Др Горан Комар

Светоуспенски манастир Савина
у Мељинама код Херцег-Новог

Предговор

Дуже од једног вијека манастир Савина привлачи пажњу истраживача. Од првог научног монографског дјела о Савини протекло је нешто више од сто година, а током времена, начињена су још два важна дјела В. Ђурића и Д. Медаковића. Ипак, сложени историјски живот и пут овог манастира од краја 17. вијека, оставља простор за рад истраживача који би у детаљима и интерпретацији кључних догађаја из живота манастира, покушао, на измаку 20. вијека, начинити једну другачију историју Савине. Оваква би историја била начињена на темељу документације оба херцегновска архива, а не само на темељу сачуване грађе у манастирској архиви.

По први пут, издавач историје манастира Савина је сам манастир. Нека би и овај наш прилог историји Српске Православне Цркве у Боки Которској, у нашем приморју, и Црној Гори, помогао да се још више, а нарочито наша омладина, окупи око савинске светиње у вријеме које долази.

Уводне ријечи

Савина у Мељинама двојице једноимењака Саве и Саватија је тврдина српска тврдошка Светога Василија Острошкога на пјени од мора. Велика обнова манастира, коју је, када је у Боку долазио, походио Свети Сава Српски, зачета је у вријеме захумског владике Саватија Љубибратића–Руђића, концем 17. вијека. Ништа друго није учинио захумски владика Саватије Љубибратић него поновио дјело и одлуку великог претходника поповског и тврдошког, епископа Василија Јовановића, када је прешао у принципову Боку, у српску Драчевицу. Пошао је да оснажи раслабљено Српство и изведе свој народ на историјску позорницу Свијета – Средишње море, у којем се вјековима сустицаху све економске и духовне силнице супротстављених свјетова. Метнуо је Саватије елитно Српство Попова поља на оштри брид размеђа два духовна принципа, двије снаге великог свијета, да у једном непоновљеном узлету оцрта мргине српске земље и подигне реперне вриједности према којима се и данас окреће сав родољубиви српски род. Историја новска и драчевићка 17. и 18. вијека, представља модел сабирања и сажимања народне снаге, а не расипања и емигрирања на туђе етничке територије. Учени смо погрешну историју српског рода. Све погрешнију што је више описивала земље морем осољене, за живот привлачније и освједочено државотворније.

Сав значајни трговински транзит који је био кадар подизати Нови, садржан је у амбициозном прекограничном опкорачивању бокешког горског оквира старих Топљана у њиховим трговачким предузећима која непрекидно пуњаху Нови и његове брзе лађе. Ако нешто може бити пуна извјесност у историјски утемељеној пројекцији развоја овога града, а то нас учи велики 18. вијек, ако нешто може бити драгоцјено искуство једног успјешног периода његове историје, тада је то неопходност перманентног живог трговинског и културног саобраћања са полеђинском земљом Херцеговом, дакле, одлучног посезања у крупна богатства новске континенталне матице, и истовремено, широког опкорачивања Јадрана. Није ли то модел развитка сићушне Дуброваче републике? У историјском хоризонту 18. вијека, у густом посијању обавјештења о дипломатици бокешких обалских аутономија под Венецијом, има ли икакве разлике између упутстава топаљским посланствима и посланицима од оних исписиваних у Дубровнику? У материјалном снажењу и бокешке општине и мали Дубровник чуваху своју народност.

У окружењу не баш благонаклоних сусједа, Нови је морао очувати и градити своју самосталност и стварати способност за широко опкорачивање Адрије, за широко опкорачивање својих, Карловачким миром сужених политичких граница. У таквом историјском контексту, двије су ствари одлучиле успјешност народно–црквене мисије источнохерцеговачког и бокешког Српства у његовим помјерањима са конца 17. вијека: снажна инвентивност херцеговачких главара и трговаца и визионарство захумског владике Саватија. Он је зачео велику црквено–културну акцију која ће се на узнемиреној позорници 18. вијека указати као тешко достижан идеал свем приморском Српству до дана данашњега. Али, акција захумског владике има посигурно искључиво карактер обнове, обновитељског замаха ратовима запуштене српске земље. Овдје, у Драчевици, владика је затекао развијени црквено–народни живот. Затекао је један запуштени и један живи манастир.

У овоме дјелу ми ћемо говорити о везама Тврдоша и Савине, Савине као симбола обновљене сустале Боке, али је исто тако важно говорити о везама манастира Косијерево код Велимља и Потпланине у Ратишевини, или о везама Милешеве и Савине у Мељинама. И све тако, укруг, кроз Стару Херцеговину, а са доласком владике Саватија и смјештањем у Топлој сједишта митрополије за Боку и Далмацију и о везама и међусобном помагању свих удаљених далматинских и бокешких средишта.

Иако пишемо о Савини, морамо овдје потцртати још један резултат обновитељског дјела владике Саватија. Било је подизање Топле, будућег сједишта Топаљске општине. Нема ни једнога дјела драчевићких Срба 18. вијека, укључујући и подизање саборне цркве у Топлој, 1709. до 1712. године, а да га нису извели топаљски, поповски Магазиновићи, најближи сарадници владике Саватија. Или они, или припадници побочних загранака ове фамилије какав је био Данило Јоанорајовић који је изнио велики дио послова на градњи велике савинске цркве.

Историја Драчевице сабрана је и исписана не у историјским дјелима, већ у опорукама њених житеља у којима се за навијек сабрао и саставио Тврдош и Савина, Херцеговина и Бока, и све друге српске земље и манастири. Ове су опоруке, као инструмент бокешко–далматинског Српства, зрачиле кроз васколико источно Средоземље и својим даровима дотакле сва велика средишта Цркве на источној обали Медитерана.

Владика Саватије је у малој власти стварао велика дјела. И у одбијању да приђе унији, и у обнови овога Богородичиног камена, и у подизању топаљског саборишта и бризи за цркве у Далмацији, али најприје, у отварању широког поља између Леванта и Венеције, између Африке и Јадрана. У Савину је владика стигао 574 године након Светога Оца Саве који је делао и у великој власти стварао. Срби познају светост која је дјејствена у одржању древних механизама ангажовања живуће и небројене множине умрлих. Свети Сава који је ступио на неколике тачке Драчевице, на сваком Богородичином камену ове земље, само је Хришћанству и Свијету, Средишњем свијету од свијета, уподобљавао много древније свете каменове предака. Његов у монаштву имењак, владика Саватије, један је од успјешних народних предводника 18. вијека који је слиједећи дјело свог великог претходника створио снагу за покретање народа и када то неки његови савременици, и у чину једнаки, нису могли. И један и други, излазили су у велики свијет преко управо овог снажног православног бријега морског и обојица су знали вјештину чувања народа и његове личности. Можда се данас Срби морају удубљавати у дјела својих старих епископа. Уколико бисмо успјели у распознавању свих запретених нити које су везивале Српство континенталног предјела и оно што стајаше у узаним приморским земљама, и све њихове међусобне дотицаје, ако бисмо разумјели да су Тврдош и Савина двије ослоне тачке словенског насипа у којему једна не може пропасти да друга преживи, ми бисмо побједили најпогубнију појаву у васколиком народном животу наших динарских области и васколиког српског рода: његов прирођени партикуларизам који тежи да га уништи и са васељенске позорнице избрише. Сваки камен освећени у низу српских Илиница по српским горама, сваки Богородичин камен уз српско море, ми морамо изнова ископати и на видјело Свијету изнијети да тако повежемо раскидане споне које су подигли наши стари снагом вјере. Путем разореног Тврдоша Савина је постала светоконстантиновска, светосавска и световасилијевска тачка окупљања, древнија и вишеслојнија од њених најдубљих физичких темеља.

Историјом Српске Православне Цркве у Херцег–Новоме занимао се велики познавалац ове материје, многозаслужни епископ далматински, господин Никодим Милаш. Данас знамо да је епископ Милаш намјеравао начинити једну историју Цркве у Боки, но у томе није успио. Није нам познато да се неко други темељито бавио овим послом, изузев што је епископ бококоторски Герасим Петрановић веома дуго сабирао грађу и старине од велике важности за сачињавање једног прегледа развоја Српске Православне Цркве у бококоторском заливу. У погледу испитивања српских, и нарочито српских црквено–православних старина и споменика културе, веома се истакао Баошићанин Младен Црногорчевић који је оставио неколико монографских дјела са валидним описима бројних старина и црквених зграда у Луштици, Грбљу, Кртолима и манастиру Савина.

Када се говори о ономе дијелу Боке Которске који припада граду Новоме, тада је јако уочљива недовољност постојећих текстова који тангирају историју СПЦ у Новоме, како у погледу веома маркантне величине пропуста који су учињени у сликању њене прошлости, тако и погрешности обавјештења у одређеним специјалним питањима. На почетку 20. вијека, у Боки је делао и вриједно прикупљао податке о црквеним споменицима кућански свештеник Саво Накићеновић, који је 1913. године, у издању Српске Краљевске Академије (Српски Етнографски зборник), објавио своју замашну етнографску студију ''Бока''. Ово дјело носило је крупну амбицију описивања цијелога предјела Боке у њеним традиционалним границама. У погледу материје којом ћемо се ми занимати, морамо казати да је С. Накићеновић пружио један огромни низ тачних информација о црквеним зградама у Боки, па тиме и у Новоме, и то како кратким историјатом цркава гдје се то могло докучити, тако и описивањем ових споменика које већ одликује знатна прецизност. Историја СПЦ у Боки овдје је пружена у фрагментима, али је у дјело кућанског свештеника уграђено одређених констатација које су биле предметом нашег напрегнутог занимања и истраживања у архивама.

Наше истраживање се одвијало напоредо на терену и у архивима града Херцег–Новога. Првенствено, у архиву Херцег–Новог, гдје лежи велики дио грађе за ову проблематику која носи и дан данас карактер изворне грађе за историју СПЦ у Новоме. Када смо исчитавање ове документације приводили крају, дошли смо до одређене слике и утиска о немјерљивој важности овога материјала за нашу историју, али и укупну политичку и социјалну историју овога краја. Једно сазнање, међутим, желимо овдје нарочито нагласити: обим и квалитет стручнога захватања у архивску грађу Херцег–Новог у дјелима насталим у другој половини 20. вијека, која су била опредјељена за сликање социо–политичке историје града у времену о којем постоји згуснути низ архивских обавјештења у нашим регионалним архивима. Ова су дјела, по правилу, доносила непотпуне, криве и фрагментарне слике. Било је у нашој историографској продукцији недопустиво кривог сликања генезе и карактера српске народне цркве у овоме дијелу Боке. На те погрешке, указиваћемо у овоме дјелу. Тачно онако како је дубоко погрешно исписана политичка историја града Новог, у најмаркантнијим догађајима Новога вијека, па се час млетачког заузећа Новога у 1687. години, на домаћем историографском хоризонту указао као час у којем Срби насељавају Горњу Боку, тако је и историја СПЦ показана у упадљивом дисконтинуитету, а Црква чак у једном магистарском раду названа ''мигранатском''!

Преостали, важан дио грађе за историју СПЦ у Херцег–Новом, лежи у Светоуспенском манастиру Савина у Мељинама.

Истраживање у градском архиву Херцег–Новога и Савини, донијело је сазнање о разношењу и уништавању грађе у прошлости. Упадљиво доминантан дио архивалија из доба високе Топаљске аутономије (1718–1797) који би припадао администрацији ове општине, као и дио савинске архиве из 17. и 18. вијека, изнешен је из Савине незнано када.

У вријеме када су српске фамилије из Старе Херцеговине, предвођене својим главарима и епископом, у току одвијања ратнога метежа познатог као Бечки или Морејски рат, или послије њега, силазиле у Драчевицу, заједно са старинарским становништвом овога жупнога и привлачнога краја, зачеће се један стогодишњи циклус стварања и обнове Драчевице и наслијеђа Српске Православне Цркве у њој, који ће током владавине Млетачке републике, показати неколико замаха. Ово обновитељско дјело било је зачето у Савини, запуштеном српском манастиру из Средњега вијека, и на неки начин довршено у Савини, градњом велике савинске цркве, српског Сиона на Јадрану. Онога часа када је млетачко–отоманско разграничење 1700. године раздјелило нахију Драчевицу на млетачки и турски дио на старом Метеризу у Мокринама, указало се за елитни, предводнички дио старохерцеговачког Српства који се у 17. вијеку концентрисао у светоме и благородном Попову пољу, питање одржања највисочије тачке старе Херцегове земље. Поповски, љубомирски, требињски Срби на народној конференцији у Попову, 1693. године донијели су одлуку о преласку под крило принципово, у млетачку Драчевицу, али су истакли јасне захтијеве за додјељивање економских концесија, слободе вјероисповјести и заштиту њихових старевина, цркава и манастира које су у селима. Боље од било каквог домишљања историчара, показује овај документ континуитет српског народносног карактера Драчевице и српске темеље сваком богуугодном дјелу новских Срба који ће у окриљима своје високе аутономије, послије 1718. године, остварити економски и културни раст какав неће бити поновљен у тристагодишњем циклусу стварања ове узане приморске земље. Од овога богатства, створеног у тешким караванским путовањима по Старој Херцеговини, бродећи по немирноме пољу Средишњега свијета, преливало се и од сиромаха и од богата, новским црквама, и обавезно, манастиру Савина, и то, много прије него је започета градња велике савинске цркве. Дакле, већ у оно доба када је у Савини стајала само мала средњевјековна црква и капела Светога Саве Српскога. Управо се почетком четрдесетих година 18. вијека биљеже двије најзначајније дотације манастиру Савина, Јова Стеванова Делина из Пода и Сима Милутиновића Томашевића (Магазиновића) које долазе у вријеме када савински игуман Арсеније води преписку са топаљским трговцем Марком Мирковићем у Млецима, око припрема акције на прикупљању средстава за градњу велике цркве. Осим тога тестаменти ове двојице Новљана премашују све што је у триста година новске историје било ко из Новога подарио православљу. Ове су опоруке дотицале сва значајна средишта Источне цркве на источном дијелу медитеранског басена. Иначе, у овој, четвртој деценији великог вијека Срба, биљежи се један обновитељски замах црквенога градитељства у Драчевици, па се 1744. обнавља парохијална црква села Мојдеж а током 1749. године и парохијална црква у Мокринама. На сачуваним натписима, на обје цркве, стоји да се цркве у то вријеме обнављају. Исто тако, са доласком херцеговачких калуђера, а мало касније и захумског владике Саватија (Љубибратића) у запуштену Савину, отпочеће овдје обнова овога Богородичиног камена, поновно подизање, у новом и већем сјају древне српске светиње, коју су уздржавали херцеговачки владари у 15. вијеку, да би у снажењу српског живог тијела у 18. вијеку, Савина изнова била подигнута од народа, од Драчевићана, посредством њеног пожртвованог братства. У 15. вијеку бијаше то обнављање дјело владара Херцега Стефана, а у 18., дјело цијела народа. И ово народно дјело даће Савини печат нарочите важности и највисочије тачке православља на бокешком приморју.

Српско–босанска држава је у вријеме династије Косача у Новоме и око њега зачела градитељске подухвате веће вриједности. Све цркве које су у Новоме градиле Косаче уништене су у ратовима, и могуће је да је само мала савинска црква један остатак из тога времена. Наиме, ова црква чува фреске готског стила које су приписане сликару Ловру Добричевићу, мајстору чије је стваралаштво обиљежило сликарству Котора и Дубровника управо у вријеме Херцега Стефана, синовца великог војводе Сандаља Хранића. Ловро је стварао између 1448. и 1478. године.

У доба његовог насљедника Влатка који је резидирао у Новоме, десиће се један значајни прекид у градитељском развоју Цркве у Драчевици, али и из тога времена сачуваће се обавјештења о Савини и њеној цркви Свете Госпође. Из турскога дефтера из 1519., видљиво је како је тимар неког спахије из Новога улазило имање цркве Свете Госпође на Савини, као и цркве Свете Петке и манастира Савина!

Улазак побједничког Ајаз паше у Доњу тврђаву у којој се срео са последњим устоличеним господаром Херцеговине Влатком, обиљежио је пад ове земље у руке Турака који су одавна, сходно својој стратегији поступног изнуривања и поткопавања економске снаге и трговине освајаних земаља, већ у половици 15. вијека Херцеговину свели на новско–требињско подручје. Херцеговина се бранила у Новоме, њеној најистуренијој и најважнијој тачки у доба старога Херцега и његова сина Влатка. Херцег, као да се није надао катастрофи која га је погодила 1482. у зиму, и он је предузео један велики подухват градње цркве у сред Старога града, посветивши се Светом Архиђакону и Првомученику Стефану. На тај начин он је продужио немањићку и котроманићку традицију посвећивања цркава у Драчевици овоме светитељу. Ваља се подсјетити да је Твртко Први, свој град назвао Свети Стефан, пронашавши у Суторини, и веома изразито њеном околном подручју, снажно немањићко или преднемањићко Светостефанско наслијеђе. Цркву Светога Стефана у граду, градила је Дубровачка република на дар Херцегу, почевши од 1473. године и о овој градњи лежи низ обавјештења у дубровачким листинама. За нас је ова црква значајна јер два докумената 18. вијека скрећу пажњу, иако посредно, на ово мјесто које се назива трг под пјацом, а сачуван је и један савински документ који упућује на извјесно власништво Савине на тргу путем неког уговора из 1605. године. Но, ово ће се питање касније разматрати детаљније.

Мала црква манастира Савина, са унутрашње стране, изнад врата чува један натпис чији ћемо цртеж пружити, а који датира из 1565. године. Овај натпис говори о обнови цркве трудом јеромонаха Пајсија, уз већи број ктитора, што је заиста у доба обнове Пећке патријаршије постало моделом у обновитељском делању српског народа у условима турске окупације. На данас сачуваним дјеловима натписа избрисано је име оца Пајсија, а при крају натписа се чита име презвитера попа Вугд/р/ага.

И када се много касније, под Венецијом приђе градњи Велике цркве, биће то врхунско дјело приморског православног градитељства постигнуто колективним трудом и ктиторством њенога братства и цијела народа.

Савину је градила цијела Далмација, српски трговци у Млецима и Трсту, прилози су сакупљани и у Русији, па онда и по цијелој Боки, савински калуђери су доживјели хапшења у Угарској, да би ово најзначајније грађевинско дјело новских Срба било довршено тек на измаку 18. вијека. Управо у то вријеме, новски крај ће видјети још један обновитељски и грађевински замах. Посједујемо данас свједочанства о градњи неких мањих сеоских цркава, као што је црква Светог Апостола Томе у Требесину, црква Светог Пророка Илије у Мокринама и црква Светог Апостола Андрије у Кутима. Све оно што су Новљани учинили у 18. вијеку, постаће темељем за преживљавање Срба и њихове цркве у вријеме Аустроугарске управе у њиховом граду, када ће усљедити још један велики обновитељски замах у првој половини 19. вијека. И тај ће замах дотицати, скоро искључиво, средњевјековне цркве Боке, да поменемо цркву Полагање Ризе Пресвете Богородице у бијелској Вали и цркву Свете Тројице у Кутима. Обје су цркве видјеле своје узоре у великој цркви манастира Савина.

Када су српске фамилије источне Херцеговине кренуле пут Драчевице, да оснаже раслабљено Српство ове старе српске жупе, помажући регуларну млетачку акцију у дубини Херцеговине, оне задобише крупне повластице и баштине у Драчевици. Врло рано, још и прије преласка владике захумског Саватија, окупљали су се у Попову главари да развиде могућности преласка дијела својих фамилија у Драчевицу. Они ће се овдје придружити староме становништву Новога и своје ће политичке тежње у више наврата износити пред Сенат. Венеција је тек 1718. године донијела одлуку о додјељивању аутономије. Препис овога документа старом народном ћирилицом чува се у Савини. На тај начин, остварено је формално заокруживање једног фактичког стања које је успостављено, најприје, у домену црквених послова, признавањем епископске власти захумског владике Саватија у Новоме током 1695. године. Његова се област простирала на ''новоослобођене крајеве''. Као што је српска црква учинила први корак ка успостављању самосталности српске општине у оквирима старе Драчевице, тако је и касније, Млетачка република, у нарушавању сопствених демократских тековина најприје пошла на рушење самосталне и правилне власти бокешког и далматинског митрополита Стефана (Љубибратића), насљедника Саватијевог. Стоје у Савини сигурни докази о дугом опирању владике Стефана да пристане на прогонство, али и докази о последњем уточишту владичином, управо у његовом новском манастиру (1727).

Старохерцеговачко Српство, у лику својих главара из кућа Војновића, Магазиновића, Паликућића и других, предвођених њиховим владиком који је стекао јасне представе о грађанском устројству Републике Светога Марка, видјеће шансу за свој народ да у једном метежном и буровитом времену, оснаживањем негдашње ослоне тачке Херцегове земље, подигне српску задужбину: Херцег–Нови, да у изласку на море, и ступању својег народа на једину историјску позорницу Свијета: Средишње море, оствари црквену, културну и политичку мисију, која са свога значаја нема сличног примјера у великим миграторним помјерањима Срба ма концу 17. вијека. Управо сачувана архивска документација тога времена говори убједљиво за визионарство захумског владике и његових главара. Говоре за то и црквена дјела која је остварио и она дјела која није остварио и која је одбио. А владика Саватије одбио је покушај придобијања за ступање на пут Уније високог чиновника Републике Ивана Буровића којега послаше которски бискуп и рођак му Вићентије Змајевић, опат Пераста. Ваља се подсјетити како је у вријеме освојења Новога које тако снажно подупријеше Срби, у Новоме или Котору већ сједио епископ Теодосија који је управљао Црквом у Боки и Далмацији. Али, по други пут биран је на проведиторство у провинцији Петар Валијер, велики, ако не и највећи прогонитељ Срба који је користио сваку прилику, не бјежећи ни од аутономног делања, без знања средишње власти у Млецима. Петар Валијер се досјетио да из прашине извуче дуждев дукал од 1446. године којим је млетчка влада инструирала свој управни апарат у Боки о обраћању православних Срба у римску вјеру. Он је желио да овај дукал употријеби као модел за поступање спрам Срба у задарском подручју. У зиму 1686., у години у којој је на епископство у Боки ступио владика Теодосије, Петар Валијер је екскурзирао по провинцији и већ је у марту објавио наредбу – преседан, по којој сви српски свештеници морају бити постављени од латинских бискупа, који ће их, осим тога, упућивати у обављању служби, и које ће они признавати као своје старјешине. О овој наредби изјаснили су се касније и млетачки ауторитети. Писац историје Православља у Далмацији Епис. Никодим Милаш вјеровао је да је П. Валијер ову наредбу издао на своју руку. Не може се спорити да ће у догађајима који су током 18. вијека обиљежили међуконфесионалне односе у Боки и Далмацији, а они нажалост илуструју став Рима у часу великог сусрета, дјело Петра Валијера постати кључем за налажење формално–правног оквира погромашког дјеловања задарске надбискупије. Наравно, незаобилазно је у посматрању оквира и подлоге дјеловања Римокатоличке цркве у приморју у средини 15. вијека, сагледати овакве активности и у контексту резултата Флорентинске уније, дакле, сабора у Ферари и Фиренци. У свим овим догађајима, видјећемо касније, Савина ће играти запажену улогу најјаче тачке отпора. Није претјерано казати да је Савина у Драчевици у Новоме вијеку у потпуности преузела улогу Михољске Превлаке у смирај Средњега вијека.

Долазак владичин, и присуство у Драчевици двојице српских епископа, у првим годинама по заузећу Новога, донио је велику узнемиреност которском бискупу. Види се то из сачуване документације и преписке тога доба. Приступили су владике уређивању два манастира у околини Новога који су били запуштени ратовима. У католичким извјештајима помињу се литије са мноштвом народа, и подизање два манастира прилозима народа. Та два манастира бијаху Светоуспенски манастир Савина у Мељинама и манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини. И руски путопис из тога времена помиње два манастира и двојицу српских митрополита у околини града. Ми данас знамо да је поред захумског митрополита Саватија у Новоме сједио епископ Исаија (Лакетић) и овај се епископ у млетачкој преписци поводом избора новог црногорског владике, помиње као ''приморски владика''.

Извјесни покрет тврдошких и других херцеговачких калуђера ка Новоме догодио се 1693. године, па се у Новоме помиње отац Теофило Радуловић са већим бројем калуђера. Али, исто тако ваља нагласити да је још 1690. године овдје, у Ратишевини, стајао српско–православни манастир Потпланина са великим братством и посједима у Суторини и Мељинама. Високи млетачки чиновник, Данијел Долфин бијаше генерални провидур у вријеме када су у Боки Которској и њеном херцеговачком залеђу тињали, и повремено се узбуркавали сукоби између Млечана и Турака. Регуларна млетачка акција у дубини Херцеговине била је подупрта од Срба и њихових главара. Прву значајну одлуку млетачких власти, везану за црквени живот Драчевице, донио је управо овај провидур 6. септембра 1693. Провидур је у њој писао како су калуђери напустили манастир Тврдош са обилним приходима које су уживали на турској земљи. Он је калуђерима који су пристигли послије млетачког минирања манастира одредио цркву Свете Богородице у Мељинама (у близини ове вароши) која је ''управо храм њиховог народа'', одобравајући да се у њој врши служба и свети обреди. Провидур је споменуо двије куће које су стајале у рушевном стању. Једна је припадала капетану Дауту Селиманагићу, а друга бијаше власништво непознатих Турака. Овдје, на Савини, манастиру је додјељено три кампа земље. Исте године провидур се побринуо да се на Подима манастиру Савина додјели шест кампа земљишта. Херцеговачки Срби дошли су на своју старевину, на своје манастире и светиње, да их у великом вијеку Срба обнове и дају им нови сјај. Биљеже се, такође, у ратно вријеме, и покушаји враћања српских калуђера у дубину Херцеговине. Говори о томе и наредба провидура Данијела Долфина од 12. октобра 1695. године која се чува у савинском манастиру, у којој стоји:

Овај докуменат говори о враћању српских калуђера у Херцеговину, на млетачку запосједнуту територију. У томе часу је епископско сједиште захумског владике, манастир Тврдош, било порушено, а епископ Нектарије (Зотовић) почео је прикупљати средстава за обнову манастира. Он је први његов обновитељ послије минирања 1693/94. године.

Послије пада Тврдоша, херцеговачки насељеници и стари Новљани почеће обнову Савине. И симболично и преношењем црквених утвари и библиотеке, као и царских двери порушене цркве, ускрснуће Тврдош на старом Богородичином камену савинском. Донијеће тврдошко братство у српску тврдину савинску и ручни крст Светога Саве Српског. Да ли га је носио Светитељ онда када је опкорачио Боку, када је освећивао цркву Светога Николаја у Луштици, када је оснивао епископско сједиште на Превлаци? Савина је на прелому вјекова устројена као концентрат свега преосталог црквено–народног наслијеђа Старе Херцеговине.

Црквену мисију у Драчевици која је преко топаљског средишта почетком 18. вијека распрострта на цијелу Далмацију, ометаће и сузбијати задарска надбискупија, а најприје они прелати који стјаху близу и које се нађоше забринути усљед силине обновитељског замаха Цркве у Новоме. Али, ваља знати да није ова противсрпска акција дошла са силаском владике Саватија у Драчевицу. Владика је дошао на земљиште које је било под напрегнутим осматрањем римских прозелитских средишта. О историји прозелитизма на приморју одавна су писали наши црквени писци, а најопширније епис. Никодим Милаш. Захваљујући његовом дјелу није могуће данас нити било када у будућности оспоравати факт изразите популационе и културно–црквене доминације српског народа у нашим приморским крајевима којима Бока бијаше средишњи дио. И Константин Јиричек је писао о оштрој нетрпељивости католичког клера према Србима у Конавлима и Требињу. На другој страни, у Котору, прозелитска акција је добила на замаху одмах након потпадања града под млетачки протекторат. Већ 1446. године, добио је которски бискуп заповјест да протјера ''словенске свештенике'' и да их замјени латинским. Овај документ објавио је Шиме Љубић. У дуждевом дукалу од 22. маја 1455. говори се о мисији бискупа Бернарда који је ''враћао'''на стотине у католичку вјеру. Касније, током 17. вијека, напори Рима неће сустати. Которски бискуп Вићентије Бућа писао је 17. новембра 1629. Конгрегацији за распростирање вјере у Риму: У градовима Херцег–Новом и Рисну и околним мјестима, гдје осим Турака и шизматика живи више од 50 католика. . . У том правцу је значајан и извјештај сплитског фратра Санта који помиње више села у околини Новога (Требесин, Брајовиће, Камено и Убле). И из његовог извјештаја види се да су сви становници ових села православни Срби.

Прозелитске акције католичких мисионара тешко да су у овоме новском дјелу Боке могле дотаћи чврстину српско–православног опредјељења њених житеља. О таквом, макар и дјелимичном успјеху, нема, или није објављено, нити једног документа. У настојању да подреди све православне латинским дијацезама Рим, као обавезујући догмат, као темељ и формално–правно утемељење свога захтијева истиче мишљење како не може у римокатоличким државама, па ни у Републици Светог Марка, да буде формално–правно признато постојање православних хришћана јер су то шизматици и јеретици. Уколико пак, на државним територијама таквих држава каквим случајем станују православни они се морају сматрати сједињени са Римском црквом. За овакве групе употребљен је касније назив грко–католици, чиме се сугерисала ''чињеница унијаћења''. Овакво опште учење Рима изложено је у були папе Пија Четвртог од 16. фебруара 1564., дакле мало прије него ће Савина доживјети познату и једном ктиторским натписом документовану обнову у вријеме оца Пајсија, оца Вугдрага и остале браће.

Такво је било незастарјело ''правно наслијеђе'' и формални оквир који је обиљежила Римска црква и на којему је непрестано инсистирала. На њему ће римски прелати Котора и Задра инсистирати и у вријеме када се на измаку 17. вијека почне нова велика обнова Савине која ће јој дати данашњи изглед и важност. Свакако, дужни смо истаћи да је млетачка влада, руковођена државним интересима, дјеловала углавном аутономно, или слиједила црту коју је повлачио папски легат или млетачки патријарх у Млецима. Управо у средини 17. вијека, у часу када је Медитеран потресао најприје Кандијски рат, а потом и Морејски, снажио је католички радикализам који је брзо изазвао компромитацију неких темељних тековина Венеције у градњи грађанског друштва најснажније поморске државе Медитерана у више вјекова његове узбуркане прошлости. У томе напону који је обиљежен стварањем Конгрегације (1622), наћи ће се наш приморски српски народ. Свакако, у незавидном положају, али са два веома одлучујућа чиниоца кохезије: политичко–националним узмахом и разбуђивањем које ће му кроз 18. вијек донијети његов успјешни и непоновљиви искорак преко мора, дакле његово материјално богатство потребно за надметање и отпор, и као друго и не мање важно: чврстину конфесионалног и националног одређења његовог клера и његових владика. Црква је дјеловала на цијелој етничкој територији савладавајући државне границе и о на је била присутна у народу. Управо су то знали католички прелати када су инсистирали на принципу ''заштите'' државних територија. Католички радикализам који је ојачао у вријеме папе Александра Седмог неће суштински дотаћи српски народ и његову Цркву у приморју. Постоји за то и један вањски разлог који је потребно увијек истинито и заокружено износити. На јадранској обали живе од давнина Срби. У 18. вијеку у којем ће се десити крупна помјерања која су захватила и прожела цијели национални корпус, српски се народ неће сударити са Прејасном републиком. Проналазиће се модалитети културног прожимања, вјерског толерисања и економске сарадње и потпомагања. Међутим, од почетка 17. вијека језуитски ред који је обично носио непредвидљиве и опсане искораке против приморског Српства, није имао мјеста у Републици. Снажењем утицаја римске курије, средином 17. вијека, млетачка влада ће декретом из 1657. отворити простор овоме реду. Сврси унијаћења послужио је епископ Мелентије Хораткис са Крита, студент Грчког колегија у Риму, који ће на положају млетачко–далматинског епископа осати пуне двије деценије. Ова је особа показала склоност за опасно и интригантско упливисање у традиционалним и природним доменима и поретку Српске Православне Цркве у Далмацији, спремна да у своме наопаком делању начини преседане. Унијатски бискупи настојали су да задобију право бирања свештеника у српским парохијама. Срби су, у одбрани, сачинили и један црквено–општински правилник у Шибенику 1679. године чији је главни аутор био Никодим Бусовић.

Године 1679., дошао је на епископску катедру Далмације познати црквени писац Герасим Влахос који се заложио за одбрану бокешких Срба. Владика Никодим Милаш у своме дјелу – задужбини Православна Даламација, обавјештава о појединостима прозелитске акције под генералним провидуром Петром Валијером. Градски управитељи Котора наредили су удаљавање свих православних свештеника из града, да Срби празнују латинске празнике, а српски свештеници нису смјели служити без одобрења провидура. Током 1685., упокојењем Герасима, доћи ће на мјесто млетачко–далматинског епископа Мелентије Типалди које ће нанијети немјерљиве штете Српству Далмације и Боке. У томе неповољном тренутку, само двије године након одласка часног оца Герасима, Венеција ће уз обилату помоћ и потпору херцеговачких, црногорских и бокешких Срба успијети у дуго чеканој и најзначајнијој операцији Морејског рата: заузимању Новога. И ово ће учешће нашега народа, подржано од владике захумског Саватија, и потакнуто његовим личним учешћем, донијети другачији од зацртаног положај Србима у Драчевици, и даље низ Боку, свим старим српским кнежинама које ће се под окриљем Венеције, нека прије, нека касније, успети до положаја самосталних општина. У таквом политичком контексту биће изведена обнова запустјелога Светоуспенског манастира Савина у Мељинама.

На прелому вјекова манастир је значајно увећавао посједе који ће у другој половини 18. вијека израсти у веома значајне површине земљишта у свим селима Драчевице од Дреновика и Ђурђева брда до Пода и Мељина. У манастиру се чува купопродајни уговор који је тадашњи старјешина закључио са сестрама Кувељић Анђом и Јаном из Мељина 1702. године. Ове двије сестре припадале су значајној дубровачкој фамилији Кувеља настањеној у Новоме. Саме сестре у уговору свједоче своје новско поријекло ријечима: . . . ћери покојнога Кувеље а сестре покојнога Ника Кувеље и Мата и Ђура од Новога с вароши стариници. У уговору, манастир се помиње као црква. Наравно, у то доба у Савини је стајала само мала црква и капела Светога Саве. Уговор помиње и извјесну ''милост'' коју је од провидура испросио владика Саватије, али је доста тешко развидјети о чему се ради. Као и до сада, овај уговор доносимо у цјелости:

Овај ћирилски документ је типски за све касније многобројне уговоре о издржавању које је манастир склопио са значајним бројем Драчевићана и којим је заиста увећавао посједе. Овдје поменути свједоци, рођаци Магазиновићи, припадали су најзначајнијој топаљској фамилији која је имала снагу покретања великих црквено–народних дјела. Поменути свједок Симо Милутиновић Магазиновић израшће у најзначајнијег дароваоца Цркве у Драчевици 18. вијека. Оно што је јако значајно поменути је чињеница да у манастирској архиви недостају неке листине од којих су сачувани само омоти са ћирилским биљешкама на полеђини, а који су се односили на прве споразуме које је захумски владика Саватије склопио са регионалним млетачким властима.

Помен представника манастира у уговору оца Симеона (Троповића) и поред трулежи која омета читање три слова из средине презимена, потпуно сигурно открива Троповића. То је у односу на наша ранија сазнања о историји ове кућанске фамилије заиста неочекивано, али када се има у виду да је Троповић укључен у попис Кута из 1719. године, тада је прихватљиво присуство овога члана иначе свештеничке фамилије која је током 18. вијека стајала у Пресјеци и Топлој.

Манастир Савина, као и цијела Драчевица ушао је у једно мирно раздобље својега развоја. За владавине сопрапровидура Ферига Бадоера, током 1704. године, довршен је још један катастик. Но, још увијек, све чиме је манастир располагао, бијаше заправо заслугом епископа захумског Саватија који је остваривао знатан утицај код млетачких власти. Свакако је Савина и раније, под Турцима уживала знатније посједе, као уосталом и манастири у источној Хрцеговини, па је ово још један доказ да је једна од најдалекосежнијих посљедица за укупни економски развој Драчевице, али и извјесна специјална социјална питања, управљао недостатак турских земљишних књига, које је турска посада града, напустивши Нови под часним условима, са својом администрацијом и архивом једноставно понијела са собом. Бројне старинарске фамилије, истјеране тешким притиском Венеције која је дошавши до Миочевића чак три године припремала одсудни окршај под Новим а све вријеме пустошила му околицу, враћале су се на своје земљиште у стању правне празнине, без тапије на земљу. Таква је судбина задесила и манастир. Тек касније, између два велика турско–млетачка сукоба, почеће ово српско средиште да остварује неке знатније приходе, онако како је снажило његово вјерно становништво.

Из једнога уговора који је начињен у освит последњег млетачко–турског рата, дознаје се о једноме савинском проигуману чије старјешинство пада у вријеме када је манастиром Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини управљао отац Исаија Витомировић или Билеће. Но, отац Исаија помиње се и као сабрат савински, па је данас, уз примјере других знатних личности Цркве у Драчевици, јасно да су два манастира у прелому вијекова остварила сједињавање и међусобно подупирање у којему је Потпланина подржала Савину, можда још у вријеме владике Саватија. Игуман савински Гаврило сачинио је један уговор са Петком Терзићем са Савине. Текст уговора гласи:

Када год се у Драчевици десио спор, па га рјешавали судови добрих људи, коначна верификација истинитости исказа сукобљених страна и свједока, задобијала се заклињањем у манастиру Савина.

У унутрашњем рангирању српских светиња у Драчевици, поред манастира Савина, највише мјесто је заузимала саборна црква Вознесенија Христова на Топлој која је грађена од 1709. године па напријед, а освећена руком владике Саватија (1712) који је дочекао да је види завршену. Владика Саватије је управо у то вријеме посјећивао Херцеговину и сачувано је нешто дозвола за пут са неколицином другова. По путовањима у Херцеговину помиње се калуђер савински отац Ђорђије. Владика се упокојио у Господу 1716. године, и на темељу једног јединог сачуваног записа ми знамо да је укопан у гробљу савинском пред вратима мале савинске цркве Успенија Пресвете Богородице, на мјесту гдје су укопавани сви топаљски ктитори црковни.

Овако одлучни излазак на старе херцеговачке домене који је предводио сам владика, биће запечаћен, и његове многоструке посљедице увећане, главним постигнућем топаљских Срба које владика Саватије није доживио да види: оснивањем самосталне српске општине, комунитади од Топле. Млетачки дужд наредио је оснивање комунитади 14. јула 1718. године. Препис на српски који је учинио Мелкиор Казимир Раковић из Сасовића, чува се у архиви манастира. Поред уобичајених дација, позивајући се на тековине Пераштана, Паштровића и Грбљана, млетачка влада помиње обавезе народа и у свој докуменат уграђује једну јако интересантну и важну опаску о поспјешивању враћања народа његовим кућама (... поспјешуићи ваше савраћеније к вашијем кућама...), којом опет млетачка средишња власт показује да зна о двосмјерном карактеру помјерања српских фамилија источних дјелова Старе Херцеговине.

Међу најзнаменитијим поповским родовима бијаху Војновићи који су 1722. године оставили једну биљешку у Општем листу тврдошко–савинском, о једном већем дару манастиру Савина. Због њенога значаја за историју Драчевице 18. вијека, пружамо је овдје у цјелости:

Неколико ствари из ове биљешке су необично важне. Прво, Војновићи–Кнежевићи остављају пет кампа земље Савини и та се површина јасно оцртава. У биљешци је поменут отац Исаија за којега знамо да се презивао Витомировић и да је у почетку 18. вијека био игуман Потпланине. Овдје се помиње као исповједник ктитора. Осим тога за нас је јако значајно помињање митрополита Стефана са пуном титулом, јер је наша службена историографија посве некритички узимала да је владика у 1722. години већ коначно протјеран из провинције. У овој биљешци налазимо наговјештај за оно што ћемо касније показати управо на темељу савинских листина, а то је да владика у своме манастиру борави барем до 1727. године, и то са знањем генералног провидура Далмације и Албаније који је у великом сукобу Стефановом са задарским надбискупом, прогнан из своје земље.

У Савини се у прољеће 1723. нашао пивски игуман јеромонах Аксентије. У нашем манастиру начињена је потврда о пријему оставштине владике Герасима Рупића његовом манастиру. Значајна оставштина је прослијеђена преко митрополита Стефана и очигледно веома поштиванога архимандрита Леонтија Аврамовића којега је његов народ сматрао достојним епископске части. Занимљиво је да се архимандрит Леонтије редовно назива архимандритом требињског манастира. Ова потврда гласи:

У овоме часу митрополит Стефан, насљедник владике Саватија, већ је дуже вријеме био изложен невиђеном прогону задарског прелата Вићентија Змајевића који је као рођени Пераштанин добро познавао Љубибратиће и који је учествовао још у вријеме силаска у Нови старога владике у покушају превођења двојице српских епископа на пут Уније посредством његовог рођака Ивана Буровића. У то вријеме је већ провидуру далматинском Алвизу Моченигу стигао укоријевајући дукал због оклијевања и узимања у заштиту српског епископа Стефана. У одбрану Стефана укључио се и доктор Никола Пападопуло, професор у Падови, али и новски римокатолички угледници од којих је сачувана једна изјава коју је наштампао пок. Томо Крстов Поповић. Владика Стефан који је већ неколико година био добро познат задарском надбискупу јер је у чину архимандрита обилазио провинцију и уређивао Цркву, био је у Грбљу, 1719., устоличен за епископа од патријарха Мојсеја. Задарски прелат отпочеће сукоб какав по ширини замаха не памти православна црква на обали Јадрана, могуће, у читавој њеној историји. Ми не можемо а да не коментаришемо присуство знатног броја доказа о одржању владике у манастиру Савина. Многозаслужни владика Никодим Милаш није у свом огромном труду стигао да проучи сачуване савинске листине, али докази о присуству владичином у Савини све до 1727. године, говоре да нешто са службеним ставом стручњака није у реду. Осим тога, ово сазнање баца свијетло на политички контекст прогона митрополита Стефана и ипак отвара могућност и простор за разговор о старој теми аутономног бављења високих представника Римокатоличке цркве у провинцији погромашким активностима, од којих би се Венеција, ипак, мада и прећутно, дистанцирала.

Чувене су двије теолошке дисертације надбискупа Вићентија Змајевића којим је он настојао дати формално–правни и теолошки оквир својој акцији која је на крају дала резултат. Али, историја сукоба и поступка римских црквених власти у Далмацији спрам најпрогоњенијег српског владике на јадранској обали у Новоме вијеку, постаће илустрација става римске цркве који је изражен у Змајевићевим нотама: на територији наших држава српски епископи немају шта да траже, односно, не може српски патријарх одабирати и постављати епископе на нашем тлу! На тај начин изнова су реактивиране старе одлуке из 15. вијека, опет је пробуђен став негдашњег провидура Петра Валијера, када су римски прелати налазили у носиоцима регионалних млетачких власти добре кореспонденте. У случају владике Стефана то неће бити случај, неће се остварити синергизам политичких и црквених власти и отвориће се дубока пукотина коју су елитни научници и грађани Републике испуњавали ријечима и порукама истине. У одбрани митрополита Стефана, снагом аргумената истакао се доктор философије Никола Пападопуло, свједочећи живост и присуство демократских тенденција у држави која је већ добрано обамрла, али која никада није Србе на прекоморској старни Адрије доживљавала као опасност јер је у своме миленијумском искуству одвише често дотицала српске обале па је сазнала пуну истину о овоме раслојеном народу који се дијелио на двије конфесије подједнако тврде у своме народносном одређењу. У таквом поступку, у таквом ставу, насртљиви римски прелати, попут негдашњег опата перашког Вићентија, могли су наступити само као озбиљни елеменат ремећења једне политике која је оставила више добрих тековина неголи лоших.

Манастир Савина и удаљени Драговић, постаће ослоне тачке Српске Православне Цркве на приморју, али Савина се указује као главно прибјежиште владике Стефана, све до одласка у Костајничко–зринкопољску епархију.

Манастир је дарован од фамилије мајинског кнеза Луке Карповића које се обавезала да ће сваке године давати четрдесет литара пшенице. О томе је сачувана биљешка у Општем листу тврдошко–савинском:

Дакле, и у првој половини вијека обнове, Савина је постала мјесто поштовања и мјесто култа, и она је сабирала дарове са свих страна. Несумњиво је у томе учествовала васколика Бока. Савинска мисија је и у то вријеме провођена у два главна смјера: унутрашњем дјеловањем у оквирима регије и њене Драчевице, а потврда успјешности мисионарског дјеловања Савинаца јест управо сјећање на Савину свих новских тестатора. Друго је, свакако, оријентација манастира на извођење великих екскурзија на обали Јадрана, али и великој Русији, која опет говори за значајну амбицију савинског братства.

Још у првој половици 18. вијека савински калуђери су упућивани у Русију. Архимандрит Леонтије (Аврамовић) који је родом из Требиња, а упокојио се у Савини 17. децембра 1742., поптписао се 1722. године учинивши биљешку на једној књизи купљеној у Москви: "Сију књигу големују маргарит купих за 2 цекина в царствујушчем великом граду Москви љета 1722 мјесеца јула 11 аз смиреннии Леонтии Аврамиевич архимандрит требињскии ради дшевније ползи прочитајушчих и мољу котории би ју прочитал да би рекл Бог да му душу прости". Исте године купио је архимандрит Леонтије и чувену руску Прераду Баронијевих црквених анала, књигу штампану 1719., а која је радо читана по српским манастирима у 18. вијеку. Овај савински игуман је цијелој Далмацији уживао високи углед и популарност. Када је већ владика Саватије прогнан из провинције, управо је архимандрит Леонтије предлаган од свих далматинских и бокешких Срба за митрополита. Догодило се то 1735. године. Овоме се избору снажно успротивио задарски надбискуп Вићентије Змајевић. Он је казао да је архимандрит Леонтије два пута био у Русији, тамо дарове примао, а такође и за заслуге архимандритом постао. Овај игуман савински потекао је из велике свештеничке породице Аврамовића из села Требесин која је дала тридесетак калуђера и свештеника и шест калуђерица.

Савински манастир је 1725. године, за управитељства архимандрита Леонтија дошао у посјед имања на Ђурђевом брду у Суторини, заправо на ономе дијелу новске обале на који је послије рата 1714–18., излазила Отоманска империја. У то вријеме на историјско позорје Драчевице и њене Цркве ступа отац Арсеније Милутиновић, који ће нешто касније, као игуман, зачети неку већу акцију у Далмацији и Венецији за коју ми вјерујемо да је представљала почетак неке конкретније акције на прикупљању средстава за градњу цркве. Но, сада се ваља вратити уговору који су Драгутин и Нико Магазиновић из Топле, склопили са манастиром и у којем се каже:

Носилац првога посла манастирског био је игуман Леонтије али уз непосредно присуство митрополита Стефана Љубибратића, јер изричито стоји да је новац примљен из руке преосвећенога Стефана. Овај други дио биљешке ипак припада неком другом времену, када је старјешина манастира био Арсеније Милутиновић. Савина је заиста и у Кутима располагала земљом, а ми ћемо мало касније видјети на који начин је стекла виноград на предјелу Пржине.

Савински посјед на Ђурђевом брду лежи на отоманској територији у Суторини, и након успостављања Мочениго линије 1721. године, стара граница између двије државе, у дијелу Боке Которске није ни у чему измјењена. И касније су новске фамилије уживале посједе на Ђурђевом брду, на примјер ратишевљански–мојдешки Будечи. У часу када је игуман савински био Леонтије Рајовић, у Подима, гдје је на предјелу Русмане Савина држала већи посјед, помиње се калуђер, отац Василије. Још 1707. године, владика Саватије је задобио баштине на Топлој и Подима.

У љето 1725., архимандрит Леонтије је писао Пијеру Фонтани, преводиоцу за илирски (српски) језик и обавјестио га о спријечености митрополита Стефана и његовој, да присуствују некоме састанку у Рисну. Вјероватно је да се овај састанак одржавао у циљу умира између Рисанске комунитади и Катуњана. Али писмо оца Леонтија још једном истиче питање домашаја иначе несумњивих одлука млетачке владе којима је владика Стефан још 1722. године прогнан из Далмације и Боке. Он је очигледно и те како присутан у Новоме јер се из писма непобитно види да је позив за састанак дошао од самога провидура! Ево шта каже отац Леонтије:

Потпуно је сигурно из овога писма илирском преводиоцу да владика Стефан у 1725. години није на територији Новога боравио сакривен, него је обављао све редовне послове, укључујући и оне који су подразумјевали сарадњу са регионалним провидурима. У то доба владика се преко својих прокуратора појављивао у судскоме спору. Млетачки официр Ђорђе Каић из Новога продавао је владици хаџи Стефану Љубибратићу некретнине у Србини, заступаноме по Данилу калуђеру манастира Светога Николе у Црници и Пођанину Јову Лупешковићу из Топле. Ове исте 1725. године, стари игуман Потпланине у Ратишевини Исаија (Витомировић) поклонио је манастиру Савина његово непокретно имање, међу којим и једну ћелију коју је саградио сопственим новцем у Мојдежу. Највјероватније, да је у часу када је отац Леонтије још увијек био старјешином манастира Савина, да је отац Арсеније Милутинов (Калуђеровић) био на положају игумана Потпланине.

Манастир Савина чува двије наредбе генералног провидура из 1727. које већ поуздано откривају оно што се из до сада наведених докумената могло слутити. Венеција је у средини двадесетих година 18. вијека несумњиво учинила некакву ревизију своје раније одлуке да се владика Стефан протјера. Могуће је да је владици наложено да борави на новској територији, како би својим присуством и дјеловањем мање изазивао задарског надбискупа. Било како било, митрополиту Стефану, додјељује се земља у селу Драчево у Попову пољу.

Превод с италијанскога језика:

Само четири дана касније исти провидур је издао још један дукал из Котора којим се регулише питање уласка у посјед манастира Савина и у којем се позивају кметови који држе ову земљу у Драчеву на високу инстанцу генералног провидура ради надокнаде (... Кметам онијем који би сад держали реченне земље и остале стабиле да како виде ово наше писмо имају упут ренунцијати и предати у свободну власт више помјенутаго игумена... ).

На тај начин манастир је дошао у посјед једног за тадашње прилике веома великог имања у поповском селу Драчево. У сачуваној документацији манастира, овај се посјед и послови везани за њега више не помињу, али Савина је била у обавези исплаћивати порез од свега рода са ове земље. Да ли је овај посјед пренешен другом неком херцеговачком манастиру не знамо.

У 1730. години једна ишчезла кућанска фамилија, Леовића, подарила је манастиру Савина кућу и баштину у своме селу. Овај Лука Леовић помиње се у попису Кута из прве године Топаљске комунитади. О овоме дару учињена је биљешка у Општем листу тврдошко–савинском. Данас, осим тога, тачно знамо да је овај посјед, ''Пржине'' касније припао кућанској фамилији Кишић из Обалице.

У љето сљедеће године госпођа Горда Мариновић из Сушћепана, оставила је својим завјештањем знатан иметак манастиру, који је могао да нараста да никакве приходе није имао. Довољни су били дарови вјерних Драчевићана. Ова госпођа Горда је била кћер Митра Науковића а жена Мијата Мариновића. Њен је свештеник био требесињски прота Никола Аврамовић који ју је исповједио и причестио. Свједоци тестаменту, који се и чува у манастиру Савина били су кнез Перо Лучић и Вучић Видић. У опоруци стоји: "Остављајем у манастир Савину моје сиромашство кућу и баштину и што се у кући нађе мога сиромаштва и на баштини моје муке на три канпа земље што ми је од оца остало и да будет преписано у камару принципову на катастиг од имена Мијата Мариновића мога мужа на манастир више писат на Савину"... Ове фамилије које су укључене у старе земљишне књиге заиста током друге половице 18. вијека више у Сушћепану нема, али је насљедница Науковића доровала манастир кућом и баштином у своме селу. Видјећемо касније како је ова земља која за оновремене прилике није била мала, прикључена имањима која је у другој половици 18. вијека уживао савински манастир.

Када су почетком тридесетих година зачете у Далмацији распре око избора далматинског и бокешког епископа, из Драчевице и Савине за то мјесто је кандидован цијењени архимандрит Леонтије (Аврамовић). О томе и покушају да се изабере од Савине отлучени отац Лаврентије, и противљењу савинског братства говори једно писми господину Марку Мирковићу у Млетке, топаљском и савинском посланику. Писмо гласи:

Братство овдје оштро негодује због појаве кандидата Лаврентија за архијереја. Било је то вријеме беспоштедног уплива задарске надбискупије у послове Срспке цркве у приморју. Савина је бранила свој став и став Топаљске општине о кандидату Леонтију Аврамовићу и изразила забринутост због високог домашаја оца Лаврентија који је ушавши у најужи избор чак ''метат у балоту. ''

О животу савинског братства почетком четрдесетих година може се понешто дознати из преписке сердара Николе Кецојевића из Мојдежа са новским провидуром. Ова је особа била задужена за непрестано осматрање прекограничних збивања, разглашавање наредби и саопштења бокешких провидура, а свакако, била је наклоњена млетачкој ствари. Види се то из повјерљиве садржине писама која су тангирала и неке послове Цркве, а и из става који су Топљани имали према личности новског сердара. У писму Из Мојдежа на 14 марча 1742 Никола обавјештава о доласку херцеговачког владике из Пиве у Требиње: ... Него је дошао владика из Пиве у Требиње. Пошли су к њему ови попови ис Турскога, каде се врате ако који глас буде ваше чемо преузвишенство авизати.

Веома је занимљив почетак писма Николе Кецојевића провидуру од 10. новембра 1742. године: Они чоек што је носио ону књигу к оном пријатељу дошао је јуче. Онога пријатеља није нашао у манастиру него је био пред Дубровником. Чекали га су три дни да че изич, а не изишао. Нијесу смјели књиге распечатити него му су је послали пред Дубровник...

Два дана касније Никола Кецојевић је упутио писмо из којега се не може докучити какав је посао по сриједи, али е види кретање савинских калуђера.

Једно писмо Николе Кецојевића освјетљава праксу наше Цркве да током цијелог 18. вијека упућује своје калуђере по селима гдје су обављали дужности пароха. Види се то и из писма Николиног новском провидуру од 18. септембра 1743., у којем, обавјештавајући о разглашавању неке наредбе, каже: ... приказао га сам и подписали су га сви пароћијани до једнога који попује са Савине Кућанима. Није био у манастиру него на пут у Луштицу куђе ли...

Један од великих даровалаца наше Цркве је конте Јово Стеванов Делин из Пода. Овај трговац нашао се на путу у Венецији скупа са конте Воином Сердаревићем (Војновићем). тамо је оболио и дао да се начини опорука која је касније довршена у Топлој. Овај први дио опоруке учињен је у Млецима у уторак, 24. маја 1744, ''по грчаски''. Опоруком се дарују цркве и манастири у Драчевици, васколикој Старој Херцеговини, али, то је карактеристика свих великих опорука у Новоме тога времена, и сва значајна средишта православног свијета Источног Медитерана. У дијелу опоруке који говори о давањима за Цркву стоји:

Прокуратори на овоме тестаменту конте Јована Делина из Пода били су Антоније Никићевић, сердар Тодор Вујновић, Марко Мирковић и суђа Јово Лакетић из Пода. Ово су углавном особе које су позване у свим пословима манастира Савина, а у годинама које долазе трговац Марко Мирковић који је често боравио у Млецима биће ангажован у некој важној мисији манастира. Сачувана су писма игуману савинском Арсенију Милутиновићу за која ми вјерујемо да су говорила о некој акцији коју је већ тада, дакле између 1746. и конца 1747. године водио савински игуман, а која је могла да се односи на припремне радње за градњу велике цркве. Ми до дана данашњега нисмо дознали када је зачета идеја о подизању велике цркве у Савини. Али данас знамо још нешто. Током тридесетих и четрдесетих година усљедила су знатна давања манастиру. Међу овим дароваоцима истиче се топаљски капетан Симо Милутиновић Томашевић–Магазиновић, за којега вјерујемо да је до дана данашњега учинио најзначајније поклоне манастиру и Српској Православној Цркви, међу свим Новљанима. Дужни смо на овоме мјесту посветити један мали одјељак господину Симу Милутиновићу.

Топаљски капетан Симо Милутиновић Томашевић

У Топлој се у првој половини 18. вијека налази значајан број старих властелинских фамилија старе Херцеговине које су и прије Морејског рата посједовале у Драчевици земље и куће. Свакако да су ови посједи и увећани учешћем знаменитих Херцеговаца на страни хришћанског савеза. Ове фамилије које су имале снагу за покретање народа ка млетачкој Боки, свакако су своје учешће у овим сукобима мотивисале жељом за повраћај и увећање посједа ''с овје стране воде'' (Требишњице). Током великог вијека Срба створиће Топла свој грађански сталеж сачињен од трговаца и помораца и овај ће сталеж са непоновљивим успјешношћу каналисати и подупирати опште црквено–народне послове под окриљем Републике Светога Марка, а у оквиру Топаљске аутономије.

Величином личног одрицања и снагом домашаја својега подупирућег утицаја ка Српској Православној Цркви у Боки, истиче се топаљски капетан Симо Милутинов Томашевић који се упокојио 1743. године у кући на Топлој а укопан је испред мале цркве Свете Госпође у Савини, чији је велики ктитор био. Овај капетан располагао је у часу састављања опоруке, 1742., великим богатством, како у селима Драчевице, тако и у Херцеговини. Својом опоруком он ће насљедити интенцију најбогатијих Топљана који су својим даровима настојали дотаћи сва велика средишта своје Херцегове земље, али и цијелога источног Средоземља.

У селу Сушћепан, Симо. М. Томашевић располаже једном кулом и кућиштином, те баштином Смоковац под Зиринама. Овдје је у средини 18. вијека лежало неко мало насеље у којему је стајао отац Максим који је вршио дужност топаљског вицепароха. Ранији власник овога посједа био је Ђуро Томанов Лучић, звани Танбурић. У планинском селу Мокрине, у одломку Црљено брдо, посједовао је кућиштину и појату, као и баштине Радића врт и Путишин до. Радића врт је баштина која се помиње у старим савинским ''вештидама''. У истоме одломку симо је посједовао Зграду, Кућиштину, Појатину, и баштине Врти и Улиште. У Доњим Мокринама, у Поникавама Симо је држао посједе чији је ранији власник била жена Николе Вукадиновића, кћер Јакоба Мемића. У Кутима, баштине Орашје и баштине Под Грудом, претходног власника Јова Симонова Висковића из Пераста и Пала Арбанаса.

У Топлој, мјесту у којем је живио, на Предивану, Симо је посједовао кућу, коњушницу и кужину, пивницу, двије авлије, вијате, брашњени млин и баштину која се простирала од потока до пута од Бајера. У Сушћепану, држао је Симо Полачу и куће. Оно што је важно за манастир, Симо је у Топлој, негдје близу Саборне цркве, посједовао велику бутигу и магазине, авлицу, кужине, баштину и врт. Такође, у Топлој, магазин на обали, још једну велику бутигу. У граду Новоме, држао је кућу. У Кутима, на предјелу '''Под Грудом'', посједовао је баштине претходног власника Пала Арбанаса и Ђура Каића.

Готово све непокретности Симо Милутинов је оставио новским црквама и манастиру цркве Пресвете Богородице на Савини.

Када је ова личност у питању ваља рећи да она није у животу Српске Православне Цркве учествовала само овим завршним опоручним чином. Он је био најистакнутији градитељ Саборне цркве у Топлој, а осим тога, пружио је велики допринос оснивању Топаљске општине, чији је капетан био на самоме почетку, послије Вуковоја Вукова. Из читуље породице Томашевић може се видјети да је то стара свештеничка породица. Видјећемо касније да су они били ктитори Цркве и у Херцеговини. Из саме опоруке види се да су ови Томашевићи–Магазини поријеклом из села Сливница у дно Попова поља, односно из требињске Површи и села Волујац и Сливница. Цркавама у своме крају Симо Милутинов је оставио поклоне: "... двије иконе што су у портику обје московске и обје позлаћене једна Богородица с младенцем друга Свети Теодор Тирон, ове пошљите обје по коме сигуру у церкву на Сливницу дје је наше отачество. Јоште с њима десет дуката корентије, купите што гоћ чиме су у церкву оскудни што им је најпрешније и најпотребније и пошљите на Сливницу".

Симо је тестамент диктирао у кући на Предивану 17. марта 1742. године а упокојио се у Господу 11. марта 1743. Укопан је на Савини испред мале цркве гдје му се и данас види гроб који су савински калуђери с особитом пажњом чували. Управо је на томе мјесту укопан и Симов брат и фамилија. На сахрани топаљског капетана Сима Томашевића, служили су сви новски свештеници. Симо је још 10. марта позвао општинског секретара Јована Жарковића и приказао му тестаменат да га остави у канцеларију на Топлој, уз наређење да се прочита над одром.

Симо Томашевић каже још у тестаменту: Једна 1 икона московска Богородица с младенцем што је у коноби ову пошљите у Волујац на Троичну главицу у церкву..., и сасвим одређено додаје: и ту је наше отачество и укоп нашије старије.

У часу када је Симо диктирао опоруку, његови родитељи Милутин и Гроздана били су покојни. Симо је имао стричеве Елефтерија (монаха?) и Сладоја, веома активног у сукобима Морејског рата, који се на почетку 18. вијека закалуђерио и постао монах Симеон. Једна Симова стрина била је калуђерица Настасија.

Од најстаријих времена, колико народно предање памти, казује О. Ђ. Козић, требињској Површи је припадало и село Волујац. Површ има и уже значење по којему је то само једна кнежина састављена од неколико самосталних села. О Магазинима каже овај истраживач да су живјели у Сливници. Слава им је била Митров дан у старини, а сада Шћепан дан. У расправи о Милутиновићима свештеник Саво Накићеновић обавјештава да су доселили из Требиња са владиком Саватијем, те како су се по Милутину прозвали Милутиновићи, а прије се звали Магазиновићи (Магазини). Помиње конте Продана као првога у Топлој. Још додаје поп Саво знамениту личност из братства Магазина, Драгутина, који бијаше начелником општине топаљске 1742. године. Из которских докумената може се докучити име оца Сладоја Томашевића, Симовог стрица, потоњег калуђера Симеона. У овим документима помињу се акције у којима је учествовао патрун Сладоје Томашевић настањен у Перасту, а међу њима је исказ Сладоја пок. Томаша Томашевића од 15. априла 1686. Сладоје је био истакнути учесник поморских експедиција.

Оно што нас посебно занима када говоримо о Милутиновићима–Магазиновићима је извјесно преплитање презимена када се и знаменити Војновићи именују као Магазиновићи. Продан Војновић Магазиновић је тај Продан којега помиње поп Саво. Он је један од потписника захтјева са велике народне конференције у Попову 1693. године у којој су договарани модалитети преласка под крило принципово. За вријеме заснивања топаљске општине, у депутацији у Млецима учествоваће Драгутин Магазиновић, а Симо Милутинов ће постати други по реду њен начелник. Постоји у низу извора извјесна индикативност за истовјетност неколика топаљска презимена која би се као загранци могла јављати у оквиру једног општијег имена Магазиновића. Каткад се и Војновићи и Жарковићи и Томашевићи тако именују.

Ми ћемо у овој књизи пружити низ докумената из архиве манастира Савина који говоре о оставштини Сима Милутиновића у којима су Савинци помињали свог великог добротвора у службама. У одговору на питање ко је створио Топаљску општину, ко је најснажније подржао послове Цркве и учинио је чврстом у једном метежном времену, незаобилазна је и кључна улога поповских Магазина. Они су још за вријеме Кандијског рата ступили у везе са Млечанима да би у току сљедећег сукоба, Бечког, створили велики утицај. Без овога утицаја и дјела које је током прве половине 18. вијека учврстило Цркву, не би било ни Велике цркве манастирске у другој половини вијека.

Постоји још једно занимљиво запажање о коинциденцији већих градитељских подухвата у селима Драчевице са значајнијим акцијама у Савини. То ће се добро видјети кроз неколика примјера крупнијих дјела у селима на прелому вијека, и још очигледније у другој половици вијека када је већ текло подизање Велике цркве.

Први наговјештаји велике акције

Током 1745. године, манастир Савина је имао снагу да учини знатне позајмице најзначајнијим српским манастирима у Далмацији. Управо 18. августа начињена је једна потврда у Крки о примитку средстава од Савине, која гласи:

Заједница далматинских манастира била је свакако у ванредним приликама послије протјеривања владике Стефана и заиста је на манастирским братствима лежао терет укупне црквено–народне мисије. Ова позајмица двије бокешке општине и манастира Савина то добро показује, а показује и солидарност и везе удаљених црквених средишта која су сва ипак стајала у склопу далматинско–бококоторског владичанства. Иако се ближио дан када ће за новога епископа бити изабран Симеон (Кончаревић) овај корак неће донијети значајније побољшице положају наших светиња на приморју јер ће и владика Симеон убрзо доживјети прогонство. Тако су српски манастири диљем Далмације били управљени једни на друге, а у то тешко вријеме, свакако, и помогнути од српских општина и свога народа. Ова позајмица дошла је у вријеме када је игуман савински био Арсеније Милутиновић а начелних Топаљске општине Драгутин Магазиновић. Ми ћемо ускоро видјети из сачуване савинске архиве како су у то доба могла тећи размишљања ове српске заједнице и како би се данас могла оцртати хронологија дјела и корака предузиманих у циљу највећег подухвата Цркве у Боки у 18. вијеку.

У јесен 1746. започета је занимљива преписка Марка Мирковића из Топле и савинског игумана Арсенија. Игуман Арсеније писао је Мирковићу о неким пословима од земаља манастира и цркава на Топлој и Подима: ... видимо што нам сте писали за ђела от земаља моностира и цркава на Топлу и на Поду (!).

Савински игуман је позајмљивао новац и преводиоцу за илирски језик Пјеру Фонтани. О томе је потврду начинио Фонтана 3 јуна 1747. године:

Од априла до децембра 1747. године писао је Марко Мирковић, као савински опуномоћеник игуману Арсенију више пута. Занимљива су два његова писма која бисмо овдје дали у цјелости. Управо у писму од 20. децембра 1747. Мирковић јасно раздваја два посла око којих се занима у Млецима. Истовремено, у оба писма помиње ''опште дјело'': ... а сада говоре ми да не идем одавле за мало дана. Уфамо у Бога знаћемо шта ће бити за опште дјело а за земље монастирске и цркве на Топлој и на Подима настојало се и није се могло до сад оправити... .

Његово писмо гласи:

Марко Мирковић је одговарајући на писмо оца Арсенија од 3. фебруара јављао да је отац Партеније жив али у затвору. О томе је јавио Јово Милетић који је због вијести да је протосинђел умро путовао за Беч. Даље говори Мирковић о градњи цркве: ... И ево вам шаљем књигу коју ми је писао господин–Јово да видите што ми је писао и опет ми исту књигу пошљите амо. Ја не мањкам да се нађе и зна што је обећао послати за грађу от цркве. А овије се дана чека ође господин Трифун – Чаци Симић с коијем ћу зборити а и ви бисте добро учинили да му пишете како знате а за опште дјело дошао је скоро господин поп Кричка и били смо у господина Карајањића који је прије настојао зо (!) дјело и сада се обећао прифатит ако му дамо у депозит цекина двијести. Ја сам рекао дати ако ми учини писмо како ћу бити сигуран за исте. И ако чекамо докле се нађу нека писма и видимо који се има почетак и пут узети за дјело када се почне...

Пажљиво читање ова два писма допушта могућност да се, иако хипотетички, постави теза да је већ у четрдесетим годинама текла нека конкретна акција на стварању основних услова за отпочињање градње велике савинске цркве. На једноме мјесту Мирковић чак помиње градњу неке цркве, а на више мјеста каже ''опште дјело''. Када се зна да је пуно касније млетачки дужд у одобрењу градње дозволио само обнову старе цркве и подизање веће зграде, тада може бити сасвим блиско помисли да су савински повјереник суђа Марко Мирковић, са његовим очигледно широким компетенцијама, и игуман Арсеније у писмима намјерно заобилазили отворено помињање градње велике савинске цркве.

За вријеме старјешинства оца Арсенија Милутиновића, управа Топаљске општине је предала гвардијанима и прокураторима, као и цијеломе братству цркве Светога Јеронима у Староме граду један захтијев који је несумњиво најнеобичнији документ који смо имали прилике видјети у склопу иначе скромне коресподенције представника двају конфесија у Новоме. Овим писмом затражено је додјељивање једнога плаца крај саме ал доме у Староме граду. Плац се прецизно убицира. У писму се помиње гробље а тражи се да се на овој земљи огради ''грађа која би служила за нашу сваку потребу''. Када се погледа овај докуменат који се чува у Архиву града Херцег–Новога, може се најприје помислити да управа комунитади жели овдје градити какву бутигу. Међутим ријечи ... ми се облегајемо ови давати ливел и наши насљедници који буду по нами уживати увијек вазда а иста земља и на њој грађа коју бисмо учинили на нашу вољу да је наша и нашије насљедника вазда увијек. Да нам не има нико и панчати цркву свету...

Овај захтијев Топаљске општине је сада сасвим неочекиван и могао би бити потпуно помјерен у контексту писма да се не ради о градњи цркве на овоме тргу и то на мјесту старе цркве из 15. вијека, када је Дубровачка република на дар последњем устоличеном господару Херцеговине, Влатку, градила цркву Светога Стефана. Из писма дознајемо да је овдје 1748. године стајало видљиво и можда још увијек активно гробље, а могуће и нешто више. У вријеме када је Топаљска општина већ знатно економски ојачала не би било ни мало необично да тражи могућности за понављање дјела свога старог владара.

Готово да није било у то доба опоруке у Драчевици да се није сјетила манастира Савина. Тако је 1750. парохијал саборне цркве Светога вазнесенија Христова на Топлој оставио скромни дар: ... једну икону Христову су 12 апостола и сувише у монастир на Савину један саландар цекина. 2.

Исто је тако учинио двије године касније Стојан Иванковић из Брајковине у Подима: Саде оставља да му се да за душу за подушје цекин, један саландар у монастир на Савину и с овијем, доспјевам и закључујем, учини ово писмо ја јеромонах Теодосије савинац капелан од Пода и Брајковине, који исповједа и причести истога Стојана.

Опорука оца Луке Лучића

Отац Лука био је свештеник из суторинског рода Лучића који је дао већи број презвитера Српске Православне Цркве, мада је у 18. вијеку било свештеника Лучића и у другим селима, у Драчевици. Отац Лука диктирао је у манастиру Савина, чији је сабрат био, своју опоруку Димитрију Владојевићу из Пода. И ова опорука оставља баштине манастиру:

Слава Господу Богу: у Новому у монастиру Савини мјесеца априла = 20 = 1757 = Бивши зван ја Димитрије Владојевић од стране Луке Лучића: кога нађох у постељи тешко болесна ма хвалећи Бога здрава у памети, уму и ријечи и жудећи учинити његов тестаменат, и наредити његове мале ствари, надајући се смерти, и бојећи се од ње, заповједа одлучује и наређује, колико насљеђује молећи мене да му упишем исти тастаменат и његову 1 = најпоследњу вољу, = перво препоручује Господу Богу и Пресветој Дјеви Марији Богородици његову душу да је приме у његову самерт, када буде воља Божија у његов рај: 2 = Друго наређуије и заповједа кад се буде згодити његова смерт, да се његово тијело погребе код церкве Свете Госпође на Савини код које је имао своју рану више од година = 30 = и да му се учини опјело и паметотвореније по начину како је обичај 3 = Треће заповједа: и наређује да потље његове смерти узме монастир Савина два, параџика земље истога Луке, на Каменоме како се дава сваке године децима, преведроме принципу по либре четири З 4 = и неколика солда: и с ова два параџика земље да има монастир узимати фруте докле би дошао рођени брат истога Луке који је на служби преузвишенога принципа и тадај ова два параџика да се подјеле по пола и половина реченога Лукеда има остати за вазда под монастир Савину да моле Бога за његову душу, ако ли би брат истога Луке, узео оба дијела, ова два параџика да има исплатити церкви свете Госпође дио, више реченога Луке по правици што би ваљало, а да церква моли Бога за њега који се великој пепоручује и са свијем сердцем оставља више речену земљу, а другога имућа није ни имао, и за бољу вјерност биће ово писмо подписато с руком истога духовника више реченога Луке, и ови тастаменат учиних ја Димитрије Владојевић бивши мољен од више реченога Луке Лучића. И Бог дао добар час. Ја Софроније Видаковић духовник потврђујем како више.

Лука је дакле сахрањен у Савини, као и сви свештеници и калуђери савински у 18. вијеку, а то бијаше испред Мале цркве. Остали свештеници Лучићи укопани су у фамилијарној гробници код суторинске саборне цркве Светога Оца Николаја. У једноме каснијем документу у којем се помињу све баштине манастира Савина на територији Драчевице, ова се земља Лукина не помиње.

У прелому вијека у Дужима је устоличен нови епископ за Далмацију. Бијаше то Симеон Кончаревић. Неће протећи нити деценија а владика Симеон ће се наћи прогнан у Русији. Управо у вријеме када је владика трпио врхунац притиска, издаде генерални провидур Фанческо Диједо једну заповјед изразито штетну по православне у провинцији, која би привидно насловљена и на латинско свештенство које је међутим било у могућности наредбу редовито извршавати. Наиме, наредбом се тражи да свештеници буду правилно постављани од владика у градовима. То није било могуће извршавати Србима из разлога што су њихови епископи били протјерани. Ипак, у самом уводном дијелу провидур скреће пажњу на грчке калуђере ... тако кад гоћ пригоди се за узрок од ове разликости пригодне, остају потицати и настојавши се мисли од некије попова попова (!) гречаскије, и калугера из другога владања, приклоњен от закона, пригађају се пака смутње с перикулом од пригода плачнијех...

У првом капитулу стоји.

На тај начин суспрезане су у то вријеме озбиљне могућности међусобног помагања и дјеловања удаљених српских манастира. Управо је сакупљањем ''милостиње'' по Млецима, Далмацији и далекој Русији и остварено велико савинско дјело. Осим тога ова веома рестриктивна наредба удаљава православне свештенике из других држава иако провидур зна да је Црква недјељива и да би стриктно спровођење наредбе у живот погодило латинско свештенство. Други капитул већ представља намјеру која уводи терор:

Трећим капитулом одређено је да се провидурова канцеларија обавјештава о промјенама пароха са приказивањем узрока промјена, а четвртим се подстиче скровито дојављивање о промјенама. На тај начин држава у потпуности укида аутономију Цркве, привидно и сопствене Цркве, а заправо готово укида Српску Православну Цркву на својој територији. Ми ћемо видјети да ова наредба никада није заживјела и овдје се понавља стара пракса да регионални провидури наступају оштрином репресивних наредби које се не спроводе или чак обрнуто да Сенат издаје наредбе које провидури не спроводе. Чак и када се у нашим архивима посматра доступна регулатива Републике Светог Марка, искључиво у специјалним питањима Српске Православне Цркве у провинцији, видљива је несигурност и недостатак координације унутар млетачке администрације која најприје показује тромост велике државе на умору. И савинско братство је живећи на пјени од мора, живећи у одличној сарадњи са својом Топаљском општином и њеним, а обично заједничким посланствима и посланицима, могло добро сагледати општи политички оквир и снагу Републике која је у другој половини 18. вијека већ увелике посустајала. Због тога је све оно што је могло бити остварено брзо по оснивању општине у Топлој, остварено тек на концу вијека. Савина и њена велика црква тако симболизују ускрснуће српског народног и неписаног политичког програма и историјског и политичког тока који показује пуну паралелност у односу на ток старе Републике. Она је пропадала а стара Драчевица се подизала и у рушевинама Венеције подигла своје највеће дјело, да би спремна и снажна дочекала новог и опаснијег завојевача.

Савини су остављали дарове и они који нису могли оставити што знатније. Тако је Шћепанија Костадинова из Топле, у својој опоруци писаној од пароха топаљског Петра Јовановића 16. октобра 1761. године, манастиру оставила један трпежњак.

Занимљиво је тестаментарно завјештање Андрије Јовова Пивљанина из Пода које је исписао Дмитар Павковић у присуству свједока Пођана Глига Лакетића и једног великог ктитора цркве Светога Сергеја и Вакха у Подима Глигора Павковића 12 октобра 1763. Ова фамилија је потекла из Пиве и припада мигранатском слоју у Драчевици, па је занимљиво погледати како је Андрија опредјелио своје дарове: 8 = Остављам свеколико моје и моије родитеља и моје браће како више у двије цркве. Прву Света Госпођа на Савини. . Друга у Светаго Срђа на Подима. Да иму све више примити и уживти заједно како на Савини тако и на Подима које нам иму помињати како је пристојно које свеколико остављамо на (... тр) гу и који с нашијем извладају да се наше душе не оглуше. 9 = Цркве двије Света Госпођа и Свети Срђ да имаду дати заједно у намастир у Пиву два саландара који смо од истога намастира учени били свиколици и сувише мене ранили толико година тако и мога оца и од наше куће који гоћ је био.

У шездесетим годинама игуман савински био је већ Данило Јоанорајовић који ће као најизложенији члан братства поднијети велики дио терета организационих послова и путовања у циљу градње Велике цркве.

У јесен 1763. стављена је хипотека на бутигу Мата Мирковића из Србине, брата покојног трговца Марка Ћетковог Мирковића. У рукопису се помињу приспјели конти које су углавили Мато и часни отац Нектарије Љубибратић, савински архимандрит у јакост од скрита 16 сетембра 1752... Пошто је Мато исплатио све дугове манастиру, установљава се да је остао дужан либара главних 1960 и либара 486 солдина, и либара 392 што је оставила покојна госпођа Марија, његова домаћица за саландаре. Под хипотеку је стављена једна бутига ограђена у ову варос од разлога неподјељена од истога Мирковића, и покојнога брата Марка афитана садех од Глига Поповића, конфинава од истока исти Мирковићи, од запада Бућа озгор ан госпоски, оздол пут комунски и исти Бућа, имат держат, годит и на име од слободна залога асигуравати верху исту бутигу својема милиорамената улаза излажа, и околиећна за исту суму од З 2838: 6, који облегаваше исти Мато Мирковић броити, предат, и платит именоватоме часноме оцу Данилу...

Савинску земљу у Подима, могуће ону исту коју је владика Саватије добио од провидура, држали су као савински кметови пођански Радоњићи. Савински заступник био је капетан Глигор Павковић, онај исти Павковић који је, према ћирилском натпису на звонику цркве Светога Сергија и Вакха у Подима, био ктитор овога звоника и обнове цркве у другој половини 18. вијека. Сачувана је једна потврда о измирењу ''кујетанције'' Јова Радоњића:

Манастир Савина је заиста окупљао Новљане или, тачније, Драчевићане, израстајући у народно сабориште које није знало за предјелне различитости, несугласице и диобе. Стари бокешки партикуларизам, као резидуа традиционалног стародинарског родовског изолационизма и у то вријеме, које је ипак обиљежила снага вјере, погађао је овај крај као што га погађа и дан данас. По селима Драчевице стајале су саборне цркве у великом броју филијалних цркава по сеоским одломцима а неке међу њима су постајале значајна култна мјеста Боке. Међутим, Савина је носила у себи снагу окупљачког мјеста које је надилазило, веома изразито, као некада Тврдош, физичке границе своје комунитади. Види се то и из мјеста и ранга које Савини редовно дату новски тестатори. Види се то и из сачуваних бококоторских поменика, луштичког, кртољског и грбаљског, који се зачеше у вријеме градње велике цркве. Међу Кућанима који су се у то вријеме сјетили Савине бијаше Стане Ожеговић. Она је начинила опоруку 2 децембра 1767. године, пред свједоцима свештеником Николом Ћетковићем из Ђенојевића, Јакова Накићеновића и калуђера савинскога Дионисија Савинца. Отац Дионизије је исписао опоруку којом је Стане манастиру оставила четири саландара. Ова опорука била је прочитана на гробу Станином код цркве Светог Апостола Андрије у Кутима.

У манастиру, у његовој цркви, Новљани су се заклињали у споровима и била је то коначна и необорива верификација истинитости некога исказа пред српским народним судовима. То је чин који није подлагао сумњи. Године 1769., савински игуман био је Софроније (Видаковић) родом из Требесина крај Херцег–Новог. Овако су изгледале потврде које је писао игуман Софроније:

У вријеме старјешинства јеромонаха Софронија Видаковића, манастир савина је код надлежних млетачких власти, сасвим успјешно, потегао једно веома необично питање о којему дознајемо на темељу једног ћирилског документа сачуванога у Савини. Ми смо свакако изненађени због чињенице да ранији аутори који су се бавили историјом манастира нису пронашли и пажњу посветили овоме документу којега заиста није лако растумачити, али веома далекосежне и занимљиве импликације које може носити то налажу. У питању је препис неке манастирске потврде који је учињен јануара 1772. године и у којем се позива на веома стари уговор из 1605. године, дакле из времена турске окупације Драчевице. Међутим, оно што је изазвало чуђење јесу уговорне стране. С једне стране манастир Савина а са друге, сасвим очигледно, парохијална католичка црква Светога Јеронима у Старом граду! Да видимо, најприје, како овај препис изгледа.

У овоме документу двије су ствари сигурне: у питању је црква Светога Јеронима која је, према свим изворима, започета након Корнеровог заузећа Новога 1687. И самостан Светог Франа Асишког, тик до цркве, започет је 1699. године. Ту нема спора. Друго, овим писмом колеђ судија, као високи млетачки орган, захтијева регулисање обавеза управитеља ове цркве у односу на неки уговор из времена турске управе и то 1605. године! Пошто је овдје у питању потврда манастира Савина, то се може претпоставити да је дуговање према манастиру. Можда је чак могуће довести у везу овај документ са другим једним документом у којем је Топаљска општина тражила плац крај алдоме у Старом граду. Из тога документа смо сазнали неоспорно да је средином 18. вијека на томе мјесту стајало гробље. На који начин је то гробље, уколико је припадало цркви Светог Јеронима, уништено и када је то учињено? Овај докуменат из 1772. године свакако отвара питање: шта је стајало у Старом граду, под пјацом, за турске управе, почетком 17. вијека? Шта то ужива парохијална католичка црква Светог Јеронима од чега треба да прикаже приход? Пошто је та црква сигурно грађена тек од 1687. године, на који начин је дошла у посјед нечега што јој није могло припадати у вријеме када није постојала? Постоји ли могућност да је инсистирање на обавјештењу о градњи цркве Светога Јеронима на остацима џамије, само конструкција која прећуткује и заобилази постојање нечега другог? Шта је са црквом коју је градио Дубровник на дар Херцегу Влатку 1473. године чији су се остаци са некрополом указали послије великог земљотреса 1979. године? И коначно, да нису можда новске римокатоличке фамилије уживале неки стари посјед манастира Савине о чему би био сачињен уговор са манастиром 1605. године, па је црква Светог Јеронима као парохијална католичка црква ограђена за Млетака наслиједила овај правни посао?

Све су то занимљива питања која отварају ови документи и њихово заобилажење води непрекидном понављању суштински истих и непромјењених гледања на историју манастира. Ипак је дужност историчара да захвати у сачувану грађу у њеноме интегритету. У овоме питању, заиста је необично да овако крупан захтјев цркви Светог Јеронима није нашао одјека у савременој документацији. Ипак, када се присјетимо да је манастирска архива, као уосталом и млетачки архив града Новога, само малени остатак негдашње архиве, није то ништа необично.

У другој половини 18. вијека више пута је пописивана непокретна имовина манастира Савина која је заиста значајно увећана, да је прелазила укупну површину од стотину кампа. Јеромонах Софроније Видаковић начинио је један попис априла 1773 који је врло драгоцјен јер даје и попис братства у манастиру. Овај попис даје података о редовним обавезама и трошковима манастира. Због прегледности и обухватности пописа пружамо га овдје у цјелости:

Ове исте године учињена је од Рисанске комунитади пресуда у спору Које Петрове и њенога зета Панта Петрова. Ова пресуда је учињена маја 1773. У њој је направљена биљешка која каже да је госпођа Која оставила парче земље у Ублима манастиру Савина. Овај капитул гласи: И оставља иста Која у церкву Свете Госпође у монастир на Савину долац земље у Лазаревиће за спомен вјековити њезине душе у њенога свекра Вучине и свога мужа Пера које и препоручује свијем свештеницима савинскијем, и садашнијем и посљедњијем, да моле Бога и Пречисту Дјеву за душе именовате. Долац земље речене да буде с фрутима да будет ва вјек за монастир Савину –

Ову је пресуду исписао парох убаљски Томо Васиљевић у присуству кнезова убаљских и судија рисанских. Свакако, необичност биљешке на полеђини која говори да је земља коју госпођа Која оставља Савини у Ублима, а у одговарајућем капитулу стоји јасно у Лазаревиће, дакле у Доњим Мокринама, може да се објасни, или поријеклом госпође Које из Мокрина или конструисањем имена баштине према имену Лазар, дакле као патронимикону. У овој пресуди у којој ова жена из Убала дарује манастир, стоји и њен мотив, а то је незадовољство поступцима зета и кћерке: ... немир од зета и своје кћере. и тако рече да се пасавала без ништа по три дни и по четири.

У новембру 1773. године управа Топаљске општине, на челу са капетаном Марком Ожеговићем, начинила је и издала потврду о мјесту боравка и пуномоћ оцу Инокентију Дабовићу за пут у Угарску. Започете су опсежне активности манастирског братства које је само четири године дјелило од почетка највећег дјела драчевићких Срба – градње Велике цркве.

Извјесна празнина у грађи у манастирском архиву 18. вијека, управо се и може објаснити великом мисијом коју је у Русији обављао отац Симеон Марковић Дракуличић Никшићанин. Он се сакупивши средства уз помоћ Матеја Владиславића, брата грофа Саве, на повратку разболио и у Господу упокојио. Отац Инокентије ишао је у Петроварадин да преузме средства, што је и учинио и она су у потпуности уграђена у ову велику зграду:

У увјерењу о мјесту пребивалишта оца Инокентија, који ће се успети до части игумана, наводи се да је као дијете дошао у Савину гдје се закалуђерио. Отац Инокентије је од рода Дабовића из села Горњи Сасовићи крај Новога.

У часу када је на старјешинство савинско већ ступио чувени Данило Јоанорајовић, ванредни провидур Лоренцо Балби, је изнова затражио попис савинских баштина и посједа и прихода. Овај провидур је оставио рок од осам дана да часни отац, архимандрит Данило достави свој попис. Ова наредба је стигла у Савину 2. децембра 1775. године, дакле двије године прије почетка градње Велике цркве: ... сви ливели рендите од годишта од свакога начина остављенија од мертвије, аспре сребро и све остало што би било од разлога истога монастира и с нумером колико се редовника... . Ова је нота учињена руком Марина Фонтане јавног преводиоца.

У вријеме владања которског провидура Лоренца Балби, 1775., договорило се манастирско братство да у Млетке упути архимандрита и игумана Данила и брата Никанора Богетића, како би тамо опослили последње работе, пред почетак градње ''општег ђела''. До тада је свакако стигла и лемозина покојног многозаслужног оца Симеона Марковића из велике Русије у којој је овај савински калуђер проборавио дванаест година у обилатој помоћи једнога Владиславића. Пошто ова одлука има знатну важност за историју манастира, ми ћемо је овдје пружити интегрално, у транскрипцији, како би њена садржина била сасвим доступна ширем кругу читалаца.

Одлука о упућивању о. Данила И О. Никанора у Млетке

У овоме допуштењу, побројано је цијело манастирско братство. Управо из овога времена сачуване су неке ноте од манастира, и то ''Ноте од соли''. Наиме, обично се на млетачку Нову годину, 1. марта пописивало становништво новских села ради дозначавања потребних количина соли. У пописе су улазиле главе фамилија и обавезно податак о броју чланова домаћинства, да би се према броју житеља селима дозначила со од млетачког Мађистрата за со. Овим пописивањем обухваћен је и манастир Савина, каткада скупа са насељем Савина које се простирало на обалном предјелу испод манастира, према граду. Осим тога на савинском подручју, лежало је и Ново село, али то већ код цркве Свете Петке – Свете Ане на Петковини. Ово насеље изгледа није укључено у Ноте од Савине.

Општи лист тврдошко–савински укључује једну значајну биљешку из друге половице 18. вијека, која пописује братство:

Данила: Теодосија: Инокентија: Срафима Висариона Антонија Никанора Дионисија; Лик ђакон Јована: Стефана: Герасима. Симеона. Маттеја Луку Јакова Василија, Макрину, Петра Вуколаја Марту, Љето Господње 1720. го/да/ Вједомо буди каде придеоце Серафим в братством. 1738 Ратишевина Сабљичић.

На сљедећој страни помињу се старци монаси овога манастира. О овој биљешци се заиста може вјеровати да се односи на Савину:

Ноте од соли манастира Савина и насеља Савина

Нота од соли манастира Савина од 1771. године

На 1771: марча = 1: у монастиру на Савини држава Новска. Нота колико се находи свештеника и служитеља от истога монастира. Перво 1: свештеника – Но: 7: Ђакона – Но 3: Слуга – Но 5 Калуђерица – Но 1: – Душа Но 16 Примисмо болентин Игумен Софронии.

Нота од соли насеља Савина од 1771. године

Слава Господу Богу. на 1 – марча. 1771 – на Савини

1 – Конте Васиљ душа 16; 2: Јован Бијелић душа 6; 3+ Симо Вукадинов душа 3; 4+ Јован Котарац душа 6; 5+ Станко Јаретина душа 4; 6+ Петар Томашевић душа 4; 7+ Савка Томашевића душа 4; 8+ Ђурето Милановић душа 6; 9+ Илија Цвијетовић душа 4; 10+ Стефан Чупковић душа 10; Никола Вучуров душа 8; Лазар Вучуров душа 5; 13+ Јован Аврамовић душа 5; 14+ Марко Павковић душа 3; 15+ Анђелија Лупешковића душа 2; 16+ Лазар Радованов душа 6; 17+ Јован Баларић душа 4; 18+ Јевто Баларић душа 4; 19 Ћиро Паријез није узео; 20 Перо Лазарев душа 4; 21 Јован Николин душа 3; 22 Јеша Митрова душа 3; 23 – Спиро Иванковић душа 4; Душа сума Но: 118; Отрагу сума душа – Но 118; 24 – Никола Јанков душа 1; 25 – Митра Милановића мати душа 1; 26 – Воин Шпадић душа 3; 27 – Стојан Петров душа 6; 28 – Вуко Петров душа 5; 29 + Ђорђије Иванковић душа 5; 30 + Лазо Иванковић душа 1; 31 + Капетан Александро Паликућа душа 9; 32 + Томо Станков душа 10; 33 + Симо Грушић душа 3; 34 + Нико Зипанчић душа 6; 35 + Марко Грушић душа 6; 36 – Јован Ћоровић; 37 + Марко Кокот душа 3; 38 + Мијат Зерновић душа 3; 39 – Аћим Гојковић – ; 39 – Саво Паликућа душа 3; 40 – Вуин душа 1; 41 – Мара Стојановића душа 3. Душа у све сума Но 194. Инокентии јеромонах парох од Савине потверђујем како више по души – Ђорђије Радич главар од Топле примих све булентине от ове ноте како у истој. (на полеђини: ) Савина 1771.

Из ове ноте од соли је видљиво да су овдје у Савини, тик уз манастир, стајале неке важне фамилије помораца и трговаца. Нема сумње да су у вријеме градње Велике цркве ове породице биле укључене у овај подухват. Овдје су, најприје, Војновићи (Сердаревићи, Кнежевићи), затим један загранак Магазиновића (Томашевићи, Кукице), Паликуће, Цвијетовићи, Бронзићи, Грушићи (Паштројевићи). Дакле има овдје породица које су припадале хумско–требињској властели и које су заиста у Драчевици 18. вијека оствариле знатан иметак и положај.

Слиједи сада једна нота која носи необично заглавље јер каже да пописује свештенике и млађе служитеље које помиње само на почетку, а онда наставља са пописом свјетовних лица. И ова нота показује органску везаност манастира и његовог насеља.

Нота од соли насеља Савина од 1772. године

На: 1772: марча: 1 – у монастиру на Савини држава Новска – – Нота колико се находи свештеника и млађије служитеља. 1 – у монастиру душа 16; 2 – конте Васиља душа 17; 3 – Нико Бијелић душа 5; 4 – Ђурето Милановић душа 6; 5 – Симо Вукадинов душа 4; 6 – Јован Котарац душа 6; 7 – Странко Јаретина душа 4; 8 – Симо Томашевић душа 3; 9 – Савка Томашевића душа 3; 10 – Илија Цвијетовић душа 5; 11 – Стефан Чупковић душа 8; 12 – Никола Вучуров душа 9; 13 – Лазар Вучуров душа 5; 14 – Јован Аврамовић душа 5; 15 – Анђелија Лупешковића душа 2; 16 – Лазар Радованов душа 5, 17 – Јован Баларић душа 5; 18 – Трипков Ћиро душа 4; 19 – Јевто Баларић душа 5; 20 – Перо Лазарев душа 4; 21 – Јован Николин душа 3, 22 – Јеша Митрова душа 2; 23 – Спиро Иванковић душа 3, 24 – Саво Паликућа душа 4; Душа Но 133. 25 – Никола Јанков душа 2, 26 – Митра Симова мати душа 1; 27 – Воин Шпадић душа 5; 28 – Стеван Петров душа 6, 29 – Вуко Перов 5; 30 – Ђеорђије Иванковић душа 5; 31 – Лазо Иванковић душа 1; 32 – Иван Паликућа душа 7; 33 – Томо Станков душа 9; 34 – Симо Грушић душа 3, 35 – Јевто Риђешић Зубац душа 7; 36 – Марко Грушић душа 6, 37 – Јован Ћоровић душа 5, 38 – Марко Гојковић душа 4 -; 39 – Мајстор Вуин душа 1; 40 – Мара Стојановића душа 3; 41 – Никола Цуплов. Сума душа 206 = Јеромонах Инокенти парох по души. На 27: мађа – 1772 по талијано ја Ђорђије Радић главар от Топле примих све булентине од ове ноте нумером тридесет и осам – Но 39 = (на полеђини: ) Нота от соли од Савине 1772.

Ову ноту од Савине овјерава главар од Топле. То је из разлога што Топла обухавата сав простор од Дреновика до Савине, на тај начин окружујући готово са свих страна Стари новски град.

Нота од соли насеља Савина од 1789. године

Слава Господу Богу на перви марча 1789. на Савини, нота от соли колико је душах у парохији. 1 = конте Георгије Војновић душа 15; 2 = Александро Шпадић душа 6; 3 = Стефан Чупковић душа 6; 4 = Симо Чупковић душа 2; 5 = Михат Дебак душа 4; 6 = Никола Вучурев душа 8; 7 = Фамеја покојнога Лазара Вучурева душа 3, 8 = Јеша Настова душа 2; 9 = Јово Милановић душа 9; 10 = Нико Аврамовић душа 11; 11 = Илија Матишоровић душа 4, 12 = Дмитар Ников Цуплов душа 2; 13 = Томо Цуплов душа 5; 14 = Алфиер Нико Живковић душа 18; 15 = Јован Баралић душа 11, 16 = Илија Телебак душа 6; 17 = Јован Радовановић душа 2; 18 = Јевто Баралић душа 10; 19 = Илија Цвијетовић душа 8; 20 = Спиро Михов Мстаиновић душа 3; 21 = Васо Париез душа 5; 22 = Анто Перишић душа 3; 23 = Перо Перишић душа 4; 24 = Мато Бронзовић душа 5, 25 = Вуко Петров душа 5; 26 = Стефан Петров душа 5; 27 = Васо Шпадић душа 7; 28 = Ђорђије Иванковић душа 7 -; 29 = Спиро Иванковић душа 3. ; 30 = Савва Паликућа душа 5 -; 31 = Миро Зубац душа 5, 32 = Јово Миров душа 4; 33 = Никола Јанков душа 7; 34 = Марко Грушић душа 11/ 207; 35 = Андреа Троповић душа 5; 36 = Томо Станков душа 5; 37 = Лазар Иванковић душа 6; 38 = Јеша Бијелића душа 5; 39 = Аћим Гојковић душа 7; 40 = Марко Јованов душа 4; 41 = Станко Савин Јаретина душа 4; 42 = Јово Ћоровић душа 5, 43 = Божо Груичић душа 5; 44 = Јаков Михаиловић душа 4, 45 = Симо Томашевић душа 6; 46 = Савка Томашевића душа 2; 47 = Дмитар Чаркажија душа 2; 48 = Сара Марова душа 2; 49 = Симо Велаш душа 4. ; Никанор Богетић парох савински по истини; (на полеђини: ) Нота од соли Савине 1789. У Савини кућа Но 48. Душа – – Но 226. бива соли стара – 56. и по. Митар Мирковић канзалијер.

Године 1790., посебно је пописан манастир Савина са 6 свештеника и ђакона и 10 служитеља. Ноту од соли манастира Савина овјерио је Инокентије архимандрит савински с братијом.

Нота од соли од насеља Савина од 1790. године

Слава Господу Богу на перви марча 1790 на Савини нота от соли колико је душах у парохији више реченој. 1 Конте георгије Војновић душах 15; 2 Александро Шпадић душах 5; 3 Стефан Чупковић душах 6; 4 Симо Чупковић душах 2; 5 Михат Дебак душах 5; 6 Никола Вучурев душах 8; 7 Фамеја покојнога Лазара Вучурева душах 3; 8 Јеше Настова душах 2; 9 Јово Милановић душах 9; 10 Нико Аврамовић душах 7; 11 Јоаким Аврамовић душах 5; 12 Илија Матишоровић душах 6; 13 Ристо Михаиловић душах 4; 14 Томо Цуплов душах 5, 15 Капетан теленте Нико Живковић душах 17; 16 Јован Баралић душах 10; 17 Илија Телембак душах 6; 18 Јован Радовановић душах 2; 19 Јевто Баралић душах 10; 20 Илија Цвијетовић душах 8; 21 Спиро Михаилов Мстаиновић душах 3. ; 22 Васо Паријез душах 5; 23 Анто Перишић душах 4; 24 Мато Бронцовић душах 5; 25 Вуко Петров душах 5; 26 Стјепан Петров душах 5. ; 27 Васо Шпадић душах 7; 28 Ђорђије Иванковић душах 7; 29 Спиро Иванковић душах 3; 30 Сава Паликућа душах 5. ; 31 Мирон Зубац душах 5. ; 32 Јово Миров душах 5. ; 33 Никола Јанков душах 7. ; 34 Марко Грушић душах 11. ; 35 Андрија Троповић душах 5; 36 Томо Станков душах 4; 37 Лазар Иванковић душах 6; 38 Јеша Бијелића душах 4. ; 39 Аћим Гојковић душах 8. ; 40 Марко Јованов 1; 41 Станко Савин Јаретина душах 4. ; 42 Јово Ћоровић душах 5; 43 Божо Груичић душах 5. ; 44 Јаков Михаиловић и Петар душах 4. ; 45 Симо Томашевић душах 6. ; 46 Симо Велаш душах 5. ; 47 Мато Томашевић душах 3. ; 48 Митар Чаркажија душах 2. ; 49 Сара Марова душах 2. ; 50 јеша Митрова душах 1. Никанор Богетић парох по истини (на полеђини: ) Нота от села Савине – 1790 Кућа – Но. 50 Душа Но 280 – Соли стара Но 70 1790 Нота од Савине од соли

У 1792. години учињена је у манастиру једна нота од соли коју је овјерио јеромонах Инокентије Архимандрит со братијом:

Нота од соли манастира Савина од 1792. године

На 1792, Марта – 1, у монастиру Савини держава Новска. Нота за сол. 1 Свјештеника шест – – 6 – 2 служитеља десјат – – 10 – јеромонах инокентии архимандрит со братијом. (на полеђини: ) Нота монастира саввинскаго; 1792 =

Нота од соли насеља Савине од 1793. године

Слава Господу Богу на перви марча 1793: на Савини. Нота от соли колико је душа у парохији више реченој. – 1 = Конте Ђорђије Војновић душа 16 + – 2 = Александро Шпадић душа 3 + – 3 = Стефан Чупковић душа 7 +; – 4 = Симо Чупковић душа 2 +; – 5 = Михат Дебак душа 6 +; – 6 = Михо Вучуревић душа 7 +; – 7 = Фамеа покојнога Лазара Вучурева душа 3 +; – 8 = Јеша Настова душа 2 +; – 9 = Јово Милановић душа 10 +; – 10 = Јово Аврамовић душа 7 +/ 63; – 11 = Аћим Аврамовић душа 6 +; – 12 = Илија Матишоровић душа 8 +; – 13 = Ристо Михаиловић душа 4 +; – 14 = Томо Цуплов душа 5 +; – 15 = Војевода Нико Живковић душа 17 +; – 16 = Јован Баралић душа 11 +; – 17 = Илија Теленбак душа 4 +; – 18 = Мара Радованова душа 2 +; – 19 = Јевто Баралић душа 9 +; – 20 = Илија Цвијетовић душа 8 +/ 137; – 21 = Спиридон Михаилов Мстаиновић душа 3 +; – 22 = Васо Паријез душа 6 +; – 23 = Анто Перишић душа 4 +; – 24 + Мато Бронзић душа 4 +; – 25 = Андрија Вуков душа 4 +; – 26 = Стјепан Петров душа 5 +; – 27 = Васо Шпадић душа 5 +; – 28 = Ђорђије Иванковић душа 7 +; – 29 = Спиридон Иванковић душа 3 +; – 30 = Савва Паликућа душа 5 +; – 31 = Јован Бјеладиновић душа 3 +/ 188; – 32 + Миро Зубац душа 9 +; – 33 = Томо Николин Јанковић душа 6 +; – 34 = Марко Грушић душа 9 +; – 35 = Томо Станков душа 2 +; – 36 = Лазар Иванковић душа 5 +; – 37 = Јеша Бијелића душа 3 +; – 38 = Аћим Гојковић душа 6 +; – 39 = Марко Јованов душа 1: +; – 40 = Јово Ћоровић душа 6 +; – 41 = Јаков Михаиловић и Петар његов пашеног душа 7 +; – 42 = Симо Томашевић душа 6 +; – 43 = Митар Чаркажија душа 2 +; – 44 = Сара Марова душа 2 +; – 45 = Станко Савин Јаретина душа 4 +; – 46 = Ђуро Савин Живковић душа 2 +; – 47 = савка Томашевића душа 2 +. Никанор Богетић парох по истини (на полеђини: ) Нота савинска Кућа Но 47: Душа Но 260 Манастир 1: душа 16 48: Душа: 276 1793 =

Ова нота пописује скупа житеље манастира и насеља Савине, којих је било укупно 276. Ова нота начињена је у вријеме када је манастир већ увелике одмицао у градњи Велике цркве. Ипак, проћи ће још пуних шест година до коначног завршетка ове раскошне зграде.

У вријеме великог замаха на градњи цркве учињена је копија писма заступницима покојног ктитора Сима Милутинова Томашевића Магазина из Топле с Предивана. Овај рукопис настао је 2. септембра 1778. године, дакле у часу када су већ полагани темељи Великој цркви. Овим писмом постала је пуноважна опоручна оставштина Сима Милутиновића манастиру Савина у Топлој који је могао ући у свој посјед: ... Како данаске Ми подписани, Даниил Јоаннорајович Архимандрит Монастирја Савине, з братијами, примамо за наш монастир у господе Прокаратора дативије који чине за четвертога Прокаратора, који се преставио у Скрадину. А то су господин Маттеј Мирковић, господин Георгије Радић, господин Маттеј Милутиновић који нам цедивају за наш Монастир двије бутиге у вароши, и магазин, и кужину. и у магазину два пила велика под скалама. и верт и врата от кужине, и магазина, од истока, и у малој бутизи једно пило мало с њиовијем рафима, и банцима, које су ове держи уједно. од истока пут комунски. озгор пут комунски. от запада бутига Кнежевића, и верт Георгија Радића који конфина, исти верт от бутига.

Овога истога дана манастир је коначно преузео добра завјештана тестаментом Симовим, одавна, још 1742. године.

Очигледно је из овога писма да је манастир имао велике тешкоће око преузимања своја посједа у Топлој те да је суђење и спор са утицајним Топљанима тако дуго омео улазак у посјед у овом важним некретнинама.
Игуман манастира Дуљево обратио се манастиру Савина, највјероватије његовом старјешини оцу Данилу са молбом за куповину једнога малога звона за потребе манастира:

У манастиру није остао траг од каквога одговора или поступка у вези са овом молбом игумана Михаила.

У години 1780., серзенте Томица Вуковић од требесињског рода Вуковића, оставио је опоруком манастиру Савина кућу у Котору. Свједоци опоруци која је исписана у Требесину 13. октобра, били су мјештани Симо Паликућа и Томо Петков Вуковић. Опоруку је исписао требесињско–сушћепански парох поп Јован Аврамовић: ... за његову кућу;коју је на његове динаре купио у Котору;близу куће Телембакове; ову исту кућу са свијем желањем душевним;оставља у цркву Пресвете Дјеве Богородице;у монастир на Савину;близу града;Кастел Новога;за свој вјековити спомен;и своијех родитеља, и своје жене;и дава сваку власт и област;свештеником од монастира Савине;за своју кућу у Котору;да они могу ову кућу обновити разпространити;и направити на њиову вољу;како би само хокћели;како све своје;

Томица Вуковић је у сљедећем капитулу опоруке тражио да ова кућа вазда служи за цркву и манастир и оставио је своје заступнике (прокарадуре) који су поменути у опоруци да се преко канцеларије у Новоме побрину о извршењу.

Манастир Савина је почетком осме деценије 18. вијека трпио штете на своме земљишту по селима, највјероватније од стоке, онако како су трпјели сви власници земље у Драчевици. Сачувана је једна наредба провидура која је исписана у Котору 12. јула 1781. године а у циљу заштите манастирских посједа. Ова је наредба проглашена у свим селима у којима Савина ужива посједе и то путем телала ударањем у бубањ.

У љето 1781. године стигло је наређење которског провидура о заштити баштина манастира Савина, издато на захтјев игумана Данила Јоанорајовића. Наређење гласи:

Насљедују села гдје се находу (!) земље од истога Монастирја, и у коијем имаће се објавити проглашеније од ове заповједи. На Савини, у Куте, На Топлу, у Суторини, на Камено, и у Поде, и гђе се находу земље, у Ребра, и у Оскорушици;

Ова се заповјед, дакле, издала од Данијела Барбара, провидура од Котора и упућена на адресу Новскога провидура. У њој се провидур позива и упућује на савинске посједе који су даровани од Венеције и који су уцртани у земљишне књиге, и након истицања правилности посједа, упозорава на појаву озбиљног угрожавања манастирске земље, посијане и непосијане, као и воћњака, у поменутим селима, предвиђајући високу казну. У Новоме је заповјед проглашена три дана касније.

У априлу 1788. године стигла је једна велика обавеза Топаљске општине манастиру Савина. У томе часу, општина је признала дуговање према Савини у висини од стошеснаест цекина у злату а које је примила 1745. године када је скупа са Рисанском општином учинила зајам ... тријем монастирима часњејшијема Керке, Крупе и Драговић за суму у све цекина у злату три стотине и педесет како у писму = 18 = агуста 1745 исповиђено. Потврду о дуговању је потписао капетан топаљски Јово Сабљичић из Ратишевине. Помоћу овога документа може се учинити коначна оцјена улоге манастира Савина која се није јасно видјела из документа који се овдје помиње, а који смо пружили раније. У сваком случају у питању је доста висока сума новца. Могуће је да извјесна концентрација докумената која говоре за потраживања манастира у то доба долазе од веће и незатомљиве потребе манастира у вези са градњом велике цркве.

Топљани су одлучно помагали велико предузеће савинског братства. Марија покојнога Јована Косића из Топле, начинила је у кући покојног Сима Томашевића опоруку, 26 новембра 1789., којом се сјетила манастира. У другоме капитулу стоји: Друго наређује и заповједа кад се буде случити њезина самерт, да се њено тјело погребе церкве Свето Јуспенске Пресвете Богородице у монастир на Савину, и учини опјело и паметотвореније по начину. Треће заповједа и наређује да се има дат у церкву Светаго Вознесенија на Топлу цекина четири – 4. 5 Пето заповједа и наређује да се има дати у монастир на Савину за њен вјечни спомен у помоћ нове церкве цекина двадесет – 20. 6 Шесто заповједа и наређује за њене павте среберне с каницом, и фјубе велике сребрене берњице, и пендин, и два перстена све од злата, и ово оставља све у церкву Дјеве Богородице на Савину за њен спомен – ... 8 Заповједа што има њено у Марка Матковића уз Главића цекина два – 2 – и либара – 37 = ово све да има дати Марко у церкву Свете Госпође на Савину. 9 Заповједа и наређује за њезине прокараторе сверху свијех горњијех њенијех одулука (!) и наредба обслужитељи господина Данила Јоанорајовића архимандрита саввинскога, и господина попа Михаила Сабљичића -

Свједок овоме тестаменту био је кнез Павле Петровић из Пода и Јован Раповац из Сасовића. Написан је руком Марка Котарца.

И овај тестамент је практично испуњен Савином и жељом да се колико год је то могуће помогне дјело градње Велике цркве, и у петоме капитулу то управо тако стоји: у помоћ нове церкве...

Током осамдесетих година манастир Савина је, као и раније, давао парохе у селима. Тако је пођански парох био Дионисије Владојевић који је иначе био из овога села.

Са конца 18. вијека сачувано је нешто писама црногорског владике Петра Првога Петровића. Из ових се писама види да је владика готово све своје наредбе и одлуке спроводио преко савинског братства. Манастир је, као и читава Драчевица, дошао под јурисдикцију цетињског митрополита након протјеривања бокешко–далматинских владика уз провинције средином 18. вијека.

Фебруара 1792. године Мара Даниловић из Топле учинила је један тестаменат који, такође, дотиче манастир, али који због осјећајног тона опоруке дајемо интегрално. Мара је припадала једној значајној породици из села Крај у Зупцима, која се доста често помиње у вези млетачко–турског сукобљавања у ''мирном'' периоду између великих ратова, Морејског и оног последњег, 1715–1718. У то вријеме Даниловићи су у Зупцима били веома значајна породица, а Кузман је фигурирао као кнез зубачки. Помињу се и његова браћа поп Васиљ, Капетан Јован и Гргур. Притиснути с једне стране Венецијом у њеним настојањима да овлада Херцеговином и Турака у чијој су држави живјели, а непрестаним ускакањима Катуњана и Граховљана на дубровачку територију, како се види из једног Кузмановог писма, не мање опасног сусједа Дубровника и његових поданика, браћа Даниловић су у једном часу донијелу одлуку о силаску у принципову Боку. Догодило се то 1715. године и са њима је сишло нешто народа. У Драчевици добили су Даниловићи земље у Суторини, Ратишевини, Мокринама и Миочевићу. Од њих је настала фамилија Терзовића у Мокринама, а под презименом Даниловић стоје и сада у Ђеновићима. Мара је била удовица Марка Даниловића из Топле.

Овај тестамент Марије Даниловић свакако спада у веће, а осим тога придружује се групи тестамената жена које су опоручно остављале дарове манастиру.

У деведесетим годинама, јавља се у пресудама тога времена обавеза да поред уобичајених давања окривљених Саборној цркви Светога Вознесенија Христова у Топлој, алдоми Светога Јеронима у граду, дава и манастиру Савина. У пресуди у спору ортака Јока Сабљичића, Тодора Чуке, Јова Пантова и Косте Тушупа, стоји пријетња евентуалним непослушницима да дају свијећа воштаније литара шест у манастир на Савину.

Манастир Савина чува већи број читуља бококоторских фамилија с ове стране залива, али и веће збирке читуља породица са територије Луштице и Грбља. Ове су читуље добијали калуђери у вријеме њихових обилазака ових крајева у вријеме када се градила Велика црква, па су их касније Савинци преписивали, уређивали и у кожне повезе увезивали. На тај начин су настали велики бококоторски поменици који су чувају као вриједно свједочанство из врмена градње у рукописној библиотеци манастира. Видљиво је у овим поменицима да је готово свака фамилија издвојила за Савину. Оне које недостају несумњиво нису учествовали искључиво из техничких разлога, али су њихове читуље у међувремену нестале.

Из друге половине 18. вијека сачуван је један недатирани документ у манастиру који сумарно даје преглед манастирских земља са површином земљишта и висину пореза који се плаћа. Из њега је могуће видјети резултат великих давања Драчевићана своме манастиру, и такође, величину губитка манастирских посједа до нашега времена. Овај попис даје чак у значајнијим случајевима и обавјештење о поријеклу посједа. Стиче се утисак да пописивач биљежи све савинске некретнине, имајући добар преглед свих старих исправа које је манастир чувао. Због значаја овог документа, који је и једнини сачувани такав сумарни преглед некретнина, пружамо га у цјелости.

Попис баштина манастира Савина

Савина, Село Мељина,

Земља орачица с млином уљанијем, мјесто речено Савина како у катастигу – К: 3: – 120 – З

Земља орачица мјесто више речено – Ка: – 1: 130 – З

Земја Бошак мјесто више речено – Ка: 2 : 2: 27 – З

Земља За верте мјесто више речено – Ка: – : 2: 46 З

Земља Бошак што је било од пупликога разлога мјесто речено Савина и Мељина,

По вештиди – К: 2 : 3: 40 З 6: 19

Земља речена За Савином с лозама у браће што бијаше Станића – К: 1: 3: 105 З 4: 14

Земља што је била от пупликога разлога код кућа Станића Ка: 1: -: 18 З 2: 11

Земља Бошак што бјеше прије виноград купљена у Терзића – Ка: 2: -: 22 З 5: 1

Земља Виноград мјесто речено Савина – Ка: 4: 2: 150 З 12: 3

Земља која бијаше виноград Код Чардака – Ка: 4: 1: 70 З 12: 7

Земља Парат Бошак а Парат виноград купљена у Радула Митрова – Ка: 1 : – : 105 З 2: 16

Земља орачица мјесто речено Мељина код Лазарета купљена у сестара Кувељића – Ка: 8 : – : – З 20:

Поде

Земља орачица мјесто речено Мељина купљена у Маре кћере покојнога Ђура Ижевића – Ка – : 3: 52 З 2: 1

Земља орачица мјесто речено Мељина купљена од Миладина Језеровића – Ка: 2 : 2: 9 З 6: 5

Земља Бошак у Драчеви бријег Ка: 3 – : 130 З 7: 18

Земља Бошак и виноград мјесто речено Савина више Мељине – Ка: 3 : 3: 16 З 9: 8

Земља орачица и виноград у Браћи купљена у Мија Р

Преносимо суму .

У Мија Ришњановића . Ка: 3 : 2: 148 З 9: 8

Земља Парат Бошак а парат виноград у Ново село Ка: – : 196 З – : 9

Поде и Брајковина

Земља орачица мјесто речено Доли купљена у Пешута Николе – Ка: – : 2: 175 З 1: 17

Земља орачица и виноград и млин уљани, мјесто речено Кошарице – Ка: 1 : 1: 80 З 19

Земља орачица и лозе у Браге мјесто речено Русмане – Ка: 2 : 2. 140 З 6: 13

Земља орачица и кућа с појатом – Ка: 4 : 1 – З 10: 12

Земља орачица с појатом и с гувном мјесто речено Поплочје – Ка: 1 : 3: 10 З 4: 8

Камено

Земља орачица у два парачика, мјесто речено Сјенокос и Крај, купљена у Анђе Миканове – Ка: 1 : – : 38 З 2: 12

Земља орачица мјесто речено Плоча и Крај купљена от Марка Парјеза – Ка: 2 : – : 39 З 1: 7

Земља Виноград мјесто речено Крај купљено от Сима Кујачића – К: – 3: 180 З 1: 16

Село Мокрине

Земља орачица у седам парачика с кућиштином у мјесто речено Путишин до и Радишка (!) верт даровата по иструменту покојнога капетана Шишуна Томашевића – Ка: 4 : 1: 119 З 10: 19

Преносимо суму

Село Сушћепан и Дреновик

Земља орачица с браћима с кућом у с кулом покривеном мјесто речено Поток ови око зграда купљена од Горде кћере покојнога Митра Нунковића, а жена Мијата Мариновића – Ка: 4 : 1: 10 З 11: 6

Земља орачица с браћима мјесто речено Бачана бијаше владике от Топле Бадоверцова – Ка: 3 : 1: 33 З 8: 4

Земља Ледина мјесто Ливада истога владике од Бадоверца – Ка: 2 – 34

Земља Орачица мјесто речено Ливада доња. купљено од Илије Шадовића – Ка: 1 : 1: 155 З 3. 12

код тога што бјеше пупликога разлога мјесто речено Главица измјерена – Ка: 1 – З 2: 10

Земља орачица мјесто речено Ливада више реченога владике, и што бјеше пупликога разлога – К : 3: 105 З 2: 4

Земља орачица што бијаше пређе виноград, купљена от Петка и Ивана браће Ђуриновића мјесто речено Јежевец – К : 2: 180 З 2: 5

Земља орачица и виноград, мјесто речено Јежевец и Меткова главица купљена от калуђера Исаија Витомировића, и од мештра Ивана Кашина Ка: 6 : 3: 163 З 17: 7

Земља Бошак мјесто речено Меткова главица више Јежевца бјеше пређе измјерена од Гаврила Станића и Пера Гумуровића паке инвештена от калуђера – Ка: 1 : 3

Топла

Земља орачица с лозама и с воћама мјесто Зирине, и Дебели бријег, купљена у попа Андрије Косијера – Ка: 2: 2: 28 З 6: 7

Преносимо суму

Земља орачица с браћима и с кућама от стојања од владике Саватија око Светога Николаја, и више моста – Ка: 9 : 2: 90 З 24

Земља орачица мјесто речено Баир, купљена од Лаза Самарџића више Живковића – Ка: 3: 137 З 2: 5

Село Кути

Земља орачица и виноград, мјесто речено Бријест купљена од Воина и Васиља синови покојнога Јована Војновића – ка: 5 2: 192 З 14: 6

Земља Виноград мјесто речено До или Пержине купљена од алфијера Јова Леовића – К 2: 108 З 1: 12

Земља орачица, мјесто речено Мали виноград купљена од Маре Симове – К 2: 100 З 1: 6

Земља Виноград мјесто речено Вељи виноград купљена от Тома Вукаила – Ка: 1 3: 150 З 4: 17

Земља орачица и Бошак мјесто речено Бадулино кућиште, купљена от Тома Вукаила и Маре Симове – К 3: 147 З 2: 2

Земља орачица са неколико лоза мјесто речено За Главичје купљена од Маре Симове – К 3: 46 З 2: Сувише у Мељин од Цуце – Ка: 3: 159 З 8. 8

Сума одсвијех земаља, и од дециме – Ка: 112: – : 113 З 280: 14

Из овог јединственог пописа који је начињен у два примјерка, види се да је површина под савинским баштинама била већа од 112 кампа. Поред камените земље која се увијек у Боки тога времена означава термином ''Бошак'' или ''Божак'', било је ту у највећем дијелу обрадиве земље ''орачице'', као и винограда, јер Горња Бока бијаше значајни виноградарски крај. Порез који је Савина плаћала на земљу није био мали и премашивао је 280 цекина.

Овај попис је настао у другој половини 18. вијека, а могуће ближе крају вијека.

Опажа се тежња за вертикалним зонирањем посједа, како је то видљиво и код других приватних посједника који су увијек настојали да држе земљу и у планинској висинској субрегији и ближе обали, а то због услова микроклиме на маритимној страни масива Орјена, како би се обезбједио што потпунији принос биљне производње током године. Земља манастира Савина простирала се од Дреновика до Кута, и занимљиво је да се у овоме попису не налазе баштине на Ђурђевом брду у Суторини. Могуће је испратити сва стара давања манастиру кроз прву половину 18. вијека.

Питање које се намеће је: на који је начин Савина, током вијека аустроугарске окупације Горње Боке губила своје значајне посједе?

Манастирско братство је са овим посједом ушло у градњу и завршило градњу Велике цркве. Када је архимандрит Данило и отац Никанор у Млецима испословао допуштење за градњу, дужд је предвидио обнову старе цркве. дукал за градњу издат је 25. јула 1776. године, али је из чињенице да је градња стварно започета већ сљедеће године, јасно да је братство већ посједовало добре могућност за обављање овога посла. Заиста, у дукалу стоји: il Senato permette, che' quei monaci aproprie spese possino ristaurare ed'aupliare nel terreno compreso nel chiostro il tempio medesimo, stabilindo pur anche, come essi ricercorno, che d'ora innazi, quella monastica Comunita, per l'osservaza de'Loro istituti sia immediamente, dipendente, e soggetta ala cura, e vigilanza di cotesta carica estraordinaria al qal'effetto la diligenza vostra fara sequire ili registro delle presenti a Lume de'successori.

Није прошло много, а игуман Данило Јоанорајовић даде да се у Котору, у канцеларији провидура начини препис дукала. Бијаше то новембра 1776. године. када је препис добијен, манастирско братство је захвалило провидуру путем игумана Данила једним скромним даром: за свједоџбу од наше препонизне харности, да му се прикаже и поклони за један малехни дар, ови сахат, тј. орлић од трапезе овога нашега манастира, толико од њега помиловања и чашћења.

У случају слободног тумачења дозволе млетачког дужда, показало је по ко зна који пут да је постојао раскорак у гледању на сва важна питања српског народа и Цркве у провинцији, између средишње власти у Млецима и носилаца регионалних власти. Млетачки провидур у Котору је свакако зажмурио на јасне одредбе дукала дозвољавајући да се посао на градњи размаше. Из тога времена је сачувано једно предање о покушају рушења манастира са једне млетачке галије топовима. Овом би галијом заповједао капетан Ђерман, а калуђери, у молитви пред иконом Пресвете Богородице, отклонише опасност по манастир и гром потопи галију.

Савински калуђер Арсеније пошао је још 1774. по свијету да тражи и прикупља средства и ми смо сигурни да није случајно највећи број фамилијарних читуља вјерних Бокеља носио датацију у овоме раздобљу. Архимандрит Данило Јоанорајовић није одмарао и управљао него по Далмацији и Млецима ишао сакупљајући средства и тражећи помоћ за велико дјело у које је уложио свој живот. Упокојио се у своме дјелу и Господу у даљини у Пули, 23. новембра 1789. године. Он је полако обезбјеђивао манастиру заштитнике у утицајним Србима и Италијанима. Отац Данило се обраћао јакој тршћанској српско–православној општини. Он је скупа са браћом Савинцима општини поклонио једно јеванђеље штампано у Москви 1697. године. Књига је дарована цркви Светога Спиридона.

Натпис о почетку градње велике цркве

Овај ктиторски натпис старом ћирилицом урезан је на фину плочу од домаћег камена која је уграђена на западну страну куле звоника Велике цркве. Натпис дајемо у транскрипцији и у цјелости ради лакшег сналажења ширег читалачког круга.

ВО СЛАВУ СВЈАТИЈА ЈЕДИНОСУШЧНИЈА ЖИВОТВОРАШЧИЈА И НЕРАЗДЈЕЉИМИЈА ТРОИЦИ ОЦА И СИНА И СВЈАТАГО ДУХА НАЧАТ СЈА СОЗИДОВАТИ ЦЕРКОВ СИЈА ВО ИМЈА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТИЈА СЛАВНИЈА БОГОРОДИЦИ ИЖДИВЕНИЈЕМ МОНАСТИРЈА СВЈАТОУСПЕНСКОГА САВИНСКАГО И ПОМОЖЕНИЈЕМ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИСТИЈАН В ЉЕТО ОТ СОТВОРЕНИА МИРА ЗСПЕ (1777)

У преводу:

У СЛАВУ СВЕТИХ ЈЕДНОСУШТНИХ ЖИВОТОДАВНИХ И НЕРАЗДЈЕЉИВИХ ТРОИЦЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА ПОЧЕ СЕ ГРАДИТИ ОВА ЦРКВА У ИМЕ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ СЛАВНЕ БОГОРОДИЦЕ И НАСТОЈАЊЕМ СВЕТОУСПЕНСКОГ САВИНСКОГ МАНАСТИРА И УЗ ПОМОЋ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА У ЉЕТО ОД СТВОРЕЊА СВИЈЕТА 1777.

Други значајни натпис на згради Велике цркве стоји на јужној страни куле звоника:

В НАСТОАНИЈЕМ И ТРУДОМ ГОСПОДИНА ДАНИЛА ЈОАНОРАЈОВИЧА АРХИМАНДРИТА САВИНСКАГО И БРАТИЈЕ ЈЕГО ЈЕРОМОНАХОВ ИСАИЈА. ВИСАРИОНА. ИНОКЕНТИЈА. ДИОНИСИЈА. НИКАНОРА. ГЕРАСИМА. СИМЕОНА. ДИЈАКОНА. СТЕФАНА. ВИШЕИМЕНОВАНИ ГОСПОДИН АРХИМАНДРИТ СА СВОИМИ ОТ ХРИСТЈЕ БАРТИЈАМИ ЗДЈЕ НАПИСАНИМ И ПОДВОГОШАСЈА К ВОЗДВИЖЕНИЈУ СВЈАТАГО ХРАМА СЕГО В ЉЕТО ОТ РОЖДЕСТВА ЖЕ ПО ПЛОТИ БОГА СЛОВА 1777 ИНДИКТА 1 МЈЕСЕЦА ЈАННАУРИЈА

У манастиру се чува један синодик који носи неоцјењиво важне податке о градњи цркве. Ову је књигу купио многозаслужни отац Симеон Марковић Никшићанин у Русији у Санктпетербургу и она је стигла скупа се лемозином оца Симеона када је преузета у Петроварадину. Прилоге и књигу донио је отац Инокентије Дабовић.

Отац Симеон устројио је у Москви овај Синодик 1762. године. Синодик обухвата знатан број српских и руских фамилија који су уплаћивали саландаре за спасење својега рода. Акад. Дејан Медаковић истиче значај ове књиге кроз коју се окупљало мноштво руских фамилија које ће учинити да Бока, а не само Савина постане сабиралиште барокне руске културе. То је опет највећа заслуга оца Симеона Марковића Дракуличића. У савинском Синодику су уписани: баронеса Марија Строганова, г. Ана Иванова Гамаљева, која је била бивша жена грофа Гаврила Владиславића, адмирал Александар Иванов Головин, мајор Јосиф Алишевски, мајор Лав Александрович Пушкин, гроф Мојсеј Иванов Владиславић, капетан Сава Станојевић, потпуковника Петра Витковића, капорала македонског хусарског пука Григорије Илијин Ломбардић. Да поменемо само неке. Међу овим именима препознају се имена Бокеља који су током 18. вијека одлазили у Русију, као што ће и касније, кроз 19. вијек, Бокељи, поред прекоморских земаља Америке, одлазити и службовати у Русији, на високим положајима у администрацији рускога двора.

Отац Симеон Марковић
Дракуличић Никшићани

Отац Симеон је по степену жртве коју је поднио један од најзаслужнијих калуђера савинских у послу градње Велике цркве. Зна се да је отац Симеон проборавио у Русији помогнут од утицајног Владиславића пуних дванаест година не дочекавши да види свој манастир украшен Великом црквом. Опоруку је отац Симеон начинио 20. јануара 1772. и назвао је Духовница. Отац је рођен у Никшићу 1703. године, у часу када су Херцеговци спремали и изражавали ријешеност за још једну велику буну окупљени на извору Требишњице. Пострижен је у Саборној цркви на Топлој.

Током избивања из манастира дуго је живио у граду Стародубу у кући грофа Матије Владиславића који је и иначе одржавао тјесне пословне везе са Новим. У повратку са успјешне мисије он је оболио и свратио у манастир Светога Димитрија код Букурешта и опоручно оставио да се све његове ствари пошаљу у Савину. Именовао је и прокураторе: архимандрита Филарета, књаза Антонија Стратимировића, мајора Ивана Петровића из Требиња и Јована Чукелића који се у томе часу налазио у Букурешту. Овај последњи је понио ствари до Петроварадина. Послао је отац Симеон пуних седам сандука престоних икона одежда, књига, сасуда и панагију коју му је поклонио многострадални епископ далматински Симеон Кончаревић.

Отац Симеон Марковић је оставио иза себе дјело немјерљиве величине и постао велики ктитор својег манастира. Он заслужује нарочиту пажњу савинског братства и свих новских Срба у сва времена, јер његово дјело гледамо и данас уграђено у Велику цркву, у савинску библиотеку и у историју града Новог као очигледни и велики принос приморском Српству.

Писмо Владике Цетињског Саве Петровића

У часу отпочињања градње Велике цркве, владика Сава Петровић писао је игуману Данилу и изразио радост због прегнућа Савинаца. ово писмо гласи:

Велика црква, посвећена Успенију Пресвете Богородице, изузетан је примјер синтезе романског и византијског стила са елементима барокне сакралне архитектуре православног типа. Градитељ велике цркве Корчуланин Никола Форетић начинио је једнобродну витку зграду са снажно истакнутим октогоналним кубетом које лежи на пандантифима. Црква има полукружну апсиду. Акад. Дејан Медаковић истиче тешкоће протомајстора градитеља ''однегованог у дугој традицији романике''. Сада је Форетић суочен са низом ''конструктивних проблема проистеклих уз захтева поручиоца да грађевину већ према устаљеном реду надвиси високим кубетом''. Задатак да ријеши и подигне велико кубе над овом једнобродном грађевином окупирао је сву његову пажњу. Кубе тако лежи на коцкастом постољу. романички карактер грађевине истакнут је високим звоником подјељеним на спратове . Он у својој приземној конструкцији лежи на два слободна и два прислоњена стуба и кроз њега се улази на главна врата. као завршетак куле звоника Форетић је употребио барокну куполу.

Није се до сада пронашао уговор савинског братства и протомајстора Николе Форетића. Вјерује се да су поручиоци усмјерили градитеља да пројектује грађевину са кубетом која ће исказати карактер православне умјетности. Несумњиво је да ова црква у историји српске архитектуре 18. вијека представља сасвим особен споменик. Ово дјело се наслања и извире из наслијеђа романике и готике окренуто, најприје, прошлости. Никола Форетић је поштовао близину мале савинске цркве која са новом зградом није доведена у положај потиснуте или изгубљене грађевине.

Велика црква је грађена од 16. јануара 1777. до 1799, године. Често је прекидан рад. Подаци о градњи сачувани су у Књизи прихода која је устројена 1755. Поред ове књиге, значајне су у томе смислу и књиге: Либро од земаља манастирских, као и књига Либро од саландара цркве Светоуспенске обитељи савинске. Најстарију књигу рачуна устројио је отац игуман Јосиф Комленовић 20. јуна 1755.

У вријеме када је градња Велике цркве била приведена крају, усредсредило се манастирско братство на израду иконостаса. Ангажован је свештеник из Бијелог Поља, Симеон Лазовић и братство је, заступано по архимандриту Инокентију склопило са овим живописцем уговор 2. јула 1795. године. Поп Симеон и његов син Алексије, обавезани су да вјерно и добро, са свом вољом душевном и тјелесном потрудити се без свакога лицјемјерија што најбоље узмогну и најљепше узнаду, које ће бити: добро, твердо, лијепо, и нерушимо, то јест преграду алити темпло, между олтарем и церквију, су троје двери, и прочаја, како је основато, и истајадурато, висина и ширина, от тораце до верх креста, а ширина од зида до зида внутрене. Облега се речени поп Симеон што гоћуже најљевше, и тверђе, да ће се потрудити, калурами, цвјетовами, образами позлатми, испунити утвердити и позлатити, како ће бити за украшеније, и видјеније, ради прослављенија Бога и пресвјетого Успенија Божија матере. А монастир да му има добавити от Венеције злато, разлике колуре, и прочаја на своје спензе. Толико поп Симеон да има свој алат који му потребује, и твердо се објештава да ће с помоћи Бога и дјеве Богородице, све испунити лијепо, и твердо: темпло и образе, и међу двери;више апостоле, празднике, пророке и прочаја...

Манастир се обавезао да исплати попу Симеону 472 млетачка талијера. Исплата је текла у ратама.

Овај иконостас припада типу високих иконостаса који су се у 18. вијеку развили на подручју Карловачке митрополије. Акад. Дејан Медаковић истиче да су путеви наметања оваквог типа иконостаса текли са Свете Горе, преко Грчке, Албаније, Македоније, у унутрашњост Балкана. Поп Симеон, сликар великог искуства припадао је живописцима са традиционалним схватањима а и његова клијентела га је несумњиво управљала ка примјени старинских облика.

Рукописне књиге

Манастир је надалеко познат и по својој библиотеци која је заиста дио његове бурне историје. Настајала је савинска библиотека и путем поклона знаменитих и непознатих Срба, путем откупа по далекоме свијету у великим екскурзијама њених калуђера који су сакупљали помоћ за градњу Велике цркве. На тај начин велики и важни дио библиотеке настајао је и растао уз градњу цркве.

Иако је инвентар ове библиотеке већ даван, најпотпуније од стране покојнога Димитрија Богдановића, ми смо ријешени поновити га, онако како га је он дао, уз веома мале допуне у правцу указивања на рукописне књиге које могу бити интересантне првенствено Бокељима. Инвентар желимо поновити из разлога што су све монографије манастира већ постале недоступне широј публици.

1. Четворојеванђеље из треће четвртине 14. вијека

2. Четворојеванђеље, око 1375. године. Носи запис на л. 251 о прилогу јеванђеља владики Симеону који датира из 18. вијека. Могуће је да се ради о преосвећеном Симеону Кончаревићу.

3. Октоих са краја 15. вијека.

4. Октоих из треће четвртине 16. вијека.

5. Октоих из 1509. године. Ова књига је настала у манастиру Тврдош од јеромонаха Марка Требињца и јеромонаха Марка Пивца, по налогу епископа Висариона. Пренијета из Тврдоша у Савину у вријеме преласка владике захумског Саватија.

6. Архијерејски служабник са краја 16. вијека. Носи записе из манастира Тврдош из 1618, на л. 62; 1681 (херетунија владике Симеона) и 1683 (владике захумског Саватија) на л. 3–7.

7. Архијерејски служабник око 1675. године. Носи један новији запис из манастира Савина из 1836. године.

8. Требник из друге четвртине 16. вијека.

9. Требник из треће четвртине 16. вијека, треће четвртине 17. и почетка 18. вијека. Носи занимљиви натпис власника књиге митрополита захумског Саватија ''отачаством от Пиве, а постригом манастира Требиња'', из 1704., као и један запис о великој глади 1717.

10. Требник, око 1575. Запис на корицама да је то књига манастира Требиње.

11. Акатисник из последње четвртине 16. вијека.

12. Каноник, око 1635. Носи записе из Тврдоша из 17. вијека.

13. Ирмологија из последње четвртине 17. вијека. Носи биљешку владике бококоторског Герасима Петрановића.

14. Типик јерусалимски из 1674. Носи биљешку епис. Герасима о куповини књиге од насљедника фамилије Накићеновић из Кута.

15. Крмчија из средине 16. вијека. Носи записе о земљотресу 1568. године, власника митрополита херцеговачког Силвестра, биљешке Нектарија Љубибратића из средине 18. вијека.

16. Хронограф требињски из 1654. Носи запис о обнављању књиге 1746. године трошком оца Симеона Марковића као и биљешку архимандрита Нектарија из 1761.

17. Тумачење псалама из средине 17. вијека. И ова књига је припадала манастиру Тврдош.

18. Тумачење Матеја са почетка 15. вијека. Носи потпис Михаила Владиславића.

19. Синаксари триода из 1562.

20. Панагирик из последње четвртине 16. вијека. Носи запис из Тврдоша из 1662. године.

21. Шестодневник Никона Јерусалимца из 1440. године.

22. Зборник, око 1418. Повез је обнаваљан почетком 18. вијека.

23. Зборник са краја 16. вијека.

24. Зборник са почетка 17. вијека.

25. Зборник из средине 16. вијека. Изузетно важни запис на л. 329., да је Саватије Требињац, родом из жупе Пиве, касније митрополит захумски, прочитао књигу 1679., и поново у манастиру Савина 1682.

26. Зборник из средине 17. вијека. Према биљешци епис. Герасима Петрановића, књига је купљена у Котору од Ђ. Срдића.

27. Зборник са почетка 17. вијека. Биљешка о куповини књиге 1622. од јеромоаха Илариона Хиландарског од ђакона Михаила у Светој Гори и прилагању књиге манастиру Тврдош.

28. Лествица из 1688. Она носи познати запис о боју на царевом лазу из 1712. године.

29. Зборник апокрифа са конца 14. вијека.

30. Зборник апокрифа из друге четвртине 18. вијека.

31. Зборник апокрифа. Носи биљешке из 1754. о упокојењу савинског игумана Арсенија Милутиновића са кратком биографијом.

32. Апокрифни молитвеник из 18. до 19. вијека.

33. Мали катихизис из 1786. године.

34. Општи лист манастира Тврдош. Ово је заправо Тврдошко–савински Општи лист за уписивање имена светитеља, владара и православних хришћана. Ова књига садржи велики број фамилијарних читуља приложника манастиру Тврдош и манастиру Савина и она је најбољи симбол јединства и органске везаности два српска старохерцеговачка манастира. Читуље су сабране од фамилија са веома широког простора, у територијалном распрострањењу, са читавог динарског била. Обухваћена су готово сва требињска села и многа села са подручја Драчевице. Књига представља важан извор за историју Српске Православне Цркве јер пружа имена свештеника и калуђера о којима смо иначе изгубили сваки други траг.

35. Либро од вјенчаних манастира Савина, са уписима вјенчаних од 1773. до 1847. године.

36. Читуље савинске. То су мале фамилијарне читуље из 18. и са почетка 19. вијека, начињене на пресавијеним листовима у корицама од нешто дебљег картона са народном орнаментиком. Најстарија датирана читуља је свакако она из 1758. коју преписа ђакон Стефан Аврамовић. Важан и посве незаобилазан извор за историју Цркве у Боки, али и родовске и братственичке историје новских фамилија.

37. Синодик манастира Савина из 1762. године. Ову је књигу купио у Русији многозаслужни отац Симеон Марковић.

40. Либро от Гербља – описаније читуљах от мјеста Гербља, из 18. вијека. Многобројне фамилијарне читуље Грбљана које су углавном датоване у вријеме градње велике савинске цркве, највјероватније поводом прилога за градњу. Књигу је објавио др г. Комар са фотографијама и преводом.

41. Поменик луштички из 18. вијека. То је збирка читуља предјела Луштице са упадљивом концентрацијом читуља у вријеме градње Велике цркве што свакако наводи на помисао да су у питању прилози градњи цркве. Књигу је објавио др Г. Комар са фотографијама и преводом.

42. Збирка фамилијарних читуља предјела Кртоли.

Значајне ћирилске исправе манастира

1. Хрисовуљ из 14. вијека којим цар Стефан Урош дарива манастиру Милешеви храм Св. Николе у Хвосну. Преписао и научно обрадио Мстислав Шахматов 1939. године. Препис се чува у Савини. Оригинала нема.

2. Повеља из 14. вијека којом цар Стефан Урош потврђује повељу цара Стефана Душана и одређује да се дубровачки данак јерусалимском храму Св. Архангела Михаила и манастиру Хиландар, уколико би престало давање јерусалимском храму даје Хиландару. Оригинала нема.

3. Повеља из 15. вијека којом деспот Стефан Високи поклања манастиру Милешева пет села у Моравицама. Оригинала нема.

4. Окружница Павлова манастира у Светој гори из 17. вијека.

5. Окружница манастира Савина из 1695. године за обнову манастира.

6. Писмо савинског игумана Арсенија Нектарију Зотовићу из 1695.

7. Писмо Михаила Федоровића из 17. вијека.

8. Повеља дата у Трговишту, у Молдавији, 1646. године, којом Јон Матеј Бесараб даје манастиру Требињу у српској земљи сваке године по 1800 аспри.

9. Повеља дата у Букурешту 1702. године којом Јон Константин Бесараб одређује требињском манастиру сваке треће године по 7000 пенеза или по 45 талира.

10. Писмо славонског епископа Стефана из 1701. године митрополиту херцеговачком Нектарију Зотовићу да може просити за обнову манастира Требиња.

11. Наредба провидура Данијела Долфина из 1695.

12. Уговор сестара Кувељић и манастира Савина из 1702. године.

13. Уговор о залогу земље браће Магазиновић и Јована Вујновића из 1704. године. .

14. Препис из Бадоеровог катастра о посједима манастира у Каменом и Мокринама. Није датиран.

15. Уговор Петка Терзића из Савине и проигумана Гаврила из 1714. године.

16. Препис на српски дуждевог одобрења за оснивање Топаљске општине из 1718. године.

17. Потврда о пријему оставштине владике Герасима (Рупића) манастиру Пива из 1723. године.

18. Потврда о позајмици Радула Митрова Мискина из Новога код капетана Николе Дамјановића из 1723. године.

19. Уговор Драгутина и Ника Магазиновића с Топле и манастира Савина из 1725. године.

20. Писмо игумана Леонтија Рајовића преводиоцу Пијеру Фонтани из 1725. године.

21. Дукал о додјељивању земље у Драчеву (Попово поље) Стефану Љубибратићу и манастиру Савина из 1727. године.

22. Дукал о додјељивању земље у Драчеву Стефану Љубибратићу из 1727. године.

23. Опорука Горде Мариновић из Сушћепана из 1731. године.

24. Потврда о позајмици новца за потребе далматинских манастира Крка, Крупа и Драговић од манастира Савина, Топаљске и Рисанске комунитади из 1745. године.

25. Писмо Марка Мирковића из Млетака игуману Арсенију из 1746. године.

26. Потврда Пијера Фонтане из 1746. године.

27. Писмо Марка Мирковића из Млетака игуману Арсенију из 1747. године.

28. Писмо Марка Мирковића игуману Арсенију из 1747. године.

29. Нота од дужника покојног оца Панкратије из 1748. године.

30. Опорука Ђура Симова Станића из 1751. године.

31. Писмо игумана манастира Житомислић из 1751. године.

32. Опорука Оца Луке Лучића, сабрата манастира Савина из 1757. године.

33. Проглас провидура Франческа Диједа из 1759. године.

34. Писмо Марка Мирковића оцу Теодору Константиновићу из 1759. године.

35. Писмо грбаљског кнеза Ника Тујковића оцу Нектарију (Љубибратићу) из 1760. године.

36. Хипотека на бутигу Мата Мирковића из Србине из 1763. године.

37. Потврда о примитку новца коју издаје Григорије Павковић прокуратор цркве Светога Сергија и Вакха у Подима из 1763. године.

38. Потврда гаврила Косића из 1763. године.

39. Потврда Николе Озринића и Јована Бијелова из Горњих сасовића из 1763. године.

40. Потврда о измирењу кујетанције Јова Радонића са Пода из 1763. године.

41. Попис непокретне имовине манастира Савина из 1773. године.

42. Пуномоћ и потврда о мјесту боравка оца Инокентија (Дабовића) за пут у Угарску из 1773. године.

43. Наредба провидура Лоренца Балбија издата манастиру Савина из 1775. године.

44. Одлука о упућивању оца Данила (Јоанорајовића) и Никанора (Богетића) у Млетке из 1775. године.

45. Стима на земљи Ђорђа Кнежевића у Мокринама из 1776. године.

46. Препис писма заступницима покојнога Сима Милутинова Томашевића из 1778. године.

47. Одлука о уласку у посјед и добра која је манастиру завјештао покојни капетан Симо Милутинов Томашевић из 1778. године.

48. Препорука манастира за кандидата за архијереја архимандрита Леонтија (Аврамовића). Није датирана.

49. Пресуда у спору Јова Перова Косића с једне стране и Ђура и Миха Тодорова Косића с друге стране из 1778. године.

50. Попис робе у бутиги Јова покојног Пера Косића из 1778. године.

51. Стима од робе у бутиги Мојсија Магазиновића и Јова Косанчића из 1779. године.

52. Молба игумана манастира Дуљево за куповину једнога звона.

53. Опорука серзента Томице Вуковића из Требесина којом завјештава кућу у Котору манастиру Савина из 1780. године.

54. Потврда о смрти Андрије Пивљанина из Пода из 1780. године.

55. Дозвола за пут јеромонаху Инокентију (Дабовићу) из 1780. године.

56. Фед од баштине Андрије Пивљанина са Пода из 1780. године.

57. Опорука Марије жене покојнога Јована Косића из 1780. године.

58. Наредба провидура Данијела Барбара из 1781. године.

59. Потврда о дугу Топаљске општине манастиру Савина из 1788. године.

60. Писмо савинског игумана Марку Мирковићу у Млетке из 1790. године.

61. Писмо митрополита Петра Првог Петровића капетану Раду Стијепчићу у Камено о рукоположењу Александра Аврамовића из Требесина из 1790. године.

62. Потврда о измирењу дуга кнеза Марка Стратиновића из 1791. године.

63. Попис баштина манастира Савина из друге половине 18. вијека.

64. Писмо митрополита Петра Првог Петровића капетану Нику Љешковићу из Луштице из 1802. године.

65. Синђелија митрополита Петра Првог Петровића издата Софронију Ђучићу из 1804. године.

66. Писмо истога митрополита из 1809. године.

67. Писмо истога митрополита из 1816. године.

Ризница и музеј манастира Савина

Савинска ризница је надалеко позната. Треба далеко ићи у континентални предио па да се дође до манастира који чувају толико благо. Она садржи предмете који потичу из манастира Милешева, предмете донешене из Тврдоша и оне који су настајали и куповани од савинског братства у 18. вијеку.

Најприје, овдје се чувају старе иконе које припадају домаћем стваралаштву фамилије Рафаиловића Димитријевића, ту су затим иконе које припадају грчко–левантинском иконописачком кругу, оне рускога поријекла из периода када су савински калуђери ходили по Русији, и коначно, иконе из касновизантијске епохе доношене од новских и бокешких помораца.

Од осталих предмета високе умјетничке вриједности поменућемо мали крст са иконостаса у малој савинској цркви, рад сликара Рафаиловића из 18. вијека; кристални крст Светог Саве Српског из 13. вијека; ручни крст јеромонаха Георгија Савинца скован 1786. ; два требињска крста, један ручни и један престони из 17. вијека, свакако донешена из Тврдоша; кивот из Тврдоша из 1615. године; и једну фину петохљебницу из 17. вијека.

Закључна разматрања

Светоуспенски манастир Савина у Мељинама чува у своме имену успомену на долазак Светога Саве Архиепископа српског у Боку. Свети Сава је на Михољској Превлаци засновао сједиште зетске епископије, али је, тако каже предање, својом светом ногом стао на Луштицу, осветио цркву Светог Оца Николаја, а онда, опкорачивши залив, свакако из древне луке Росе, стао на Богородичин камен на Савини и стару српску тврђу пођанску. Свакако, Свети Сава је овдје посјетио већ стојеће цркве које са великом пажњом тек треба истраживати. Искуство у Тврдошу гдје је предање о заснивању манастира у доба Константина, готово нашло своју археолошку потврду.

Српски босански владари су поклонили пажњу манастиру и живопис старе манастирске цркве се везује уз сликара Ловра који је делао у вријеме Старога Херцега. Увијек треба мислити на чињеницу да је Херцег Стефан резидирао у Новоме гдје је скончао и опоруку написао. Гдје је сахрањен господар Херцеговине? Свакако у некој цркви коју је сам подигао. Овај човјек, који је имао наопаку природу, био је познат као градитељ. Шта је иза себе оставио овај српско–православни владар? Постоје индиције које се не могу забацивати о градњи велике цркве Светога Архангела Михаила на данашњем Горњем градском тргу у Старом граду. И у доба насљедника Старог Херцега, грађена је и ограђена једна црква у Старом граду, са вјероватном локацијом крај данашње парохијалне римокатоличке цркве Светога Јеронима, чија је градња започета 1687. Стара црква Светога Стефана коју је Дубровачка република подигла на дар Херцегу Влатку, започета је 1473. године.

Једно од занимљивих питања на које тек треба одговорити је питање коначног тумачења неких докумената која смо овдје објавили. Најприје, документа који открива намјере управе Топаљске комунитади да крај цркве Св. Јеронима добије плац за градњу. Нашу пажњу су окупирале двије ствари: прво, чињеница да је у часу када су Топљани затражили плац овдје стајало гробље (Гдје је нестало и када је затрпано?) и друго: наоко посве истргнуто из контекста писма гвардијанима и туторима цркве Св. Јеронима захтјев да нико не угрожава нашу свету цркву? Такви захтјеви се исписују само у поводу конкретних пријетњи конкретној цркви или у случају када се српска заједница обраћала високим инстанцама у Републици за заштиту читаве имовине. Уколико се питамо да ли је стајала могућност да нека стара црква на тргу није била уништена, него сачувана и из доба босанске државе у Драчевици, а можда стајала и као рушевина, ваља се подсјетити документа сачуваног у Савини гдје висока судска инстанца у Републици налаже заступницима цркве Св. Јеронима да прикажу своје обавезе према неком уговору из 1605. године. У овоме документу стоји да представља копију (препис) од феди манастирске, дакле манастирског уговора.

Бројни вриједни радови, начињени о историји манастира, међу којима ипак желимо издвојити рад Младена Црногорчевића, Ивана Ђурића и Дејана Медаковића, нису се бавили свим сачуваним документима. Ова примједба свакако отпада у случају М. Црногорчевића, јер је он истраживао у вријеме аустроугарске окупације Боке, а општински архив који је чувао документацију из времена Млетачке републике, није му био доступан. Други аутори вриједних дјела о Савини нису истраживали у Архиву града Херцег–Новог. Осим тога нису обухваћена сва докумената која се чувају у самој Савини.

Ми смо дужни овдје истаћи да је велики дио манастирске архиве покраден. Нарочито је интересантно да недостају докумената са конца 17. вијека, која би могла освјетлили вријеме у којем је започета велика обнова запуштеног манастира у вријеме доласка тврдошких калуђера.

Постоје снажне и потпуно јасне везе Савине са другим једним новским манастиром који своје архивско утемељење има у старој Коренровој земљишној књизи Херцег–Новога из 1690. године. То је манастир Потпланина у Ратишевини који је 1690. године имао тринаест калуђера и посједе у Суторини и Мељинама. Познато је да је у Суторини стајао стари манастир код села Лучићи (Здоци) које представља старо средњовјековно насеље у Драчевици, који је, попут савинског манастира стајао запуштен. На тај начин се наговјештава дубља старост манастира Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини, јер он не само да је 1690. године фигурирао као ординарни манастир, већ је, највјероватније, запуштени савински манастир улазио у посјед јединог у томе часу живог манастира у Ратишевини. На тај начин ми истичемо обновитељски карактер акције подизања Савине чији су носиоци свакако тврдошки калуђери. Да ли су они овдје, или само у Ратишевини, затекли неко братство, то не знамо, али постоји озбиљна могућност да јесу, јер се у земљишној књизи из 1690., уписују калуђери у оквиру савинског посједа манастира.

Један од докумената који је од капиталне важности за историју манастира, који раније није изучаван од истраживача је уговор оца Симеона, највјероватније презименом Троповић, са сестрама Анђом и Јаном Кувелић. У питању презимена овога савинског старјешине из 1703., постоји мала дилема јер је документ управо на мјесту гдје је исписано презиме иструлио: Тро... вић. Троповићи су стара свештеничка кућа из Пресјеке у Кутима, али се у фамилијарном предању, онако како га је забиљежио кућански свештеник Саво Накићеновић, поткрала крупна грешка, па је утврђено да Троповићи у Куте стижу 1751. године. Већ попис становништба Кута из прве године Топаљске комунитади, 1719., укључује Троповиће. Они су у 18. вијеку стајали и у Кутима и у Топлој. Када је, Јосиф Троповић концем 18. вијека постао топаљски парох, а касније учитељ владике Рада у манастиру Савина, он се можда вратио на мјесто свога предшаственика Троповића. Свакако, ваља одговорити на питање ко је тврдошки игуман Симеон, уписан послије игумана Саватија.

Савина је запустјела у рату и у рату је започета њена обнова. Данас је чувени чардак владике Саватија Љубибратића потпуно уништен. Из њега је, по прилици, владика руководио обновом. Савина је сигурно у прошлости чувала далеко већи број докумената који су припадали манастиру Тврдош и захумској епископији. Јер тврдошки калуђери сигурно нису пропустили да спасу своје покретно и лако преносиво благо, онако како су бринули о књигама или црквеним сасудима, или дверима свога манастира. Оно што нас нарочито брине је чињеница да недостаје готово читава архива митрополије за Боку и Далмацију која је морала бити врло обимна. У Топлој је било смјештено сједиште овога црквеног подручја. Више је докумената који се односе на послове ове митрополије у Далмацији штампао Н. Милаш у Православној Далмацији пронашавши их у Задру, него што данас ми имамо у самом средишту митрополије у којем сједе двојица митрополита Саватије и Стефан, равно 28 година.

Савина чува два јако важна докумената која освјетљавају став регионалних млетачких власти према питању које је активирао задарски надбискуп Вићентије у покушају протјеривања митрополита Стефана. Стефан је све до 1727. боравио у Савини, боравио је током двадесетих година, добијао земљу у селу Драчево у Попову, он је одавде, из Савине, управљао црквом у ванредним приликама које су током послије 1722. године погодиле Српску Православну Цркву. Ми знамо да је владика Стефан уживао велику популарност у народу. То је и био разлог за прогон. Са презентацијом ових листина, добија и Савина другу улогу у овим догађајима који су обиљежили историју Цркве у Боки и Далмацији у 18. вијеку. Учиниће ови догађаји надбискупа Вићентија најупорнијим прогонитељем Православља у нововјековној историји Православне цркве на обали Јадрана, а митрополита Стефана најпрогоњенијим српским епископом. Осим тога, овај сукоб, који је и те како грађен у подлози коју је у домену правничке и теолошке доктрине римокатоличке цркве и Републике Св. Марка продубљавао Вићентије Змајевић, постаће илустрација цјелокупне историје сукоба двају цркава на обали Јадрана кроз многе вјекове. Управо је Савина са њеним окружењем пружила у тим данима најсигурнији стан и уточиште владици Стефану. Овај многозаслужни епископ задобио је недопустиво мало простора у новоме прегледу биографија српских јерарха владике шумадијског Саве. То треба исправити.

Савина и њени монаси су у цијелом православном бокешком и далматинском свијету уживали велики углед. Када су се зачеле расправе о насљеднику прогнаног владике Стефана, на прво мјесто је истакнут савински кандидат Леонтије (Аврамовић) који је потекао из Требиња и требесињске фамилије Аврамовића која је дала огромни број свештеника и калуђера, па и шест калуђерица. Противљење Вићентија Змајевића и римокатоличке цркве најбоље говори и политичкој и вјерској оријентацији архимандрита Леонтија који је био блиски сарадник владике Стефана и који је са њим путовао у Београд 1725. године, када је владика одлазио патријарху на разговор о прогону и одржању Цркве. На жалост детаље тога разговора немамо сачуване.

Савина је у првој половици 18. вијека развила пуну дјелатност српског манастира окренутог широкоме свијету и са одлучним искорачивањем према Свијету, онако како је то вријеме налагало. Није Савина 18. вијека била затворени манастир, већ живо тијело, живи и ефикасни инструменат своје општине и свога народа, а ето и васколике Боке и Далмације у часу велике пријетње. Вићентије Змајевић се надао да ће са прогоном популарног митрополита постићи већи циљ: придобијање свештенства за Унију. Српска Православна Црква је у томе часу показала да је заиста њен народ заправо Црква и да удаљавање епископа не може донијети никакав резултат. Уосталом и епископ је када говоримо о владикама Саватију и Стефану најбољи репрезент српског народа потекавши из једне од најугледнијих, ако не и најугледније хумско–требињске фамилије чији је загранак Руђића стајао у Пиви, а сигурни трагови средњевјековног бивствовања једног њеног дијела леже и у бокешком и драчевићком селу Мојдеж (Миокусовићи).

Савина је током читавог 18. вијека главна тачка отпора туђинским властима и римокатоличким црквеним властима Далмације на чијем челу је ипак стајао покатоличени Његуш–Змајевић.

Толика снага не би се могла концентрисати у овоме средишту Цркве да није Савина била многоструким и готово недокучивим везама била везана уз своју српску општину која је уживала високу самосталност и знатну економску снагу. У другој половини 18. вијека новско поморство је у броју бродова је надмашило све чиме су располагали Котор и Пераст заједно. Наравно, то не би било довољно, и ми смо сигурни да су овдје у овој спрези Савине и Топаљске комунитади одлучивали и други разлози и темељи, а то је сродничка везаност најизложенијих манастирских прегалаца са кључним фамилијама Новога и Топле, као средишта комунитади. Веома значајне и утицајне породице уписане су у Нотама од соли државе Новске и у Топлој и у Савини. За нас су данас те везе често недоказиве и само наговјештене. Такав је случај са родом Магазиновића у Топлој од којега је и топаљски капетан Симо Милутинов Томашевић–Магазиновић, главни прегалац у градњи саборне цркве у Топлој, а велики ктитор Савине, и савинске фамилије Томашевића, или топаљских и савинских Војновића. Сви велики савински игумани израстали су на јаким темељима својих фамилија које су од старина биле свештеничког усмјерења (Леонтије Аврамовић) или су носиле значај главарских и кнежевских фамилија (Данило Рајовић), па макар и у побочним загранцима. Уосталом, такав је случај и са самим владиком Саватијем и његовим насљедником Стефаном. У Новоме, у 18. вијеку, стајало је то као неко неписано правило да се за велике улоге бирају они који су утемељени у аутохтоним српско херцеговачким родовима. Топла је учинила озбиљне и нимало дипломатске искораке средином 18. вијека, када је усљедио покушај да јој се намећу владике са стране.

Савину је очигледно пратила историјска улога мисионарског средишта православља на бокешкој обали Јадрана, а она је израсла из цијела народа. Њено је ктиторство кроз сву записану историју искључиво колективно. Она је дјело братственичко, народно, топаљско и бокешко, али и далматинско! Њена скривена историјска мисија је у себи носила снагу окупљања народа и њој је народ увијек враћао сјећајући се свога манастира и у Боки и у далеком свијету. Због тога је она неуништива. Вјероватно је да је за вријеме Млетака учињен неки покушај или притисак на савинско братство, јер је у народу чувано предање о спремности неке млетачке галије да топовима руши манастир, па се чак помињало име капетана Ђермана. Савинска икона Пресвете Богородице одбрани манастир.

Када се посматра развојни ток Српске Православне Цркве у Драчевици, види се неколико обновитељских и градитељских замаха. Један велики напор изискивала је градња саборне цркве у Топлој Светога Вознесења Христова. Села су имала своје цркве. Показује то и њихова архитектура и сачувана документа. Али, обновљена Топла тражила је учвршћивање Цркве у Драчевици јер бијаху то, послије Морејског рата, велика врата Херцеговине. Овдје је она изнова изашла на море и нашла шансу за излазак у Средишњи свијет, који је представљао искључиви простор живе и свеукупне историје, биљежених мијена и узмаха. Српски предводници су тачно знали куда иду и какву шансу траже за свој народ. Три стотине година биљежене историје Горње Боке показују неколико ствари: херцеговачке владике су делали са јасним циљем и послањем, поповски главари нису могли бити вођени себичним разлозима. Стара Херцеговина се окупљала у својој високој тачки и у њој је концентрисала своје културно благо и наслијеђе, јер бијаше та тачка заклонита и сигурна, бијаше обиљежена Српством и Православљем, бијаше морем осољен камен Богородичин и камен светосавски и, не мање важно, државотворни. Овдје у Боки су се зачињале старе српске државе и одувјек је Бока лежала у средини, у средишту српске древности и српске државности.

Оно што је Топаљска општина у профаној историји и приносу цјелокупној српској историји 18. вијека, то је Савина у историји Цркве. И једно и друго настајало је и живјело и учвршћивало се практично истовремено, и једно и друго изнијели су исти прегаоци понесени послањем које су уливали свети каменови предака које су ови људи, још увијек, познавали и препознавали и на овим биљезима српске земље градили своја ''општа ђела'' и ''грађе'' у јасној представи о временима која долазе.

У српскоме народу мора манастир Савина продужити своју историјску улогу саборишта и зборишта, мора подсјећати на своје великане и своје жртве, мора изнова трагати за собом, за својим скривеним исходиштима, мора изнова дотаћи остале српске манастире са којима је у тешка времена градила везе. Да би се опет, ако затреба, одбранила сабирањем снаге свих упоришних тачака Православља од Крупе, Крке и Драговића до сјајног Атоса и по свој ширини српске земље. Само ће таква Савина потопити галију Ђерманову.

Литература

1. Србско–далматински магазин за љето 1839, с. 134–135. Ово је текст истраживача српских докумената Ђорђа Николајевића којим је дао опис неколике манастирске књиге

2. Србско–далматински магазин за љето 1852 и 1853. г. XVII, Беч, 1856, с. 119–120. Ово је текст Герасима Петрановића. Он је у тексту Љетопис православне цркве у Далмацији, пружио основне податке о манастиру уз непотпуни списак манастирских старјешина.

3. Гидеон Јуришић, Рукописне књиге у манастиру Савини, Србско–далматински магазин, књ. XXVII, Задар, 1868, с. 165. Ово је био високообразовани савински калуђер.

4. Младен Црногорчевић, Натписи и записи манастира Савине, Шематизам православне епархије Бококоторске, дубровачке и спичанске за г. 1895, Дубровник, 1895, с. 34–37.

5. Т. К. Поповић, Манастир Савина, Голуб, В, бр. 6, 1883, с. 92, 93.

6. Епис. Никанор Ружичић, Манастир Пресвете Богородице на Савини, Старинар, XI, књ. 1 и 2, Београд, 1894, с. 100–128. Мало је дато о историји манастира.

7. Младен Црногорчевић, Манастир Савина у Боци Которској, Весник српске цркве, Београд, 1901. Прва значајна и детаљна монографија манастира.

8. Ђорђе Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске, Споменик, СКА, XXVIII, Београд, 1895.

9. Поп Саво Накићеновић, Бока, Антропогеографска студија, Етнографски зборник СКА, књ. XX, Београд, 1913.

10. Петар Шеровић, Два бисера Боке, Савина и Госпа од Шкрпјела, Наш морнар, 5/1932, с. 50–55.

11. Војислав Ј. Ђурић, Манастир Савина, Бока, књ. 5, Херцег–Нови, 1973.

12. Душанка Сијерковић Мошков, Манастир Савина – велика црква, Бока, 6 -7, Херцег–Нови, 1975, с. 125–152.

13. Дејан Медаковић, Манастир Савина – велика црква, ризница, рукописи, Филозофски факултет у Београду . Институт за историју умјетности, монографије 6, Београд, 1978.

14. Горан Комар, Ћирилска докумената млетачког архива у Херцег–Новоме и ћирилска документа манастира Савина – 18. вијек, Музеј Херцеговине Требиње, Херцег–Нови, 1998. У збирци ћирилских докумената штампана су савинска докумената у цјелости, у транскрипцији, као и докумената која леже у Архиву града Херцег–Новог.

15. Горан Комар, Кртољске исправе (Архива породице Костић из Кртола у Боки Которској) – Ћирилична документа из XVII, XVIII, XIX вијека, Херцег–Нови, 1999. У appendix-u: збирке ћирилских докумената из архиве породице Костић из Кртола, пружена нека значајна документа манастира Савина, у цјелости, и у транскрипцији.

16. Горан Комар, Поменик луштички, Манастир Савина, Херцег–Нови, 2000. Ово је збирка читуља предјела Луштица из 18. и почетка 19. вијека. Пружена фотографски и у преводу.

17. Горан Комар, Либро от Гербља – Описаније читуљах от мјеста Гербља, ИКП Никола Пашић и Српско вијеће Боке Которске, Београд, 2000.

18. Горан Комар, Требесин – село у Боки Которској (оглед о миграцији) – рад у рукопису.

Неколико напомена о изабраном поступку

У зиму 1999. године, високопреподобни архимандрит савински о. Јустин (Тасић) предложио ми је да начиним једно монографско дјело из историје Светоуспенског манастира Савина. У том тренутку располагао сам једним доста опширним и детаљним рукописом који излаже историју Српске Православне Цркве у Херцег–Новоме од давнине до пада Венеције. Већ је приликом рада на томе већем рукопису уочено да је у ранијим, иначе веома вриједним радовима о Савини, учињен један необични пропуст: заобилажење документације која се односи на овај манастир а која лежи у Архиву града Херцег–Новога. Општинску архиву наравно није могао изучавати Младен Црногорчевић, аутор прве научне монографије манастира, али истраживачи друге половице 20. вијека, свакако јесу. Осим тога, пажњу ми је привукло заобилажење важних савинских докумената из манастирске архиве за стотину година истраживања манастирске историје. Некако су свима измицала иста документа. Дакле, у погледу захватања у расположиву грађу досадашњих истраживача, постојао је простор и оправдање за ново изношење манастирске историје.

Опредјељење за пружање цјеловитих рукописа савинских листина дошло је од мојега чврстог увјерења да ову документацију увијек треба уграђивати у историје наших мјеста и манастира како би се заинтересованом читаоцу, којему и управљамо своја дјела, пружила могућност да ослушне унутрашњи говор средине чију историју причамо. Одвећ често стварана су монографска дјела о нашим насељима и манастирима оптерећена искључивошћу интерпретаторског приступа истраживача. Дакако, документа су се морала коментарисати, ови су коментари уграђени у нит казивања историје манастира. Уколико би поступили другачије, изгледало би то као градња куће без темеља. Најприје, чак, и у односу на читаоца. Стара новска и манастирска документа некада носе печат старине препуна архаичних израза и обиљежена двојезичношћу чине тешкоће сваком истраживачу. Ми бокешкој публици пружамо могућност да сама, цијенећи блискост њенога аутохтонох становништва са језиком ових исправа, и сама докучи смисао неких запретенијих докумената и њихове тананије поруке исписиване ''између редова''.

Друго што желимо нагласити је опредјељење за пружање једне интерпретације тврдошко–савинске историјске мисије која ће бити ослобођена политичко–идеолошких стега и оквира који су, могуће, оптрећивали поратне истраживаче. Ова је књига, ипак, најприје намјењена српској омладини.

Овим дјелом жељели смо отворити и нека занимљива питања из савинске дубље прошлости јер понуђена документа из два архива заиста носе у себи одјеке дубље старине. Уколико се нешто важно могло наговјестити, па макар се и не могло до краја освјетлити, ми смо настојали дати смјернице.

На крају желим истаћи заслугу уваженог архимандрита Јустина, старјешине манастира Савина, чије је управљање Савином дошло на измаку једног очигледног тристагодишњег животног циклуса ове светиње. Њен почетак, концем 17. вијека, обиљежила је обнова. Завршетак једног животног круга манастира опет обиљежава обнова, и манастира и његовог града и свеколике Цркве у његовом граду. Савина опет у томе процесу узима своје природно мјесто свједочећи истину коју смо у протеклој деценији могли познати: српско калуђерство је онај ослони камен који ће спровести црквено–народну мисију у напаћеном српском народу изнуреном дугачком туђинском владавином.

Закључујемо овај рукопис у часу када нови унијатски насртај на Српску Православну Цркву у Црној Гори достиже веома опасни ниво и обим, али, у увјерењу да ће тврди православни насип приморски одољети свим искушењима као што је одолијевао кроз сва времена.

// Пројекат Растко - Бока / Духовност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.