нећете!
  Него, јадна браћо Црногорци,
  међу собом вјеру ухватите
  за слободу крвцу пролијеват,
  за слободу и за вјеру нашу,
  да с' бранимо од невјере турске:
  покољимо Црном Гором Турке.
  који су се међ' нас уселили
  на срамоту и на пријевару!
  Бранимо се, не издајимо се,
  и бог ће ни помоћ, ако бог да!
  Ја не жалим да ћу погинути
  ради вјере и закона свога!"
  Црногорци њему вјеру дају,
  вјеру дају и дају бјелегу,
  бјелега је мратинске покладе,
  таде с Турцим' да заметну кавгу.
  Мало прође, а покладе дошле,
  не би кавге ни свађе никакве.
  То кад виђе владика Данило,
  побоја се да га преварише,
  тере своју слугу дозиваше,
  одасла га к војводи Батрићу:
  "Дођ', Батрићу, с браћом твојом драгом,
  е имамо нешто разговора!"
  Батрић зове Марка и Милоша,
  и Томаша и брата Ивана,
  сви пет поше к владици Данилу.
  Лијепо их бане дочекива,
  пак им бане поучења даје
  што су наши стари учињели
  и слободу како су чували
  док погибе Лазар у Косову.
  "... Но каж'те ми, о Мартиновићи,
  камо ваше вјере и аманти,
  а које сте са мном оградили,
  до покладах клетву учинили,
  до покладах заметнути кавгу?
  Ев' покладе. не би другог гласа,
  јао леле, до жалосна гласа!"
  Тада скочи војвода Батрићу
  те му десну пољубио руку,
  а овако њему бесједио:
  "Чу ли мене, мио господаре:
  ја се бојим и страх ме је љуто
  ере те ме издат Црногорци;
  ја бих давно заметнуо кавгу,
  но пет братах што смо од Мартина,
  сви имамо нашу ђецу малу,
  а и наше старе родитеље -
  мили су ни ко цару цареви, -
  хоте ни их потурчит, занаго;
  па те молим, драги господару,
  нађ' им мјесто, па не жали наске!"
  Владика им за то одговара:
  "Слушај мене, војевода Батро:
  Црногорци ако те издаду,
  биће они ђе и моја глава!"
  На то су се они раздвојили,
  међу собом савјет учињели.
  Мало прође, Бадњи вече дође,
  стадоше се браћа на вечеру,
  наложише блажене палице.
  бадњакове пак и бадњачице,
  и уждише воштану свијећу.
  пак се милу богу помолише,
  великоме Христову Рождеству,
  да им вазда буде у помоћи;
  још донесе једну чашу вина,
  напијају сви у славу божу
  и у славу Христа спаситеља;
  тад сједоше и повечераше.
  Пошто браћа слатко вечерала,
  овако им војвода зборио:
  "Сад на ноге, моја браћо драга,
  прихватите свијетло оружје,
  да идемо ђе смо углавили!"
  Прихватише свијетло оружје,
  на Иногор мало поље доше,
  ма бијелу кулу Мустафића:
  гу бијаху пет Тураках братах,
  пет Алићах, седам Мустафићах,
  њих поклаше и тридесет с њима.
  Па отоле браћа Мартинићи
  здраво пошли на Јабуку село,
  нешто Турак' и ту изгубили;
  ал' им вичу двоје ђеце турске,
  они вичу да ће с' покрстити;
  не шћеше их браћа изгубити,
  но их воде владици Данилу, -
  владика их оба покрстио.
  Још отоле с' браћа подигнула,
  на Дубовник село одлазила,
  и ту неке погубили Турке;
  и ту вика једно д'јете лудо
  да се хоће покрстит занаго;
  тако су му живот опростили,
  но и њега владици повели,-
  он га крсти како и остале.
  То све било док огрија сунце,
  тер освану Рождество Христово,
  пак се браћа натраг повратила,
  а низ поље, низ Цетиње равно,
  шенлук чинећ и веселе драго.
  Глас допаде владику Данила,
  донесе га једно момче младо:
  "Муштулук ти, драги господаре,
  погибоше црногорски Турци,
  а осталим ни стрва се не зна!"
  Кад је бане гласе разумио,
  сам собом је бане бесједио:
  "Мили боже, на свему ти хвала,
  баш весеља што жуђех одавна!"
  У ријечи у коју се нађе
  он је своје слуге сазивао,
  жежијаху краташне машкуле,
  тер чињаху радост и весеље.
  А ев' иду пет Мартиновићах
  и с њима је Бориловић Вуче,
  крвавијех до раменах руках!
  Од весеља пак их срета бане:
  ушетао у бијеле цркве
  те одстоји белу летурђију,
  па изиде из бијеле цркве,
  даје њима пива и јестива;
  лијепо их бане дочекива,
  јошт их љепше даром дариваше:
  Батру даје коња испод себе,
  а Ивану двије пушке мале,
  даје Марку сабљу на појасу,
  и Томашу златну перјаницу,
  а Милошу танку талијанку,
  брешку пушку ситнога џефера;
  пак дарива Бориловић Вука
  и њим даје двије пушке мале,
  самокресе по од четир' грла,
  а међу њих мерџајли ханџара,
  нек душмане све коље и пара,
  нек их бије да их нигђе није,
  ка му браћа, дружина уздана.
  То све било кад се и чинило;
  покојнијем душевно спасење,
  а живијем здравље и поштење!

  ---

  Милорадовић
  посланик Петра великога

  (1711. год. мјесеца марта)

  Кад Русија с Турцим' ратоваше,
  Петар Први, император руски,
  оправио посланика свога
  Михаила Милорадовића
  (од старине из Херцеговине)
  да понесе Црној Гори књиге
  Петровићу Данилу владици
  и главаром од Горице Црне.
  У књизи их мило поздрављаше
  и овако њима говораше:
  "Ево има доба неколико
  да војујем и да боја бијем
  с јеретиком од Швеције краљем,
  за обрану краља пољачкога,
  кога браних од краља шведскога;
  ал' он мене учини невјеру
  и приступи душманину своме.
  Пак ја јоште имам издајника,
  као Срби Бранковића Вука,
  издајника, мога подложника,
  проклетога Мазепу Ивана,
  војеводу од Русије Мале.
  Ни то мени досадило није,
  ни војнике моје утрудило:
  ми смо Шведе срећно рашћерали,
  под Полтавом страшно поб'једили,
  још Мазепа жива ухватили
  и пољачког повратили краља,
  да се каје што је учинио;
  него ми је Турчин заратио,
  и сву силу на ме обратио,
  да освети краља од Швеције...
  Већ ми каже вјерна слуга моја,
  вјерни Саво Владисављевићу,
  од Попова из Херцеговине,
  да ви славни Црногорци вољни
  с Турци мира нигда не имати,
  и да мене помоћи можете, -
  пак ев' шиљем посланика мога.
  Ја се уздам у бога вишњега
  и у мишцу народа српскога,
  особито храбра Црногорца.
  да ће мени бити у помоћи
  да хришћански народ избавимо
  и славенско име прославимо,
  да сломимо јарма агарјанска,
  благовјерја уздигнемо храме,
  омијемо нанешене сраме
  од Турчина - сваком душманина
  тко не лиже прах његових стопах!
  Ви сте с Русма и једнога рода,
  једне вјере, једнога језика:
  већ сроднији бит нејмамо куда
  кад ко Руси јесте и јунаци;
  но скочите кано витезови,
  покликните како соколови,
  подигните окружне хришћане,
  све јунаке на старе налике,
  пак на турску земљу навалите:
  разорајте што годер стигнете,
  освајајте што више можете,
  у Стамболу да се састанемо,
  у Стамболу оли у Једрени!
  Наша војска већ је ударила,
  с Турцим' бије с', нигда не престаје!"
  Тај посланик на Цетиње дође,
  владика га жељно дочекао,
  Црногорце на збор окупио,
  ову њима ријеч говорио:
  "Ево, браћо, књига од Русије,
  ево књига, ево и посланик
  од славнога цара христјанскога!
  Књига пише и посланик каже
  да је Турчин цару заратио;
  но сад, браћо, ако бога знате,
  сви будимо справни и готови
  да христјанском цару поможемо
  и да наше крви не жалимо
  а за наше царство правовјерно
  и за нашу вјеру самославну!"
  Црногорци кад то разумјеше,
  сви кликнуше а јединогласно:
  "Хвала да је богу великому
  те смо књиге ми ове видјели
  од нашега цара славенскога,
  славенскога и христијанскога!
  јер нијесмо нигда помишљали
  то да ћемо ми кад доживјети
  да познамо цара православна,
  нако негђе да је у свијету
  ђе он за нас ни чути не може!
  А кад чуо и за наске знаде,
  ево наше сабље при појасу.
  ево наше пушке у рукама,
  сад и вазда справни и готови
  сви једанак, срца веселога,
  на ови час удрити Турцима,
  и што брже, то је нама драже,
  што ли пређе, то је нама слађе!"
  Владика је ово саслушао,
  и владика и посланик сретни
  - цара књиге преписати даше.
  пак преписе владика опраља
  уза своје књиге на све стране:
  у сву Босну и Херцеговину,
  у сва Брда и у Зету плодну,
  да христјани подигну оружје,
  да се с Црном Гором саједине!
  Иза тога призива главаре;
  а главари војску подигнули
  и на турску земљу ударили:
  опалише села и вароши
  око б'јела Оногошта града,
  око Спужа, око Подгорице,
  и около града жабљачкога;
  затворише у градове Турке,
  а христјане себи присвојише.
  Да ти бјеше видијети, побре,
  како с' она војска умножава,
  како трче Брђани јунаци,
  Херцеговци и млади Зећани
  под барјаке цара русинскога
  да се здруже с војском црногорском,
  не би река, драги побратиме,
  да се иде с Турцим' боја бити,
  но на игру хладно вино пити
  и веселе пјесме запјевати!
  Но весеље ово не трајало
  нако само мјесец и пол данах,
  него се је брзо обратило
  на србаљску жалост и несрећу;
  јербо худи гласи допадоше:
  да се Петре с Турцим' умирио,
  не по вољи, него по невољи,
  што га бјеху Турци опколили
  близу Прута, студене ријеке,
  тер му помоћ доћи не могаше,
  ни остало што је војсци нужно.
  Ове гласе када разумјеше
  и владика и сви спасољупци,
  уплака се мало и велико,
  свак жаљаше христјанскога цара.
  Михаило пође у Русију,
  а остави у рат Црногорце.
  Како тадер, тако и досадер:
  вино пију, с Турцима се бију,
  и браниће с' док једнога има
  од свакога, толи од Турчина,
  од својега двојног душманина,
  душманина вјере и слободе!
  Није сјенка слога црногорска:
  нејма тога тко б' их ујармио,
  то л' их отле некуђ призајмио!

  ---

  Царев Лаз

  (1712)

  Књигу пише царев серашћере,
  серашћере цар' Отмановића,
  сасред Зете, сасред земље равне,
  из ордије силне и велике,
  пак је шиље на Цетиње поље,
  а на руке владике Данила:
  "Пошљи мене малога харача,
  а уз харач три добра јунака:
  с Чева равна Поповића Драшка,
  с Велестова Мрваља Вукоту,
  и сокола Мандушића Вука;
  е царево перо изговара:
  ако мене харач послат нећеш,
  сву ћу Црну Гору изгорјети
  од Мораче до мора сланога,
  а тебе ћу жива ухватити,
  на муке ти живот извадити"
  Кад владици така књига дође
  и кад виђе што му књига каже,
  грозне су га сузе пропануле;
  пак је много књигах написао
  по свој малој ломној Гори Црној,
  окупио земаљске главаре,
  међу њима књигу проучио
  да сви чују што им царе пише.
  Свакога се збора зађедоше:
  неко вели: "Да му харач дамо"
  неко вели: "Да му ками дамо!"
  рече соко Мићуновић Вуче:
  "Дајте харач, браћо Црногорци;
  ја не дајем Драшка ни Вукоту,
  ни сокола Вука Мандушића,
  нако с мојом од рамена главом;
  нит' Турчину нигда ништа дајем,
  док је моја глава на рамена, -
  до крваве сабље и пољане!"
  Проговори владика Даниле:
  "Ада је ли добра Црногорца
  ко ће поћи да уходи Турке?"
  Проговори Мићуновић Вуче:
  "Знам, владико, и два Црногорца:
  Ђурашковић Јанка и Богдана."
  Па их пита владика Даниле:
  "Оли поћи, Јанко и Богдане?"
  "Поћи ћемо, владико Даниле,
  него дај ни друга и трећега,
  големога Раслапчевић Вука,
  турску земљу јесте походио,
  знаде турски, знаде арбанашки."
  Даде њима Раслапчевић Вука.
  Отидоше три добра јунака
  а узеше до три џефердара,
  отидоше низ поље Цетиње,
  низ Границу, Ријечком Нахијом,
  уљегоше Нахији Љешанској;
  а кад доше у Горње Кокоте,
  ту их бијел данак оставио,
  а тамна их ноћца прихватила;
  ту помало хљеба заложише,
  па одоше низ Горње Кокоте,
  па Ситницу воду прегазише;
  и Морачу брзо препливаше,
  уљегоше Зети Земљи равној.
  А кад паши у таборе дошли -
  колико је драге ноћи било,
  сву ноћ иду паши кроз таборе!
  Пита турски Раслапчевић Вуче:
  "Колико је војске сехратлине?"
  Ко знаваше, казат не хоћаше,
  а ко хћаше, за војску не знаше;
  докле дођу цару до чадора;
  опет пита Раслапчевић Вуче:
  "Колик' имаш, сехратлија, војске?
  Кажује му цареви чауше:
  "Имам доста, сехратлија, војске?"
  сто хиљадах и седам стотинах,
  а сувише Зета Земља равна
  и сва Брда до Никшића града
  поселице Нахије Љешанске -
  и то ће све ломној Гори Црној."
  Кажеваше Раслапчевић Вуче,
  кажеваше Јанку и Богдану,
  колик' има војске сехратлија:
  "Но, хајдете на Цетиње поље,
  ак' нађете на скуп Црногорце,
  покажите њима и владици,
  покажите све како сте чули;
  па на троје дијелите војску,
  чекајте ме на воду Влахињу,
  е ћу остат у табору турском
  да ја будем војсци калаузе,
  да доведем преко Сињца Турке,
  преко Сињца и преко Крињицах,
  крајем Врања, ка ће испод Хрида;
  ви гледајте, ту их дочекајте,
  и за мене бриге не имајте,
  бог ће дати да се замијеним!"
  Они пошли, Црногорце нашли;
  колико им тврдо мило било,
  опалише до два џефердара;
  одонуда попе Жутковићу
  са соколом Мићуновић Вуком,
  под једним се огрнули ћурком
  да их љетње не упече сунце,
  тс сретоше два Ђурашковића;
  за б'јеле се руке дохватише,
  па их Вуче и за војску пита.
  Кажује му Ђурашковић Јанко:
  "Много има сехратлија војске,
  сто хиљадах и седам стотинах,
  и сувише Зета Земља равна
  и сва Брда до града Никшића,
  поселице Нахије Љешанске, -
  с то све ће ломној Гори Црној;
  и тако ми бога, побратиме,
  да бисмо се сољу прометнули,
  не бисмо им ручак осолили!"
  Говори му Мићуновић Вуче:
  "Немој тако код владике казат!"
  Када они у владике дошли,
  владици су приступили дивно,
  љубе њему руке и кољена;
  па их пита за војску владика.
  Кажује му Ђурашковић Јанко:
  "Много има сехратлија војске -
  да бисмо се сољу прометнули,
  не бисмо им ручак осолили;
  него се је војска побољела,
  побољела од далека пута,
  хроми коњи, а јунаци болни;
  да ја имам стотину јунаках
  ка сокола Мићуновић Вука,
  насред би му Зете ударио,
  насред Зете и посред ордије,
  наш мејдан би, ако бог да, био!"
  Питаше га владика Даниле:
  "А за бога, два Ђурашковића,
  камо вам је Раслапчевић Вуче?"
  Њему зборе два Ђурашковића:
  "Он је от'ша паши у табору
  да доведе преко Сињца Турке;
  но, владико, купи Црногорце,
  и на троје да их дијелимо!"
  Војску д'јели владика Даниле:
  даде једну Мићуновић Вуку
  и посла га у Врању планину;
  другу даде Ђурашковић Јанку,
  посла њега на воду Влахињу;
  па пред трећом сам владика пође.
  примаче се њима обојици.
  Ал' се сила турска подигнула,
  а пред њима Вуче калаузи;
  па кад Вуче испод Врања дође,
  он запоја што му грло даје:
  "О соколе који си у Врањи,
  не ударај војски најпрвојзи,
  е ћеш удрит на живоме огњу,
  и не удри на најзадњој војсци,
  е су у њој крвави Спужани
  и остала Брда сваколика!"
  Оно зачу Ага Зечевићу,
  хоћаше му добру посјећ главу,
  но се Вуче посјећ не даваше,
  но срдито Аги говораше:
  "Ман' се, Туре, да те бог убије,
  овако је пјесма изведена,
  а мени је драго запјевати!"
  А кад војски на сриједу било,
  ударио Мићуновић Вуче
  а покличе владику Данила,
  па удари владика Даниле
  и покличе Ђурашковић Јанка,
  удари им Ђурашковић Јанко.
  Ну да ти је погледати, побре,
  како српске сабље сијевају,
  а душманске главе зијевају!
  Јошт срете их дрвље и камење,
  не утече од њих ни камена.
  То се мјесто Царев Лаз назвало,
  и по данас вазда ће се звати;
  пак тко воли, нек се богу моли
  да подржи младе Црногорце,
  све витезе и јуначке бојце.
  Амин боже, вазда им помагај!

  ---

  Ибраим-Паша и Велестовци

  (1713. год.)

  Књигу пише скадарски везире,
  а шиље је Спужу бијеломе,
  Пармаковић паши Ибрахиму:
  "Чујеш ли ме, пашо Ибрахиме!
  Ја сам чуо и кажу ми људи
  да су сишле црногорске овце
  на зимницу у Сађавац тврди
  спрама Спужа, града крвавога;
  пред овцама до три војеводе:
  Мићуновић с Велестова Вуче,
  Мрваљевић Драшко и Вукота;
  то су турске вазда крвопије,
  од њи плачу све турске крајине;
  већ покупи твоју силну војску,
  посијеци до три војеводе,
  справи мени три њихове главе
  да их пошљем цару у Стамболу!"
  Када пашу књига допанула,
  нимало му мила не бијаше.
  Знаде дивно паша Ибрахиме
  е војводе овце пуштит неће,
  нити своје главе са рамена,
  без дебеле турске погибије:
  пије шала Мићуновић Вуче,
  није шала Драшко и Вукота,
  а око њих момчад Велестовци,
  Велестовци као мрки вуци!
  Ма се ино паши не могаше,
  но окупи силовиту војску
  по вељему своме пашалуку:
  окупио пет хиљадах војске
  све по пушци и крвавој руци
  ђе знаваше бољега јунака;
  па дозивље Ђуровић Хоташа:
  "О Хоташу, моја вјерна слуго,
  узми собом друга три четири,
  пођи с њима под Сађавац тврди
  широкоме Долу Ријечкоме,
  те уходи црногорске овце;
  виђи дивно ко је код овацах,
  је ли код њих Мићуновић Вуче
  и два брата, два Мрваљевића,
  Мрваљевић Драшко и Вукота;
  колико је стругах и чобанах, -
  смијемо ли њима ударити?"
  Хоташ га је хитро послушао,
  узе собом три четири друга
  и отиде под Сађавац тврди
  те уходи велестовске овце.
  Л када је уходио овце,
  натраг се је Хоташ повратио,
  доклен Хоташ на Прасквицу дође,
  а ту пашу Ибрахима нађе,
  па Хоташа запитује паша:
  "Јеси л, слуго, овце уходио,
  смијемо ли њима ударити?"
  "Господаре, пашо Ибрахиме,
  ја сам дивно овце уходио:
  колико је Дола Ријечкога,
  свега су га струге притиснуле,
  по долу се рашириле овце,
  на овцама бијаху чактари,
  а чобани биљегу гађају;
  јест овацах педесет стотинах
  и хиљада коњах и воловах,
  а чобанах стотину пушаках,
  све момчади ка мрке вучади!
  Ту не бјеше Мићуновић Вука,
  ема бјеху два Мрваљевића,
  Мрваљевић Драшко и Вукота.
  А најкрање бјеху од нас овце
  Ненезића и Абрамовића,
  и Катнића и Мрваљевића."
  Жа Хоташу било Црногорце,
  е мишљаше да ће погинути,
  па је паши ријеч бесједио:
  "Господару, пашо Ибрахиме,
  ја се бојим и страх ме је љуто
  да ми овце узети нећемо,
  на њих ће ти војска изгинути;
  па си дао вјеру војводама
  до весела дана Ђурђевога, -
  пукнуће ти брука по свијету,
  што ћеш твоју вјеру погазити."
  На њега се паша расрдио:
  "Копиљане, Ђуровић Хоташу,
  жао ти је црногорске овце,
  а жа ти је црногорске главе,
  те ми мећеш страву на дружину!"
  У то паша на ноге скочио
  и пред турском војском најавио,
  и западе ноћу у Сађавац.
  Кад је саба зора отворила,
  на торине ударише Турци,
  у метериз падоше чобани;
  а загна се Ђуровић Хоташу
  да отвори стругу од овацах.
  а Вукота ужди џефердара,
  Хоташу је срце опалио
  и с Хоташем стругу притврдио.
  Кад то клети видијеше Турци,
  једно се је Туре загонило,
  Буљубаша Кучевић Ферате,
  да одстружи пребијеле овце;
  Вукота га гађа џефердаром -
  паде Ферат на стругу крваву.
  Него сила турска ударила
  с много крви овце одјавише.
  Но кликује Мрваљев Вукота:
  "Ђе си, Драшко, дома не видио,
  Турци наше одјавише овце!
  Знаш како се код овацах хвалиш,
  да их пуштит без замјене нећеш!"
  Добро брата укорио Драшка,
  а Драшко је јунак за јунаштво,
  па опали свога џефердара,
  и убио доброга Турчина,
  баш сокола Вранић Мехмед-агу, -
  уграби му главу и оружје.
  Кад посјече Драшко Мехмед-агу,
  чобанима вељи кредит дође,
  те на Турке боље ударише,
  једанаест главах уграбише,
  ема плијен отети не могу,
  него бојем замамљују Турке.
  Него ево срећа за чобане:
  долеће им Мићуновић Вуче,
  око Вука двјеста соколовах.
  Бјеше Вуче водио дружину
  и узео турскога плијена
  са дно Берих искрај Љешкопоља:
  чуо Вуче ударац на овце,
  па потрча браћи у помоћи,
  код торинах Турке застануо
  и јуначки удрио на Турке.
  Када Турци Вука опазише,
  плећа даше, а бјежати сташе.
  Ћерају их момчад Велестовци:
  док догнаше на Сушицу Турке,
  сто и три им посјекоше главе,
  свеколике повратише овце.
  Но ђе срећа, ту је и несрећа:
  пуче пушка Мићунов Андрије,
  те убила добра ришћанина,
  барјактара Мићу Поповића;
  с барјака се смутише чобани,
  који ће га с Мића уграбити -
  утолико побјегоше Турци,
  још их млого погинути ћаше.

  ---

  Удар на Вука Мандушића

  (1713. год.)

  Књигу пише спушки капетане,
  а шиље је војеводи Раду
  и јунаку Петру Бошковићу;
  овако им Турчин накитио:
  "Слушајте ме, моје вјерне слуге!
  Ај те к мени Спужу крвавоме,
  не остав'те Кадића Манојла!"
  Када књигу примише главари
  на ино се њима не могаше,
  добрије се коња доватише,
  па одоше Спужу на крајину
  и дођоше на хар капетану,
  те стадоше пити мрко вино.
  Но им вели спушки капетане:
  "А знате ли, моје слуге праве,
  Црногорци нама досадише,
  робе буле, а сијеку главе,
  а ћерају овце на збојеве,
  и ћерају коње и волове,
  прес'јецају на друме карвана;
  на Острогу богаз затворише,
  дочекују од Скадра трговце,
  и од Босне и од Сарајева,
  сијеку им главе од раменах,
  а грабе им на сносове благо,
  а све бјеже уз Будош планину,
  како горски од планине вуци;
  иа сад чујем и кажу ми људи
  е с' издигле црногорске овце
  одврх Гарча до тврда Будоша
  на широку Ластву Озринићку,
  на силу се нама издигнули:
  све чобани иду пред овцама,
  а све звјерад бију по планини.
  Но устајте на ноге лагане
  да ми једну војску покупимо,
  Арбанију и Брда пространа
  и крвава града никшићкога!"
  Како рекли, тако учинили
  и силну су војску покупили
  од Никшићах и крвава Спужа,
  и остала Брда по избору;
  три хиљаде војске окупише,
  а пред војском турски капетане
  од крвава Спужа и Никшићах,
  а од Брдах Петре Бошковићу.
  Оде војска уз кршне Пјешивце
  и изиде Долу Ораноме.
  Ту је војска починула трудна,
  па главари уређују војску.
  Зове Петар Кадића Манојла:
  "О синовче, Кадићу Манојло,
  ка си скоро овце уходио,
  куда бисмо с војском обрнули:
  али ћемо удрит на Лијешће,
  на бијеле Вукотића овце
  и на овце Домазетовића,
  оли ћемо удрит на Меоца,
  на бијеле овце Мандушића,
  и на овце Мргудовић Гојка,
  и на овце Дајичић Симона?"
  Но му вели Кадићу Манојло:
  "О мој стриче, Петре Бошковићу.
  ја сам скоро уходио овце:
  не можемо удрит на Лијешћа -
  овац' мало, а доста чобанах:
  ту су девет братах Вукотићах,
  и четири Домазетовића,
  и два брата, два Вулашевића,
  и сувише остали овчари;
  но да нашу војску обрнемо,
  да удримо с војском на Меоца,
  ту је доста за војску шићара,
  овац' много, а мало чобанах.
  Но ме слушај, Петре, мио стриче:
  заспах мало, виђох санак ружан:
  ми удрисмо с војском на Меоца
  и бијеле овце плијенисмо
  ма утече Вуче Мандушићу
  са соколом Дајичић Симоном,
  и долеће један прамак магле
  од те доње Ластве Озринићке,
  а из магле змије излећаху,
  грабљаху нам са главах капице, -
  страх је мене погинут хоћемо!"
  Но му рече Петре Бошковићу:
  "Муч, Манојло, мој мио синовче,
  сан је лажа, а бог је истина!
  Немој санак у војску казати,
  е ћеш нашу војску препанути;
  но на ноге, да им ударимо
  нећемо ли изгубити Вука;
  да Вукову главу изгубимо,
  дари би нам дошли од везира!"
  Отолен се војска подигнула,
  а пред војском иду калаузи.
  Ударила војска на Меоца
  и бијеле овце плијенила,
  јест овацах педесет стотинах
  и хиљаду коњах и воловах,
  и двије три главе посјекоше,
  па побјеже војска уз планину.
  Него ево за Турке несрећа,
  е утече Мандушићу Вуче,
  а и соко Гојковић Симоне:
  прате турску уз планину војску,
  а кликују овчаре чобане,
  све спомињу девет Вукотићах
  и четири Домазетовића, -
  често гађу, а често погађу!
  До малога Дола Оранога
  девет главах Вуче откинуо.
  У то дошли девет Вукотићах
  и четири Домазетовића.
  А што ћу ти лакрдију дуљит:
  од малога Дола Оранога
  те до Зете ниже Дреновштице,
  седамдесет главах откидоше
  и на Зету војску наћераше.
  Виђи Вука из Љешева Ступа!
  Доцкан бјеше Вуче долазио,
  па у Турке јуриш учинио
  и на Зету убио Турчина;
  и на томе боја раздвојише.

  ---

  Ћуприлић Везир

  (1714. год.)

  Глас допаде у Стамболу граду
  на дивану цара честитога
  да је турска војска погинула
  коју бјеше царе оправио
  да похара ломну Гору Црну.
  А кад царе гласе разумио,
  он дозива Ћуприлић везира:
  "Ћуприлићу, моја вјерна слуго,
  ја оправих серашћера мога
  и с њим војске педесет хиљадах
  да осветим моју жалост тешку,
  коју су ми дали Црногорци,
  што на моју земљу ударише
  да угоде цару московскоме,
  кад ми бјесмо у рат с Московима;
  пак ми ево допадоше гласи
  да је моја војска погинула
  у некакве шуме и клисуре,
  погинула од Црногорацах,
  да гласника остануло није.
  И ово су тешки јади моји,
  од којијех пребољет не могу
  докле војску не осветим своју;
  него узми војске сто хиљадах,
  ол' и више колико ти драго,
  иди, слуго, Црној Гори ломној
  .да раскопаш цркву на Цетиње
  И манастир код бијеле цркве,
  ђе доходе књиге од Русије
  за зло турско и за пакост љуту!
  Пали редом села сваколика,
  роби робље, сијец' мушке главе,
  не остави цркве ни олтара
  што до земље раскопати нећеш,
  да истражиш црногорска гн'језда,
  у која се љуте змије легу!"
  Кад Ћуприлић заповијед прими.
  он сакупи силновиту војску,
  сто и двадест хиљадах Тураках,
  А кад близу Црне Горе дође,
  на границе Црногорце нађе:
  све притекло да се од њег' брани:
  ал' се њему одбранит не могли,
  и што могли не имали чиме,
  не имали праха ни олова:
  један јунак, а двадест Тураках,
  једна сабља на двадест сабаљах,
  једна пушка на двадест пушаках;
  него они натраг побјегоше
  међу тврде горе и планине,
  еда би се туђер одбранили.
  Онда клети Турци одољеше:
  попалише села и племена,
  раскопаше цркве и олтаре
  и манастир на поље Цетиње.
  Што побјеже међу горе тврде,
  то не даде себи приступити
  и остаде у горама живо;
  што л' у горе побјећи не могло.
  то побјеже у Боку Которску,
  у државу дужда од Млетаках,
  имајући тврду узданицу
  да их Турком нигда предат неће,
  него да ће дужде помислити
  на велике службе црногорске,
  што је имо од Црногорацах
  у различне рате и бојеве
  супрот силна Отмановић цара,
  ђе су своју крвцу проливали.
  Ал' се они тужни преварише,
  што имали лажну узданицу:
  дужд за њима Турке напуштио
  по свој Боки и свему Приморју -
  похваташе мало и велико;
  што л' у ропство водити не хћеше,
  исјекоше мало и големо,
  пак отале сабље окренуше,
  с допуштењем дужда од Млетаках,
  тер се Турци отле помакоше
  преко равне земље Арбаније
  и узеше дужду пријатељу
  сву Морију међу море слано.
  То му хвала и то му исплата
  за његово врло пријатељство
  што им дужде бјеше учинио,
  предававши тужне Црногорце
  да их кољу на земљу његову.
  Хеј, лацманство, - далеко ти кућа!

  ---

  Удар Тураках на село Трњине

  (1717. год.)

  Захвали се Ченгић Синан-беже
  пред господом од Херцеговине:
  "Ах да би ме була не родила,
  но влахиња, која влахе рађа,
  ако војску сакупити нећу
  да похарам село на Трњине,
  па Трњине накрај Горе Црне,
  јер ми у њем чудан шићар кажу:
  б'јеле овце, коње и волове,
  што су они клети Трњинари
  све из наше земље уграбили!
  Опалићу кулу Роганову,
  на коју се турске главе суше
  и у коју турско робље воде,
  те их нама даје на откупе;
  заробићу љубу Роганову,
  младу љубу скоро доведену,
  јер ми кажу који је познају
  да је љепша од виле бијеле!"
  му стари вели Катлан-ага
  од Мостара града бијелога:
  "Прођ' се тога, Ченгић Синан-беже,
  није ласно робит Црногорце
  ни палити села црногорска,
  док се они крвљу не облију!
  Знаш ли, беже, што је скоро било
  кад удрише наши Херцеговци
  па бијелу кулу Роганову:
  нити они роба заробише
  ни бијелу кулу опалише,
  но скочише млади Црногорци,
  разагнаше Турке на буљуке,
  тридест и шест живих ухватише,
  све беговах, агах и спахијах,
  а сувише осталих Тураках!
  Не шћеше их пустит на откупе
  за млетачке од злата дукате,
  већ за турску бруку и срамоту
  заискаше мачванске вепрове.
  Што искаше, то им Турци даше,
  за крмчеве Турке мијењаше!
  Спомени се, Ченгић Синан-беже:
  што се пређе могло догодити,
  то с' и опет догодити може;
  но прођи се тога војевања,
  да те љута змија не удари!"
  На то бего не обраћа главе,
  јер га носи жеља превелика
  на лијепу Роганову љубу,
  да је узме за љубовцу вјерну.
  Пак искупи седам хиљад' војске.
  на Трњине село ударио.
  Ал' се бране тридест Трњинарах
  којино се дома намјерише
  жестокијем огњем из пушаках.
  а кликују браћу Црногорце
  из бијеле куле Роганове -
  ни приступит до куле не даду!
  То зачуше Чевљани јунаци
  и остали млади крајичници,
  Велестовци, Цуце и Бјелице;
  на јуначке ноге подскочише
  и шарене пушке прихватише,
  пут Трњинах брзо потекоше.
  Кличе добар јунак из дружине:
  "Стан постани, турски буљубаша.
  јер да имаш крила соколова
  не би тебе данас однијела!"
  Кад видјеше Турци Црногорце,
  побјегоше главом без обзира.
  Но им лоша срећа прискочила,
  што их поточ скоро пристигнула,
  ћераше их гором и планином:
  до Прентина Дола крвавога
  деведесет главах одсјекоше,
  а остале даље поћераше
  и на тврди кланац наћераше,
  сто и тридест и два уватише,
  међу њима агах и беговах
  седамдесет и четири друга.
  Све остале туђер изгубише,
  а господу живу поведоше
  насред Чева на гумно камено.
  Хоћаху их пустит на откупе,
  но их женска глава укорила,
  вјерна љуба кнеза Мојисија
  баш од Чева, мјеста крајичнога;
  она рече Којичићу Вуку,
  што држаше Ченгић Синан-бега
  свезанијех руках наопако:
  "Ој ђевере, Којичићу Вуче,
  ви хоћасте браћу откупити
  у клетога Ћуприлић-везира,
  но их не шће дати на откупе.
  Спомени се, Вуче, удовицах,
  удовицах, црних кукавицах,
  ономлани што су остануле,
  кукајући и сузе ронећи
  без мужевах и без бранитељах!
  Није ли ви зазор и срамота
  да ви браћу своју не светите,
  но пуштате Турке на откупе?"
  У јунаку пуче срце Вуку:
  сабљом махну Којичићу Вуче
  и одсјече Синан-бегу главу;
  сву господу тако погубише.
  Тад стадоше мијењати Турке
  за јунаке младе Црногорце
  који бјеху скоро погинули
  од велике војске Ћуприлића;
  ту пребише, драги побратиме:
  два Ченгића за попа Милића,
  Љубовића за Ђукановића,
  а Мекића за Томановића,
  Јагличића за Мићуновића,
  два Зв'јездића за два Балетића,
  а диздара од Клобука Зука
  за сокола Мандушића Вука:
  а остале бројити не могу,
  јер би пјесма одвећ дуга била.

  ---

  Петар Бошковић

  (око 1718. год.)

  Паде паша с војском на Дољане,
  на Дољане више Подгорице;
  ђе пануо шатор разапео,
  под шатором ноге прекрстио
  и дугачки чибук запалио.
  Отлен паша књигу накитио,
  а посла је у село Виниће,
  у Виниће у Бјелопавлиће,
  а на руке војеводи Раду:
  "Чујеш мене, од Винићах Раде,
  да си с прешом мене на Дољане,
  и доведи побратима твога
  са Слатине Петра Бошковића,
  а дајем ти турску вјеру тврду
  пишта Петру учинити нећу."
  Кад војводи књига допанула,
  ону гледа, другу накитио,
  а посла је побратиму своме
  у Слатину Петру Бошковићу:
  "Бошковићу Петре, побратиме,
  хајде, побре, дасе састанемо!"
  Кад је Петра књига допанула
  и видио што му ситна пише,
  добра се је коња дохватио,
  из Жабљака Омер ћехајића,
  па турскога коња појахао,
  и отиде на састанак к Раду,
  доклен дође Зети на обалу, -
  ал' је први Раде излазио.
  Кад се мили стали побратими,
  руке шире, у образ се љубе;
  но му рече Петар Бошковићу:
  "Што си, побре, поручива за ме?"
  А Раде му право кажеваше:
  но му Петар ријеч бесједио:
  "Побратиме, са Винићах Раде,
  ја ти тамо не смијем одити,
  турске ће ме даве изгубити."
  "А не бој се, Петре побратиме,
  паша ми је зада вјеру тврду
  да ти ништа учинити неће;
  но остави коња турачкога,
  из Жабљака Омера ћехаје:
  то је паши највјернија слуга..
  рече њему Петар Бошковићу:
  "Хоћу с тобом, побратиме, поћи,
  а бојим се и страх ме је љуто
  да срамотно хоћу погинути."
  Па скочише оба побратима,
  од мејдана коње појахаше,
  отидоше низ Бјелопавлиће.
  А кад дошли више Спужа града,
  ту је Петар коња одјахао,
  а отиде пјешке на опанке;
  док дођоше на равне Дољане,
  пашине их слуге угледаше.
  угледаше па их сусретоше
  да им приме коње и оружје.
  Раде коња и оружје даје,
  а Петар је коња оставио,
  коња нема, а не да оружје;
  под оружјем паши приступио:
  не хће паши руку пољубити,
  већ прекрсти ноге под шатором.
  Док ево ти дава од Тураках,
  од Жабљака Омере ћехаја;
  пашину је руку пољубио,
  а паши је ријеч бесједио:
  "Хај помагај, пашо господаре.
  од крвника Петра Бошковића!
  Два је моја брата изгубио,
  и јаше ми коња братинога."
  Но је паша ријеч бесједио:
  "Је л' истина, Петре, моја слуго?"
  "Истина је, пашо господаре,
  ма ме за то крива наћи нећеш:
  једном послах двоје слијепацах
  те одоше земљом и свијетом,
  док дођоше граду у Жабљаку;
  ту их клети похваташе Турци,
  бацише их у воду Морачу;
  па их моја браћа осветише,
  посјекоше браћу Омерову,
  и мене су коња даровали.
  Могу пребит двоје слијепацах
  за два брата Омера ћехаје,
  а за гусле коња ћехајина;
  ја нијесам ништа њима дужан."
  Она прође, друга дава дође,
  од Турчина Османагић-бега,
  од бијеле варош Подгорице:
  "Хај помагај, пашо господаре,
  од крвника Петра Бошковића!
  Вјерну ми је заробио љубу,
  Турцима је љуби на срамоту."
  "Је л' истина, Петре, моја слуго?"
  "Истина је, пашо господаре,
  ма ме за то крива нећеш наћи:
  мајка јој је ришћаница била,
  ришћаница па се потурчила.
  њој је ваша вјера омрзнула,
  те је она к мене ускочила
  и ришћанску вјеру прихватила."
  То је паши тврдо мучно било.
  Па и трећа дава испанула,
  од Турчина бега Лисичића:
  "Хај помагај, пашо господаре,
  од крвника Петра Бошковића!
  Два је моја изгубио сина
  и зајмио пет стотин овацах."
  "Је л' истина, Петре, моја слуго?"
  "Истина је, пашо господаре,
  ма ме за то крива наћи нећеш,
  јер је прва турска зађевица:
  први су ми Турци ударили
  на Копиљу, пољу пиперскоме,
  и мојега изгубили сина -
  бољи бјеше од три беговијех,
  три стотине зајмили овацах -
  боље бјеху но шест беговијех!"
  Већ су паши даве дојадиле,
  ге слугама турски проговара:
  "Држ'те слуге, Петра посјеците!"
  Јадан Петар турски не умије,
  ма разумје са Винићах Раде,
  на говори Петру побратиму:
  "Бјежи, Петре, главе не унио,
  јер ти Турци посјекоше главу!"
  "А како ћу, добар побратиме?
  Да ја имам соколова крила,
  не би перје месо изнијело,
  акамоли ноге под јунаком!"
  Опет му је Раде бесједио:
  "Бјежи, Петре, главе не унио,
  узми коња мога ал' пашина!"
  Скочи Петар како соко сиви,
  а пламена ножа извадио -
  од Петра се размакоше Турци,
  пашина је хата откинуо,
  па се њему на рамена баци,
  па побјеже пољем Загоричем.
  Доклен Турци коње појахаше,
  дотлен Петар насред поља дође;
  докле Турци насред поља равна,
  дотле Петар у Глибавац равни.
  Ту се Петру коњиц опучио,
  бјежи Петар пјешке на опанке.
  Дотле Турци дошли у Глибавац.
  Петар пјешке више Спужа дође;
  ту је коња находио свога,
  и добра се коња дохватио,
  и утече у село Слатину,
  у танку се затворио кулу
  су два брата и два братучеда,
  су два стрица и су три синовца.
  На кулу му ударише Турци,
  ма се Петар Бошковићу брани
  жестокијем огњем из пушаках.
  Бранио се два бијела дана,
  бог да знаде предат се хоћаше,
  но му виче из планине вила:
  "Не предај се, Петре Бошковићу,
  е ти иде једна помоћ врућа,
  помоћ врућа стотина Пиперах!"
  Мало било, много не трајало,
  док ево ти Пипери јунаци:
  на турску су војску ударили,
  но је много војске у Тураках,
  разагнаше стотину Пиперах,
  а на Петра боље навалише.
  Ма се Петар Бошковићу брани.
  бранио се два бијела дана;
  но су Петру муке одољеле,
  бог да знаде предат им се ћаше,
  но завика из планине вила:
  "Бошковићу Петре, не предај се,
  е ти иде једна помоћ врућа,
  помоћ врућа, триста Пјешивацах.
  а пред њима Никчевић Илија!"
  Мало било, много не трајало,
  три стотине дође Пјешивацах:
  на турску су војску ударили,
  но је веља војска у Тураках,
  разагнаше триста Пјешивацах,
  узгнаше их уз Брда камена,
  а на Петра боље навалише.
  Ма се Петар Бошковићу брани.
  два бијела дана без престанка;
  муке су му љуте одољеле,
  зове Турке да им се предаје,
  и од куле врата отворио
  да излази на аман Турцима,
  но завика изнад куле вила:
  "Не предај се, мој соколе сиви,
  немој твоје попуштит поштење,
  е ти сада иде помоћ врућа,
  помоћ врућа од Горице Црне,
  баш дванаест стотинах пушаках,
  а пред њима српска војевода,
  с Чева равна Драшко Поповићу!
  Ако ли ми, Петре, не вјерујеш,
  ти погледај између Гарчевах:
  ето први на воду Сушицу
  они задњи на село Загреду."
  Мало било, много не трајало,
  Зету воду Драшко прелазио,
  у Ждребаник равни улазио;
  из плећих су Турке заминули,
  и на турску војску ударили...
  И како се кољу полагано,
  сву је војску тама притиснула
  од брзога праха и олова
  и од паре коњске и јуначке;
  сијевају мачи од појаса,
  грме пушке, небо се пролама,
  стоји јека многих рањениках,
  пролијећу коњи без јунаках,
  а јунаци без добријех коњах!
  Него Турци плећи обратише,
  оћера их Драшко Поповићу
  са соколом Петром Бошковићем.
  Да ти се је нагледати, друже,
  ка се момци грабе на оружје!
  А шта ћу ти дуљит лакрдију:
  од Слатине до Сиге градине
  три стотине главах посјекоше,
  три стотине коњах уграбише;
  од Тураках студен ками оста -
  грдна гласа, црнога образа.
  Колико је војске црногорске,
  сваки носи биљег од Турчина:
  неки главу, а неки оружје,
  неки води коња седленика.
  У Слатину војска коначила
  под бијелу Бошковића кулу;
  ту их Петар дочекао дивно,
  заклао им стотину овновах.
  А кад свану и сунце ограну,
  подиже се Драшко Поповићу,
  а за њиме сва његова војска,
  пут крвава Чева на крајину,
  пјевајући и пушкам' мећући.
  Петар оста здраво у Слатину
  и задоби славу и поштење.

  ---

  Удар на село Трњине

  (1722. год.)

  Књигу пише беже Љубовићу
  од широка поља Невесиња,
  а посла је паши требињскоме;
  овако му у њу накитио:
  "Мој ујаче, пашо Хусеине!
  Мож ли знати, јеси л' запазио,
  кад пролази Ћупрелић везире
  и похара тврду Гору Црну,
  црногорске посјече главаре
  на састанак и на вјеру тврду
  на Ситницу под Ораховицу?
  Пс остаде ништа до камена
  и крвава села на Трњине
  од велике војске Ћупрелића.
  Ту је доста јада за Тураках.
  Јучер су ми брата изгубили,
  брата мога, а сестрића твога -
  бјеше поша у лов у Сомину,
  око њега све његове слуге,
  и њихове понијеше главе,
  понијеше у тврде Трњине -
  знаш сестрића, бега Али-бега,
  до цара му не бијаше пара!
  Но, забога, мој мио ујаче,
  устај брже да купимо војску
  да и тога врага истражимо,
  да од њега не остане трага,
  да ми наше јаде осветимо.
  Па још да ти, мој ујаче, кажем:
  јест у кнеза у Рогановића,
  у њега је љуба вјереница,
  јест кнегиња како горска вила,
  по два коња успоред прескаче:
  за тебе би пашу требовала,
  ал' за мене, твога сестричића!"
  Кад је паша књигу разумио,
  он устаде на ноге јуначке;
  запуцаше пашине лубарде
  за три ноћи и три б'јела дана,
  те се веља војска покупила
  од Никшићах и од Коренићах.
  од Требиња и од Невесиња,
  од Љубиња и од Љубомира,
  од бијела Кључа и Клобука,
  и широка Гацка пространога.
  од тврдога Стоца и Мостара,
  и од Фоче и Новог Пазара.
  Кад су силну војску покупили
  на широко Гацко поље равно,
  на тефтер су војску избројили -
  војске бјеше двадесет хиљадах.
  Отолен су војску подигнули
  и спадоше на Поље Никшићко.
  Виђе војску од планине вила,
  па полеће на лагана крила;
  више Чева вила починула
  наврх Лисца, високе планине;
  отле кличе танко гласовито
  у крваво Чево на крајину,
  а на име кнеза Мојисија.
  Но се дома кнеже не намјери,
  но Крстиња, кнежева љубовца.
  па кнегиња вили бесједила:
  "Што је, вило, каменом ти стале?
  "Како шта је, кнежева кнегињо:
  ево сјутра војска на Трњине,
  а пред војском паша од Требиња
  с Беглер-бегом, својијем сестрићем,
  а за њима двадесет хиљадах!
  Трњине ће село похарати,
  црногорско крило саломити;
  но ђе ти је кнеже Мојисија,
  да покупи младе Црногорце
  да дочека Турке на Трњине?"
  "Мучи, вило, кукавице црна,
  ђе су њему млади Црногорци?
  Да л' нијесу лани погинули
  од велике војске Ћупрелића?
  Ђе гођ бјеше од боја главара
  на вјеру их посјекоше Турци
  на Ситницу под Ораховицу;
  а остали који погибоше
  од велике војске Ћупрелића:
  ђе гођ бјеше лакца и бојника,
  све погибе, ништа не остаде,
  до момчади луде и невјеште
  и црнијех, вило, удовицах,
  удовицах како кукавицах!"
  У то кнеже Мојисија дође
  кад кнегиња с вилом говораше.
  Скочи кнеже на ноге јуначке,
  па окупи од Чева Чевљане,
  све им каже што је и како је.
  Отидоше Долу Папратноме,
  а кнез посла лаке поклисаре.
  Једног посла селу Велестову
  побратиму од Јабуках Вуку:
  "Ево сјутра Турци на Трњине,
  но покупи, Вуче, Велестовце,
  хајде с њима Долу Папратноме!"
  Па послао другог поклисара,
  послао га у племе Бјелице
  на дворове Милића војводе:
  "На ноге се, Милићу војводо,
  и покупи Цуце и Бјелице,
  хајде с њима Долу Папратноме;
  ево сјутра Турци на Трњине,
  да светимо јаде од Тураках:
  једа би ти бог и срећа дала
  девет братах твојих да осветиш,
  девет братах како Југовићах,
  те их лани Турци посјекоше
  у бијелу цркву Свету Петку,
  што не кћеше цркву оставити
  да је Турци без крви опале!"
  Црногорци на ноге скочише
  како хабер од кнеза примише,
  скупише се Долу Папратноме,
  бројем бјеше хиљаду пушаках.
  У До тамну ноћцу преноћише.
  А кад ноћи испред зоре било,
  нешто трену небо од Трњинах,
  на Трњине Турци ударише,
  и Трњине огњем опалише,
  и големи шићар заузеше:
  крњи ваган и двије ожице,
  и пијевца, Томина кокота,
  и ћорога коња Роганова.
  Но скочио Николић Томашу,
  а за њиме млади Црногорци,
  и зајмише Турке уз Трњине,
  стигоше их на врх од Пресјеке.
  Него пуче пушка црногорска,
  баш сокола од Јабуках Вука,
  и погоди турску буљубашу
  Мурчић Зука од града Клобука.
  Иза Вука обрнула рука,
  а Турцима обрну нерука!
  Гоне Турке уз Доле Прентине:
  од Пресјеке до наврх Доловах,
  од Доловах до Ластве Прентине -
  двојином их више посјекоше.
  Када бјеху уз Ластву Прентину,
  но завика Матијашев Јанко:
  "На лијево обрните, Турци,
  а за душу старца Матијаша,
  е пиличник од вас не утече!"
  На лијево Турци обрнуше,
  на стијене веље нагазише,
  на крваву Кокотову главу,
  коју не би соко прелетио
  а камоли јунак пријешао:
  ту сијеку и разгоне Турке,
  док јунаке забољеше руке;
  од Тураках јаде починише,
  не пуштише ништа до камена.
  седамдесет ухватише живе,
  седамдесет и више четири,
  све господе: агах и беговах,
  међу њима пашу Хусеина,
  са сестрићем бегом Љубовићем,
  па их воде руках свезанијех.
  Мишљаху их врћи на откупе,
  е су јадни Црногорци гладни,
  но кад дошли Чеву крвавоме,
  ту их среле чевске покајнице,
  а пред њима Крсте Мојашева;
  како виђе бега Љубовића
  како виђе одмах га познаде.
  па ђеверу своме бесједила:
  "Мој ђевере, Николић Томашу,
  куд ми водиш бега Љубовића?
  Зар сам мало њему робовала, -
  лани ме је беже ухватио,
  кад похара везир Ћуприлићу,
  кад похара ломну Црну Гору, -
  робовала за годину данах?
  Дај ми ножа, а на ти куђељу,
  да посјечем бега Љубовића."
  И кнегиња укори ђевера:
  ножем врже Николић Томашу,
  те посјече бега Љубовића.
  Тад свијема посјекоше главе
  и пребише прве за потоње:
  Хусеина пашу требињскога
  за бијелу на Цетињу цркву
  што Ћуприлић бјеше изгорио,
  Љубовића за Мићуновића,
  а Ченгиће за браћу Милиће,
  Јагличића за Томановића,
  Мурчић Зука за Мандушић Вука.
  Сијерчића за Мрваљевића,
  а Јаганца, турску буљубашу,
  за нашега Вукца арамбашу,
  а из Фоче хоџу Сулејмана
  за ћорога вранца Роганова,
  а остале Турке витезове
  за јунаке младе Црногорце
  који бјеху у бој погинули
  против веље војске Ћуприлића;
  пребијају десет за једнога -
  право није, ма лијека није.

  ---

  Не дају вуци овацах

  (око 1725. год.)

  Књигу пише Хаџиманић Дуро
  од несрећна града никшићкога,
  а шиље је у ломне Пјешивце,
  а на руке Бабићу Ивану:
  "О Иване, богом побратиме,
  знаш ли, побро, давно било није
  када смо се лани побратили
  о веселу дану Митровоме,
  братимили за зло црногорско,
  да гонимо плијен црногорски,
  да сјечемо црногорске главе?
  Сво има по године данах,
  нит' узесмо с крајине плијена,
  нит' јуначке главе посјекосмо!
  Но на ноге, мио побратиме;
  покупи ми стотину јунаках
  који нема куће ни баштине,
  који нема тора ни обора,
  ни другога блага ни имућа
  досим струке и оружја сјајна;
  доведи их граду никшићкоме,
  јер сам добар шићар уходио
  у дно Баре у поље Грахово,
  баш овацах тридесет крдовах,
  то су, побро, овце црногорске."
  Кад Ивану ситна књига дође,
  он сакупи стотину јунаках
  и отиде граду никшићкоме.
  А кад граду дође на чаршију,
  на чаршију пред кафетарију,
  ту нашао Дура побратима
  и за Дуром дв'је стотин Тураках.
  Руке шире до два побратима,
  руке шире. у лице се љубе,
  питају се за јуначко здравље,
  и рекоше да су здраво били.
  Тада рече Бабићу Иване:
  "Побратиме, Хаџиманић Дуро,
  смијемо ли удрити на овце,
  јер су вазда добри Црногорци?
  Страх је мене и бојим се љуто
  без крви их веље пуштит неће!"
  Ма га клето Туре слобођаше:
  "Не бој ми се, мио побратиме,
  све су, кажу, ђеца код овацах,
  код њих нема доброга јунака
  до сокола Марковића Вука
  од Трњинах села крвавога."
  Отолен се војска подигнула
  и отиде у Загору малу.
  У Загору војску оставише,
  а одоше до два побратима
  да уходе овце у Грахово.
  Кад изишли на врх од Дервиша
  Црногорци овце отворише
  и пуштише тридесет крдовах;
  сваки своје овце пришикује,
  ма не хоће Марковићу Вуче;
  јунак иде наспрема овацах,
  а па руке носи џефердара,
  а све гледа кад ће бити кавга;
  џефердару ријеч проговара:
  Џефердаре, мој уздани друже,
  ако би ми ударили Турци,
  немој мене, друже, преварити,
  већ ми убиј данас грађанина,
  те опошти и мене и себе
  И бијеле замијени овце!
  А дајем ти моју вјеру тврду,
  ак' унесем главу на рамену,
  носићу те Рисну на Габелу,
  дрвен ћу ти сандук отурити,
  а од срме кундак ударити, -
  заисто те преварити нећу!"
  То слушају до два побратима,
  нимало им мило не бијаше,
  па међу се збора заметнули,
  и тако су макул учињели:
  да не смију њему ударити.
  У Загору дошли у дружину,
  све им што је и како је кажу,
  и какав је Марковићу Вуче, -
  да не смију њему ударити.
  Кад то зачу Ходо барјактаре,
  тако бјеше њима бесједио:
  "Пи, ђаволе, оба побратима!
  Ђе се боје триста од једнога,
  не шчекала кућа ниједнога!
  А тако ми вјере и закона,
  ја сам саде с уходе дошао,
  и тек Вуче што затвори овце,
  он отправи тридесет чобанах,
  оправи их Рисну на пазаре
  да му купе вина и дувана
  и фишеках, заире јуначке;
  но на ноге, да му ударимо
  како сине зора на истоку;
  лако ћемо овце плијенити
  и Вукову главу откинути."
  Сва је војска Хода послушала
  и ноћу се Вуку примакнула.
  Виђи Вуче среће какве ти је!
  Дођоше му до два побратима,
  Вук Бојановић и Вук Томановић,
  на торину Вука Марковића,
  бјеху прошле ноћи три сахата:
  "Добар вече, Вуче побратиме!
  Хајд' у чету, побро, да идемо!"
  Ема им се Вуче одговара:
  "Ја не могу овце оставити:
  друге пушке код овацах немам
  до мојега сјајна џефердара,
  а страх ме је и бојим се љуто
  е ће мене Турци ударити
  бијеле ми овце плијенити;
  ма се уздам у бога милога,
  и у стари талих црногорски
  и у мога бистра џефердара
  да их пуштит без замјене нећу.
  А дивно сам цека напунио:
  у њ сам врга два брата близанка,
  за синџир сам браћу привезао,
  он ће моје овце осветити.
  А посла сам тридесет чобанах
  бијеломе Рисну на Габелу
  да ми купе вина и дувана
  и фишеках, заире јуначке."
  Гости Вуче до два побратима,
  он им закла брава јаловога.
  Вечераше три бијесна Вука,
  па чибуке своје запалише,
  уз чибук се збора зађедоше,
  а све Вуци зборе за јунаштво:
  колико су главах откинули,
  колико су узели пљеновах;
  би л' на овце Турци ударили
  кад би знали ко је код овацах.
  Рече соко Томановић Вуче:
  "Да бог даде, оба побратима,
  ако игда кћели ударити,
  јутрос ни се Турци којасили!"
  Мало прође, не би николико,
  ударише на торину Турци,
  утекоше у главицу Вуци.
  Но се загна Ходо барјактаре,
  ла отвори стругу од торине,
  но га гађа Марковићу Вуче,
  и дивно је згодио Турчина,
  згодише га два брата близанка,
  на прси му токе оштетише,
  а на леђа срце истурише -
  мртав Турчин стругу притворио.
  Ма Никшићи зорно кидисаше,
  све бијеле овце заврнуше.
  Ал" три Вука трче у поћеру:
  но се брани Бабићу Иване,
  око њега од Никшићах Турци,
  не дају се примаћи поћери.
  Но кликује Марковићу Вуче:
  "Пи, зла срећо, оба побратима:
  кад се скупе на збор Црногорци
  на Цетиње код бијеле цркве,
  зађешће се за бијеле овце,
  три ће казат код овацах Вука,
  а овце ни Турци одјавише!
  То је наша брука и срамота!"
  Па се загна Марковићу Вуче
  да претече овце у Присоја,
  ал' му не да Бабићу Иване,
  но га Иван гађа џефердаром,
  десну му је ногу саломио.
  Паде Вуче у траву на главу,
  а прискочи Бабићу Иване
  да Вукову посијече главу,
  но се Вуче сјећи не даваше:
  па здраву се ногу придигао,
  а упири свога џефердара,
  те погоди Бабића Ивана,
  обије му ноге саломио;
  паде Иван мртав украј Вука.
  Кад погибе турска буљумбаша,
  сва се турска војска препанула;
  кидисаше два бијесна Вука,
  кидисаше Вуци уз Присоје,
  а Турци им плећа обрнуше:
  док дођоше на врх од Присоја
  по двије су главе откинули,
  половину отели овацах.
  У то приспје тридесет чобанах
  са Габеле Рисна бијелога,
  ударише једино на Турке,
  разагнаше кроз Загору Турке,
  како вуци без пастира овце.
  Отолен се натраг повратише,
  сваки носи од Турчина главу,
  а два Вука носе по четири
  и по два су жива ухватили.
  Кад дођоше на дно од Присоја,
  ту нађоше Вука рањенога,
  а до њега Ивана мртвога.
  А загна се Томановић Вуче
  да посјече главу Иванову,
  но га куми Марковићу Вуче:
  "Не, забога, Вуче побратиме,
  доста си се глава насјекао,
  но понес'те мене на Ивана
  да крвнику посијечем главу
  који ми је крило саломио."
  Понесоше Вука рањенога
  те посјече главу Иванову.
  Пошто Вуче посјече Ивана,
  он је тако ријеч бесједио:
  "Слушајте ме, оба побратима:
  ви ми данас обранисте овце
  и никшићке ископасте Турке,
  но узмите дио од овацах,
  од оваца стотину овновах!"
  Одговара Томановић Вуче:
  "Нећемо ти, побро, ђавољега,
  нити ћемо више старешине
  до џефердар Хаџиманић Дура, -
  њега ћемо узет старешине;
  ја сам Дуру откинуо главу
  и скинуо с њега џефердара."
  Па пођоше два бијесна Вука,
  отидоше у чету крваву.
  Направише чобани носила
  од својијех сјајнијех пушаках,
  те снесоше Вука Марковића,
  снесоше га Рисну на крајину.
  Лијечи се за годину данах,
  доклен Вуче ране извидао,
  и љекара подмирио дивно:
  даде њему сјајна џефердара,
  џефердара Бабића Ивана,
  и шејшану Хода барјактара!
  Опет Вуче код оваца пође,
  ма не може више четовати.

  ---

  Царев сестрић и Пипери

  (1732. год.)

  Хвала богу, хвала великоме,
  што давије цару дојадише
  од простране земље Арбаније,
  од Тураках с турскијех крајинах,
  од Спужанах и Подгоричанах!
  Плачу Турци на племе Пипере:
  "Аман, царе, земљи господаре,
  ти помагај, ако знаш за бога,
  од Пиперах, Брда крвавога,
  робље робе, а сијеку главе,
  а хватају буле, каде младе,
  тс их воде босе по камењу!
  Дај нам војску, драги господаре,
  да Пипере Брдо разоримо,
  Црној Гори крила саломимо,
  ал' нас прати, драги господаре!"
  Кад давије цару досадише,
  он дозива сестричића свога,
  Рустен-бега Џиди-Беговића:
  "Слушај мене, мио сестричићу,
  купи војске тридесет хиљадах,
  а не жали хазну ни захиру;
  води војску земљи Арбанији,
  доклен дођеш варош Подгорици -
  давије мн од њих дојадише
  на Пипере, на племе каурско:
  робе буле, а сијеку Турке,
  разурају цареве крајине.
  На Пипере пушти силну војску,
  те истражи у Пипере врага,
  немој од њих оставити трага,
  да почину Турци крајичници!
  И ако би тако учинио
  како тебе твој даиџа каже,
  добрим ћу те даровати даром:
  врћ ћу тебе, мио сестричићу,
  за валију на Урумелију."
  Рустен-бегје гибен на јунаштво,
  и цара је добро послушао,
  примио му војску и захиру.
  Води војску земљом и свијетом
  доклен дође Арбанији љутој
  у широку пољу Ћемовскоме
  под бијелу варош Подгорицу;
  ту је силна војска починула.
  Бег окупља турске крајичнике,
  пред војском их меће калаузе
  да му воде војску на Пипере.
  Кад лијепо уредио војску,
  тад удари на племе Пипере,
  и Пипере огњем изгорио,
  и на Дрезгу табор учинио
  и пободе бијело шаторје.
  Ту му војска робље довођаше,
  бег за робље Турке дариваше,
  и бише се за неђељу данах.
  А кад седма ноћца долазила,
  ал' Пипери, крвава крајина,
  међу собом чине договоре
  да ударе бегу на таборе.
  И бјеху се сложно послушали,
  те на бега ноћу ударише,
  а на Дрезгу, на поље широко,
  те Пипери удрише Турцима.
  Бог им даде и срећа јуначка,
  ка да муња у Турке удари:
  плећи даше, табор оставише,
  оставише бијеле шаторе,
  код шатора коње повезане,
  оставише робље похватано.
  Бјежи грдан беже Рустен-беже,
  бјежи Турчин главом без обзира.
  без турбана и без буздована,
  и без коња, пјешке без обзира...
  И од Дрезге, поља широкога,
  до Мораче више Подгорице
  три стотине главах посјекоше,
  Рустен-бега жива ухватише.
  Но их куми беже Рустен-беже:
  "Немојте ме посјећи, Пипери,
  јер ја јесам царев сестричићу;
  од цара ви божју вјеру дајем,
  цар ће мене добро откупити,
  он ће вашу намирит похару
  и даће ви небројено благо:
  даће вама коње нековане,
  и даће ви сабље непасане,
  писаће ви цареве фермане."
  А кад чуше Пипери јунаци,
  ругају се бегу Рустен-бегу,
  с ферманима и с турскијем благо;
  "Не будали, беже Рустен-беже!
  Не тражимо блага ни фермана,
  него твоју главу са раменах."
  И његову главу посјекоше.
  И на томе боја раздвојише.

  ---

  Вук Томановић

  (око 1735. год.)

  Три су пила побратима вино
  у Ровину, у Томановића,
  у хајдука Томановић Вука:
  једно с Чева Гаврилов Турчине.
  друго соко Радуловић Симо,
  треће бјеше Томановић Вуче;
  Вукова им љуба вино служи.
  Када су се вина напојили
  и од вина ћефа заузели,
  у вину се збора зађедоше.
  Вели хајдук Томановић Вуче:
  "О бога ви, до два побратима,
  зло попили у Ровини вино!
  Што се турски друми отворише,
  отворише друми и карвани,
  у Рудине овце издигоше?
  За нас нико ни хабера нема!"
  Али вели Гаврилов Турчине:
  "Невоља је, мио побратиме:
  устадоше Турци на оружје,
  а забити поградише куле,
  а на куле вргоше пандуре,
  друм чувају од Црногорацах.
  Једна се је оградила кула
  на дио Гацка, на Крстац паланку,
  а њу гради Звиздић Асан-ага
  од широка Поља Гатачкога;
  кад је Турчин приградио кулу,
  на кулу је турио пандуре,
  четрдесет и четири друга,
  и пред њима Ибра буљубашу,
  чува њему Пиву и Голију,
  и широко поље Гацко равно
  од хајдуках, од Црногорацах.
  Друга се је оградила кула,
  оградила на равне Рудине,
  више б'јела града никшићкога,
  а бијела кула на Трубјелу;
  а њу гради Балабановићу
  од крвава града никшићкога;
  кад је беже оградио кулу,
  на кулу је турио пандуре,
  четрдесет и четири друга,
  и пред њима турску буљубашу,
  Туре зорно Мрку Усеина,
  друме чува од Црногорацах,
  и бијела града никшићкога.
  Трећа се је оградила кула,
  б'јела кула на равне Рудине,
  а јест тврда Омутић паланка,
  и њу гради Осман капетане
  од Никшића, града бијелога;
  кад је Турчин приградио кулу,
  па кулу је турио пандуре,
  четрдесет и четири друга,
  и пред њима турску буљубашу,
  буљубашу Сефера Пипера,
  чувају му друма низ Рудине,
  и никшићке у Рудине овце.
  Четврта се оградила кула,
  оградила кула на Бањане,
  и њу гради Ресулбеговићу
  од Требиња, града бијелога;
  кад је Турчин оградио кулу,
  на кулу је турио пандуре,
  четрдесет и четири друга,
  и пред њима клобучког диздара,
  чува друме од Црногорацах,
  и Требиња, града царевога."
  Вели тако Никац од Ровинах:
  "Истина је, драги побратиме,
  ја сам скоро из чете дошао
  и видио турске грађевине,
  и на грађе убојне топове,
  и у грађе од боја пандуре.
  Још сам добар шићар уходио,
  уходио Љубовића овце,
  на Загорње поље Невесиње,
  од беглука хиљаду овновах
  што му раја у пешкеше даје:
  ласно бисмо шићар заузели
  су четрдест другах узданијех,
  на срамоту кулах и пандурах;
  но, Турчине, мио побратиме,
  хајде, побро, у Чево крваво
  те ми купи једну чету малу:
  ђе год нађеш бољега јунака
  све са собом у чету узимај."
  А говори Томановић Вуче:
  "Побратиме, Радуловић Симо,
  хајде пођи у те Цуце Доње
  те покупи другу чету малу
  од Бјелицах и Малијех Цуцах:
  ђе год нађеш бољега јунака
  све са собом у чету узимај;
  хајде с њима на Доле Кобиље.
  Ја ћу трећу купит чету малу
  од Ровинах и села Трњинах."
  Па скочише три добра јунака,
  Турчин пође Чеву крвавоме,
  Симо пође у те Цуце Мале,
  чете мале двије покупише,
  чете двије тридесет хајдуках
  и пред њима двије харамбаше.
  Отидоше у те Цуце Горње,
  на Кобиље Доле долазили,
  ту нађоше Томановић Вука
  и са Вуком десетак хајдуках.
  Ту се сташе три добра јунака
  и за њима четрдест хајдуках,
  отидоше уз Доле Кобиље,
  на Јабуку чета долазила,
  на погледу уз турске Рудине,
  те гледају турску грађевину
  и на грађу од боја пандуре.
  Докле мрче и почину сунце,
  а хајдуци на ноге скочише,
  уљегоше ноћу уз Рудине,
  Рудине су здраво прегазили;
  уљегоше уз Бањане равне,
  и Бањане здраво прегазише;
  уљегоше уз Корита жупна,
  и Корита здраво прегазише;
  уљегоше уз Бабу планину,
  а из Бабе управ Ђеласици,
  доклен дошли пољу Невесињу,
  под бијелу кулу Љубовића;
  ту хајдуци починули трудни.
  Доклен мрче и почину сунце,
  ударише под оџак бијели
  и велики шићар заузеше,
  од беглука хиљаду овновах,
  ухватише дванаест чобанах
  под оружјем, жива свакојега,
  све то бјеху власи сиромаси -
  не кћеше их посјећ Црногорци;
  побјегоше преко Невесиња.
  А глас бегу на касарму дође:
  "Хај на ноге, Љубовићу беже,
  удари ти Томановић Вуче,
  оћера ти хиљаду овновах,
  поведе ти дванаест чобанах
  без мртвога и без рањенога!"
  Скочило је дванаест беговах,
  и велику поточ покупили
  од Рабиње и од Невесиња
  до Мостара, града бијелога,
  и Пролома, турачке касабе;
  подигло се другах пет стотинах,
  лака пјешца и брза коњика,
  и за Вуком пошли у поћеру.
  Бјежи Вуче како соко сиви.
  А да видиш бега Љубовића,
  препаде се да ће утећ Вуче,
  напријед му гласе протурио
  широкому Пољу Гатачкому,
  бијеломе граду Метохији:
  "Ко је Турчин, за Мухамед свеца!
  Ударио Томановић Вуче
  на оџаку Љубовића бега,
  све пороби мало и велико!"
  Хајдуцима лоша срећа била:
  паша бјеше на то Гацко равно,
  око њега три табора војске.
  Кад глас паши у шатору дође,
  али паша на ноге скочио
  а у војску пуштио телала.
  Телал пашин у околу виче:
  "Је ли мајка родила јунака
  ко ће узет другах три стотине,
  лака пјешца и брза коњика,
  по избору бирана јунака
  да поћера од Ровинах Вука?
  Ако би му бог и срећа дала
  да би Вука жива ухватио
  али главу од мртва донио,
  дава паша блага триста ћесах
  и све Гацко поље под арачем,
  да му купи гроше и дукате
  да не дава цару ни везиру,
  и врћ ће га у Кључ капетаном!"
  Телал виче кроз пашину војску;
  не нађе се никаква јунака
  до подоцкан сина пашинога,
  по имену Пашићу Османе,
  пред пашом се добро захвалио:
  "Подај мене другах три стотине,
  лака пјешца и брза коњика,
  по избору бирана јунака,
  ја ћу поћи Вука поћерати
  и њега ћу жива ухватити."
  Даде му их, ријеч не чинио.
  Пашић Осман коња окрочио,
  и за њиме другах три стотине,
  лака пјешца и брза коњика,
  а толика хртах и сљедниках, -
  отидоше поћерати Вука.
  Гацко поље они пријеђоше,
  прихватише с' Троглаве планине:
  Томановић уз Корита равна,
  Пашић Осман на врх од три главе:
  Томановић уз хајдучке Лаке,
  Пашић Осман на Црквице равне;
  Томановић наврх Дубочаках,
  Пашић Осман у Лаке хајдучке;
  Томановић на дно Дубочаках,
  Пашић Осман наврх Дубочаках...
  Кад је Вуче сагледао Турке,
  али зове Сима и Турчина:
  "Полако те, до два побратима,
  ево Турци низ Дубочке равне,
  ал' се, браћо, натраг повратите!
  Стоји фиска пјешца и коњика,
  стоји штехта хрта и сљедника,
  а пред нама крваве Рудине,
  у које су стотину пандурах:
  да имамо крила соколова,
  да не данас не би унијела.
  Послушајте мене, Црногорци:
  ја ве кумим богом истинијем -
  који, браћо, данас прегнут неће
  да с Турчином крвцу пролијева,
  ја га богом великијем кумим
  нека бјежи уз Копље планину
  да ми моју не плаши дружину!"
  Сви стадоше четрдест хајдуках;
  вели Сенић из Бјелицах Живко:
  "Буљубашо, Томановић Вуче,
  ја нијесам но један у мајке,
  рекла ми је мајка на кретању:
  - Хајде збогом, синко, Сенић Живко:
  Нема мати но тебе једнога:
  кад ми с пута донио срамоту,
  већ те мајка жива не виђела,
  остала ти мајка кукавица!
  Ја сам прега данас погинути
  и с Турчином пролит крвцу црну!"
  Већ да видиш четрдест хајдуках:
  ево двадест пошли унапријед,
  двадест оста да чекају Турке.
  Дивно Вуче уреди хајдуке,
  и слободи младе Црногорце:
  "Црногорци, сиви соколови,
  ви јуначка срца искорите!
  Слушајте ме, моја браћо драга!
  Мука ли је добити јунаштво,
  након себе спомен оставити!
  Ово су ти босанске балије:
  ко се с њима боја био није,
  тај је од њих страву заузео,
  а који се с њима боја био,
  тај ће јуриш без узмака чинит;
  но немојте издат, соколови!
  Ко погине данас на Дубочке,
  тај нам, браћо, нигда мријет неће,
  наком себе спомен оставиће,
  а једном ће мријет свакојако!"
  Дивно Вуче уреди хајдуке
  око друма подно Дубочаках,
  и овако њима говорио:
  "Црногорци, соколови сиви,
  међу собом Турке упуштите,
  издалека кавгу не чините."
  Вели с Чева Гаврилов Турчине:
  "Слушајте ме, браћо Црногорци,
  немој који пушку опалити
  док не пукне мога џефердара."
  Сва дружина њега послушала,
  уљегоше у лист и у траву;
  ево Турци низ Дубочке равно.
  По да видиш двадесет хајдуках,
  сви гледају један на другога
  ко ће први да заметне кавгу:
  гледа Турчин Томановић Вука,
  гледа Вуче Никца, сина свога,
  гледа Никац Радуловић Сима,
  гледа Симо Балетића Рада,
  гледа Раде Перишић Аћима,
  гледа Аћим Гаврилов Османа,
  гледа Осман Балетић Вукоту,
  а Вукота Дајичића Живка;
  гледа Живко Вукотића Вука,
  а Вук гледа Гавриловић Баја,
  гледа Бајо Рогановић Јова,
  гледа Јово с Добре Воде Вука,
  а Вук гледа Жутка Липљанина,
  Жутко гледа од Бјелицах Вука,
  а Вук гледа Живка Сенијића -
  јунак Живко не гледа никога,
  од образа пали џефердара.
  Пукла пушка ка да прогрмљело,
  пуче пушка, убила Турчина,
  а загна се Марковићу Пејо,
  те Турчину главу откинуо.
  Али вели Гаврилов Турчине:
  "О Чевљани, Чева не виђели,
  уби Цуца, посјече Бјелица!"
  Оно гледа Балетићу Раде,
  а у Турке јуриш учинио,
  једну турску уграбио главу;
  Оно гледа Балетић Вукота,
  а у Турке јуриш учинио
  и ухвати живога Турчина
  на витеза коња под оружјем.
  Ала банда завргла се кавга,
  Томановић разагони Турке,
  разагнаше Турке низ Дубочке:
  три стотине - двадест и четири.
  Бој се бије, крв се пролијева;
  Црногорци, соколови сиви,
  осамдесет главах посјекоше
  и Османа жива ухватише
  на витеза коња под оружјем;
  ама они утећ не оћаху,
  него више сватит не могоше.
  Сваки носи хајдук по три главе,
  носе турске сјајне џефердаре,
  воде турске коње седланике,
  носе турске токе и доламе.
  Отолен се натраг повратили.
  Богу хвала, Срби задобили
  и ћерају велика шићара,
  нагнаше га низ равне Рудине,
  ђе гледају цареви пандури, -
  нико им се на пут не чињаше.
  Уљегоше уз Јабуку малу,
  здраво дошли на Доле Кобиље.
  Ту лијепо шићар дијелили:
  златне токе, свилене доламе,
  златне пушке, сјајне џефердаре,
  и бегових хиљаду овновах.
  Око свашта те се погодише,
  ма се нигда згодит не могаху
  око тока Пашића Османа -
  ко ће носит токе са Турчина.
  Али вели Томановић Вуче:
  "О Турчине, Пашићу Османе,
  колико ти сташе токе пусте?"
  Али му је Турчин говорио:
  "Стале су ми стотину дукатах."
  Дошло им се бјеше поклат туна,
  ко ће токе носит са Турчина,
  него добра ријеч излазила
  од Сенића Живка из Бјелицах:
  "Ја сам токе донио с Турчина
  и Турчина ухватио жива,
  ма их носит на дијелу нећу,
  та ми моје не остале пусте!
  Него од'те мене послушајте:
  дајмо токе Пеју Марковићу,
  е је добар, мајка му весела,
  најпрви је посјека Турчина,
  а дужан је добра Црногорца,
  а синовца Драшка Поповића
  од крвава Чева на крајину, -
  не би л' њима откупио главу!"
  Црногорци њега послушали.
  Отолен се раздвојили били,
  воде жива Пашића Османа;
  поведе га Гавриловић Турчин,
  поведе га Чеву крвавоме;
  ту га држа по године данах,
  докле њима бурунтија дође
  од силнога од Босне везира,
  те се њима везир замолио -
  Турчина су на откупе дали
  за хиљаду жутијех дукатах.

  ---

  Бој с Кучима

  (1739. год.)

  Скадарски се паша подигнуо,
  за њим војске петнаест хиљадах,
  и паша је табор учинио
  и бијело распео шаторје
  на Дољане више Подгорице;
  па отолен паша књигу пише,
  а посла је у Куче камене,
  а на руке војводи Илији:
  "О Илија, кучка војеводо,
  ну погледај што ти књига пише,
  да си с прешом мене под шатором."
  Кад војводу књига допанула,
  од књиге се узмучио љуто,
  иа се сјетно невесело шета;
  но га гледа Јововићу Ђуро,
  а с Илијом стрицем говорио:
  "О мој стриче, војвода Илија,
  оклен књига, огњем изгорјела?
  Еда те је мејдан допануо
  па којему изић не смијемо?"
  Но му рече војвода Илија:
  "О синовче, Ђуро Јововићу,
  да је мене мејдан допануо,
  ти би поша на мејдан за мене,
  но је паша с војском на Дољане;
  за мене је паша поручио,
  а ја паши одити не смијем,
  да ме турске не изгубе даве;
  да не идем, хоћу погинути,
  хоће војска на ме ударити,
  а у Куче узданице немам
  да се они покољу с Турцима,
  е су они соја Бранковића:
  издаће ме Кучи у Тураках!"
  А вели му Јововићу Ђуро:
  "А не бој се, војвода Илија,
  ја ћу паши одит на Дољане."
  "Страх ме, Ђуро, е ћеш погинути
  За то Ђуро ни хабера нема,
  ођеде се што мога најљепше,
  па посједе претила дората
  а отиде паши на Дољане.
  Каде к паши на Дољане дође,
  пашине га слуге сусретоше,
  примише му коња и оружје;
  па приступи паши под шаторе,
  пољуби га у скут и у руку
  иа му сједе уз десно кољено.
  С њим се паша разговара дивно:
  "О ђетићу, Ђуро Јововићу,
  а ђе ти је војвода Илија?"
  "Што ме. пашо, за Илију питаш?
  Ја сам доша намјесто Илије,
  но што имаш збори, господару!"
  "Хоћу, Ђуро, да ми харач дате!"
  "Даћемо га, пашо господару!
  Колико ћеш узети харача?"
  "Оћу, Ђуро, двјести ћесах блага,
  и вељијех стотину воловах,
  и најљепше педесет невјестах,
  да оженим педесет левера!"
  "Вољан да си, пашо господаре,
  даћемо ти блага двјеста ћесах
  и вељијех стотину воловах, -
  на Куче се ништа познат неће;
  ма не дамо педесет невјестах
  без крваве сабље и пољане."
  Онда рече Аверић кадија:
  "Што га питаш, пашо господаре,
  што их питаш, а дат ти их неће,
  но обрни силовиту војску
  да са војском Куче похарамо,
  да невјестах триста ухватимо
  и леверах триста оженимо."
  А вели му Јововићу Ђуро:
  "Подгоричке аге, не лудујте;
  и прије сте на Куче ходили,
  па нијесте Куче похарали."
  А паши је Ђуро говорио:
  "Не дам, пашо, ништа до камена!"
  Оно рече, на ноге скочио,
  а претила коња закрочио,
  и врати се у Куче камене.
  Тада паша ријеч говорио:
  "Подгоричке аге, моје слуге,
  је л' колико Кучах на оружје?"
  А вели му Аверић кадија:
  "Има, пашо, хиљада пушаках."
  Но им паша ријеч проговара:
  "Пи, зла срећа, аге подгоричке,
  су чим нас је Ђуро затакао!
  А ја имам петнаест хиљадах
  што ћу данас обрнут на њега."
  Тадар паша на ноге скочио
  и у војску пуштио телале:
  "Хазар да сте, пјешци и коњици,
  ево ћемо Куче да харамо!"
  Веља се је окренула војска
  и ето је уз Куче камене...
  Прије Ђуро у Медуну дође,
  и ту Куче на искупу нађе,
  па је њима ријеч бесједио:
  "На ноге се, моји соколови,
  ере сам се с пашом затакао;
  ево војске уз Куче камене,
  но на ноге да их дочекамо.
  А вели му војвода Илија:
  "Лакше, Ђуро, јер ћеш погинути!"
  Но му рече Јововићу Ђуро:
  "Чуј ме, стриче, војвода Илија:
  ал' ћу моју главу изгубити
  ал' турскијех десет откинути."
  У ријечи коју говораху,
  дође турска до Медуна војска.
  У много су закрочили Турци;
  из Медуна Куче изагнаше
  и бијели Медун похараше,
  ћерају их уз Куче камене,
  доклен војска на Врбицу дође,
  око куле Гоге Рашовића.
  Дан је љетни био око подне
  и Турци су пожедњали љуто,
  а намјера и бог нанијела
  од Ровацах војводу Савића,
  око њега два барјака војске;
  на турску је војску ударио,
  с банде друге војвода Илија,
  с банде треће Јововићу Ђуро,
  и Турци им плећи обратише.
  Витезови боље навалише,
  нагнаше их на Орлову Ст'јену:
  скачу Турци низ Орлове Ст'јене,
  скачу Турци нигда не престају.
  Него рече Јововићу Ђуро:
  "Ајме њему до бога милога!
  Јутрос сам се стрицу захвалио
  да ћу десет глава откинути,
  још је једна да десет напуним."
  Па повади ножа пламенога,
  а у Турке јуриш учинио;
  но га таква нанесе несрећа
  на некаква бега гусињскога,
  ћераше га с ножем пламенијем
  да бегову посијече главу;
  за собом се Турчин обрнуо,
  иза паса кубурлију пали,
  Јововића Ђура погодио,
  погодио међу очи црне -
  с црном га је земљом пољубио.
  У то Тома Јововићу дође,
  Ђура брата находио мртва,
  на Ђура је турско одијело,
  јунак крвав те га не познаје,
  те је брату главу откинуо.
  У то дође војвода Илија,
  удари се руком уз кољено:
  "Ајме њему до бога једнога,
  ђе се данас Кучи ископаше!
  Носиш, Тома, главу брата твога,
  брата твога и синовца мога,
  а погибе војвода Савићу!"
  Ма му лаки гласи допадоше
  ере Савић није погинуо,
  но затвори кулу Рашовића,
  а у кулу Аверић кадију,
  и уз њега два пашина сина
  и Тураках јоште седамдесет.
  Па кулу се Кучи обратише,
  но дозива Аверић кадија:
  "Немојте ме, Кучи, погубити!
  Ево овђен другах седамдесет,
  даће сваки десет ћесах блага;
  ево овђен два пашина сина,
  они ће се измјерити благом!"
  А вели им војвода Савићу:
  "Можете се, Турци, откупити,
  ма не могу два пашина сина
  ш го их данас изгубити нећу
  за сестрића Ђура Јововића."
  У кулу је Савић улазио,
  кроз њу тражи два пашина сина.
  Ма су Турци вазда непокорни:
  пуче танка пушка од Тураках,
  Савићу је срце изгорела;
  паде Савић насред куле мртав,
  у кулу га посјекоше Турци.
  Тадар добро Кучи навалише,
  навалише Кучи и Ровчани,
  нанијеше траву и сијено,
  запалише кулу Рашовића,
  седамдесет агах изгореше,
  међу њима два пашина сина -
  од њих ока не утече жива.
  Грдан паша бјежи на дворове,
  гласа грдна а образа црна.
  А нека га, и невоља му је:
  на Куче му Турци изгибоше,
  пет стотинах мање ниједнога.

  ---

  Никац од Ровинах

  (око 1748. год.)

  Чета се је мала подигнула
  са крајине ломне Горе Црне,
  чета мала тридесет хајдуках,
  а пред четом два добра јунака:
  једно бјеше Никац од Ровинах,
  друго с Чева Раде Балетићу.
  Отидоше с четом уз планину,
  док на Воду дошли Милетину;
  ту уморна чета починула,
  воде пила, хљеба заложила,
  осушила од росе опанке
  и јуначке струке и торбице.
  Када тамна ноћца настанула,
  притврдише на ноге опанке,
  по сриједи пушке дохватише,
  уз Рудине равне загазише;
  ноћно прошли турске карауле,
  освануше насред од Рудинах.
  Пред четом је Никац одалио,
  не би мала пушка дотурила.
  Ал' какав је Никац од Ровинах!
  На њему су токе убојите,
  брци му се по њима просули,
  а у руке носи џефердара,
  а с пушком се Никац разговара:
  "Џефердаре, мој уздани друже,
  ако мене дође до невоље
  на крваво ово разбојиште,
  немој мене ватром преварити!
  Е ако ме ватром не превари,
  свак ће рећи и мене и тебе:
  добре пушке у добра јунака!
  Ако ли ме ватром изневјери,
  нагрдићеш и себе и мене,
  свак ће рећи и мени и теби:
  лоше пушке и лоша јунака! "
  Но се друга чета намјерила
  од крвава града никшићкога,
  а пред четом турске арамбаше:
  јунак добар Сефере Пипере
  с побратимом Сукић барјактаром,
  а око њих тридесет грађанах,
  све биране злице и крвавци -
  запанули око друма пута,
  те чекају чету црногорску.
  Кад виђеше Турци од Никшићах
  е је Никац чети арамбаша,
  не смједоше чету дочекати,
  но се Никцу уклонише с пута.
  Пође чета уз Дубочке мале;
  него вели Сефере Пипере:
  "Побратиме Сукић барјактаре,
  хајде, побре, граду никшићкоме,
  те покупи по граду грађане;
  ђе год нађеш злице и крвавце,
  а пред њима Шаба барјактара;
  доведи их Води Милетиној
  да око ње Турци западнемо.
  Кад уморни дођу Црногорци,
  на воду ће жедни насрнути,
  хоћемо их дочекат, занаго!"
  Послуша га Сукић барјактаре,
  и отиде граду никшићкоме.
  и покупи од града грађане,
  а пред њима Шаба барјактара;
  поведе их Води Милетиној.
  Ту ми Турци западоше дивно,
  западоше шездесет Тураках,
  но два друга око друма пута,
  насред друма Сефере Пипере.
  Па је закрич Сефер учинио
  да не пукне пушка од Тураках
  док не пукне његова латинка
  на сокола Никца од Ровинах.
  А отиде Никац уз Корита
  и изведе чету црногорску
  у Сомину, високу планину,
  те сеири Гацко свеколико
  и по Гацку уводи шићаре.
  И диван је шићар уходио:
  танку кулу Звиздић Асан-аге,
  око куле камену авлију,
  у авлију стотину воловах.
  Па кад мрче и тамна ноћ дође,
  спуштише се тридесет хајдуках
  из Сомине, високе планине,
  до бијеле Звиздићеве куле,
  бијелу му опколише кулу.
  Него вели Никац Томановић:
  "Побратиме, Раде Балетићу,
  де се попни другу на рамена,
  те прескочи камену авлију
  и отвори од авлије врата
  да узмемо голема шићара."
  Не кће Никца послушати Раде;
  опет му је Никац бесједио:
  "Биволице, Раде Балетићу,
  ну се сагни у зелену траву
  да се примим тебе на рамена.
  да отворим голема шићара."
  Саже му се, ријеч не учини;
  прими му се Никац на рамена,
  а с рамена на тврду авлију,
  и ускочи међу воловима,
  те отвори од авлије врата
  и ишћера стотину воловах.
  Па се натраг Никац повратио
  у подруме Звиздић Асан-аге,
  те му узе под седлом ђогата,
  окрочи га Никац од Ровинах;
  па хајдуци шићар завратише,
  утекоше низ Корита жупна,
  уљегоше низ равне Рудине;
  а кад дошли преко Ријечанах
  близу мале Воде Милетине,
  ту одјаха Никац од ђогата,
  те пјешице пред четом кренуо
  пут крваве Воде Милетине.
  Но их турска стража опазила,
  па бусије Турци похватали
  око друма и зелена пута,
  насред друма Сефере Пипере.
  Док ево ти Никца од Ровинах;
  препаде се Сефер буљубаша:
  да га чека, чекати не смије,
  није лако Никца дочекати;
  и у страху пушку опалио,
  те је Никца раном обранио,
  саломи му ногу у кољену.
  Паде Никац насред друма пута,
  а прискочи Шабо барјактаре
  да Никчеву посијече главу;
  рањен Никац пали џефердара,
  те погоди Шаба барјактара,
  живо му је срце изгорио.
  викну Шабо: "Куку мене, бабо!"
  Рече бабо: "А што ћу ти, Шабо?
  Зло је мени, ма је горе теби!"
  Но се загна Симоновић Живко
  да Шабану посијече главу,
  но га не да Сукић барјактаре,
  већ упали сјајна џефердара,
  те погоди од Заљућа Живка
  Викну Живко: "Куку мени, стрико!"
  Рече стрико: "А што ћу ти, Живко
  Зло је мени, ма је горе теби!"
  Него Никац од Ровинах викну:
  "Хј, ђе си ми, Раде Балетићу?
  Ја нијесам јоште погинуо,
  него ме је рана допанула,
  од ране ми ништа бити неће,
  ема ће ме погубити Турци,
  обије сам пушке истурио."
  Ал' да видиш Рада Балетића!
  Он угледа Сефера Пипера
  ђе пут Никца загон учинио,
  пак упири сјајна џефердара,
  те погоди Сефера Пипера;
  нож истрже, посјече му главу.
  По хајдуци боље кидисаше
  и рањена Никца уграбише,
  примише га на коња ђогата.
  Кад се Никац на коња примио, -
  Црногорци, од боја јунаци,
  изагнаше из бусије Турке,
  зајмише их низ равне Рудине,
  шеснаест им главах посјекоше.
  Турци вичу Муја и Алију,
  Црногорци блажену Марију;
  ђе допире блажена Марија,
  не помаже Мујо ни Алија!
  Те на богаз наћераше Турке.
  Сташе Турци предават оружје;
  но бог уби друга најгрђега,
  из Ровинах Вучу Ресковића,
  виче Вуча, што му грло дава:
  "Бјежи, Никче, главе не унио,
  ка је богме ни унијет нећеш:
  ево турске од Грахова војске,
  не може је снијети планина,
  а ни твоја чета дочекати!"
  Добро их је Вуча преплашио,
  побјегоше, шићар оставише,
  а угнаше Пикца рањенога,
  унесоше Жутка Липљанина,
  унесоше Жутка рањенога,
  и мртвога из Заљућа Живка,
  и турскијех осамнаест главах,
  и турачко свијетло оружје.

  ---

  Овце Никца од Ровинах

  (око 1743. год.)

  Књигу Никац од Ровинах пише,
  а шиље је граду никшићкоме,
  а на руке Хамзи капетану:
  "Чујеш, Хамза, пријатељу стари,
  снијег ми је овце затиснуо,
  не смијем их јавит на Изворе
  да им траву и сијено дајем.
  Ако ми се ископаше овце,
  ту ни теби добра бити неће!
  Дај ми вјеру за неђељу данах,
  а даћу ти од имања брава,
  а угича испод клепетара."
  Кад је Хамзу књига допанула,
  све скупио градске буљубаше:
  "Видите ли, мила браћо Турци,
  душманина Никца од Ровинах,
  како нас је с књигом поздравио?
  Но хоћете л' да му вјеру дамо,
  не бисмо ли Никца преварили,
  ал' на вјеру како изгубили."
  Сви рекоше: "Ела, капетане!"
  Хамза му је књигу оправио:
  "Чујеш, Никче, пријатељу стари.
  иштеш вјеру за неђељу данах -
  јево ти је за петнаест данах.
  Турска вјера, преварит те нећу!"
  Кад је Никца књига допанула
  и видио шта му књига каже,
  од Ровинах овце најавио,
  а без друга и без поредника,
  до његове двоје ђеце лудо,
  луди Богдан и луди Вукајло,
  а обоје ђеце без пушаках;
  на Изворе овце изјавио,
  те им траву и сијено дава.
  Ту стојао за неђељу данах;
  кад се пуна испуни неђеља,
  тадер Хамза војску покупио,
  од Никшићах другах три стотине.
  а пред њиме градске буљубаше.
  Отидоше Пољем Никшићкијем,
  хватише се крајем кусидскијем,
  док дођоше пољу репешкому;
  ту је турска војска починула,
  воде пише, хљеба заложише.
  Онда вели Хамза капетане:
  "Је ли мајка родила јунака
  ко ће узет три четири друга,
  ко ће Никцу на Изворе поћи
  да уходи Никца код овацах:
  има л' друга, али споредника,
  чува ли се ка се научио,
  какве су му вашке на торину,
  можемо ли њему ударити,
  на вјеру га како преварити?"
  Сва дружина ником поникоше.
  на планину снијег погледаше,
  но не хоће Дерва буљубаша.
  Скочи Турчин на ноге лагахне,
  с собом узе два голема друга,
  и трећега Шабан-агу луда,
  отидоше никшићком планином,
  доклен Дерва на Изворе дође;
  а ту Никца код овацах нађе:
  друга нема, споредника нема,
  до његово двоје ђеце луде,
  а обоје ђеце без пушаках,
  те му ђеца устављаху овце.
  Сједи Никац накрај од овацах,
  преко крила држи брешку сјајну.
  а Никац се с пушком разговара:
  "Танка пушко, мој уздани друже,
  могу ли се поуздати у те
  ако би ми Турци ударили?
  Иако су мени вјеру дали,
  ма је лоша вјера у Турчина!
  Ако би ме, пушко, преварила,
  те ми не би огањ прихватила,
  окудиће и мене и тебе:
  лоша пушка у рђаве руке!
  Ако ли ме не би преварила,
  но бих с тобом убио Турчина,
  похвалиће и мене и тебе:
  добра пушка у добра јунака!
  А јево ти божју вјеру дајем,
  ако здраво дођем у Ровине,
  стевен ћу ти други направити,
  сребрен ћу ти кундак направити,
  а уз тебе од злата пасове,
  главу ћу ти сребром окитити."
  Оно Дерва и слуша и гледа
  па се брзо у дружину врну,
  па одоше стрмом низ планину,
  доклен дође Хамзи капетану.
  Ту му Турчин турски селам даје,
  капетан му здрављем прихватио:
  "Добар доша, Дерва, моја слуго!
  Јеси л' како Никца уводио?
  Је ли друга али споредника?
  Чува ли се ка се научио,
  смијемо ли њему ударити?"
  А вели му Дерва буљубаша:
  "Ја сам Никца уводио дивно,
  друга нема, споредника нема,
  до његово двоје ђеце луде,
  луди Богдан и луди Вукајло,
  обоје му бјеше без пушаках;
  ма како се с пушком разговара,
  одиста ће убити Турчина!
  Ема ајте да му ударимо,
  да Никчево стадо дојавимо,
  а Никчеву главу донесемо."
  Скочи Турчин на ноге јуначке,
  а отиде друмом пред дружином,
  док изиде гором на планину,
  на дно равна Дола Кобиљега.
  Ту их тамна ноћца прихватила
  а био их данак оставио;
  ту су Турци огањ, наложили.
  А Никац је овце дојавио,
  у торину овце ујавио,
  па вечера с ђецом у плужине,
  ема не кће лећи на гуњину,
  но се чува ка се научио;
  по ремику пушку дофатио,
  на главицу горе излазио.
  Даде му се нешто погледати
  високијем Крушкам' Савинијем:
  многи турски огањ угледао,
  па се Никац осјетио дивно.
  Истом Никац у плужину дође,
  а пробуди двоје ђеце луде:
  "На ноге те, Богдан и Вукајло,
  хајте ноћас Чеву на крајину
  до сокола Гавриловић Тура
  и јунака Радуловић Сима,
  нека с Чева ноћас купе војску,
  с Чева равна и Малијех Цуцах,
  да освану Долу Кобиљему."
  Тад скочило двоје ђеце луде, -
  ђеца луда, ма срца уздана,
  кано, брате, пилад од сокола -
  па скочише стрмом низ планине
  док дођоше Чеву на крајину
  до сокола Гавриловић Тура
  и јунака Радуловић Сима -
  те у Чеву војску покупише,
  с Чева равна и Малијех Цуцах.
  Ал' је Никац овце прејавио,
  из торине у Љутезу љуту.
  А кад ноћи испред зоре било,
  на торину Турци ударише,
  а торину празну находише.
  Но се загна Дерва буљубаша
  на плужину Никца од Ровинах,
  и плужину находио празну;
  у њу Дерва намарицу нађе,
  заврже је Дерва на рамена;
  а у то је сунце огрануло.
  Него Никац из главице виче:
  "Остави ми, Дерва, намарицу,
  јере немам чим убрат палицу
  да огријем себе и овчаре!"
  Тад завика Хамза капетане:
  "Ха сад, Турци, моја браћо драг
  ено Никцу у Љутезу овце!"
  На овце му загон учинише.
  Никчев их је гаров дочекао,
  на Турке је гаров навалио,
  а Дерва га уби џефердаром,
  паде гаров на зелену траву.
  Оно Никац гледа од Ровинах,
  од образа брешки огањ даде,
  а погоди Дерву буљубашу,
  на прси му пуце опалио,
  а у њедра срце изгорио,
  а на плећи прозор отворио -
  паде Дерва на гарова мртав.
  Опет Турци загон учинише,
  ема Никац пуни пушку брзо, -
  не даду је напунити Турци;
  бјежи Никац кроз бијеле овце.
  Овце му се остружиле саме,
  те их јаве уз планину Турци.
  Иде Никац успоред овацах,
  често пуни, а јошт љепше гађа:
  доклен Долу Кобиљему дође,
  седам их је Никац одвојио,
  одвојио пушком од дружине.
  Викну Никац, што му грло даје:
  "А ђе си ми, Гавриловић Туро
  и соколе Радуловић Симо,
  на вас пукла муња из облака!
  Што сте ми се јутрос опознили,
  нијесте се тако научили!"
  Но му вели Хамза капетане:
  "Не криви се, Никче, чавко црна
  а ту Тура Гаврилова нема,
  но се игра плојке на окрајке;
  а ту нема Радуловић Сима,
  но је сиша у Доброту малу
  да испија с ортацима вино
  и да конак с ортацима гради."
  У ријечи коју говораше,
  у то Туро Гавриловић дође
  са соколом Радуловић Симом,
  а око њих Цуце и Чевљани.
  С двије стране они ударише,
  с треће стране Никац од Ровинах,
  прате овце и никшићке Турке:
  док дођоше Долу Репешкоме
  седамдесет главах откидоше,
  седамдесет и више четири.
  Још их ћаху пратит Црногорци,
  но им Никац не да од Ровинах:
  "Врћите се натраг, браћо моја!
  Ми смо овце осветили дивно:
  за свакога овна по Турчина,
  а за овце свијетло оружје,
  за гарова Дерву буљубашу
  и његова Шабан-агу луда, -
  гарова смо осветили дивно!"
  Кад дођоше Долу Кобиљему,
  донијеше с Тураках оружје;
  ал' баница Васкова Даница
  сама носи девет џефердарах;
  ту дијеле с Тураках оружје.
  По намјера и бог нанијела
  с Чева равна Вукала сердара,
  искаше им дио од оружја.
  Ал" вели му Гаврилов Турчине:
  "Прођи нам се, Вукале сердаре,
  није лако узимат оружје!
  Но ако си јунак за оружје,
  ено Турци, а на њих оружје."
  Сердар се је на то разљутио,
  па отиде за Турцима трагом,
  док уљеже низ алуге тврде,
  сердар хукну, а Турчин звијукну,
  на звијук га сердар намамио,
  без ране га жива ухватио
  и узе му главу и оружје.
  Здраво сердар у дружину дође,
  здраво дође, весела му мајка!

  ---

  Синови Обилића

  (1750. год.)

  Пропјевала у планину славја,
  припијева до три побратима,
  три јунака од Горице Црне,
  а од Цуцах Томановић Никца,
  од Његушах Тома Жутковића,
  кнеза Станка од села Предиша:
  "Зло вам јутро, сва три побратима,
  јево на вас силе и Тураках,
  листом Босна и Херцеговина,
  али војске тридесет хиљадах,
  а пред војском Ћехај-паша млади.
  око паше тридест капетанах.
  На Убле је Чевске починуо,
  и велики табор раширио
  И бијело попео шаторје.
  Оће саћи у Чево крваво
  и похарат ломну Гору Црну;
  овде вама пријеваре нема,
  бијесни су Бошњаци јунаци.
  А знате ли, три сокола сиви,
  ка се скоро у вино хваљасте
  накрај мора у Доброту малу,
  на високу Кокотову кулу,
  да нијесте гори за јунаштво
  од косовске до три побратима?"
  Кад зачуше три добра јунака,
  рече соко Никац од Ровинах:
  "Слушајте ме, оба побратима!
  Турци су се посилили љуто
  ђе је умро владика Данило,
  погинуо Мићуновић Вуче
  с побратимом Ђурашковић Јанком
  ђе остала земља без главарах;
  већ на ноге, ако бога знате,
  да јуначки, браћо, погинемо,
  рад слободе и рад отечества,
  да причају до послијед људи
  за јунаштво до три побратима.
  Спомен'те се да смо углавили:
  како на нас турска дође војска,
  да оћемо, браћо, учинити
  што и Милош су два побратима
  на Косово те цара убише
  и бесмртно име задобише."
  Тад скочише на ноге јунаци,
  те говоре Никцу побратиму:
  "Ха, за бога, Никче побратиме,
  да идемо на Убле широке
  да под шатор пашу убијемо,
  мријет ћемо једном свакојако."
  Па скочише до три побратима,
  отидоше преко Горе Црне,
  док дођоше на Цуцка Меоца;
  ту нађоше око црногорски -
  бјеше војске петнаест стотинах.
  Побратими у војску уђоше,
  сва се војска њима ограшила;
  они иду тамо и овамо
  те по војсци бирају јунаке,
  док четрдест другах изабраше.
  Сви четрдест вјеру ухватише
  на џефердар Никца од Ровинах
  да ће убит пашу под шатором,
  макар један не унио главе.
  Тад се дигли до три побратима,
  а за њима дружина остала,
  од војске се комат одвојише.
  Но дозива Пејовићу кнеже
  зове кнеже црногорској војсци
  а на име Ђикана сердара:
  "О Ђикане, од Чева сердаре,
  примакните војску црногорску
  широкому Долу Стажерскоме
  да будете нама на невољу!"
  У Стажер се војска примакнула,
  а дођоше до три побратима
  на погледу од турске ордије.
  Кад виђеше Убле Озринићке,
  све је Убле војска ухватила,
  свак би река и би се заклео
  да нијесу тридесет хиљадах,
  него да је стотину хиљадах.
  Препали се до три побратима
  и њихова дружина остала:
  тресу им се пушке у рукама,
  а звече им токе на прсима,
  сви нијеми сједе ка камење,
  погледају тамо и овамо,
  како. брате, е оће мријети,
  па узимљу жељу од свијета!
  Вели соко Никац од Ровинах:
  "Црногорци, моји соколови,
  немојте се, браћо, препанути,
  имам добар биљег од јунаштва:
  на мени је устресло тијело,
  биће наша ако бог да рука!"
  Па дозива Никац из главице,
  он дозива у турску ордију
  побратима Звиздић Арслан-агу:
  "Побратиме, Звиздић Арслан-ага,
  срети Никца, побратима твога,
  су његово четрдесет другах
  све бирана, побре, Црногорца!
  Већ је нама кавга додијала
  и крвава чета дојадила,
  већ смо дошли, мио побратиме,
  да се силну цару предадемо
  и његову са Босне везиру,
  да туримо чете и бојеве,
  да крдимо овце у Рудине."
  Звиздић скочи на ноге лагане,
  собом узе десет пашајлијах,
  срете ага Никца побратима
  су његово четрдесет другах.
  Хвала богу, браћо, милосноме:
  кад уљегли Срби у ордију,
  љуто им се посилили Турци,
  вељи су им сокак учинили
  пут шатора паше босанскога;
  свако гледа Никца од Ровинах.
  Међу собом говораху Турци:
  "Ала, море, негледна јунака,
  ама страшна у јунака брка,
  страшнијех му токах на прсима!"
  У то војску магла притиснула
  усред подне, како да се смрачи:
  Црногорци пред шатор дођоше,
  угледаше пашу босанскога,
  око њега босанске бегове,
  хитро своје пушке окренуше,
  и под шатор ватру оборише,
  и убише млада Ћехај-пашу,
  око њега другах седам осам,
  па пламене ноже повадише,
  утекоше кроз турску ордију,
  широк им се сокак учинио.
  А шта ћу ти дуљит лакрдију:
  погибоше тридест и четири;
  ту погибе Жутковићу Томо
  с побратимом од Предиша кнезом
  а шестина само утекоше -
  шести бјеше Никац од Ровинах,
  и на Никцу седам осам ранах.
  Ама они утећ не хоћаху,
  но их срете црногорска војска.
  а пред војском Ђикане сердаре.
  те отеше своје соколове,
  на смућене Турке ударише
  у широке Убле Озринићке.
  А што ћу ти дуљит лакрдију:
  од пред подне до мрклога мрака
  разагоне и сијеку Турке.
  Од Тураках јаде починише,
  вељи ками натраг им се врати
  те мртвога пашу донијеше;
  оставише коње и шаторе
  и захиру своју свуколику.
  Црногорци, од боја јунаци,
  задобише славу и поштење
  како су се вазда научили.
  Понесоше Никца у Доброту,
  те се вида за годину данах;
  и соко се Никац излијечи,
  и ето га опет код овацах
  на Изворе и Кобиље Доле.

  ---

  Стан полако, Рогоје,
  много ти је обоје

  (1750. год.)

  Књигу пише од Босне везире,
  пошиља је ломној Гори Црној,
  у манастир на поље Цетиње,
  Василију Петровић владици:
  "О владико, црни калуђере,
  пошљи мене харач Горе Црне
  и дванаест младих ђевојаках
  од дванаест до шеснаест љетах,
  и сувише Белу Станишића.
  Ако ли ми то послати нећеш,
  кунем ти се вјером и кураном
  да ћу Црну Гору похарати,
  поробити мало и велико:
  што је мушко, и старо и младо,
  погубићу сабљом свеколико,
  што ли женско младо и лијепо,
  то ће бити у ропство узето!"
  Кад владика књигу разумио,
  од јада је сузе оборио,
  видећ што му за ђевојке пише;
  пак сакупи од земље главаре,
  главарима књигу кажеваше
  и овако ријеч говораше:
  "Црногорци, моја браћо драга:
  ако харач и ђевојке дамо,
  ја у Црну стојат нећу Гору;
  јер слободе имати нећемо,
  ни јуначке главе ни поштења,
  него ћемо ув'јек останути
  под срамотом у невољу тешку;
  ви нећете бити господари
  ни од себе ни од своје ђеце,
  ни од својих младијех љубовцах,
  ни од њиве ни од плода њена."
  Кад главари књигу видијеше
  и кад ову ријеч разумјеше,
  сваки мисли што ће који рећи.
  Вели Милић протопопе Јово:
  "Ја говорим: ками да му дамо,
  јер сам воли изгубити главу
  нег' срамотно вијек вјековати."
  Рече сердар Поповићу Стано:
  "И ја велим да му ками дамо!"
  Сви остали ово потврдише
  и заклетву страшну учинише
  да му нигда ништа неће дати
  до студена и тврда камена
  и живога огња из пушаках.
  То владика једва и чекаше,
  па весео перо прихваташе
  и везиру тако одговара:
  "Чудим ти се, босански шљивару,
  што будалиш и у књигу пишеш
  да ти пошљем харач Горе Црне
  и дванаест младих ђевојаках!
  Послаћу ти за ђевојке младе
  од вепровах дванаест реповах,
  а за саму Белу Станишића
  од овновах дванаест роговах,
  да то носиш на турбану твоме,
  и сувише дванаест каменах
  да их пошљеш цару за хараче, -
  нека знате што је Гора Црна,
  да за Турке не рађа ђевојке,
  но за своју ђецу Црногорце,
  који би се прије ископали
  него једну теби уступили,
  једну стару, ћору и сакату,
  а камоли младу и лијепу!
  Пак нам удри кад гођ ти је драго!"
  Кад везиру књига допанула
  и кад зачу што му књига каже,
  од великог јада и чемера
  за браду се руком ухватио
  а о патос ногом ударио,
  и срдито војску сакупио
  од све Босне и Херцеговине,
  по избору ђе је јунак бољи;
  па ћехају дозива својега:
  "О ћехајо, вјерна моја слуго,
  ето теби силовите војске,
  четрдесет и више хиљадах;
  иди, слуго, ломној Гори Црној,
  роби, пали села и племена,
  што је мушко, и старо и младо,
  све сијеци, никога не пушти,
  а што женско видиш по прилици,
  младо роби и на силу турчи,
  довед' мени робиње лијепе!
  А остали шићар што добијеш,
  од њега ти ништа узет нећу."
  Црногорци војску дочекаше
  на границу од Херцеговине,
  прам бијела Оногошта града;
  ту се бише за петнаест данах.
  Али ево муке и жалости
  за јунаке младе Црногорце:
  нестаде им праха и олова,
  а купит га нигђе не могаху,
  јер Млечићи бјеху забранили,
  под кастигом самрти жестоке,
  да им нико ништа не продаде.
  Но бране се добјеном џебаном
  што на мртве Турке находише
  који у том боју погибоше.
  Доклен Турци на Чево дођоше,
  на крајично мјесто црногорско;
  ту стадоше три неђеље данах.
  Но бог посла, било њему хвала,
  од Приморја добра пријатеља,
  који ноћно дође и додаде
  неколико хиљадах фишеках -
  бог му дао души спасеније!
  Црногорци кад то видијеше,
  учинише хиску и весеље,
  од радости играти стадоше,
  пјевајући пјесне од побједе,
  штоно буде срца на јунаштво.
  Једно јутро, у зору бијелу,
  халакнуше, бога споменуше,
  и на табор турски ударише:
  разагнаше Турке на буљуке,
  ћераше их гором и планином
  од зорице до мрклога мрака.
  Кад угнаше Турке до Броћанца,
  близу б'јела Оногошта града,
  ту ћехају ране допадоше,
  рањена га Турци унесоше
  у бијела Оногошта града
  да он каже од Босне везиру
  какво му је било путовање
  за ђевојке у Карадаглију
  и колико води ђевојаках,
  да му не би коју потајили
  ол' за љепшу ружну подметнули.
  Вако, брате, јунаци се бране:
  прије пану, него се препану,
  прије удре, но Турци с' надају,
  и одоле свакојако њима:
  јер правицу сам бог потпомаже.
  Пак нам здраво славни Црногорци!
  Душмани им клањали се мишци,
  која вазда своју вјеру брани
  и браниће до суђена данка,
  кад ће Христос пригледати своје!

  ---

  Удар на овце кнеза Вујадина

  (око 1754. год.)

  Књигу пише кнеже Вујадине
  од Црнацах, села пиперскога,
  а посла је у Никшиће равне
  на рукама Хамзи капетану:
  "Чујеш, Хамза, турски капетане,
  хот' ли мене дати вјеру тврду
  да изјавим на Копиље овце
  да се оне на Копиљу младе,
  а даћу ти колач од овацах,
  шиљаћу ти груде и јагањце,
  и угича овна најбољега?"
  Кад је Хамзу књига допанула
  и видио што му књига пише
  он покупи турске буљубаше
  и каже им што им кнеже пише;
  па овако Хамза говорио:
  "Видите ли, моја браћо Турци,
  како кнеже Вујадине пише?
  Но бисте ли мене послушали
  да ми кнезу тврду вјеру дамо
  да изјави на Копиље овце?
  Он на вјеру оће се уздати,
  а ја ћу га вјером преварити.
  Кад изјави на Копиље овце,
  ви скупите од Никшићах војску,
  преко вјере њему ударите.
  Ако би ви бог и срећа дала
  да би који уграбио главу
  од сокола Вујадинов Гаша,
  даћу њему двије пушке мале,
  све у срму и у сухо злато."
  То слушају двије буљубаше,
  једно Турчин Рушевићу Рамо,
  а друго је Сефер од Пиперах,
  па су Хамзи говорили Турци:
  "Господару, Хамза капетане,
  подај кнезу твоју вјеру тврду
  да изјави на Копиље овце,
  а ми ћемо војску покупити
  и на овце кнеза ударити:
  али ћемо оба погинути
  ал' посјећи Вујадинов Гаша
  и његове овце плијенити."
  Кад то зачу Хамза капетане,
  он је ситну књигу направио,
  а посла је Вујадину кнезу:
  "Чујеш мене, Вујадине кнеже!
  Ти изјави на Копиље овце,
  ево тебе тврду вјеру дајем
  да ти Турци ударити неће."
  Кад је кнезу књига допанула,
  на Копиље изјавио овце.
  То зачуо Рушевићу Рамо
  с побратимом Сефером Пипером.
  па скупише од Никшићах Турке.
  ђе гођ знаду бољега јунака,
  док стотину пуну напунише;
  па одоше Пољем Никшићкијем,
  уљегоше зеленом планином,
  пријеђоше преко Буавицах.
  Иде војска гором и планином,
  док дођоше на Копиље равно;
  угледаше овце и торину,
  па су трудни Турци починули
  и добру су стражу поставили,
  добру стражу Сефера Пипера
  с побратимом Рушевићем Рамом.
  те уходе Гаша код овацах.
  А код њих је кнеже Вујадине,
  поред њега Вујадинов Гашо;
  иде Гашо напоред овацах.
  Па говори Рушевићу Рамо:
  "О Сефере, драги побратиме,
  можемо ли њима ударити?"
  Но говори Сефер од Пиперах:
  "Не, забога, Рамо побратиме;
  не можемо Гаша ни виђети
  а камоли да му ударимо!
  Кунем ти се, мио побратиме,
  какав ти је Вујадинов Гашо,
  да бисмо му данас ударили,
  а не бисмо изгубили Гаша,
  но б' утека с пушком уз планину:
  колико би имао фишеках,
  с свакијем би убио Турчина!
  Но чекајмо док дојави овце,
  док дојави овце на торину
  и постави пушку у плужину,
  па ће уљест Гашо у торину
  да подмеће под овце јагањце;
  тадар ћемо њему ударити
  и Гашову главу изгубити,
  а бијеле овце одјавити!"
  Ка рекоше, тако оставише!
  Гашо овце на торину врну,
  а клети се примицаху Турци.
  кад је Гашо дошо на торину,
  у торину ујавио овце,
  у плужину пушку оставио;
  па ускочи у овчу торину
  те поставља под овце јагањце;
  тад му клети ударише Турци.
  Но да видиш љубовце његове,
  ђе уграби сјајна џефердара,
  додаде га Гашу господару.
  Кад се Гашо пушке дохватио,.
  ка да се је крилах дохватио!
  Пушку пали Рушевићу Рамо
  на сокола Вујадинов Гаша,
  ал' је срећа, не погоди Гаша,
  но код Гаша Вујадина старца, -
  паде мртав у бијеле овце.
  Рамо мисли да је мртав Гашо,
  на њега је загон учинио
  да му русу посијече главу;
  ма и Гашо не стоји залуду,
  него пали сјајна џефердара:
  тако му је бог и срећа дала
  те погоди Рушевића Рама
  посред жива срца јуначкога;
  паде мртав у зелену траву.
  Па искочи у главицу Гашо,
  брзо Гашо пушку напунио.
  А Туре се једно загонило
  на мркаља овна дебелога,
  да му дигне дебела чактора;
  ма му Гашо из главице вика:
  "Стан' Турчине што си на мркаља,
  не скидај му дебела чактора!
  Има пуно четири године
  откад сам му чактор објесио,
  тадер сам се срцу захвалио
  и мркаљу овну дебелому -
  дат му звоно без замјене нећу."
  Оно рече, пали џефердара,
  и погоди на овна Турчина;
  паде Турчин на мркаља мртав.
  Тадер Турци отворише овце,
  одјавише стадо уз планину,
  а Гашо се на торину врну,
  на Турчина Рушевића Рама.
  С њега свлачи турско одијело,
  с њега свлачи на себе навлачи.
  А у то је ноћца притиснула,
  а Гашу је добра срећа била
  е он турски зборит умијаше;
  у турску је војску улазио,
  по планини Турке завођаше.
  Често Гашо пали џефердара;
  ђе гођ види бољега Турчина,
  ниједнога не пропушта жива.
  Колико му тавне ноћи било,
  сву ноћ их је Гашо заводио;
  колико је имао фишеках,
  с свакијем је убио Турчина.
  А кад зора данак указала,
  ал' су близу код торине Турци!
  Тад искочи Гашо из Тураках,
  он искочи горе уз планину.
  То виђела од планине вила,
  те дозива она у Пипере,
  по имену Николића Марка;
  а Марко се вили одзиваше:
  "Што је, вило, нигђе те не било!"
  "Како што је, Николићу Марко?
  Погибе ти Гашо код овацах,
  а Турци му стадо одјавише!"
  Кад то чуо Николићу Марко,
  скочи јунак, пали џефердара,
  а повикну Пипере јунаке;
  сви скочише како соколови.
  Кад дођоше на овчу торину,
  ту нађоше Гашову Крстињу
  више свекра кнеза Вујадина.
  Но је Марко Николићу пита:
  "Снахо моја, Гашова Крстиња,
  кажи мене штогођ за Гаврила:
  ђе је мене Гашо погинуо,
  јесу ли му главу понијели?"
  "О ђевере, Николићу Марко,
  кад ни синоћ Турци ударише,
  додадох му сјајна џефердара,
  једном га је Гашо опалио,
  Рушевића Рама погодио;
  већ му не знам гласа ни аваза,
  ни од Гаша што се учинило.
  Но сам чула пушку џефердара
  ђе му ноћас пуче по планини,
  чула сам га седамнаест путах,
  чула сам га и познала дивно."
  Већ се на њу Марко не обрну,
  но одоше трагом за овцама;
  на планину пристигоше овце.
  А када су пристигнули војску,
  ђе је турска војска починула,
  но дозива Николићу Марко:
  "О Турчине, Сефере Пипере.
  одзови се, аманат ти давам!
  Кажи мене штогођ за Гаврила,
  ђе је мене Гашо погинуо?"
  Ал' то зачу Вујадинов Гашо,
  он је на кам јунак искочио.
  Али Сефер Марку говораше:
  "Мој рођаче, Николићу Марко.
  ја ти ништа казат не умијем,
  него синоћ кад им ударисмо..."
  Јошт хоћаше Сефер кажевати,
  но се Гашо намјерио близу.
  па опали сјајна џефердара
  и погоди Сефера Пипера;
  паде Сефер на зелену траву.
  А Пипери тада ударише,
  сваки пушком изгубио свога,
  а у оне ноже повадише,
  од њих многе јаде починише.
  Пипери се натраг повратише
  пјевајући, пушком мећајући.
  Но да вели Вујадинов Гашо:
  "О Пипери, моја браћо драга,
  ви јавите на торину овце,
  а дајте ми седам осам другах
  да отидем ноћашњијем трагом
  кудијен сам заводио Турке."
  Дадоше му седам осам другах
  те ноћнијем трагом отидоше:
  седамнаест находише мртве
  што је пушком изгубио Гашо.
  Ту се доста главах накидаше
  и оружја турска наузеше.

  ---

  Смрт Никца од Ровинах

  (око 1755. год.)

  Књигу Никац од Ровинах пише,
  шиље књигу граду никшићкоме,
  а на руке Хамзи капетану:
  "Слушај, Хамза, турски капетане!
  Ево тебе ситну књигу пишем,
  све окупи твоје буљубаше,
  па ми пошљи харач од Никшићах:
  са твојијех седам буљубашах
  на мојијех седам арамбашах;
  твоје сјајне токе са раменах,
  токе пошљи мене Никцу старцу;
  друге токе, Хаџиманић Дура,
  на мојега Гавриловић Тура;
  џефердара Сукић барјактара
  на сокола Балетића Рада;
  сјајне токе Бабића Јакшара
  на витеза Радуловић Сима:
  сјајну брешу Мрке Хусеина
  на мојега Жутка Липљанина;
  сјајне токе Дерве Барјовића
  на хајдука Пеја Марковића;
  па џефердан Париповић Зука
  на мојега с Добре Воде Вука!
  Ако ли ми харач послат нећеш,
  хоћу дићи седам арамбашах,
  а за њима младе Црногорце,
  ударити на бијеле овце,
  бијеле ти овце плијенити
  сврх Трепача до дна Дубочаках,
  од Трубјеле до Спиле камене."
  Када књига у Никшиће дође,
  а на руке Хамзи капетану, -
  књигу учи, од књиге се мучи.
  Па је на хар аге окупио
  и остале градске буљубаше,
  а ситну им књигу кажеваше
  од сокола Никца од Ровинах.
  Кад никшићки Турци разумјеше,
  сви рекоше: "Да му харач дамо!
  Боље ни се с Никцом помирити!"
  Ма имају непогодна друга,
  буљубашу Бабића Јакшара,
  овако је Јакшар говорио:
  "Ја му нигда ништа дати нећу,
  но сам воли јунак погинути
  него Никцу харач отправити.
  Већ тако ми вјере у коју сам
  оћу скупит војску од Никшићах,
  водићу је уз Рудине равне,
  а увести у Тисовац тврди,
  ударити на Изворе равне,
  на торину Никца од Ровинах.
  бијеле му овце плијенити
  и позвати Никца на мејдану -
  курва био, ако преварио!"
  Како рече, тако учинио:
  скочи Јакшар на ноге јуначке
  па он купи по граду грађане,
  Арбанасе, крваве јунаке,
  све по пушци и крвавој руци -
  ђе гођ бјеше бољега јунака,
  поведе их Пољем Никшићкијем.
  Пријеђоше Плочу и Трубјелу
  и Ненаду, зелену планину,
  улазио у Тисовац тврди;
  ту Јакшара данак оставио.
  Ноћу сведе у Изворе војску
  те Никчеве опколио овце.
  Ма се чува Никац од Ровинах;
  он све стражу на главицу чува
  док бијела зора огранула
  и Даница помолила лице;
  тада Никцу санак одолио,
  - није санак, него судни данак! -
  па уљезе Никац у пружину
  те ми леже мало на гуњину.
  Мало стаде, не би николико,
  док Никчеве вашке залајаше;
  мисли Никац да нијесу Турци,
  него да су од планине вуци,
  и уграби сањив џефердара.
  Тадер Турци њему ударише
  и бијеле овце опколише;
  ема Јакшар трчи на пружину.
  како се је Турчин захвалио,
  па повика из грла бијела:
  "Јеси л', стари Никче, у пружину
  Позна Никац Бабића Јакшара,
  па повика грлом бијелим:
  "Ево Никца, турска буљубашо,
  ђе је био, он се није крио!"
  Трче они један пут другога.
  сретоше се у бијеле овце -
  једанак им пукли џефердари,
  оба мртви пали међу овце.
  Ма утече Никчевић Богдане,
  лудо д'јете унесе оружје
  и западе у крш над торином,
  брани своје ојађеле овце,
  а кликује браћу Црногорце,
  ал' га нико чути не могаше.
  Пет путах је гађа џефердаром,
  петорицу згодио Тураках,
  три убио, а два обранио;
  ма фишека њему нестануло,
  те му Турци овце одјавише.
  Издаше га погани Спахићи,
  штоно бјеху Никцу споредници;
  а три брата, ка три женетине,
  од њих нигђе не остало трага!
  Турци б'јеле овце одјавише,
  а Богдан се из поћере врати
  н посјече Бабића Јакшара,
  а однесе Никца у Ровине,
  укопа га и ожалова га.

  ---

  Крвави ручак

  (око 1754. год.)

  Чета се је мала подигнула
  од крајине с Чева крвавога,
  а пред четом Гавриловић Туро,
  а за Туром седам осам другах.
  Чета пође у Убле питоме
  и уљеже никшићком планином;
  Рудине је здраво прелазила,
  докле чета у Бањане дође.
  Ту се с четом најавио Туро
  у једнога добра пријатеља,
  Мирковића Ћетка из Бањанах.
  Дивно их је Ћетко дочекао,
  даје њима конак и вечеру.
  А кад пише и кад вечераше,
  вели тако Гавриловић Туро:
  "Мирковићу Ћетко, побратиме,
  би ли мене, побро, научио
  ђе би с мојој четом шићарио?"
  Л Ћетко му на то одговара:
  "Побратиме, Гавриловић Туро,
  ја не знадем за чету шићара,
  но што иде ситна трговина,
  трговина Звиздић Асан-аге,
  од паланке Крсца крвавога;
  ма су уз њу добри пратиоци,
  пратиоци Мрке од Никшићах, -
  а добри су, јади их виђели!
  Сиће с њима десет пратиоцах,
  а с тобом су седам осам другах,
  њима смјети ударити нећеш."
  Пеки вели: "Да их почекамо!"
  Неки вели: "Чекат не смијемо'"
  Али вели Мрко Марковићу:
  "Ајде, Туро, да их почекамо,
  да видимо ситну трговину,
  бисмо ли им смјели ударити!"
  Па скочише на ноге јуначке,
  по сриједи пушке прихватише,
  похиташе као мрки вуци,
  докле чета у Дубочке дође;
  починуше на крај Дубочаках,
  на дно Копља, високе планине;
  ту је чета мало починула
  док свануло и сунце грануло;
  а кад свану и ограну сунце,
  стаде јека низ Утес планину,
  ал' ето ти ситне трговине!
  Ма је Туро стражу поставио,
  добру стражу Петровића Драга,
  те гледаше ситну трговину:
  праћаху је од Никшићах Турци,
  а броји их Драго џефердаром,
  док изброји дванаест Тураках.
  Када их је Драго пребројио,
  па дозива Гавриловић Тура:
  "Побратиме, Гавриловић Туро,
  има пуно хиљада овновах,
  а прате их дванаест Тураках -
  ја не могу познат ниједнога;
  но тако ти, Туро побратиме,
  оли познат Турчина којега?"
  "Побратиме, Петровићу Драго,
  ја познајем друга свакојега:
  све су оно Мрке од Никшићах;
  а најпрви што је пред овцама,
  оно ти је Мрка Усеине,
  јест Усеин са мном побратиме.
  А какви су од Никшићах Турци,
  таквије их у Никшиће нема:
  њима данас удрит не смијемо
  да имамо и тридесет другах,
  а нека ли седам на дванаест!
  Но се оћу јавит побратиму
  да ни даду меса од овацах,
  да торбице меса напунимо,
  па отолен уз Херцеговину,
  ако нама бог и срећа даде,
  да ми добар шићар заузмемо,
  ал' турскога роба ухватимо
  али мртву главу донесемо!"
  Па ми Туро грлом дозиваше:
  "Побратиме, Мрка Усеине!"
  Ал' Усеин тако одговара:
  "Који, море, побратиме вичеш?
  С мртвом ти се главом братимио!<.
  А вели му Гавриловић Туро:
  "Не куни ме, добар побратиме.
  овђен тебе душманина нема,
  но побратим Гавриловић Туро,
  око њега чета црногорска.
  Но ме чујеш, Усо побратиме!
  Дајте нама од овацах меса
  да се данас овђе не свађамо!"
  А вели му Мрка Усеине:
  "Не будали, Туро побратиме!
  Ово није беглук Љубовића,
  но је ово ситна трговина
  с Крсца равна Звиздић Асан-агс.
  а уз њега љути пратиоци,
  све крваве Мрке од Никшићах -
  не дам меса без мртвијех главах,
  но се мичи, е си погинуо!"
  Кад то чуше млади Црногорци,
  па погледа јунак на јунака.
  Рече соко Петровићу Драго:
  "Црногорци, моја браћо драга,
  ви удрите сваки на својега,
  ја ћу Драго на два ако бог да!"
  Вели тако Биочевић Андро:
  "Ја ћу Андро на два ако бог да!"
  Вели тако Марковићу Мрко:
  "Нећу на два, оћу на једнога,
  да остане мајка без једнога."
  То рекоше, пушке дохватише,
  на Дубочке Турке претекоше,
  око друма пута западоше;
  а западе Туро насред пута,
  иа на себе напуштио Уса.
  Пали Туро сјајна џефердара
  и погоди Мрку Усеина
  међу токе у прси широке;
  паде Турчин у зелену траву.
  Тад ајдучке пушке запуцаше,
  ниједна им не пуче залуду,
  сваки пушком изгубио свога;
  а у оне ноже повадише
  рашћераше низ Дубочке Турке,
  ђавољега не пуштише жива.
  Ухватише Вишњића Илију,
  и њега ми изгубити ћаху,
  но се јунак по имену каже,
  а крсти се крстом христјанијем,
  а богом их и Јованом куми:
  "Немојте ме посјећ, Црногорци!
  Ја сам главом Вишњићу Илија
  с Голинскога Поља широкога!
  А да ли ме, Туро, не познајеш?"
  Познаде га Гавриловић Туро,
  одмоли га у Црногорацах.
  Хвала богу, чуда великога,
  ђе удрише седам на дванаест
  и свијема главе посјекоше;
  узеше им главе и оружје,
  и узеше меса од овацах;
  побјегоше уз Копје планину,
  те ту пеку месо од овацах.
  Ту стајаше три бијела дана,
  и дијеле с Тураках оружје;
  Туру дивно старешинство дају:
  џефердара Мрке Усеина,
  његовога мила побратима.
  А кад треће јутро освануло,
  крену чета низ Копје планину
  да ми иде на своје дворове.
  А кад бише наврх Дубочаках,
  даде им се нешто погледати,
  угледаше на Дубочке овце
  ђе их мрки разагоне вуци.
  Али вели Гавриловић Туро:
  "Црногорци, моја браћо драга,
  ево турске на Дубочке овце,
  није овце нико прихватио.
  Но што ћемо, мила браћо моја,
  смијемо ли овце прихватити
  да јавимо низ Рудине овце?"
  Неки вели: "Да их прихватимо!"
  Неки вели: "Браћо, не смијемо!"
  Али вели Петровићу Драго:
  "Црногорци, моја браћо драга,
  овако их оставити нећу
  но јавити низ Рудине равне."
  Оно рече, на ноге скочио,
  а у руке пушку дохватио,
  и полеће низ Дубочке равне,
  за њим соко Биочевић Андро
  а за њима дружина остала.
  На Дубочке окупише овце
  па их јаве низ Рудине равне,
  јаве овце сентом и ћенаром;
  здраво дошли у Убле питоме,
  ту су братски шићар дијелили.

  ---

  Два Балетића

  (око 1758. год.)

  Збор збориле аге од Никшићах
  на чаршију Ниша бијелога,
  међу њима Хамза капетане.
  Сваки збори о јаду српскоме,
  колико је који са крајине
  Оногошту донио поштења.
  Али вели Хамза капетане:
  "Зле ви хвале, од Никшићах Турци!
  Видите ли, јади вас виђели,
  два хајдука од Чева крвава,
  Балетића Рада и Вукоту,
  какви су ни зулум ударили:
  робе робље, а сијеку главе,
  разбијају турме и карване
  и бијеле куле и дућане.
  Све су наше скале затиснули,
  не доходи ловца ни трговца,
  ни никаква ћара ни шићара, -
  од њих више живјет не можемо!
  Но, забога, турске буљубаше,
  је ли була родила јунака
  ко ће чету покупити малу
  и с њом поћи Ластви Озринићкој?
  Издигле су Балетића овце
  пространоме долу студенскоме,
  биће код њих Раде и Вукота!
  А кад би му бог и срећа дала
  да изгуби Рада и Вукоту,
  да дојави стадо Балетића,
  од бога му божју вјеру дајем,
  дивно ћу га даром даровати:
  лаћу њему токе са раменах,
  и скројит му зелену доламу,
  и даћу му сјајна џефердара -
  тврда вјера, преварит га нећу!"
  Сви су Турци муком замукнули
  а у црну земљу погледали,
  ма не хоте два добра јунака,
  Калабића Миња и Милета,
  него Хамзу међу очи црне,
  и овако њему говораху:
  "Господаре, Хамза капетане,
  од бога ти божу вјеру дајем,
  ми оћемо чету покупити,
  с њоме поћи Ластви Озринићкој,
  и посјећи Рада и Вукоту
  и бијеле дојавити овце,
  али своје изгубити главе."
  То рекоше, на ноге скочише,
  и пођоше граду низ чаршију
  и бираху грађане јунаке
  све по пушци и крвавој руци,
  ђе год знаду бољега Турчина,
  и скупише двадест и два друга.
  Отидоше Пољем Никшићкијем,
  уљегоше уз Међеђе равно;
  и Међеђе чета прелазила,
  на широку Ластву излазила;
  и иђаху Лаством Озринићком,
  доклен Долу Тутиноме сишли;
  па иђаху Врхом Мелачкијем,
  док дођоше. у Лупоглав тврди.
  Када чета у Лупоглав дође,
  ту је трудна чета починула,
  воде пила, леба заложила,
  и сушаху струке и торбице,
  и од росе хајдучке опанке.
  Више себе стражу поставише,
  добру стражу Мињу и Милету,
  ге гледаху овце на Студено.
  Угледаше овце Балетића,
  познадоше овце и овчаре,
  код овацах Балетићу Раде.
  Но Милета Мињи говорио:
  "Ето крвник Балетићу Раде,
  но сад, брате, да му ударимо."
  А Миња је брату говорио:
  "Не, Милета, брате од матере!
  Страх је мене и бојим се љуто
  е ће утећ овчар од овацах,
  глас ће доћи Лаством Озринићком,
  а скочиће овчари чобани:
  Чевљани су сиви соколови,
  оће наше погубити главе.
  Но чекајмо докле дође ноћца,
  док ујави у торину овце,
  а чобани у плужину пођу,
  тадер ћемо Раду ударити.
  То рекоше, на то оставише,
  и уводе овце и овчаре.
  По је чети лоша срећа била,
  е се друга чета подигнула
  с Чева равна и од Велестова,
  а пред четом добре арамбаше:
  с Велестова Мићуновић Вуче,
  а од Чева Балетић Вукота.
  собом воде тридест и три друга.
  Отидоше Лаством Озринићком,
  док дођоше Долу Тутиноме.
  Кад дођоше Долу Тутиноме.
  ту два добра находише трага.
  један вучки, а други ајдучки.
  Но Вукота Вуку говораше:
  "Побратиме, Мићуновић Вуче:
  али ћемо трагом за ајдуком
  али с четом у Херцеговину?
  А вели му Мићуновић Вуче:
  "Побратиме, Балетић Вукота.
  прођ' се врага и ајдучког -трага.
  но хајдемо уз Херцеговину,
  ако би ни бог и срећа дала,
  да на друму Турке дочекамо
  али добар шићар ухватимо!"
  Но говори Балетић Вукота:
  "Побратиме, Мићуновић Вуче,
  биће ово чета од Никшићах,
  а наше су у Студено овце,
  и сам Раде јесте код овацах, -
  страх је мене и бојим се љуто
  да ми Рада не изгубе Турци;
  но дружину да подијелимо,
  па ти хајде уз Херцеговину,
  а ја хоћу трагом ајдучкијем."
  Како рекли, тако учинили.
  Тад Вукота на ноге скочио,
  с собом узе седам осам другах
  и отиде трагом за ајдуком,
  а за Вуком дружина остала.
  Вук отиде уз Херцеговину,
  а Вукота у Лупоглав пође.
  Каде с четом у Лупоглав дође,
  ту је трудан мало починуо,
  над главом су стражу поставили,
  добру стражу Балетић Вукоту;
  он ми гледа на Студено овце,
  код овацах виђе брата свога, -
  добро му се јунак ограшио
  како му се бјеше препануо;
  глас му даде, к њему Раде дође,
  за чету му турску кажеваше,
  да је њојзи трага находио,
  а сада јој ниђе нема трага:
  "Него хајде даје потражимо!"
  Отидоше до два Балетића,
  турску чету по планини траже.
  Бог им даде и срећа јуначка,
  јесу чету брзо находили,
  на стражу је Миња и Милета,
  те гледаху на Студено овце.
  Кад виђеше до два Балетића
  турску стражу, оба Калабића,
  Вукота је Раду бесједио:
  "Ал' ћеш поћи да дружини кажеш,
  али сами да им ударимо?
  Но говори Балетићу Раде:
  "Сами. брате, да им ударимо!
  Када наше пушке запуцају,
  дружина ће нама прискочити."
  По сриједи пушке прихватише,
  примичу се од јеле до јеле,
  даде им се примакнути близу;
  тадер Раде пали џефердара
  и погоди Мињу Калабића,
  а Вуко та убио Милету;
  ту падоше оба Калабића
  прискочише оба Балетића,
  узеше им главе и оружје.
  Дружина им прискочила брзо,
  те па турску чету навалише,
  сваки јунак уби по Турчина,
  сваки узе главу и оружје.
  Тадер клети Турци побјегоше
  без обзира низ Липову Страну.
  Ћераху их млади Црногорци,
  угнаше их у село Ћурчиће,
  у бијелу Васиљеву кулу,
  и у њу се затворише Турци,
  те се бране огњем из пушаках.
  Кад виђеше до два Балетића,
  нанесоше сламу и сијено
  да изгоре Васиљеву кулу.
  Бог да знаде, изгорет је ћаху,
  и у кулу Турке свеколике,
  ал' да видиш Ћурчића Васиља:
  пред њима је куму износио,
  пред два брата, пред два Балетића,
  па их богом и Јованом куми
  да у кулу не изгоре Турке!
  Вјеран бјеше Раде и Вукота:
  на куме му опростише Турке,
  а јунаштво бјеху учињели
  десет главах турских откинули.

  ---

  Шћепан Мали

  (1768. год.)

  Књигу пише дужде Млечанине
  на хиљаду и седме стотине
  и шездесет и осме године,
  пошаље је турскоме султану
  у Стамболу бијелому граду.
  У књизи га мило поздрављаше
  и овако њему говораше:
  "Али не знаш, честити султане,
  ал' не хајеш ни обраћаш главе,
  што се један човјек огласио
  под именом цара русискога
  међу наше земље и државе,
  у проклету ломну Гору Црну.
  Шћепан Мали зове се именом;
  за њега је народ прионуо,
  како ђеца за својега оца.
  Главаре су своје потурили,
  све сердаре, кнезе и војводе,
  и остале горске началнике,
  началнике ка мрке вукове,
  а душмане и моје и твоје;
  свак је очи к њему обратио,
  за цара га сваки припознао.
  Он је једна лажава будала,
  ма би нама мога дојадити
  и народе наше побунити
  из крвава крша хајдучкога.
  Знај, султане, драги пријатељу.
  од тога ни лако бити неће!
  Но сакупи силновиту војску
  да ми Црну Гору похарамо,
  да од врага не остане трага;
  да ми вучју трагу ископамо,
  која пара наше утробице!
  Ја ћу дићи моје Далматинце
  и Хрвате, плаћене солдате.
  поставићу војску по граници
  открај Бара до поља Грахова;
  што утече испод сабље твоје,
  неће утећ испод мача мога."
  Кад султану она књига дође,
  веома се њојзи посилио,
  па на лаке ноге ускочио,
  па накити три ситна фермана:
  један посла Босни каловитој,
  други равној земљи Румелији,
  трећи посла тврдој Арбанији.
  У фермане царе накитио:
  "Три везира, три моја већила.
  ви на ноге брже устаните,
  силновиту војску покупите
  од све Босне и Херцеговине,
  Румелије и од Арбаније,
  к Црној Гори војску окрените,
  удрите јој с краја свакојега,
  све робите и огњем жежите
  и под своју сабљу окрећите!
  Сад је згода и вријеме дошло,
  помоћ ће ми дужде од Млетаках:
  ви од поља, а он ће од мора,
  док се ваше смијешају војске.
  Но слушајте, вјерне моје слуге:
  кунем ви се дином и аманом
  и мојијем постом рамазаном,
  а најпосље ћабом и кураном,
  ако Гору Црну не примите,
  не примите и не истражите,
  под копита коњма не ставите
  и њихово робље поробите, -
  свјема трема посјећ ћу ви главе.
  То не стоји у нашему дину
  што ми они од Тураках раде,
  од Тураках, од мојих синовах!
  Боја бисмо са седам краљевах,
  све краљеве влашке надјачасмо;
  боја бисмо с Скендер-бегом баном,
  и његову земљу освојисмо;
  боја бисмо с војеводом Јанком,
  и његову земљу освојисмо;
  а малену влашку Гору Црну
  не могасмо нигда освојити.
  Многе војске турске посјекоше
  и фермане ногама газише.
  Већ на ноге, моји соколови,
  силновиту војску окрените
  и са војском снажно ударите.
  Сад је згода и вријеме дошло
  да затрете гн'јездо соколово,
  у које се љуте змије легу,
  те Турцима очи избијају."
  Кад везири примише фермане,
  а везири ришћански катили,
  покупише силновиту војску,
  силне војске пјешца и коњика,
  сто и двадест хиљадах војниках,
  а пред њима три силна везира;
  па г-раницу дошли црногорску:
  дође везир од Урумелије
  код бијеле варош Подгорице,
  тс велики табор поставио
  од Горице близу Подгорице
  до студене ријеке Ситнице;
  а босански на Поље Никшићко
  на широке Баре под Риђане;
  а скадарски код села Плавнице,
  баш наспрема Нахије Црничке.
  А Млечићи поставише војску
  по граници крајем Горе Црне
  открај Бара до поља Грахова.
  Црногорци кад то видијеше
  јере их је сила опколила,
  опколили Турци и Млечићи,
  стаде писка жена и ђетета,
  до неба се гласи подизаху.
  Црногорци, од боја јунаци,
  међу собом сабор учинише.
  сабор вељи на поље Цетиње,
  те наредбу дивно направише:
  међу собом жалост опростише,
  опростише и пољубише се,
  кано, брате, кад ће се мријети.
  Нема друге у њима ријечи,
  но свак виче из једнога гласа:
  "Удри сваки за вјеру ришћанску,
  за слободу и јуначку дику,
  то је наша од старине хвала!
  Да бог даде и његови свеци,
  ко жалио живот изгубити
  за јуначко име цркогорско,
  његова се не ужегла св'јећа
  на овоме ни на том свијету!"
  Отолен се они подигоше,
  свак отиде на своју границу,
  десет хиљад' војске црногорске,
  проћу силе турске и млетачке.
  Тако траја за неђељу данах;
  кад неђеља напуни се данах,
  баш на празник светога Јована,
  тад је сила турска ударила,
  ударила сила са три стране!
  Црногорци Турке дочекаше,
  дочекаше од Босне везира
  под Острогом, високом планином.
  а везира од Урумелије
  више равна поља једношкога,
  Мехмед-пашу, скадарског везира.
  на крајеве Црничке Нахије.
  Ту се војске бојем ударише,
  беспрестана три бијела дана.
  Но ка ће се, брате, одржати,
  одржати али поб'једити:
  десет хиљад' војске црногорске,
  а сто двадест хиљадах Тураках!
  Црногорци натраг узмакоше;
  многа села Турци опалише,
  много јадна робља заробише;
  два везира на Чево дођоше
  и на Чево око разапеше;
  Мехмед-паша у Доњу Црмницу.
  Ал' се кољу јадни Црногорци
  како мрки од планине вуци.
  Два мјесеца од године данах,
  сваки данак, а све без престанка,
  јуришају три царска везира,
  а за њима велике ордије,
  да превале преко Горе Црне
  да се стану с дуждом пријатељем.
  ал' не дају млади Црногорци,
  већ бој бију, а крв проливају;
  свакојему храбром началнику
  и јунаку ваљатну бојнику
  у крви су руке огрезнуле,
  огрезнуле руке до лакатах.
  Него ево муке и невоље
  за јунаке, јадне Црногорце:
  нестаде им праха и олова,
  набавит га нигђе не могаху,
  што с мртвога не узму Турчина.
  Но бог јаки и срећа њихова,
  бог им даде добра пријатеља
  од бијела Рисна на крајини,
  те им посла праха неколико
  у њихову јуначку невољу.
  Виђи друге среће црногорске:
  глас им дође и књига бијела
  од Србина, добра пријатеља.
  из крвава на крајину Спужа,
  о честиту дану Митровоме
  да чекају турску џебахану
  која иде од Скадра бијела
  у табору два силна везира.
  Црногорци кад то разумјеше,
  устадоше како соколови,
  одвојише другах пет стотинах,
  пет стотинах момка биранога,
  справише их на друм од ордије
  да запану у Љесковац тврди
  кудано ће џебахана доћи.
  Ухватише кланце и богазе;
  мало стаде, не би николико,
  док ево ти Турци кириџије,
  седамдесет и четири друга;
  у Тураках не има оружја
  потље дуге бритве о појасу
  и у руке сохе дрвенице.
  Гоне Турци вељу џебахану,
  дебелијех шездесет товарах.
  Кад уљегли међу Црногорце,
  у бусије ђе су запанули,
  заграјаше момчад црногорска
  и па Турке огањ оборише.
  Попадаше сохе кириџинске:
  Црногорци како мрки вуци
  посјекоше јадне кириџије,
  седамдесет и четири главе;
  џебехану вељу уграбише,
  у Бјелице тврде унијеше,
  у Бјелице међу Црногорце.
  Џебехана кад у војску дође,
  српска се је војска посилила;
  ма се турска војска препанула.
  А кад мрче и тамна ноћ дође,
  на уставке дана Митровога,
  Црногорци савјет учинише
  да ударе на турску ордију
  приђе зоре и бијела дана;
  и на троје разредише војску:
  два дијела Катунске Нахије,
  трећи дио Ријечке Нахије.
  Отправише један дио војске
  да удари у турску ордију
  од крвава села Војинића;
  пред том војском бјеше человођа
  Вукотићу Драго, војевода,
  са соколом Матом Марковићем,
  и од Цуца добре арамбаше,
  од Заљути Баја и Турчина.
  Други дио војске отправише
  да удари на турску ордију
  од Заљућа, села маленога;
  пред том војском бјеху человође:
  од Његуша Петровић сердаре
  са сердаром попом Жутковићем,
  од Цетиња Вукотићу Перо,
  од Бјелицах Милићу војвода.
  Отправише трећи дио војске,
  трећи дио Ријечку Нахију,
  да удари на турску ордију
  преко Доса а низ Поточину;
  пред том војском бјеше человођа
  сердар Јово од Ђурашковићах.
  Војсковође војску поведоше
  и војничка мјеста заузеше.
  Мало стаде, не би николико,
  доклен кратки пукоше машкули
  наврх Лисца, високе планине,
  скрај шатора Петровић владике.
  Када хабер чуше Црногорци,
  са три краја удрише Турцима
  приђе зоре и бијела дана,
  приђе зоре по дуга сахата.
  Јуришише млади Црногорци,
  а милога бога споменуше;
  листом страже турске исјекоше.
  у ордију јуриш учинише.
  Сметоше се два веља везира
  и њихова велика ордија,
  моташе се до зоре бијеле
  ка облаци кад их вихор мучи.
  Боже мили, на свему ти хвала.
  што тад паде мртвога јунака!
  доклен сину зора на истоку.
  А кад сину зора на истоку
  и виђеше Турци Црногорце
  и велику своју касапницу,
  ђ§ све пао Турчин до Турчина
  ка свезано снопље по њивама,
  плећи даше, а бјежат почеше:
  а Срби их мушки поћераше.
  Боже мили, вељега грдила!
  Бјеже турских шездесет хиљадах
  пред нашијех тридесет стотинах!
  Грми пушка, Чево се пролама,
  грачу момчад како соколови
  и по Чеву разагнаше Турке.
  Турци вичу Муја и Алију:
  "Помози нам, Мујо и Алија!"
  Црногорци светог Димитрију.
  Ђе допире свети Димитрија,
  не помага Мујо ни Алија.
  Првијенци војске црногорске
  у црну су крвцу огрезнули
  одврх главе до зелене траве,
  а соколе момчад црногорску
  и богом их куме великијем:
  "Оставите пјачке и шићаре,
  да се данас, браћо, осветимо
  од Турчина, српскога крвника!"
  Дивно момчад слушају главаре
  и не траже пјачке ни шићаре,
  већ бој бију, а сијеку главе.
  Од сванућа до мрклога мрака
  ни сједоше нити воде пише,
  но све турску силу разагоне
  и узимљу коње седланике
  и с Тураках свијетло оружје;
  раде Срби да гласник не оде.
  Ко ће сили божјој одољети
  ко л' ископат цареву ордију
  да му гласник од ње не утече?
  Ућераше Турке Црногорци
  низ малено село Загараче,
  на погледу Спужа крвавога;
  у томе их ноћца притиснула
  те крвава боја раздвојише.
  Тако кажу и куну се људи:
  од крвава Чева на крајину
  до малога села Загарача,
  има хода три пуна сахата -
  из облака да бачиш јабуку
  не би могла на земљу панути
  но на мртва коња и Турчина!
  Ту на тефтер погибе Турчина
  двадест хиљад' мање ниједнога;
  а погибе војске црногорске
  дв'је стотине и петнаест другах;
  и триста их ране допадоше.
  Узеше им ђеца Црногорци:
  три хиљаде коњах седланиках
  и хиљаду и триста шаторах;
  сву захиру турску у околу, -
  много блага, хесапа му нема;
  чадорове два силна везира
  и њихове бијесне хатове
  поклонише својему владици.
  На Чево је војска коначила,
  па сјутрадан рано подранила
  пут Црнице, да удре на Турке.
  Но их на пут гласи сусретоше
  е удрила муња из облака
  усред војске дужда Млечанина,
  украј Будве, града маленога,
  и његову војску опржила;
  друга муња пукла од облака
  у табору скадарског везира,
  украј Вира, на ливаде равне,
  заждила му вељу џебахану
  и велики табор раскрхала.
  Црничани у то кидисали,
  разагнали низ Црницу Турке.
  Од Црнице до села Крњице
  хиљаду им главах откинули;
  а остали Турци утекоше
  свак на своју страну без обзира.
  Црногорци када разумјеше,
  с весељем се дома повратише,
  добра гласа, свијетла образа.
  Благо томе, коме бог помаже!

  ---

  Јуначка смрт

  (око 1772. год.)

  Мала се је чета подигнула
  откуд се је и пређе дизала,
  од крвава на крајину Спужа;
  пред четом је Зотовићу бего,
  а за бегом Суја Џаковићу,
  и за њима тридесет Тураках.
  Мину чета низ поље Ћемовско
  и уљеже у село Понаре
  на дворове Шикмановић Вука;
  ма их Вуко дочекива дивно,
  ту им даје пића и јестива.
  Но, кад пише и кад вечераше,
  сташе Турци зборит за јунаштво.
  баш куђе ће с четом обрнути.
  Ма завика Зотовићу бего:
  "Побратиме, Шикмановић Вуче,
  ка си вазда, побре, на крајину
  међу ове двије змије љуте,
  турском земљом и међ' Гором Црном.
  којом ћемо обрнути страном
  али ћемо Виру црничкоме,
  али ћемо Лугу Наратскоме
  на бијеле овце Перишића -
  еда бисмо овце плијенили
  али какву главу уграбили -
  али ћемо на Крсти крваве
  да чекамо цеклинске трговце?"
  Но ми Вуче бегу проговара:
  "Побратиме, Зотовићу бего,
  не идимо Виру дубокоме,
  е је сјутра свијетла неђеља,
  на Виру се купе Црничани,
  страх је мене и бојим се љуто
  да не сјутра, побре, не опазе;
  нит' идимо Лугу Наратскоме
  на бијеле овце Перишића,
  е су код њих три добра јунака.
  они без зла овце не пуштају;
  но хајдемо на Крсти крваве
  да чекамо младе Црногорце."
  То су њега послушали Турци,
  па су црну прихватили лађу,
  у лађу се увозаху Турци -
  отидоше возом Каратуном,
  док дођоше на Крсти крваве;
  ту је турска чета запанула,
  међу Пејак и Гором Ординском.
  Ту стајали до зоре бијеле;
  а кад свану и огрија сунце,
  но излази Шикмановић Вуче,
  он на једну врбу излазио,
  пак погледа уз ту воду хладну.
  ал' се вози низ воду дријево:
  иде момче у дријево само
  од Каруча, брда владичина,
  иде јунак низ тој води хладној.
  А кад био на грлу Пејака,
  међу турском четом угазио;
  кад уљеже јунак међу њима.
  узела га од Тураках сујма;
  он погледа су двије три стране.
  ал' је чету турску сагледао;
  спрешно руке ставља на оружје.
  Око њега прионуше Турци,
  без чуда га ухватит не ћаху,
  но изиде Шикмановић Вуче,
  па му Вуче божју вјеру даје:
  "А не бој се, млади Црногорче,
  док је моје на рамену главе,
  да твојојзи ништа бити неће!"
  Вјеран бјеше, бога вјероваше,
  међу турском четом улазио;
  ма се јунак јаду јоште нада,
  сакри свога ножа јатагана,
  сакрио је ножа у потају,
  па уљеже у турскојзи лађи.
  Тек у турској лађи улазио,
  њему Турци узеше оружје,
  пак су њему Турци бесједили:
  "А забога, млади Црногорче,
  којега си рода и племена,
  како ли се зовеш по имену?"
  Момче њима ријеч бесједило:
  "Што питате, витезови Турци?
  Ја већ виђу јесам погинуо,
  ма ја име моје крити нећу:
  ја сам јунак родом од Цеклина,
  од Стругарах Николић Иване;
  по тако ви, Турци витезови,
  каж'те мени за вјери турскојзи,
  је ли бега Зотовића овден?
  Стари су ни били пријатељи,
  у њега се ја бих поуздао
  да ме не би погубио бего."
  До њега се Туре догонило,
  е Ивана шаком ударило,
  колико га лако ударио,
  бијели му образ опучио,
  а овако Турчин бесједио:
  "Копиљане, Николин Иване,
  ко ти рече помењиват бега?
  Овде бега Зотовића нема,
  но делија Суја Џаковићу:
  ни грђевић ни грђи од бега!"
  Ал' завика Николин Иване:
  "Копиљане, Суја Џаковићу,
  што ме бијеш ударцем женскијем?
  Још ме мајка није ударила,
  која ме је пасом опасала!"
  Врже руком за плећи јуначке,
  извадио јатагана ножа,
  јатагана испод талагана,
  и Турчина био ударио,
  удари га под грло бијело,
  до корах му ножа загонио;
  колико га зорно ударио,
  маче собом и два и три пута,
  не могао ножа извадити,
  а да може извадити ножа,
  још којега изгубити ћаше.
  А кад ножа извадит не мога,
  тадер скочи у води студеној.
  Бог да знаде и утећи ћаше,
  но несрећа њему прискочила,
  те се опет натраг поврнуо
  и за ребро лађу уграбио:
  он хоћаше потопити Турке;
  ма се нагна Шикмановић Вуче,
  е извади ножа пламенога,
  од руках му прсте откинуо.
  Таден опет натраг упловио,
  ма га црна крвца освојила,
  пак из воде главу измолио,
  он да види је ли удаљио,
  али пуче танка пушка турска,
  те Ивана била погодила -
  Мртав паде у води студеној.
  Оданде се подигоше Турци,
  те одоше у граду Жабљаку,
  пак се купи мало и велико
  на делију Сују Џаковића,
  те му ваде испод грла ножа.
  Теке су му ножа извадили,
  Турчин пасју испуштио душу.
  Бог да прости Николин Ивана!

  ---

  Спужани и Пипери

  (око 1766. год.)

  Шетају се три добра јунака
  по крваву на крајину Спужу;
  једно бјеше беже Зотовићу,
  оно друго Булић Хусеине,
  а треће је Марићу Шабане.
  Но говори Булић Хусеине:
  "Слушајте ме, оба побратима:
  све Брђане ликом опасасмо
  до тврдога села Загарача -
  дају нама харач и порезу,
  дају нама пешкеш и поклоне -
  до Пиперах, крваве крајине.
  На Пипере скоро војевасмо
  и добре им главе посјекосмо,
  посјекосмо војводу Холету
  и сокола Мићков Милутина,
  ма их никад нагнат не можемо
  да ни с миром предају харача.
  Но купимо крваве Спужане;
  видио сам згоду и прилику
  међу Црнце и међу Стијеном,
  на границу, тврду качаницу,
  да ту турску војску укријемо;
  ту ћемо се главах накидати
  и живога робља наробити,
  тада ће ни предати хараче."
  Па скочише сва три побратима,
  те по Спужу покупише војску,
  У пиперску гору поведоше
  и лијепо војску намјестише
  међу Црнце и међу Стијеном.
  Но кад свану и сунце ограну,
  подранио Вујовић Новеља
  од Стијене, села пиперскога,
  и турску је војску опазио,
  па се мудро натраг повратио,
  те кажује Бећку Бајовићу
  да је турску војску опазио.
  А кад чуо Бећко барјактаре,
  он повика Ешнића Милију,
  а Милија Раднића Пауна,
  виче Паун Марка и Вуксана.
  Једанак се село окупило
  пред бијелу кулу Бајовића.
  Неки вели: "Да им се прођемо,
  да од турске војске не гинемо!"
  Неки вели: "Племе да купимо!"
  Док је Вулић Марко долазио,
  од крваве куће Марковића,
  и за њиме другах неколико,
  иа је тако ријеч бесједио:
  "Ха сад, браћо, црн ви образ био,
  да с Турцима крвцу пролијемо!
  А да би ме мајка не родила
  ни мушкијем пасом опасала
  ако јутрос не посјечем главу
  баш сокола Булић Хусеина,
  не осветим војводу Холету
  и нашега Мићков Милутина!"
  Па је Марко на ноге скочио,
  с собом узе двадест и пет другах,
  па је јунак претекао Турке
  куда ће се у Спуж повраћати,
  а остали Црнци и Стијена
  на Турке су одма ударили.
  Турци одма плећи обратише,
  а за њима Пипери јунаци.
  Но да видиш Булић Хусеина
  са соколом бегом Зотовићем,
  па око њих турске буљубаше,
  како бране крајичнике Турке!
  Пробјежују на халаје Турци
  покрај Марка и његова друштва,
  а вјешт им се Марко не чињаше
  ни на Турке пушке изметаше,
  но све чека Булић Хусеина
  са Махмутом бегом Зотовићем.
  Док ево ти Булић Хусеина;
  тада Марко на друм искочио.
  Да ти се је нагледати, друже,
  кад с' удрише добра два јунака,
  Марко Вулин и Хусеин Булин!
  Ма се Турчин бјеше препануо
  и од страха братимљаше Марка;
  за то Марко не обраћа главе,
  него пушци даде ватру живу
  и Турчину срце изгорио;
  нож истрже, посјече му главу.
  По да видиш бега Зотовића:
  голу сабљу у руке латио
  и па Марка јуриш учинио.
  Бог да знаде, изгубит га ћаше,
  него пуче пушка испријека,
  танка пушка Бећка барјактара,
  тс погоди бега Зотовића;
  мртав беже паде на Булића.
  Него виђи Марића Шабана:
  он његову сабљу извадио,
  на Марка је јуриш учинио;
  одиста га изгубит оћаше,
  него пуче пушка испријека,
  бјеше пушка Раднића Пауна,
  те положи Марића Шабана.
  Тад Пипери одсвуд кидисаше.
  буљубаше турске посјекоше,
  посјекоше двадест и четири.
  И од тога дана суђенога
  нема спушке чете у Пипере.

  ---

  Брза освета, готова штета

  (1776. год.)

  Закукала црна кукавица
  кад јој рока ни времена нема,
  по Божићу, о Савину дану,
  у тврдоме граду никшићкоме.
  Оно није црна кукавица,
  но је мајка Беке Турчинова:
  скоро јој је Бека погинуо
  на пространу Долу Кобиљему,
  посјече га Кнежевић Голубе
  са соколом Батрићевић Драгом.
  А чује је Бећа буљубаша,
  Бекиној је мајци говорио:
  "Немој кукат, Бекичина мајко,
  Бека ми је богом побратиме:
  причекај ме до Петрова дана,
  док удари коса у сијено,
  похара се трава на планину,
  хоћу Бећа чету купит малу,
  с четом поћи крвавој Заљути,
  посјећи ћу Кнежевић Голуба
  ал' сокола Батрићевић Драга,
  осветићу мила сина твога,
  сина твога, побратима мога!"
  Што гођ иде, све ће доћи брзо,
  а и љетни Петров данак дође,
  у сијено коса ударила,
  похара се трава на планину.
  Одма Бећа чету покупио,
  од Никшића тридесет Тураках,
  а пред четом добре арамбаше,
  а ускоци, побре, Црногорци:
  једно бјеше Чевљанине Драго,
  друго мали од Заљуте Томо,
  а за њима Бећа буљубаша,
  а за Бећом Турци серхатлије.
  Чета пође сентом по ћенару,
  доклен дође Омутић паланки,
  а ту нађе Звиздић Баки-агу.
  Дивно ага Турке дочекао,
  служио им кафу и ракију.
  Отолен се чета подигнула,
  уз Јабуку равну улазила
  и трешњевско поље прелазила,
  у Тисовац тврди осванула.
  Ту је мала чета починула,
  па главицу стражу поставила,
  добру стражу од Заљута Тому:
  гледа цуцке на Изворе овце.
  К себи зове Бећу буљубашу:
  "Дођи к мени, богом побратиме,
  да ти овце на Изворе кажем,
  чије овце, који су чобани."
  К њему Бећа буљубаша дође.
  "Гледај, Бећа, добар побратиме:
  што су овце на Изворе Доње -
  Кнежевића и Банићевића,
  оне ш то су на Изворе Горње -
  пешиканске и батрићевићке.
  Али да ти и овчаре кажем:
  код овијех на Изворе Горње,
  ено код њих Пејо Пешикане
  и два брата, два Батрићевића,
  два сокола, Драго и Голубе;
  код овијех на Изворе Доње,
  ето код њих два брата рођена,
  једно Саво, а друго Мијајло,
  и два брата, два кнежева сина,
  Николићу Драго и Голубе,
  већ бољијех у све Цуце нема;
  го су. побро, никшићки крвници!"
  Тада Бећа ријеч говораше:
  "Је ли мајка родила јунака,
  ал' мушкијем пасом опасала,
  ко ће поћи граду никшићкоме
  да доведе стотину грађанах?"
  Сва дружина ником поникоше,
  на планину траву погледаше,
  како расте на Тисовац трава,
  но не хоће од Заљута Томо,
  већ дохвати џека по каишу,
  а поскочи стрмом низ планину,
  како јелен од двије године,
  доклен граду никшићкоме дође.
  А кад на хар капетану дође,
  њему Томо божју помоћ даје,
  капетан му здрављем прихватио:
  "Добар доша, моја слуго, Томо!
  А камо ти Бећа и дружина?"
  А Томо му право кажеваше.
  Но га пита Хамза капетане:
  "Чије овце бјеху на Изворе?"
  - "Кнежевића и Банићевића,
  пешиканске и батрићевићке."
  - "Је ли код њих Пејо Пешикане
  и два брата два Батрићевића,
  Батрићевић Драго и Голубе;
  ал" два брата, два Банићевића,
  двије змије, Саво и Мијајло;
  два сокола, два кнежева сина,
  Николићу Драго и Голубе?"
  Томо лаже, а право не каже:
  "Ту од тијех нема ниједнога,
  но све луда ђеца без пушаках."
  Кад капетан Тома разумио,
  он му даде стотину Тураках:
  од бијеле куле Лековића
  до невјерне куће Барјовића -
  ђе гођ бјеше бољега јунака,
  све по пушци и крвавој руци.
  Од града се Турци отискоше
  и одоше Бећи буљубаши,
  док дођоше на Брајановицу;
  зави Томо како горски вуче,
  а Бећа га зачу буљубаша,
  гракну Турчин како гавран црни:
  познаше се до два побратима
  по гракању и по завијању,
  познаше се па се састадоше;
  западоше на Брајановицу.
  Кад свануло и сунце грануло,
  заљућке се отворише овце,
  а пред њима Кнежевић Голубе.
  Кад дођоше на Брајановицу,
  а овчари пушке оставише,
  а дрвене виле дохватише,
  сташе купит са окоса с'јено.
  Него пуче пушка од Тураках,
  баш ускока Чевљанина Драга;
  ах, од Драга не остало трага,
  зашто уби сокола јунака,
  младо момче, Кнежевић Голуба,
  сломио му ноге обадвије!
  Паде Голуб на зелену траву,
  а побјегли овчари остали.
  Но покличе Кнежевић Голубе:
  "Хај, ђе си ми, Батрићевић Драго?
  Да ли, Драго, вјеру не хватасмо,
  ако би нам Турци ударили,
  којему би од невоље било,
  да га они оставити неће?"
  За се Драго од укора нађе,
  те се јунак на Голуба врати;
  а кад Драго на Голуба дође,
  пуче друга пушка од Тураках,
  те погоди Батрићевић Драга,
  срце му је изгорјела живо;
  паде Драго до Голуба мртав.
  Добро загон учинише Турци,
  од овацах одбише овчаре,
  посјекоше Драга и Голуба,
  а бијеле овце одјавише.
  А кад дошли преко Камен'шева.
  за њима се поточ отиснула;
  а кад бише преко Камен'шева
  пристиже их поточ црногорска.
  Пушку пали Батрићев Голубе;
  тако му га стара срећа дала
  те погоди турску буљубашу,
  зорно Туре, Париповић Хуса, -
  ни жива га земља не дочека.
  Него виче Батрићев Голубе:
  "Хај, ђе си ми, Кнежевићу Драго,
  и два брата, два Банићевића,
  да л' нећете осветит Голуба?
  Хај, ђе си ми, Пејо Пешикане,
  да ли нећеш осветити Драга?
  Најпрва ии пушка окрвави,
  биће наша рука ако бог да!"
  Како који Турке сустизаше,
  од образа пушку жежијаше,
  ниједна им не пуца залуду.
  Јаве Турци уз Трешњево овце,
  но бог уби једно момче младо,
  из Грахова Лучић Вујадина,
  те покличе грлом и авазом
  из Драгоче, високе планине:
  "Који овце уз Трешњево јавиш!
  Не обрни на Рокоче тврде
  с ће ти се затријет кољено,
  но обрни Доброгледом овце,
  ка ћеш саћи доље у Грахово."
  Доброгледом Турци обрнуше
  ма за њима поточ приставаше,
  поточ мала, ма ватре пунана.
  Када бише Долу Замлаћеву,
  но намјера и бог нанијела:
  пандури су стали на Трешњево
  а пред њима Лазар Кустодија
  од Његушах, мјеста јуначкога.
  Кад се виђе Лазар Кустодија,
  од образа пали џефердара;
  стара му га срећа нанијела
  те погоди Бећу буљубашу,
  поштети му токе на прсима
  а отвори прозор на леђима;
  Бећа паде на зелену траву
  а припаде Кнежевићу Драго,
  уграби му главу и оружје.
  Кад погибе војсци буљубаша,
  турска се је војска узвијала,
  узвијала, овце оставила,
  не угнали брава ђавољега
  до једнога овна с клепетаром.
  Натраг Цуце овце појавише;
  а кад бише на Изворе равне,
  окупише од Тураках главе -
  двадест и шест главах и оружје.
  Осветише Драга и Голуба:
  тридест и шест другах поточниках
  двадест и шест главах донесоше
  и сувише свијетло оружје.
  Ту јунаштво добише чобани.

  ---

  Удар на Ћурилац

  (1792. год.)

  Полећеше два сива сокола
  од бијела на крајину Спужа,
  сву су равну Зету прелећели
  и широко Блато пребродили,
  на Скадар су тице долећеле,
  на сараје Махмута везира,
  савили се, па су починули.
  То не бјеху два сокола сива,
  но два брата, два Мећикукића,
  од једнога и оца и мајке;
  Осман-ага и Хусеин-ага.
  Љубе руке своме господару,
  а вели им везир Бушатлија:
  "Добро дошли, два Мећикукића!
  Какви гласи од Бјелопавлићах?"
  Али вели соко Осман-ага:
  "Ал' не чујеш, драги господаре,
  што се ради у Бјелопавлиће?
  Они су се тебе одметнули
  и устали Срби на оружје;
  све продаше турске кесимаче
  и агачке хаке и доводе,
  покупише коње и оружје
  и с Турчином кавгу затурише!
  Скоро су ти на Цетиње били,
  на Цетиње Петровић владици,
  сви главари од Бјелопавлићах,
  а пред њима попе Бошковићу
  са војводом Радовић Ђуканом;
  владици су тврду вјеру дали
  да с Турчином хоће војевати,
  војевати и крв прол'јевати.
  Владика је њима бесједио,
  а дао им божју вјеру тврду:
  да их никад оставити неће
  докле му је главе на рамену,
  него да ће бранити Брђане
  ка остале своје Црногорце.
  Тек се они с Цетиња вратише,
  Јово Пајов уби Асан-агу,
  и скиде му свијетло оружје
  и узе му коња седленика.
  Тад се свуда заметнула кавга!
  Што ћемо ти дуљит лакрдију:
  већ су Спужа града затворили
  и с Турчином кавгу затурили;
  дубоки су хендек ископали
  од ријеке Зете до Сушице,
  у њ ставили биране јунаке
  да чувају Брда од Тураках.
  Но, забога, Махмуте везире,
  ал' ми подај војску на Брђане
  али Спужа града остависмо."
  Но им вели везир Бушатлија:
  "Двије аге, моје вјерне слуге,
  колико ће доста бити војске?"
  А вели му спушки Осман-ага:
  "Дај нам војске дванаест хиљадах
  и сувише Зету Земљу равну
  и на Зету три бијела града,
  из градовах турске крајичнике!"
  Па им тако везир бесједио:
  "Ето војске дванаест хиладах!
  Но слушајте, моје вјерне слуге,
  кад широка Брда похарате,
  пошљите ми од Брдах главаре
  сне свезане Скадру бијеломе;
  ђе нађете прикладну ђевојку,
  на Скадар је мени оправите;
  Брђанима узмите оружје,
  а дајте им рала и волове -
  тадар ће ми бити права раја."
  Ма не вели везир: "Ако бог да!"
  те бог њему ни помоћи неће.
  Па је везир војску окупио,
  покупио дванаест хиљадах,
  пред њоме су два веља главара:
  Ђона Марка и Хота Хасана,
  а за њима два Мећикукића.
  Отолен се сила подигнула,
  успут узе зетске крајичнике,
  сехратлије Турке из градовах.
  Дође сила Спужу на крајину,
  и под Спуж је око учинила
  до Прасквице и воде Сушице,
  а главари у Спуж отидоше
  на бијелу Османову кулу;
  око њих се аге окупише
  и велики еглен отворише:
  до поноћи вијећали Турци
  ка ће удрит с војском на Брђане.
  Вели тако соко Осман-ага:
  "Слушајте ме, турске поглавице
  и уздани брате Хусеине!
  да на двоје војску дијелимо:
  ти ми узми половину војске
  да удариш на село Ћурилац,
  ја ћу узет половину војске
  да ударим с војском на ендеку,
  на Михајла Бошковић, сердара,
  и сокола Јова Пајовића,
  и на њине шездесет пандурах;
  немој удрит, брате, на Ћурилац
  док ја удрим с војском на ендеку,
  да те љута не удари гуја!"
  Осман-агу Турци похвалише:
  "Бе аферим, спушки Осман-ага!
  Ако бог да и срећа јуначка
  те каурска Брда добијемо,
  милићемо нашега везира,
  у Спуж ће те пашом поставити."
  Тадер Турци на ноге скочише,
  те наполу војску разредише:
  Хусеине к Ћуриоцу пође,
  Осман-ага пут тврда ендека.
  А кад свану и зора се јави,
  Осман-ага удри на пандуре;
  пандури га мушки дочекаше,
  сву су силну војску уставили.
  А Хусеин удри на Ћурилац,
  и Ћурилац село опалио
  и зароби мало и велико.
  Кад то виђе попе Бошковићу,
  викну попе из грла бијела:
  "А Брђани, црн ви образ био,
  Ћурилац нам Турци опалише,
  и ево их до Главице Мале,
  сад ће Ћеклу опалити цркву!"
  Док ево ти Пешића Рајича,
  за Рајичем Вулетићу кнеже,
  а за кнезом Ђуровић војвода, -
  све у помоћ трчи Ћуриоцу.
  Ма се бије јадни попе Раде,
  он се бије како соко сиви:
  брани цркву даје не изгоре.
  У помоћ му добар јунак дође,
  Кадић Марко од села Вучице,
  а за њиме другах неколико;
  у то доба други јунак дође,
  Брајовићу Милутинов Вуче
  и за њиме педесет пушаках,
  па и трећа помоћ долазила,
  од Загреде Митровићу Марко
  и за њиме четрдест Бурићах;
  од Вељега пола ударише.
  Пуче пушка од Бјелопавлићах.
  танка пушка Перка Ћиповића,
  те Турчина уби најбољега,
  од Гусиња хоцу проклетога;
  паде хоџа низ хата ђогата.
  Кад погибе хоџа из Гусиња,
  турска се је војска препанула.
  Турци плећи бјежат окренуше,
  Брђани их мушки поћераше:
  од Главице до тврда ендека
  деведесет главах посјекоше,
  на ендеку боја раздвојише.
  Бјеже Турци главом без обзира.
  вуку собом мртве и рањене;
  добјежаше од војске главари
  безобразни Скадру на Бојану;
  срдито их везир запитује:
  "Камо мени од Брда главари?
  Камо харач од седам годинах?"
  Но Ђон-Марко њему бесједио:
  "Прођ' се, пашо, врага и ђавола!
  Ја на Брда нигда војштит нећу,
  но се прођи од Бјелопавлићах.
  Ако не мож покупити војску
  до Једрене и до Манастира,
  немој ходит на Бјелопавлиће,
  да те љута змија не удари.

  ---

  Удар Махмут-Паше на Пипере

  (1792. год.)

  Бијела је покликнула вила
  од Завале, села пиперскога,
  кличе вила у село Стијену
  на бијелу кулу Бајовића,
  Вукашина зове барјактара:
  "Јес' ли дома, Вуче барјактаре,
  Пипере је војска опалила.
  Ал' не видиш, њима не гледао,
  удари ти војска на Пипере,
  а пред војском везир Махмут-паша;
  Пипере је војска опалила,
  ето војске право на Стијену!"
  Кад то чуо Вуче барјактаре.
  бијелој је вили говорио:
  "О, забога, од планине вило,
  тегни, вило, на бијела крила,
  те глас дади у Ћелију цркву,
  а на име игумну Стефану,
  да он пали топа хаберника
  да глас дадне у Бјелопавлиће
  да дотрче нама на помоћи."
  Хитро га је вила послушала
  и полеће на бијела крила,
  те глас даде игумну Стефану.
  Игуман се јунак намјерио,
  вазда држи топа сигурана,
  једанак му даде огањ живи,
  топ испуче ка да прогрмјело,
  глас једанак даде до Острога,
  до Острога и до Загарача.
  То зачуло шездесет пандурах
  у Коприву ниже Мартинићах,
  ђе чуваху од Тураках стражу;
  међу њима Савељић Стојане,
  па говори Савељић Стојане:
  "На ноге те, браћо и дружино!
  Топ прогрмље код цркве Ћелије,
  срок је оно у нашу крајину,
  удрили су на Пипере Турци,
  Пипере ће наше раскопати,
  свој крајини крило саломити."
  Сви скочише како соколови
  и Жупину гору уминуше,
  у Пипере тврде уљегоше,
  па и Црнце село уминуше,
  доклен дошли на границу тврду
  међу Црнце и међу Стијену;
  ту сретоше сердара Пауна,
  око њега остале Пипере.
  Ал' говори Савељић Стојане:
  "О Пауне, нашој земљи главо,
  јесу л' Турци добили Пипере,
  јесу л" дошли на село Стијену?"
  Ал' говори Шушовић Пауне:
  "Пипере су Турци изгорјели,
  а сад ето везир на Стијену,
  бијели је шатор разапео
  пред бијелу кулу Бајовића;
  Стијену је село изгорио,
  до се накрај нешто мало бране
  из бијеле Марковића куле,
  из пећине, куле обзидане, -
  међу њима Рашовић Илија.
  Већ не питај ништа за Пипере,
  но хајд' натраг да се повраћамо
  да узмемо светога Стефана
  из Ћелије, пребијеле цркве,
  да га нама не изгоре Турци!"
  Тад му рече Савељић Стојане:
  "Пи, сердаре, женска страшљивице!
  Бога ми ћу на Стијену поћи,
  да знам своју изгубити главу
  и мојега друга свакојега;
  кад Пипере ископају Турци,
  не ваља ми глава ни дружина."
  Кад напријед мало уминуше
  и Стијену село сагледаше,
  и виђеше шатор на Задоље,
  а под шатор Махмута везира:
  под шатор је ноге прекрстио
  а везирски чибук запалио.
  Таде викну Савељић Стојане:
  "Ај, ђе си ми, Радојев Савићу,
  и два брата, до два Бајовића,
  Бајовићу Вуче и Павићу?"
  Па кликује Рашовић Илију:
  "Држ, Илија, кулу на крајину,
  чекај Турке кад их поломимо,
  да не бјеже широкијем путом!".
  Па дружини Стојан говораше:
  "Сви једнако бога спомените,
  а једанак пушке истурите,
  на Махмута пашу ударите,
  не жалите живот за поштење,
  ово ће се задовијек причат!"
  Дружина га добро послушала
  и на Турке храбро ударише, -
  пушка јечи, а Стијена звечи.
  А кад виђе од Скадра везире,
  на обије ноге устануо,
  и бијели шатор оставио
  и побјеже главом без обзира;
  а побјеже селом пут истока,
  дочека га Рашовић Илија,
  из пећине, куле обзидане,
  са његова неколико другах,
  обрнуше у беспуће Турке
  на Орлову високу Стијену.
  Хвала богу, хвала великоме,
  како Турци низ Стијену скачу;
  што не скочи овђе низ Стијену,
  то утече с Махмутом везиром.
  Доврх Дрезге, полза широкога,
  три стотине главах посјекоше, -
  једва везир главу уносио;
  а двојицу ухватише живе,
  Скадранина и Мећикукића;
  не хћеше им изгубити главе,
  но пуштише двије потурице
  да кажују како им је било
  ударити с војском на Пипере.

  ---

  Клоринда Српска

  (1795. год. 30. јулија)

  Танахна је кликовала вила
  са Јаворја, високе планине;
  вила зове у Морачу Горњу,
  на Росуље сердаровој кули:
  "Јес' ли дома, Малиша сердаре?
  Ако пијеш у механи вино,
  на грдне ти ране излазило,
  ако љубиш у душеку љубу,
  шарена те пољубила гуја!
  Ал' не чујеш ал" хабера немаш?
  Ето па те силе и Тураках
  од Никшићах и од Колашинах;
  од Никшићах су три стране војска:
  ето војске низ Чуке камене,
  буљубаша Париповић Зуко,
  калаузи Хрнковић Пауне,
  тс Турцима распутице каже:
  ето војска једна низ Рзачу,
  и пред војском Хаџајлићу Мујо;
  ето једне низ Љевишке Стране,
  и пред њоме Јуса и Авдија."
  Ма се сердар с вилом разговара:
  "Луда ти си, од планине вило!
  Ја с' не бојим војске од Тураках
  док ја имам стотину хајдуках,
  све Ускока, силније јунаках,
  а јошт имам добру узданицу,
  узданицу пет стотин Ровчанах
  и пред њима Реџа и Тапушко;
  и док ми је сва Морача Доња,
  и пред њима Рашко и Радуле -
  и ту имам добру узданицу;
  и док ми је сва Морача Горња,
  и пред њима Мијат и Радоје.
  Још сам добре поставио страже:
  ето, вило, на Љевишке Стране
  два Мандића и два Вујачића!"
  Но сердару вила одговара:
  "О сердаре, жалосна ти мајка,
  заспала је на Странама стража."
  Али сердар вили говорио:
  "И другу сам стражу поставио,
  из Рзачи Јокановић Марко!"
  У ријечи у којој бијаху,
  док пукоше пушке на Рзачи,
  а завика Јокановић Марко:
  "Бјеж, сердаре, жалосна ти мајка,
  ето на те војске од Тураках."
  Кад то зачу Малиша сердаре,
  па Ускоке браћу кликоваше,
  а Ускоци пушке дохватише.
  У то доба пристигнуше Турци,
  побише се Турци и Ускоци.
  од све Босне и Херцеговине,
  у Љевишта село уљегоше,
  и Љевишта село опалише;
  поћераше низ Морачу Горњу.
  А да видиш Париповић Зука!
  На питомо ударио Старче
  и ту једну главу уграбио:
  посјекоше Хрнковић Радоја,
  имаше му стотину годинах;
  и на Ратњу воду ударио,
  и добра је роба уграбио,
  вјерну љубу Драговић Томаша,
  отео јој из наручја сина,
  бацио га у воду Морачу,
  Морача га вода однијела.
  Цикну, писну Томашева Плана:
  "А ђе си ми, Драговић Томашу,
  ђе је твоја свијетла латинка
  што те дичи по Морачи Горњој
  и знаду те кићени јунаци!
  Мене младу заробише Турци,
  ухвати ме Париповић Зуко,
  оте мене сина из наручја
  и баци га у воду Морачу,
  Морача га вода однијела,
  јадну младу уцвијели мајку!"
  А то Томаш и слуша и гледа,
  пред очима пушку заратио,
  а латинку богом сестримио:
  "Немој мене ватром преварити,
  за очи те ни молити нећу" -
  па на Зука нишан ухватио,
  па латинки даде ватру живу,
  те погоди Париповић Зука,
  живо му је срце изгорио;
  паде Зуко у зелену траву,
  Зуко паде, а Плана припаде,
  те му скиде свијетло оружје.
  А други се Турчин загонио,
  дочека га Томашева Плана
  малом пушком Париповић Зука,
  те Турчина добро погодила:
  посред пуца ђе му срце куца;
  паде Турчин у зелену траву.
  Тад остали навалише Турци,
  а побјеже Томашева Плана
  и у Ратњу воду загазила,
  прешла воду здраво и весело
  и унесе свијетло оружје.
  У то пуче пушка од Тураках
  те обрани Драговић Томаша,
  па отолен повратише Турке.
  Викну сердар ка да јелен рикну:
  "Морачани, црн ви образ био,
  овђен боја ни јунаштва нема,
  но хајдете да пратимо Турке!
  Па су Срби сложно ударили,
  поћераше уз Морачу Турке.
  Све се добри кликују јунаци,
  на Љевишта ишћераше Турке,
  на Љевишта на Огорелишта,
  погнаше их уз Љевишке Стране:
  с једне стране Малиша сердаре,
  с друге стране Бошко арамбаша,
  по сриједи два сокола сива,
  Бућић Лука и Пејовић Драго.
  Ама Драго пали џефердара,
  те погоди Хаџајлина Муја,
  с црном га је земљом саставио;
  а долети соко Бућић Лука
  те Мујову посијече главу.
  Кад погибе Хаџијлићу Мујо,
  у Турке је муња ударила,
  а Срби им добро кидисаше,
  Турке гоне, а сјеку им главе:
  док на Страну ишћераше Турке,
  тридест и пет откидоше главах,
  и погибе Пејовићу Драго;
  и у томе боја раздвојише,
  те се Срби натраг повратише
  пјевајући и пушке мећући,
  а одоше у Никшиће Турци
  кукајући и лелекајући.
  А кад Срби сљегли на Љевишта,
  књигу пише Малиша сердаре
  у Никшиће Осман-капетану
  и осталим агам' никшићкијем:
  "Хајте, Турци, да се састанемо,
  није много ни зијана било,
  но да тврду вјеру ухватимо
  да ми наше робље мијењамо;
  двадест нама роба заробисте,
  ево у нас дванаест Тураках
  што смо ви их живе похватали,
  а за мртве ласно ћемо своје."
  Када књига у Никшиће дође,
  а на руке Хамзи капетану,
  а кад Турци књигу видијеше,
  изиђоше на Лолу планину,
  а одовуд стотину Ускоках
  и пред њима Малиша сердаре;
  па Турцима сердар бесједио:
  "О Турчине, Осман-капетане,
  хоћемо ли вјеру ухватити?"
  Но говори Осман-капетане:
  "Много си ми јада учинио!"
  А сердар му на то одговара:
  "Ја нијесам на те ударио,
  већ на себи дочекао Турке;
  пребићемо једног за другога;
  два Лекића за Косту Мандића,
  било му је стотину годинах;
  пребићемо Париповић Зука
  за нашега Хрнковић Радоја;
  лијепога Хаџајлина Муја
  за нашега Пејовића Драга;
  а још ваше оста тридест главах,
  пет стотина одјависте бравах -
  тридест главах за пет стотин бравах
  Не даде им више говорити,
  већ упута робље мијењаше;
  ухватише вјеру за годину.
  Још се клели Турци на погачу
  да не војште нигда на Морачу!

  ---

  Бој с везиром Махмут-Пашом

  (1796. год. 11. јулија)

  На тисућу и седме стотине
  деведесет и шесте године
  Мамут везир совјет учинио
  у бијелу Скадру на Бојану;
  сву господу турску изабрану
  на диван је био сакупио,
  па им вако Мамут говорио:
  "Ево згода, моји витезови,
  да ми силну војску сакупимо
  и да Црну Гору освојимо,
  Црну Гору и Приморје равно,
  каконо смо жуђели одавно,
  до бијела града Дубровника, -
  то је моја жеља превелика.
  А сад нема у Боки Которској
  принципова брода никаквога.
  ни голема у Приморје момка,
  но све пође у Талију равну
  да чувају Млетке од Француза
  којизи су наши пријатељи,
  они ће нам у помоћи доћи,
  како су ми скоро обећали
  на договор што смо вијећали.
  Црна Гора није у јединство,
  с нама боја учињети неће,
  јер ја имам неке пријатеље
  којизи су лакомни на благо -
  учињећу што је мени драго.
  Али ево моје ране љуте:
  Брђани ми затворише путе,
  те не могу саставити војску
  од све равне земље Арбаније,
  Арбаније и Херцеговине;
  но ћу пређе војску сакупити
  и огњене вјетре обратити
  на Пипере и Бјелопавлиће,
  поробићу мало и велико
  и сажећи огњем свеколико;
  на Никшиће табор учинити,
  ту на троје војску дијелити:
  једну слаћу пут новске државе;
  друга војска ваља да се врати
  и да иде преко Горе Црне
  да удари на Приморје жупно,
  то да буде и принципу јадно;
  трећа војска, по мору бродови,
  нека возе бумбе и топове,
  прах, олово и другу захиру,
  нек о боју ради, не о миру.
  Поставићу брата Ибрахима
  у Новоме, граду бијеломе,
  нека, рече, и Латини знаду
  колик' значи сабља Махмутова;
  а синовца младога Мехмеда,
  у Дубровник нека господује
  да се ово надалеко чује."
  Па је ситну књигу накитио
  и шаље је преко Горе Црне
  на Цетиње, насред Горе Црне,
  а на име у Петра владике.
  У књигу је везир бесједио
  и владику мило поздравио:
  "Пријатељу, Петре Петровићу,
  мож ли знати, јес' ли запазио, -
  откада су Брда постанула,
  то је раја баба мога била.
  А сад има доба неколико
  ка су ми се Брда похасила,
  не дају ми паре ни дохотке
  и никаква царева харача,
  но ми чине зулум по крајинах:
  проваљују дворе и стоборе,
  а ћерају коње и волове,
  буле робе, а сијеку Турке
  и ћерају овце и јагањце.
  Но ево сам војску сакупио
  и опћене вјетре обрнуо
  на Пипере и Бјелопавлиће;
  но ако ћеш да смо пријатељи,
  немој њима бити у помоћи,
  немој њино робље прифатити
  да утече усред Горе Црне,
  ти ако ћеш да се не свадимо."
  Кад владици така књига дође,
  те он виђе шта му она пише,
  топле су га сузе пропануле,
  пак је тиште у шпаг од доламе,
  а своје је слуге окупио,
  те и посла преко Горе Црне.
  Црну Гору на збор сакупио,
  међу њима совјет учинио
  и овако њима говорио:
  "Црногорци, моја браћо драга,
  нуто нама ненаднога врага!
  Ево ме је књига допанула
  од Мамута паше Бушатлије,
  којино је пређе долазио
  и кроз Црну Гору пролазио,
  и неслогу нашу опазио,
  јошт је позно наше Кошћелице,
  њима трза наше утробице:
  кад сам био у земљу русинску,
  тад је моју цркву опалио,
  наш манастир на Поље Цетинско
  разорио, земљом поравнио;
  па опета ево војску купи
  на Пипере и Бјелопавлиће.
  Ема није Мамут опсилио,
  теке што се мало посилио,
  но сад, браћо, ако бога знате,
  да идемо у Бјелопавлиће
  да чекамо Мамута везира!"
  Црногорци кад га разумјеше,
  ту владици тврду вјеру даше
  да Брђане нигда не издају.
  То владика једва и чекаше,
  виђе слогу пак се весељаше
  и овако паши одговара:
  "Што ми пишеш, Мамуте везире,
  да не дадем помоћ Брђанима,
  то ми немој опет споменути,
  то ми не да закон учињети.
  Мож ли знати, јес' ли запазио,
  кад си Црну Гору прелазио,
  преко вјере и на пријевару,
  кад си моју опалио цркву
  и манастир на Поље Цетинско:
  то си тешке ране ударио
  свакојему редом Црногорцу.
  Но прођи се брдске сиротиње,
  не вријеђај ране црногорске,
  да те змија не удари љута!"
  За то Мамут не обрће главу,
  но сакупи и подиже војску:
  на Дољане више Подгорице,
  ту разапе бијеле шаторе
  и ту силан табор учинио.
  Ма владика топе ужижаше
  на високу гору Вртијељку
  и главарма књиге оправљаше
  да кликују браћу Црногорце.
  Сам покличе најближе јунаке,
  Цетињане и Бајице храбре,
  па отиде у Бјелопавлиће
  су стотину и педесет друга
  То кад чуше млади Црногорци,
  да је коме стати погледати
  како хитро на ноге скочише
  а шарене пушке докопаше,
  оставише мајке и љубовце
  и чобани у планини овце:
  сваки хита, за владику пита,
  доклен су га пристигнули били;
  преко Зете воде прелазише,
  на Слатину табор учинише.
  Мамут везир диже чадорове
  спроћу Спужа више Дердемеза
  под зелену гору Височицу.
  У везира двадест хиљад' војске,
  код владике три хиљаде друга
  Ема што је владичина војска,
  то су мрки од планина вуци;
  што пред војском јесу человође,
  то су, побро, крилати орлови;
  што л' у војски јесу барјактари,
  то бијаху сиви соколови.
  Виче телал Мамута везира:
  "Ко ће жива уфатит владику,
  ево њему Зета Земља равна
  и у Зети три бијела града
  и сувише три товара блага."
  Вели Јакуп Сердаровић ага
  и делија Мемед Кокотлија:
  "Ми ћемо га жива уфатити!"
  Но не веле Турци: "Ако бог да!"
  не им боже ни помоћи неће.
  А владика окупи главаре,
  те су они обрнули војску
  пред бијелу аранђелску цркву,
  ту им наук и благослов даје:
  "Црногорци, моја браћо драга,
  сви будите срца Краљевића,
  а десница од Сибиња Јанка!
  Једнокупно ноже повадите,
  а часним се крстом прекрстите
  и вишњем се богу препоруч'те
  па у Турке јуриш учините!
  Бог ће нама у помоћи бити,
  Мамута ће помоћ придобити."
  Па је дивно разредио војску:
  он све меће племе до племена,
  а пред војску добре началнике
  који желе с Турском војевати
  и начином с њима боја бити.
  У четвртак разредио војску,
  а у петак ударише Турци,
  на јулија дан једанаести,
  баш на празник свете Јефимије,
  у малено село Мартиниће.
  Над њима се тмина уфатила,
  а у тмину пушке сијевају:
  ис би река, мио побратиме,
  да је оно бојак огњевити,
  него судњи данак страховити;
  шест сахатах боја жестокога
  немило се крвца прол'јеваше
  по мегдану и око мегдана!
  А кад било дневи око подне,
  тада Турком обрне нерука.
  То виђеше млади Црногорци,
  алакнуше, бога поменуше,
  а часним се крстом прекрстише,
  једнокупно пушке опалише,
  пак пламене ноже повадише
  и у Турке јуриш учинише,
  ћерајући, Турке сијекући
  низ крваве млине мартинићке.
  Ту је турска погибија била;
  ту и сердар Бошковић Мијајло
  ударио Турком испријека;
  ту и срећа јесте нанијела
  баш јунака и господичића,
  по имену Петровића Сава,
  а млађега брата владичина,
  на делију Мемед Кокотлију,
  за грла се б'јела уфатише,
  носише се тако неколико,
  докле Саву бог и срећа даде,
  Турчин пред њим на кољена паде
  и Саво му посијече главу.
  Но да видиш Војводића Бега:
  шта је Турак' погубио тада
  броја с' не зна, но је вас у крви;
  јошт му срећа нанијела била
  те Јакупа Сердаровић-агу
  десну руку Махмута везира,
  убише се како се згледаше:
  мртав паде Јакуп Сердаровић,
  а Бего му посијече главу.
  Ту погибе војске од Тураках
  колик' није погинуло нигда
  на Брђане и на Црногорце;
  а погибе владичине војске
  свега на број осамнаест другах.
  но међ њима три добра витеза:
  Крцун Савов од мјеста Бјелицах
  и барјактар Станко с Љуботина,
  а од Брдах Војводића Бего.
  Но им име нигда не умира
  кад разбише Махмута везира,
  својој браћи дику оставише,
  што у томе боју задобише.
  Бог им дао у рају насеље,
  а живијем здравље и весеље,
  Петру св'јета образ на крајини
  ка и љетње сунце на планини!
  

  ---

  Погибија везира Махмут-Паше
  на село Крусе

  (1796. год. 22. септемвра)

  Откада је војску изгубио
  Махмут везир од Скадра бијела,
  ратујући и боја бијући
  с Брђанима и Црногорцима,
  нити спава нит' се разговара,
  нити клања ни авдес узима,
  но срди се на Петра владику,
  јере има жалост превелику
  на јунаке младе Црногорце
  који с Петром у Брда ходише,
  те се боја јуначкога бише
  у гиздаво село Мартиниће,
  више Спужа у Бјелопавлиће.
  ђе је Махмут срећу изгубио
  и јунаке многе оставио,
  међу њима аге и бегове,
  кулуглије и своје делије;
  седми данак једва проговара,
  шетајућ се Махмут разговара,
  а удари с' руком уз кољено:
  "Алах, рече, што сам учинио,
  од кога се јесам препануо!
  Ко ће моју силу задобити?
  Докле имам у ћеси новацах
  а у Црну Гору трговацах
  којизи су лакоми на благо,
  учинићу што је мени драго,
  они ће ми продат Црногорце;
  похарат ћу редом и Приморце
  до бијела града Дубровника.
  Што ће мене учињет владика?"
  те Јакупа Сердаровић-агу
  десну руку Махмута везира,
  убише се како се згледаше:
  мртав паде Јакуп Сердаровић,
  а Бего му посијече главу.
  Ту погибе војске од Тураках
  колик' није погинуло нигда
  на Брђане и на Црногорце;
  а погибе владичине војске
  свега на број осамнаест другах.
  но међ њима три добра витеза:
  Крцун Савов од мјеста Бјелицах
  и барјактар Станко с Љуботина,
  а од Брдах Војводића Бего.
  Но им име нигда не умира
  кад разбише Махмута везира,
  својој браћи дику оставише,
  што у томе боју задобише.
  Бог им дао у рају насеље,
  а живијем здравље и весеље,
  Петру св'јета образ на крајини
  ка и љетње сунце на планини!
  Па оправи Махмут посланике,
  сто војску купи и сабира.
  Арбанасе право до Епира,
  Херцеговце до Босне поносне,
  пријатеље зове на помоћцу:
  Ахмет-пашу Махмудбеговића
  од Расије и од Дукађина,
  и сестрића, бега од Каваје;
  а Тоскама мито обећаје:
  сваки данак када боја бију
  по талијер свакојему другу.
  а кад није, плаћа половину,
  сувише је храна и дарови,
  а што стеку али што украду,
  да никоме дијела не даду.
  Сакупио пјешца и коњика
  тридест хиљад' по избор војниках,
  изван војске што је оставио
  по границах на четири стране
  супрот Брђан' и Горице Црне
  да се не би могли саставити
  и уједно пашу дочекати;
  па подиже и окупи војску
  на Дољане више Подгорице.
  Ту је везир табор учинио
  и зелени шатор разапео;
  но кад виђе близу прама себе
  два табора црногорске војске, -
  један табор бјеше под Сађавац,
  на ливаде, на Вучи Студенац
  други стоји на Круску Главицу,
  оба Турком задају грозницу -
  то је паши тврдо мучно било
  и његову војску забунило.
  Да је коме стати погледати
  соколовце младе Црногорце
  како чине фиксу и весеље,
  играју се игре свакојаке,
  међу собом зборе и говоре
  да ударе паши на таборе.
  Још да ти је видијети, побре,
  како иду младе Црногорке,
  веселећ се и пјесме појући,
  јунацима таин доносећи,
  не би река да су женске главе,
  пи женскога срца ни погледа,
  него срца Огњенога Вука,
  а погледа од горе хајдука -
  мало не би пушке прихватиле
  и с Турцима кавгу начиниле.
  Ту стојаше за петнаест данах
  Црногорци наспрама Тураках.
  Али ево гласи допадоше
  да се хоће везир подигнути
  и на село Крусе ударити.
  Кад владика гласе разумио,
  с главарима совјет учинио,
  па на троје војску разредио,
  а пред војском редом поставио
  по избору биране јунаке,
  који знаду војском управљати,
  а с Турцима желе војевати.
  Ту владика међу војском стаде
  и свијема благослове даде,
  бога моли, овако говори:
  "Црногорци, моја браћо драга,
  ево триста и тридесет љетах
  откад наши стари војеваше,
  боја бише и крв прол'јеваше,
  порад вјере и слободе драге,
  да у ропство турско не упану
  и слободу не изгубе драгу.
  Чујете ли што Турци говоре,
  како они вазда Србље коре,
  а несрећом боја Косовога
  кад смо наше царство изгубили
  од издаје Бранковића Вука.
  њему зато била вјечна мука!
  Ема се је Махмут посилио
  што је Гору Црну прегазио
  кад је пређе кроз њу пролазио.
  а неслогу нашу опазио:
  не би Турци знали Кошћелице.
  ни трзали наше утробице,
  нит' би везир сад се захвалио
  да ће коња на мору појити
  а поробит мало и велико
  кроза Црну Гору свеколико.
  Још нас кори, овако говори:
  да ће дати неколико мита
  и све ставит коњу под копита.
  Бит може ли ране жесточије
  но стријела кад срце пробије?
  А ни она није тако јака
  да разбије срце у јунака,
  ни остала икаква работа
  ка је такви укор и срамота.
  Црна Гора, отечество наше.
  гнијездо се соколово зваше.
  ђе соколи у слободи живе,
  који лове змије грабежљиве.
  Спомен'те се ко ве је родио,
  кога ли сте рода и племена -
  славенскога одискон имена!
  Сви будите срца Краљић Марка
  и деснице бан-војводе Јанка;
  вишњему се богу помолите,
  часнијем се крстом прекрстите.
  да ви, браћо, у помоћи буде
  и јуначке да ви плати труде!
  А нећу ви редом спомињати
  што је било у стара времена
  на различна мјеста небројена:
  тек ђеди ви у Жупу крваву
  кад разбише пашу серашћера,
  опоштише сву крајину нашу;
  ка и посље у село Трњине,
  међу Кругом и међу Ровине,
  у два пута кад разбише Турке:
  једном живих триста ухватише,
  за вепрове на откупе даше,
  а други пут када ухватише
  седамдесет агах и беговах,
  на крваво Чево доведоше
  и свијема главе одсјекоше.
  Још вас молим да се споменете
  IIIто је било у ваша времена
  од ћехаје, па од два везира,
  босанскога и руменлискога,
  и Мехмеда паше Бушатлије,
  с ким сте скоро, браћо, бојак били
  и јуначку славу задобили.
  Бог ће дати, за његово име,
  да јунаштво наше поновите
  и Махмута пашу разбијете.
  иска позна што су Црногорци."
  Црногорци када разумјеше
  којизи се онден намјерише,
  у свакога срце узиграло
  од јуначке жеље и радости.
  Барјактари развише барјаке,
  четовође војску поставише
  све по реду племе до племена.
  Па кад сјутра зора забијеље,
  прије но је огријало сунце,
  подиже се Махмуте везире
  и постави у ширину војску
  од зелене горе Височице
  до Команах и Ораховице:
  то ће бити хода два сахата.
  Тридест хиљад' на шест ударише,
  живијем се огњем погонише
  по мејдану тамо и овамо;
  а кад било дневи око подне.
  Црногорци бога поменуше,
  једнокупно пушке опалише
  а једанак јуриш учинише,
  ћерајући, Турке сијекући,
  а друг друга често кликујући
  да освете зулум и срамоту
  од Махмута паше учињену.
  Сад да ти је видијети, побре,
  ви тезове младе Црногорце
  (они јесу срца Краљић Марка
  и деснице војеводе Јанка)
  како муте и разгоне Турке
  кано вуци у планину овце.
  Мили боже, на свему ти хвала,
  камо сила Махмута везира?
  Јутрос бјеше силан и бијесан
  иа ђогата коња големога,
  с голом сабљом у руци јуначкој,
  оштру сабљу бјеше повадио
  да сијече црногорске главе,
  нагоњаше своје на јунаштво,
  да пороби мало и велико
  и опали огњем свеколико;
  а сад виђох црногорско момче
  које носи главу Махмутову;
  друго капу, а треће доламу,
  и четврто сабљу оковану,
  пето вељу пушку сермалију,
  шесто мале пушке позлаћене,
  седмо јаше коња Махмутова;
  а остали витези јунаци,
  сваки носи бјелег од Турчина
  крвавијех руках до лакатах:
  неки једну, неки двије главе,
  неко и три, неко и четири,
  неки носе зелене барјаке,
  многи пушке, сабље и гадаре.
  виши дио сребром оковане,
  неки носе чалме и доламе,
  неки воде коње седланике.
  Ето, побре, сад јуначке дике,
  па нек сваки вазда бога хвали
  и велико име боже слави!
  Ту погибе цвијет од Тураках,
  а господа старијех оџаках
  од Призрена и од Вучитрна,
  од Косова и од Пријепоља,
  Митровице и од Ђаковице,
  и од Пећи, Хаса и Гусиња,
  од Бихора и од Колашина,
  од равнога мјеста Бјелопоља
  и пространа шехер-Боскопоља,
  од Тирана и од Албасана,
  од Каваје, Љеша и Мокрина,
  од Валоње и од Дибре доње,
  од Водена и од Тепелена,
  и Улциња, бијелога града,
  још од тврдог Скадра на Бојану,
  и крвава Спужа на крајину,
  и гиздаве варош-Подгорице.
  Ал' утече паша Ибрахиме;
  ево и он утећи не хћаше,
  но га срећа нанијела бјеше
  на Лазара попа Кнежевића
  од равнога мјеста Љешкопоља,
  изнесе га на плећи јуначке.
  То је било кад се и чинило.

  ---

  Освета братска

  (1798. год.)

  Ситна књига од Цетиња мину,
  од Цетиња од Петра владике,
  а отиде преко Горе Црне
  право, здраво Нахијом Катунском
  на крваву Чеву на крајину,
  а на руке Перку Шалетићу:
  "Чуј ме, Перко, вјерна моја слуго!
  Мож ли знати, давно није било,
  кад населих село на крајину
  од све Босне и Херцеговине:
  на то равно поље на Трешњево
  ја населих Цуце и Бјелице;
  такви су ме гласи допанули
  јере су се они завадили
  око земље поља на Трешњево.
  По ме чујеш, вјерна слуго моја,
  брзо скочи на ноге јуначке.
  узми собом седам осам другах,
  хајде пођи на поље Трешњево
  да умириш Цуце и Бјелице:
  и кад би их умирио, слуго,
  дођи к мени на Цетиње равно."
  Већ кад Перка књига допанула,
  али јунак па ноге скочио,
  узе с собом седам осам другах
  и отиде преко Чева равна,
  доклен дође на пол"е Трешњево,
  на дворове војводе Вуксана;
  војвода га дочекива дивно.
  Кад ујутру јутро освануло,
  али рано рани Шалетићу
  и окупи Цуце и Бјелице,
  те су пред њим даву учинили.
  Погоди их Шалетићу дивно
  и умири племе на крајину.
  Али вели војвода Вуксане:
  "Слушај мене, Перко Шалетићу,
  ја те молим како старијега:
  ситна ме је књига допанула
  од Никшићах, града на крајину,
  од Турчина Кучевић Ахмета,
  да изидем да се састанемо
  у Рудине па Јабуку равну
  да од мира вјеру ухватимо
  I ри мјесеца од године данах,
  да издигну с овцам' у Рудине,
  јер не смједу од Црногорацах.
  Послушај ме, Перко Шалетићу!
  Ја бих њима на станак изиша,
  но ме Цуце послушати неће,
  а тебе ће добро послушати
  и сва листом Нахија Катунска,
  и твоја ће вјера бити тврда."
  А кад чуо Перко Шалетићу,
  али јунак на ноге скочио,
  с собом узе десетак јунаках,
  иа он пође уз Трешњево равно,
  доклен Перко на Рудине дође,
  на Рудине на равне Јабуке,
  и ту нађе Кучевић Ахмета,
  око њега двадесет грађанах.
  Кад се стали два добра јунака,
  за б'јеле се руке ухватише,
  питају се за мир и за здравље,
  па сједоше један до другога,
  а остали - ђе је мјесто коме.
  Свакијем се збором зађедоше
  и у томе вјеру ухватише:
  три мјесеца од године данах
  да нам буде ова вјера тврда.
  И кренуше да се раздвајају,
  али вели Кучевић Ахмете:
  "Слушај мене, Перко Шалетићу!
  Отишла је чета од Никшићах,
  а пред четом градска буљубаша
  Јуса Љуца, да га бог убије,
  но се данас уз Јабуку чувај."
  За то Перко ни хабера нема,
  но Шалетић уз Јабуку пође;
  а кад мало био понапријед,
  а ево ти чета од Никшићах,
  ухватили кланце и богазе;
  а ево ти млади Црногорци,
  иде један напрема другога,
  а најпрви Перко Шалетићу.
  Наљегоше на крвави кланац;
  али турске пушке попуцаше,
  прва пушка пуче од Тураках
  Јусе Љуце, да га бог убије,
  и погоди Перка Шалетића,
  сломила му ногу у кољену.
  Ала банда, завргла се кавга!
  Али турске пушке попуцаше,
  пуче танка пушка од Тураках,
  а погоди голема јунака,
  од Бјелицах Васовића Коста,
  посред паса, не даде му гласа.
  Али рањен Перко покликнуо:
  "Ђе си, брате, Шалетићу Ђуро,
  ево су ме ране допануле,
  десна ми је нога саломљена;
  од ране ми ништа бити неће,
  но ме хоће жива посјећ Турци."
  Ал' да видиш Шалетића Ђура
  ђе на Перка рањенога дође.
  од образа пали џефердара
  а погоди доброга Турчина,
  од Никшићах Њухаревић Деда,
  међу очи у турачку главу, -
  ни жива га земља не шчекива;
  паде Турчин низ добра дорина,
  али Ђуро јуриш учинио,
  те посјече главу од Турчина
  и узе му свијетло оружје.
  Али пуче пушка црногорска,
  с Велестова Ремиковић Живка,
  а погоди доброга Турчина,
  од Никшићах Скочић барјактара,
  на зло га је мјесто погодио
  ,међу токе у прси широке;
  паде Турчин у зелену траву.
  Ал' да видиш доброга јунака
  а од Чева Шалетића Ђура:
  на Турчина јуриш учинио,
  и посјече од Турчина главу
  и узе му главу и оружје.
  Побјегоше уз Јабуку Турци,
  угнаше их низ Рудине равне,
  на Рудине боја раздвојише;
  грдни Турци бјеже пут Никшићах
  оставише струке и саруке,
  оставише торбе и обућу,
  чуку собом мртве и рањене.
  Ал' да видиш Шалетића Ђура
  кад до Перка рањенога дође
  и донесе двије турске главе;
  али вели Перко Шалетићу:
  "Благо мени, мили брате Ђуро,
  нијесу ми ране од видања,
  ма ми није жао умријети,
  ти си мене добро осветио
  кад посјече двије турске главе;
  но направи дрвена носила
  и носи ме на Трешњево равно,
  на дворове војводе Вуксана.
  И чуј добро, мили брате Ђуро:
  ја ти тешки аманет предајем,
  немој мене копат у Трешњево,
  но ме носи Чеву на крајину,
  па ћеш мене укопати дивно,
  јер од ранах извидат се нећу."
  Али Ђуро направи носила,
  и он носи Перка рањенога
  доклен с њиме на Трешњево дође,
  на дворове војводе Вуксана.
  Ту су ноћцу преноћили црну,
  држи Ђуро Перка под рамена:
  а кад ноћи испред зоре било,
  гад се Перко с душом разд'јелио;
  па ми носи Ђуро брата свога,
  донесе га на Чево крваво,
  укопа га и ожалова га.

  ---

  Бој за Пасиште

  (око 1799. год.)

  Мили боже, па свему ти хвала,
  ка покличе Радојев Савићу
  у зелено поље Лукавицу;
  Савић викну ка да соко крикну,
  баш у расвит зоре на истоку:
  "Чекајте се, градске буљубаше,
  ево вама Савић на торине,
  за Савићем пет стотин Пиперах;
  вријеме је да се обидемо
  око равна поља Лукавице:
  једна паша, а двоје чобанах,
  го не може више поднијети,
  не слажу се овце с вуковима
  нити могу Турци са Србима.
  Но јесу л' се буле преобуле
  да не скачу босе по камену,
  да Пипере јутрос не гријеше?"
  Оћаху му одговарат Турци,
  но пиперска ђеца не дадоше,
  но милога бога поменуше,
  на катуне турске ударише.
  Мили боже, на свему ти хвала,
  како сину Лукавица равна
  од брзога праха и олова:
  пушка грми на четири стране,
  нож сијева, крв се пролијева,
  стоји цика мало и велико,
  помами се турско свеколико!
  Кад огрија сунце Лукавицу,
  ал' у Стрмац имаш шта виђети:
  су три стране иду три плијена.
  Ал' кликује Стаков Радоване:
  "Јес' у живот, Радојев Савићу,
  ал' си јутрос, брате, погинуо,
  ка на јаку удари Тураках?"
  Тада кликну Радојев Савићу:
  "Мој соколе, Стаков Радоване,
  хвала богу на његову дару,
  јошт ми није друга погинуло;
  но погледај, брате Радоване,
  Стијењане, моје соколове,
  и остале што су око мене,
  није мене без биљега друга,
  што не носи биљег од Тураках:
  неки главу, а неки оружје,
  неки жива роба ухватио.
  Но погледај, Стаков Радоване.
  у широко поље Лукавицу.
  ево иде сила од Тураках,
  а пред њима градска буљубаша,
  Хаџи-Мушо на коња мркова,
  и оће нас сила притиснути,
  много од нас јадах учинити,
  е је наша посустала војска
  по планини разгонећи Турке."
  Кад изљегли Лукавици Малој,
  лијепо ти бјеше погледати
  кад се турски плијен саставио:
  пет хиљада дробне животиње,
  а хиљада коњах и воловах,
  а за њима војске пет стотинах.
  све Пипера, љута убојника.
  Него ево муке и невоље,
  е их стиже поточ од Тураках,
  Хаџи-Мушо на коња мркова,
  за хаџијом од града грађани;
  на Пипере јуриш учинише,
  Пипери се добро препадоше,
  но бог даде и срећа њихова
  те Пипере срете помоћ мала
  од Лијешња и од Дубокога,
  те Пипере добро изручише.
  Него викну Радојев Савићу:
  "Ха, Пипери, моји соколови,
  бјелодано да се обидемо,
  да видимо ко је за јунаштво!"
  Тад Пипери на Турке удрише;
  бог им даде и срећа јуначка,
  посјекоше градску буљубашу,
  Хаџи-Муша на коња мркова.
  Кад погибе турска буљубаша,
  тада Турци плећи обратише
  низ широко поље Лукавицу
  ту десетак посјекли Пипери,
  и на то су боја раздвојили.
  Но дозива пандур-баша Мујо,
  он дозива Радојев Савића:
  "О Савићу, од Пиперах главо,
  је ли тебе когођ погинуо
  од турскога боја несретнога?"
  Али њему Савић говораше:
  "Што ме питаш, право ћу ти казат:
  Пипера ми није погинуло
  тек сте једно момче обранили,
  са Стијене Савова Мушику,
  од ране му ништа бити неће;
  но бога ти, пандур-баша Мујо,
  колико је погибло Тураках
  од нашега боја жестокога,
  јер нијесам избројио главе?"
  Одговара пандур-баша Мујо:
  "Хајде збогом, Радојев Савићу,
  изгуби ми тридест и једнога,
  да не види була ниједнога,
  а сувише робље поробљено -
  теже ми је него мртве главе;
  ти ме доби јутрос на јунаштво,
  доби јутрос двије Лукавице
  и Требијеш, зелену планину, -
  нека ти их, честите ти биле.
  већ се на њих не враћају Турци!

  ---

  Осман Капетан и Пјешивци

  (око 1800. год.)

  Пију вино аге од Никшићах
  на бијелу хару Мушовића,
  међу њима Осман капетане,
  до Османа Њухаревић Салко,
  с друге стране Никчевићу Пејо,
  до њих агах двадест и четири.
  Пошто су се накитили вина,
  о свачем се Турци зађедоше,
  ма све Турци зборе о јунаштву,
  ко је бољи јунак на крајини.
  Рече ага Њухаревић Салко:
  "Нема у нас бољега јунака
  од ускока Пеја Никчевића."
  Сви му аге ријеч пофермаше,
  но не хоће Осман капетане,
  већ је Осман ријеч бесједио:
  "Каменом се похвалили, Турци,
  што хвалите Пеја Никчевића?
  Нит' је јунак нит' га је родио:
  да је јунак Пејо Никчевићу,
  не би сјека браћу Стубичане,
  не би своја поломио крила,
  не би сјека остале Пјешивце.
  А да би му шаке запануло,
  што би од нас Пејо учинио
  кад сијече тако Стубичане?"
  To жа Пеју на свијету било,
  насрди се, на ноге скочио,
  а шарени чибук припалио,
  отиште се граду низ чаршију
  докле Пејо дође пред џамију,
  а ту нађе свога побратима,
  побратима, Ахмет Мустафагић'.
  Виђе Пеја Ахмет Мустафагић,
  позна Пеја е се насрдио,
  па се с њиме Турчин разговара:
  "Што си ми се, побре, насрдио?
  Еја су те Турци прекорели
  на несретну хару Мушовића?"
  - "О Ахмете, мио побратиме,
  љуто су ме Турци прекорели,
  од укора живјети не могу;
  но, Ахмете, богом побратиме,
  ка си скоро из чете дошао,
  да нијеси шићар уходио,
  шићар вељи за мало дружине,
  ђе би наша чета шићарила
  али коју главу уграбила?"
  Но му Ахмет ријеч говораше:
  "Јесам скоро из чете дошао,
  добар сам ти шићар уходио
  у Њивице у Лијешће Горње:
  б'јеле овце Мркоја сердара;
  код овацах нигђе нико нема
  до лудога Нешка и Мијушка,
  они поје овце на Жљебове;
  ту можемо њима ударити
  и бијеле овце плијенити,
  а посјећи Нешка и Мијушка
  без мртвога и рањена друга."
  Тада њему Пејо говорио:
  "Не, Ахмете, богом побратиме,
  е су овце Мркоја сердара,
  он нагледа Нешка и Мијушка,
  да му ђецу не покољу Турци;
  Мркоје је јунак за јунаштво,
  оће нашу чету ископати."
  С тијем ти га претурио побре.
  те не смјеше удрит на Мркоја.
  Но му опет Ахмет бесједио:
  "Ја сам други шићар уходио
  за Купићем, зеленом планином,
  на широку Локву Радојеву,
  пребијеле овце Љешковића;
  код овацах нигђе нитко нема
  до самога Живковић Лазара,
  и с њиме је попадија млада
  те узврће овце по планини,
  а Лазар се у планину чува,
  а од тебе, Пејо побратиме."
  Па се дигли оба побратима
  и пођоше хару Мушовића,
  па говоре Осман капетану:
  "Чуј нас добро, Осман капетане:
  ми хоћемо чету подигнути,
  повести је у племе Пјешивце,
  да са малом четом ударимо
  на широку Локву Радојеву,
  а с трах нас је, бојимо се љуто,
  ере ће не претећи Пјешивци,
  те ни добре погубити главе;
  већ подигни од града грађане,
  сведи војску низа Сливе равне
  те зађеди боја с Пјешивцима,
  да изручиш Пеја и Ахмета."
  Капетан је на ноге скочио,
  те окупи од Никшићах Турке,
  па тек свану зора на истоку,
  поведе их низа Сливе равне
  и заметну боја с Пјешивцима.
  Пушке грме, кличу се јунаци,
  коњи фиште, соколови пиште,
  а криве се сехратлије Турци,
  сне спомињу Мркоја сердара
  и Никчевић Ивана и Марка,
  е су оба од боја јунака.
  Бој зачуо Пејо и Ахмете,
  па скочише из горе зелене
  и удрише на бијеле овце,
  и бијеле овце заврнуше.
  Ма Турцима лоша срећа била:
  утече им млада попадија
  и дијете Живковић Лазаре,
  хабер даше у племе Пјешивце
  с им Турци плијенише овце.
  Мало било, много не трајало,
  док им мала помоћ прискочила,
  прискочила два Голичевића,
  тс у задње Турке ударише,
  посјекоше двије турске главе,
  Џулуповић Уса и Абдију;
  па је друга помоћ прискочила,
  друга помоћ, два Рогановића,
  и Турцима штету учинише,
  изагнаше Турке из плијена;
  па је трећа помоћ прискочила,
  од Церова два Вукићевића,
  у средње су Турке ударили:
  Марко туче, а Бојица сјече,
  а стари их Шутан нагоњаше -
  четири су главе откинули.
  Мало било, много не трајало,
  удари им змија испријека,
  љута змија Контић Радосаве;
  када њега Турци опазише,
  утекоше Турци без обзира.
  В што ћу ти лакрдију дуљит:
  кад погибе Ахмет Мустафагић,
  који бјеше чете арамбаша,
  сва је турска чета погинула,
  од Тураках нико не утече
  до ускока Пеја Никчевића,
  а и Пејо утећ не оћаше,
  но га лаке ноге унијеше.
  Пјешивци се наједно скупише,
  мало другах, двадест и четири.
  Избројише посјечене главе:
  ал' су главах петнаест посјекли;
  ма је боља Ахметова глава
  него пола никшићкога града!

  ---

  Разур Вранићах

  (око 1800. год.)

  Прошета се Вранић Мухамеде
  до сараја Коскић Ахмет-бега,
  ал' му вели Вранић Мухамеде:
  "Господаре, Коскић Ахмет-бего,
  да ми дадеш седамдесет другах
  од оџаках од подгоричкијех,
  од оџаках добријех јунаках,
  да затворим два влашка племена.
  да поведем Турке у Враниће,
  да се на нас чета не подигне.
  чета мала од Горице Црне,
  и да до нас не доходе војске."
  Но говори Коскић Ахмет-бего:
  "О Турчине, Вранић Мухамеде,
  хајде бирај седамдесет другах,
  од оџаках добријех јунаках,
  па их води у твоје Враниће,
  и даћу ти харач за дружину!"
  Он изабра седамдесет другах,
  од оџаках добријех јунаках,
  одведе их Туре у Враниће.
  Кад западе Туре у Враниће,
  не да чети од Брђанах доћи,
  од Пиперах, ал' од Црне Горе.
  Но зачуо Радојев Савићу,
  па покупи три четири друга,
  и пред њима Бећковић Павића,
  те отиде с њима низ Лазине,
  доклен дође на врх од Тријепча.
  те замјери вранићке пандуре,
  у Враниће, краје подгоричке.
  многе коње и бијеле овце;
  па говори Радојев Савићу:
  "Барјактаре, Бајовић Павићу,
  смијемо ли ударит Турцима?"
  Но му тадер Павић говораше:
  "Ој мој брате, Радојев Савићу,
  велика је сила од Тураках,
  страх је мене и бојим се љуто
  јере ће нам погинут Пипери."
  На то Савић говори Павићу:
  "Хајде мене покупи Пипере,
  јер су, брате, пресилили Турци,
  ако бог да, хоће погинути!"
  Тадер Павић послуша Савића,
  и Пипере бјеше покупио
  на широко поље Стрганицу,
  и пред њима сердар Шушовићу.
  Тадер Паун говори Савићу:
  "О Савићу, наша купивојско,
  немој зађет рају сиротињу,
  да нас, брате, не укуне раја."
  Но му тадер Савић говорио:
  "А не бо ј се, сердаре Пауне.
  а нећемо зађет сиротињу.
  но на силне Турке у Враниће."
  Па су Зету воду прегазили
  а на троје разд'јелише војску:
  пред једном је сердаре Пауне,
  а пред другом Радојев Савићу,
  а пред трећом барјактар Павићу;
  Савић иде с војском на пандуре,
  а Шушовић у Њиве Вранићке
  да он чека силну Подгорицу,
  а барјактар Павић у Враниће
  па бијеле овце подгоричке.
  Кад свануло и огрија сунце,
  ал' се једно стадо отворило -
  од Лужана Вратница Шћепане:
  бјеше Шћепан родом Црногорац
  а побратим Бајовић Павића.
  Жао бјеше Бајовић Павићу
  да погине Вратница Шћепане,
  но му вика из грла бијела:
  "Бјеж, Шћепане, зло ти јутро било,
  Пипери те јутрос посјекоше!"
  Не кће Шћепан мучке бијежати,
  пушку меће, а из грла виче,
  а Турчина Вранић Мухамеда:
  "Зло ти јутро, Вранић Мухамеде,
  Пипери ти јутрос ударише!"
  А кад зачу Вранић Мухамеде,
  он глас даде брзо Подгорици,
  брзо силна дође Подгорица.
  А кад виђе сердар Шушовићу,
  папучи се сердар на Павића,
  војску купи, а гласове даје,
  па је тадер сердар говорио:
  "О Пипери, моја браћо драга,
  ко ћ' изметат пушку на Турчина
  без Стијене али Рогамљанах -
  да бог да му пуста останула!
  Но ми хајте дома да идемо."
  Пипери га бјеху послушали,
  сви Пипери за њим отидоше;
  сам остаде Рогам и Стијена;
  а кад дође силна Подгорица,
  угнала их уз Рупу Вранићку,
  хоћаху их похватати живе.
  Но кад виђе Радојев Савићу,
  узе собом седам осам другах,
  па је с банде заминуо Турке;
  танкој пушки живи огањ даде,
  те погоди Тура Ђечевића,
  па му добру одсијече главу.
  Халакнуше, бога споменуше,
  а у Турке јуриш учинише,
  седамнаест посјекоше главах;
  још толико посјећи хоћаху,
  но се нагна јунак на јунака,
  од Стијене Новељић Никола
  на Турчина Ђечевић Мехмеда;
  ћаше Ника ухватит Турчина,
  но ми Турчин пушку опалио,
  те Николи срце опалио;
  пуче друга, обали Мехмеда,
  узеше му главу и оружје.
  Сви се врсни Турци побираше
  од оџаках од подгоричкијех,
  побираше, те испогибаше,
  и погибе Вранић Мухамеде;
  и на томе боја раздвојише.

  ---

  Освета Бајова

  Књигу пише Вујошев Шабане
  са Језерах испод Дурмитора,
  оправи је у Морачу Горњу,
  а на руке Мијату сердару:
  "О Мијате, драги побратиме.
  јеси л' чуо, јеси л' разумио,
  побратиме, што је прије било.
  кад је Пивски Бајо ударио,
  ударио на Грдијевића,
  те му грдно и жалосно било?
  Тадер му је друштво погинуло,
  он утече у Приморје равно -
  већ се амо не поврну Бајо,
  остаде нам неосвећен Бајо.
  Сада ево згоде превелике:
  Тара вода спала на газове;
  покупи ми једну чету малу,
  немој чету, но велику војску,
  хајде мени на Језера равна
  да идемо преко Таре ладне
  да удримо на Грдијевиће,
  нећемо ли осветити Баја!"
  Кад Мијату танка књига дође
  те видио што му књига пише.
  он окупи морачке главаре,
  а међу њих Мину Радовића.
  па казује што је и како је.
  А бијаше Мина говорио:
  "О Мијате, драги побратиме.
  да отидеш у Језера равна
  до нашега богом побратима.
  да ви чету једну окупите,
  те водите у Грдијевиће,
  те паланке турске уходите.
  Ако видиш лијепе прилике
  ђе можемо њима ударити
  и нашега Баја осветити,
  ви ћете ми књигу оправити,
  ја ћу вама војску покупити
  и извести на Језера равна-"
  А кад Мијат ријеч разумио,
  из подрума изведе кулаша,
  оседла га и опусати га,
  притеже му на споне колане;
  па износи торбу обрамницу,
  објеси је коњу о ункашу,
  о ункашу дебелу кулашу,
  и дебела заузда кулаша,
  прекрсти се, сједе на кулаша.
  Оде Мијат уз Морачу Горњу,
  на Јаворје здраво излазио;
  ту дебела одсједе кулаша
  а сведе га у Тушину равну,
  па дебела посједе кулаша
  отиште га уз Тушину равну
  танкој кули попа Милутина.
  Далеко га попе угледао,
  мало ближе те га сусретао:
  руке шире у лице се љубе,
  питају се за мир и за здравље,
  узеше се за бијеле руке,
  па одоше на попову кулу;
  за готову софру засједоше,
  па се хладна вина накитише
  а о свачем хеглен заузеше,
  а највише о добру јунаштву.
  То бијаше попе говорио:
  "О Мијате, драги побратиме,
  та доклен си коња замучио?"
  "Богме, побро, у Грдијевиће,
  да паланке турске уходимо,
  да ако нам бог и срећа даде,
  нећемо ли њима ударити
  да нашега Баја осветимо."
  А кад чуо попе Милутине,
  ту га попе добро научио,
  а отолен на ноге скочили.
  Мијат свога посједе кулаша,
  па окрену уз Језера с њиме.
  А кад био ниже Дурмитора,
  танкој кули Вујошев Шабана,
  далеко га Шабан опазио,
  мало ближе те га сусретао.
  Мијат свога одсједе кулаша,
  руке шире у лице се љубе,
  питају се за јуначко здравље,
  па одоше Шабановој кули.
  Пише вино за неђељу данах;
  тада Мијат бјеше говорио:
  "О Шабане, драги побратиме,
  ја нијесам ожеднио вина,
  имам вина и код моје куле,
  све у име бога милоснога
  а у здравље мога господара,
  господара Петровић владике;
  но сам доша, драги побратиме,
  да идемо у Грдијевиће
  да паланке турске уходимо.
  можемо ли њима ударити."
  То рекоше, на ноге скочише,
  припртише торбе обрамнице.
  претурише струке сингавице,
  гранајлије пушке дохватише,
  па пођоше уз Језера равна;
  док сиђоше Тари води хладној.
  седам осам другах сакупише.
  Тару воду здраво прелазише;
  док изишли на Бобово равно,
  ту их б'јели данак оставио.
  а тамна их ноћца прихватила:
  и хајдуци здраво прегазили
  све Бобово и Ограђеницу,
  и Љубичну, зелену планину.
  па сађоше у Грдијевиће.
  Ту их тавна ноћца оставила.
  а бијели данак прихватио.
  виш' паланке турске заданили;
  ту су били и два и три дана,
  док паланке турске уходили,
  па отолен на ноге скочише.
  Куд год пошли, на Језера дошли.
  па отолен књиге накитише,
  оправише у Морачу Горњу
  на војводу Мину Радовића:
  "Хај на ноге, крвава газијо,
  паланке смо турске уходили,
  војску купи, на Језера ходи!"
  А другу су књигу направили,
  оправили у Тушину равну.
  а на руке попу Церовићу:
  "Милутине, попе Церовићу,
  војску купи на Језера ходи!"
  Кад војводи танка књига дође.
  Морачане листом окупио:
  "На ноге те, моји соколови!"
  А сахију једну оправио,
  оправио у Љевишта равна,
  на Ускоке, на турске крвнике:
  "На ноге те, моји соколови,
  дођ'те брзо на Јаворје равно!"
  А војвода посједе ђогата,
  на Јаворје војску искупио;
  ту је своју војску пребројио,
  таман на број пет стотинах друге
  и кренуше уз Језера с њоме
  танкој кули Вујошев Шабана.
  Док ево ти попе Милутине,
  око њега другах пет стотинах.
  До два су их побра опазили,
  те су своју војску сусретали:
  преко Таре окренуше војску.
  А кад били на Бобово равно,
  ту су једно оставили друштво,
  а пред њима Таушана Рада,
  да их чува од Колашинацах.
  Ту их тавна ноћца оставила,
  док су сашли у Грдијевиће,
  па ту Мијат разредио војску;
  он разреди на четворо војску,
  а дружини бјеше говорио:
  "Немој који отклен ударити
  док ја дођем пред турску паланку,
  док ја зовнем Меховића Муја,
  јер је силан турски буљубаша."
  А да видиш сердара Мијата!
  Кад опучи зора од истока,
  привуче се пред бијелу кулу,
  пак завика грлом и авазом:
  "О Турчине, Меховићу Мујо,
  ја сам чуо јеси јунак добар.
  а ни мене не куди дружина:
  но изиди пред бијелу кулу,
  јер те зове Мијате сердаре."
  Турчин скочи из мека душека,
  изнад себе дохвати шишану;
  десном руком отворио врата,
  у лијеву изнесе шишану,
  па зарати везену шишану.
  А да видиш сердара Мијата:
  он зарати свога џефердара,
  принесе га оку и образу,
  па окрену јунак на јунака:
  Мијатова пушка уграбила,
  те Турчина добро погодила
  под ал-калпак, у чело јуначко, -
  све му чело пуче на четворо!
  Паде Турчин на долину мртав,
  Турчин паде, а Мијат допаде,
  те му русу посијече главу
  и скиде му везену шишану.
  Док загрмље са четири стране,
  на паланке турске ударише.
  Да је коме стати те гледати:
  пушке брече, а јунаци јече,
  нож сијева, крвца се прол'јева!
  Таман тридест главах посјекоше
  и доста им јада направише,
  и паланке турске похараше,
  похараше па их запалише,
  и пл'јенише овце и говеда,
  и велике коње и волове.
  Ту велики шићар задобише
  и идоше здраво и весело.

  ---

  Почетак буне против дахија

  (1804. год.)

  Боже мили, чуда великога,
  кад се хћаше по земљи Србији,
  по Србији земљи да преврне
  и да друга постане судија!
  Ту кнезови нису ради кавзи,
  нит' су ради Турци изјелице,
  ал' је рада сиротиња раја,
  која глоба давати не може
  ни трпити турскога зулума,
  и ради су божји угодници,
  јер је крвца из земље проврела.
  земан дошо, ваља војевати,
  за крст часни крвцу прољевати,
  сваки своје да покаје старе.
  Небом свеци сташе војевати
  И прилике различне метати
  виш' Србије на небу ведроме.
  'Ваку прву прилику вргоше:
  од Трипуна до Светога Ђурђа
  сваку ноћцу мјесец се хваташе
  да се Срби на оружје дижу,
  ал' се Срби дигнут не смједоше;
  другу свеци вргоше прилику:
  од Ђурђева до Дмитрова дана
  све барјаци крвави идоше
  виш' Србије по небу ведроме
  да се Срби на оружје дижу
  ал' се Срби дигнут не смједоше:
  трећу свеци вргоше прилику:
  гром загрми на Светога Саву,
  усред зиме, кад му време није.
  сину муња на часне вериге,
  потресе се земља од истока
  да се Србљи на оружје дижу,
  ал' се Србљи дигнут не смједоше;
  а четврту вргоше прилику:
  виш' Србије на небу ведроме
  ухвати се сунце у прољеће,
  у прољеће на Светог Трипуна,
  један данак три пута се хвата
  а три пута игра на истоку.
  То гледају Турци Биограци
  и из града сви седам дахија:
  Аганлија и Кучук-Алија
  и два брата, два Фочића млада,
  Мехмед-ага и с њиме Мус-ага,
  Мула-Јусуф, велики дахија.
  Дервиш-ага, градски таинџија,
  старац Фочо од стотине љета.
  Све седам се састало дахија
  Биограду на Стамбол-капији,
  огрнули скерлетли бињише,
  сузе роне а прилике гледе:
  "Алах, кардаш, чуднијех прилика!
  Оно, јолдаш, по нас добро није."
  Па од јада сви седам дахија
  начинише од стакла тепсију.
  заграбише воде из Дунава,
  на Небојшу кулу изнесоше,
  на врх куле вргоше тепсију,
  у тепсију зв'језде похваташе
  да гледају небеске прилике,
  што ће њима бити до пошљетка.
  Око ње се састаше дахије,
  над тепсијом лице огледаше.
  Кад дахије лице огледаше,
  све дахије очима виђеше:
  ни на једном главе не бијаше.
  Кад то виђе све седам дахија,
  потегоше наџак од челика,
  ге разбише од стакла тепсију,
  бацише је низ бијелу кулу,
  низ бијелу кулу у Дунаво,
  од тепсије нек потрошка нема;
  па од јада сви седам дахија
  пошеташе брижни невесели
  низ Небојшу, кулу Јакшићеву,
  одшеташе у кафу велику,
  пак сједоше по кафи великој,
  све сједоше један до другога,
  старца Фочу вргли у зачеље,
  бијела му брада до појаса;
  пак повика све седам дахија:
  "К нама брже, хоце и 'ваизи,
  понесите књиге инџијеле,
  те гледајте што нам књиге кажу,
  што ће нама бити до пошљетка."
  Потекоше хоџе и 'ваизи,
  донесоше књиге инџијеле;
  књиге гледе, грозне сузе роне,
  дахијама овако говоре:
  "Турци браћо, све седам дахија,
  'вако нама инџијели кажу:
  кад су 'наке бивале прилике
  виш' Србије, по небу ведроме,
  ев' од онда пет стотин' година,
  гад је српско погинуло царство.
  Ми смо онда царство задобили
  и два влашка цара погубили:
  Константина насред Цариграда,
  украј Шарца, украј воде хладне,
  и Лазара на пољу Косову.
  Милош уби за Лазу Мурата,
  ал' га добро Милош не дотуче,
  већ све Мурат у животу бјеше
  док ми српско царство освојисмо;
  онда себи везире дозива:
  "Турци браћо, лале и везири,
  ја умријех, вама добих царство,
  него ово мене послушајте
  да вам царство дуговјечно буде:
  ви немојте раји горки бити,
  веће раји врло добри буд'те;
  нек је харач петнаест динари,
  нек је харач и тридест динари,
  не износ'те глоба ни пореза,
  не износ'те на рају биједа;
  не дирајте у њихове цркве,
  ни у закон, нити у поштење;
  не ћерајте освете на раји
  што је мене Милош распорио -
  но је срећа војничка дон'јела:
  не може се царство задобити
  на душеку све дуван пушећи;
  ви немојте рају разгонити
  по шумама да од вас зазире,
  него паз'те рају ка синове;
  тако ће вам дуго бити царство.
  Ако л' мене то не послушате,
  већ почнете зулум чинит раји,
  ви ћет' онда изгубити царство.' -
  Цар умрије, а ми остадосмо,
  а ми нашег цара не слушасмо,
  већ велики зулум подигосмо:
  погазисмо њихово поштење.
  свакојаке б'једе износисмо.
  и на рају глобе навалисмо.
  и грјехоту богу учинисмо.
  Сад су 'наке постале прилике.
  сад ће неко изгубити царство:
  не бојте се краља ниједнога
  краљ на цара ударити неће,
  нити може краљевство на царство.
  јер је тако од бога постало -
  чувајте се раје сиротиње!
  Кад устане кука и мотика,
  биће Турком по Медији мука.
  у Шаму ће каде проплакати,
  јера ће их раја уцв'јелити.
  Турци браћо, све седам дахија,
  тако наши инџијели кажу
  да ће ваше куће изгорјети,
  ви дахије главе погубити;
  из огњишта пронић ће вам трава
  а мунаре попаст паучина,
  неће имат ко језан учити;
  куд су наши друми и калдрме.
  и куда су Турци пролазили
  и с коњскијем плочам' задирали,
  из клина ће поникнути трава,
  друмови ће пожељет Турака.
  а Турака ниђе бити неће!
  Тако књиге инџијели кажу."
  Кад то чуше сви седам дахија,
  све дахије ником поникоше
  и преда се у земљу погл'аше -
  с књигом не зна нико бесједити
  ни како ће књизи отказати:
  старац Фочо подавио браду.
  па је б'јелу са зубима гризе,
  ни он не зна с књигом бесједити.
  већ се и он томе послу чуди;
  не пониче Фочић Мехмед-ага.
  не пониче, већ јунак покличе:
  "Дишер, море, хоџе и 'ваизи!
  Мол'те бога и језан учите
  сваки данак, а све по пет пута.
  не брин'те се нама дахијама:
  док је нама здравља и памети
  и док нам је биоградског града.
  ми смо кадри управити градом.
  око града сиротињом рајом.
  Кад краљеви на нас војштит неће,
  како ће нам раја досадити,
  код нас има у седам дахија
  у свакога по магаза блага,
  каква блага! све мека дуката.
  а све пуста блага лежећега.
  У нас, браћо, четири дахије.
  Аганлије и Кучук-Алије
  и у мене и Мула-Јусуфа,
  у свакога има пуста блага
  небројена по двије магазе.
  Нас четири када устанемо,
  устанемо па ноге лагане,
  а магазе благом отворимо,
  просућемо рушпе по калдрми,
  на дукате покупити војску;
  пас четири велике дахије
  па четворо разд'јелити војску,
  па четворо, ко четири брата;
  поћи ћемо из нашега града
  кроз нашијех седамн'ест нахија,
  исјећ ћемо све српске кнезове,
  све кнезове српске поглавице,
  и кметове што су за потребе,
  и попове српске учитеље.
  само луду ђецу оставити,
  луду ђецу од седам година.
  пак ће оно права бити раја
  и добро ће Турке послужити.
  Док погубим кнеза Палалију
  из лијепа села Бегаљице,
  он је паша, а ја сам субаша;
  док погубим и Јована кнеза
  из Ландова села маленога,
  он је паша, а ја сам субаша;
  и Станоја кнеза из Зеока,
  он је паша, а ја сам субаша:
  док погубим Стеву Јаковљева
  из Лијевча гн'језда хајдучкога;
  он је паша, а ја сам субаша;
  и Јована кнеза из Крснице;
  док погубим до два Чарапића
  из Потока Б'јелог од Авале,
  кој' су кадри на Врачар изаћи,
  у Биоград Турке затворити.
  они с' паше, а ја сам субаша;
  док погубим Црнога Ђорђија
  из Тополе села поносита,
  који с бечким тргује ћесаром:
  он је кадар сву џебану купит
  од бијела града Варадина
  и оружје што је за потребе,
  он је кадар на нас завојштити -
  он царује, а ја субашујем;
  док погубим протопоп' Николу
  из лијепа села Ритопека,
  он пашује, а ја субашујем;
  док погубим Ђорђија Гузоњу
  и његова брата Арсенија
  из лијепа села Жељезника,
  кој' је кадар Топчидер затворит;
  док погубим протопопа Марка
  из лијепа села Остружнице,
  он је паша, а ја сам субаша;
  док погубим до два игумана,
  Хаџи-Ђеру и Хаџи-Рувима,
  који знаду злато растапати
  и са њиме ситне књиге писат,
  нас дахије цару опадати,
  око себе рају сјетовати,
  они паше, а ми смо субаше;
  док погубим Бирчанин Илију,
  оборкнеза испод Међедника -
  ево има три године дана
  откако се врло посилио:
  куд гођ иде, све крхата јаше.
  а другога у поводу води,
  он буздован о ункашу носи,
  а бркове под калпаком држи,
  он Турчину не да у кнежину;
  кад Турчина у кнежини нађе,
  топузом му ребра испребија,
  а кад Турчин стаде умирати,
  а он виче на своје хајдуке:
  "Море, слуге, тамо пашче бац'те
  ђе му гавран кости наћи неће!"
  а кад нама порезу донесе,
  под оружјем на диван изиђе,
  десну руку на јатаган метне,
  а лијевом порезу додаје:
  "Мехмед-ага, ево ти порезе,
  сиротиња те је поздравила:
  више теби давати не може!"
  ја порезу започнем бројати,
  а он на ме очима стријеља:
  "Мехмед-ага, зар ћеш је бројити?
  Та ја сам је једном избројио!"
  а ја више бројати не смијем,
  већ порезу украј себе бацим,
  једва чекам да се скине б'једа
  јер не могу да гледам у њега -
  он је паша, а ја сам субаша;
  док погубим кнеза Грбовића
  из лијепа села Мратишића,
  он је паша, а ја сам субаша;
  док погубим и Алексу кнеза
  из лијепа села Бранковине,
  и Јакова, брата Алексина -
  цар и ћесар кад се завадише,
  код ћесара обрштери бише
  и носише од злата кашкете
  попл'јенише све турске паланке.
  поробише, ватром попалише;
  цар и ћесар кад мир учинише,
  а они се цару предадоше
  и код цара кнезови посташе,
  многе Турке цару опадоше;
  седам паша што су опаднули,
  опаднули, па их поморили; -
  они паше, а ми смо субаше;
  док погубим кнеза тавнавскога,
  из Љутица Станка оборкнеза;
  док погубим кнеза мачванскога,
  с Богатића Мартиновић Лазу,
  он је паша, а ја сам субаша;
  док погубим кнеза поцерскога,
  с Метковића Ружичић Михајла,
  он је паша, а ја сам субаша;
  док запалим Рачу украј Дрине
  и погубим Хаџи-Мелентија,
  кој' је ишо преко мора сињег,
  те је влашку ћабу полазио,
  пак се узгред у Стамбол свратио
  и од цара ферман излагао
  ча стотину жутијех дуката.
  да власима богомољу гради,
  да је гради за седам година -
  пачини је за годину дана;
  ево има шест година дана
  како зида покрај цркве куле,
  а у куле набавља џебану
  и по мраку топове привлачи -
  видиш, јолдаш, да се нечем нада!
  Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
  те исјећи све српске кметове. -
  Како би нам раја додијала?"
  Све дахије на ноге скочише,
  Мехмед-аги сви се поклонише:
  "Хвала, јолдаш, Фочић Мехмед-ага!
  Твоја памет пашовати може,
  ми ћемо те пашом учинити,
  тебе ћемо свагђе послушати."
  Старац Фочо поче говорити:
  "Нуто момка и нуто памети,
  с којом р'јечи на пашалук сједе!
  Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
  узми сламе у бијелу руку,
  махни сламом преко ватре живе:
  ил' ћеш ватру са тим угасити
  или ћеш је већма распалити?
  Ви можете, и бог вам је дао,
  тако силну покупити војску,
  и поћ ћете, синко, кроз нахије;
  једног кнеза преварит можете
  и на вјеру њега домамити -
  своју ћете вјеру изгубити,
  једног посјећ, а два ће утећи,
  два пос'јеци, четири одоше:
  они ће вам куће попалити,
  ви дахије од њих изгинути.
  Ал' ви тако немојте радити.
  него мене старца послушајте!
  Ја сам гледо у нашем инџилу:
  оно наше дуго бити неће,
  него ће се промј'енити царство;
  већ се. синко, подобрите раји:
  од харача раји отпустите,
  нек је харач ко што Мурат рече;
  прођите се глоба и пореза;
  с кнезовима ви се побратите,
  кнезовима хате поклањајте,
  кметовима осредње парипе,
  с поповима у дослуку буд'те,
  не би л' и ми уз њих преживљели,
  јера наше дуго бити неће.
  А што ће вам више пусто благо?
  Да мељете, изјест не можете."
  Ал' говори Фочић Мехмед-ага:
  "Мој бабајко, не слушам те, стари!"
  То изрече, а на ноге скочи,
  а за њиме остале дахије,
  пак на граду бацише топове,
  на дукате покупише војску.
  Њих четири велике дахије,
  Аганлија и Кучук-Алија,
  Мула-Јусуф, Фочић Мехмед-ага,
  на четворо разд'јелише војску,
  њих четири, ко четири брата,
  пак на граду отворише врата
  и одоше с војском по тефтишу
  кроз њихових седамн'ест нахија.
  Првог српског кнеза преварише:
  домамише кнеза Палалију
  и у Гроцкој њега погубише;
  и Станоја кнеза из Зеока
  преварише, па га погубише
  у његовом двору бијеломе;
  преварише Марка Чарапића,
  преварише, те га погубише;
  и Гагића Јанка буљубашу
  из Болеча села маленога;
  погубише кнеза Теофана
  из Орашја Смедеревске Нах'је
  па и кнеза Петра из Ресаве;
  преварише Мата буљубашу
  из Липовца близу Крагујевца,
  те и њега млада погубише.
  Моравцима цркви допадоше
  и ту Хаџи-Ђера погубише,
  а Рувима у град опремише
  и у граду њега погубише.
  Мехмед-ага у Ваљево дође:
  Грбовић се бјеше осјетио,
  па Грбовић на страну побјеже,
  а дође му оборкнез Алекса
  и дође му Бирчанин Илија,
  обојицу хвата Мехмед-ага,
  бијеле им савезао руке,
  па их води на мост Колубари:
  а кад виђе оборкнез Алекса
  да ће Турци оба погубити,
  тад он рече Фочић Мехмед-аги:
  "Господару, Фочић Мехмед-ага.
  поклони ми живот на мејдану,
  ево теби шесет кеса блага!"
  Мехмед-ага говори Алекси:
  "Не могу те, Алекса, пустити
  да ми дадеш и сто кеса блага."
  Ал' бесједи Бирчанин Илија:
  "Господару, Фочић Мехмед-ага,
  ево теби и сто кеса блага,
  поклони ми Живот на мејдану!"
  Вели њему Фочић Мехмед-ага:
  "Не будали, Бирчанин Илија!
  Ко би горског упустио вука?"
  Мехмед-ага викну на џелата,
  џелат трже сабљу испод скута.
  те Илији одсијече главу;
  а Алекса сједе на ћуприју,
  па овако поче говорити:
  "Бог убио сваког хришћанина
  који држи вјере у Турчину!
  Ах. Јакове, мој рођени брате,
  ти не држи вјере у Турцима,
  ђе с' удесиш, удри се с Турцима!.
  Јошт Алекса говорити шћаше,
  али џелат говорит не даде,
  трже сабљу одс'јече му главу.
  Када до два кнеза погибоше
  на ћуприји насред Колубаре,
  кнез Алекса, Бирчанин Илија,
  Хаџи-Рувим насред Биограда,
  једног дана, а једнога часа,
  виш' њих јарко помрчало сунце.
  Мехмед-ага конаку похити
  не би л' још ког Срба застануо,
  да још бира ђеког да пос'јече,
  ал' кад Срби жалост опазише,
  из чаршије намах побјегоше.
  Мехмед-аги ниједан не дође.
  Кад то виђе Фочић Мехмед-ага,
  одмах позна да горе уради,
  и одмах се бјеше покајао,
  ал' се веће доцкан покајати,
  већ повика дванаест делија
  и Узуна, свога кафеџију:
  "Чујете ли, моји соколови:
  брзо добре коње посједните,
  пак трчите у село Тополу
  не би л' Црног погубили Ђорђа;
  ако ли нам сад утече Ђорђе,
  нека знате добра бити неће."
  Кад то чуше дванаест делија,
  одмах добре коње посједоше,
  и пред њима Узун кафеџија,
  отидоше у село Тополу
  у суботу уочи неђеље;
  на освитак неђељи дођоше,
  прије зоре и бијела дана,
  и Ђорђине опколише дворе,
  ударише с обадвије стране,
  а са двије стране повикаше:
  "Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!"
  Ко ће љута змаја преварити,
  ко ли њега спаваћива наћи?
  Ђорђе се је јунак научио
  прије зоре свагда уранити,
  умити се и богу молити,
  и попити по чашу ракије:
  бјеше Ђорђе прије уранио
  и отишо у доње подруме.
  Када виђе око куће Турке,
  он се њима јавити не хћеде;
  јави им се млада Ђорђиница:
  "Да бог с вама, Турци, ноћас би<
  шта тражите овђе у то доба?
  Ђорђе сада пред кућом бијаше,
  ту сад бјеше, пак некуд отиде,
  аја не знам куд Је отишао;"
  а то Ђорђе и гледа и слуша.
  Кад је Ђорђе избројио Турке,
  чашу попи, а пушку потпраши,
  узе доста праха и олова,
  па изиђе својему обору
  међу својих дванаест чобана;
  а кад дође, чобане избуди
  и овако чобанима рече:
  "Браћо моја, дванаест чобана,
  устаните, обор отворите,
  из обора ишћерајте свиње
  нека иду куда коме драго;
  а ви, браћо, мене послушајте
  и шарене пушке потпрашите,
  ако бог да те се оно стече
  што сам данас радит наумио,
  честите ћу вас све учинити,
  оковати у сребро и злато,
  а у свилу обућ и кадиву."
  Сви чобани једва дочекаше.
  ишћераше свиње из обора,
  пак шарене пушке потпрашише,
  намах они за Ђорђем пођоше.
  Оде Ђорђе право своме двору:
  а кад Турке с чобанима виђе.
  онда Ђорђе овако говори:
  "Чујете ли, дванаест чобана,
  сваки јако глајте по Турчина,
  ал' немојте пушака метати
  докле моја најприје не пукне,
  ја ћу гледат Узуна Мехмеда,
  виђећете што ћ' од њега бити."
  То изрече Петровићу Ђорђе,
  земљи паде, пушци огањ даде,
  пуче пушка, остат пуста неће:
  ђе је гледо, Ђорђе погодио,
  мртав паде Узун са кулаша.
  Кад то виђе дванаест чобана.
  намах пуче дванаест пушака, -
  мртвих паде онђе шест Турака,
  шесторица на коњма побјеже.
  Намах Ђорђе викну по Тополи,
  те сакупи јоште више друштва;
  све по трагу Турке поћераше,
  до Сибнице села доћераше,
  и ту Турци у хан побјегоше...
  Ками мајци да остати могу!
  Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
  па он викну у село Сибницу,
  Сибнићани сви му долећеше,
  ту се саста стотина јунака;
  намах Срби хана запалише,
  и тројица Турак' изгорјеше,
  а тројица пред њих истрчаше
  и Србини сва три погубише.
  На све стране Ђорђе књиге посла,
  у свих градских седамн'ест нахија,
  на кметове, селске поглаваре:
  "Сваки свога убијте субашу;
  жене, ђецу у збјегове кријте."
  Кад то чуше српске поглавице.
  намах они послушаше Ђорђа;
  сви скочише на ноге лагане,
  припасаше свијетло оружје,
  сваки свога убише субашу,
  жене, ђецу у збјег одведоше.
  Кад је Ђорђе Србље узбунио
  и с Турцима веће завадио,
  онда Ђорђе прође кроз нахије,
  па попали турске карауле,
  и обори турске тефериче,
  и удари на турске паланке,
  све паланке он турске попали,
  женско, мушко, све под мач удари,
  тешко Србље с Турцима завади.
  Турци мисле да је раја шала,
  ал' је раја градовима глава;
  уста раја ко из земље трава,
  у градове саћераше Турке.
  Трчи Ђорђе од града до града
  и грађане свагђе довикује:
  "Чујете ли, ви Турци грађани,
  на градов'ма отварајте врата,
  измеђ' себе дајте зулумћаре,
  ак' хоћете мирни да будете -
  да градове цару не кваримо;
  јер ако их ви дати нећете.
  измеђ' себе Турке зулумћаре,
  те градове раја начинила,
  градила их по девет година,
  кадра их је за дан оборити
  и са царем кавгу заметнути;
  а када се с царем завадимо,
  да устане сви седам краљева
  да нас мире, помирит нас неће:
  бићемо се, море, до једнога!"
  Тад грађани сузе прољеваху
  и Ђорђији 'вако говораху:
  Бег-Ђорђије, од Србије главо,
  даваћемо што гођ раја иште,
  не кварите царевих градова
  ни са царем замећите кавге,
  ми даћемо Турке зулумћаре."
  Па грађани устадоше Турци,
  на градове отворише врата,
  измеђ' себе дају зулумћаре,
  зулумћаре изјелице Турке,
  предају их у србињске руке.
  Боже мили и богородице,
  када Србљи докопаше Турке
  зулумћаре у бијеле руке,
  па их сташе Срби разводити
  преко поља без свијех аљина,
  без ћурака и без антерија,
  без сарука, у малим капама,
  без чизама и без јеменија,
  голе, босе топузима туку:
  "Море, баша, кам' пореза наша?"
  У по поља Ђорђе сабљу вади,
  зулумћарске одсијеца главе.
  А кад Ђорђе исијече Турке,
  исијече Турке зулумћаре,
  онда Ђорђе у градове уђе:
  што би Турак' по градов'ма 6'јелим.
  што би Турак' за сјече ис'јече.
  за предаје што би, то предаде.
  за крштење што би, то искрсти.
  Кад је Ђорђе Србијом завладо
  и Србију крстом прекрстио
  и својијем крилом закрилио
  од Видина пак до воде Дрине,
  од Косова те до Биограда,
  'вако Ђорђе Дрини говорио:
  "Дрино водо, племенита међо
  измеђ' Босне и измеђ' Србије,
  наскоро ће и то време доћи
  када ћу ја и тебека прећи
  и честиту Босну полазити."

  ---

  Бој на Чокешини

  (1804. год.)

  Полећеше два врана гаврана
  саврх Цера, изнад Чокешине,
  крвавијех кљуна до очију
  и крвавих ногу до кољена,
  салећеше у богату Мачву,
  те падоше насред Прњавора,
  на бијеле Крсманове дворе,
  баш Крсмана кнеза Вујичића.
  Ту излази љуба Крсманова,
  излазила, па је говорила:
  "Ја два врана, два по богу брата.
  јесте л' скоро са Цера планине?
  Јесте л' вид'ли цркву Чокешину
  и у цркви славна игумана
  игумана Хаџи-Костантина?
  Јесте л' вид'ли Ћурч'ју харамбашу,
  који чува страже од Турака
  с његовијех триста и три друга
  да не буде робља из Поцерја?
  Јесте л' вид'ли мога господара,
  а Крсмана кнеза Вујичића?
  Јесте л' вид'ли Ваљевца Јакова,
  та Јакова српског команданта?
  Је ли дошо Ваљевац Јакове,
  је ли дошо и довео војску?
  Је л' колико војске у Јакова?
  Отишо је Крсман пред Јакова
  да дочека војску Јаковљеву,
  под Јаковом коња да прихвати.
  Ђе је Крсман, вода г' однијела,
  што с' не нађе код својега двора?
  Турска ћу се назвати робиња
  за живота њему и за здравља;
  мене Турци јесу додијали
  свако вече двору долазећи,
  свако вече и свако ми Јутро.
  не могу им ватре надавати,
  ја како ћу хљеба нам'јесити,
  како ли ћу воде нанијети;
  сви питају куд је Крсман от'шо,
  а ја јадна казати не смијем.
  Јуче су се пушке испуцале.
  сву је Мачву тама попанула;
  није тама ода зла времена
  ни година што родити неће,
  већ је тама од прах' пушчанога."
  Ал' бесједе двије птице вране:
  "О госпођо, Крсманова љубо,
  ради бисмо добре казат гласе,
  не можемо, већ каконо јесте.
  Ми смо јутрос са Цера планине,
  а јуче смо ваздан почивали
  па бијелој цркви Чокешини.
  Виђели смо Хаџи-Костантина,
  Костантина, славна игумана,
  ђе Србиње јунак причешћује
  без канона и без испов'једи,
  јер Србиње на бој опремаше,
  заклиње их крстом и законом
  да брат брата у боју не изда;
  и вид'ли смо Ћурч'ју харамбашу,
  с његовијех триста и три друга,
  који чува страже од Турака
  да не буде робља од Поцерја;
  и вид'ли смо Ваљевца Јакова;
  у Јакова није много војске
  нема више већ триста Србова
  и четири с њиме харамбаше:
  од два брата, два Недића млада,
  Димитрије и с њим Глигорије,
  треће бјеше Дамјан Кутишанац,
  а четврти Дамјановић Панто -
  сва четири јесу једнолика
  једног раста, а једног погледа,
  једне ћуди, а једне помисли;
  на њима је рухо једнолико,
  чиста свила до земље спушћена,
  а кадифа у краћем скројена;
  све оружје у злато облито,
  у рукама пушке једнолике,
  једног харча од дванаест драма;
  на глави им капе кадифлије,
  златне ките бију по појасу;
  јадној мајци сви ти су једнаци!
  Када дође Ваљевац Јакове,
  када дође и доведе војску,
  под Јаковом Крсман коња прими,
  добра коња крилата ђогата;
  како дође Ваљевац Јакове,
  како дође и доведе војску,
  те се Јаков саста са Ћурчијом,
  у образ се они пољубише,
  ал' за здравље питат се не хћеше,
  веће одмах кавгу заметнуше.
  'Вако рече Ћурч'ја харамбаша:
  "Та Јакове, српски команданте.
  хоћеш, болан, више довест војске?
  Ако л' нећеш више довест војске,
  ја се први с Турци бити нећу,
  јер ја нисам дрво врбовина,
  кад пос'јеку да с' омладит могу,
  па да будем врба ко и била,
  већ Ћурчија, горски харамбаша.
  кад пос'јеку, омладит се нећу.
  Ја сам јунак душу огр'јешио
  и уз часне посте омрсио,
  у Љешници три ноћи ноћио
  и три дана по њојзи ходио;
  док сам турску уходио војску,
  с Турцима сам мрсно вечерао,
  вечерао мрсно и ручао,
  с Турцима сам ишо у џамију.
  турски клањам, српски бога молим:
  у Турака има много војске:
  седам хиљад' и триста Турака
  и пред војском до два серашћера:
  Дервиш-ага из града Зворника,
  Ножин-ага од села Маоче;
  па сам чуо што говоре Турци:
  Турци веле да Поцерје робе,
  да запале цркву Чокешину,
  да погубе Хаџи-Костантина."
  Ал' бесједи Ваљевац Јакове:
  "Ти Ћурчија, један пржибабо,
  ни стари ти четовали нису,
  већ чували краве по Сријему!