Др. Горан З. Комар: Планинска села Драчевице под влашћу Венеције

Ко су били кнезови, пароси, суђе и мајстори од камена?

Кнезови:

Жлијеби

Вукасовић Вукашин (1750, 1758, 1763)

Радмиловић Васиљ (1771, 1772)

Деспинић Филип Петров (1789, 1790, 1793, 1808)

Камено

Мандић Гаврило (1758)

Мандић Аћим (1763)

Ратковић Ђуро (1771, 1772, 1777)

Обилић Лука (1789, 1790, 1792, 1793, 1799)

Кујачић Симо (1793)

Мандић Јоко (1808)

Мокрине

Косић Аћим (1758, 1763, 1772)

Лазаревић Јоко (1771, 1772, 1808)

Прлаиновић Јово (1789, 1790, 1792)

Глиго (1790, 1792 - почасно?)

Пароси

Жлијеби

Чуквас Ђеорђије (1763, 1771, 1772)

Васиљевић Томо (1789, 1790, 1792, 1793)

Камено

Аврамовић Никола (1763)

Андрић Милутин (1771)

Аврамовић Јован (1772)

Аврамовић Јефто (1777)

Јовановић Петар (1789, 1790, 1792)

Аврамовић Александар (1793, 1799, 1808)

Мокрине

Лазаревић Георгије^[342] (1758, 1763)

Лазаревић Јефтимије (1763, 1771, 1772, 1789, 1790, 1792)

Суђе

Жлијеби

Нема у "нотама од соли"

Камено

Обрадовић Леко (1789) Матков Раде^[343] (1792, 1793, 1808)

Мокрине

Мато (1763, 1771, 1772) Шћепан (1789, 1790, 1792) Митар (1789, 1790, 1792)

Мајстори од камена:^[344]

Мокрине

Гојковић Јоко (1808)

Перлаин Сава (1808)

Гачанин Перо (1808)

Гачанин Андрија (1808)

Лепетић Лазо^[345] (1808)

Радановић Перо (1808)

Главари

Са краја 17. и почетка 18. вијека сачувани су неки пописи главара у селима Драчевице које је објавио др М. Милошевић.^[346]

У 1692. у љето, упућено је од провидура Херцег-Новог наређење главару Пријеворада не дозволи улаз хајдуцима који су четовали на подручју Љубомира. гдје се, како се чује, појавила заразна болест... Писмо исте садржине упућено је и главарима осталих драчевићких села. Према овоме документу који је настао годину дана по завршетку прве земљишне књиге Херцег-Новога, "capi di Cameno" су:

Simo Cuiacich e Pero Radovich; "capo di Sliebi" је: Nicola Sindis; "capo di Mocrine" su: Giuro Cosich et Jovan Gargurevich".^[347] У години Карловачког мира (1699) датиран је попис харамбаша у селима Драчевице. У Мокринама, харамбаша је: Vuco Cosich, у Каменом: Pero Radovich.^[348]

Др М. Милошевић објављује у своме зборнику и попис харамбаша и савјетника који су учествовали у премјеравању баштина гувернатора Ivan-а Burovich-а.

У 1705. То су, у Мокринама,: Vuco Cosich, Milos Perlain, Ratco Lepetich, Stoian Giurgevich, Millos Mercich; у Каменом: Pettar Radovich, Sava Cuiassich, Simo Cuiassich, Vuco Obradovich, Vucasin Ambrosovich, Nicola Boscov; у Жлијебима: Sredan Vuccaassinovich, alfier Sava Radmilovich, Nicola Petrov.^[349]

У Херцег-Новоме, у 1711, дакле у години Милорадовићевог Херцеговачког устанка, на тражење Пера Лучића, харамбаше села Требесина и Сушћепана, провидур Херцег-Новога налаже харамбашама села Камено Саву Кујачићу и Вуку Обрадовићу да не дозвољавају сељацима сијање терена који припадају селима Требесин и Сушћепан.^[350] У 1714. јавља се као харамбаша Жлијеба Војин Јанковић.^[351]

О вјерском животу и стању Цркве^[352]

Прије него што покушамо рећи о вјерском животу Срба Драчевице у 18. вијеку, морамо се осврнути на прилике у којима живи Православна црква у Срба на ширем простору, и нарочито, области Далмације и Црне Горе. Врло се тешко изналази архивских докумената који би освјетлили тананија питања вјере простога становништва, што нас првенствено занима. Због тога, мора се, у највећој мјери ослањати на сачуване материјалне споменике, међу којима нема пуно оних који се могу смјестити у испитивани период из наслова, али има их који се могу смјестити у све "историјске" периоде.

Бокешки Срби планинског предјела, мада не само планинског и сеоског предјела, споро су напуштали старе навике, нити у практиковању и организовању вјерског живота, посебно начину сахрањивања (овдје се ствари мењају у последњем вијеку), па ни у теолошко-филозофском гледању на основна питања вјере. Вјера бокешких Срба планинског предјела је у пракси хришћанска вјера православнога модела, али, у правилу, изостају теолошка продубљавања специфично хришћанских догми. У исто вријеме, посебно у сјеверозападној Боки, Срби показују огромну устрајност у свом конфесионалном опредјељењу у свим историјским периодима, снажно наглашавајући важност устрајавања и задржавања линије кретања својихстарих. У одупирању Унији, одбрана се темељи на императиву одржања српске вјере са очигледним примарним ослањањем на етнички принцип, одбијајући неетничке утицаје. У етничком карактеру српске хришћанске вјере лежала је њена огромна снага јер је она увијекангажовала укупне потенцијале живих образаца старе српске религиозности, макар на несвјесном нивоу, уклопљених у модел хришћанске религиозности у мјери у којој је она допирала и започињала свој живот на удаљеним предјелима бокешког-драчевићког села.

Српски народ у Боки показаће велику отпорност унијаћењу. Аутентично Српство Боке преживјеће све насртаје и опстати и када на другим, сусједним, и даљњим приморским областима оно буде сузбијено и затрто. Овако висока отпорност морала се градити на врло снажном колективном осјећању обавезаности за одржавање свега онога што заједница представља.

Но, да започнемо са неколико ријечи о стању Цркве на јадранској обали.

О историји прозелитских акција у српском приморју одавна су писали наши историчари,^[353] а најопширније епископ далматински Никодим Милаш.^[354] Захваљујући њиховим дјелима није могуће данас, нити било када у будућности побијати факат изразите популационе и културне доминације српског народа у нашим приморским крајевима којима је Бока средишњи дио.

Један од најугледнијих је сигурно Константин Јиричек. Он обавјештава о оштром антагонизму и нетрпељивости католичког клера дубровачкога према Србима у Конавлима и Требињу.^[355] Такође, на другој страни, у которском округу, прозелитска акција добија потицај одмах како се Котор предаде управљању Републике Св. Марка. Већ 1446. добио је которски бискуп заповјест да протјера "словенске свештенике" и да их замјени латинским. Овај је докуменат објавио Ш. Љубић,^[356] занимљив и због помињања словенских свештеника. Тешко је докучити разлога за овакво именовање српских презвитера у Боки Которској од стране римских установа, ако се тиме не жели упутити на карактер њихове синтетичке вјере? У дуждевом дукалу од 22. маја 1455, говори се о дјелу которског бискупа Бернарда који јевраћао на стотине у католичку вјеру.^[357]

Рад на Унији распростирао се и пут Паштровића, старог илиро-српског племена које живљаше уз обалу и у сигурности своје Паштровске горе. Увијек су акције кретале из Котора. На унијаћењу Паштровића ангажовао се способни мисионар дон Ђорђо Вушковић, каноник Светојеронимског завода. Он је имао да ради споразумно са бискупом Котора В. Бућом. Поред Ђ. Вушковића делао је и фра Серафин Мисеричић, но он је клонуо у раду.^[358] Као мисионар био је ангажован и Лука Болица. Он је обилазио српску кнежину Ораховац, но такође без успјеха.^[359]

Током 17. вијека напори Рима неће сустати. На прелому вијека, 1656, одређен је био од великог понтифекса Доменико Бубић из Будве.

Тако су дакле текле акције Римске цркве на унијаћењу српског поморја. Оне су започињане одмах са потпадањем Котора под управу Венеције и текле су до данашњег дана непрекидно. У читавом томе току, једно је сигурно: међу свим областима свеколиког Српства спољашњих Динарида, тешко да се може издвојити нека коју одликује тако висока и спретна отпорност унификацији са Римском црквом, као Бока Которска. У настојању да подреди све православне латинским дијацезама, Рим, као обавезујући догмат, официјелни став, као темељ и формално утемељење оваквога захтјева истиче мишљење како не може у римокатоличким државама, па ни у Републици Св. Марка, да буде формално-правно признато постојање православних хришћана јер су то шизматици и јеретици. Уколико пак, на државним територијама оваквих држава каквим случајем станују православни они се морају сматрати сједињеним са Римском црквом. За овакве је групе употребљен назив "грко-католици" чиме се сугерише "чињеница унијаћења". Овакво опште учење Рима изложено је у були папе Пија Четвртог од 16. фебруара 1564, те има важност обавезујућег догмата Римске цркве.

Но, историја Српске цркве у Далмацији, којом нас је задужио епископ Никодим Милаш пружа објективну слику поступања Венеције у овоме питању. Млетачка влада, руковођена државним интересима, дјелује аутономно или слиједи црту коју повлачи млетачки патријарх и папски легат у Млецима.

У средини 17. вијека, прије догађаја који ће у Морејском рату потресати српско поморје, у вријеме папе Александра Седмог, снажи католички радикализам који ће изазвати компромитацију неким темељних тековина Републике Св. Марка у градњи грађанског друштва најснажније медитеранске државе у више вјекова узбуркане прошлости Средоземља.

Ова је прошлост - прошлост Републике на мору и њеним доменима на обали. На јадранској динарској обали живе од давнина Срби у територијалном домену Венеције. У великом вијеку Срба, вијеку веома крупних помјерања која захватају и прожимају готово читав национални корпус, вијеку заокружавања српске етничке територије, српски се народ неће сударити са Прејасном републиком. Проналазиће се модалитети културног прожимања, вјерског толерисања и економског потпомагања. Венеција ће започети свој прекоморски континентални живот у територијалном домену српског народа - динарској планинској језгри.

Од почетка 17. вијека језуитски ред који је обично носио непредвидљиве и веома дјелотворне кораке против приморског Српства, није имао мјеста у Млетачкој Републици. Снажењем утицаја римске курије, у средини 17. вијека, млетачка влада ће декретом из 1657. отворити простор за рад овоме реду. Став према Српскојцркви се мјења и она ће се наћи изложена грубим насртајима унијатских бискупа.

Сврси унијаћења послужиће епископ Мелентије Хортакис са Крита, студент Грчког колегија у Риму, који ће на положају млетачко-далматинског епископа остати двије деценије. Ова је особа показала снажну склоност за интригантско и грубо интервенисање у традиционалном и рекли бисмо природном поретку Српске цркве у Далмацији, спремна да у своме наопаком делању начини преседане. У сузбијању Српства у Шибенику, он ће испровоцирати канонске визитације католичког бискупа Кавидеје у српској цркви у Шибенику. Овај ће поступак створити велике тешкоће православнима у Далмацији али и Боки, али и оштро супротстављање католичком клеру у приморју. Главна тачка сукобљавања је питање права избора свештеника које унијатски бискупи настоје узурпирати. Наиме, пароси су традиционално бирани од српских општина које су уживале протекторат генералног провидура Далмације. Епископ Мелентије покушаће исто у Задру и другим градовима далматинским, но у то вријеме већину становништва, рецимо у граду Шибенику чине Срби. Они ће 1679. саставити један црквено-општински правилник чији је главни аутор био шибенски капелан Никодим Бусовић. (Занимљиво је да је на овоме документу забиљежено име једнога Павковића (Томо). Ово ће братство касније у Драчевици, у културном и привредном животу заузети високо мјесто широким и смјелим прегнућима народних доброчинитеља).

У години 1677, изабран је за епископа далматинског Блажени Методије Трећи (Морони). Папа Инокентије Једанаести протествује називајући Блаженог Методија шизматиком.

Врло брзо, 1679, на епископску катедру Далмације долази Герасим Влахос са Крита, познати црквени писац. Овај ће се епископ снажно заложити за одбрану бокешких Срба који са доласком на мјесто генералног провидура Далмације Петра Валијера трпе озбиљне насртаје Уније. У заливу, ситуација је пуно тежа него у Далмацији. Епископ Н. Милаш у књизи - задужбини о православној Далмацији, обавјештава о појединостима католичке акције у Боки. Настојањем Ивана Антуна Сборавицијуса, бискупа у граду Котору, градски управитељи Котора заповједају удаљавање свих православних свештеника из града, као и да Срби празнују латинске празнике под пријетњом новчаних казни. Провидур наређује да православни свештеник не смије служити док му он не изда допуштење.

У 1685. упокојио се Герасим, а на његово мјесто дошао М. Типалди који ће за готово три деценије нанијети крупне штете Српству Далмације и Боке.

Но, двије године касније, 1687, Венеција ће уз обилату потпору Херцеговаца и Бокеља заузети Нови. Бокешко Српство снажиће новим миграторним замахом који ће донијети и бројни клер. У Новоме ће све чешће боравити херцеговачки владика Саватије Љубибратић, а деведесетих година Нови постаје сједиштем двојице активних српских владика и једнога пензионисаног. Которски бискуп Марин Драго, настојаће их гурнути на пут Уније. У ту ће сврху употребити личност млетачког гувернатора Новога Ивана Буровића, рођака пераштанског опата Вицка Змајевића, но без икаквог успјеха. Већ 1695, владика Саватије је од млетачке владе признат за епископа новоослобођених крајева. Није дакле дошло до простог преношења права управе над новим крајевима на М. Типалдија, млетачко-далматинског епископа, што ће говорити да ови бискупи никада нису имали власти над Боком.

Бока, са својим владикама Љубибратићима, а видјећемо и њиховим бокешким претходницима под турском управом, трпјети од римских прелата Далмације, али и од цетињских митрополита који ће настојати придобити под своју катедру и овај српски залив. Кроз читав 18. вијек уочљив је опрез па и оштро одбијање цетињских владика у Топлој од првака топаљске општине. Може, наравно, овакав отпор бити изазван и непрекидним катуњанским упадима и пустошењима бокешких драчевићких села, али, и, могуће, сазнањима о непосредној прошлости цетињске митрополије која је кроз 17. вијек повремено стајала на пут Уније. Дошло је чак, како знамо, и до њеног формалног прихватања.

На Боку се одавна насрће. Још 1446. једним је дукалом Венеција инструирала бокешке католичке власти како да обрате Србе. Генерални провидур П. Валијер вади из прашине овај дукал и 1686. издаје општу заповјест за Далмацију и Боку по којој сви свештеници грчког обреда имају унапријед бити постављени од латинских бискупа. Ово је један од најозбиљнијих атака на права бокешких Срба који је дошао од високог представника свјетовне власти у млетачкој Далмацији, па има нарочиту тежину. Сва српска Далмација и Бока оштро ће се супротставити.

На акцију П. Валијера надовезује се епископ М. Типалди који је зацртао циљ потчињавања свих српских цркава у Далмацији римскоме бискупу. Главна сметња Типалдијевој погромашкој радњи биће српски епископ Никодим Бусовић, који ће, ступањем на мјесто провидура Јустина Риве дочекати протјеривање из Далмације.

У тако тешкој ситуацији, 1690, започеће једна од великих српских миграција под Арсенијем Чарнојевићем, а расуто и расипано динарско Српство из предјела јужне и источне Херцеговине почеће се усмјеравати ка своме домену на мору: српској жупи Драчевици у којој стајаху његове православне цркве и манастири. Сприливом овога новог елемента снажиће српско етничко тијело у заливу. Римски бискупи Далмације и Котора, употребиће средства из интригантске методологије Лојолиног реда, слаби да наступе отвореним насртајима својих претходника.

Биће интересантно, веома кратко, оцртати аналогије са неким Боки веома удаљеним крајевима, које у ово вријеме насељавају Срби, посебно у питању односа политичких власти према српском елементу. У вријеме када млетачке власти у Драчевици настоје на довршавању прве земљишне књиге, у 1690, Арсеније Чарнојевић покреће народ ка сјеверу. Концем августа 1690, Леополд Први додјељује Србима привилегију црквене аутономије што је потврђено путем Угарске дворске канцеларије децембра исте године. Поједина подручја чак добијају посебне протекционе декрете. У вријеме ових крупних помјерања српског народа, када се миграција већ стишава, у 1695, Драчевица по стаје средиштем далматинске епископије (29. јуна 1695. млетачке власти признају епископа Саватија Љубибратића за вјерског старјешину православних у средњој и сјеверној Далмацији).

Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић долази у Марчанску епархију већ 1692, гдје подупире српски народ у отпору Унији.^[360] Сљедеће године патријарх пише загребачком бискупу да се потруди око српских привилегија у Хрватској.^[361] И у 1696, Срби ће начинити крупни искорак и карловачки генералат и Банија добиће свога православног епископа, дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића који ће, с временом, проширити своју јурисдикцију на Лику и Крбаву (1707).^[362] Попут задарског прелата у Далмацији, кардинал Колоњић настоји већ у првим годинама 18. вијека на Унији, па 1703. пише папи Клименту Једанаестом. Он у своме писму^[363] предлаже путеве за дјелотворно превођење Срба. Но 1704-1705, патријарх изнова борави у Пакрацу,^[364] а Колоњић, управо као и задарски надбискуп, дјелује бескомпромисно и пише бискупу у Загреб да је патријарх опасан за вјеру и државу. Он сугерише да се Арсенију Чарнојевићу запријечи долазак у те крајеве.

Задарски прелат Вицко Змајевић Пераштанин, старином из Његуша, пружиће са своје стране крупног доприноса у сузбијању приморског Српства. Он је аутор низа расправа написаних у форми научно-теолошких дисертација против Српства и православља. Змајевићеву акцију детаљно приказује епископ. Никодим Милаш.^[365]

У устаничкој 1711. години, у којој у јужној Херцеговини народ диже велику буну, а која ће изазвати нова помјерања становнишва ка Боки, за марчанског епископа долази Рафаило Марковић. Он ће насилно започети дјело унијаћења, но 1715, усљедиће отворена побуна српског народа. Године које долазе, за великог турско-млетачког рата, протећи ће у знаку протеста против Уније.

У Боки, у то вријеме, у 1716, наслиједиће владику Саватија архимандрит Стефан Љубибратић. Срби ће у Драчевици три године касније основати Топаљску комунитад. Веома је, из више разлога занимљиво, да Стефан Љубибратић, црквена особа епископског ранга, све до 1727. године, повремено или стално, а у 1727. посигурно, борави у Драчевици у манастиру Савина, или, могуће и у Подима, а не у резиденцији Љубибратића гдје лежи сједиште комунитади и раније сједиште епископије. Наиме, Стефан је у то вријеме у Боки боравио илегално, скривајући се од далматинске католичке цркве.^[366]

Посигурно се, такође, зна, да већ 1728. Стефан долази за епископа костајничко-зринскопољског, протјеран из Боке. На томе ће се мјесту, задуживши цркву и просвјету свога народа (оснива прву школу 1731, у својој резиденцији), остати до 1738.

Лепавинско-северинска епархија живјеће и окупљати Србе у вараждинском генералату, попут Топаљске комунитади у Боки. Лепавинско-северинска епархија укинута је 1750, а Топаљска комунитад преживјеће све до француске окупације Боке.

Но, једно је заједничко: веома рано, Срби у Боки и Драчевици стављају се под управу католичких бискупа у Далмацији, а унијатских бискупа у Вараждинском генералату. И тамо и овамо, биће најприје протјерани и размјештени српски епископи. Бригу о вјерскоме животу српског становништва на његовим периферним областима које чињаху окосницу најснажнијег и најотпорнијег аутентичног Српства Динарида, водиће његови свештеници - сеоски пароси, у комуникацијски доступним предјелима, путем великих вјерских и народних културних средишта - српских манастира, или пароси и сеоским планинским предјелима попут бокешког драчевићког подорјенског селау пуној и неминовној аутономији њихова делања.

Ми сада не можемо наставити наше казивање а да се не окренемо на час једно ме веома изазовном проблему о којему се код нас није писало. У настојању да се сагледа и оцјени улога српске цркве у сјеверозападној Боки за вријеме млетачке управе, ваља покушати освјетлити један крупан сегмент живота ове цркве а то је став према Цетињској митрополији. Не може се избјећи враћање унатраг и погледати како се цетињски митрополити прије Петровића понашају у неким крупним питањима, да кажемо фундаменталним питањима, какво је несумњиво питање унификације са Римском црквом под приматом римског бискупа, а то све током 17. вијека. Овај ће став, свакако, морати да се реперкутује на потоње односе Цетињске митрополије и српских епископа у Новоме, јер ови митрополити показују изразиту склоност за успоставу Уније са Римокатоличком црквом и са пуном сопственом иницијативношћу чине одлучне кораке у томе смјеру.

При томе је важно установити да у насељима Драчевице, и у времену о којем овдје говоримо живе у изразитој већини Срби, а у насељима на монтаној регији те планинској висијској субрегији, искључиво Срби. Доказе за то налазимо у извјештајима католичких бискупа и свештеника ангажованих на пословима распростирања вјере, те великом броју српских цркава које овдје стоје у вријеме прије турске управе Драчевицом.

Которски бискуп Вићентије Бућа пише 17. новембра 1629. Конгрегацији:"У градовима Херцег-Нови и Рисан и околним мјестима где, осим Турака и шизматика живи више од 50 католика..."^[367] Надаље, драгоцјен је извјештај фра Санта из Сплита у којему се помињу села Требесин, Камено и највјероватније Брајовићи (према имену братства у селу Мојдеж). Из овога се извјештаја јасно види да су сви становници ових села православни Срби.^[368] Поред ових села помиње се једно планинско село: Убли. Фра Санто овако пише о Ублима: "In Uble vi sono case numero 15, et anime numero 100 tutto sismatici"^[369]

Између 1637. и 1659. на челу Цетињске митрополије стоји митрополит Мардарије.

Да видимо како о овоме митрополити пише црногорски историчар Д. Живковић: "Стојећи релативно дуго на челу Цетињске митрополије и истовремено обављајући дужност најутицајнијег појединца у политичком животу земље, Рувим II је створио добру основу епарсима који послије њега дођу, данаставе његово дјело (?) Већ први његов сљедбеник то заиста и показује на примјеран начин. Ријеч је о владици Мардарију (1637-1659) из села Корнета у Љешанској нахији који од самог почетка номинације ужива углед у народу, и не само у Владикату подловћенске Црне Горе. О њему као поглавару Цетињске митрополије и несумњиво једном од најутицајнијих Црногораца својега доба, сачувано је највише података поводом релације односа са католичком црквом и посебно њеним мисионарем Фрањом Леонардијем, који је крајем тридесетих година XVIII вијека по инструкцијама Франческа Инголија секретара папске канцеларије за пропаганду вјере био упућен у Котор, да одатле припрема терен за унијаћење православних хришћана околних крајева, у првом реду становника Владиката подловћенскеЦрне Горе. Главни задатак Леонардија, како се наводи, био је да за свој план придобије цетињског владику Мардарија, што најбоље потврђује значење његове тадашње политичке улоге, коју је имао и као вјерски поглавар и као политички народни вођа. У преговорима које је почео водити још 1638. године, с Леонардијем, владика Мардарије је изразио спремност да призна врховну власт папе Урбана VIII (1623-1644) над својом земљом, ако овај пружи војну и материјалну помоћ његовој земљи и народу, а њему лично додјели плату у износу који су добијали католички бискупи. "^[370]

У љето 1640. овај је владика ухапшен од Турака. Одмах по повратку на Цетиње, владика Мардарије ступа у везу са папским емисаром, али дo споразума не долази.

Заиста, није после јасно на шта Д. Живковић мисли када каже да је владика Рувим створио добру основу својим наслиједницима за наставак његовог дјела. Посве је вјероватно да овдје говори о дјелу успоставе уније са Римом, јер би, уколико би Д. Живковић мислио што друго он то јасније рекао.^[371]

У вријеме када цетињски митрополит тражи успоставу Уније, он настоји на потчињавању своје територије политичкој јурисдикцији Венеције. Висарион II Колиновић Љуботињанин као коадјутор предводи изасланство "Владиката" на преговоре са провидуром Песаром, гдје црногорска група тражи млетачко покровитељство. Висарион II се 1660. обратио писмом Вицку Болици тражећи обнову и успоставу сарадње са Венецијом. Уговор о сарадњи је потписан 1660.^[372]

Сљедећи цетињски митрополит Рувим III Бољевић из Црмнице упутио је писмо генералном провидуру за Албанију и Далмацију Цонтаринију (1663). а у 1665. се састаје са њим у Котору. Овај владика и сам упорно ради на успостављању Уније са Римом.^[373]

У години млетачког заузећа Херцег-Новог, цетињски владика Висарион III Бориловић (1685-1692) одлази у Нови на састанак са генералним провидуром Gerolamo Cornerom. Већ наредне године Општецрногорски збор доноси одлуку о ступању под млетачки протекторат. Овај владика упоран је у успостављању Уније. У 1688. са двадесетiчетири главара долази уНови да саопшти одлуку Општецрногорског збора према којој народ признаје Венецију за врховног суверена.

Заиста, ово се приближавање дешава у вријеме озбиљне пријетње скадарског намјесника Бушатлије.

Власт ових цетињских митрополита обиљежава живо настојање на приближавању са Римом. Владика Мардарије прихвата Унију. У разговорима са Леонардијем, он пристаје на Унију и изражава жељу да пође у Рим.^[374] Мардарије мало касније изјављује покорност папи, исповједа се према прописима Урбана VII и Конгрегације за ширење вјере.^[375] Владика Висарион се, у часу велике пријетње Отоманске империје, залагао за окупацију Црне Горе од Венеције.^[376]

У даљем току збивања, Данило Петровић, као јеромонах, одлази у Сечуј, гдје га Арсеније III Чарнојевић хиротонише за цетињског владику. За питање којим се овдје првенствено бавимо, важна је синђелија која му је том приликом издата и која дефинише територију која припада његовој јурисдикцији. Није наведено нити једно мјесто на територији Драчевице. Данило Петровић рукоположен је 1700. у години утврђивања млетачко-турске границе након Морејског рата (Гримани линија). Овим разграничењем Нови са околним предјелом, изузев дијела села Мојдеж, Бајкове Крушевице и Суторине, припада Венецији.

Занимљиво је да касније Данило Петровић и његови наслиједници владике Сава и Василије, настоје на успостави црквене управе над Драчевицом. У 1717. години, одлазе у Венецију двије делегације Црногораца и подносе меморандуме са предлогом за прихватање млетачког покровитељства што ваља гледати као тежњу за успоставу војно-политичког савета у кризним временима, али меморандум посебно подвлачи право црквене управе над православним живљем у млетачкој граници. И сљедеће 1718, у години оснивања Топаљске комунитади, владика Данило тражи ревизију неких клаузула споразума управо у питању црквене управе над Боком.

Не може се дакле, никако сумњати да он у овоме питању наступа самостално, као цетињски митрополити, прибављајући самоме себи прерогативе патријарха. Заиста је необично да млетачки сенат одбија српског владику Стефана током двије године његовог боравка у Венецији (1721, 1722) но овоме ћемо се питању вратити касније. У нашој историографији је било уобичајено тумачење како цетињски митрополити настоје на проширењу управне територије јер млетачке власти ометају рад српским епископима. Д. Живковић је написао: "Црногорске владике посебно се нерадо виђају у гравитационом подручју Херцег-Новог ђе преовлађује православно становништво (аутор не каже српско, прим аутор. ) Сметње обиласцима вјерника тог подручја нарочито им се појачавају у интервалима кад се у тој средини није смио појавити Стеван Љубибратић и касније његов насљедник Симеон Кончаревић. "^[377]

Овдје аутор алудира на нетрпељивост и спријечавање визитација од старне млетачких регионалних власти. Но, у регионалним архивима стоје докази о одбијању цетињских владика Саве и Василија од Топљана, и средином 18. вијека када ови немају свога владику.

Посве је сигурно да се кроз одбијање Сената владике Стефана и коначну одлуку о протјеривању његовом са територије Прејасне републике, прелама и изражава један политички савез са Цетињем, гдје Венеција не жели реметити перспективе сарадње са црногорским митрополитима. Сенат тиме поништава сопствену одлуку о признању Стефана за епископа Новског и примаса цијеле Далмације из 1716.! Може се рећи да жива помјерања српског становништва Херцеговине и Црне Горе ка Драчевици, с краја 17. вијека, као и у првим деценијама 18, доносе, највјероватније, значајан корпус динарско-балканских планинских Срба на простор у којем од старина живе Срби бокешког приморја. Свакако да ће ова помјерања произвести значајне политичке измјене односа снага у региону који одликује биконфесионална вјерска структурираност.

Стари српски споменици у Боки, нарочито њеном планинском предјелу, говоре нам својим сачуваним натписима, о својој несумњивој старини, о својој предтурској утемељености. Етнографски и територијално, простор Драчевице се блиско прислања уз област јужне Херцеговине, али, кроз 18. вијек, у политичком смислу, представља снажну српску енклавуу млетачком приморју.

Помјерањима становништва са конца 17. вијека, снажиће српски национални корпус и у Млетачкој републици коју ипак обиљежава демократичност грађанске државе, Срби ће освајати реалан простор за очување, његовање и развијање једног особеног модела хришћанске културе која је најприје српска, а затим, црквено-православна. Нипошто се не може прихватити да је српско становништво Драчевице у збивањима за Морејског рата, у млетачко-турском сукобу 1687, дефинитивно напустило свој крај. То се, уколико се догодило, могло десити само за неко вријеме.

Овдје се највјероватније одиграва један нерасвјетљен процес интегрисања новог планинско-динарског српског елемента и старог илиро-српског приморско-бокешког становништва Драчевице.

Подорјенска насеља о којима је овдје превасходно ријеч, припадају орјенској нижепланинској висијској субрегији. Традиција и сачувана архивска грађа аустроугарске провинијенције, веома сугестивно говоре о одређеној раздвојености, најприје комуникацијској, од бококоторских градских агломерација. Свакако је ова раздвојеност још знатно изразитија у вријеме млетачке управе. Подорјенско село 18. вијека физички је, комуникацијски, па и социолошки, веома далеко од бокешког града. Бокешка планинска села морала су увијек бити веома далеко, можда чак недостижно далеко свакој државној па и црквеној власти. Свакако се на томе скученом простору могло задржати нешто од старих српско-илирских и српско-словенских обичаја, српске обредне праксе и уопште, старе српске религиозности, кроз дуге периоде времена.

Но, да видимо сада детаљније о стању саме Цркве у Драчевици и Боки с пристизањем херцеговачког владике Саватија у савински манастир.

Најприје да скренемо пажњу на извјесна документа која говоре о двојици српских епископа у околини Новога.

Уважени научник Ј. Радоњић објавио је документ у којему стоји: ... пошто су Млечићи освојили требињски град, спустили су се у новљанско приморје многи српски калуђери. У близини Новога начинили су прво мало склониште, али су од прикупљених милодара марљиво приступили послу и брзо подигли два манастира, у којима су нашли склоништа два православна епископа ("'gl' e riuscito edificare due conventi ben grandi, nelli quali hanno la loro premanenza due vescovi parimente scismatici"). Њихов долазак преврнуо је све од горе до доле... " ... "Али, не само опат Пераста, Вићентије Змајевић него и би скупи которски Марин Драго, много се узбудио и узнемирио. Како се млетачке локалне власти нису усудиле да саме, на своју руку, предузму нешто против Срба и њихова клира, молио је бискуп Драго опата Змајевића нека преко свога рођака Буровића, спречи ово зло. Буровић је нешто предузимао, али не с особитим успехом.^[378] Ј. Радоњић цитира документа која је објавио велики историчар православне цркве у Далмацији епископ Никодим Милаш: "Поред Будве која му је, због несређених тамошњих прилика дала више посла него читава његова дијацеза ("posso attestarla haver da fare piu a Budva sola che con tutta la mia diocese") обратио је бискуп Драго нарочиту пажњу Србима у Новом и околини.

Ступио је чак у везу с двама српским владикама у околини Херцег-Новога, али је 15. јула 1697. са жалошћу јављао кардиналу Леонарду Колоређо да није могао да их наговори да искрено приступе католичкој цркви"^[379]

Како се посве јасно види из ових извјештаја које доноси Ј. Радоњић, у Драчевици, посигурно до 1697, сједе двојица српских епископа. Погледајмо сада да ли поред извјештаја католичких презвитера располажемо са каквим свједочењима о епископима у Драчевици.

На измаку 17. вијека, 1698., руски путописац Петар Андрејевич Толстој пропутовао је Боком. У његовом дневнику стоји биљешка начињена 19. јуна: "... у 5 сати ујутро испловили смо из Пераста и око 10 сати стигли испред Херцег-Новог. Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца..."

"Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег-Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Оба ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму... "^[380]

Из извјештаја се сигурно види да ни један од епископа није унијата. Уколико један сједи у Савини, поставља се питање гдје сједи други, и гдје су границе епископије? Но, на ова ћемо питања одговорити касније.

Овдје ћемо још једном скренути пажњу на дубоку погрешност клишираног проматрања одраза најкрупније млетачке акције у Морејском рату у јужној Херцеговини, а приликом заузећа Новога у 1687, гдје је у српској историографији о овоме граду дубоко утемељено схватање о измјени етнографског стања у региону. Ова се година оцртава као преломна у историји Боке, и у њој се, наводно, наједном мјења етничка, па тиме и конфесионална слика региона, у корист православне вјероисповјести. Но, сјеверозападна Бока, са рисанским крајем, географски се прислања уз просторе континенталне Херцеговине. На који је начин овај простор, издјељен у питању државно-политичке јурисдикције, дефинисану питању територијалног домена српских епископија, то није предмет занимања овога рада. Изнијета документа завријеђују, међутим, највишу пажњу. Сасвим је сигурно да у Драчевици на измаку 17. вијека сједе двојица епископа, што говори о високој и до данас непотпуно оцртаној важности те хијерархијском рангирању овога црквеног средишта у организационом корпусу српске цркве. Могуће је да Нови представља веома крупно, свакако пуно крупније средиште Цркве него смо до данас сматрали, продужавајући континуитет српске босанске државне цркве. Послије ћемо видјети да српска црква води рачуна о овоме дијелу динарске јадранске обале путем одржавања бокешке епископије у вријеме турске управе Драчевицом.

Сигурно је да владика Саватије након уништења манастира Тврдош крај Требиња повремено борави у Боки. Др Г. Станојевић објавио је један попис Херцеговаца досељених у Боку послије Карловачког мира (1699). На првоме мјесту је пописан владика Саватије!^[381]

Поуздано знамо да је српска патријаршија у Угарској придавала велики значај православној цркви у Црној Гори и Боки, те да је у првим годинама 18. вијека српски партијарх Арсеније Трећи именовао за свога егзарха херцеговачког владику Саватија, који је обично боравио у околини Херцег-Новог.^[382]

Данас не може бити сумње да епископ Саватија борави повремено у околини Новога, највјероватније Савини у почетку деведесетих година 17. вијека, но он је учествовао у сукобима око Новога у 1687. У Историјском архиву Котора чува се његово писмо гувернеру Живу Брбичићу "... и да сам дошао у почело битке Новога с мојом пуком. "^[383]

О боравку владике Саватија у Савини говори једна петохљебница коју помиње Т. Поповић.^[384]

Из свега изнијетог јасно је да у околини Новога сједе двојица митрополита. Уколико је један Саватија Љубибратић, други може бити само бококотроски епископ јер је херцеговачки владика Саватије, признат и од млетачке владе и постављен од српског патријарха. Црква је овдје у питању територијалне расподјеле црквене власти очигледно поштовала традицију избора бокешких домицилних епископа.

Насљедник владике Саватија, Стефан, понијеће титулу "епископ Новски и примас далматински". У 1716. он је као парох цркве Св. Вознесења Христовог у Топлој, у чијој је непосредној близини резиденција коју је установио владика Саватије, сигурно послије 1707, када ванредни провидур дарива српском епископу кућу у Топлој и баштину у Подима.^[385]

Врло брзо, послије рукоположења Стефана Љубибратића отпочеће оштра акција Вицка Змајевића, прелата задарског, и Стефан је приморан да тражи заштиту у Венецији од млетачког сената. У току двије године боравка у Венецији неће издејствовати да буде саслушан у сенату. У 1721, чак је из Новога упућена молба за по вратак епископа у епархију у коју је рукоположен и изабран.^[386]

У чину архимандрита Стефан ће обилазити далматинске крајеве још 1715. Сљеде ће године провидур Емо признаће му сва права његова претходника и стрица Саватија. Коначно, ово је признање потврђено дукалом од 15. априла 1717.^[387]

Стефан се снажно заложио за ред, уредно вођење књига, заложио се за тумачење јеванђеља народу и да се о свакој литургији држи проповјед. Стефану се, поред просветитељске улоге, приписује и кључна улога код насељавања имотске крајине Србима из источне Херцеговине у првој години његове владавине. Успјеће Стефан и у заштити православних у Шибенику, посредством личности генералног провидура A. Moceniga.

Епископ Н. Милаш обавјештава о завладичењу Стефановом у Грбљу 1719. Од тога ће часа Стефан наступати као далматински и бокешки митрополит, завладичен од свога патријарха. "И од тог времена Стеван је као епископ, управљао далматинском црквом, док је дотле ту управу вршио као архимандрит, све до половине 1716. године. "Н. Милаш даље тврди како већ 1719, Стефан прелази у манастир Драговић^[388]. У вријеме нове канонске визитације Стефанове по Далмацији, 1720, развиће задарски надбискуп В. Змајевић широку акцију за одстрањивање Стефана из Далмације. Сви далматински бискупи упутили су у Млетке један докуменат са захтјевом за удаљавање Стефаново,^[389] и заиста, 1720, стићи ће одговарајући декрет.

У одбрану српског владике устаће генерални провидур, а 1721. и професор падованске академије Никола Пападопуло. Безуспјешна је одбрана Стефанова, безуспјешно његово делање у Венецији, и коначно, 11. априла 1722. стиже нови дукал који објављује да ће зa Србе бити изабран нови епископ. Како каже Н. Милаш, Стефан "пређе у Лику, гдје је провео около три године, чекајући неће ли се опет у своју епархију моћи повратити, а међутим управља од туда далматинском црквом.

Пође из Лике 1725. г. за намјесника београдско-карловачком митрополиту... "

Заиста, новски архив чува дозволу владици Стефану Љубибратићу да са укућанима отпутује за Пећ, а затим у Београд, у 1725. години, као и дозволу за Београд архимандриту Леонтију Рајовићу, старјешини манастира Савина.^[390]

Новску епископију оптерећиваће с друге стране дјеловање цетињских митрополита. Владика Данило Петровић протествовао је због додјељивања Боке управи бокешких епископа, па је Дужд дукалом од 4. јуна 1718. признао условно право црквене јурисдикције над Боком цетињском митрополиту. На хиротонији Стефановог насљедника Симеона Кончаревића у манастиру Дужи у Попову (1751) нису присуствовали владике Сава и Василије,^[391] а владику Симеона додатно оптерећују и прогоне млетачке власти.

У 1764. управа Топаљске комунитади одбиће црногорског владику Василија у покушају извођења канонске посјете Топлој.

Ко је управљао бокешком црквом прије епископа Саватије?

Српска православна црква морала је увијек водити рачуна о великој важности овога српског залива који је од памтивјека пружао одлучни отпор покушајима унијаћења његовог становништва, може бити одлучнију него све њему сусједне области. Није могао бити Нови без свога епископа ни у вријеме турске доминације Драчевицом. Видјећемо касније како неки високи протагонисти ужурбаних догађаја око Новога на измаку 17. вијека, помињу у Новоме, односно његовој ближој околини, двојицу српских епископа. Которски бискуп припремаће и радити на сузбијању Српства Драчевице и његових смјелих предводитеља.

Лако може бити да је други епископ у Драчевици^[392] неко ко својим рођењем и поријеклом припада овоме крају. Лако може бити да је Црква овдје у питању избора епископа фаворизовала принцип утемељености поријеклом и најдубљом везаношћу уз крај тако високе личности која је у томе времену обједињавала улогу службеника Цркве и политичког предводника народног.

Лако може бити да је овај епископ Исаија Лакетић од чувеног пођанског рода Лакетића. Да видимо каквим подацима о епископима српске цркве у Драчевици располажемо.

Према једном љетопису православне цркве у Далмацији^[393] владика Теодосије примио је управу цркве у Далмацији око 1686, дакле годину дана прије млетачког заузећа Новога у Драчевици. Прије овога епископа био је епископ Максим који са граматом пећког патријарха, који га именује својим намјесником, пређе из Турске у Горњу Далмацију (стоји: "данашњу Боку Которску"!) године 1653, и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе.^[394] Ови су подаци заиста необични јер би очекивали да Бока, ако би се и сматрала дијелом Далмације, припада њеном крајњем југу.

Но, љетопис даље каже:"Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошаље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695. Он одма замоли Сенат да му се даде оно што је уживао његов предшаственик, које Сенат саслуша и за то потребите наредбе изда Проведитору Долфину. Када пак године 1697 ступи на проведиторство Алвизе Мочениго, Еп. Исаија заиште од њега да му потврди горњу повељу Долфина, и не успије у томе.^[395]

Млетачки провидур Алвизе Моцениго био је, за разлику од својега претходника, веома непопустљив у спровођењу става Римокатоличке цркве спрам Срба у динарском приморју, у најужем територијалном домену Републике Св. Марка. Он свакако слиједи курс дјеловања Цркве и њених регионалних представника. Касније ћемо видјети како на српске епископе у Драчевици и њихово дјеловање гледа которски бискуп Марин Драго.

Несумњиво да став генералног провидура носи високу необичност искорака једне политичке личности која ће, нешто касније, бити способна да стане у отворену и скривену одбрану једнога српског епископа у Далмацији: Стефана Љубибратића. Епископ Исаија^[396] за којега дефинитивно знамо да је у Боки стајао барем до 1697, обиљежен је очигледно као непожељна особа, а с друге стране у 1695, дакле у години у којој млетачки Сенат признаје владику Саватија Љубибратића за вјерског старјешину свих православних у Далмацији и Боки, у Драчевици, макар повремено, сједи барем од 1694. Да ли се овдје пар година вршила двојна црквена власт, што не би било необично у вријеме тако озбиљних ратних узбуркавања Медитерана каква је донио Морејски рат.

Питање постојања бококоторске епископије под Турцима и Венецијом, у доба њене управе Котором, једно је од најважнијих питања бококоторске црквене и политичке историје. Заиста је невјероватно да присуство бокешких епископа кроз 17. вијек није уочено од наших истраживача, и сигурно би било уочено од наших црквених писаца - историчара, да су се бавили црквеном прошлошћу Боке. Поред онога озбиљног трага у љетопису цркве далматинске који смо већ цитирали, скренућемо овдје пажњу на још један траг који може бити важан елеменат за склапање слике о историји бокешке цркве у 17. вијеку. У "Шематизму" за годину 1890, објављен је чланак^[397] у којему аутор говори о листу на којему, 1843, парох планинског села Убли у Боки Которској, Митар Васиљевић, помиње како посједује двије црквене књиге србуље. Једна је псалтир у којему стоји биљешка: "Сие писах аз Максим русу в љето зрме - 7145. " Убаљски свештеник Митар Васиљевић обавјештава како је књига од манастира Савине поклоњена цркве Св. Стефана у Горњим Сасовићима, а 1846, опет његовом оцу Тому, такође свештенику, те да је тврдо укоричена, да су печатна слова црвене и плаветне боје...

За нашу радњу од огромне је важности ова биљешка која је, како се види, начињена 1637. Биљешку је начинило свештено лице, именом Максим!

Да ли је овдје у питању каснији епископ Максим не можемо са сигурношћу рећи, али та могућност свакако стоји. Свакако је необично да је књига у првој полови ци 19. вијека враћа на Убле. Из текста се види да су књигу најприје држали убаљски пароси Васиљевићи, те да им секњига враћа од манастира Савине и сасовићке цркве Св. Стефана. Може се, заиста, вјеровати да је књига припадала Убли ма и некој убаљској цркви па да Савинци и Сасовићани то знају и враћају је.

Владика Стефан Љубибратић

Веома је крупна фигура владике Стефана који је на чело бокешке и далматинске православне цркве дошао у тешком тренутку. Његов је савременик један задарски надбискуп којега историја српске Далмације памти по агресивности коју је, несумњиво црпио из свога поријекла. Рођен у Перасту, гдје су његови стари доселили из Његуша, Вицко Змајевић неће бирати начина у настојању да освоји српски етнички простор, а у томе продирању тражиће привилеговане правце. Један од њих био је српско далматинско приморје са каквим таквим старим цестама, древним градовима и невјероватно великом густином размјештаја српских манастира и цркава које сезаху уз обалу мора. Ова католичка акција разбила се управо овдје, у Боки Которској, у негдашњем домену венедиктанских манастира што се уздизаху уз морску пјену.

У првој половици 18. вијека, за владања Вицка Змајевића, Римска црква послужиће се свим могућим средствима да омете дјелатност српских епископа о чијем великом утицају у народу сазнајемо из свједочења савременика. Може бити да на по четку 18. вијека, или још раније, одређен број цркава на територији Драчевице стоји у рушевном стању. Такву ситуацију искористили су агенти Рима начинивши покушај "конверзије". Српске средњовјековне цркве, попут ратишевљанске завјетне цркве Св. врачи Козма и Дамјан, биће у Бадоеровом катастру уписане са изразито католичком посветом: "Сви Свети." Не може се овдје искључити могућност преузимања цркве од стране језуитских дјелатника који су познавали источни обред.

То је укратко ситуација са којом се морао суочити владика Стефан у вријеме његовога доласка на чело далматинске и бококоторске српске цркве. Овај ће владика понијети велике а можда и кључне заслуге за задржавање унијатског продора у приморским јадранским далматинским доменима Републике Св. Марка.

Владика Стефан Љубибратић се родио у Пиви у Херцеговини. Са стрицем, херцеговачким владиком Саватијем, стигао је у Драчевицу, највјероватније негдје по Карловачком миру. Стефаново свјетовно име било је Вукашин. Крај стрица овај се младић учио књизи. Калуђерски чин примио је у манастиру Савини. Владика Саватије оставио је у својој опоруци жељу да га на епископској катедри Далмације наслиједи архимандрит Стефан. Он ће пуне три године управљати Црквом у чину архимандрита, но 1719, када се многи знаменити Срби нађоше у Боки,патријарх српски Мојсеј Чурла стиже у Црну Гору гдје посвети Саву Петровића за владику црногорског. Потом сиђе у Грбаљ и рукоположи архимандрита Стефана за епископа.

Већ у 1718. десила се, како смо видјели, груба измјена курса политике Венеције у једном важном питању: питању црквене јурисдикције над Боком Которском, односно Драчевицом. Из нејасних разлога, управу над Драчевицом задобио је црногорски владика, а епископ Стефан, тако вјерује Н. Милаш, пређе у манастир Драговић.

У 1720. догодиће се један сукоб римокатоличких далматинских прелата и најпроминентнијих представника политичке власти у Далмацији, а управо по питању захтјева за протјеривање из Далмације епископа Стефана.

Стефана ће у заштиту узети, и све до 1727. активно помагати, генерални провидур Моцениго. Сенат је дукалом од 25. јануара 1720, наредио провидуру да одмах удаљи Стефана из провинције, но он не удовољава одлуци свога сената и отписује му 1. марта 1720. извјештајем о стању православне цркве у Далмацији, у којему каже о Стефану: "Он није туђинац, него поданик пресвјетле Републике. Његов послух и потчињеност коју већ од много година показује, већ се јако укорјенила.

Уз ово долази и то да је пријатан у опхођењу и љупке нарави, чим је прокрчио себи пут к епископском достојанству и к уважењу, што га ужива код толикога народа. Обавезан сам такође посвједочити, да ми је у многим приликама и у најважнијим државним пословима корисне службе учинио".

Акцији генералног провидура придружују се угледни Топљани својим писмом које је у оригиналу, на талијанском, донио Томо К. Поповић. Ми ћемо овдје превести најважнији дио овога текста: "У славу Бога и свјетлости истине, потврђујемо ми становници овога града, стародревни вјерници, свечано се заклињемо да монсињор Стефан Љубибратић, бискуп грчке вјере, настањен у овом насељу, живио је и живи према грчким обичајима, покоравајући се цркви константинопољској, и никада није давао никаквог повода за скандал са религиозног аспекта, никада није рекао нити учинио ништа против свете Римокатоличке цркве, живећи и бринући о својој цркви и манастиру. У увјерењу да ће се потврдити истина, спремни смо да то докажемо и пред правдом нашег Пресвјетлог Принципа..."

На овоме мјесту се мора скренути пажња на ријечи: "настањен у овом насељу" којим се доказује да епископ Стефан у 1720. сједи тамо гдје је најсигурнији: у Драчевици.

Сљедећи цитат врло сугестивно говори за Стефанов боравак у Новоме. То је нова наредба сената генералном провидуру који још увијек оклијева и тражи начина да помогне српског епископа.

Септембра мјесеца стиже укоравајући дукал: "Пошто су Вама послани дукали од 25. јан. и други посљедујући од 18. апр. прошлога, који потврђују првашњи, ми смо се надали да су се већ извршиле државне и јасне наредбе с којима наредило Вам се да удаљите из наши држава некога калуђера србскога по имену Стефана Љубибратића, који се држи за Епископа Кастелновскога и примаса Далмације, и да узмете натраг повељу за коју се говори да сте му је Ви дали и по којој је он извршавао пастирску јурисдикцију. Чуди се Сенат, дознавши из поузданих вијести да поменути калуђер не само што се настанио у Кастелновску страну, гдје служи као Епископ који никада ондје није био..."

И изнова оклијева Моцениго. Коначно, 11. априла 1722. биће издат дукал којим се забрањује Стефану вршење епископске власти, а провидуру се предлаже да изабере четири лица која су способна да преузму дужност.

Из декрета генералног провидура Далмације и Албаније, од 25. септембра 1727, може се видјети да је чак и у то доба владика Стефан боравио у Драчевици и Далмацији. Наиме, овим декретом владици, који се титулише само као игуман, додјељују се баштине у Попову, у селу Драчево. Документ се чува у архиви манастира Савина.

Послије онеспособљавања Стефана у вршењу његове јавне дужности, наступиће један од најтежих тренутака за српски народ ових области. И поред тога, далматински и бокешки Срби задржаће чврсти курс сопственог развоја који никада неће изаћи из оквира које је оцртавао модел православног српског и васељенског никејског усмјерења утемељен у снажном осјећању народносне припадности. У својим прегнућима за одржање православља бокешки Срби показаће велику одлучност, може бити већу него било која сусједна област. У готово свим околним областима у српском народу дешавала су се, с времена на вријеме, колебања. У Боки, нарочито Драчевици, никада. Бокешки Срби одупираће се свим страним утицајима па и притиску за Унију великом ријешеношћу која чак одбија одпланирања оваквих акција. Српска народна црква овдје је давно утемељена а епископ Стефан Љубибратић је њен највиши прегалац и предводитељ у часу највеће пријетње.

Неки аспекти народног живота

Српски етнолог Веселин Чајкановић, као најважнију карактеристику старе српске религије, истиче култ предака. Чајкановић установљава како се сви празници у години, са Бадњим даном и Славом, групишу око тога култа. Ова тврдња В. Чајкановића може се примјенити на становништво драчевићког села, анарочито планинског, подорјенског села. Наша запажања у питању поштовања и важности култа предака у подорјенском планинском селу, одлично ће кореспондирати са темељним закључком В. Чајкановића, налазећи широк ослонац у религиозном конзервативизму бокешкихСрба.

У овоме питању може се наћи згодног примјера у савремено доба. У поратно вријеме, Српска црква је истиснута на маргине друштвених збивања. Репресивни комунистички апарат изнаћи ће већ у вријеме другог свијетског рата механизама за дјелотворно сузбијање религиозног осјећања бокешких Срба и онемогућавање његовог испољавања. У поратно вријеме, уз значајну временску дистанцираност од ратних година, вјерски живот српског становништва Боке биће ситуиран у формама традиционалног породичног организовања, практично без додира са црквеним институционалним апаратом, а у социолошком смислу, сваки искорак у јавном његовом испољавању, обиљежен као неприхватљиво понашање. У то доба, Српска православна црква истински преживљава и живи, организује се у народу, у породици.

Снази репресивног државно-партијског апарата супроставља се снага вјере која се црпи искључиво, или на првом мјесту, из националног осјећања које се идентификује са вјерским, као и неким прирођеним конституцијским одликама становништва подорјенског села. Према томе, управо у снажном националном осјећању уздигнутом у култ поштовања "старих" драчевићко планинско село се опире свим оштрим искушењима кроз вјекове.

(И данас, у вријеме слободног исказивања у вјери, у Новоме и околини, вјерски живот се одвија готово искључиво у породици и кругу породице)

Веселин Чајкановић каже на једном мјесту да су данашњи српски обичаји искључиви извор за стару српску религију. Међу најважније српске обичаје долази Слава и Бадње вече, у Боки такође, изразито наглашаване важности и консеквентно провођени и практиковани празници, неодступно, кроз вјекове. Наравно, има пуно архаичних пријехришћанских обичаја који су тијесно везани уз црквене празнике. Није никако могуће раздвојити оно што припада пријехришћанском опусу, од онога што је у тим обичајима специфично хришћанско. Ово се питање може поставити и другачије: Да ли су становници ових планинских насеља у практиковању вјере и старих обичаја, чинили задуго, до у наш вијек, нешто што никако не припада хришћанству?

И опет смо приморани тражити обавјештења у дјелима наших писаца који су се забавили народном историјом Срба, одјецима стварног живота народног током 18. вијека, не никако у намјери да успоставимо аналогије са Драчевицом, већ како би пружили могућност ограниченог увидау стање вјере у нашем народу у времену у којему Срби у њиховим периферним областима долазе у тјешњи додир са тековинама културе околних европских нација. Ако је нешто карактеристика српског етничког простора, а посебно динарског простора, што је посвједочено од свих истраживача и путника који су га походили, то су велике регионалне различитости.

У дјелу о српској књижевности у 18. вијеку, Ј. Скерлић слика, наслањајући се на резултате савремених му писаца, стање народне културе и вјере у српском народу у 18. вијеку. Ово обимно дјело обавјештава о корацима Цркве за успостављање елементарног реда и сагласја у питању практиковања вјере и озбиљним тешкоћама у наметању специфично хришћанске праксе у домену обичајног и вјерског живота. Изгледа да први озбиљни и систематски покушаји долазе у првој половици 18. вијека. Ј. Скерлић пише:"Сабор од 1730. године констатује страшно стање у коме се народ налази и предузима цео један низ мера да се културно стање у народу подигне. Брачне везе су биле попустиле, многоженство се нарочито брзо раширило, и морало се сузбијати врло строгим мерама. Сабор наређује да ће се свакоме који има две или више живих жена "судити за главу".^[399] Овај је сабор настојао пријетњом лишавања слободе издејствовати посјете цркви.^[400] Ј. Скерлић нас обавјештава о корацима појединих епископа који издају нарочите посланице против штетних појава нерада, расипништва али и паганских обичаја у народу. Занимљива је наредба владике Павла Ненадовића из 1745. парохијанима о стављању крстова на гробове, а не као што је обичај "простаја дрвеса и преслици воздружити и некије шари прегражденија дјелати"^[401]

У питању начина сахрањивања, Ј. Скерлић обавјештава о регуламенти из 1777. године којом се забрањује Србима да по старим обичајима носе покојнике у отвореном сандуку из кућа у цркву, да их сахрањују у порти и то у узаном простору колико може захватити сјена од црквене зграде. Ова је регуламента изазвала велики отпор у народу и у неким епископијама чак и отворене побуне.^[402] Према свједочењу најстаријих житеља Каменога и Убала, овакав начин ношења покојника задржао се у неким планинским селима Боке до почетка нашега вијека.

Може се очекивати да у бокешким планинским селима са знатном комуникацијском дистанцом од обале и мјеста уз обалу, кроз 18. вијек, живи стара пријехришћанска обредна пракса и обичаји које одликује дубље захватање у пријехришћанску традицију. У оскудности архивске документације која би освјетлила ово питање, морало се посегнути за аустроугарском општинском архивом, што ће, свакако, убједљивије говорити за преживљавање старих навика у периоду ближем савременом добу. Устаљени поредак ствари није могао бити ремећен нити инфилтрацијом новог становништва које је чврсто формирано у сеоским насељима током друге половице 18. вијека.

Свакако неће бити лако докучити и оцртати кодекс вјере, стање вјере, код становништва планинских села Драчевице и 17. и 18. вијеку. У покушају освјетљавања овога питања ваљало би понудити каквих извјештаја путника намјерника, или, још боље, мјеродавних посланика Римске цркве који у овим крајевима агитују за Унију српскога становништва са Римом.

Најприје, још једном да подвучемо да је током 17. вијека српско становништво Драчевице изразити већински етнички елеменат. Са потпуном сигурношћу може се рећи да у вријеме које претходи великим млетачко-турским ратовима 17. и 18. ви јека, Херцег-Нови насељава већинско српско становништво. Равно седамдесет и седам година прије млетачког заузећа Новога, настао је извјештај мрканско-требињског бискупа Амброзија Гоце о његовој бискупији. У Херцег-Новом, према овоме извјештају има дванаест римокатоличких кућа: "... te Castrum Novum in quo sunt duodecim domus Catholicorum..."^[403]

Високи представници Римокатоличке цркве у Далмацији у половини 17. вијека, обавјештавају Конгрегацију за ширење вјере о појави прелажења римокатоличког становништва Херцег-Новога "у шизматике". У писму вицепрефекту Конгрегације дубровачки надбискуп, пишући о овој појави, употребљава израз "у најмању руку шизматици. "^[404]

Ова појава изазваће интервенцију Ф. Инголија секретара Конгрегације који ће у писму дубровачком надбискупу 1640, понудити помоћ у очувању у римокатоличкој вјери оних римокатолика који се насељавају у Новом.^[405]

Не може се никако сумњати да већинско становништво у Драчевици, па и у самом граду Новоме, током 17. вијека чине Срби. Напросто, нема у објављеној обимној грађи о дјелатности Конгрегације, таквих докумената која би говорила о било каквом успјеху њених емисара на територији Драчевице, какве успјехе они повремено постижу у сусједним областима. Стиче се утисак да агенти Конгрегације на територији Новога немају шта да траже. Овако висока отпорност српског становништва сјеверозападне Боке у вријеме највећег ангажовања агената Конгрегације, може се објаснити искључиво великом кохезивном снагом националне вјере Срба у Драчевици 17. вијека. Има у овим извјештајима католичких емисара, веома упућених у питања вјере, извјесних детаља који могу говорити о вјерском животу становништва ових приморских крајева, којим се у високој мјери захвата у српску пријехришћанску традицију. Фратар Донат Јелић, мисионар у Спичу, начинио је 21. маја 1640, један извјештај Конгрегацији о стању вјерског живота у крајевима које је походио.

Д. Јелић пише како хришћани католици овога краја, заједно са шизматицима, празнују неке понедељке и сриједе, све петке, неке четвртке и суботе, показујући на тај начин како су одани својим прецима. То је узрок да се не празнују дани које је одредила света мајка Црква.^[406]

Овај упућени теолог свакако је имао разлога да ова одступања од канона, веже за вјеру предака.

Ми данас немамо никаквих свједочанстава о вјерском животу простога становништва Драчевице током 17. и 18. вијека, а најмање о животу њеног планинског села.

Ова ће села, до јуче, припадајући Бококоторском заливу, представљати, у комуникацијском погледу, веома удаљене и неприступачне тачке. Све ће то бити разлогом да се посветимо ишчитавању архивске грађе из времена аустроугарске доминације Боком, те, најприје, теренским претраживањима на просторном опсегу Топаљског залива.

Најприје смо прегледали дјеловодне протоколе општина Рисан и Херцег-Нови, напоредо, за период 1871-1921, а затим, и одговарајуће документације. Ови се протоколи чувају у Архиву Херцег-Новог.

Успјело се пронаћи докумената у којима се, у различитим поводима, назире, наговјештава, или отворено испољава, негативан став или нетрпељивост према пароху, односно институцији сеоског пароха. Оваквих докумената нашло се у фондовима рисанске општине под аусторугарском, везано за збивања у њеним планинским селима смјештеним на перифернијим позицијама, удаљеним од градских агломерација Боке. Стекао се утисак из великог броја прегледаних докумената која у било којем поводу дотичу однос село - парох, отпора или напросто слабе пријемчивости за било какву колективну радњу у корист пароха, мада у исто вријеме, и за било какву колективну радњу у највиталнијим питањима села (на примјер: уређење вода, градња бистјерни). С једне стране, дакле, изразита и дубока дуална структурираност насеља подјељеног на горњи и доњи крај, а с друге стране, отпорустанови која персонификује црквену власт. Црква је, како каже В. Дворниковић "стваралачки и организаторни принцип државе. "^[407] Да ли је овдје у питању словенски демократизам који се опире аутократизму Цркве у смислу гледања В. Дворниковића?^[408] За нас је, свако, било врло необично када смо уочили било какво афективно расположење каналисано према личности пароха. Српска црква у Боки у вријеме аустроугарске управе, може наступити само као опонент држави. С друге стране, сеоски пароси су у то доба, готоворедовито, особе које су поријеклом везане уз насеља у којима живе и обављају своју дјелатност. Дубљим испитивањем овога проблема могло се наслутити да религиозност становништва подорјенског планинског села задуго није носила обиљежја црквено конфесионалнерелигиозности. Она се везује најприје уз претке. Циклично, редовито понављање читавог слиједа радњи у обиљежавању вјерских празника објашњава се и упориште налази у обавезивању овога становништва да испоштује вјеру "старих" и њихове обичаје! Ј. Ердељановић говори о својим теренским претраживањима и вјери простога народа која практично стоји у супротности са хришћанском догмом.^[409

Надаље, врло крупан разлог овој појави лошег односа села према пароху, може се наћи у веома развијеном осјећају ривалства међу родовима и братствима. Парох, изложен у подорјенском и удаљеном крају, ипак представља и персонификује Цркву и црквену власт, дакле снагу која заговара и намеће један другачији ред и поредак основан на равноправности, али у исто вријеме, наступајући у крајевима који вјековима преживљавају на темељу унутрашњег, старог српског родовског поретка, Црква ће представљати најозбиљнију пријетњу угрожавањем или ремећењем традицијских склопова живота.

У неким бокешким селима која ни у посматраном периоду ни у ком случају не смијемо посматрати као крајеве у оскудјевању или крајеве затворене и раздвојене од свијета, проналазимо примјера пропадања важних завјетних цркава усљед ривалитета међу сеоским одломцима (црква на Видовом врху у Мокринама).

У бокешком подорјенском селу 18, па и 19. вијека, парох најприје персонификује далеку црквену власт и нешто ближу државну власт, но он својим физичким присуством и укупним ангажманом и чинодејствовањем, у животним питањима, заговара поредак у организовању свакодневног живота. Само у поретку може се живот села организовати на добро свих чланова заједнице. Могуће је да поред сеоских кнезова и главара, у 18. и 19. вијеку, парох фигурира као једина особа заговарач поретка, а у поретку прилику добијају и слабији, бројчано слабији родови и породице. Надаље, један од крупних разлога одупирању и нетрпељивости према пароху може лежати у традиционалним навикама у неким подорјенским селима, као и навици за успостављање сродничких бракова.

Цитираћемо сада један докуменат из 19. вијека. У питању је извјештај пароха убаљског Јована Васиљевића из 1869. године. Извјештај је упућен Општинском уреду у Рисну. Ј. Васиљевић у своме извјештају веома исцрпно пише о проблему снабдијевања водом за пиће у своме селу. И овим документом илуструје се снага отпора комуналним, заједничким радњама и успостављању колективне својине, али и недостатак поштовања према личности пароха, који је, ваља нагласити, у овоме селу аутохтон. У своме извјештају јереј Ј. Васиљевић, као житељ Убала који брине о добру свих, у овоме виталном питању, сугерише успостављање колективне својине над сеоским убловима прилажући сопствени, породични убао "у комун".

Општинске власти аустроугарске општине Рисан настоје изнаћи рјешења овога крупнога питања градњом и уређењем извора и захватањем воде из пиштевина.

Прегледавањем дјеловодних протокола општина Херцег-Нови и Рисан за период 1871-1921, те одговарајућих докумената, могли смо се увјерити о снажном и консеквентном отпору оваквим радњама, чак и под пријетњом провођењем мјера административне репресије. Типски докуменат који ћемо овдје изнијети интегрално, датиран је 1869.

Француски историчар Емануел Ле Поа Ладири изнио је у своме дјелу о једном окситанском селу, запажање о могућностима изналажења реалног простора за изучавање живота села, навика и склоности његових житеља: "Ономе ко жели да упозна сељака из старих или врло старих система не недостају велике синтезе...

Оно што ту понекад недостаје јест непосредан поглед, свједочење самог сељака о себи, без посредника... "^[411]

Издвајамо даље неке занимљиве фрагменте из драгоцјеног дела Ладирија: "Баји је антиклерикалац. Једини моји непријатељи у Орнолаку су, изјављује он, парох и викар, других немам..."; "Говор Бајиа Остаца је карактеристичан: насртајима клерикалне моћи, која оличава империјализам свеукупног и владајућег друштва чије је средиште у Памијеу, супротставља се жестока тежња за аутономијом брђана,непријатеља неуобичајених намета. Сточари и пастири представљају свет за себе, који се брани. Њихов је отпор, шире гледано, дио дугог трајања антиклерикализма и антидецимализма у пиринејском и медитеранском, па и севенском Лангдоку..." с. 35. Несумњиво дапорекло овог окситанског антиклерикализма може да се тражи и у некој противпавловској доктрини и то није предмет нашег занимања, но желимо овдје потцртати двије ствари: универзални карактер запажања аутора о окситанским горштацима, и утемељеност у аутархичности сеоске планинске економике Медитерана сваког отпора спрам установа државно-црквене принуде и поретка, као и потребу да се поријекло антиклерикалног става сеоског становништва планинског села Боке у прошлим вјековима тражи у сфери пријехришћанских вјеровања и навика које, нипошто, нису нужно и антихришћанске. Оне дефинитивно могу бити само синтетичке, окупљајући у један прагматички неписан систем вјеровања сво живо насљеђе.

Ладири је у своме дјелу проучавао окситанско село 13. и 14. вијека, село које лежи у планинској области, село које стоји ван домашаја институцијског католицизма. Тешко се може вјеровати да је однос средишта клерикалне моћи Цркве у овој области Француске, снага и ширина његовог непосредног утицаја на ова планинска насеља, битно другачији него ли у бокешком заливу и његовим планинским селима у 17. и 18. вијеку. Тај је домашај свакако веома слаб. У оба случаја једини представник Цркве је парох. Ми смо видјели како убаљски парох јереј Јован Васиљевић пише о положају сеоског пароха у своме селу у половици 19. вијека.

Јереј Ј. Васиљевић, аутохтони житељ Убала, чија фамилија даје сеоске парохе барем од половице 18. вијека до часа када он пише свој извјештај, није у своме селу "имао дијела од воде". Говор и свједочења житеља планинских села под Орјеном, и не само планинских, о овоме односу, као једном специјалном питању, врло ће сугестивно потврдити домишљања како је у овим селима добра сарадња села и представника Цркве могућа најприје у кругу друштвене и економске елите насеља.

Овај елитистички круг, коначно, и подиже црквене грађевине.

Човјек под Орјеном одбија дисциплину којој не успијева докучити смисао. У психолошкој и вјерско-социјалној пројекцији, овакав став је изразито негативистички и реакционаран. Конзервативизам бокешког сељака носи обиљежја архаичности и представља дубоки етнопсихички али и регионални феномен. Можда управо Бока, међу свим областима у Српству, живи понајвише сама за себе. Све кризне часове Бока проживљава са само њој својственом мирноћом и у њима, традиционално, одлучује искључиво аутономно. У цјелокупном српском етничком простору, управо је скучена Бока једна од регија које су, каткада, успијевале утицати на општу српску линију кретања, узвисујући се до положаја особене препознатљивости у огледалу српског историјскоги медитеранског трајања 17, 18. и 19. вијека.

Живот човјека под Орјеном је, попут човјека у сусједним областима јужне Херцеговине и Црне Горе, необично тежак и озбиљан. Тешко да су становници бокешког планинског села могли показивати пријемчивости за теолошка дубљења. Владика Н. Велимировић је писао у своје вријеме о дјелу цетињског митрополита Петра Другог Петровића, да никада ни један свештеник хришћански није мање рекао о Христу него овај цетињски првосвештеник.^[412] "Са тешким и озбиљним животом патријархалног Црногорца такав поглед на свет има већ неке везе".^[413]

Но, да пређемо сада на онај дио наших запажања који је изњедрен дугогодишњим обиласцима новских села и најситнијих њихових одломака, цркава и црквишта, те старих гробаља у околици новских насеља.

По бокешким планинским селима, али и онима смјештеним уз обалу, необично је низак број надгробних споменика са хришћанским обиљежјима, мада се мора примјетити, да је уопште мали број споменика које би везивали уз вријеме прије последње деценије 19. вијека. Хришћанске формуле пронаћи ћемо на споменицима тек на крају 19. вијека, и са њима, хришћанска обиљежја. На сеоским гробљима могу се видјети окомите грубо притесане плоче. У оваквим скупинама каменова, обично груписаних, виђају се каткад мањи камени крстови грубе израде. Надаље, на гробљима леже веома крупне камене плоче-поклопнице, грубог сјечења и, каткад, тврде орнаментике са и без натписа.

Материјални трагови

А. Стећци

Познато је да се стећци у своме територијалном распрострањењу везују уз географски простор српског етникума. Било је истраживача који су стећке везивали за богумиле (Ф. Рачки, I. Asboth). Arthur Evans је у њима видио келтско надгробно камење, но први је података о стећцима дао Ами Боуе.

У нашем вијеку велики је број истраживача изучавао стећке. Првенствено археолози, историчари и историчари умјетности. У важном питању припадности одређеном етничком и религијском кругу, може се сигурно рећи да су овдје доминирајуће, најприје стара ћирилица, и синтетичка старовјерска и специфично хришћанско-православна симболика.

Но, задуго, изостала су најважнија, антрополошка изучавања скелета из некропола са стећцима. Један важан рад објавио је Ж. Микић.^[414] Аутор је модерном антрополошком методологијом анализирао више од хиљаду скелетних индивидуа из девет некропола са стећцима са простора Херцеговине. Даље, овдје се мора истаћи необичност да антрополошка изучавања овог богатог и важног материјала бивају за пуних сто година блокирана а у исто вријеме се врше интензивна археолошка изучавања ових некропола. Последње антрополошке студије објављене су концем прошлога вијека!

Изучавана популација сахрањивана је у овим некрополама између 13. и 16. вијека.

Ж. Микић установљава да се ради искључиво о брахицефалним и хипербрахицефалним лобањама оба пола. Настојало се, даље, извршити мултиварјабилно биостатистичко упоређење испитиваних серија са значајним спектром популација - становништвом историјског периода са територије Бугарске, Грчке, Румуније и Југославије. Посве изразито, одвајају се испитиване некрополе од осталих етничких групација са простора Балканског полуострва.^[415] Установљена је висока специфичност ове средњовјековне популације карактеристична само за испитивано подручје.^[416]

"Конкретно, показало се да је овој популацији најближе средњевековно становништво Румуније, да унутар ширине антрополошких варијација словенских групација са територије Југославије (нпр. Винча - Бело брдо, Чипуљић - Бугојно - IX/XII XIV век) скелети из некропола са стећцима заузимају једно сасвим уско поље, највероватније због брахикранизације, а што би значило да су аутохтоног (антрополошки несловенског), тј. претежно влашког порекла итд. "^[417]

Сасвим је извјесно да су се у назначеном раздобљу у овим некрополама укопавали средњовјековни становници југоисточног окрајка динарског била. Ширина просторне дисперзије испитиваних некропола пружа могућности за тврдњу о етничкој истовјетности овога средњовјековног становништва и херцеговачког становништва 16, 17. или 18. вијека. "Влашко становништво" Ж. Микића није ништа друго до аутохтоно балканско-динарско илирско становништво које ће на своме континенталном земљишту дочекати провале аварско-словенских народа.

Историјски размак од стећака који се могу смјестити у 15. и 16. вијек, до сеоских гробаља с краја 19. вијека са богатим надгробним споменицима, задржава очигледно карактеристику техничке грубости која се, у сјеверозападној Боки, напушта тек негдје око 1890. Тешко се може претпоставити да је овдје било значајног уништавања гробаља. Са сигурношћу се може узети да мање аморфне игрубо притесане плоче окомито пободене у земљу крај ногу и главе покојника, са пљоштимице положеним плочама, испуњавају овај широки распон времена. Овакве гробнице чине највеће партије гробља крај цркве Св. Ђорђа у Кутима (Глоговик) па ћемо их надаље означавати као "глоговичке." Наравно, ваља водити рачуна о укопавању под велике поклопнице и стећке све до дубокога 20. вијека у неким сеоским насељима Боке (Убли, Св. Госпођа), што говори о снази архајско-колективне родовске психе кроз све културне слојеве.

Када се коначно јаве надгробни споменици са изразито хришћанским симболима, израђују се богато, са финим представама светитеља и покојника. На њима доминира биљна орнаментика као декоративни поруб епиграфских поља. Представе покојника свакако представљају дубоки архаизам.^[418]

У новским планинским селима задржавају се до нашега вијека старе навике. Поједини надгробни каменови доношени су са велике удаљености до сеоских гробаља. Чак и у нашему вијеку има примјера да су каменови замашне кубаже постављани на гробнице (Св. Варвара, Мокрине). Не може бити сумње да су овдје у питању нехришћанске тековине.

Б. Надгробни споменици 19. вијека

Међу надгробним споменицима у планинским селима под Орјеном, срећемо се и са онима који у поруци натписа позивају намјерника да се осврне на гробницу, пријетњу да у њега не дира, што може говорити и о континуитету типично старобосанске традиције.

На споменику Луки Петијевићу (1778-1881) у одломку Петијевићи (Бајкове Крушевице), крај братственичке цркве Св. Петке, стоји натпис:

БОЖЕ МИЈО НА СВЕМУ ТИ ФАЛА
ПРОМИЈЕНИК ЧЕТИРИ ВЛАДАРА
ДОЉЕ ТВРДО А ГОРЕ ВИСОКО
НЕСТА ВЈЕРОВАЊА ТЕШКО МЕНИ
И ПО БРАТУ МОМЕ КАД НЕСТАНЕ
У ТОБОЛЦУ МОМЕ КЛИМЕ СЕ ОБРАТЈШЕ
МЛАЂИ СТАРИЈЕ НЕ НЕПОШТУЈУ
СЛАТКЕ ВОЋЕ НИШТЕ МАЋЕ
ПАДАЈУ БРДА ОГОЉЕШЕ ЗЕМЉЕ
ОПЛИШЕ СВОЈ СВОГА НЕ СВОЈИ
ОВИ ГРОБ СЕ НЕ ОТВАРА
КО БИ ГА ОТВОРИЈО
ОСТАЛО МУ КО И МЕНИ

У насељима на територијалном опсегу Драчевице, данашњег Херцег-Новог, обишли смо све познате цркве и црквишта, као и непозната гробља без црквених грађевина или са остацима цркава. Одмах смо уочили да и прије последње деценије 19. вијека, по новским гробљима лежи нешто гробница са натписима и декорацијом.

На почеку 19. вијека израђена је гробница фамилије Булут у Каменоме, крај цркве Св. Николе која се сматра једном од старијих у томе крају. Овај се натпис издваја одличном писменошћу и говори о примању одређених пријевуковских реформи у овоме планиском крају. Осим тога, необично је скроман број сачуваних натписа на гробним споменицима сјеверозападне Боке из прве половице 18. вијека. Натпис гласи:

УЧИНИ
СПОМЕН
МИЋО БУЛУТ КОД
ЦРКВЕ С(ВЕТОГА) НИКОЛЕ У
КАМЕНОМ (1)804

Међу најстаријим уоченим натписима на специфично хришћанском споменику, издваја се натпис на каменом крсту који обиљежава стару гробницу фамилије Раповац крај цркве Св. Архиђакона Стефана у Горњим Сасовићима. Натпис носи годину 1821, а урезан је на источној површини крста.

Код цркве Св. Госпође у Пријевору (Суторина), на једној гробници Влаовића која носи специфично хришћанске симболе, стоји натпис:

ОВЂЕН
ПОЧИВАЈУ ЗЕМЊИ ОСТАЦИ ГАВРИЛА
И ЈАНЕ ФЛАОВИЋ И ЊИЈОВИ
ПОТОМЦИ ПРЕСТАВИШ
СЕ ГОД. 1 8 5 1
12 ОКТОМБРА

На истоме гробљу стоји гробница Пера Влаовића. Споменик је израђен у форми крста, са ћирилским натписом који са своје ортографије може бити смјештен у прву половицу 19. вијека. Издваја се графема "в" урезана у облику квадрата и "д" са косим линијама раздвојеним хоризонталном која не прелази обухват косих црта, као и графема "ч" исписана на начин на који се исписује у рукописним споменицима 18. вијека, са краћом повијеном цртом везаном уз лагано савијену окомиту. На споменику је урезана година 1881, вјероватно накнадно.

На пођанском гробљу крај парохијалне цркве Св. Сергеја и Вакха, виђамо веома скроман број гробница из 19. вијека са натписима и хришћанским обиљежјима старијим од 1890. године. То су двије гробнице фамилије Павковић са ознаком године 1877. и 1888, те 1879. Гробница фамилије Петровић носи натпис са ознаком године 1860.

ПРАХУ СВОЈИХ РОДИТЕЉА
ЕВТА И РОСЕ БРАТА КРСТА
И СИНА ЕВТА СПОМЕН ОВИ
ПОДИЖЕ ГЛИГО ПЕТРОВИЋ
ГОДА 1860

Ваља знати да Поди током 18. и 19. вијека у рангирању топаљских села, према економској снази, заузимају највише мјесто, одмах иза Топле. Наиме, у то доба, у вријеме великог поморско-трговинског замаха Драчевице, ово је насеље једино конкурентно своме административном средишту. На гробљу цркве Св. Сергеј и Вакхо сачуван је велик број гробних плоча које су уграђене у степениште испред цркве.

На њима, изузев на двије, нема никаквих натписа. Један је натпис готово сасвим избрисан, а други је већ објављени у дјелу С. Накићеновића натпис са гробнице пођанског и сасовићког пароха Гаврила Мијатовића.

Крај цркве Св. Илије у Ластви кућанској, на гробници Вукосављевића, уочава се грубо урезан натпис, крупним ћириличним словима на великом грубо притесаном камену.

ГРОБ ТОМ

А ВУКОСАЛЕВИЋ

1 8 6 0

Може се дефинитивно утврдити да на гробљу крај цркве Св. Стефана у Горњим Сасовићима леже најстарије гробнице обиљежене споменицима који носе специфично хришћанске симболе. У исто вријеме, на споменицима се виђају занимљиви соларни знаци у оквиру фине пластичке декорације гробница, дакако, много млађи од оних крај цркве Св. Ђорђа у Глоговику (Кути).

Натпис на каменом крсту на гробници Јока Рашовића носи ознаку за годину: 1864.

На гробници Митра Рашовића израђен је на гробној плочи соларни диск са осам зрака уоквирен кружним орнаментом.

Соларни мотив се јавља и на гробници фамилије Брговић (!) гдје је урезан соларни диск са осам зрака, уоквирен кружним орнаментом.

ГРОБНИЦЕ

ПОРОДИЦЕ БРГОВИЋА

МИЛО БРГОВИЋ Р. 1860 + 1923

И ЊЕГОВИ СИНОВ(И) ЈОВО Р. 1893 + 1919

И ШПИРО Р. 1900 + 1924

Међу надгробним споменицима 19. вијека са специфично хришћанским обиљежјима издвајамо гробнице на истоме гробљу цркве Св. Стефана.

ЈОКО Т. ДАБОВИЋ

ОВАЈ СПОМЕНИК

СЕБИ ПРИПРАВИ

ЗА

ВЈЕЧНУ УСПОМЕНУ

1853 + 1883

На истоме гробљу лежи гробница знаменитог Сасовићана поморског капетана Јована Пјешивца.

ВЈЕЧНО ПОЧИВАЛИШТЕ

ЈОВАНА ПЈЕШИВЦА

ДОБРОТВОРА

ПОМОРСКОГ КАПЕТАНА

1 СЕПТЕМБРА 1820

+ 7 ФЕБРУАРА 1888

На овоме гробљу, виђају се аморфни гробни каменови, без натписа.

У планинском селу Убли, крај парохијалне цркве Св. Ђорђа уочавају се соларни симболи у богатој декоративној пластици надгробних споменика са специфично хришћанским обиљежјима. Уочава се, такође, исклесаних ликова покојника.

На споменику Трипу Драгојловићу исклесан је соларни диск са осам зрака уоквирен кружним орнаментом, готово идентичан онима из Горњих Сасовића.

Соларни мотив са осам зрака исклесан је и на споменику кћери Рада Савића и на једној гробници Павловића.

КЋЕРИ РАДА САВИЋА
СТАНЕ РОЂ(ЕНА) 1919 + 1920
И МАРЕ РОЂ(ЕНА) 1925 + 1925
----------------------
ОВИ СПОМЕНИК ПОДИГОШЕ
ВЕЛКО МИТРОВ ПАВЛОВИЋ
СЕБИ И РОДИТЕЉИМА
ОЦУ МИТРУ РОЂ(ЕНОМ) 1818 + 1868
И МАЈЦИ МИЛИЦИ Р(ОЂЕНОЈ). 1826-1905
И КЋЕРИ СТАНИ Р(ОЂЕНОЈ). 1901-1901
И НАСТИ Р(ОЂЕНОЈ). 1909 + 1918
И ИЛИНКА Р(ОЂЕНА). 1918 + 1918

------------------------

Врло често, овакви симболи смјештени су на лицу крста, као на гробници Јефта Вуковића (црква Св. Ђорђа, Убли).

ОВДЈЕ ПОЧИВА
ЈУ КОСТИ ЈЕВТА
С. ВУКОВИЋА Р(ОЂЕНОГ).
1855 + 1909
ПОДИГОШЕ СИНОВИ

У Кутима крај цркве Св. Андрије, лежи старо гробље домицилних Кућана који овдје стајаху прије Морејског рата. Виђају се стећци и грубе поклопнице без натписа.

На једној гробници Накићеновића из 19. вијека која се истиче фином израдом, стоји натпис.

ОВЂЕ

ПОЧИВАЈУ СМРТНИ ОСТАЦИ
ЈЕФТА НАКИЋЕНОВИЋА
УМРШГ АПРИЛА 1843
44 ГОДИНЕ СВОГ ЖИВОТА
ОВАЈ СПОМЕНИК
ПОЛОЖИ ЊЕГОВ СИН ЈОВО

1878 Соларни симболи виђају се на гробницама у Бијелој крај цркве Св. Врачи Козма и Дамјан. На гробници Деретића стоји соларни диск са осам зрака уоквирен кружним орнаментом.

ОВАЈ СПОМЕНИК ПОДИГОШЕ
БРАЋА ДЕРЕТИЋ
СВОМЕ ОЦУ МИЛОШУ
РОЂ(ЕНОМ) 25/8 1852
У ОРАВАЦ ХЕРЦЕГОВИНА
УМРО 25/7 1916
И ОСТАЛОЈ ОБИТЕЉИ
БИЈЕЛА 1931

И овдје, међу најстаријим гробницама са специфично хришћанским обиљежјима долази гробница поморског капетана Ника Шеровића који се упокојио 1895. године.

У Ђеновићима, крај цркве Св. Николе, лежи једна гробна плоча фине израде и богатије декорисана, без крста, са ознаком године: 1867. На овоме гробљу виђају се гробнице типа "глоговичких". На двије гробне плоче уклесан је прости кружни орнамент.

Крај цркве Покров Богородице у Кумбору, лежи један од најстаријих гробних натписа на простору сјеверозападне Боке, на гробници Кате, супруге Мата Вујновића која се преставила октобра 1834. На истом гробљу, пред вратима цркве леже двије гробнице најфиније израде.

ОВЂЕ
ПОЧИВАЈУ СМРТНИ ОСТАЦИ
ПОМОРСКОГА КАПЕТАНА
ПЕТРА ЂУРАСОВИЋА
РОДОЉУБА И ДОБРОТВОРА
1764 + 1857
И
ЊЕГОВЕ КЋЕРИ
МАРЕ УДАТЕ НАКИЋЕНОВИЋ
1820 + 1890

------------------------

С краја прошлога вијека је и гробница Сима Укропине на истоме гробљу.

ПРЕДРАГОЈ УСПОМЕНИ
СИМА КАП(ЕТАНА) УКРОПИНЕ
И
ЊЕГОВЕ ПОРОДИЦЕ
У ЗНАК СВОЈЕ ВЈЕЧИТЕ ЉУБАВИ
ОВУ СПОМЕН-ПЛОЧУ
СИН НИКО КАП(ЕТАН) АУСТР. г - о ЛОИДА
ПОЛОЖИ
1899

Ни на једној гробној плочи које одликује најпажљивија израда не стоји хришћанских симбола.

У Суторини, предјелу уз границу дубровачку, леже гробнице израђене у 19. вијеку са урезаним натписима.

МИРКО
КОЊЕВИЋ
1806
+
1866

----------------

Крај цркве Св. Николе у селу Лучићи (Суторина), на гробници свештеничке фамилије Лучић стоји натпис. Цркву је саградило братство Лучића 1889.

ОВЂЕ ВЈЕЧНИ САН
БОРАВЕ СВЕШТЕНИЦИ
ИЗ ПОРОДИЦЕ
ЛУЧИЋА ОД 1717 ДО
ЛУКА 1692 + 1765
ЈОВАН 1732 + 1806
САВО 1752 + 1830
ШПИРО 1774 + 1855
МИЋО 1842 + 1883
ОВАЈ СПОМЕН
ПОДИЖЕ ИМ ИЗ
ЉУБАВИ ЊИХОВ
ПРАУНУК ПОП
ШПИРО ЛУЧИЋ
1929 Г.
ШПИРО ЛУЧИЋ
ПРОТО
РОЂЕ(Н) 1857 Г
УМРО 1952 Г

--------------------------

У планинском селу Камено, крај парохијалне цркве Св. Стефана, виђа се само једна гробница са натписом која припада 19. вијеку.

1899
И М
+

----------------

Међу документима млетачке провинијенције у новском архиву леже нека која освјетљавају начин укопавања житеља Драчевице 18. вијека. Иако сасвим штуро, вриједно је овдје пружити један такав докуменат. То је опорука старца Милутина Радова Драгомановића, који је, највјероватније, живио у Ублима.

Овдје је, сасвим изузетно, иако штуро, описан укоп под велики камен, што може бити поклопница или стећак. Занимљиво је да се овај Убљанин жели укопати крај цркве Св. Томе у Кутима.

Ц. Древне гробнице

1. Гробне гомиле

2. "Глоговичке" гробнице

3. Стећци и поклопнице

За наш предмет биће занимљив рад Љуба Спаравала објављен 1979.^[420]

Аутор се занима исцрпним описом средњовјековних гробаља, црквишта и цркава на простору Шуме требињске у насељима која су према расположивим изворима веома стара. Описује велик број гробних гомила - тумулуса, веома обазриво, а сходно својим запажањима о савременим укопима у тумуле, Љ. Спаравало пише: "У овом крају има мноштво камених гробних гомила (тумула) за које се у науци сматра да припадају праисторијским Илирима... "^[421] Даље, аутор установљава да се сахрањивање код једног дијела становништва овога краја у гробне гомиле веома тешко напуштало, те је већина средњовјековних некропола настала на гробним гомилама.

Сахрањивање у гомиле продужава се у средњем вијеку и након формалног прихватања хришћанства, па чак и у наше вријеме!^[422] Црквине и цркве, извјештава овај аутор, леже на гомилама или тик уз њих, баш као што у Драчевици цркве стоје уз велике праисторијске гробне гомиле. Такође, у планинским селима, како ће се послије видјети, на тумулима су лежале мале цркве у сухозиду.

У погледу начина сахрањивања, Љ. Спаравало пише: "У Церовачком гробљу, у коме нема ни гробне гомиле ни црквине, ни стећака, умрли су сахрањивани у обичне земљане раке, а на гробове су им постављане мање аморфне камене плоче. Неко гробови у њему (за које нисмо сигурни да су настали до краја XV вијека) су обиљежени и стављањем једног необрађеног дугуљастог камена усправно изнад главе покојника, а са источне стране надглавника уклесан је мали равнокраки крст..."

Овај опис гробница у Церовачком гробљу у Шуми, у потпуности одговара нашим теренским запажањима на свим гробљима на територијалном опсегу Драчевице, односно њиховим старијим партијама. За наш рад веома је важно запажање аутора о разлозима изостајања израде другачијих споменика. Ово запажање одлично кореспондира са нашим теренским резултатима. Аутор коментарише: "Знамо да је Церовачко гробље билогробље и средњовјековног села Свиња у коме су живјели Власи. Ако бисмо закључили да су ови Власи били сиромашни сточари, па да због сиромаштва нису постављали стећке на гробове, погријешили бисмо. Нису они сви били сиромашни. Видјели смо да је Chrianus Paqualis из Свиње могао да откупи роба за 24 велика солида. Он би исто тако био у стању да сноси трошкове око израде и постављања стећка, рецимо на гроб свога оца. "^[423] Аутор наводи како се у селу Лучнице у Бобанима још укопавају у гробне гомиле: "Кад се покојник положи у гроб, онда се наспе неколико врећа донесене земље, а потом се гроб затрпа каменом. "^[424] На испитиваном подручју, аутор констатује да су "у сталним средњовјековним некрополама стећци настали уз цркве"^[425] као и да "су стећци надгробни споменици хришћана. "^[426] На планинском предјелу Драчевице, стећци такође леже уз цркве и то редовито гробаљске. Такође, на сусједном предјелу, у насељима уз обалу. Прије него пређемо на излагање о старијим српским споменицима у територијалном опсегу Драчевице, задржаћемо се на извјесним питањима која су важна или одлучујућа за формирање новог погледа на поријекло ових гробних обиљежја која ми, сасвим погрешно, посматрамо као искључиво средњовјековна.

Најприје, желимo нагласити неопходност прављења разлике између географске и комуникацијске дистанце. Географска удаљеност може бити веома незнатна, а како је случај у Боки, комуникацијска и комуникацијско-културолошка тешко савладива. Предјели попут планинског предјела Драчевице 17, 18. и 19. вијека, као што носе обиљежја традиционалне културе, могу, још прије, задржавати у религијској и обредној пракси свога становништва темељних карактеристика једне старо-српске традиције.

Друго, за проблеме којима се овдје занимамо, велику важност има савремено, иако не и службено гледање на питање организације, обреда и учења средњовјековне босанске цркве, познате под именом богумилска. Посве је сигурно да је црква у средњовјековној Босни, државна црква једне суверене краљевине, која је, према мишљењу професора Васе Глушца, настајала и развијала се далеко од Византије и грчког утицаја.^[427]

В. Глушац је вјеровао да је ова црква настала у вријеме када и самостална босанска држава (раније, до 1018. под јурисдикцијом Охридске архиепископије) те да је сачувала изразито хришћанске одлике и изразито словенско обиљежје у окружењу босанскохерцеговачког високог карста који је чини топонимом изолације. Овај је предио далеко од културног и црквеног дјелокруга осталих регионалних националних цркава. Занимљив је поговор студији В. Глушца, гдје Ј. Јанић каже: "Завршавајући овај летимични преглед научних теза о тзв. богумилима и цркви босанској, као и ван научних разлога за њихов настанак, развој и опстанак, споменућемо и изучавања Драгољуба Драгојловића, данас најбољег познаваоца овог проблемакод нас. Његова истраживања довела су га до тезе која у суштини, иако се он декларативно дистанцира од Глушца и Шидака, представља њихову вербалну премодификацију. Желећи да заобиђе дихотомију Рачки-Петрановић (Глушац) или тријаду неоманихејство-православље-католичанство, он је отворио, на изглед једну нову могућност.

Пошто историјске чињенице показују да се црква босанска разликовала по свом учењу и обредима од западних катара и источних богумила (павликијана, кудугера и др. ) јер је Глушац послије другог свијетског рата показао њено директно настављање на православну традицију, Драгојловић ће поставити тезу да је црква босанска једна "понародњачена" варијанта унутар православне цркве"^[428]

Највиши ауторитети за питања средњовјековне босанске цркве сагласни су о "народном" карактеру ове цркве, што значи ванинституционалном или противинституционалном њеном усмјерењу, те да ова црква настаје и развија се у предјелу који носи одлике изолата традиционалне културе.

Новски крај живјеће кратко под влашћу босанских краљева, од 1382 до 1482. Богумил Храбак пише: "Занимљиво је питање о верској припадности живља Новога и његове околине. Најстарије становништво Суторине, судећи по имену "Ирина" које се налазило у самом имену локалитета, гајило је култ грчке светице те је свакако било православно. Када се почетком зрелог средњег века у Босни и Србији јавило богумилство, као идеолошки израз отпора феудализацији, његови трагови су се могли установити у Боки и Драчевици. "^[429]

Сви аутори који су писали и закључивали о присуству јеретичке цркве у средњем вијеку Боке, градили су своја опажања на присуству у овоме крају карактеристичних гробних споменика који се у нашој историјској науци смјештају у високи средњи вијек. Ни један није знао, у ваздашњем оскудјевању наших истраживача у теренским подацима, да се укопавање под стећке продужава у неким новским планинским селима до половице 20. вијека. То, наравно, неће бити разлогом да њихове житеље прогласимо богумилима. Укопавање под крупне гробне споменике може се у планинском селуУбли испратити кроз вријеме до хиљаду година (гробље цркве Св. Госпође). Такође, гробнице са стећцима у Ублима у којима се укопи продужавају послије другог свијетског рата, истовјетене су, на примјер, гробницама манастира Тврдош које се смјештају у 16. вијек.

Стећке сусрећемо на читавој територији Новога, и може се рећи да имају потпуно територијално распрострањење. Они су дефинитивно груписани око цркава и то оних које носе архитектонска обиљежја старине, дакле око оних црквених грађевина за које се вјерује, на темељу архивске документације, и педања, да припадају пријетурским црквеним зградама.

Теренски подаци

Село Бајкове Крушевице: мјесна традиција о великим гробним плочама уграђеним у темеље парохијалне цркве Св. Николе које су лежале крај старе крушевичке цркве. Предање о грчком насељу на предјелу "Чопи" које је уништено провалом воде из планине. У Крушевицама је жива изрека: "Одавде је суша и Грке оћерала" Село Мокрине: У Доњим Мокринама стећак у близини филијалне цркве Св. Ђор ђе. Стећак је накнадно постављен усправно, може бити баш код разграничења између Венеције и Отоманске империје у 1700. Ово се мјесто зове "Крст" или "На крст". У мокрињском одломку Црљено брдо стећак крај цркве Св. Крст. Мјесна традиција обавјештава о камену на којему су се кажњавали преступници, одбијајући другачију намјену.

Село Камено: у одломку Вуковићи-Бронзићи-Шкери, крај завјетне цркве Св.

Јована, у порти, лежи стећак.

Суторина, село Пријевор, одломак Малта: код цркве св. Николе некропола стећака.

Суторина, село Пријевор: на Бутковом брду и локалитету "Гробље" лежи стећак.

Суторина, село Лучићи-Рајевићи: гробље завјетне цркве Св. Јована гдје виђамо некрополу стећака.

Суторина, село Ченићи: код цркве Св. Ђорђа леже два стећка.

Суторина, село Жвиње: код завјетне цркве Св. Илије два стећка; код цркве Св. Ђорђа два стећка.

Село Ратишевина: двије грубе камене гробне плоче са усправним крстом грубе израде.

Село Сушћепан: код цркве Св. Стефана лежи седам грубих гробних плоча.

Село Кути: код цркве Св. Андрије велике грубе камене гробне плоче.

Село Бијелске Крушевице: код цркве Св. Госпође стећци, код парохијалне цркве Св. Архангела Михајла.

Село Бијелске Крушевице, одломак Репаји: код цркве Св. Петке изван порте лежи један поломљени стећак, а у порти девет гробних плоча међу којима, веће, грубље притесане припадају 14-15. вијеку.

Село Убли: код цркве Св. Госпође лежи некропола стећака које се у предањем везују уз "Грке" Матаруге. Овдје, у порти, лежи равно четрнаест гробних плоча.

а. Јасно је да се гробни споменици средњега вијека, и то они који се са сигурношћу смјештају у класично доба стећака (14-16. вијек) групишу око пријетурских црквених грађевина које за становништво Драчевице носе значај завјетних цркава или леже ван порте, у близини цркве.

б. У новским насељима је жива традиција о Грцима и грчким гробљима која су искључиво гробља са стећцима.

ц. На оваквим гробљима се житељи Драчевице, за које вјерујемо да су се овдје населили по завршетку Морејског рата, обично не укопавају. У неким насељима се укопавање обавља на врло удаљеним гробљима (Обалица - Св. Ђорђе, Глоговик; Малта - Св. Стефан, Шћепошевић; Камено, одломак Ратковићи - Св. Стефан)

Обилажењем свих драчевићких гробаља и гробишта, уочило се древних гробаљских цјелина са гробницама конструисаним од:

а. већих гробних плоча-поклопница

б. неколико необрађених и мањих плоча пљоштимице положених на земљу, а двије окомито пободене крај ногу и главе покојника - "Глоговичке гробнице"

б 1. Глоговичке гробнице са малим каменим крстовима грубе израде

б 2. Глоговичке гробнице са обичним необрађеним или грубо притесаним каменом крај ногу и главе

ц. киљани - аморфно или грубо притесано камење окомито пободено у земљу.

На готово свим драчевићким гробљима леже и одређене партије са гробницама типа "а".

Овдје смо намјерни издвојити само гробља која носе значај споменика историје и у којима се сахрањивање, према обавјештењима домицилног становништва, није обављало од онога изразитог слоја становништва Драчевице за који вјерујемо да је овдје насељен послије Морејског рата.

Најприје, на Видовом врху крај Доњих Мокрина, гдје је стајала завјетна Видова црква. Ово се гробље не употребљава од мокрињске популације у њеном изразитом послијеморејском слоју.

Кућански одломак Обалица са већим гробљем на Црквини.

Црква Св. Андрије у Ожеговићима (Кути) гдје се укопава искључиво старинарско становништво кућанског одломка Богљеновић прије Морејског рата.

Надаље, издвајамо гробља на којима највеће партије чине гробнице типа "б".

Најприје, гробље на предјелу Јаковина у Пријевору које се хипотетички везује уз древну црквену грађевину посвећену Св. Ирини. Уништено.

Гробље на Ђурђевом камену у Суторини (одломак Коњевићи). Није се укопавало послије Морејског рата.

Гробље крај цркве Св. Ђорђа у Глоговику (Кути) гдје су сачуване гробнице типа "б 2". Укопавање у овакве гробнице се обављало до почетка 20. вијека. Ово је активно гробље.

Гробље на Иван-стану у Кутима. Није се вршило укопавање послије Морејског рата.

Гробље крај цркве Св. Томе у Кутима. Укопавање послије Морејског рата могуће.

Гробље крај цркве Св. Тројице у Ратишевини гдје је сачувана једна серија гробница типа "б 2". И ово је активно гробље.

Гробље ван порте парохијалне цркве Св. Варваре у Мокринама. Уништено. Укопавање у порти.

Гробље ван порте цркве Св. Стефана у Горњим Сасовићима. Није активно. Укопавање у порти.

Гробље крај завјетне цркве Св. Јована у Каменом. Изразити послијеморејски слој становништва Каменога се није укопавало у овом гробљу.

Гробље на Влајовини у Каменоме са остацима цркве. Није се укопавало послије Морејског рата. Уништено.

На просторном обухвату новског залива, уочено је гробних гомила које се приписују праисторијском илирском становништву Боке. Поред великих гробних гомила виђају се и мање, кружне или квадратне основе. Овдје издвајамо гомиле у Кокотовој дубрави у кућанском засеоку Обалица. Ове су гомиле правилне кружне основе са штрчећим каменовима, конструисане од ситних крхотина камена сходно геолошко-петролошким одликама терена гдје крупнији камен није могао бити употребљен. Ове гомиле не одају утисак дубље старине.

Гдје су лежале најстарије цркве у селима Драчевице?

У настојању да се пружи одговор на ово питање, ваљало је најприје, обићи све цркве и црквине на овој територији. Међу овим црквама препознају се оне које су стајале у бокешким брдима прије турске доминације. Све су оне током времена доживјеле санационе захвате, проширивања и доградње, но на њима се препознају њихове старије фазе.

У планинском селу Камено, сусрећемо се са обавјештењима о мањим црквеним зградама у сухозиду на гробним гомилама. Данас су ове цркве порушене, но на једном мјесту, на Гочунској гомили, на средишњем положају, виде се остаци темеља неке црквене зграде. На гомили Црквина, топоним и прецизна обавјештења, говоре о цркви на гробној гомили. Ова је гомила, на жалост, раскопана.

Необично је важно за српску народну историју опажање о градњи цркава на гробним гомилама и начину њихове градње, о чему детаљније обавјештава Љ. Спаравало.(1) Ове су цркве грађене у сухозиду, дакле дебелих зидова, и оне нису велике. Већи број средњовјековних некропола са стећцима у јужној Херцеговини, настаје на гробним гомилама које се у науци сматрају илирским тумулима. Такође, непосредно уз тумуле. Укопавање у гомиле практикује се у неким јужнохерцеговачким селима и данас. На простору сјеверозападне Бокене сусрећемо се са обавјештењима о укопавању у гробне гомиле. У јужном дијелу залива, у Грбљу, дакле у крају гдје се старинарски слој становништва прије Морејског рата много оштрије оцртава, цркве су подизане на гробним гомилама. Овај је предио поштеђен крупнијих миграторних помјерања у његовом нововјековном раздобљу.

У Шуми требињској, како обавјештава Љ. Спаравало, неке су цркве на гомилама настајале заједно са некрополама са стећцима, у распону између 11. и 16. вијека. Може се вјеровати да су најстарије цркве на простору Драчевице подигнуте на гробним гомилама у освит хришћанизације планинског предјела. Оно што чини разлику између гробишта на гомилама у јужној Херцеговини и ових у Каменом, јест одсуство стећака крај гомила у Каменом. Како су стећци надгробни споменици који представљају израз хришћанске религиозности, то се може наслутити да се у планинским селима Драчевице хришћанство спорије и теже распростирало него на сусједном обалском земљишту које садржаваше и окупљаше непосреднијег утицаја раносредњовјековних црквених средишта подизаних на пјени од мора.

Грчка гробља и цркве

Готово да нема села на новској територији у којем није сачувано предње о грчким насељима и гробљима. Каже се: " на томе мјесту је било грчко гробље" или "то је грчко гробље". Српско становништво бокешких села које идентификује ова гробља као "грчка" несумњиво указује на једну необичност коју не бисмо могли објашњавати ако не бисмо знали за казивање епископа Н. Милаша о већинском грчком становништву у далматинским градовима у 16. вијеку. Епис. Н. Милаш пише: " У XV вијеку и до друге половине XVI вијека имао је у држави превагу грчки елемент над српским" и: "До карловачкога мира православну паству млетачко далматинског епископа у Далмацији састављале су грчке породице у приморским градовима, које су према српским породицама у истим градовима биле у већем броју... "Овај велики историчар далматинске српске цркве пише даље да и самим грчким црквеним општинама, од старина грчким, Срби почињу задобијати превагу те како преостали Грци који се не вратише у Грчку, завођени својим свештенством прелажаху у католицизам.^[430]

За разријешење питања поријекла ових гробаља у Боки и Драчевици, напросто је од капиталне важности казивање Н. Милаша који може бити и најбољи познавалац прилика у Далмацији. Сасвим је могуће да су гробља која несумњиво припадају домицилном слоју бокешког српског становништва високог средњег вијека које је у високој мјери хришћанизовано посредством грчког свештенства. Ако Грка није било у Драчевици 17. вијека, сачувана је успомена на њих. Казивање Н. Милаша као и жива традиција о грчким гробљима, отвара и наговјештава још једно занимљиво или занимљивије питање. Због чега се ова гробља раздвајају и посебно означавају као "грчка"? Постоји ли за то неки посебан разлог? Постоји ли могућност да се гробља бокешких-драчевићких Срба у њиховом изразитом послијеморејском слоју становништва напросто разликују од гробаља означених именом "грчка"? Овдје још једном ваља подвући како се "грчким" називају гробља са стећцима.

На темељу прикупљених теренских података могло се видјети како оваква гробља индицирају присуство старинарског драчевићког становништва прије Морејског рата. Оваква гробља леже крај завјетних цркава са некрополама стећака. Гробља у којима дефинитивно леже партије високо-средњовјековних гробница, а на којима се практикује укопавање Драчевићана које у Боку доноси Морејски рат, сигурно су гробља са преовладавајућим учешћем гробница типа "Глоговичких". Уколико нешто на бокешким-новским гробљима припада опусу 18. вијека, тада су то Глоговичке гробнице.

Цркве у млетачким катастицима

Корнеров катастик из 1690. године

Најстарија земљишна књига у којој је требало тражити података о црквама у планинским селима Драчевице је довршена 1690. године. Вјерујемо да је њену израду покренуо генерални провидур Gerolamo Corner, могуће и брзом израдом каквог провизорнијег катастика.

У селу Мокрине, ова књига укључује цркву Св. Ђорђа (Chiesa di San Zorzi)^[432]

Овдје је свакако у питању филијална црква Св. Ђорђа у Доњим Мокринама.

У Каменоме, такође цркву Св. Ђорђа (Chiesa di San Zorzi)^[433]

У Жлијебима, цркву Св. Илије (Chieza di San Ilia)^[434]

Подаци из ове земљишне књиге су непотпуни. Само неколико година касније, у 1702, биће довршена нова земљишна књига, која већ укључује и друге цркве, а у 1704. биће довршена најпотпунија земљишна књига (Бадоеров катастик) која ће укључити, у насељима Мокрине и Камено и цркве Св. Крст, цркву Св. Варваре, цркву Св. Стефана и цркву Св. Јована (Chiesa distruta di San Zuane) Ни једна од ових цркава није настала у то вријеме, али стоји могућност да се неке оправљене или изнова подигнуте.

Бадоеров катастик из 1704. године

У селу Мокрине укључена је црква Св. Варваре. У првој рубрици катастика (perticatione = премјеравање) стоји: "Chiesa di Santa Barbara fabricata in grebano con Bosco Milos Voinovich arativo, loco detto Guginel Do, те величина посједа: два кампа, 1 кварат и 20 тиволија.^[435]

Даље: "Terra arativa della chiesa di Santa Barbara, loco detto Babina dolina lavora il comun", те величина посједа: три кварта, осамдесет и четири тиволија.^[436]

"Terra arativa della chiesa di Santa Barbara, loco detto Cuchiste" са један кварат и сто тиволија.^[437]

"Terra arativa della chiesa di Santa Barbara, loco detto Radognia dolina" са стопет тиволија.^[438]

Такође, укључена је црква Св. Ђорђа. У првој рубрици катастика стоји: "Terra arativa della chiesa di San Giorgio" са шездесет тиволија.^[439]

У рубрици "Alfabeto e ristretto della villa di Mocrine" ова се црква помиње као "Chiesa di San Zorzi", са величином посједа: три кампа, два кварта и осамдесет и три тиволија.^[440]

Као трећа укључена је црква Св. Крст: "Santa Croce loco detto Bressine"^[441]

si dibate il terzo per grebano, resta", те један камп, три кварта и шездесет и шест тиволија.^[442] У рубрици "Alfabeto e ristreto..." помиње се иста црква са једнаком површином земље.^[443]

У селу Камено, Бадоеров катастик укључује двије цркве: Св. Стефана и Св. Јована.

У рубрици "Petricatione", стоји: "Chiesa di San Steffano di Cameno", уз величину посједа: девет кампа и дванаест тиволија.^[444]

Даље: "Terra arativa della chiesa di San Steffano" са једним квартом и стодесет тиволија.^[445]

"Terra arativa della chiesa di San Steffaanoe Ivan Miscovich, la meta per uno, loco detto Verbizza Sfergna", са два кампа, једним квартом и стоосамдест и два тиволија.^[446]

У рубрици "Alfabeto e ristoreto..." ова црква посједује један камп, два кварта и деведесет и шест тиволија.^[447]

Поред цркве Св. Стефана, помиње се и порушена црква Св. Јована. У првој рубрици катастика стоји: "Chiesa distrutta in titolata San Zuane col suo cimiterio"^[448] као и у рубрици "Alfabeto...", без посједа.^[449]

У селу Жлијеби, Бадоеров катастик укључује цркву Св. Илије. У рубрици "Perticatione" стоји: "Terra arativa della chiesa di San Ellia, loco detto Elina Glava" са једним квартом и двадесет и седам тиволија.^[450]

Обнова завјетне цркве св. Илије у Мокринама

Ова завјетна црква ограђена је на изложеноме мјесту извише Ратишевине, а близу мокрињског одломка Црљено брдо који се под овим именом помиње у дубровачким документима као драчевићко насеље. Црква је дефинитивно искључиво завјетна и, везано уз њу, околно становништво је његовало култ Св. Трипуна. На Трипун-дан, овдје се окупљао народ који је држао завјет Св. Трипуну, а надлежни парох је све до другог свијетског рата овдје, на Трипун-дан, држао службу. У мокрињском одломку Црљено брдо чува се предање о чувању моштију Св. Трипуна у овој цркви.^[451]

У новскоме архиву сачуван је један докуменат који говори о припремама за обнову ове цркве који ћемо овдје пружити интегрално и с разлога што је једини ћирилски док. у новском архиву који садржи обавјештења о градњи неке цркве на планинском предјелу Драчевице.

Необична је тврдња житеља Мокрина о недостатку цркве у њиховом селу. Чак и када би иза овога писма стајали искључиво становници Црљеног брда, она не би одговарала истини, јер у њиховом одломку стоји древна црква Св. Крст, а у селу Мокрине још двије цркве које укључују млетачке земљишне књиге са почетка 18. вијека. На парохијалној цркви Св. Варваре сачувани су натписи о обнови у 1749. години. Овакав поступак Мокрињана, који концем 18. вијека располажу са три цркве, само потенцира значај цркве Св. Илије као завјетне цркве.

Обнова парохијалне цркве Св. Варваре у Мокринама

О обнови цркве Св. Варваре говоре два натписа. Један је уграђен у зграду цркве изнад надвратника, а други у зид помоћне црквене зграде.

Овдје ћемо најприје пружити превод натписа са цркве, уз фотографски снимак.

Текст натписа је распоређен у девет редова од којих је последњи, девети, прекривен слојем малтера и не може се прочитати.

1749

ИЗВОЉЕНИЈЕМ
ОЦА И СА ПОСПЈЕШЕ
НИЈЕМ СИНА И ДЕЈСТВ
ОМ С(ВЕ)ТАГА ДУХА ОБНОВИ
СЕ И САГРАДИ СИ ХРАМ С(ВЕ)
ТЕ ВЕЛИКОМУЧ(Е)НИЦЕ ВА
РВАРЕ ЉЕТО

У тексту су скраћене искључиво сакралне ријечи. Изостају знаци интерпункције.

Слово А је писано са угластом петљом у оdносу на усправну и лако нагнуту линију. Петља захвата половицу косе хасте.

Слово Б је скоро сасвим положено са окуглим трбухом и оштро повијеном петљом.

Слово В је квадратног облика.

Слово Г је са усправном цртом на којој лежи мало укошена горња црта додирујући врх усправне на једној трећини своје дужине. Лијеви крак краћи, повијен наниже.

Слово И је са посве водоравном спојницом Слово Омега је широко, угласто.

Слово Р је писано са угластим трбухом и вертикалном цртом мало нагнутом удесно.

Слова П, Х, М, У су угластог уставног облика.

Слово Т је писано као троного. Хоризонтална црта не прелази оквир.

Слово К је у два потеза у облику двије вертикалне паралелне црте.

Слово Ц. Десна вертикална црта се спушта право испод укрштања са водоравном.

Цркве и црквине у планинским селима

Мокрине

1. Црква Св. Варваре (парохијална)

2. Црква Св. Петка (одломак Петијевићи)

3. Црква Св. Крст (одломак Црљено брдо)

4. Црква Св. Ђорђа (Доње село)

5. Црква Св. Василије Острошки (одломак Сврчуге)

6. Видова црква (Лазарица) (Видов врх) - уништена, са гробљем: завјетна

7. Црква Св. Илија (одломак Црљено брдо): завјетна, Св. Трипун

Камено

1. Св. Стефан (парохијална)

2. Св. Јован (одломак Бронзићи-Вуковићи-Шкери): завјетна, Св. Јован

3. Св. Никола (одломак Мандићи)

4. Св. Ђорђе - уништена, са гробљем

5. Црквина (Шушњатица) - уништена

Жлијеби

1. Св. Никола (парохијална)

2. Св. Илија - у првој половици 18. вијека

Топоними

Камено

Aidovina, Aqua Dizdarizza, Ajčevića do, Brainonuga, Babin dolaz, Bagocevich, Brados niva, Bachzan, Baschia, Brestovich, Brescova dolina, Brijeg, Batince, Baraluše, Bakočevina, Balin sjenokos, Blatina, Braga, Bečalina, Bijele lozine, Brstovik, Brijesi, Boćenice, Bostićevo, Bedeljak, Brinjine, Boban dolac, Bobova njiva, Bovljanuša, Bijeli dren, Brežine, Balča (Bavča), Bolja njiva, Bižulice, Bibira, Veglia gniva, Vuchovicha gniva, Vorsin dol, Vertazza, Verbizza Sfergna, Veli dol, Vir, Vilin kuk, Vrtina, Vramač kamen, Vratlo, Vlajova njiva, Višin do, Vrteljak, Visoko brdo, Velja stijena, Veseli doci, Vodena jama, Vjetrine, Vlajovina, Vlaka, Vučja greda, Vučja jama, Vučji do, Vrhovi, Vrteno brdo, Vručeva ulica, Vinogradi, Giniz do, Giansizza glavizza, Gomila, Graij, Gruzov obizza, Giunacov do, Gozum, Glavica, Glavičina, Grmeljeva dolina, Gnjoja, Gopčevića polje, Grašina, Granišnica, Grdovna dolina, Glavorište, Gradiš njiva, Gaj, Glavina, Gočuni, Gnjilište, Gradac, Goli brijeg, Grčemova dolina, Grčeljeva dolina, Galovina, Grab, Grabov do, Golubinica, Grotljavica, Grablje, Dubrave gnive, Drassigne berdo, Dolovi, Doline, Dubrava, Daglienoga, Dionizza, Dolinica, Draceva gniva, Drassevich, Dobrosin do, Do, Dražine grede, Dobraštica, Duboki do, Dubovi do, Dobraljice, Durakovina, Dizdarica, Dvor, Duboka dolina, Dragova jama, Dragana, Domiter, Dragića pećina, Dragić, Đevi doci, Đurovina, Đevojačke grede, Žukva, Žitni do, Zagumno, Zacuchie, Zavoz, Zausci, Zaglaviće, Zabrđe, Zanož, Zaglavno, Zelenac, Zakamenicu, Zetovića njiva, Zmijanje brdo, Zmijanji put, Zalokovje, Zaušje, Zagusovice, Zogovo, Zogovo brdo, Zalaze, Zubov dolac, Jelin do, Ječmina, Jaro, Jamina, Jarča brdo, Jarča glava, Jagodište, Ivana zdolaz, Isin kuk, Ivanjiš do, Izvor, Izvod, Krčevina, Kabo, Klačina,Kisjelica, Kućiština, Kuk, Krivaja, Krpatak, Kraji, Kozdolac, Košarice, Kotobilj, Kamenica, Krnjevina, Kovačina, Kod Bandjere, Knežlazina, Kalač glava, Kupjen dolac, Katovina, Kamenska ravan, Krtolišta, Kućerice, Krutalica, Mustapine, Mitrovina, Migniviza, Milichia verto, Marigna gniva, Mali dolaz, Mirichia dolina, Međica, Mala lazina, Malo polje, Mala ulica, Mujovića njiva, Međe, Marinica, Mičić doline, Mioč do, Mandića čelinjak, Motreza (Motrijez), Miškovića greda, Murova glavica, Nugli, Nossiza, Nastovadolina, Naidogna verbizza, Njivica, Oni, Ograda, Osiech, Ocrugli dolaz, Obale, Ostichia dolina, Osinizza, Ozidina, Odjevo, Okrupni dolac, Obla glava, Opaljika, Ostojić dolina, Ober, Ozinišće, Ploza, Podanach, Prodrassigne berdo, Podcuchie, Pirovina, Podtorich, Podgomile, Podgumnie, Podpechino, Popistech, Pištet, Pogana loqua, Pressivova, Pogliz in Lastva, Pleten do, Popov dolac, Pomala ulizza, Prodov, Pod ulicu, Pod Ravanac, Prokos, Polje, Popratina, Poljic, Podštalje, Podbrežine, Pršin oraj, Petrova glava, Prlina, Pod Grede, Peruš njiva, Podumlje, Popovića jama, Peratov grob, Podkorić, Pelinica, Pećine, Potočica, Provaljeni do, Pasja jama, Prodane stijene, Ponor, Poljašica, Pali brijeg, Perov do, Potok, Podraće, Pećavorje, Piperi, Rominga, Rupa, Ratcova gomila, Rassich, Rupagiovo, Ragiela, Ranza camenizza, Rašlje, Rudina, Rudinica, Ravanac, Rosulja, Rominjača, Remetići, Rupina, Ravnište, Robodo, Sinocos, Stubizza, Suplia stina, Slavi doz, Snos, Sadić, Surdup, Stupice, Skraj, Siljevik, Subovine, Sjenjak, Subra, Suvarica, Tor, Tala, Taraboš, Trnovi doci, Talijansko gumno, Uljanov do, Uz Srijenslu, Chuchiesta, Civetuvichia gniva, Crusca, Camegne, Cramoglie, Cehotin, Chineš do, Cosavizza, Cupriniste, Crkvina, Crkvena njiva, Careva rupa, Čepeljak, Čavlinuša, Čaklje, Čohanov do, Ćedilo, Šilobod, Škrape, Šakovina, Šljeme, Šušnjatica.

Mokrine

Asanov do, Alin do, asanov grob, Budanova glavica, Budanova gomila, Brachia gniva, Babina dolina, Batina gniva, Bosov dol, Bodgnoz, Bubet, Busichi dolaz, Bucovizza, Bressine, Burović livada, Bare, Bubin do, Babovina, Bjelanovina, Boan, Blatina, badnjak glavica, Brko dolac, Bisage, Bijeli kamen, Vilinjak, Vir, Versina, Velica gniva in Ponique, Vuscova dolina, Vollcovaz, Vissagne, Velichi do, Velica dozza, Vrti, Vrtići, Vrtine, Više Ponikve, Velike livade, Vukova njiva, Vučja glava, Vojkovac, Vrti pod Krst, Višnjeva njiva, Gola livada, Guginel do, Granisnizza, Grubisnizza, Glavicina, Gianoeva dolina, Gibreigh, Glavagne, Griva lalez, Gisa, Greblie, Gerbie Selista, Gorna Verbiza, Garaosavlia verbiza, Giurovichia gniva, Giagnigna gniva, Gernosa gorizza, Gružni doci, Glavica, Gradac, Gomila, Greda, Gredeljuša, Glavjak, Graona njiva, Grumen, Grudica, Golubinica, Gunjev do, Greben, Gojkovac, Dubochi do, Drasebrachia gniva, Debela greda, Dolina, Duboca dolina, Duga gniva, Dogna dolina, Dobrich, Dognila pognaca, Drenin do, Dozi velico, Dragovo selo, Dolovi, Dupanova prodo, Dobra, Dosijev do, Duga dolina, Duga jama, Dočići, Došlov do, Drenovo, Đurovina, Đurov do, Đevi doci, Žubor do, Žabica, Žarkovina, Žuti dolovi, Žiskovina, Zubaz dol, Zabiza, Zavrće, Zaganitia, Za Bare, Zagojnica, Za Livade, Zauličje, Zamjeća njiva, Za Gredu, Zaganjica, Islamovi doci,Ivanac, Ilinica, Jagnjilište, Jama, Jamina, Kosović do, Kaluže, Kopren do, Kućište, Kosier, Kriva dolina, Kočina, Krst, Klopotnik, Koritnica, Kratovina, Livade, Lacognigna gniva, Lescovizza, Laprgnae gornie, Lugh, Laponjak, Lećevišta, Luke, Lazetina, Lošivica, Lastva, Lepetića greda, Ledački put, Lazarevića do, Lovorika, Laleš njiva, Likovac, Maramassichia Luca, Meterizi, Muar, Maraschia dolina, Mussina gniva, Mocri dol, Metigliava strana, Mitidi dol, Megio do, Megidizza, Murasol do, Miglianov dol, Memedova dolina, Mrgin, Mačvanik, Mječarnica, Merchicha do, Mali do, Međine, Mekiš, Mustapić njiva, Međe do, Miletina njiva, Metilj, Male doline, Marina dolina, Muvari, Miševa njiva, Magariš njiva, Mlinica, Milot njiva, Nalužje, Nožica, Nikolin dolac, Ovcina, Ocista, Obrenova gniva, Ochiani do, Oschina dolina, Orach velichi, Oglavak, Orliљta, Okrupni dolac, Osredak, Okosina, Obalnica, Podzorlinaz, Podvorie, Premilov dolaz, Poslagnine, Podkosun, Podboca, Ponique, Popov do, Presca gniva, Podine, Prodol, Pederachie, Podgai, Podcugniza, Podgnaz, Pod podine, Predulissie, Purinchi dol, Podvor, Podsdiech gniva, Piralizza sgrada, Putina, Pod Livade, Pečarevina, Podanak, Pokunjica, Prljaga, Pod Gradac, Ponori, Potok, Podšajak, Počivalo, Pod Budanovu glavicu, Podžuborja, Pas, Poljice, Podgrožđe, Ponori gaj, Polješnjaci, Pod, Podine, Podkonjica, Popratni dolac, Polužina, Pećarevina, Potočina, Podmurovnica, Podvijerac, Plitka dolina, Pod Brijeg, Palačak, Podračje, Podkunica, Premačje, Podvođe, Podnica, Remenova dol, Radognina dolina, Rupa, Radunova glavizza, Raicovina, Raicove gnive, Rasboi, Radichia vert, Rach, Rudine, Rakovica, Rupine, Repiљte, Radina dolina, Ravan, Radojkovina, Radanove lazine, Solila, Sair, Sainova dolina, Strigne corita, Sclopo gniva, Sterma glavizza, Szgradizza mala, Sgoz, Scrapa, Sinocos, Selista, Slachi, Stiepan dol, Sferdonovo dol, Sdrielo predulissie, Sgrada braichichia, Smagione Bresine, Strana, Svinjarina, Sredanovo, Strmoglavica, Spasov krst, Sječina, Torina Radoievich, Trapić, Torine, Trapun, Travnagniva, Ulica, U dno Pasa, Ušljivac, Ubalac, Unište, Clocotigna gniva, Cuchiste, Chercevina, Cameniti dol, Coplivice, Cervita dolina, Clopotnich, Copren do, Clapatina, Chercel gorni, Cerno gorizza, Crljeno brdo (Crveno brdo), Crkveno, Čavkina jama, Čaklji,Šainova dolina, Šajak, Šćepan do, Šusterina, Šaretovina, Šutova gomila.

Žlijebi

Battin briech, Bartognich gniva, Bazanov do, Briegh, Brdo, Vegli dol, Vravska dolina, Vragnina, Versine, Vlaka, Vanđelje, Vojinov do, Velika ploča, Vranjaj, Vrti, Više Snježanice, Grevirza dolina, Gomisca strana, Gabisiene, Gomijenska strana, Gomila, Grab, Goveđe ždrijelo, Grede, Drmanova dolina, Doline, Do, Doli, Dubochi do, Driegna, Dugna Gnigova, Duga dolina, Dubrave, Duga njiva, Drijenje, Ellina glava, Živkovića do, Zaova strane, Zvečeva strana, Zabrežje, Za Kliještine, Za Krša, Za Gomile, Zatorachie, Ivanov do, Javorova prodo, Jasika, Kunjica, Kućeljak, Kabo, Kuk, Krečin do, Kilinaz, Kliještine, Krst, Lasina, Lalicovich doli, Laschi brieg, Lasinista, Lasine, Lechieriste, Luca, Luca Oriassizza, Lastvizze Lescov do, Loviste, Letilište, Liješće, Milisin dolaz, Muraca, Mali dolaz, Mingli put, Malušina dolina, Mijoš do, Matov do, Markova lazina, Međuše, Ovsine, Ovsena dolina, Ocrugli do, Petrov dol (Petro do), Paul do (Pavo do, Pavol do), Podorasie, Podcucie, Pogiatista, Podcucnizza, Pogliz, Prebien do, Poglegie, Polje Potrešnje, Postubicu, Pod Grede, Pod Kunjicu, Poljice, Poljičke ulice, Provalija, Pod Ploču, Ploča, Počje, Popov kamen, Put, Raiceva gniva, Rabo do, Rt, Rastovi doci, Radoštak, Sognova gniva, Sapoi dozi, Steni dolaz, Solioz, Soliazza, Stubica, Svatkove doce, Stanište, Striješev kamen, Snježnica, Sriješ do, Strugovi, Tadolinova, Toraz, Trassegne gnive, Tiente, Torine, Trestanik, Crivi do, Curain dolaz (Curain do), Cerno Prosie, Cameni pod, Careva rupa, Crljene stijene, Љundra kovina.

Закључак

Када се у регионалним архивима ишчитавају листине из доба управе Републике Св. Марка у Драчевици, добија се одређена слика о прошлости овога краја која може, у високој мјери, корелирати са официјелном сликом о хронологији главних дешавања око Новога за стотину година Венеције. Али, само то! Удубљивањем у контекст и садржину, особито ћирилске документације, дознаје се о рангирању и ве ликом значају Драчевице 18. вијека за читав српски род, који је у овоме вијеку захваћен врло крупним помјерањима свога народног тијела, не би ли се у часу својега поновног уласка у токове европске културе и историје, помогао и одржао повратком на своје традиционалне домене преко великих балканских ријека. Ова помјерања представљала су озбиљни покушај повратка, покушај великог народног сабирања и повезивања, а не расипања и емигрирања на етничке територије околних народа. Истраживања провођена током последњих неколико година у области Книна доста добро илуструју такав поглед на миграције Срба концем 17. вијека.

Овим је окупљањем образована једна, може се рећи, огромна политичко-територијална аутономија без атрибута државности и исцјепкана, но чвршћа и перспективнија што је даље од своје унутрашње континенталне матице. Ова српска аутономија јесте историјска дефиниција модела сажимања и окупљања старог балканског Српства Илирије већ одавна окупљеног у један етнички и културни конгломерат у одличној и већ класичној коресподенцији спољашњег и унутрашњег динарског појаса, предјела планине и предјела обале, и нешто грубљег словенског Српства унутрашњости. Један модел, дакле, сустицања планинског и континенталног Српства које носи и његује одређену слободнију, демократичнију вјерско-православну праксу обиљежену несумњиво извјесном црквеном ванинституционалношћу наслоњеном на своју средњовјековну традицију, и илирско - обалског Српства Јадрана које носи дужу традицију уклапања у круте црквено-институцијске оквире. И једна и друга скупина, у културно-вјерском погледуослоњена на, нама данас не позната и изгубљена, начела етничке религиозности Срба која су кроз читаву нашу историју чинила најотпорнију тачку ослонца у националним узлетима и националним искушењима.

Када се, даље, ишчитавши и прегледавши сачуване архивске фондове у регионалним архивима Боке о бокешком Српству 18. вијека, запутите кроз сва новска села и њихове најситније одломке између Пријевора и Ђурића, између Крушевица и Убала, тада је стечена слика о новској прошлости, економској снази и културној величини Драчевице под влашћу Венеције, дефинитивно другачија од официјелне, и може се слободно рећи, у њеним кључним сегментима, опречна и супротстављена. На тај начин, то је лако уочљиво, формирана су два концепта, два различита и сукобљена прилаза тумачењу новске историје 17. и 18. вијека. Став који је грађен у доба партијске комунистичке историографије послије другог свијетског рата, тако обилато прожет бољшевичким интернационализмом, а на постулатима германске бечко-хрватске историјске школе која је Србе преко Дрине и Дунава гледала искључиво као пребјеге пред турском експанзијом у половици 15. вијека, фаворизован је до пренапрегнутости у дјелима наших историчара који се забавише Новим у великом Морејском рату. И овдје је требало оцртати дијаспорност, крајичност територија које су на концу 17. вијека захваћене помјерањима становништва Старе Херцеговине. Кад год су наши историчари, а нарочито они са ужег завичајног подручја написали да је 1687, у часу млетачко-савезничког заузећа Новога турско становништво напустило Нови, а Херцеговци и Црногорци га населили, тријумфовао је концепт хрватске историографије о Србима пребјезима који се пред отоманском агресијом склањају у територијалне и етничке домене европских држава, који су, уз то, заправо, хрватске етничке територије, па те миграције регионалних Срба подупиру те велике европске државе не би ли их ови "крајишници" бранили од вазда непоузданих сусједа Турака. Може се рећи да нема догађаја у српској новијој историји на тлу Далмације и читавог српског поморја, који је тако криво и тако лажно тумачен од српских историчара, као миграције херцеговачких и мањим дјелом црногорских Срба у Морејском рату. Ријетко када се српска историографија у тако високој мјери синергично и у пуној мјери конвергентно кретала и обликовала према шаблону хрватске историјске науке о Србима преко Дрине и Дунава, али и преко Црне Горе у српском поморју. Потпуно је превиђен унутрашњи карактер ових помјерања становништва које се креће у оба смјера, ау оквиру једног територијалног, културног и етничког домена Старе Херцеговине. Нема ни једног документа који свједочи о крупнијем преласку у Драчевицу из неке друге области.

Овдје се показало како се може прецизно мјерити величина пада српске историографије послије другог свијетског рата, оне велике историографске и етнографске школе коју су утемељили великани попут Јована Цвијића. Потпуно је изостао теренски рад. Ми данас не можемо схватити како су наши истраживачи прошлости могли стварати своја дјела не видјевши и не упознавши крај о којем пишу. Па није све забиљежено у документима. Напротив, врло је мало од живота забиљежено.

Ко није видио велике и репрезентативне стамбене зграде у селима Драчевице, ко није видио средњовјековну архитектуру најстаријег језгра Пријевора у Суторини, велика средњовјековна гробља по бокешким брдима, све тестаменте топаљских грађана, није могао сагледати ниво културног развоја Драчевице 18. вијека, и све што је могао написати јест проста деградација или напросто, недовољност. Могло се, рецимо, написати како Драчевица друге половице 18. вијека располаже са педесет и четири брода, па тиме надилази све чиме у томе часу располажу стара бокешка поморска средишта унутрашњег залива. Али било је пуно важније осликати економске и културне домете широког полеђинског краја који је то све омогућио.

У својим културним дометима он заиста надвисује све околне континенталне области. Слика коју можемо стећи ишчитавањем сачуване документације је слика реда и рада. У новскоме архиву се чувају пописи становништва који су начињени не од млетачких државних органа већ од самих Драчевићана. Попис становништва Кута (1719) даје чак полну и старосну структуру становништва. Тестаменти топаљских трговаца говоре о потпуном сазнању тестатора о важности и рангирању свих црквених средишта Старога свијета према којима они управљају своје дарове. Једном ријечју, Драчевица 18. вијека је земља високог обрта и високе самосталности, а не полуписмених и неписмених сељака како написа проф. Ђ. Петровић, редовити професор београдског универзитета.

Надаље, када се говори о херцеговачко-бокешким миграцијама на прелому вјекова 17. и 18, ваља уочити још један факт који ће тражити допунског расвјетљавања у грађи из турских архива. Може се из расположиве документације у регионалним архивима докучити да се у територијалном опсегу Драчевице, у насељима на унутрашњем њеном предјелу, дубље у заливу, пуно оштрије оцртава његов старинарски слој пријеморејског становништва, или се чак може наслутити да је тај слој и снажнији него то оцртава мјесна традиција. Ми смо стекли сасвим одређену слику о родовским предањима која је забиљежио прота Саво Накићеновић. Склони смо да на та предања о поријеклу у одређењу матичног краја миграната из Морејског рата, гледамо као на искључиво родовска предања која су, каткад, проблематичне садржине. За бројне родове може се установити да су у својему крају присутна и пуно раније од часа у којему их фиксира предање. За највећи број родова драчевићких миграната из Морејског рата не може се наћи трага у регионалним антропо-географским студијама о сусједним областима Херцеговине из којих се регрутује покренуто становништво. Коначно, у архивској документацији новскога архива помињу се, у селима Драчевице, сасвим одређено, "стариници".

Уколико се може у млетачким земљишним књигама, поглавито оној из 1704, која је оцјењена као комплетна земљишна књига, препознати старинарских фамилија односно власника непокретности са њиховим фамилијама, тада је то могуће испратити још врло кратко вријеме. Ови ће се становници брзо изгубити и током друге половице 18. вијека, у пописима глава фамилија ("Ноте од соли") становништво је фактички измјењено. С друге стране, ово придошло становништво, дефинитивно, то се из Бадоеровог катастра добро види, носи привилеговани слој становништва.

Када пак, узмемо прву земљишну књигу из 1690, дакле свега четрнаест година раније, ми ћемо уочити исте власнике земље крај чијих имена у Бадоеровом катастру стоји ознака "n. h. " = novo habitante = нови становник. Може се сигурно рећи да наши истраживачи који су се опредјелили да ова ознака обухвата досељене послије Морејског рата, односно Карловачког мира 1699, нису били у праву, наравно не знајући за земљишну књигу из 1690. Ово је један од разлога што је привилегијално питање у Драчевици, на прелому вјекова 17. и 18, необично важно. Напросто се поставља питање: ако су у Бадоеровом катастру 1704. као нови становници уписани они који су у Боки посигурно 1690, када су досељени остали, и да ли су уопште досељени током Морејског рата? У условима неправичне расподјеле земље и укупних нередовних прилика за Морејског рата, могло се, заиста, фиксирати породичних предања која потичу из времена далеког ратног метежа, па да се стариници прикажу као имигранти не би ли се прикључили слоју привилегованих.

У овоме часу све је то у домену спекулација, дакле, док се не погледају пописи становништва из доба турске управе Драчевицом, уколико су негдје сачувани. Уосталом, земљишна књига из 1690. пружа података о старинарском слоју становништва Драчевице. Ова књига, могуће, биљежи одређену веома респективну скупину становника- кметова, но комплетна информација се исцрпљује у једноме броју исписиваном испред рубрике "Anime". У овоме броју може се крити драчевићких родова који овдје стоје као кметови, а који ће послије, током 18. вијека задобити сопствену земљу. Може се вјеровати да млетачке земљишне књиге, израђиване у распону од четрнаест година, између 1690. и 1704, пружају основе за лоцирање значајне смјене српског становништва у раздобљу послије 1687, дакле послије млетачког овладавања простором Драчевице.

У новском планинском селу Убли имао сам прилике забиљежити једно предање о сеоским међуспобицама: "У Убле су најприје доселили Савићи а потоњи Драгојловићи, који су плаћали порез, годишње барио вина и јаловицу. Бијаше то дванаесто племе које је доселило, већином из Херцеговине. Када се населише два брата Вуковића и три брата Павловића, плаћали су харач Турцима и међусобно се завадили. Како се посвадише, наручи паша новски Вуковићима каблицу суница..."^[453]

У селима уз брдско размеђе спољашњега залива, дакле дубље ка рисанском крају, задржава се традиционални начин укопавања па биљежимо у селу Убли укопавања под стећке и послије другог свијетског рата. Такође, у Кутима, гдје се већ на нивоу сачуване архивске документације може наслутити далеко значајнији и крупнији слој старинарског пријеморејског становништва, него што то говори родовска традиција, биљежи се задржавање традиционалног начина конструисања гробница какве се сигурно могу испратити до 16. вијека у Херцеговини (старо гробље манастира Тврдош).

Мигранатски слој из времена Морејског рата се не укопава у затеченим гробљима која се помињу као "грчка". Ова гробља формирана су од породичних гробница са стећцима и великим гробнима плочама. Потпуно смо сигурни да се херцеговачки мигранти укопавају у гробницама типа "Глоговичких". Може се вјеровати да мигранатски слој становништва тежи и наставља традиционални начин конструисања високосредњовјековних гробница Старе Херцеговине које представљају, најприје индивидуалне гробнице. Домицилно становништво које гради изразити пријеморејски слој, укопава се под стећке и велике гробне плоче што овдје преставља израз вишега нивоа хришћанизације, што је за очекивати у Драчевици у којој су рано формирана црквена хришћанска средишта (одатле традиција о "грчким" гробљима гдје "грчки" изједначујемо са "хришћански"). Не може се искључити могућност да мигранатско становништво прибјегава формирању одређеног типа родовских или фамилијарних гробница у гробним гомилама какве виђамо у кућанском одломку Обалица. Но то ће се све видјети када се изврше систематска археолошка ископавања ових гробишта.

За нашу радњу највиши значај имају они крајеви и насеља који стоје далеко од утицаја обале и свега онога шти јадранска-бокешка обала кроз своју историју настоји наметнути своме селу. Једно од таквих села, које живи кроз читави свој самостални развој далеко од обале, у својој самотној и дубокој крашкој ували, је село Убли. Нашу пажњу привукла је стара црква Св. Госпођа у овоме селу и мјесна традиција о дубокој старини ове грађевине: "Наша Св. Госпођа је једна од најстаријих цркава у Боки, поред пођанске цркве Св. Сергеја и Вакха и Св. Госпође у Кутима". Ова је црква заиста веома стара и за нас није ништа необично да се баш овдје, у старини, огради црква и да се распростре утицај хришћанске вјере. Управо је овуда у античко доба пролазио сав каравански транзит кроз сјеверозападну Боку. Коначно, када се упитамо о античком имену залива ("Sinus Rhisonicus") биће лако уочити потпуну бесперспективност обале и погледа са обале на овај јадрански залив нипошто не би могаодобити своје име "Ријека" посматран из његових обалских мјеста. Када се пак, погледа на Морињ и Пераст, и узани залив према Веригама са Соколове греде, са Липачких и Стрпачких страна подно Убала, тада је јасно због чега су у антици Боку звали "Ријека".

Крај цркве Св. Госпође лежи старо гробље који чини некропола стећака и група "Глоговичких" гробница. Убаљско предање говори о Грцима Матаругама који су се овдје укопавали. Но, укопавање Убљана у овоме гробљу, под стећке, вршило се до недавно. На гробљу лежи равно четрнаест гробница са солитарним гробним плочама. Било је интересантно пажљиво прегледати површине свих гробних плоча. На три је уочено урезаних симбола. Но, један, могуће, представља ознаку за годину. То је грубо урезани појединачни знак величине 150 x 150 мм, који у потпуности одговара старом грчком знаку којим се обиљежавао број 900! Тако како се продужава континуитет укопавања под велике солитарне плоче у Ублима, до наших дана, могло се овакво укопавање вршити у дубљој средњовјековној старини. Ми не вјерујемо да било који тип гробног споменика може са сигурношћу да се фиксира уз неки историјски период. Српска укопавалишта у Драчевици представљају традиционална мјеста укопавања Бокеља и она тек у новије вријеме, на концу 19. вијека, трпе озбиљније измјене, али и тада, у нашем вијеку, задржавају неке своје карактеристике. Када погледамо ововјековне гробнице у новским селима, најприје ћемо уочити њихове веома скромне размјере. Ове су гробнице породичне, обично богато декорисане, и све су, или готово све, веома скупе. Становници многих новских села, укључујући она о којима смо у овоме раду детаљније обавјештавали, морали су се доста често укопати без кашете, или се, гдјекад, у наше вријеме, кашета морала ломити да би покојник могао стати у гробницу. У овим насељима задржано је задуго, у нашем вијеку, скелетно укопавање. Каткад, због скучених гробница, морало се покојнике полагати у бочном положају, нешто савијене.

Када се све што смо о старим гробљима у Драчевици рекли узме у обзир, тада се лако долази до увјерења да је кућански свештеник Саво Накићеновић био у праву у погледу древности ових гробаља. Он их је, једноставно, како то мјесна традиција сугерише, смјештао у паганска времена, наравно, као православни свештеник вјерујући да су та времена доста далеко од времена у којему је он живио и стварао. Можда је С. Накићеновић, као потомак старога кућанског рода који припада пријеморејском домицилном слоју становништва Драчевице, однекуд црпио каквих директних сазнања о правоме карактеру старих бокешких гробишта.

У планинском предјелу Боке Которске, та паганска времена, заправо веома отпорне навике у задржавању старинског погреба под крупне отесане каменове, могу бити једновремено и веома близу и веома далеко. Када се на гробним плочама нађе какав натпис из прошлога вијека, он је само урезан на старим на старим породичним гробницама који бијаху без украса и натписа. Такав је случај у Кутима на два мјеста: у Ластви код цркве Св. Илије - гробница Вукосављевића и у Глоговику код цркве Св. Ђорђа - гробница Вуксановића на којој је урезано име: Томо Пувов. Кућански Вуксановићи одлично памте Тома који је живио у прошломе вијеку. Укопавање под старе гробнице које сигурно припадају средњем вијеку, продужава се у Глоговику до почетка нашега вијека, а у Ублима, како смо видјели, до прије двадесетак година.

Драчевићки предио Суторина уз границу дубровачку, четири стотине година лежала је под отоманском влашћу. На суторинским старим гробљима, почевши од села Пријевор, виђамо обједињене оба начина укопавања, односно конструисања гробница. У Пријевору, крај хипотетичке цркве Св. Ирине, виђа се "Глоговички" тип гробница, а мало даље, крај цркве Св. Николе у Малти и цркве Св. Јована, читаве некрополе стећака. Управо црква Св. Јована се помиње као "грчка". У Ублима, крај цркве Св. Госпође лежи некропола стећака која се у традицији, приписује Матаругама.

Уколико би се могло говорити о разлици, која може бити значајна, између гробница типа "глоговичких" и оних које обиљежава укопавање под велике притесане солитарне плоче и стећке, тада се може уз озбиљну претпоставку, у очекивању пажљивих археолошких ископавања, истаћи индивидуалност укопа у "глоговичке" гробнице, а групност у гробнице са стећцима. Има чак свједочења о великом броју лобања у неким старијим гробницама у Ублима на гробљукрај цркве Св. Ђорђа.

Групни укопи уз задржавање лобања, а одлагање других коштаних остатака у костурнице на гробљима. У оваквим гробницама у којима је очигледно групно укопавање, и које без сумње представљају породичне, а можда и родовске гробнице, може бити да се продужава нека нејасна традиција из доба формалног прихватања хришћанства о којему тако мало знамо. Позитивно се зна, на темељу радова објављиваних у часопису "Трибуниа", о ововјековним укопима у гробне гомиле у мјестима јужне Херцеговине. Чак се и цркве граде на гробним гомилама које се у нашој археологији приписују илирском становништву. Вјерујемо да хришћанизовано но становништво јужне Херцеговине сходно својој економској снази приступа формирању гробаља типа "Глоговичког" у своме новом крају који је у једном значајнијем развојном нивоу хришћанске догматике и моралности, већ одавна формирао својих гробаља са солитарним гробним плочама.

Занимљиво је да је у неким планинским мјестима све до половице 18. вијека сачувано дрвених цркава, што у једном каменитом крају представља велику необичност. У планинској Боки може то имати само значај продужавања живота древних пријехришћанских култних мјеста која тек што су постала хришћанске цркве.

Сада да се вратимо на два основна типа гробница у драчевићким селима која, оба, несумњиво припадају периоду којим се у овоме раду бавимо. Први тип су "Глоговичке" гробнице које смо подробно описивали раније, и које називамо и означавамо као "Глоговичке" из разлога што су на гробљу крај цркве Св. Ђорђа у кућанском одломку Глоговик сачуване највеће партије гробља, а могу се видјети и свуда по Драчевици и Херцеговини. Оне су конструисане од неколико непритесаних плоча пљоштимице положених на земљу, са по једним необрађеним или грубо притесаним каменом крај ногу и главе покојника. Претпостављамо да су у оваквим гробницама вршена индивидуална укопавања. Други тип је гробница са солитарном плочом или стећком, дакле увијек са солитарним притесаним блоком. На првом типу гробница, које се раде јефтино, без обраде камена, дефинитивно отпада могућност било какве декорације или урезивања симбола или натписа. Управо овакве гробнице везујемо уз мигранатско становништво, дакле одређену категорију становништва Драчевице 18. вијека, и утврђујемо сигуран континуитет у начину конструисања гробница у аналогијама на простору јужне Херцеговине, дакле матичнима крајевима мигранатског становништва. Склони смо вјеровању да се управо у оваквим гробницама одражава снажнија везаност херцеговачког и бокешког становништва за неку пријехришћанску традицију или сасвим нехришћанску традицију. Други тип гробница су оне са пластичком декорацијом солитарних гробних плоча, али и натписима. Извјесно је, прегледавши сва гробља на територији Новога, и одређено опирање урезивању симбола и натписа на стећцима и великим плочама, писмених Бокеља. Може заиста бити да су овакве гробнице суштински чиста норма коју прописује хришћанство, односно институционализовано хришћанство које показује свој спори ток у културном изолату Босне и Херцеговине 17. и 18. вијека. Срби ових крајева су несумњиво хришћани, али хришћани који у високој мјери, кроз читав средњи вијек, захватају у корпус старе вјере. Ако ће се у нечему традиција показати отпорном, онда то можемо очекивати у начину погреба и градње гробница. Ми дефинитивно не знамо како су се укопавали Срби рецимо у 10, 11. или 12. и 13. вијеку. На простору Боке Которске недостаје српских некропола 9. и 10. вијека, а објављена истраживања су у начину презентације веома проблематична за докучити какав озбиљнији закључак. Ми не можемо пренебрећи и заобићи сазнања о укопавању у јужној Херцеговини тамошњих Срба у гробне гомиле, све до нашега вијека, а у средњовјековном раздобљу вјероватно веома масовно. Посве је неприхватљиво, као могућност, да се Срби Херцеговине могу укопавати у гомилама које припадају туђем етничком кругу! Када посматрамо Херцеговину и све што до данас знамо о укопавању херцеговачких Срба, па то онда транспонујемо на простор Боке, гдје се, наједном, у једном миграторном замаху, нађе дио њенога становништва, посве је вјероватно и лако прихватљиво да се овдје продужи континуитет у норми и континуитет у традицији која није црквена норма. Ми вјерујемо да су стећци заправо израз срастајућег институционализованог хришћанства православног модела које током средњега вијека снажи да може наметнути своје норме у једном културном изолату каква је средњовјековна Босна, а гдје би то срастајуће хришћанство могло спровести и тражити простора за себе у ерадицирању наслеђа ако не у најотпорнијем вјерско обичајном комплексу који се везује уз гробље, гроб и загробну традицију. Тај реални простор могао се најприје тражити управо на нечему што постаје захтјев Цркве и обавезујућа норма која ће, најприје прихватити елитни дио средњовјековног босанског друштва. Како иначе растумачити и разумјети онолико богатство и садржајну разноликост темељне симболичке сигнализације камене декоративне пластике надгробних споменика расутих по читавој Херцеговини и Босни, ако не отпорним захватањем у стару српску вјерску традицију која може бити и није живјелакао организован систем, него је и она, као српски народ, била издјељена на парте међусобно везане само снажним осјећајем припадности једној нацији.

Ми се, ни у ком случају, не можемо одрећи слике коју смо понијели са наших теренских истраживања о извјесној поларизованости мигранатског становништва које би требало да припада ономе изразитом послијеморејском слоју становништва Драчевице и које је у свој нови крај пристигло подјељено на свој хришћанизовани дио и онај који његује и продужава старовјековну традицију динарског становништва. Присјетимо се да се "Власи" у Херцеговини, у средњем вијеку нису укопа вали под стећке. Може бити да ова разлика одражава разлику и подјелу и према етничкој припадности, но то може бити само у домену нагађања.

Када погледате како је начињена било која гробница у бокешким и херцеговачким селима, када уочите разлоге за отпор према укопавању у стара гробља домицилног бокешког становништва прије Морејског рата, који се морају тражити у отпору континенталног херцеговачког становништва институцији, тада ће бити јасно да овим гробницама, да би изгледале као раносредњевјековне или чак античке, недостаје само једна гомила камења која би их покривала. Српска археолошка наука није водила рачуна о овим средњовјековним и нововјековним укопавањима у тумулусе. Да јесте, вјероватно би оваква запажања постала правило на читавом српском етничком простору. У непрекидним размјенама становништва, које је српски усуд, српско национално тијело је било снажно да покрива све области у склопу главног динарског била, дакле да само размјењује становништво. Његови покрети и помјерања су могла бити и масовна, али Срби се у свим овим усудима задржавају на својој територији. Све вријеме је покривају.

Наша национална историја мора се писати и конципирати тако, да прихвати чињеницу да нису Срби одмах са формалним и очекиваним реалним часом прихватања хришћанских догми, и практично одустали од својих навика и обичаја које се везују уз комплекс, нашој науци непознате старе вјере. Када се посматра одвојено ток развојасрпске нације и ток нарастања институционализоване хришћанске цркве код Срба, обоје у главним тачкама, па се те двије вертикале повежу у кључним и најмаркантнијим дешавањима која су нам добро позната, тада се у томе додиривању могу нађи одговори на нека иначе тешко разумљива и тешко објашњива запретена питања. Одговори се лако нађу када се наш народ посматра као народ дубоко везан за традицију, што иначе сви лако истичемо, али то подразумјева сагледавање развојног оквира, до у касни средњи вијек, па и касније, ван домашаја или са слабим утицајем институционализоване Цркве. Српско искуство је на читавом словенском простору заиста особено.

За нашу националну историју нема важнијег простора од оних најпроминентнијих области које су се рано укључивале у живот Медитерана и живот Европе, па су на домашају живих културних токова и преплитања задржале свој национални карактер и поред очигледног изазова за промјеном и одрицањем од српског националног радикализма. Поставља се још једно крупно питање: да су Срби у овимкрајевима били више суштински институционализовано хришћанскији да ли би остали Срби поред толиких пријетњи и притисака за прелазак под крило једне моћне организације каква је Римска црква?

На простору сјеверозападне Боке, српске жупе Драчевице, која представља име за средњовјековну област настањену Србима, наслоњену на континенталну широку земљу Херцегову, у 18. вијеку, живе, као и раније, у обухвату њеног планинског предјела искључиво Срби. Види се то из пописа које смо понудили. Током овога вијека нарастаће сва насеља у околини Новога, а највећи број се помиње у дубровачким листинама из средњега вијека. Најзначајније драчевићко насеље је свакако Топла која ће 1718. постати средиштем администрације и трговине Драчевице. Током друге половице 18. вијека, Драчевица великом снагом корача историјским простором Средоземља у поморским прегнућима њених грађана. Из судских диоба пред судовима добрих људи дознаје се о стамбеној архитектури вароши која се као варош помиње у овој документацији. Но, Топла и околна сеоска насеља нису се никако могла отиснути на море, и још компетирати и надилазити снагу старих поморских средишта унутрашњег залива, без својега широког планинског полеђа. Велика популациона и материјална снага сеоског подручја Драчевице, њено сеоско становништво ослоњено и каналисано од веома успјешних његових представника које чини слој кнезова и епископа, преточиће се, баш у 18. вијеку, у аутономну Топаљску комунитад. Њена политичка снага је велика и она успијева у одбрани и остваривању виталних интереса свога народа. Успијева чак и више: ствара већ током 18. вијека слој богатих грађана, помораца и трговаца, који ће, остваривши сопствено благостање, бринути о елементарним интересима Срба Драчевице. Ова српска општина постаће темељем за каснија национална културна и цивилизацијска прегнућа под доминацијом аустроугарске монархије, и учинити да данас, ово подручје представља последњи регион аутентичног Српства на обали Јадрана. Веома бисмо погријешили уколико би разлоге успјешности српске акције у Драчевици 18.вијека тражили искључиво у спретности њених највиших представника из тога времена. Крупни народни предводитељи 18. вијека нашли су потпору у дјелу њихових предшаственика који су дјеловали под Турцима. Ми смо у овоме раду, и ранијим радовима пружили обавјештења о српским епископима у Боки под влашћу Турака, од половице 17. вијека.

У питању поријекла становништва Драчевице које насељава овај крај на измаку 17. вијека, може се, заиста, утврдити да оно представља мигранатски слој херцеговачких Срба, уз домицилно становништво које млетачка акција под Новим 1687, затјече у његовим домовима. Према извјештајима највиших протагониста (G. Corner), објављених трудом пок. проф. Срђе Мусића, српско становништво Драчевице, напу стило је своја села са овим млетачким искораком. У избору између хришћанске Венеције и отоманске Турске, Срби Драчевице су, највјероватније, одабрали живот у Херцеговини под влашћу Турака. Овакав поступак Драчевићана није уопште особеност региона. Дешавало се то, сада то поуздано знамо, и у Угарској у вријеме велике миграције Срба под А. Чарнојевићем.

Утисак је да је висока отпорност и чврстина курса националне политике Срба Драчевице утемељена на једном особеном моделу хришћанске религиозности који своју покретачку снагу црпи из неког облика пријехришћанске српске вјере који, наравно, у то доба не представља организован систем, већ стоји као једна синтетичка вјера средњовјековне Херцеговине, али, свакако, ослоњена на етнички принцип.

Сагледавајући општи оквир ужурбаних догађаја на размеђу вјекова, догађаја који помјерају становништво пространог планинског система југоисточних Динарида, а нарочито онога простора који зовемо Старом Херцеговином, свакако желимо учинити напор да на кључне његове узлазе у којима напрегнутост свакога српског главнијег искорака досегне врхунац (а то су тренуци када се народ помјера из својих насеља), гледамо погледом старог Херцеговца којега његов епископ и његови кнезови позивају да се спусти у млетачко приморје, у српску приморску земљу. Овакав је напор, свакако, ометен непробојним застором вјекова. Али, сачувана документа о овим догађајима, и више него документа о положају овога становника Старе Херцеговине, говоре ововремене миграције, односно данашње миграције говоре о вјеродостојности архивских докумената. Могуће је, дакле, да на примјер зубачки прваци Даниловићи, са собом, у Драчевицу доведу готово сво становништво Зубаца. Како се то становништво даље кретало, то је друго питање.

Надаље, о погледу и сазнању јужнохерцеговачких Срба о Боки, најбоље говори њихов захтјев млетачким властима исписан у Попову 1693. Овај темељни документ, иако давно објављен, није тумачен од наших истраживача. Он, сам за себе, говори о потпуном етнографском, историјском и вјерском континуитету херцеговачког Српства у Драчевици.

Ј. Цвијић је изразио утисак, који је темељио на сазнању о ширини територијалног распростирања аутентичног Српства Динарида, ријечима: "Динарски систем све насели а себе не расели."

Тешко да се може дати коначан суд о карактеру и физичком обиму миграција на размеђу 17. и 18. вијека. Оно што данас сигурно знамо сажима се у сљедећем: бокешко приморје Драчевице у њеном скромном просторном обухвату пружило је сво је становништво предјелима континенталне Херцеговине. Дакле, помјерања становништва се дешавају двосмјерно. Миграцијесе одвијају у оквиру цјеловитог етничког простора и уз њихову строгу територијалност, оне имају унутрашњи карактер.

Резултат ових миграција које се одвијају на чисто унутрашњем плану, у оквиру једне древне српске земље, јест задржавање претходног стања: обје области задржаће свој српски карактер, све одлике српског културног простора подударног разуђеним међама древне илирске земље.

На крају, не можемо а не изрећи пар ријечи о несумњивој специфичној отпорности херцеговачког Српства кроз вјекове, а томе предјелу увијек је најистуренија и највиталнија тачка била Драчевица. Када је руски дипломата А. Гиљфердинг започео свој обилазак Херцеговине, он је на првом свом кораку поставио питање: " Како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне Цркве? ... Та свако му је могао прићи и пропагирати шта год хоће ... Шта је сачувало народ у чистоти вере и у крилу цркве за читаво то време? Виша хијерархија? Али она у овим удаљеним крајевима нема готово никакве власти. "^[454] На крају својих екскурзија, А. Гиљфердинг је докучио разлоге. Он истиче да је за католике Словене народност у религији а не у нацији. Код Срба је народност најприје у народности - тамо гдје треба да буде. Католицизам дефинитивно ерадицира народност. "Православна црква одржала се међу Србима у Турској у току 400 година и још ће се одржавати једино својом унутрашњом снагом и везом са народом. " Овај је путник по Херцеговини и Босни опазио да је на искључиво српској територији цјелокупно становништво било православно до турског освајања, а тако је остало и до данашњег дана. Дакле, одговор нашему питању пружен је давно од добронамјерних извањаца и најупућенијих домаћих писаца, најприје из добро уочљивог круга дубровачких истраживача икњижевника 19. вијека који су посве јасно уочили везу српског православља са народношћу, дакле старовјерским насљеђем. Ова је веза била дубља у Срба него у других балканских Словена, а дубља у Старој Херцеговини него ма гдје на српском етничком простору. Рафинисано хришћанство 18. и 19. вијека неће ни у најуспјешнијим српском крајевима, каква је Бока, сузбијати ово насљеђе, већ ће га чувати способношћу спретног бокешког грађанства и када припада оном његовом нарочитом слоју становништва: Срба католика. Уколико је нешто могуће учити из цјелокупне историје Боке, тада се најкрупнија сазнања црпе у чињеници да је осјећај припадања једном древном динарском народу који ће нам се данас презентовати својим особеним синтетичким хришћанством, посве неизбрисив.

Утисци

На овом мјесту ја морам начинити један искорак и изрећи одређене своје утиске о древној српској прошлости овога краја који се све до 19. вијека звао Драчевица, утиске формиране на основу покушаја уобличавања далеких одјека његове пријехришћанске ере, одјека које пажљиви посматрач може уочити на гробним споменицима 18. и 19. вијека. Желим се, заправо, задржати на својем запажању о одређеном трансферу идеје и праксе Срба планинских села Драчевице у исказивању њихове религиозности. Старији гробни споменици, када у оквиру оскудне декоративне пластике не садрже јасних симбола, говоре, најречитије - ћутњом. Ово хришћанско становништво задржало је нешто из корпуса старе вјере што није безусловно иманентно пријехришћанској религиозности словенских континенталних Срба. На свим гробним споменицима доминира симболика која обиљежава Медитеран. Представе небеских тијела на гробницама у Глоговику (Св. Ђорђе) овдје су елемент у декорацији гробница који не само што није специфично хришћански, већ није ни специфично словенски. Свакако ваљало би пажљиво проучавати све елементе декоративне камене пластике гробница на простору Старе Херцеговине, нарочито кружне орнаменте - розете које имају своје утемељење у старијим грубим представама соларних тијела. Оне ће, стога, одражавати далеке обрасце религиозности коју наша наука није могла, нити хипотетички, везати уз српски национални корпус јер га напросто није била способна препознати на овоме илирском античком простору и простору пријехришћанске ере. Значајна група српских историчара која је својим истраживањима заронила у дубине српске древности (И. Живанчевић, М. Милојевић, С. Л. Лазин), као и странаца (С. Робер) стала је на становиште о јединству илиро-српског етничког тијела. Резултати њихових истраживања склоњени су од српских универзитетских наставника историје послије другог свијетског рата на маргине научног интересовања. Ови су српски научници вјеровали да су Срби аутохтони на Балкану. Антрополошка изучавања скелета из некропола са стећцима на простору Херцеговине донијела сусазнања о уској специфичности ове средњовјековне популације, сазнања о средњовјековним укопима у праисторијске тумулусе на истоме простору, одређени систем симбола на споменицима 18. и 19. вијека који је заокружен и изграђен и од којега се одступа само у детаљима које носи рука надарена умјетника, говори за витално преживљавање у заливу једне традиције која се може рационално објашњавати искључиво јединством илиро-српског народа који је у заливу живио - одувијек.

Напомене

1. Старо име за предио између конавоске границе и Рисна.
2. Зборник ћирилских исправа новскога архива из периода доминације Венеције у Драчевици спремљен за штампу.
3. Г. Комар, Црква у селу Ратишевина, Огледало - нова серија 8, 1995, с. 16, као и Г. Комар, Кути под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996.
4. Б. Ж. Милојевић, Бока Которска, Зборник радова књ. 27, - Географски институт књ. 5, Београд, 1953, с. 25-31.
5. И. Синдик, Где се налазио Акрувијум - Гласник Географског друштва, Београд, 1947, с. 117-21.
6. Б. Ж. Милојевић, навед. дј, с. 33.
7. Исто, с. 36.
8. Исто, с. 38.
9. Исто, с. 40.
10. Р. Ршумовић, Суторина, Зборник радова С. А. Н. књ. 27 - Географски институт, књ. 5, Београд, 1953, с. 85.
11. F. Braudel, La Mediterranee et le monde mediterraneen a l epoque. de Philippe II, I, Paris, 1990, s. 56, 57 - превод проф. истор. Бојан Вучковић.
12. Исто, с. 56, 57 - превод проф. истор. Бојан Вучковић.
13. Исто, с. 57.
14. П. Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе - општи дио, САНУ, Одјељење друштвених наука књ. 92, Београд, 1985, с. 7.
15. По први пут овоме питању је посвећена пуна пажња у монографском дјелу Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег -Нови, 1996, као и у низу новинских чланака у листу "Бока".
16. АХ, ПУМА, ф. 5 - кодекс, 4.
17. АХ, ПУМА, ф. 142, 3.
18. Епис. А. Јевтић, Загрљај светова - есеји о човеку и цркви, Србињска духовна академија - Символ, Србиње, 1996, с. 65, р. 4-6.
19. Padre F. M. Appendini, Memorie spettanti ad alcuni nomini illustri di Cattaro, c. 62 - 64.
20. Т. К. Поповић, Херцег-Нови, историјске биљешке, Херцег-Нови, 1924.
21. Др Г. Станојевић, Катастри Херцег Новог и Рисна из 1704. године, Споменик САН књ. 125, Београд, 1983.
22. Шпанац који се истакао у првом историјском геноциду на тлу Европе приликом уништавања катара-албигенеза на југу Француске. О катарима су од савременика пружена сасвим опречна мишљења, од тврдњи о јеретичкој заједници до тврдњи високих ауторитета Римске цркве о најрафиниранијем хришћанству (Св. Бернар).
23. К. Јиричек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у Средњем вијеку, Сарајево, 1951, с. 233.
24. Исто, с. 233, нап. 71.
25. Г. Комар, Становништво Кута, с.
26. М. Динић, Српске земље у средњем веку, СКЗ, Београд, 1978, с. 204.
27. Исти, с. 204.
28. Исти, с. 205, нап. 105.
29. Г. Комар, Становништво Кута... с. 94 - аутор пружа најстарији попис становништва Кута сачуван у Новском архиву, настао у првој години живота Топаљске комунитади из којега се јасно види важност Пресјеке у рангирању кућанских одломака: "Нота од чељади и кућа што је учињено на пет дијела а то је село Кути Пресјека што влада суђа Трипко Ђуричић". Документа из средњега вијека објављивана из дубровачког архива, придоносе и објашњавању инсистирања на посебности ових сеоских одломама који се и данас од њихових житеља помињу као села а не никако засеоци.
30. Г. Елезовић, Некретна добра Ахмет паше Херцеговића у Дубровнику, извор за пљачку Дубровачке републике - прилози за оријенталну филологију 1, 1950, с. 53.
31. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд, 1979, с. 10.
32. В. Ћоровић, Историја Срба, том 1, БИГЗ, Београд 1989, с. 242.
33. Б. Храбак, Херцег-Нови у доба босанско -херцеговачке власти (1382-1482), Бока 10, Херцег-Нови, 1978, с. 7-31, те К. Јиричек, Трговачки путеви..., с. 233.
34. Б. Храбак, навед. дј, с. 8.
35. Исто.
36. М. Динић, Одлуке већа Дубровачке републике, књ, Београд, 1951, с. 258, 265, 247,.
37. М. Гецић, Дубровачка трговина сољу у XIV веку, Зборник Филозофског факултета III, Београд, 1955, с. 96.
38. В. Ћоровић, навед. дј, с. 254.
39. М. Динић, Земље Херцега Светога Саве, Глас СКА, CLXXXII, 1940, с. 10.
40. В. Атанасовски, Пад Херцеговине..., с. 10.
41. С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача, Београд, 1964, с. 271, 272.
42. Ш. Љубић, Листине о одношају између Јужног Словенства и Млетачке републике IX, Загреб 1890, с. 171-1.
43. К. Јиричек, Историја Срба I, с. 370-1.
44. Б. Храбак, Херцег -Нови у доба босанско-херцеговачке власти (1382-1482), Бока 10, 1978, с. 23.
45. Синонимно са националношћу.
46. И. Стијепчевић, Р. Ковијанић, Хранићи и Косаче у которским споменицима, Историјски часопис В, (1954-55), с. 318.
47. Б. Храбак, навед. дј, с. 29.
48. М. Динић, Хумско-требињска властела, с. 75-6.
49. В. Атанасовски, Пад Херцеговине..., с. 20.
50. Исто, с. 21.
51. Ј. Schafaric, Acta Achivi Veneti II, 532-533.
52. В. Атанасовски, навед. дј, с. 27.
53. Ј. Радоњић, Дубровачка акта и повеље 1-2, 683, 684.
54. В. Атанасовски, навед. дј, с. 32.
55. М. Динић, Земље Херцега..., с. 249, нап. 31.
56. В. Атанасовски, навед. дј, с. 86.
57. В. Атанасовски, навед. дј, с. 89, нап. 24. Такође о цркви види детаљно на с. 89.
58. В. Ј. Ђурић, Црква Св. Стефана у Новом, Зборник Филозофског факултета XI-1, Београд, 1970, с. 401.
59. Документација о сондажном ископавању организованом након великог земљотреса 1979, је забрињавајуће непотпуна и оскудна. Такође, није јасно, како је донешена одлука да се овако важан објекат културе ископава сондажно а не систематски и са пуном озбиљношћу како захтијева његов несумњиви значај за историју Новога и Херцеговине. У новском архиву лежи "Извјештај" (Завод за пројектовање и урбанизам Херцег Нови - старо градско језгро /археолошка истраживања /том 7, Херцег-Нови 1983) начињен упадљивом површношћу, мада аутор или аутори уочавају важност локалитета и претпостављају да је овдје у питању црква коју је на измаку 15. вијека градио Херцег Влатко Косача(с. 22). Такође, уочено је гробље које препокрива знатну површину (с. 23). Пажњу је привукла је једна необична тврдња: "... капелу и градско гробље из хришћанске фазе града која би могла бити активна од почетка млетачке владавине градом до подизања данашње цркве Св. Јеронима "(с. 24). Пренебрегава се српски карактер овога града у пријетурском раздобљу, или аутор напросто Србе не сматра хришћанима, слиједећи нит делања задарског надбискупа М. Змајевића који их квалификује као шизматике.
60. М. Орбини, Il regno de gli Slavi, Pesaro, Concordia, 1601, с. 384.
61. В. Атанасовски, навед. дј, с. 107.
62. В. Атанасовски, навед. дј, с. 135, нап. 83.
63. С. Ћирковић, Историја средњевековне босанске државе, Београд, 1964, с. 148.
64. Ј. Тадић, Нове вјести о паду Херцеговине под турску власт, Зборник Филозофског факултета Београд, VI -2, 1962, с. 136.
65. Р. Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1971, с. 164.
66. Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I, део 2, Београд - Сремски Карловци, 1934, с. 324-24.
67. Историограф француског краља Ришеријус начинио је извјештај о овоме догађају. Извјештај је послије уграђен у његово дјело: De Rebus Turcarum, Parisis, 1540. Ваља се обавјестити код: Т. К. Поповић, Херцег-Нови - историјске биљешке, Херцег-Нови, 1924, с. 37, нап. 42 - S. f. Razzi, La storia di Ragusa, с. 141.
68. Поуздани хроничар Новога Томо Крстов Поповић обавјештава о цркви Св. Ане да је од Шпанаца подигнута на мјесту на којему је раније стајала Св. Петка, порушена од Турака. Т. Поповић чак помиње неки ћирилски рукопис чуван у збирци Т. Ђуриновића о православној цркви из доба Немањића на овоме мјесту срушеној 1483. дакле мало послије пада Новога. Даље се преноси познато предање о збивањима око Новога у 1539.: турски адмирал задржава шпанске официре уз повластице, слободу вјероисповједања и задржавања једне цркве ван града. Послије губитка Новога, шпански капетан позове у Нови своју жену Маргериту и сина Никела који се убрзо по приспјећу у Боку ожени ћерком Арија Маћена именом Катарина. Из овога брака родио се Луиђи којега према имену оца који је рано умро прозваше Луиђи Никело. Т. Поповић обавјештава како промјени он и своје презиме и прозва се Никело, да се тако унапријед, прозивљу сви његови потомци. Црква је могуће фигурирала и као фамилијарна капела, али за нас је овдје необично важно да утврдимо како она веома дуго задржава оригиналну посвету. Сматра се да је црква која је више пута рушена увијек изнова подизана од Никеловића, које се касније прозваше Никићевићи, како стоји у документима са почетка 18. вијека, но виђа се и: Никикијевић (Nichichevich - Nichichievich). била је црква и дубрава око ње власништво Никићевића све до прве године првог свјетског рата када је књижена и придодата парохијалној цркви Св. Јеронима у граду. Извјесни Federico Nichichievich написао је студију "La prima chiesa cattolica in Castel Nuovo Bocche di Cattaro" коју је за рад Т. Поповића аутору уступао католички парох у Новоме Ј. Вујовић. Како се види из пописа библиотеке новског апотекара Ђоновића, који је посједовао необично вриједних старијих, прошловјековних наслова, Ђоновић је чувао и дјело насловљено "Прва римокатоличка црква Св. Ана у Херцег-Новом", објављено на талијанском језику, 1885. године, могуће у Египту (!), написано од Федерика Никићевића.
    Једно је сигурно: ова се црква кроз прву половицу 18. вијека, и када смо дубоко загазили у доба млетачке управе Драчевицом, помиње као Св. Петка. У 1714, Ђорђе Никићевић, чувар цркве Св. Петке на Савини, молио је да се цркви додјели један комад земље јер је црква сиромашна и нема никаквог дохотка. Ова је молба уважена одлуком генералног провидура Далмације и Албаније Анђела Емо (Angelo Emo) од 19. новембра 1714. - АХ, ПУМА, ф. 12, 89. Тако и на прелому вијека:Гиовани Антонио, бискуп Котора, пише провидуру Новога Бон, достављајући праштање вјерницима за које моли дон Михаила Никићевића (дон Michiel Nichichevich) да га огласи у цркву да дан Св. Ане - АХ, ПУМА, ф. 64, 48. Даље, Гиацомо Балду, пише из Новога провидуру Бон и шаље једно праштањекоторског бискупа да се изложи у цркви Св. Венеранде - АХ, ПУМА, ф. 64, 5. Такође, у Нови стижу огласи који се односе на понашање свештеника: Гиовани Антонио, бискуп которски, шаље провидуру Бон у Нови два огласа која се односе на индулгенције и понашање свештеника приликом служења да се јавно изложе - АХ, ПУМА, ф. 64, 72.
    У овим се документима ова црква назива Св. Петком и никако не може стајати тврдња да је црква, искључиво према предању, била православна. Свакако, може се изнаћи доказа да двојну посвету.
    Проф. М. Васић - Историја Црне Горе 3/1-1975, с. 591, наводи да је црква подигнута у доба Немањића, цитирајући документа из турских архива. Овај аутор помиње и попис из 1582. који укључује цркву Св. Петке - исто, с. 600. Олга Зиројевић у дјелу "Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године" Београд, 1984, с. 162, 163, каже да је ова црква у Новоме те да је имање улазило у посјед једног новског спахије. Срушена је у трећој или четвртој декади 16. вијека, а Шпанци су на истом мјесту подигли 1538. цркву Св. Ане, коју Турци нису дирали. Међутим у турском дефтеру из 1582. биљежи се црква са посветом Св. Петки. О Зиројевић цитира херцеговачки дефтер бр. 137 и Историју Црне Горе 3/1, с. 600. Проф Војислав Ђурић у Историји Црне Горе (2/2, 1970, с. 442) каже да је у вријеме Херцега Стефана у Новоме стајала католичка жупна црква Св. Ана цитирајући Марка Вега: "Патаренство у Херцеговини у свјетлу археолошких споменика, ГЗМС VIII, Сарајево, 1963, с. 207, који казује о парохијалној католичкој цркви Св. Ане у Новоме која се помиње у писму папе Калиста Трећег 1457. године, а други пут, и 1684. М. Вего цитира више аутора.
    Данашња црква Св. Ане је сигурно, а не по традицији Св. Петка из доба Немањића. М. Црнић Пејовић чини двије грешке у своме раду "Неки подаци о сакралним споменицима културе у херцегновској општини од краја XVII вијека до данас, Бока 18, 19, с. 164, р. 17, када ову грађевину у најранијем познатом опусу датује у 1604. годину, и када каже: "Предање да су је Грци саградили. Да је била православна Св. Петка".
    Заиста, дешавало се да се цркве са посветом Св. Петки помињу на далматинском подручју у домену Римске цркве. На примјер, на Хвару, али се исто тако зна да је хварска црква добила католички олтар доста касно - О. Зиројевић, навед. дј, с. 163, на темељу документа М. Јачова. С. Накићеновић помиње земљу Петковину на Савини, те да црква ограђена 1604. године. Овај податак о обнови једне, може се рећи древне цркве, преузела је и М. Црнић Пејовић у помињаном раду. Црква Св. Петке на Савини, крај Новога села које ће се формирати у 18. вијеку, стоји од старине. Сасвим је могуће да су Гонзаге настојали на измјени посвете, но снажно српско народно тијело у окружењу не допушта овакав прозелитски дискурс, па ће се црква помињати са двојном посветом, сходно, у Драчевици, прокушаноме и искључивом методу римокатоличке цркве у њеноме прозелитском упињању. Наиме, тражиће се подударних датума празновања светаца у двама календарима, за што се примјер може наћи у цркви Св. Врачи Козма и Дамјан у Ратишевини која је у млетачком катастику из 1702. године уписана као "Tutti Sancti".
69. Ј. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVII века СКА, Београд, 1933.
70. Б. Храбак, Покушаји београдског назора Ејнехана да лиши Дубровник копнених поседа (1590-91) Зборник Филозофског факултета у Приштини, VIII, 1971, с. 98, 99.
71. Ш. Бешагић, Кртака упута у прошлост Босне и Херцеговине, Сарајево, 1900, с. 58.
72. Ђ. Петровић, Др Д. Радојичић, Крајина новска у судару свјетова - ријеч на промоцији књиге у Херцег-Новом, 29. септембар 1994, Историјски записи год. XLVII, 1994, 1-2, Подгорица, 1994, с. 202 - "сама Топла у то време била је село разбијеног типа са приземним кућама од сухомеђине и са неколико кула у којима се становало". Још једна тврдња др Ђ. Петровић о слабој писмености херцеговачких Срба привлачи пажњу:"... полуписмени и неписмени хајдуци, харамбаше, сердари и сеоски кнезови, врло брзо су се прилагођавали новој средини, задржавајући делом старе навике и животне ставове, али и прихватајући све ново што им је одговарало и што је долазило из Италије и уопште обала западног Средоземља". Ми заиста нисмо кадри докучити на чему др Ђ. Петровић, редовни професор београдског универзитета, темељи овакве тврдње. Ми тврдимо да до данашњег дана српска историјска наука није рекла нити може рећи о нивоу писмености српског народа Херцеговине на измаку 17. вијека. Није такође јасно због чега др Ђ. Петровић тврди да Топљани преузимају "све ново" са обала, управо западног Средоземља? Коначно ако је нешто карактеристика српског народаБоке и Херцеговине, уочена и помињана од свих истраживача и путописаца, јест високи конзервативизам и вјерност сопственим обичајним установама. Шта је то "све ново" што Топљани прихватају?.
73. Префикс "пра" не означава доба прије историјског Христа, или доба прије великих апологета хришћанске вјере на српском простору, оних извана и оних аутохтоних. Налазимо да је дубоко погрешно бјежати од могућности васпостављања директних аналогија у понуђеној симболичкој сигнализацији камене декоративне пластике врло респективних прегнућа сакралног умјетничког градитељства бококоторског, блиског савременом добу, и онога које стоји удаљено вјековима.
74. Бројни српски истраживачи од угледа у својем ће дјелима похранити преурањених и опасних теза о Србима пребјезима који границе великих балканских држава угрожавају склањајући се пред турском опасношћу кроз 15. вијек или у новијим миграторним токовима кретања у 17. вијеку у доба патријарха Чарнојевића - Д. Медаковић пише о овим догађајима истичући јединственост појаве "да се једаннарод стално расипао из својих средишњих области, да је, у својим бројним сеобама, прелазио и границе разних држава и да је ипак, захваљујући Цркви сачувао свијест о своме јединству", поцртавајући обим миграција: "масе српских бјегунаца" - Д. Медаковић, Манастир Савина - велика црква, ризница, рукописи, Филозофски факултет у Београду - Институт за историју умјетности, монографије 6, Београд, 1978, с. 65, р. 16, 17, 18, 19, 32. У оваквој тврдњи ништа није спорно и сама за себе она не противуријечи историјским чињеницама, но она је нов елеменат за градњу цјеловитог политичко-пропагандног курса хрватске историографије о Србима пребјезима и помаже у "лоцирању" историјске појаве Срба на простору динарског планинског била западно од Неретве, Дрине и Дунава. Како је дубок промашај начинила српска историографија о крајинским и босанским Србима, погледајмо на примјеру у последњих неколико година истраживаних наших споменика на тлу данашње Хрватске. Црква Св. Луке у Уздољу у книнском Косову, прибрајана је старохрватским споменицима 9. до 10. вијека. "Настала је из цркви зетско-захумске скупине сличног изгледа, са куполом, али са споља четвороугаоном апсидом и зидова украшеним лезенама, какве су особене за подручје од Скадра до Сплита у XI столећу у време краља Михаила". Поред цркве овдје стоји древно српско гробље. Црква је подигнута на крају 11. и почетку 12. вијека. Имала је камени иконостас са прероманичким украсом. Ова грађевина је један од кључних доказа о присуству Срба на простору книнске крајине од 7. вијека - изложба "Црква Светог Луке у Уздољу, вековни континуитет Срба на книнском Косову, Свесловенски савез, Београд, 1994, /приредио др. Ђорђе Јанковић са сар. /Такође, ваља погледати Каталог изложбе "Српске громиле"Београд, 23. XI - 6. XII 1993, која приказује резултате истраживања Свесловенског савеза у љето 1993. у Републици Српској и Републици Српској Крајини.
75. Тестамент објављен у: Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996, с. 47-52.
76. Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Просвета, Београд, 1966, с. 20.
77. М. Бан, Дубровник, Цвиет народног књижевства II, Дубровник, 1850, с. 184, 185.
78. Г. Станојевић, Далмација у доба Морејског рата 1684-1699, Београд, 1962, с. 80-89.
79. С. Мијушковић, Један документ о учествовању митрополита Саватија Љубибратића у биткама Морејског рата, Историјски записи 1, Цетиње, 1953, с. 266.
80. С. Мусић, Извјештаји генералног провидура Далмације и Албаније Корнера о заузимању Херцег-Новог 1687. године, Херцег-Нови, 1988, с. 7, као и Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII века, Београд, 1970, с. 419-26.
81. Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, књ. I САНУ Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XXVII, Београд, 1987. с. 15, 16, 17, 64, 90, 97, 109, 128, 198, 250, 260, 434.
82. С. Мусић, Извештаји, с. 21.
83. Г. Станојевић, Далмација, 82.
84. Исто, с. 22.
85. С. Мусић, Извјештаји, с. 48, 49.
86. Исто, с. 56.
87. Кнежевска кућа Радовића-Бјелопавлића у Каменоме извише Новога, чувала је до 1942. године једну велику рукописну књигу у којој стајаше породична историја Радовића од Косова, са детаљним описом окршаја са везиром босанским. Овај окршај се одиграо на мјесту Гручалица у Каменом, и у њему се истакавши, браћа Мило и Јокан Радовић, задобише повластице игрб. Народ их у Боки задуго све до у 19. вијек, зваше "благороднима". Заиста, крупне су заслуге ове породице за село Камено у његовој каснијој историји. Рукописне хронике каменских Радовића уништене су у пожару 1942. године, но Раде М. Радовић написао је једну реконструкцију рукописа према сјећању. Његова реконструкција оставља у појединим сегментима утисак велике сигурности јер у цитатима, на примјер писма Петра Првог Петровића Његоша Радовићима на Камено поводом очекиване француске експедиције ка Боки, одлично кореспондира са језичко-стилским одликама рукописа насталим у то доба. Оно што је овдје занимљиво јесу обавјештења о окршају са Топал-пашом у Гручалици, гдје аутор обавјештава о сукобу са наступајућим Топал пашом који стиже од Херцеговине, преко Мокрина и Каменог! Уколико би то одговарало истини, оцјена доприноса околних Срба савезничкој побједи, највећој побједи млетачког оружја у Морејском рату, била би озбиљно измјењена. Овдје ћемо још једном потцртати да G.. Corner тачно именује пашу који му стиже у Нови одлучан да баци савезнике у море, али каже"херцеговачки паша"! Хусеин Топал-паша је, међутим, босански везир. Из свега изнијетог, јасно је да су двије турске колоне кретале ка Новоме. Једна, најкраћим могућим путем, Али-беговом цестом из Ситнице, а друга, главна, преко Мокрина и Каменога. Аутор рукописа посве јасно истиче важност ове побједе у Каменоме тврдећи како је турски отпор у граду намах ослабио - рукопис Р. М. Радовића у посједу аутора.
88. Ј. Радоњић, Дубровачка акта и повеље IV, 1, с. 40-41, 45.
89. В. Форетић, Повијест Дубровника до 1808, књ. II, Загреб, 1980, с. 175.
90. Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740-1766, Београд, 1978, с. 39.
91. Ј. Радоњић, Дубровачка акта, с. 186.
92. В. Форетић, Повијест, с. 180.
93. К. Јиричек, Поселстви Републику Дубрвницке к цисаровне Катерине, II, в. 1, 1771-1775, с. 6, Праха, 1893.
94. К. Јиричек, навед. дј, с. 6.
95. П. Шеровић, Три извјештаја генералног провидура Корнера након заузећа Херцег-Новог године 1687, Гласник Поморског музеја Котор б. XIII, Котор, 1965, с. 45, 46, 50 -52.
96. С. Мусић, Извјештаји.
97. Исто, с. 84.
98. АХ, ПУМА, ф. 7, 114.
99. АХ, ПУМА, ф. 7. 80.
100. АХ, ПУМА, ф. 7, 126.
101. АХ, ПУМА, књ. 60, 42.
102. М. Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3, Херцег-Нови, 1971, с. 13.
103. АХ, ПУМА, књ. 8, 48.
104. Исто.
105. Ђ. Миловић, Одрази Карловачког мира на територијама Херцег-Новог и Рисна, Историјски записи 1-2, Цетиње, 1957.
106. В. Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачког до Пожаревачког мира, САН, Глас CLXXXVII, Београд, 1941, с. 15.
107. М. Злоковић, навед. дј, с. 19 - ова фамилија и данас у Жлијебима и Челима крај Новога.
108. Г. Станојевић, Новска скела у XVIII веку, Споменик САН, CXXV, II, Београд, 1986, с. 136.
109. Miho Vladislavich у млетачком катастику 1690. године - АХ, ПУМА 2.
110. АХ, ПУМА, ф. 44, 87 - столна црква Светог Јеронима подизана је од Cornera одмах по заузећу града. И послије, она ће фигурирати као парохијална црква и није нам познато да је на почетку 18. вијека трпјела прекид. Такође, близу Топле, стајао је већ самостан Светога Антуна. Овдје је у питању црква Свете Кларе у градском језгру Новога, но није јасно због чега је подизана као нова столна црква поред постојеће алдоме Св. Јеронима.
111. АХ, ПУМА, ф. 53, 32.
112. В. Форетић, Повијест Дубровника, с. 205.
113. АХ, ПУМА 4 - препис протокола о разграничењу.
114. Др Г. Станојевић, Протокол о разграничењу између Венеције и Османског царства у Боки Которској и Далмацији из 1721. године, Гласник цетињских музеја, књ. В, Цетиње, 1972, с. 5-44.
115. Њихови становници данас инсистирају на посебности својих насеља.
116. У Србско-далматинском магазину за годину 1865, књ. XXIV, с. 161, стоји: "Погранична Херцеговини парохија Мокрине, има 717 православних душа. Осим парохијалне цркве св. Варваре имају и две филијалне и то једна у Доњим Мокринама, која је служила дуго времена и за православне житеље херцеговачког села Сврчуге. " Даље се говори о градњи нове цркве на мјесту старе, у години 1859, која је осве ћена 21. априла 1865, на славу Св. Георгија. Црква Св. Ђорђа даривана је од угледног капетана Сима Томашевића који је живио у Топлој, а упокојио се у Господу 11. ма рта 1743. Овај је српски угледник оставио иза себе опоруку која је веома обимна и коју је сам исписао. Поред драчевићких цркава и манастира, манастира Херцеговине и јерусалимске цркве Христовог гроба, он дарује мокрињску цркву Св. Ђорђа: "Исту баштину остављам у церкву Св(ета)го Георгија на Мокрине оно што уздолази с исте земље да узимљу у церкву што им је најпотребније и да обнављају што је најпрешније и гледајте карте од исте земље прокурадурима од исте церкве нека тразлатају с мога именана церковно у Камари и плаћају каноне понту ал сваку годину, ја сам салдао све каноне пер туто ано 1742 и ово остављам за вјечни помен мојего стрица Симеона монаха и мене грешнога Сима и моје фамилије...
117. АХ, ПУМА 2.
118. У једном ранијем покушају да се пружи преглед свих црквених грађевина на територији Новога начињена је грешка па је, позивајући се на катастик из 1690. године, у Жлијеби смјештена црква Светога Николе које је једина и парохијална црква у Жлијебима, но у катастру стоји црква Светога Илије. У нашем пропитивању код најстаријих мјештана није се могло чути о цркви Светога Илије иако цркву са оваквом посветом укључују сви млетачки катастри.
119. С. Накићеновић, Бока, Српски етнографски зборник књ. XX, Београд, 1913, с. 463.
120. Исто, с. 462.
121. Исто, с. 462.
122. Исто, с. 462.
123. Исто, с. 462.
124. Исто, с. 463.
125. Исто, с. 462.
126. Исто, с. 463.
127. С. Накићеновић, навед. дј, с. 458.
128. Исто, с. 458.
129. Исто, с. 458.
130. Исто, с. 459.
131. Исто, с. 457.
132. Исто, с. 458.
133. Ово презиме подсјећа на каменско "Стијепчић" које Камењани и данас изговарају: "Стијечић".
134. Г. Станојевић, Катастри Херцег-Новог и Рисна из 1704. године, САНУ Споменик CXXV, Одјељење историјских наука 4, Београд, 1983.
135. Исто, с. VII.
136. АХ, ПУМА, књ. 45, 23-24.
137. Исто, с. VIII.
138. А. Пецо, Херцеговачко-дубровачка ономастичка преплитања, Зборник матице српске за филологију и лингвистику XXVII-XXVIII, Нови Сад, 1984-1985, с. 615 620.
139. Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сарајево, 1978, те М. Вего, Исписи из Хисторијског архива у Дубровнику о средњовјековној Херцеговини, Херцеговина, Часопис за културу и историјско насљеђе, I, Мостар, 1981, с. 279-312.
140. А. Пецо, навед. дј, с. 617.
141. АХ, ПУМА, књ. 12, 25.
142. АХ, ПУМА, књ. 12, 61.
143. АХ, ПУМА, књ. 12, 62.
144. АХ, ПУМА, књ. 12, 60.
145. АХ, ПУМА, ф. 248, 167.
146. Ш. Перичић, Однос град -село у млетачкој Далмацији друге половине XVIII стољећа, југословенски историјски часопис 1-2, Београд, 1974, с. 70-78.
147. Исто, с. 71.
148. Исто, с. 72.
149. Исто, с. 76.
150. Др Г. Станојевић, Далмација у доба Морејског рата 1684-1699, Београд, 1962.
151. У своме дјелу Г. Станојевић искључиво употребљава име Морлак. Сасвим сигурно његово образложење за то како се тако називају сељаци турски поданици који су живјели ван млетачких посједа у Далмацији прије Кандијског рата, је утемељено у бројним документима млетачке провинијенције. Но, то јеиме које овоме становништву дају Млечани. Сами Срби у загорским крајевима Далмације никада се тако не називају. Свакако је необично да Г. Станојевић пише:"Двојица сердара Смољан Смиљанић и Стојан Јанковић били су православни Морлаци... " - с. 130.
152. Исто, с.7.
153. Исто, с. 8.
154. Исто, с. 8.
155. АХ, ПУМА, ф. 63, 33.
156. падовански камп = 3862, 27 м, млетачки тивол = 4, 35 м, а падовански тивол = 4,59 м.
157. Др. Г. Станојевић, Попис Херцеговаца пресељених у Боку Которску послије Карловачког мира, Историјски записи XXIII, књ. XXVII, св. 1-2, 1970, с. 165-170 - Овај попис укључује стоседамдесет и осам породица, двјестапедесет и једног способног за оружје, тридесет и пет стараца, двјестадвадесет и девет дјеце и петсточетрнаест жена.
158. Г. Станојевић, Катастри Херцег-Новог и Рисна, с. 74.
159. АХ, ПУМА, ф. 94, 28 - док. објавио Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996, с. 63, 64; исти, Један докуменат из херцегновског архива, Видослов - Саборник епархије Захумско-херцеговачке и приморске, година IV (1997), број 11, Тврдош, 1997, с. 46-47.
160. М. Орбини, Il regno de gli Slavi, Pesaro, Concordia, 1601, с. 395.
161. Ј. Тадић, Сабласти круже Југославијом, Историјски часопис, 1971, св. 18, с. 45-52.
162. Анте Лиепопили, Словенско богослуженије у Дубровнику, Рад Југословенске Академије Знаности и Умјетности, св. 220, Загреб, 1919. с. 30 -58.
163. Рад, 65, с. 117.
164. Ј. Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, с. 60.
165. А. Радић, Извјештај о путовању по Босни и Херцеговини, Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, Загреб, 1899, св. 4, с. 308.
166. Ј. Д. Митровић, Српство, с. 59.
167. М. Решетар, Најстарији дубровачки говор, Глас САН, Београд, 1951, св. 201. с. 1-48.
168. М. Решетар, Језик српског молитвеника од године 1512, Глас СКА, Београд, 1838, св. 176, с. 171-240.
169. Ј. Вукмановић, Конавли, САНУ;посеб. изд, књ. DXXVII, Београд, 1980, с. 36.
170. Исто, с. 363.
171. Ђ. Ћапин, Однос према српским споменицима у Конавлима (рукопис), Рад прочитан на савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштина у Републици Српској и Републици Српској Крајини, Бјељина, мај 1995, с. 3, 4.
172. М. Динић, Хумско-требињска властела, Београд, 1967, с. 85.
173. Ћ. Трухелка, Још о тестаменту госта Радина и о Патаренима, ГЗМ, Сарајево, 1913, с. 364.
174. С. Накићеновић, Бока, Српски етнографски зборник књ. XX, Београд, 1913, с. 628, 629.
175. Војислав С. Јовановић, Извјештај са рекогносцирања терена у околини Херцег Новог, Београд, 1956.
176. Ј. Вукмановић, Конавли..., с. 39.
177. Р. Грујић, Конавли под разним господарима од XII до XV века, Споменик СКА, LXVI, Земун, 1926.
178. М. Динић, Дубровачки трибути, Глас САН, CLXVIII, 1935, с. 207-209.
179. В. Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933, с. 126.
180. Р. Грујић, навед. дј, с. 10.
181. К. Јиричек, Историја Срба I, Београд, 1952, с. 318.
182. В. Ћоровић, Краљ Твртко И Котроманић, 1925, с. 90.
183. В. Ћоровић, Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавле (1423-1427), Годишњица Николе Чупића, књ. XXXVI, Београд, 1927, с. 79-81.
184. C. Ј. Wolf, Historia Bogomilorum Vitembergae, 1712, te J. L. Oeder Dissertatio inauguralis prodromum historiae Bogomilorum criticae exhibens, Gottingiae, 1734.
185. Д. Драгојловић, Богомили на Балкану и у Малој Азији, II, САНУ - Балканолошки институт, посеб. изд, књ. 15, Београд, 1982 с. 32.
186. Д. Драгојловић, навед. дј, с. 50.
187. Annonymi descriptio Europae orientalis, ed. Gorka, Crasoviae, 1916, 28, као и: В. Ћоровић, Један нови извор за српску историју из почетка XIVвека, ПЈКИФ 4, 1924, с. 68.
188. Н. Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата - на главној основи пјесама, прича и говора народнога, Сплит, 1974, с. 110.
189. "Народ из Попова мирно је радио на својим пољима и код својих кућа када су дошле редовне и башибозучке трупе... Добри свештеник из Ossenicha ради све што може за њих. Ово село броји само осамдесет пет кућа, а он ту има 2125 душа из Попова на свом регистру за помоћ... Свештеник нам каже да су ови људи, већином богумили, остаци старе секте некад раширене по Босни и идентичне албижанима. Приметио сам да Јиричек, наводећи Косановића (Гласник 29, 1871, 174) алудира на причање да у долини Неретве и близу Крешева има још хришћана који се нису починили ни фрањевцима ни поповима ни имамима, већ се управљају према старим традицијама које старјешина прича осталима" - А. Џ. Еванс, Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне аугуста и септембра 1875, са историјским прегледом Босне и освртом на Хрвате, Словенце и стару Дубровачку републику (исправљено и попуњено), Сарајево, 1965, с. 43, нап. 75. За нас је важно поменути конавоску традицију о којој дознајемо 1993, о протјеривању "последњих богумила" из неких конавоских села "прије двије стотине година". Не може се сумњати да то бијаху последњи конавоски Срби који су живјели по захтјевима старе народне синтетичке вјере. А. Џ Еванс је, иако вјерује, на темељу папских писама да је овдје у питању јерес, потпуно јасан када говори о етничкој припадности "богумила": "Геније српског народа борио се, ипак, са ретком истрајношћу и издржао је до краја" - н. д, с. 41.
190. Д. Драгојловић, навед. дј, с. 15.
191. Ј. Вукмановић, навед. дј, с. 355.
192. В. Чајкановић, О српском врховном Богу, Београд, 1991, с. 19.
193. Исто, с. 68.
194. Исто, с. 154, позивајући се на: К. Јиричек, Staat und Gesellsschaft im mittelalterlichen Serben, Wien, 1914, с. 3, 17, те Српски етнографски зборник 31, 1924, с. 113.
195. Ј. Максимовић, О средњевековној скулптури Боке Которске, Споменик САН CIII, Београд, 1953, с. 104, 105.
196. И. Стијепчевић, Превлака, Загреб, 1930, с. 17.
197. Ј. Томић, Извјештај (которског провидура Н. Ерика) о млетачком заузећу у Млетачкој Албанији, Црној Гори и Брдима и у Херцеговини са пописом тамошњег људства и стоке из 1692. године, Споменик LII, САНУ, Београд, 1914, с. 82.
198. Како ће се видјети топаљски Срби граде и обнављају своје цркве (Св. Варвара у Мокринама - парохијална, обновљена према натпису уграђеном у зид помоћне црквене зграде у 1749, а према другоме натпису у надвратнику црквене зграде у 1744. години) затим (црква Свети Спас у Мојдежу обновљена у 1744. години).
199. С. Накићеновић, Опћина топаљска, Календар Бока за 1912. годину, Котор, 1911, с. 42, П. Шеровић, Из архиве старе топаљске општине код Херцег Новог, Гласник Етнографског музеја, књ. VIII, Београд, 1933, с. 191, 192, М. Црнић Пејовић, Подаци о организацији и раду топаљске (херцегновске) комунитади од пада Млетачке републике до 1813. године, Зборник радова Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813 1814. године, 1991, Д. Радојичић, Крајина Новска у судару свјетова, Београд, 1994.
200. М. Милошевић, Границе Боке Которске за вријеме млетачке владавине, Годишњак Поморског музеја Котор XXII, Котор, 1974, с. 11-25.
201. М. Милошевић, Прилози проблематици копнене трговине послије освајања херцег Новога и околине од Турака 1687. године, Бока 2, Херцег Нови, 1970, као и Д. Радоичић, Крајина новска у судару свјетова, Београд, 1994, с. 123-152.
202. АХ, ПУМА, ф. 31, 73.
203. АХ, ПУМА, ф. 31, 75.
204. АХ, ПУМА, ф. 78, 17, кодекс.
205. АХ, ПУМА, ф. 78, 24.
206. АХ, ПУМА, ф. 80,79.
207. АХ, ПУМА, ф. 98, 14, кодекс.
208. Г. Станојевић, Протокол разграничења Венеције и Османског царства у Боки Которској и Далмацији из 1721. године, Гласник цетињских музеја, књ. В, том В, Цетиње, 1972, с. 16, 17.
209. АХ, ПУМА, ф. 63, 37 - низ листина говори о неповољним аграрним односима под Венецијом. Сачуван је један проглас провидура Силвестра Зане из 1725. сељанима пограничних села Драчевице:... тужућише главари од ближнијех селах државе отмановића да од сељанах с Ратишевине, Сушћепана и с. Мојдежа од ове државе долаже с њиовом животињом штетоват њиове земље пошијате с великом опакости, узрок од додијала..., ... темељито с овијем истијем прокламом сељанима од именовата три мјеста, да у пијену од дуката свакоме непослушнику, од прогнаства, и галије да се не ослободе... - АХ, ПУМА, ф. 78, 291.
210. Могуће Вукашин Амброзовић-Бронзић.
211. Породична традиција каменских Радовића помиње као прве Радовиће у Каменоме Милију и Петра који се истакли у окршају са Хусеин Топал пашом у Гручалици 1687. године.
212. Херцеговачки властелини који посједoвали баштине крај Дражњег брда у Каменоме. И данас стоји једна њихова кућиштина. На Витковића њиви је и послије другог свјетског рата стајало велико гробље уз остатке цркве Из овога документа се види распоред комунске земље према сеоским одломцима.
213. АХ, ПУМА, ф. 63, 20.
214. Одломак Мокрина помињан често у дубровачким средњовјековним документима.
215. АХ, ПУМА, ф. 63, 10.
216. Ово може бити презиме Мршић што је друго презиме Троповића у Кутима. Овај кућански род који у 18. вијеку стоји у Кутима и Топлој, слави Св. Евстатију, као и Бронзићи у Каменоме, и то су једина два рода у овим селима са овом славом.
217. АХ, ПУМА, ф. 63, 14.
218. Вода.
219. Вјероватно Војновић.
220. АХ, ПУМА, ф. 63, 18.
221. АХ, ПУМА, ф. 116, 5.
222. Може стајати у Буновићима или краће вријеме у 18. вијеку у Каменом.
223. Везују се уз Суторину и Куте.
224. Треба Лику.
225. АХ, ПУМА, ф. 100, 113.
226. АХ, ПУМА, ф. 47, 3.
227. АХ, ПУМА, ф. 295, 18.
228. АХ, ПУМА. ф. 295, 62.
229. АХ, ПУМА, ф. 315, 400.
230. М. Милошевић, Хајдуци у Боки Которској 1648-1718, Црногорска Академија наука и умјетности, Одјељење друштвених наука, Историјски извори, књ. 4, Титоград, 1988.
231. По први пут је о катуњанским пустошењима у Драчевици, на темељу архивске документације регионалних архива писано у: Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996, с. 123-129 ("Односи са сусједима").
232. АХ, ПУМА, ф. 99, 14 - док. објављен у цјелости у Г. Комар, навед. дј, с. 126, 127.
233. Г. Станојевић, Један покушај нормализовања млетачко-црногорских односа средином XVIII века, Историјски записи г. XX, књ. XXIV, Титоград, 1967, с. 171-176.
234. Ј. Томић, Подаци о сукобима и мирењу Бокеља, Црногораца и турских поданика, Споменик САН, LXXII, с. 16.
235. Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба 1740-1766, Београд, 1978, с. 50.
236. Исто, с. 53.
237. Исто, с. 53.
238. ИАК, УП LVIII, 484 т.
239. Г. Станојевић, Митрополит Василије, с. 53.
240. ИАК, УП LVIII, 668.
241. ИАК, УП LVIII 152.
242. ИАК, УП LVIII 153.
243. ИАК, УП LVIII 153 т.
244. ИАК, УП LVIII, 906.
245. ИАК, УП LVIII, 909 т.
246. Село у Суторину уз границу дубровачку.
247. ИАК, УП LVIII, 910.
248. ИАК, УП LVIII, 913.
249. АХ, ПУМА, ф 151, 40.
250. Обиловић, рецентно у Каменом.
251. АХ, ПУМА, ф. 269, 108.
252. АХ, ПУМА, ф. 288, 337.
253. АХ, ПУМА, ф. 304, 232.
254. АХ, ПУМА, ф. 248, 167 - као и Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740-1766), Београд, 1978, с. 49-62.
255. АХ, ПУМА, ф.162, 120.
256. Г. Станојевић, навед. дј, с. 85.
257. АХ, ПУМА, ф. 142, 21 - док. објављен у: Г. Комар, Становништво Кута, с. 129.
258. Д. Радојичић, Крајина новска у судару свјетова, Београд, 1994, с. 252 - наводећи извор: ИАК, УП 69, 410.
259. Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996, с. 43, 44.
260. АХ, ТК II - не можемо на овоме мјесту не коментарисати недостатак великог броја пописних годишта у хронолошким маргинама "нота", и посебно, недостатак пописа из прве половице 18. вијека. Херцегновски архив чува на примјер, попис драчевићког насеља Кути из 1719. године начињен и конципиран са видном нотом озбиљности у његовом састављању. Овај попис пружа полну и старосну структуру становништва Кута - Г. Комар, Становништво Кута, с. 94-96. Управо пописи становништва Топаљске комунитади из прве половице 18. вијека леже у архиву ЈАЗУ у Загребу.
261. ИАК, УП LVIII, 72 - погледај рад П. Шеровића, Стара Топаљска општина у Боки Которској 1718-1797, Историјски записи, Цетиње, 1976, с. 201.
262. ИАК, УП LVIII, 72 т.
263. ИАК, УП LVIII, 74.
264. ИАК, УП LVIII, 74 т -.
265. АХ, ПУМА, ф. 5, 2 - ово је један од најстаријих ћирилских докумената у овоме фонду у новском архиву. Док. објављен интегрално у Г. Комар, Становништво Кута..., с. 97.
266. Ноте од соли за годину 1808. боље од било каквог свједочења до сада објављеног потврђују тезу о великим губицима Бокеља у овоме сукобу и окрутности француске солдатеске предвођене Мармоном. У својој експедицији Французи су се посебно окомили на српске цркве и манастире на досегнутом подручју, међу којима је уништен и манастир Потпланина у Ратишевини - Мојдежу. Попут пописа глава фамилија за Жлијебе из 1808, и у овој ноти се одмах запажа велика разлика у годинама између родитеља и дјеце. Стиче се утисак да је читава једна генерација практичноизбрисана. Како је ова нота настала двије година након француско-бокељско-црногорског сукоба у Драчевици 1806. године, у којему је бокешко становништво масовно учествовало, то нисмо могли не довести у везу овај недостатак читаве једне генерације у пописима са догађајима у Боки и дубровачкој регији двије године раније. Чим је француски генерал Молитор стигао у Трст 1806. године, пристигла су му обавјештења да код заузимања Боке може очекивати озбиљне тешкоће. Бокешки Срби се обраћају за помоћ своме митрополиту Петру Првом Његошу. Отпор је подржан од Црне Горе и Русије. Већ 5. марта у Боки се искрцава руски одред.
     Сљедећег дана код манастира Савина одржано је велико народно весеље.
     У јесен исте године воде се озбиљни окршаји са Французима на простору сјеверозападне Боке, током октобра, управо код села Камено и Мокрине.
     Да видимо сада што о посљедицама сукоба пише Н. Сафонов (Ратови на Јадрану 1797-1815, Поморска библиотека, св. 37. Изд. Морнаричког гласника, Београд, 1988, с. 121): "Очигледно је да су губици оба противника били веома велики. Интересантна је чињеница, коју наводе новине Краљски Далматин, да су Французи добро поступали са заробљеним руским војницима, док су са заробљеним Црногорцима и Бокељима били окрутни и од њих ретко који је остао жив приликом заробљавања...".
267. Ђорђе Миловић, Подаци о популацији, неким занимањима, сточарству, наоружању, и др. за подручје комунитади топаљске (изузев Бијеле и Јошице) из године 1780, Историјски записи, књ. XII, св. 1-2, Цетиње, 1956, с. 290. 296.
268. АХ, ПУМА, књ. 12, 31.
269. АХ, ОХ, 1882, 97.
270. ИАК, СН CIV - 485.
271. АХ, ПУМА, књ. 9, 2.
272. АХ, ПУМА, ф. 34, 11.
273. АХ, ПУМА, ф. 26, 5.
274. АХ, ПУМА, ф. 54, 7.
275. АХ, ПУМА, књ. 12, 60.
276. АХ, ПУМА, ф. 103, 147.
277. АХ, ПУМА 2.
278. АХ, ПУМА, ф. 185, 44.
279. АХ, ТК II, ф. 391, 8.
280. АХ, ТК II, ф. 393, 9.
281. АХ, ТК, II, ф. 398, 6.
282. АХ, ПУМА, ф. 53, 14.
283. АХ, ТК II, 390, 10.
284. АХ, ТК II, 391, 9.
285. АХ, ТК II, 393, 7.
286. АХ, ТК II, 400, 2.
287. АХ, ПУМА, ф. 116, 5.
288. АХ, ТК, II, 390, 11.
289. АХ, ТК, II, 391, 4.
290. АХ, ТК, II, 392, 14.
291. АХ, ТК, II, 393, 8.
292. АХ, ТК, II, 396, 5.
293. АХ, ТК, II, 397, 9.
294. АХ, ТК, 400, 8.
295. АХ, ПУМА, ф. 25, 45.
296. АХ, ПУМА, ф. 139, 12-16.
297. АХ, ПУМА 2.
298. Исто.
299. Исто.
300. АХ, ТК II, 390, 10.
301. АХ, ТК II, 391, 9.
302. АХ, ТК II, 393, 7.
303. АХ, ТК II, 393, 7.
304. АХ, ПУМА 2.
305. АХ, ТК II, 390, 10.
306. АХ, ТК II, 392, 14.
307. АХ, ТК II, 23, 24;43, 44;87, 88;120, 121;126, 127;134, 135;189, 190;227, 228, 271 - Г. Комар, Прилози историји Пода у 18. вијеку, рад у рукопису.
308. АХ, ПУМА 2.
309. АХ, ПУМА, ф. 161, 46.
310. АХ, ПУМА 2.
311. Исто.
312. Исто.
313. АХ, ТК II, 391, 9.
314. АХ, ТК II, 392, 14;393, 8;396, 5;397, 9;400, 8.
315. АХ, ТК II, 393, 17.
316. АХ, ТК II, 393, 7.
317. Н. Драшковић, Пјешивци, Озринићи, Цуце и Бјелице у XVI вијеку, Историјски записи LXVI, Подгорица, 1993/ 1-4, с. 92, 104.
318. АХ, ПУМА, ф. 53, 30.
319. АХ, ПУМА, ф. 170, 1.
320. АХ, ТК II, 390, 11;392, 14;393, 8.
321. АХ, ТК II, 396, 5;397, 9;400, 8.
322. АХ, ПУМА, ф. 31, 91.
323. АХ, ПУМА, ф. 42, 48-80.
324. АХ, ПУМА, ф. 64, 26.
325. АХ, ПУМА, књ. 12, 175.
326. Обавјештења пружила старица Госпава Лучић из суторинског одломка Томин.
327. "Слава Господу Богу 1724 сектембрија на 6 у Новому Очитује се с овијеме писмом како прими Томаш Вуковић и Петар Лазаревић и Ми(ј)о Марковић и Вукадин Марковић сви четверица Вуковићи ис Требесина како узеше и примише у мајстора Дамјана Јањетковића с Мокрина либара далмантинскије осамдесет - 80 ... " - АХ, ПУМА, ф. 148, 55.
328. АХ, ПУМА 2.
329. АХ, ТК II, 391, 8.
330. АХ, ТК II, 392, 13.
331. АХ, ТК II, 393, 9.
332. АХ, ТК II, 398, 6.
333. АХ, ПУМА, ф. 62, 5.
334. АХ, ПУМА, књ. 9, 163.
335. Исто.
336. Исто.
337. АХ, ПУМА, књ. 12, 15.
338. АХ, ПУМА 2.
339. АХ, ПУМА 2.
340. АХ, ТК II, 392, 13.
341. АХ, ТК II, 393, 9.
342. Изразито свештенички мокрињски род. У ноти од Мокрина за годину 1808. стоји: "Јосиф Лазаревић од год(ина). 54: су три сина најстари година 13 и ови је у манастир".
343. С. Накићеновић је забиљежио предање о поријелу пођанских Матковића од некога Матка. Суђа Раде Матков који се јавља у "нотама" заиста се презива Матковић. У ноти од Каменога за 1808, стоји: "Ја Петар Квекић подписах за суђу Рада Матковића...".
344. Погледај о мајсторима из Мокрина рад Ј. Дедјера, Херцеговина, с. 47: "Становници Попова поља, Крушевица и Мокрина давали су од старина најбоље дунђере, који се у народним пјесмама спомињу и који су нарочите типове кућа раширили по Херцеговини. Они су путовали по већи дио године по разним областима Херцеговине, градили куће и испред Божића враћали се кући". Заиста, куће су у Мокринама рађеневеома пажљиво и са очигледним високим мајсторством. Када се погледају тараце у селу, одмах се уочава пажња са којом су израђиване. Црква Св. Варваре која је обнављана 1749. несумњиво је једна од најрепрезентативнијих црквених грађевина својега времена у Новоме. Надгробни споменици у Мокринама, Бајковим Крушевицама, али и у другим селима на ширем просторном опсегу Суторине, рађени су такође са великим мајсторством носећи одлике умјетничких дијела. Такође, и Суторани су познати мајстори од камена који су одлазили и куће подизали не само по Херцеговини већ и Црној Гори.
345. Од овога је братства чувени каменорезац-умјетник Станко Лепетић који се истакао градњом надгробних споменика, а који завријеђује посебну монографију.
346. М. Милошевић, Хајдуци у Боки Которској - 1648-1718, ЦАНУ, 1988.
347. Исто, с. 554.
348. Исто, с. 702.
349. Исто, с. 722, 723.
350. Исто, с. 736.
351. Исто, с. 752, 753.
352. Потпуно смо увјерени да путем анкетирања чланова заједнице није могуће прикупити обавјештења о вјерском животу новског планинског села, чак и када би се усредсредили на испитивање вјерско-обичајних регула у нашем времену. У једном бокешком селу задуго у 20. вијеку није практиковано црквено вјенчавање, што је, свакако, укључивало одређени интерни обред. О појединостима се напросто не може сазнати. Стварни живи обичаји који се одржавају у првој половици 20. вијека, који свакако не припадају хришћанском опусу, дубоко се и упорно прикривају.
353. Ј. Coleti (Farlati, Riceputi), Illyricum sacrum, VII vol., 1817, п. 217.
354. Епис. Н. Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901.
355. К. Јиричек, Историја Срба I-IV, књ, Београд, 1922-25, с. 174.
356. Листине, IX, 252.
357. Coleti - (Farlati, Illyricum sacrum VI, п. 467.
358. Ј. Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САНУ Посебна издања књ. 155, Београд, 1970, с. 115.
359. Исто, с. 299.
360. Витковић, Патријарх Арсеније III Чарнојевић у Пакрацу, Старине 36, 1918, с. 164.
361. Д. Витковић, Два писма патријарха Арсенија III Чарнојевића, Српски Сион 75, 1906, с. 74; Д. Кашић, Отпор Марчанској унији, Београд, 1986, с. 25.
362. Д. Кашић, н. д, с. 28.
363. Д. Кашић, н. д, с. 28; Nilles, Symbolae I, с. 27-29.
364. Старине 36, 1918, с. 163-208.
365. Н. Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901, с. 342-392. Треба видјети и: Ј. Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље, с. 593-605.
366. Сачувана су два декрета генералног провидура А. Моценига којима се Стефану Љубибратићу који се титулише као игуман, додјељују баштине у Попову. Оба се чувају у архиви манастира Савина. Документа су датирана 1727.
367. М. Јачов, Списи тајног ватиканског архива XVI-XVIII века,.
368. М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере о Србима 1622-1644, САНУ Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење, књ. XXVI, Београд, 1986, с. 282.
369. Исто, с. 284.
370. Д. Живковић, Историја Црногорског народа, том II Цетиње, 1992, с. 96.
371. Исто, с. 97.
372. Исто, с. 97.
373. Исто, с. 98.
374. Историја Црне Горе, књ. III, 1975, с. 110.
375. Исто, с. 111.
376. Исто, с. 187.
377. Д. Живковић, н. д, с. 232.
378. Ј. Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века САНУ, посеб. изд, књ. CLV, Београд, 1950, с. 430.
379. Исто, с. 431; Н. Милаш, Documenta spect. historiam ortodoxae dioecesos Dalmatiae et Istrae, vol. 228, Nro 20.
380. Овај важни рукопис пронашао је у Русији академик Б. Е. Биховски. - Т. Гргуревић, Путописци о Боки, Котор, 1989, с. 32-37.
381. Г. Станојевић, Попис Херцеговаца досељених у Боку Которску послије Карловачког мира, Историјски записи, Подгорица, 1970.
382. А. С. В. Prov. gen. in Dalm. et Alban, ф. 544, Задар, 22. авг. 1702; Историја Црне Горе, књ. 3, 1975, с. 250.
383. ИАК, УПМ VIII, 386, 399 - С. Мијушковић, Један документ о учествовању митрополита Саватија Љубибратића у биткама Морејског рата, Историјски записи 1, Цетиње, 1953, с. 266.
384. Т. Поповић, Херцег-Нови - историјске биљешке, Херцег-Нови, 1924, с. 121, 122, 123.
385. М. Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3, Херцег-Нови, 1971, с. 8, 9.
386. М. Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Београд, 1984, с. 33-35.
387. Н. Милаш, н. д, с. 356.
388. Исто, с. 359.
389. Исто, с. 375.
390. АХ, ПУМА, ф. 78, 34.
391. О сукобу Василија Петровића са Симеоном Кончаревићем види: В. Ћоровић, Владика Василије против Симеона Кончаревића, Годишњак Николе Чупића, књ. 44, 51; Историја Црне Горе, књ. 3, 1975, с. 311.
392. Г. Комар, Два српска епископа, Бока 500, Котор, 1995, с. 30, 31.
393. Магазин србско-далматински за године 1854 до 1859, осамнаеста књига, с. 153, 154.
394. Исто, с. 153.
395. Исто, с. 154.
396. Братство Лакетића, настањено у Подима крај Новога, је веома снажно трговачко и поморско братство, које уз остале пођанске и топаљске фамилије кључно доприноси политичкој снази српске заједнице у заливу у 18. вијеку. Двије године након доласка епископа Исаије у Боку Которску, помиње се у Подима капетан Саво Лакетић. - АХ, ПУМА, ф. 326, 175. Важна фигура у животу Топле и Пода 18. вијека је и Јово Лакетић из Пода који посједује трговину у Новоме и значајне баштине у околини. Осимтога, Јово наступа као пуномоћних пођанске цркве Св. Сергеја и Вакха. - АХ, ПУМА, ф. 327, 3, 4; ф. 340, 93, 94; ф. 340, 109. Међу Лакетићима из Пода који посједују трговине у Новоме у првој половици 18. вијека истиче се Антон Лакетић покојног Јована. - АХ, ПУМА, ф. 340, 61, 62. У једноме документу из 1744, помиње се Ђуро Лакетић као црковинар пођанске цркве Св. Сергеја и Вакха. - АХ, ПУМА, књ. 65, 176, 177.
397. Шематизам православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, Задар, 1890, с. 40.
398. АМС.
399. Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Београд, 1966, с. 61 гдје се позива на В. Ћоровић, Бигамија и полигамија код Срба, Српски књижевни гласник, књ. XIX, 1907, с. 576-580.
400. Исто, с. 61, 62.
401. Исто.
402. Исто, с. 63.
403. М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вјере у Риму о Србима, 1622-1644, I, САНУ, Београд, 1986, с. 1.
404. Исто, с. 438.
405. Исто, с. 440.
406. Исто, с. 427, 428.
407. В. Дворниковић, Карактерологија Југословена, Београд-Ниш, 1990, с. 965 - репринт.
408. Исто, с. 965, 966.
409. Ј. Ердељановић, О почецима вјере и о другим етнолошким проблемима, С. К. Ак. Посебна изд, CXXIV, Београд, 1938, с. 203.
410. АХ, ОР 1869, 416.
411. Emanuel Le Poa Ladiri, Montaju, окситанско село од 1294. до 1324, Издавачка књижарница З. Стојановића Сремски Карловци, Нови Сад, 1991, с. 7. Издвајамо даље неке занимљиве фрагменте из драгоцјеног дјела Ладирија: "Баји је антиклерикалац. Једини моји непријатељи у Орнолаку су, изјављује он, парох и викар, других немам... "; "Говор Бајиа Остаца је карактеристичан: насртајима клерикалне моћи, која оличава империјализам свеукупног и владајућег друштва чије је средиште у Памијеу, супротставља се жестока тежња за аутономијом брђана, непријатеља неуобичајених намета. Сточари и пастири представљају свет за себе, који се брани. Њихов је отпор, шире гледано, дио дугог трајања антиклерикализма и антидецимализма у пиринејском и медитеранском, па и севенском Лангдоку... " - с. 35. Несумњиво да поријекло овог окситанског антиклерикализма може да се тражи и у некој противпавловској доктрини и то није предмет нашега занимања, но желимо овдје поtцртати двије ствари: универзални карактер запажања аутора о окситанским горштацима, и утемељеност у аутархичности сеоске планинске економике Медитерана свакога отпора спрам установа државно-црквене принуде и поретка, као и потребу да се поријекло антиклерикалног става сеоског становништва планинског села Боке у прошлим вјековима тражи у сфери пријехришћанских вјеровања и навика које, нипошто, нису нужно и антихришћанске. Оне дефинитивно могу бити само синтетичке, окупљајући у један прагматички неписани систем вјеровања сво живо насљеђе.
412. В. Дворниковић, н. дј, с. 971.
413. Исто, с. 971.
414. Ж. Микић, Прилог антрополошкој структури скелета из некропола са стећцима у Југославији, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Годишњак - XXIII, Центар за балканолошка испитивања, књ. 21, Сарајево, 1985.
415. Исто, с. 62, 63.
416. Исто, 67.
417. Исто, 67.
418. В. Дворниковић, н. дј, с. 932.
419. АХ, ПУМА, ф. 100, 100 - Г. Комар, Становништво Кута, с. 86, нап. 206.
420. Љ. Спаравало, Средњовјековна гробља, црквине и цркве на подручју Шуме требињске, Трибуниа, Завичајни музеј Требиње, 1979, с. 53-137. Ваља погледати и: Боривоје Човић, Праисторијски тумулуси са средњовјековним укопима у селу Ораху код Билеће, Трибуниа 6, Завичајни музеј Требиње, 1982, с. 7-26.
421. Исто, с. 128.
422. Исто, с. 130.
423. Исто, с.130.
424. Исто, с. 130.
425. Исто, с. 134.
426. Исто, с. 135.
427. В. Глушац, Истина о богумилима-историјска расправа, Београд, 1992, с. 188. Ова је студија штампана у Београду 1940, но априлски рат је омео њено довршавање.
428. Поговор дјелу В. Глушца "Истина о богумилима" од Ђ. Ј. Јанића у н. дј, с. 322, 323.
429. Б. Храбак, Херцег-Нови у доба босанскохерцеговачке власти (1382-1482), Бока 10, Херцег-Нови, 1897, с. 28. Треба погледати и: Шпиро Кулишић, Трагови богумилства у Боки Которској, Споменик САН, CV (1951), с. 43.
430. Н. Милаш, Православна Далмација, с. 326.
431. Љ. Спаравало, Средњовјековна гробља, црквине и цркве на подручју Шуме требињске, Трибуниа, 1979, с. 53-136.
432. АХ, ПУМА 2.
433. АХ, ПУМА 2. Може се претпоставити да је у питању црквена грађевина чији су остаци збрисани послије другог свијетског рата а која је уз велику средњовјековну - некрополу лежала на Влајовини (Витковића њива) у Каменом.
434. АХ, ПУМА 2. У све три млетачке земљишне књиге које су настале у распону од четрнаест година уписана је црква посвећена Св. Илији. У Жлијебима стоји црква Св. Николе.
435. G. Stanojević, Katastar Herceg-Novog i Risna iz 1704. godine, SANU Spomenik CXXV, Одељење историјских наука 4, Београд, 1983, с. 3.
436. Исто, с. 4.
437. Исто, с. 4.
438. Исто, с. 4.
439. Исто, с. 5.
440. Исто, с. 8.
441. Овдје је у питању лок. Брисина у гребену Доброштица, вода пиштевина која се захвата у обзидани батун.
442. Г. Станојевић, н. д, с. 7.
443. Исто, с. 8.
444. Исто, с. 10.
445. Исто, с. 11.
446. Исто, с. 11.
447. Исто, с. 13.
448. Исто, с. 10.
449. Исто, с. 13.
450. Исто, с. 15.
451. Предање смо забиљежили захваљујући пок. Тому Лепетићу из Мокрина.
452. АХ, ТК I, 10, 22.
453. Забиљежено по казивању Жарка Павловића и Крста Лалића из Убала. Двије тачке у предању говоре да нешто није у реду са родовским казивањем о часу досељења: плаћање харача Турцима и плаћање казне новском турском угледнику!.
454. А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Београд, 1996, с. 32.

Одабрана библиографија

• М. Орбини, Il regno degli Slavi, Pesara, Concordia, 1601, с. 384
• C. J. Wolf, Historia Bogomilorum, Vitembergae, 1712.
• J. L. Oeder, Dissertatio inauguralis prodromum historiae Bogomilorum criticae exhibens, Gottingiae, 1734.
• Coleti-Farlati, Illyricum sacrum, vol. VI, VII, п. 467, 217.
• Ј. Schafarik, Acta Archivi Veneti II, с. 532-533.
• Padre F. M. Appendini, Memorie spettanti ad alcuni nomini illystri di Cattaro
• Житије Герасима Зелића, Будим 1823.
• Матија Бан, Дубровник, Цвијет народног књижевства II, 1850, с. 184-185.
• Магазин србско-далматински за године 1854 до 1859, књ. 18, с. 153, 154.
• K. Sakcinski, Acta croatica-listine hrvatske, 1863.
• Магазин србско-далматински за годину 1865, књ. XXIV, с. 171.
• Л. Зоре, Босански гробови, Програм ц. к. Великог државног гимназија у Дубровнику за школску годину 1880-1881, Дубровник, 1881.
• Ш. Љубић, Листине о одношају између јужног Словенства и Млетачке републике IX, Загреб, 1890, с. 171 - 1
• K. Jiriček, Poselstvi Republiky dubrovnicke k cisarovne Katerine II, v. 1, 1771 - 1775, Praha, 1893., s. 6
• В. Вулетић Вукасовић, Стећци у Конавлима и Далмацији, Старохрватска просвјета II, Книн, 1896.
• А. Радић, Извјештај о путовању по Босни и Херцеговини, Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, св. 4, Загреб, 1899.
• Епис. Н. Милаш, Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству I, Задар, 1899.
• Ш. Бешагић, Кратка упута у прошлост Босне и Херцеговине, Сарајево, 1900, с. 58 Е(пископ) Н(икодим) М(илаш), Православна Далмација, Нови Сад, 1901, с. 342-392
• Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора, 1911
• С. Накићеновић, Бока - антропогеографска студија, Српски етнографски зборник, књ. XX, Београд, 1913.
• Ј. Томић, Извјештај (которског провидура Н. Ерика) о млетачком заузећу у Млетачкој Албанији, Црној Гори и Брдима и у Херцеговини са пописом тамошњег људства и стоке из 1692. године, Споменик САН, LII, Београд, 1914.
• Liepopili, Slovensko bogosluženije u Dubrovniku, Rad JAZU, sv. 220, Zagreb, 1919
• Ј. Ердељановић, Етничко сродство Бокеља и Црногораца, Глас СКА, XCVI, Сарајево, 1920.
• Ј. Цвијић, Метанастазичка кретања, Српски етнографски зборник, СКА књ. XXIV, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, књ. 12, Београд, 1922.
• Т. Поповић, Херцег-Нови - историјске биљешке, Херцег-Нови, 1924.
• В. Ћоровић, Краљ Твртко I Котроманић, 1925.
• Р. Грујић, Конавли под разним господарима од XII до XV века, Споменик СКА, LXVI Земун, 1926.
• И. Синдик, Дубровник и околина, Српски етнографски зборник XXXVIII, Београд, 1926, с. 249 - 1.
• В. Ћоровић, Један нови извор за српску историју из почетка XIV века, ПЈКИФ 4, 1924.
• В. Ћоровић, Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавле (1423-1427), Годишњица Н. Чупића књ. XXXVI, Београд, 1927, с. 79-81
• И. Стијепчевић, Превлака, Загреб, 1930, с. 17
• Ј. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVI и почет ком XVII века, Београд, 1933.
• Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I, део 2, Београд - Сремски Карловци, 1934, 324-25
• М. Решетар, Језик српског Молитвеника од године 1512, Глас СКА, св. 176, Београд, 1938. с. 240 -171.
• Ј. Ердељановић, О почецима вере и другим етнолошким проблемима, СКА, Посебна издања CXXIV, Београд, 1938, с. 203.
• В. Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачког мира до Пожаре вачког мира, Глас САН CLXXXVII, Београд, 1941, с. 15
• И. Синдик, Где се налазио Акрувиум? - Гласник Географског друштва, Београд, 1947, с. 117-21
• Г. Елезовић, Некретна добра Ахмет паше Херцеговића у Дубровнику извор за пљачку Дубровачке републике - Прилози за оријенталну филологију I, 1950, с. 53.
• К. Јиричек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне, Сарајево, 1951, с. 233.
• Ш. Кулишић, Трагови богумилства у Боки Которској, Споменик САН CV, Београд, 1951, с. 43.
• П. Петровић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, СКЗ коло XLVI, књ. 316, Београд, 1951, с. 284-340.
• М, Динић, Одлуке већа Дубровачке републике, књ. I, Београд, 1951.
• В. Ћоровић, Владика Василије против Симеона Кончаревића, Годишњица Николе Чупића, књ. 44, 1951.
• К. Јиричек, Историја Срба I, II, Београд, 1952 (превод Ј. Радоњића).
• Ј. Максимовић, О средњевековној скулптури у Боке Которске, Споменик САН CIII, Београд, 1953, с. 104, 105.
• Р. Ршумовић, Суторина, Зборник радова САН XXVII, Географски институт, књ. 5, Београд, 1953, с. 85.
• Б. Ж. Милојевић, Бока Которска, Зборник радова, књ. XXVII, Географски институт, књ. 5, Београд, 1953, с. 31-25.
• П. Шеровић, Неколико података о поморству херцегновске општине XVIII и XIX в, Поморски музеј Котор, Годишњак II - 1953, Споменица прославе дана морнарице и поморства на црногорском приморју 1952. год, Котор, 1953, с. 71-49.
• Г. Станојевић, Црна Гора у доба кандијског рата (1645-1669), Историјски гласник - орган Историјских друштва Републике Србије - 2, 1953.
• А. Соловјев, О потреби издавања српског дипломатара, САН, Историјски часопис, књ. IV (1952-1953), Београд, 1954.
• М. Гецић, Дубровачка трговина сољу у XIV веку, Зборник Филозофског факултета III, Београд, 1955.
• Стијепчевић-Ковијанић, Хранићи и Косаче у которским споменицима, Историјски часопис В (1954-55), с. 318.
• П. Шеровић, Бијела у Боки Которској, Споменик САН, CV, Београд, 1956.
• П. Шеровић, Стара Топаљска општина у Боки Которској (1718-1797), Историјски записи X, св. 1-2, књ. XIII, Цетиње, 1957.
• М. Вего, Насеља босанске средњовјековне државе, Сарајево, 1957.
• Ђ. Миловић, Одрази Карловачког мира на територијама Херцег-Новог и Рисна, Историјски записи 1-2, 1957.
• В. Чубриловић, Сеобе и етничке промене у југословенским земљама од XV до XIX века, Историја народа Југославије, књига друга, Просвета, Београд, 1960.
• Ш. Бешлагић, Стећци у Бротницама, Анали Хисторијског института ЈАЗУ у Дубровнику VIII-IX, Дубровник, 1962.
• Ј. Тадић, Нове вијести о паду Херцеговине под турску власт, Зборник Филозофског факултета Београд, VI-2, 1962, с. 136.
• М. Вего, Патаренство у Херцеговини у свијетлу археолошких споменика, Гласник Земаљских музеја у Сарајеву (ГЗМС), VIII, Сарајево, 1963, с. 207.
• С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача, Београд, 1964, с. 271, 272.
• И. Пушић, Бока Которска у дјелима античких писаца, Годишњак Поморског музеја у Котору XII, Котор, 1964.
• С. Ћирковић, Историја средњевековне босанске државе, Београд, 1964, с. 148.
• М. Злоковић, Словенска жупа Драчевица, Бока 1, Херцег-Нови, 1969, с. 64.
• В. Ј. Ђурић, Црква Св. Стефана у Новом, Зборник Филозофског факултета, XI-1, Београд, 1970, с. 401.
• М. Милошевић, Прилози проблематици копнене трговине послије освајања Херцег Новог и околине од Турака 1687. године, Бока 2, Херцег-Нови, 1970.
• Ј. Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Посебна издања, књ. 155, Београд, 1970, с. 115.
• Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI до XVIII вијека, Београд, 1970, с. 419-26.
• М. Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3, Херцег-Нови, 1971, с. 13.
• Р. Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1971, с. 164.
• Б. Храбак, Покушаји београдског назора Ејнехана да лиши Дубровник копнених посједа (1590-1591), Зборник Филоз. фак. у Приштини VIII, 1971, с. 98, 99.
• Г. Станојевић, Протокол о разграничењу Венеције и Османског царства у Боки Которској и Далмацији из 1721. године, Гласник цетињског музеја, књ. В, том В, Цетиње, 1972, с. 16, 17.
• С. Мусић, Романизми у сјеверозападној Боки Которској, Филолошки факултет Београд, књ. XLI, Београд, 1972.
• Р. Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима II, 1974.
• Н. Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, на главној основи пјесама, прича и говора народнога, Сплит, 1974, с. 110.
• Ш. Перичић, Однос град-село у млетачкој Далмацији друге половине XVIII столећа, Југословенски историјски часопис 1-2, Београд, 1974, с. 78-70.
• М. Васић, Историја Црне Горе 3/1, 1975, с. 591.
• М. Динић, Хумско-требињска властела, 1975, с. 6.
• П. Шеровић, Стара Топаљска општина у Боки Которској (1718-1797), Историјски записи, Цетиње, 1976, с. 201.
• Б. Храбак, Херцег-Нови у доба босанско-херцеговачке власти (1382-1482), Бока 10, 1978, с. 31-7.
• Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740-1766), Београд, 1978, с. 39.
• М. Динић, Српске земље у средњем веку, СКЗ, Београд, 1978, с. 204.
• Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сарајево, 1978.
• Д. Медаковић, Манастир Савина - велика црква, ризница, рукописи, Филозофски факултет Београд, Институт за историју умјетности, монографије 6, Београд, 1978, с. 65.
• М. Вего, Хисторија Бротња од најстаријих времена до 1878. године, Читлук, 1981, с. 168-144.
• В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд, 1979, с. 10.
• Љ. Спаравало, Средњовјековна гробља, црквине и цркве на подручју Шуме требињске, Трибуниа 6, Завичајни музеј Требиње, 1979, с. 137-53.
• Ј. Вукмановић, Конавли, САН, Посебна издања, књ. DXXVI, Београд, 1980.
• В. Форетић, Повијест Дубровника до 1808, књ. II, Загреб, 1980.
• М. Вего, Исписи из Хисторијског архива у Дубровнику о средњовјековној Херцеговини, Херцеговина - часопис за културу и историјско насљеђе I, Мостар, 1981, с. 312-279.
• Д. Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији, II, САН - Балканолошки институт, Посебна издања, књ. 15, Београд, 1982.
• Б. Човић, Праисторијски тумулуси са средњовјековним укопима у селу Ораху код Би леће, Трибуниа, 6, Завичајни музеј Требиње, 1982,, с. 26-7.
• Ђ. Одавић, Нека запажања о археолошком локалитету Варина груда у Џиварском пољу код Требиња, Трибуниа 6, Требиње, 1982, с. 46-41.
• Г. Станојевић, Катастри Херцег-Новог и Рисна из 1704. године, Споменик САН CXXV, Одељење историјских наука 4, Београд, 1983.
• О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд, 1984, с. 162, 163.
• М. Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Просвета, Историјски институт у Београду, Посебна издања, књ. 21, Београд, 1984.
• Л. Сеферовић, Умјетничко благо Херцег-Новог, Херцег-Нови, 1984.
• С. М. Кочан, Конавле, Дубровник, 1984, с. 17-19.
• П. Радусиновић, Насеља Старе црне Горе - општи дио, САН, Одјељење историјских наука, књ. 92, Београд, 1985, с. 7 Ж. Микић, Прилог антрополошкој структури скелета из некропола са стећцима у Југославији, Акад. Наука и умјет. Босне и Херцеговине, Годишњак XXIII, Центар за балканолошка испитивања, књ. 21, Сарајево, 1985.
• Ј. Јанићијевић, У знаку Молоха - антрополошки оглед о жртвовању, Београд, 1986, с. 181.
• М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима (1622-1644), I, САНУ, Београд, 1986.
• Г. Станојевић, Новска скела у XVIII веку, Споменик САН CXXV, II, Београд, 1986, с. 136.
• С. Гавриловић, И. Јакшић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, књ. I, САН, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XXVII, Београд, 1987.
• П. Ђорђић, Историја српске ћирилице - палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987, с. 220-216 (Транскрипција црквенословенских и славеносрпских текстова).
• М. Сафонов, Ратови на Јадрану (1797-1815), Поморска библиотека св. 37, Издање Морнаричког гласника, Београд, 1988, с. 121.
• С. Мусић, Извјештаји генералног провидура Далмације и Албаније Корнера о заузимању Херцег-Новог 1687. године, Херцег-Нови, 1988, с. 107.
• М. Милошевић, Хајдуци у Боки Которској (1648-1718), ЦАНУ, Подгорица, 1988.
• В. Ћоровић, Историја Срба, том I, БИГЗ, Београд, 1989, с. 242.
• Т. Гргуревић, Путописци о Боки, Котор, 1989.
• F. Braudel, La Mediterranee et le monde mediterraneen a l' epoque de Philippe II, I Paris, 1990, s. 56 - 57.
• В. Дворниковић, Карактерологија Југословена, Београд-Ниш, 1990, с. 965.
• Љ. Глушац, Истина о богумилима - историјска расправа, Београд, 1991.
• В. Чајкановић, О српском врховном богу, Београд, 1991, с. 19 (фототипско изд.)
• П. С. Радусиновић, Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, књ. II, Никшић, 1991.
• Ј. Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, с. 60.
• Д. Живковић, Историја црногорског народа, том II, Цетиње, 1992, с. 96.
• К. Милутиновић, Из историје народног препорода у приморских Срба, Библиотека Политика и друштво - 59, Дубровачки културни круг, Београд, 1994, с. 73.
• Д. Радојичић, Новска крајина у судару свјетова, Београд, 1994, с. 152-123.
• Г. Комар, Два српска епископа, Бока бр. 500, Котор, 1995, с. 30, 31.
• Г. Комар, Црква у селу Ратишевина, Огледало - нова серија 8, Подгорица, 1995, с. 16
• Г. Комар, Ко је управљао српском црквом у Боки прије епископа Љубибратића?, Бока бр. 509, Котор, 1996, с. 23.
• Г. Комар, Љубибратићи херцегновски епископи и митрополити далматински, Видослов - Саборник епархије Захумско-херцеговачке и приморске, преображењски број, година III, бр. 9, Тврдош, 1996, с. 33-35
• Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег Нови, 1996.
• Г. Комар, Један докуменат из херцегновског архива, Видослов - Саборник епархије Захумско-херцеговачке и приморске, васкршњи број, година IV, бр. 11, Тврдош, 1997, с. 46-48.

<< >>

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.