|
|
Vitomir
R. Vuletić
Predgovor
književnom opusu
Petra Kočića
Postalo je već legenda kako je jedan Kočićev predak u stara turska vremena, u oštroj borbi protiv ukmećivanja, stajao jednog dana bez glave kao ukopan u zemlju, dok mu je iz vratnih žila šibala u mlazevima vrela krv i prskala po begovskom čardaku. U toj istinitoj legendi ima čudne simbolike. Čitav Kočićev život od rođenja do smrti nije ništa drugo do grčeviti nastavak borbe predaka.
Rodio se jednog junskog dana 1877. godine, godinu dana uoči Berlinskog kongresa koji je Bosnu i Hercegovinu dao na upravu Austriji na trideset godina. Rodio se na Zmijanju u Bosanskoj krajini, u onom herojskom kraju koji nikad nije bio pod kmetstvom. Bilo mu je dve godine kad je izgubio mater. Kočićev otac, sveštenik Jovan, iz duboke žalosti sa ženom, napustio je kuću i decu, otišao u manastir Gomionicu i postao monah Gerasim.
Iz baba-Vidine škole kraj ovaca i goveda krenuo je Kočić po očevoj želji u manastir Gomionicu da uči čitati i pisati kod polupismenih, bistrih i rodoljubivih kaluđera. U manastiru je završio dva razreda osnovne škole (više ih nije tamo ni bilo). Ostala dva učio je u Banjaluci. Po završetku osnovne škole 1891. godine Kočić je po očevoj želji krenuo u gimnaziju u Sarajevo. Otac je sanjao o tome da mu stariji sin postane sveštenik i da time nastavi porodičnu tradiciju, ali Kočićeva priroda borca nagoveštavala je da se očevi snovi neće ispuniti.
Posle sudara sa školskim vlastima Kočić je 1895. godine prešao u Beograd. Tamo je iste godine završio četvrti razred gimnazije i upisao se u peti. Gimnaziju je završio u junu 1899. godine i otišao prvi put posle nekoliko godina u svoju Krajinu. U jesen je otišao u Beč da studira slavistiku kod čuvenog profesora Jagića. U Beču Kočić ulazi u krug studenata Bosanaca i počinje da se bavi literaturom i nacionalnom borbom. U kružoku Pavla Lagarića napisao je Kocić svoje prve radove.
Prva zbirka njegovih pripovedaka pod naslovom S planine i ispod planine pojavila se u Sremskim Karlovcima 1902. godine. Ovom zbirkom u srpsku književnost ušao je pisac "od talenta, od stvarnog i originalnog talenta". Dve godine kasnije pojavljuje se druga zbirka koju Kočić posvećuje "uspomeni genija Đure Jakšića". Najznačajnija novina ove zbirke je poznata satirična aktovka Jazavac pred sudom.
Kočić je u junu 1904. godine apsolvirao filozofiju i zatražio službu od srpskog Ministarstva prosvete. Postavljen je sa profesora srpskog jezika i književnosti u učiteljskoj školi i gimnaziji u Skoplju. Privlačila su ga stara ognjišta srpske slave i veličine. Ubrzo je došao u sukob s onima koji su ugnjetavali nezaštićene u novoj sredini i u kasnu jesen 1905. godine napušta Skoplje i odlazi u Sarajevo.
U Sarajevo je stigao kao poznat književnik i publicist. U svojoj Bosni razvija široku političku i kulturnu aktivnost zbog koje su ga okupacione vlasti gonile. Tako je bio proteran iz Sarajeva. Ali Kočić ne miruje, odlazi u Banjaluku i u svojoj Krajini pokreće list "Otadžbina" s namerom da oko sebe okupi sve nacionalno svesne borce. Policija ga, međutim, nije ostavljala na miru. Od oktobra 1907. do 1909. godine Kočić, s manjim prekidima, tamnuje po raznim austrijskim robijašnicama.
Po izlasku s robije veliki pesnik Bosanske Krajine opet se vraća literaturi. Početkom 1910. godine objavljuje u Zagrebu zbirku pripovedaka pod naslovom Jauci sa Zmijanja, a već iduće godine i svoju humorističko-satiričnu pripovetku Sudanija. Krajem 1912. godine počeo je da oseća brzo napredovanje progresivne paralize.
Borba za oslobođenje i ujedinjenje otpočinje upravo one godine kad je pisac osetio da je teško bolestan. Morao je da se leči onda kad je trebalo da se bori. Pred sam početak prvog svetskog rata 1914. godine Kočićevi prelaze u Beograd i Petra smeštaju u duševnu bolnicu. I nestao je tiho, nečujno, u praskozorje jednog avgustovskog dana 1916. godine u porobljenom Beogradu. Nekako pred smrt on je sa uzdahom rekao: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh". Prijatelji su ga ujutru našli u mrtvačnici. Njegovo telo se ničim nije razlikovalo od ostalih leševa. Samo je vojnička šajkača na glavi njegovoj govorila o tome da su rodoljubivi bolničari bar ovim malim simbolom hteli da obeleže da je veliki pisac umro kao nacionalni borac.
Često se govorilo da je Kočić borac bacio u zasenak Kočića pesnika. Ne treba pesnika i borca suprotstavljati jednog drugome: da nije bilo jednoga ne bi bilo ni drugoga. Kočić je počeo da piše iz potrebe da se bori i sve svoje osobine kao čoveka i borca sa strašću je prelivao u svoje ličnosti. Njih je dosta: duhoviti, prevejani i kompleksni David Štrbac; šaljivi, hvalisavi i tragični Simeun Đak; surovi i mračni mračajski proto; zaneseni Relja Knežević; poetični i izgubljeni Mijo "Slatka Duša"; ograničeni i primitivni Jure Piligrap i ženstvena i tragična Mrguda.
Među Kočićevim junacima izdvajaju se svojom složenošću i umetničkom dograđenošću David Štrbac i Simeun Đak.
Junak satirične aktovke Jazavac pred sudom David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka, od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva. Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja živo prelivaju jedna u druga, da se menjaju najčešće svesno, a katkad i nesvesno, ali uvek s određenim ciljem: ismejati predstavnike austrougarske okupatorske vlasti i izliti na njegovu glavu svu žuč i sav jed.
Kočić je u Davida Štrpca ugradio i jednu svoju osobinu - svest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime, već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim, i više od toga - državu koja iza njega stoji, i još više - ropstvo uopšte. Ova svest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja: nerodice, suše, poplave, postavila ga je u centar opšteseljačkih briga, patnji, njihovih bolova i njihove nesreće.
Sugerišući svoju pomerenost austrijskim činovnicima kao trajno stanje svoje psihe, on dopušta sebi da kaže znatno više nego što bi to mogao da učini da ga smatraju za normalnog. Kad se uverio da naivni i ograničeni okupatorski činovnici primaju njegovu pomerenost kao nesvakidašnju izuzetnost, David svakom svojom rečju, grimasom i gestom podvrgava podsmehu okupatorsku vlast. Podsmeh je čas obična šala i kalambur, čas duhovitost većeg formata prožeta jedom i otrovom.
U Štrpčevu stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vekovima razvijao pod pritiskom ropstva. Nemogućnost da se uvek neposredno bori s ropstvom prsa u prsa utiče da se kod njega razviju, više nego kod ostalih naroda, oštroumnost, dosetljivost, istrajnost, upornost, borbenost, vitalnost i elastičnost - sve one osobine bez kojih on ne bi mogao opstati na ovoj vetrometini. Nije nikakvo čudo što je kod nas lukavstvo još sinonim pameti. Ako čovek nije u stanju da se bori protiv jačeg fizičkom snagom, onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.
Sve ove Davidove osobine, koje je u njega utisnula njegova zemlja, nošene su kičmom buntovništva, dostojanstva i ponosa. Kočić u kratkim i britkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka. Za šumu kaže: "Za turskog suda svačija, ničija šuma, a danas: carska šuma". A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova, ni carska, ni spaijska". U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud". "Oslobodio" ga je svinjčeta, koze i krave. I, najzad, on sa praiskonskim bolom i tragičnim šeretlukom saopštava kako ga je "slavni sud oslobodio" sina, koga su uzeli u vojsku i odveli u Grac, gde je za godinu dana umro. Vrhunac bola, dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove reči: "Lani, oko časni' veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta. "Davide, umro ti sin pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada". "O' dobre carevine, krst joj ljubim!" - lijepo ja jauknu' od radosti, a žena i djeca zaplakaše. "Brate kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo, kasti, neku nagradu, jer je ona mene od napasti oslobodila." Ova velika tragika, tek obložena providnom skramom humora, peče, nagoni suze na oči, budi bes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.
David Štrbac je koncipiran tako da bude grč besa i bunta protiv okupacije. Kočić bi, međutim, ostavio Davidov lik nepotpunim i jednostranim da ga je osvetlio samo s ove strane. Osvetlio ga je i u odnosu prema srpskim gazdama u Bosni.
Srpska bogata čaršija u Bosni u to vreme bila je sva obuzeta crkveno-školskom autonomijom i nije mislila na nacionalno oslobođenje i na borbu za interese seljaštva. Šta više, ona se najčešće pridruživala okupatorskoj vlasti. Kočić je poznatim razgovorom Davida Štrpca sa gazda-Stevom hteo da prikaže svu besmislenost čaršijskog politiziranja i da ukaže na to koliko bosanski seljak nema poverenja u gazde Srbe. Kad gazda-Stevo pita Davida: "Priznaješ li ti, Davide, da si srpski, prekoslavni, crkvenjski i ato-no-to?...", ovaj mu odgovara: "šta je to, gazda? Kakva je to sada nova vjera nastala? Da vi nas, gazde, nećete porimiti?" - "Nije vam vjerovati, gazde ste". U jednoj kratkoj rečenici Kočić otkriva šta boli bosanskog seljaka: "Ja sam, bogme, velim, gazda, mislio da vi tražite da carevina ukine ovu prokletu trećinu i desetinu, a vi počeli nekakve budalaštine zbijati". Duboka provalija koja zjapi između čaršije i seljaka, između bogatih i siromašnih, govori o tome da je Kočić društvene odnose i kretanja umeo da sagleda jasno i istinito.
David je o čitavom svom životu govorio pred sudom i pred njim bio čas stidljiv, čas surov, čas molećiv i miran kao jagnje, ali uvek spreman da neprijatelja napadne s njegove najslabije strane. Kroz aktovku on postupno izrasta od konkretne ličnosti u simbol borbe, da bi na kraju otkrio svoje pravo lice: "Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami zato čudnovat što u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plak'o ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline umrtvile pa jedva dišu!" Ovim rečima on je postao potpuno svestan sebe i toga da je u trenutku kad ovo govori otvarao široko paćeničke grudi svoga naroda i da je otkrio svu gorčinu koja se u njima skriva.
Možda bi Štrbac bio umetnički reljefniji lik da ga je Kočić dao u pripoveci, kao što je i bio prvobitno učinio. Postavljajući ga na scenu, Kočić je samog sebe onemogućio da ga da onako široko i plastično kao što ga je zamislio. Čim ga je suočio sa predstavnicima okupatorskog režima, Kočić nije izdržao da ispred istinski umetničkog jezika ne pusti jezik publicistike i pamfleta.
Simeun Đak je znatno šire i slobodnije koncipiran. Simeun Đak, zvani Simeun Pejić Rudar, đak manastira Gomionice na Krajini ljutoj, junak je pripovedaka Zulum Simeuna Đaka, Istiniti zulum Simeuna Đaka, Mejdan Simeuna Đaka, Iz starostavne knjige Simeuna Đaka i Rakijo majko. Dok David Štrbac predstavlja zgusnutu težnju jednog naroda ka slobodi i njegovu borbu u savremenom istorijskom trenutku, Simeun Đak je široko; epsko, raspevano suočavanje prošlosti i sadašnjosti, one junačke, herojske prošlosti i njemu savremenog surovog ropstva u kome je teško biti junak i heroj.
Simeun Đak je poetičniji lik od Davida Štrpca, više Kočićevo lično umetničko rasterećenje. Njega je Kočić postavio široko, vešto i darovito, i on izrasta u figuru izuzetne snage, u junaka i rudimentarnu i vulkanski snažnu evokaciju prošlosti, proroka i vesnika budućnosti.
Simeun priča uz čašicu rakije o dalekoj prohujaloj borbi protiv Turaka, o tome kako je on, Simeun Đak, vodio borbu s Alibegom Čekom, kako je činio zulume nad Turcima u Bronzanom majdanu, on čita iz svoje starostavne knjige proročanstvo o sudbini bosanske zemlje, o tome kako će se javiti pravi sinovi našeg otečestva i kako će početi borbu protiv trećine i desetine, kako će dunuti bure i vetrovi sa istočne strane (iz Srbije) i kako će se Ićinđi (Turci) i Birinđi (Austrijanci) strmoglaviti "u mračni i bezdani trotrokan", kako će ova napaćena zemlja postati slobodna. Sve ovo Simeun priča vešto, slikovito, sočno; on pušta na volju svojoj alkoholom podstaknutoj mašti da se razvija, da bukti, da stvara čudesne vizije. Simeun voli da preteruje, da se hvali i "da malo udari u stranu kada o sebi govori". Njega svi rado slušaju, sa čežnjom taloženom od iskoni uživljavaju se u njegove priče, uveče kraj rakijskog kazana oživljavaju pod mrkim manastirskim zidinama u svojoj predstavi slike o kosovskoj tragediji i epopeji, stvaraju vizije budućnosti i slobode, puštaju krila svoje razuzdane mašte da lete kroz vekove unazad i unapred i da se na taj način, bar za trenutak, uklone iz surove sadašnjosti.
Veoma često je Simeun Đak prikazivan u našoj književnosti i kritici kao obična lažovčina i pijanica, a samo ponekad kao čovek koji "neosporno ima i pozitivnih crta". Taj greh prema Simeunu Đaku i Kočiću ispravili su Isidora Sekulić i Jovan Kršić uočavajući da Simeunovo pijanstvo i laganje ne treba shvatiti kao konkretan podatak i primiti ih u bukvalnom značenju. Kad se pronikne dublje u suštinu Simeunova lika, mora se shvatiti da su ove njegove osobine poslužile Kočiću kao književno sredstvo da Simeuna postavi na neuobičajeno, nesvakidašnje mesto i da na taj način stvori štimung u kome su svi događaji i sva zbivanja preuveličani i tako postaju umetnički snažniji i uverljiviji. Simeun samo napit može da pravi toliko digresija, samo u tom stanju može da se izdigne visoko iznad svakidašnjice i da zaviri duboko u prohujalo vreme, da proročanski nagoveštava budućnost. Kad bi Simeun pričao trezan ono što priča u ovim pripovetkama, on bi bio jurodivi prorok, iščašen iz vremena i normalnog shvatanja života. Ovako, on priča velike i nemoguće stvari u normalnoj ljudskoj pomerenosti - u pijanstvu, i time ostaje normalan čovek, živ, uverljiv, duboko urastao u tlo narodnog života, ali i izrastao iz njega taman onoliko koliko je potrebno da u svojim lažima prenese amanete predaka svojim savremenicima. Simeun Đak laže o sebi, ali priča istinu o svome narodu, i njegovi slušaoci ga shvataju, razumeju i kažu da "njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikome na šteti".
U našoj kritici o Kočiću zanemarena je još jedna značajna crta Simeunova lika, čijoj potpunosti doprinosi prisustvo izvesne tragičnosti. Prizvuk tragike prati sve Simeunove šeretluke i njegove "laži" i preterivanja i nameće se čitaocu kao poseban kvalitet njegove ličnosti. "Da nije šale, eglena i ove blagoslovene, što se kaže, mučenice, vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nesrećnom otečestvu od gorkog jada i čemera poluđelo i sišlo s uma." Ova Simeunova misao otkriva pozadinu njegova pijanstva i "laži". Rakija, šala i "laž" ublažuju gorčinu postojanja i vezuju njega i slušaoce čvrstim nitima za najvažnije tokove narodne istorije, još snažnije okreću vremenu i prostoru istorije i time ih sigurnije orijentišu u savremenosti. Pijanstvo, "laž" i šala su bekstvo od očaja.
David Štrbac je dramski, borbeni grč u sukobu sa savremenošću, a Simeun Đak je zasnovan široko na epskom platou istorije od Kosova do austrijske okupacije. On je poetizovana istorija sa čvrstom misaonom vertikalom. Simeun Đak i njegovi slušaoci su potencijalni heroji koji se nisu ostvarili i svesni su da će se teški ostvariti. Oni sebe rasterećuju maštanjem o junaštvu i herojstvu. Kad se pročitaju svih ovih pet pripovedaka o Simeunu Đaku onda se tek potpuno postaje svestan da je Simeun Đak izuzetno zanimljiva pojava u našoj književnosti.
Možda u ovim Kočićevim pripovetkama ima isuviše ponavljanja, a i izvesne anegdotičnosti i fragmentiranosti, koje umanjuju vrednost Simeunova lika, ali se svetli i iznijansirani prelivi pijanstva, "laži" i šale nameću kao snažan i svež kvalitet. Da su do kraja očišćene od sporednog i nevažnog, da je u njima manje hipova trenutka, one bi zauzimale jedno od najznačajnijih mesta u našoj novijoj umetničkoj prozi.
Čitavu svoju umetnost Kočić je izgradio na ovim čvornovitim seljacima. Jasno je da su ove robustne i žive ličnosti unele u Kočićevu prozu i svoj ambijent: prirodu u kojoj žive. One se slivaju u jednu nedeljivu celinu sa gorostasnim, namrgođenim, u plavetnu timorinu uvijenim planinama. Kočićeva priroda nije stihija već doživljena razbesnela i neobuzdana snaga, koja se s čovekom sliva u jedno kretanje, u jedinstven stvaralački pokret.
Čoveka obuzme toplina u onim trenucima kad se oko njega sve zazeleni, kad oštra i vrela svetlost oblije zemlju i kad ona zamiriše svežim mirisom. Slivaju se u jedan zanos čovek i zemlja. Oni postaju jedna tuga, radost, uvređenost i surovost. U uskovitlanoj magli traga Maruška za izgubljenom srećom, vetrovi fijuču, mrse magle i njene kose. Kočić je stopio u jedinstven zamah Marušku, uskovitlane magle i namrgođene planine.
Kočić je osetio puls prirode, pronašao je njene najskrivenije damare, prodro u njene tajne, savladao njene ćudi. Kočić je umeo vešto da iskoristi opise prirode za stvaranje dramskih štimunga, da njima pripremi čitaoca za konflikt koji će se u njenom krilu odigrati. Sutra se Jablan bori protiv Rudonje. Lujo strepi, nema mira, sanja teške i ružne snove, u snu bodri Jablana, pretvara se u grč, a oko njega "duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kuća, što se u polukružnom neprekidnom nizu protežu ispod planine..." Duboka i strahovita tišina noći ističe jače Lujinu uznemirenost. Svaki njegov pokret, svaki njegov uzdah i svaka slutnja vidi se, čuje se i naslućuje se u pritajenoj noći. A kad je osvanuo dan bitke između Jablana i Rudonje, jutro je bilo kao umiveno, priroda živa, bujna i raspevana. "Sve treperi, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom." Ovakav opis sugeriše čitaocu vedro raspoloženje i veru u sreću, budi nadu u najbolji ishod bitke, uliva Luju poverenje u Jablana, a Jablanu u svoju sopstvenu snagu, i oni idu na megdan sveži, snažni i obodreni od sunca, plavetnila, svetlosti i zelenila s planinskih vrhunaca, koji posle bitke prihvataju Jablanovu pobedonosnu riku i raznose je na sve četiri strane.
Kočić je s uspehom stvarao živopisne, reljefne i snažne likove u svojim pripovetkama, a umeo je, isto tako, da stvara i atmosferu s puno mere i izrazitog smisla za stvaranje masovnih scena. Humoristički dar Kočićev je u masovnim scenama dolazio do snažnog izražaja u svim njegovim pripovetkama, ali se najpotpunije ostvario u pripoveci Sudanija, koju je počeo štampati 1910. godine u svom listu "Razvitak" dok je još bio u Banjaluci. Smisao da stvara atmosferu Kočić je ispoljio od svoje prve pripovetke, Tube, svaka nova pripovetka otkrivala je i nove mogućnosti piščeve.
Kao poslednje značajnije Kočićevo delo Sudanija ispoljava i mane i vrline Kočića kao pisca. U njoj se oseća zamor, i ona je razvučena, razvodnjena, kao što je nekad, pre desetak godina, na samom početku književnog rada bila Tuba. U želji da što više kaže i da što podrobnije ispriča Kočić kao da je zaboravio da se izražava koncizno, jezgrovito i kratko, kao što je to umeo da čini kad je bio u naponu stvaralačke snage.
I pored nesumnjive razvučenosti Sudanija ispoljava stari Kočićev smisao za dramatske sukobe, za humor i čistotu izvorne narodne reči. Trebalo je imati mašte pa se setiti i u pripoveci ostvariti svu komiku austrijskog suda i pravde, i to u zatvorskoj ćeliji, gde zatvorenici s puno duha i potrebne oštrine igraju sudije, porotnike, optužene, tužioce i branioce. Zatvorska ćelija se pretvara u kovitlac tragikomičnih scena u kojima se podvrgavaju ruglu austrijski sud, pravda, moral, istorijska misija, carevine, jezik - sve on što je ova carevina sobom donela u Bosnu posle Berlinskog kongresa. Kočić nije ismejavao ljudski sud, pravdu, moral već austrijski. Kočić je bio na putu da ostvari u ovoj pripoveci mnogo jače umetničko delo. Ali nije bilo više stare stvaralačke snage.
Sadržina pripovetke govori o tome da Kočić i dalje dobro zapaža, da posmatrački dar nije pisca izneverio u ovom trenutku. Dramski sudari u pripoveci dati su sa puno mere i smisla za njihovo maksimalno korišćenje. Upravo ovim svojim kvalitetom pripovetka privlači pažnju ne samo savremenog čitaoca već i pozorišne ljude. Međutim, Sudaniju savremeni adaptatori, reditelji i interpretatori najčešće ostvaruju u prokletoavlijskom duhu. Tako tumačena Sudanija nije više Kočićeva, jer prokletoavlijska filozofija ne odgovara Kočićevu empirijskom duhu.
Kočić je stvarao svoje junake na svom nemiru i oni svi nose u sebi potrebu za borbom, za uzletima i sanjarenjima. Borba i umetnost kod Kočića su jedan jedinstven proces života.
Vitomir R. Vuletić
|
