Суданија
Своју најопсежнију приповијетку Кочић је започео објављивати у бањалучком "Развитку", I/1910, бр. 2-6, а затим, у цјелост штампао у Босанској вили, током 1911. године (бр. 13-24) и 1912 (бр. 1-8). Исте је године објављена и засебно (Сарајево, 1911).
__
Наједанпут се ненадно отворише врата, и у ћелију моју улетје пуцер Коста, сав задихан и усплахирен:
- Господине, господине!
- Шта је? - тргох се ја, мислећи да се нешто догодило.
- У оној великој соби, број 26, сад ће се држати суданија... Керкер је отишо на рапорт...
- Бјежи бога ти, Коста! - љутнух се, јер ми бијаше криво што ме је тргао из мисли. Шта је то суданија? Каква суданија у Црној кући? - додадох блаже.
- О, да видиш само: то је за новице! - убрза Коста звјерњајући на све стране по ћелији, не би ли гдјегод угледао који опушак. - То је једна красота и љепота видити. Свеједно ко прави суд: апсеници туже, апсеници бране, апсеници свједоче, апсеници суде. Ако то није за новице и овамо, помози ми рећи, за пјеснарице, онда не знам шта је.
Коста умуче, јер се чу звекет ланаца и пригушено шаптање. Неко је шаптао кроз рупицу на вратима до моје ћелије, и шапат је потмуло одјекивао кроз дуги, камени ходник.
- Чујеш, Марко! - дозива неко. У овој соби упријеко од твоје ћелије биће суданија. Судиће готово сами Кнежопољци. Они су то и изумјели, и вјешти су ко какви суци и адвокати. Расправу ће, веле, водити Игњатија Вребац. Зову га савјетник Вребац.
- Па коме ће то они судити? - прекидох Косту, смијешећи се.
- Судиће оном Ћири што има два имена и два брезимена. Под истрагом је за једно јагње и за двије качице сира.
- А ко ће још бити у суданији осим Игњатије Врепца?
- Биће све сама освета тројица... Србови, осим Омеше Мустића - вели поносито Коста. Србови ти се у свачем разумију, и свачем они знају верак, и вође су свађе на првом мјесту.
Ја се осмјехнух, он ме погледа мало укосо, па настави:
-У истрази су пуцери Србови, у осуди исто Србови. По собама су команданти Србови, Турци неће ништа да буду. Они мрзе све што је каурско. Море бити да ми више мрзимо, али се свега примамо - лакше је одати и нешто радити него чамити у ћелији. Католици су туњави и сплетени, па и' не мећу ни за што. Они се само моле богу... Има у мене један у соби за крађу - покро цркву - па само што чата некакве здраве Марије! Ћутљив је, не говори ништа и не прича ништа. Уздише само и мисли на осуду. Ми Србови јок! Тешко је и нами, али се отимамо и бранимо шалом и егленом...
- Доста, Коста! - рекох ја и изиђосмо на ходник, на коме се осјећаше живље кретање, дозивање и жамор, него обично.
Завирих у собу број 26. Насред собе већ бијаше стављен дугачак сто, са кога апсеници заједнички једу. Застрт је чаршафом. На столу су двије празне канте за воду и једна крпа у облику јањеће коже; без сумње corpus delicti: двије качице и јањећа кожiнца! Пред столом је подугачка клупа, на којој већ скрушено сједи оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић, звани Куљић, пристар човјечуљак, блијед и испијен, шиљаста носа и свијетлих очију. Гледа плашљиво и стидљиво преда се. Само каткад, кријући, подигне лукаве жмиркаве очи и погледа по соби, чешући се иза ува. Види се на њему да се "догони" и припрема како ће се понашати кад га једног дана позову пред прави суд. Иза оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, стоји под пушком, под правом пушком и бајонетом, један апсеник у капи, прописно и званично. Пушку је ту дигао један Кнежопољац из војничке стражарнице са доњег боја, када је разводник страже у рану зору, послије инспекције, тврдо заспао. Оштро и укочено стајао је "солдат", не мичући се и не гледајући ни на једну страну. Његово прописно и укочено држање највише је опомињало апсенике на прави суд, а пушка и бајонета наглашавале су видну везу између "узвишене" правде и грубе силе.
Иза дугачког је стола, према оптуженичкој клупи, пет столица: једна ће бити за предсједника суданије, двије за суце и двије за присједнике, људе из народа. До њихових је столица мала клупица са сточићем за перовођу, а до те је клупице сто и столица за бранитеља; десно према бранитељу уређено је мјесто за "државног".
Пуна је соба апсеника. На све стране у гомилицама води се и диже се жив разговор и препирање. Падају шале и досјетке.
- Крабри се, Ћико, и брани се паметниијем бешједама! Плач и јаук не помаже ништа на суду. Клин се клином избија, а бешједа бешједом...
- Не признаји ништа, него се одупри на све четири ноге па одбијај... не дај на се!
- Рђаво му је некако састављена шједница и суданија да је бог убије! Много ће му дрмнути.
- Тешко оном коме суди савјетник Игњатија Вребац, то толико само могу да кажем.
- Ако му што не угарјети Омеша Мустић, ја не знам ко ће други... Неко повика:
- Ето и'!
У соби настаде гробна тишина, а оптуженик несвјесно задрхта и проблијеђе као крпа у образима. Сиромах!
Почeше се као бојаги из разних канцеларија скупљати и достојанствено улазити у судницу као прави суци. Први уђе савјетник Игњатија Вребац, озбиљан, намргођен, мало погнут, гледа преда се и носи голем дењак списа. Сви скочише на ноге.
Иза предсједника суданије уђе брзим кораком и сједе на своје мјесто бранитељ, младо момче Кнежопољче жива погледа. Под пазухом носи читав нарамак књига и списа. Забринут је много. Шути и нешто пише, преврћући непрестано силне хартије пред собом. Само каткад баци на оптуженика поглед, пун забринутости и сажаљења.
Иза бранитеља уђошe људи из народа, присједници Омеша Мустић и Кнежопољац Лука Прамасунац са перовођом. Сва тројица се као плашљиво спустише на своја мјеста. Само око дебелих усана Омеше Мустића заиграва упола пригушен осмјејак. За њима ступише у судницу оба суца вотанта, и, раскошно се размећући својом "уредовном" слободом, окретношћу и спретношћу, сједоше на десно од предсједника. Показују се безбрижни и равнодушни према свему: оптуженика и не погледаше! Већ се сад на њима види да неће много питати нити ће се одвише уплетати у расправу.
- Могли би већ и почети суданију, ама ето нема још "државног"! - рече суво, озбиљно и са мало прикривеном зловољом предсједник расправе, судски савјетник Вребац.
Напошљетку заглави врата и "државни", окошта и плећата људина, средњих година и крупних граорастих очију. "Државни" је двадесет и девет пута досад био под истрагом, а "све на правди бога и за четири вола"! И сваки се је пут "отео", па и сад тврдо вјерује у своју стару срећу. И он је Кнежопољац, и име му је Глигорије Злојутро.
- 'Бро јутро! - шапну неко покрупно из једног ћошка, кад се "државни" појави на вратима.
- Неком је и злојутро! - дочека други, и силан се смијех и граја диже у судници.
- Мир! - оштро и званично викну предсједник суданије, и, кад се граја смири, рече још званичније: За расправе, ово што сад чините, нећу ни по које благо трпити. То поштованој пулици унапријед кажем да се зна на царској шједници и суданији владати по реду и закону. Са царскијем законом у руци, који је пун и препун љутије и бијесније палиграпа, надам се и збиља увјерен сам да ћу овђе моћи поставити мир и ред... С обзиром, дапаче и с погледом на палиграп 112, 113 и 114 - а ове палиграпе подупире палиграп 218, тоћка а, тоћка б и тоћка ц кажњеног закона - избацићу ван свако оно лице и дапаче сваку ону особу која буде сметала царску расправу...
- Ћата ли га његов кнежопољски, како кити и везе! - чу се опет пригушен смијех и шаптање.
- На моју душу, ко прави судац! Виђе ли само колико оније палиграпа има?
- Ама остави ти палиграпе! Мени је чудно само како он зна онако вјешто на швапски заносити... Само не знам шта му је оно пулици...
- То је ко свијет... народ што слуша расправу и суданију.
- Молим господина "државног" да шједе на своје мјесто - рече предсједник, па и сам сједе.
"Државни", сједајући, љутито и осорно баци преда се на сто једну књигу - на сву прилику "кажњени законик" - и погледа оптуженика погледом пуним неизмјерне мржње, злобе и пакости.
Тај разбојнички поглед збуни оптуженика, и он упола скоро озбиљно викну:
- Што ме тако страшно гледаш, ако бога јединог знаш!? Ако ме тако буде гледо онај прави, од мене нема ништа... ја сам већ сад печен и варен!
Судски подворник метну на дугачки сто пред предсједника суданије крст, начињен од дрвета, и двије шипке у облику свијећа. Покрај њих спусти и књигу ћитаб, на којој ће се муслимани заклињати.
У судници завлада дубок, свечан мир, пун уздрхталог очекивања, и предсједник, бацивши званично поглед на све стране, огласи отегнутим гласом:
- Суданија почиње!
Иза предсједникових сувих ријечи: суданија почиње, у којима је треперила немила и ледена званичност, оптуженик се још јаче узнемири, скочи несвјесно с клупе, приђе ближе столу и заусти да нешто рекне, али му ријеч застаде у грлу.
Предсједник суданије, окорјели судски савјетник Игњатија Вребац, сав блажен и пун задовољства са успјехом свога званичног држања и понашања, промијени глас и меко, благо, очински рече оптуженику:
- Ћико синко, видим да си се млого нешто устрашио, иако ово није прави суд и права царска суданија. Кад је тако сад вође, како ли ћеш се истом јадно и кукавно понашати и бранити кад те онамо позову! Видим, синко, да у теби нема млого крабре кнежопољске крви, и то ми је жао у једну руку, а у другу ми је руку драго што ти замишљаш да је ово прави суд - то ја и оћу!... Ако ко мисли да се ми вође играмо суданије ко каква дјеца, нека то одма извади из главе. Ми се вође припремамо и догонимо како ћемо се бранити кад изађемо пред прави суд. Ћико синко и друга на правди бога заробљена браћо моја, тако је данас вријеме! Брез науке, брез разније маривета, прискочица и, да речемо, доскочица не мереш данас никуд макнути. Ми смо то у Кнежпољу одавно виђели, па се у нас по сијелима држе шједнице и суданије, и овоме каурском суду најтеже је осудити Кнежопољца. Сад послушај, синко Ћико: ово на десној страни, то ти је највећи и најцрњи душманин - то је "државни"! Он вата све зле бешједе твоје, и радује се несрећи твојој. Оно тамо, на лијевој страни, то ти је бранитељ, он ти је пријатељ, и крви би ти своје уточио док шједи на оном мјесту. Он вата све твоје добре бешједе. А ја сам, ко на премјер, прешједник, ја ватам и добре и рђаве бешједе. Које бешједе претегну, оне се подвуку и сабију под палиграпе, па ти се онда суди. Ови на десној страни од мене, то су царски суци, људи од палиграпа и науке, а ови божјаци, на лијевој страни, то су: "Ајд, Алија, нек је више војске!"
- Молим, молим! - викнуше оба присједника.
- То је увреда! Зар је то равноправност! - узвикује као бајаги ражљућено први присједник, Омеша Мустић.
- Нека, Омеша! Не мути, не циганчи!
- Молим, ја сам Муслиманац, ја нисам Циганин. Отац ми је био Циганин.
- Нека, богати, Омеша, не пометај! - рече предсједник суданије благо, па настави: - Ћико синко, кад уђеш у суд немој се ништа бојати, и оно су људи. Они се тобоже праве да су само суци, и ништа више, а то је, синко, једна голема лаж. Чојек остане увијек чојек, то добро упанти!...
- Ама, што се они онако на шједници праве ко свеци? Све ти је то мирно и побожно ко у цркви! Зашто то?
- То ти је, синко Ћико, зато, ако почем нијеси знао, да ти лакше дрмну што више мјесеци или година тешке тамнице, куће необичне, а да ти у оној побожности и светитељству и не ошјетиш да то долази од људи већ од бога и правде божје!... Кад сам био неке године на раду у Олденбургу, рече ми један Прајс: "Претварању људском мјере нема! Све ти је, вели, на свијету лаж, петљање и претварање". То, каже, пише у књизи једног њиовог великог и кабастог учевњака. Малоприје сам ти реко да ти је онај, на лијевој страни, бранитељ, и да би ти крви уточио, док шједи на оном мјесту ђе је сад. А кад би га ја, почем, пребацио на десну страну, теби би памет стала шта би од тог чојека било, како би те почео љуто гонити и оптуживати! Зар то није претварање?... Него, синко Ћико, кад допанеш несреће на правди бога, а сви смо ми вође на правди бога...
- Јесмо, вала, сви! - гракнуше свиколици у један глас.
- Ја би га у злато оково који би ми вође реко да је крив.
- Не моремо, брате Игњатија, казати да смо криви, кад нијесмо!
- Знам, браћо, знам. И не треба да кажете. Не треба да гријешите душе, а не би требало ни тијело заборављати, јер је душа у тијелу, а не тијело у души. Него, синко Ћико, кад допанеш несреће и изађеш пред суд, брани се добро и уздај се у се и у своју памет, ако је имаш. Не признаји никад, све зле бешједе побијај добрим бешједама. Највише пази што свједоци говоре. Ако рђаво што говоре, вичи само: "Молим бога и славног суда, то није истина, то је само једна биједа и мусаведа!" Кад највећу лаж говориш, претвори се и угоди тако да ти бешједе истинито од срца теку, да ти из очију, из чела, из грла и из свију твојије ријечи бије истина и само, што но веле, истина!...
А сад још само неколико бешједа да вам кажем, па ћемо почети суданију: да би нам суданија била права царска суданија и расправа - окрену се предсједник према "државном" - ти, Злојутро, бркљачи и добро заноси на швапски! Убацуј, што више мореш, њиовије ријечи у свој говор, ко на прилику: дапаче, с погледом, с обзиром, акопрем, даклен, дотично. Нек ти Ћико буде и мушко и женско, кад говориш. Мијешај једно с другим. Ако ти мало еглен буде и неразумљив, то није ништа - то је дапаче истом онда добро! Љуто оптужуј и насрћи на оптуженика, удри га са свију страна и заспи га у палиграпе да се испод њи не види!... А ти, дијете - окрену се бранитељу - убацуј и ти по коју њиову бешједу, али мало мање од "државног", и брани оптуженика ко брата што би бранио!... И ја ћу свакако заносити: како и колико, то ја већ знам. Ти сс, Ћико, брани просто, онако сељачки, али добро пази на бешједе... А ви, царски суци и пришједници, упитајте и ви по коју ријеч. Јавите се да сте живи, и немојте дријемати. Али, додуше, да нам шједница љепше изгледа, морете мало и задријемати, па ћу вас ја опоменути, кад то затреба...
Наједном ненадно промијени предсједник суданије глас и држање, и свечано, погледавши на све стране, крупно викну:
- У име бога великога, цара честитога, царског закона и силније царскије палиграпа суданија почиње!
Онда одмјерено, са једном светитељском мирноћом, привуче преда се голем дењак списа, обори благо земљи очи, и, заносећи мало у говору, тихано и убрзано промрмља, више као за се:
- Данас хоће се водити главна царска расправа и суданија упорабом палиграпа 264 тоћка а и б кажњеног законика проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. .. Но, како се зовете?
- Молим бога и славног суда, и данашљу главну царску расправу, ја се зовем Ћирило Трубајић - одговори оптуженик мало узнемиреним гласом.
Предсједник, немарно претурујући списе и као бајаги тражећи нешто, рече, и не гледајући оптуженика:
- Но, што то јест? Ви се, дакле и акопрем, не зовете Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић? Да ми нећемо повалити и осудити праведног чојека? ... Но, како вам јест име?
- Молим бога и данашњу царску расправу, мени је само име Ћирило Трубајић.
- Но, господин државни: или ви тужите Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или тужите Ћирило Трубајић? Кажите туде нама своје разлоге!...
- Славно судишће! - викну громовито "државни", скачући жустро са столице, и пошто по свој судници заоколи својим страховитим и крвничким погледом, злобно га заустави на оптуженику, па викну још јаче и силније: - Славно судишће и велеућени господине предшједниће, пред вама туде јест једна положара, један преварант, један вуцибатина и вердектер, те напокон један уписни и опасни тат, или, по босанцки, хајдук. То јест једна овде данас опасна особа по дотићно властнићтво, и он јест ућерал у страх и трјепет по свој оној околици. Он имал два име и два брезиме, јер то њему добро, млого добро јест... да се од царскије оружника лакше крије и претвара: како му кад буде затребало. Да речемо ово: неком јест украдено јање, и дотићник каже да га је украл Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Дођу њему царски оружници, а он вели: "Е, баш је лопов тај несретни Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Ја сам, знате, господо ђендари - тако се по боснацки вели царским оружницима - ја сам, знате "Ћирило Трубајић". - Догоди се опет да свијет рекне да је нешто Ћирило Трубајић ућинил саламао-о! - рече "државни" и турну руку у џеп да покаже како се краде и сакрива - а он вели: "Е баш је лопов тај проклети Ћирило Трубајић! Шта је то опет укро? Ја сам, знате, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кулјић". И тако, никад краја!... За то и с погледом на то прилажем славном овом судишћу да се овај опасни тат и преварант, с обзиром и на то што хоће у блудњу завести славни суд, казни по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона! - заврши "државни" и љутито тресну једном књигом о сто.
- Нема вајде, браћо, гадно и Злојутро гони и насрће! - чу се један из гомиле са дна суднице.
- Ћаћа ли и' њиов кнежопољски како ли ти је сваки оштар на језику... ко и сабља! - рече неко, и граја се диже.
- Мир! - викну предсједник и окрену се према оптуженику и бранитељу: - Но, шта будете рекли на ове бешједе господина државног?
Бранитељ устаде, одбаци некакву артијицу на страну, накашља се и поче мирним и одмјереним гласом:
- Славна суданијо! Високославни и дапаче велеучени господине прешједниче! Учени и праведни царскм суци, и ви, добри и честити људи из народа! Срце ми се моје цијепало кад су вође пред нами малочас падале силне погрде и ружне бешједе на ову - пружи руку на оптуженика - на ову саму доброту од човјека, на ову племениту и честиту душу, коју је зао удес и некаква црна помитња бацила на оптуженичку клупу. С позивом и упорабом 217. палиграпа кажњеног законика, ја одбијам, најљуће одбијам све те погрдне бешједе! - викну јаче бранитељ уздрхталим гласом, сијевајући љутито очима на "државног", који се злобно и заједљиво осмјехивао. Одбијам све то - још једном кажем! - и молим славни суд да с обзиром на палиграп 318. тоћка е ријеши, да се данашња главна расправа и суданија одгоди и да се још једном путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли је ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић или је ово честити муж Ћирило Трубајић. С погледом на све речено, ја предајем славној данашњој суданији свој приједлог и молим да се вијећа.
- Суданији су данас предана два пријелога: један од стране господина државног да се оптуженик с обзиром на палиграп 315. ставка друга кажњеног законика, што хоче завести суд у блудњу, казни, а други од стране славне одбране да се данашња царска шједница и главна расправа одгоди и да се још једном путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли јест ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат - по босенски, хајдук - Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово племенити и честити муж Ћирило Трубајић. То су, господо, ваши пријелози, пак ће суд одступити и вијећати - заврши предсједник суданије са језивом, званичном мирноћом, и устаде, а за њим се, шутећи, дигоше остали суци са перовођом, приђоше једном сточићу уврх суднице, крај прозора, и почеше вијећати.
Кад се искупише око сточића, хладно и достојанствено проговори предсједник суданије:
- Молим господина перовођу да вође нами, на темељу 321. палиграпа, прочита из протокура дотичне пријелоге, односно господина државног и односно славне одбране, а господу суце и пришједнике молим да добро поћуте и онда с погледом на то да вијећају...
Перовођа, сав радостан што и он већ једном почиње да "суди", стаде нешто из записника тобоже читати и набрајати с брда с дола, без главе и репа, сасвим нејасно и неразумљиво.
- О Крстане, побогу брате, то си ти нешто кабасто задро! По коме ли је то палиграпу? - дочека други присједник Лука Прамасунац.
- То ти је, брате Крстане, одвећ учено! - викну први присједник Омеша Мустић. Постидићеш нам господина прешједника својом науком!
Међу слушаоцима који се бијаху збили, на заповијед господина предсједника, у дну суднице, осу се силан смијех.
Савјетник Вребац силно се узруја, али се свлада, па више као за се зловољно промрмља:
- Да! Наша високоиста влада зида жандарске касарне, а суду оставља да се пати и девера с овом једном уџерицом и за суђење и за вијећање!
- Тако је! потврђује први судац.
- Нами би вође требале двије собе: једна за суђење, а једна за вијећање! - дочека други судац, па се окрену другом присједнику: - Шта ти велиш, Лука?
- Богами, господини моји, ја не велим ништа! Лахко је вами тако еглендисати: ви сте владини а влада ваша! Таке крупне бешједе, ако оћете, мени ко једном, речемо каз'ти, тежаку и не приличи говорити о великој и високој влади...
- Твоје су, Прамасунче, бешједе на свом мјесту!рече предсједник суданије са пуно искреног одобравања и озбиљности, и окрену се према слушаоцима, па настави врло благо: - Браћо, у име нужде - јер немамо двију соба - а не у име закона, молим вас да будете мирни. Окрените се сви тамо према шјеверу да нас не видите и зачепите уши да нас не чујете кад будемо вијећали...
Господина државног, господина бранитеља и оптуженика умољавам с погледом на све околности и прилике да под сваку цијену изађу напоље, које ће им ова славна суданија бити заквална, и које не би ваљало да они што чују, па да послије побијају...
- А могли би нам, господо - прекиде предсједника Омеша Мустић - и једну велику љубав учинити, на које вас ниједан царски палиграп не сили... Могли би, то јест уједно, и припазити да не би оклен изненада бануо кекермајстор или кључар Николица...
- Добар је наш Николица! - гракнуше сви апсеници у један глас, готово да се туку с Омешом. Николице се не треба бојати. Нека они припазе на оног крепалог Јову!
- Добри су они сви - вели болно Омеша Мустић - али мени силни постови, дункели и тврди кревети срце моје отргоше!
Кад "државни", бранитељ и оптуженик пзађоше напоље, а апсеници се окренуше према сјеверу и зачепише уши, погледа предсједник натмурено у перовођу и рече оштро:
- Ти, дијете, нијеси ни за што! Мислио сам приложити на високоисту владу да ти се од првог свибња повиси ајлук, а сад видим да сам криво мислио. Човјек се учи док је жив, веле блентави Бошњаци, а ова им бешједа и није блентава...
- Па то и није њиова бешједа! - дочека први судац. То је наша... устријска бешједа!
- Јест, јест, тако је! - потврђује други судац. То је наша... устријска бешједа, па су је они сами побошњачили.
Примили, па је криомице побошњачили, а то је у неку руку кажњиво - рече предсједник и додаде тише: - Ово не би требало пред господином државним говорити!
Присједници се скупили и скрушили као убоге сиротице, па шуте.
- Да се вијећа! прекиде шутање предсједник суданије, и опет оштро и натмурено погледа у перовођу, па онда поче мирно и одмјерено разлагати: Суданији су предана - пиши ово, сметењаче божји! - окрену се перовођи - и пази добро, јер би могла Врковна Суданија поискати шједничке протокуре и ине списе дотичне и дапаче назочне расправе. - Суданији су предана два пријелога, један од стране господина државног да се оптужени по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона казни с обзиром на то што хоће завести у блудњу суд, а други од стране славне одбране да се одгоди данашња расправа и да се путем уреда извиди и дапаче утврди да ли се оптуженик зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...
- Ја би њему - вели љутито први судац - објесио о врат и палиграп 315, ставка друга, с обзиром на то, нек добро упанти марва босанска кад је шћела у блудњу завести царску суданију.
- Тако је! То су и моје бешједе! - одобрава још љуће други судац.
- Шта ви велите, господо пришједници? - пита предсједник суданије.
- Ми велимо, господине прешједниче, оно што и ти велиш! - дочека први присједник Омеша Мустић.
- Па ја не велим ништа.
- Е па не велимо ни ми ништа! - добаци други присједиик Лука Прамасунац и слеже раменима.
Предсједиик се нешто замисли и, послије малог размишљања и шутања, рече првом суцу:
- Виђајдете, господин тајник, шта пише палиграп 315, ставка друга?
Први судац узе "кажњени законик" и поче читати:
- Палиграп 315, ставка друга кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише:
"Свако оно лице или дапаче особа која хоће у блудност завести суд, односно дотичне власти, јест крива злочина, и кажњава се од једне до пет година тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и тврди кревет."
- А сад нам изволите прочитати палиграп 391, тоћка ц! - рече предсједник и намигну нешто првом суцу:
- Палиграл 391. тоћка ц кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише: "Сваком оптуженом лицу или дапаче особи јест дозвољено и извољено све које би се могли бранити и отимати кад на њи дигне тешку тужбу господин државни".
- Господо суци и пришједници! - рече свечаним гласом предсједник суданије. Чули сте два палиграпа: палиграп 315. ставка друга, и палиграп 391, тоћка ц царског кажњеног законика од 17. коловоза 1879. године, па сад вијећајте и судите право и по души, које сте се заклели богу и честитом цару!
Настаде дубок тајац и тишина коју ненадно прекиде Омеша Мустић:
- Ја сам за овај други праведни и добри палиграп, и код тога палиграпа умирем! Пиши одма, перовођо! - заврши чврсто и одрешито први присједник.
- А ви, господо? - пита предсједник.
- Па баш и ја млим - прихвати ријеч други судац - да се држимо овог другог палиграпа. Праведно је и дапаче је на темељу закона да се оптуженик смије свакако и свачим бранити...
- И ја сам за то - вели први судац. Само додајем испред себе славној овој суданији да се оптуженику ово његово шаврдање упише у осуди у тешку околност.
- Ја се слажем са бешједама господина другог суца и првог присједника Омеше Мустића, а одбијам тешку околност господина првог суца, јер ће и онако бити доста тсшкије околности - вели други присједник.
- И ја сам зато да се одбије тешка околност - рече предсједник, па настави:
- С погледом на све речено у свези са § 391, тоћка ц, одбија се приједлог господина државног... Сад ће се али вијећати о пријелогу односно славне одбране да се данашња главна расправа и суданија одтоди, те да се поново путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли се оптужени зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...
Узе ријеч други присједник:
- Зазор ми је међу оваквом учевном господом и шједити, а камоли говорити, али опет морам бешједити. Има једна старинска бошњачка ријеч која вели: боље је деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити. По тој бешједи, пошто не знамо посигурно да ли је ово злочести Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, или честити домаћи Ћирило Трубајић, то молим славну данашњу шједницу да се оптуженик пусти из истражног затвора док се пропитају царске власти, јер се и власти могу преварити...
- Власти се не могу преварити! - викнуше сви осим Омеше Мустића.
- Власти су власти! Зар се тако о властима говори? - плану предсједник суданије као рис.
Молим, молим! - брани се други присједник. То је мој приједлог које молим да се вијећа, а опет вам кажем да се и царске власти могу помести и збунити...
- То је злоба! То није истина! - прекиде га први судац.
То је дапаче грчкоисточна палитика, а ово је суд! Не дам о томе говорити...
- Доказе и разлоге оћемо! - виче други судац.
- Доказе и разлоге на сриједу! - додаде још љуће предсједник.
Под пљуском ријечи и љутих насртаја, немоћан да брани своје правично мишљсље, други присједник се збуни и ушути. Само што рече:
- Нек буде тако како ви оћете.
- Шта ћемо и како ћемо? - пита предсједник.
- Пријелог односно одбране нек се одбије! - вичу оба суца.
- Ама по ком палиграпу? Сви ушутише и замислише се.
- Мора се рећи с обзиром на то што се одбија, - вели предсједник суданије у великој недоумици.
- Па ми смо суци, ми моремо како оћемо!
- Знам, знам али се мора рећи с обзиром на који се палиграп одбија!
- Па ми смо увјерени да је ово Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић - вели први судац. То је доста!
- То није доста! - рече зловољно предсједник и опет се замисли.
Наједном се осу предсједниково суво и изморено лице благим и свијетлим осмијехом, пуним топле и неизмјерне радости. Меко, врло меко, упита перовођу:
- Ђе су кажњене вјерице?
- Ево и'! - одговори перовођа и додаде му списе. Туј су међу списима.
- Добро је! - рече предсједник и, сав задовољан и радостан, поче читати: - Кажљена вјерица Окружног суда у Бањој Луци: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, није код овог суда кажњен". Кажњена вјерица Котарског суда у Бањој Луци: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, кажњен је код овог суда с обзиром на палиграпе 425, 456, 463, 471. и 483. на 10, односно 6, односно 7, односно 30 и односно 15 дана затвора, све за мале крађе, провале и дапаче преваре". Кажњена вјерица Палитичног суда у Бањој Луци: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, отац седмеро дјеце, неписмен, више пута палитично кажњен, познат је овој области ко један преварант и тат - по боснацки хајдук. Иметка нема. Палитично владање сумљиво". Кажњена вјерица Царске жандармарије у Дугом Селу: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумљиво. С обзиром на оружничке извиде иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области"... С погледом на све ове млогоцијењене кажњене вјерице и доставе, са особитим обзиром али на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, мора се одбити...
- И дапаче одбија се! - дочекаше оба суца.
-...и дапаче одбија се пријелог односно славне одбране! - заврши предсједник одсјечним гласом и са ријетким задовољством, па онда полагано устаде.
За часак се сви, шутећи повратише и посједаше на своја мјеста у највећој тишини и свечаном расположењу. Господин "државни" бранитељ и оптуженик уђоше и сједоше на клупе, пуни радозналости, очекујући са нестрпљењем закључак суда.
Лагано и одмјерено, са великом душевном мирноћом и сигурношћу, поче предсједник разлагати:
- Данашњој царској суданији предана су два пријелога које она примити и вијећати благообнашла јест. Са свију страна и са свију тоћака, с погледом на све прилике и околности гледала јест ова царска славна суданија шта море бити и шта али не морс бити. Решетала је и претресала јест све на сва сита и решета, вијећала је и ово јест извијећала: пријелог господина државног да се оптуженик с погледом на палиграп 315, ставка друга, казни, одбила је славна суданија с обзиром на палиграп 391. тоћка ц, јер је али оптуженику извољено и дозвољено све које би се мого бранити и отимати. Гледе пако пријелога, односно славне одбране да се данашња главна шједница одгоди с погледом на особу оптуженика, исти пријелог ова славна суданија на темељу млогоцијењеније кажњеније вјерица Окружног суда, Котарског суда и Палитичног суда у Бањој Луци, с особитим пак обзиром на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, одбити благообнашла јест - заврши своје разлагање предсједник суданије и, погледавши у господина "државног", бранитеља и оптуженика који шутаху, настави више као за се: - Продужују се главна расправа проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић.
Претресајући списе, предсједник суданије и не погледавши оптуженика, упита га:
- Но како се сад будете звао?
Оптуженик хтједе нешто рећи, али се наједном трже, па ушути и криомице погледа у бранитеља. Господин "државни" непрекидно га оштро посматра очима, пуним злобе и неизмјерне злурадости. Предсједник, гледајући благо у оптуженика, очекује са леденом светачком равнодушношћу одговор на своје питање. У судници као да дрхти и трепети мукла тишина, пуна уздрхталог очекивања. Наједном скочи бранитељ:
- Молим бога и славног суда да се вође нами, на темељу палиграпа 372, прочита кажњена вјерица Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, пошто али та пријава грдно терети оптуженика. То је мој пријелог...
Предсједник, увијек и свакад присебан и достојанствен, рече свечано перовођи:
- По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, заповиједам да се дотични спис прочита!
Перовођа прочита:
- Кажњена вјерица Царскe жандармарије у Дугом Селу од 21. травња: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумњиво... С обзиром на оружничке изводе иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области".
- О-хо! - викну господин "државни" и скочи као опарен са столице. Славно судишће! Упорабом палиграпа 111...
- На моју душу вјешала! - чу се престрављен узвик.
- Е, јадни Ћико, јадна ти мајка твоја!
- Славно судишће - наставља брзоплето и задихано господин "државни". Упорабом палиграпа 111, тоћка а, тоћка б, тоћка ц, тоћка е, прилажем на славна царска суданија да се, осим палиграпа крађе, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић суди и осуди ко један, на премјер, бунтовник и рушител Устрије, пошто али добрано ту нами познато јест ко јест и што јест Давид Штрбац и пошто ова високоиста особа али јест опасна по монаркију и Устрију, које молим да са осуди на вјешала...
Док је господин "државни" говорио, предсједник се непрестано мрштио. Било му је криво, то се видјело на његовом сувом и измучсном лицу, што господин "државни" својим испадима и неупутним предлогом хоће да помете ток суданије и да у његов посао унесе збрку и пометњу. Зато, кад господин "државни" заврши свој једва разумљиви говор, рече оштро и одлучно:
- По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, упућујем господина државног на редовити пут кажњене правде! "Државни" се збуни и једва промуца:
- На темељу закона благообнашо јесам...
- Не на темељу закона него на темељу моје прешједниче и дапаче уредовне власти! - прекида га љутито предсједник, знајући унапријед шта ће господин "државни" рећи.
"Државни" се још више збуни и тешко измуца:
- Не на темељу закона него на темељу прешједничке и дапаче уредовне власти високоучевнога господина судског савјетника Игњатије Врепца благообнашо јесам пријелог свој вратити са лица мјеста данашње шједнице и високоисти упутити на редовити пут кажњене правде. Надаље пако будем овде објавил - страшно и силно викну "државни" - и славном суду и оптуженику да се будем, за славу и процват стародревне монаркије, чврсто држати за палиграп 111, тоћка а, тоћка б, тоћка и тоћка е, које молим да се ово упише у записник дотичне шједнице...
Предсједник је господина "државног" оштро посматрао, једва подносећи његов тешки и неумјесни говор. Кад је изговорио, он га још једном заједљивим погледом измјери од главе до пете, па онда погледа благо у бранитеља, који се нагло диже са своје клупице и поче говорити гласом пуним меке, живе и дрхтаве топлине:
- Славна суданијо! Акопрем господин државни враћа свој пријелог са лица мјеста данашњс шједнице, молим бога и славног суда да се његов високоисти и дапаче опасни пријелог не уписује у записник дотичне расправе и да се уопће одлучи од данашњег суђења и вијећања. Славна суданијо! Морам се силно пожалити, морам плакати и цвилити пред богом и овим славним судом кад видим и чујем овакве злобне и пакосне пријелоге односно високоисте оптужбе...
- Молим, молим! - прекида га набусито предсједник. Није извољено, и дапаче вам забрањујем таке крупне бешједе пред судом говорити и вријеђати славну оптужбу!
Бранитељ се малко збуни, па још живље настави:
- Молим бога, славног суда и високоучевног и дубокоправедног господина прешједника, ја нијесам никога вријеђо нити ћу кога вријеђати! Само сам жељан и дапаче вољан да на лицу мјеста данашње расправе јаким бешједама одбијем биједу и једну мусаведу господина државног које јест благообнашо теретити мог брањеника. Ја браним, и у бога се драгог уздам да ћу одбранити једног честитог и поштеног чојека, коме у свој Босни и Ерцеговини равна нема...
- У крађи и лоповлуку! - добаци неко са дна суднице, и силан се смијех и граја диже.
- Но, то добро јест! - викну господин "државни" и окрену се према слушаоцима.
- Мир! - силно се продера предсједник и обрну се љутито према државном: - Жалосно, доиста жалосно, господин државни!
- Жалосно је, господин прешједниче - чуо се Омеша Мусић - што у овим качицама нема сири, а...
Опет се диже граја и смијех.
- Славна суданијо! - настави бранитељ кад се граја стиша. Ја сам кастиле и намјериле тражио да се нами вође проучи на лицу мјеста кажњена вјерица Царске жандармарије од 21. травња које сам чуо да је опасна за мог брањеника. То је, што тамо пише, само једна биједа и мусаведа! Ћирило Трубајић и Давид Штрбац! Ћирило Трубајић, мек, питом, пун ко шипак вјерности за Устрију и монаркију! Давид Штрбац, злобан, пакостан, подругљив, заједљив чојек који не признаје ни бога ни цара, ни патрике ни владике, ни калуђера ни попа, ни газде ни аге... чојек, славна суданијо, који би, каже, истом онда могу мирно умријети кад би се напио агинске и жандарске крви! Славна суданијо, ја сам бранитељ, али - викну јачим гласом и уприје прстом у оптуженика - ово је већи бранитељ! Ово је бранитељ Устрије и монаркије, ово је крабри војак царски, и ево вође на лицу мјеста славног суда предајем кажњену вјерицу и цајгнис крисмилистерије из Беча - заврши бранитељ, приђе предсједнику и предаде му поносно један комад артије.
Предсједник са великом званичношћу прими артију и прочита:
- Ћирило Трубајић, у цивилу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић...
- Ето, што је блентави цивиљ! - прекиде предсједника оптуженик. Цивиљ ништа и не ради него издијева људима имена...
Предсједник га мрко погледа и настави:
- Исти Ћирило Трубајић јест вјерно служио честитог цара двије године...
- Молим бога и славног суда! - чу се неко са дна суднице. Ћико је отпушћен из милитера, јер је много ио. Мого је по девет комиса на дан појести. Мало није високо царство упропастио!... Опет граја и смијех.
- Зато је он, молим бога и славног - суда - наставља онај са дна суднице - прије нас свију отпушћен из солдачије. Вели му господин капетан: "Ти, Трубајићу, ти нам будеш царство упропастио!"
- Ти, безобразниче, да си одма ушутио! - викну љутито предсједник. Шта се нас буде тицало што твој господин капетан говори! Вође ми имамо пред нами високоисти цајгнис царске крисмилистерије из Беча у коме пише: "Ћирило Трубајић палитиш унгеверлик!" То на боснацки излази да јест оптуженик палитично добар човјек... Но, како се будете звао? - обрну се предсједник оптуженику.
- Молим бога и славног суда, ја се у милитеру зовем Ћирило Трубајић, а у цивиљу Ћико право Ћиро Трубајић, звани Куљић.
- Но, ми јесмо цивиљ, па хоћемо тебе звати Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. Како буде вашем оцу име?
- Станко, молим бога и славног.
- Жив није?
- Није, молим бога и славног.
- Одаклен јесте?
- Из Дугог Села, молим бога и славног суда.
- Кажите туде нами, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јићу, којег јесте вјерозакона?
- Ја сам српске прекославне вјере, славни суде! - са неким поносом одговори оптуженик.
- Сербин, то не добро! - дочека први судац и намршти се.
- То не добро сербске, не добро! То заудара на барут! - додаде други судац.
- Да, да! - промрмља предсједник - ви јесте геркоисточне вјере... ви јесте један геркоисточњак.
- Молим бога и славног суда, ја Срб... српске вјере и закона! - викну оптуженик, мало изненађен, и диже три прста.
- Но, што се тиче ове славне суданије ви морате бити и звати се како хоћете, високоистој али влади то не буде драго. Будите геркоисточњак, то добро вјера како и сербска. Керст таки! - рече предсједник суданије и диже три прста.
- Да, да, керст таки! - дочекаше оба суца и стадоше климати главом.
Оптуженик је био у великој недоумици.
- Но, оптуженик - викну предсједник. Учините по вољи нашој великој и високоистој влади, и кажите туде нами да сте један геркоисточњак. То буде за вас добро! - заврши предсједник значајно и погледа у бранитеља, који нешто намигну оптуженику.
- Па кад оће тако славни суд, ето бићу геркоисточњак! - одговори оптуженик измјењујући погледе са бранитељем.
- Но, добро - рече задовољно предсједник и продужи: - Будете писмени?
- Не знам писати, молим бога и славног суда. И отац ми није знао писати...
- Ожењени јесте?
- Ожењен сам, молим бога и славног суда.
-Децу имате, колико?
- Седмеро, молим бога и славног суда.
- Она ће му дјеца главе ваљати! - чу се опет узвик са дна суднице. Браниће га по палиграпу 63.
- Јесте кажњени?
- Молио бога и славног суда, ви то боље знате. Има то у вашијем тевтерима.
- Но, ми све знамо, хоћемо да чујемо али туде од вас...
- Молим бога и данашњу високу царску расправу, ја сам асли забораван чојек... Ја се не шјећам да сам икад био кажњен.
- Перовођо! - викну предсједник. Пишите тамо у протокур "навозито непоречен". - Но, видите, оптужениче - настави предсједник и подиже једну артију испред себе - вас тужи државно објесништво у Бањој Луци да јесте 17. српња починили злочин по палиграпу 249, 251, и 254. тоћка ц, и данас јест се састала главна царска расправа која хоће туде да вами суди. С обзиром на речено питам вас, имате ли какву противост на кога суца или пришједника који јесу данас у шједници? То слободно јест вами рећи...
- Питам ја бога и овог славног суда - викну болно оптуженик и стаде живо сијевати очима на првог присједника Омешу Мустића. - Питам ја бога и овог славног суда, је ли нас Србове баш дотле довело Косово несретно да нам и Цигани почињу судити? ! Судише нам толике стотине година Турци, каури па Швабе, па зар и Цигани... Вирауни? О грдне ли жалости наше! О црно Косово, ниђе те не било! - викну још болније и узбуђеније оптуженик.
- Молим славног суда! - скочи наједиом Омеша Мустић - оптуженик нишани својим бешједама на ме, а ја нијесам Циганин. Отац ми је рахметли био Циганин, а ја сам један прави Муслиманац... Да овди данас судим, ја зато имам уза се царску оправу и сигурацију... Нема је присједницима тешко, и нами се неправо чини. Ако кога осуди суд, вели се: "Њега су присједници осудили". А ако кога славни суд пусти, онда кажу: "А, шта знају и могу присједници! Суд је чојека пустио!..." То је, Ћико, жалосно, а остави ти црно Косово. А жалосно је још и то што у овим качицама нема сира, а ја од јуче нијесам ништа окусио - заврши Омеша Мустић и сједе, а у судници се диже граја.
Кад се граја слеже, устаде господин државни:
- Славно судишће! Чудновато туде јест и много чудновато јест, пошто се и ја али хоћу са оптуженика сложити да се Омеша Мустић одстрани са лице мјеста данашње главне расправе. Моји пак туде нису разлози црно Косово. Омеша Мустић ко један Циганин не зна што моје јест и што твоје јест, и он не буде добро и праведно суђити. У свези с горе реченим прилажем да се високоиста особа одстрани са лица мјесто. То је мој пријелог које молим да се вијећа.
Бранитељ, који је неколико сумњивих погледа измијенио са оптужеником док је господин "државни" говорио, устаде и рече:
- Славна суданијо! Мене је млого зачудио говор тосподина државног. Он вели да се слаже са оптужеником да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње шједнице. То оптуженик али није тражио. Оптуженик јест само онако у вјетар говорио о Косову и Циганима. И ја и оптуженик одајемо велику чест господину Омеши Мустићу, пошто он али има царску оправу и сигурацију да суди. Ми противости на господина првог пришједника немамо никакве и молимо бога и славног суда да исти остане у шједници. То је мој пријелог које молим да се вијећа.
- Суд ће се повући и вијећати о преданим пријелозима - рече мирно и хладно предсједник и диже се, а за њим се дигоше и остали чланови осим Омеше Мустића.
Послије подужег вијећања и препирања, у коме је други присједник Лука Прамасунац свесрдно бранио свог друга, отвори предсједник поновно сједницу и крепким гласом, пуним званичне свечаности, објави закључак суда:
- С позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза 1878. године у свези са големом Лесперином краброг и високославног ћесерокраљског генерала неумрлог Јозипа Пилиповића од 31. коловоза исте године, те надаље с обзиром на Велику бешједу милистра Андрашије на Берлинској шједници од 28. српња те исте године - одбија се пријелог односно славне оптужбе да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње главне царске расправе, пошто јест али у свима горе реченим деклемацијама, лесперинама и артикулама осигурана свака чест слобода и иметак старовника Босне и Ерцеговине брез разлике вјере. Први пришједник Омеша Мустић јест старовник, јест Босанац, јест Муслиманац. С погледом на то и на темељу свију горе реченије деклемација, лесперина и артикула оставља се високоисти Омеша Мустић, родом и стојбином из Тешанке код Тешња, вјерозакона муслиманског, у својој чести и чествовању да и даље суди и осуђује, а господину државном даје се од стране овог суда укор и пријекор што не познаје и дапаче не признаје царскије закона и наредаба! - заврши предсједник са једном бисмаркском одлучношћу и безобзирношћу.
На миг предсједников перовођа поче читати оптужницу:
"Државно објесништво у Бањој Луци тужи Ћику право Ћиру Трубајића званог Куљића, 40 година старог, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењеног, оца седмеро дјеце, неписменог, навозито непорочног, с погледом на то што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме јест али дотично лице поћинило злоћинство од крађе с обзиром на §§ 249, 251, и 254, тоћка ц.
У погледу тога и с позивом на то државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се одржава главна царска расправа пред Окружним судом у Бањој Луци; да се на високоисту расправу позову: 1. окривљени Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић из истражног затвора у Црној кући: 2. свједоци: Дане Кнежевић и Јосип Прокаска, царски оружници, Мујага Аџић, трговац из Горњег Шехера, те приватни учесник Лука Ћулум из Дугог Села; и 3. да се на високоистој расправи прочитају и проштудијерају сва доказала као на прилику: оружничка пријава, број 18, записници истраге и извида, број 6, 11, 14, 15, 19, доктурска свједоџба с обзиром на очи Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, и горе по закону реченог свједока, број 33. те напокон кажњене вјерице, број 16. 17. 18. 19.
Образложење
У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест селаку Луки Ћулуму из Дугог Села без знања и приволе истог Луке, а туђе користи ради, једно јање, по босенски терзе, из тора и двије качице сира из мљекара. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум као један човјек од реда и закона, а с позивом на голему Лесперину високославног и краброг ћесерокраљског генерала Јосипа Пилиповића од 1878. године јест али покрађу царским оружницима пријавио. У поводу службенијех обзира јесу царски оружници Дане Кнежевић и Јосип Прокаска дошли и увиде на мјесту лица узели, које се јест дапаче течајем извида исповртило да је обадвије покраће по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц, поћинила злогласна и на злу гласу код пућанства стојећа особа, именом: Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. У погледу околности и прилика, а у назочности приватног оштећеника Луке Ћулума, јест горе по закону речени окривљеник Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић признао и дапаче уважио пред царским оружницима да је покрађе поћинио, које ће високоисти оружници под службеном присегом данас пред судом посвједочити. С обзиром на јањећу кожицу јест иста пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, које ће исти Мујага као свједок пред данашњом славном суданијом посвједочити да је кожицу купио за 8 гроша од окривљеника Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића. Све горе по закону речено јест окривљеник признао и дапаче напокон уважио пред царским оружницима у назочности приватног учесника Луке Ћулума.
Течајем истраге јест али окривљеник првотни исказ из темеља преврнуо, бранећи се да су му празне качице навозито подметнуте од непознате особе дотично лица. Касније, пако, на другом преслушању у истрази јест окривљеник и овај исказ изврнуо, тврдећи да јест празне качице у погледу мјеста нашао у шуми више куће горе по закону реченог приватног оштећеника Луке Ћулума. Кад су га царски оружници у поступању службенијех извида упитали: "Па ко би онда могао крађу извршити и сир појести? " - одговорио је окривљеник: "Сигурно какви вјешти и стари јазавци". (Са дна суднице глас: и двоноги). Сва се али горе по царским прописима речена порицања и врдања окривљеника не могу по § 460. уважити, јербо јесу посвема измишљена и нетемељита с обзиром на § 463. Исто је тако протизаконито и нетемељито и петљање окривљеника да је свједок Мујага Аџић слаб у очима и да се јест само упознао у њега, јер он навозито њему није никад никакву јањећу кожицу продао.
Уваживши све прилике и тешке околности у свези са рђавим гласом и владањем дотичне особе и према свима топогледним палиграпима кажњеног законика јест Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић крив злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц. У поводу тога јест подигнута оптужница у свим погледима и обзирима темељита и оправдана.
Државно објесништво:
Глигорије Злојутро
Док се читала оптужница, коју је сам главом саставио стари и искусни предсједник, у судници је владао дубок мир и тишина. Пао је само један једини повик. Предсједник суданије, саслушавши оптужницу са званичношћу која задивљује својом ледено-свечаном мирноћом, диже благо очи и стави питање на оптуженика:
- Но, јесте ви разумјели оптужницу и признајете ли у погледу оптужнице да сте криви злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц?
Оптуженик, који се за вријеме читања оптужнице немирно вртио на клупи, скочи и поче одговарати:
- Молим бога и славног суда, све сам ја уразумио што пише. Лијепо се у оптужници пише да су сир покрали јазавци, бог и' убио. Оће јазавци богме. Јазавци су врло прождрљиве звијери, господини суци, не знате ви то... И крадљиви су, крадљивији су често пута и од сами Цигана. Ми то сељаци, ако ћеш, боље познајемо и од највеће царске господе и судаца - заплеће и удешава оптуженик, замишљајући у себи да је пред правим судом.
Предсједник се мало смрачи у лицу и онда се јетко осмјехну:
- У оптужници не пише да су јазавци покрали сир, а ти, синко, мореш говорити шта оћеш и како оћеш. Тсби као једном оптуженику јест дозвољено и дапаче извољено по закону свачим се бранити и отимати. Мореш и лагати и петљати до миле воље, али најбоље би било да признаш. јер ко признаје пола му се прашта. Сјети се добро да ће иза тебе доћи овамо свједоци који ће побити твоје бешједе, и ми ћемо теби као једном петљанцу и лажову теже судити. Признај, синко, и облакшај души својој сињи терет у погледу злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц - рече предсједник меко, гледајући очински у оптуженика.
- Молим бога и данашњу славну царску расправу, како да признам кад нијесам крив! - викну оптуженик јаче и стаде млатати рукама, јер га и сувише охрабрише благе ријечи и умјерено држање предсједника суданије. Чист сам и прав сам ко од мајке рођен. Чистији сам и свјетлији сам и од оног жарког сунашца што нам свима сја и што ће нам свима заћи...
Оптуженик наједном сав погружен и потиштен ушути, и послије мале почивке јаукну као изван себе:
- Еј, Лука Ћулуме, душманине мој, кућа ти се међу кућама бијељела од швапскије позивница ко звијезда Даница међу звијездама, што ме биједиш на правди бога!
Предсједник се сасвим смрачи у лицу и врло оштро рече оптуженику:
- У име закона одговарај суду! Овђе не помаже никакво јадиковање и проклињање.
- Не дај се, Ћико, крабри се и отимај се! - осу се смијех са дна суднице.
- Мир! - викну предсједник и обрну се оптуженику: Реци истину, признај и облакшај души својој... Како си се увукф у мљекар? Или си се увукф кроз под или си обио врата?
- Молим бога и честитог суда, што сам знао, то сам казф у истрази. Испрва сам морф признати, јер су ме жандари душмански тукли... Ја нити знам Кулумова мљекара нити сам какав сир покрф. Мене Ћулум и царски оружници само бантују и биједе код овог славног суда, што им нијесам покоран и што им не чиним темена.
- А јање? - пита предсједник и не скида погледа са оптуженика. Да нијесу јазавци и јање украли и продали кожицу Мујаги Аџићу из Горњег Шешера? Знаш, у Босни смо, па би могло и то бити! - рече предсједник пакосно, а сва судница прсну у раскалашан смијех.
Оптуженик, стојећи под кишом смијеха и огледајући се збуњено око себе, наједном живо диже очи према предсједнику суданије, као да му је пала нека велика мисао на ум, и одрешито рече:
- Јазавци су сир покрали, а појео га је, како га ви зовете, главом Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић са својом женом и седмеро дјеце...
- Но славном судишћу буде туде познато - прекиде оптуженика "државни", злобно се церекајући - да јест Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић појел сир, ама туде нами не буде јасно како проклети јазбеци јесу покрађили сир.
- Стани, пакосна и злурада душо, што си толико кидисо? - осорно се одсијече оптуженик према "државном" и додаде у себи: "О, кад би смио овако према оном правом."
- Но, Ћико, повједите туде нами како буду проклети јазбеци покрађили сир и како будете ви појађили сир? - пита предсједник суданије, намјерно заносећи и сувише у језику, очигледно, да се мало подсмјехне "државном".
Оптуженик се чврсто исправи и поче да казује:
- Молим бога и славног данашњег суда, казаћу све како је било, казаћу цијелу истину, па ето вас и закона, а ево мене и ено Зенице... Ја сам један чојек ноћник ("Државни" злобно мрмља и нешто биљежи). Никад ми се не да рано лећи и заспати. Предраго ми је у ноћи, кад жена и дјеца полегну и кад огране мјесец, кренути у ноћно одање и шајцање. Слободан сам и по дану и по ноћи, јер ме село и околина поштива и воли ко очи у глави (бранитељ нешто задовољно биљежи). Једне ноћи, некако пред поноћ, изишф сам био у шајцање, и у шуми изнад куће овог истог Луке Ћулума, иза једног грма опазим некакву гужву и гомилу: добро се не распознаје, а све ми се чини да је живо и да се креће. Залупа ми срце у прсима ко никада. Уставим дисање, корачим на прстима мало ближе, наднесем руку над очи и шта видим: три јазавца! Један се проклетник изврно на леђа са качицом на трбуху, коју чврсто држи предњим ногама, а она га двојица гурају и вуку. Ја пођем лагано за њима, кријући се да ме не опазе и не осјете. Изгураше качицу и оног под качицом путељком на један заравањак. Онај се под качицом гицну, качица спаде, и он се обрну на ноге, а лисаста му се главица забјеласа у ноћи. Ја клисну' и попе' се на један рачваст грабић - јер јазавци, да опростите, лете на рђаво мјесто, међу краке - и викну им озгор, шалећи се: "Морете ли сами? Оћете ли друга, крабра и сложна дружино? " Све три се силно узнемирише и узвијерише уз грабић, не одмичући се никако од качице. Њушке им се забијељеше ко препрана вуна у ноћи. Појмише се ко да ће насрнути на грабић. Мене обузе цијелом снагом дубока језа и смртно дрктање...
- Крабри се, Ћико - викну неко, а по судници се опет разли пун и срдачан смијех слушалаца и чланова суда који су са живом пажњом пратили оптужениково казивање. Само се господин "државни" непрекидно мрштио, показујући зловољно лице, док се је млади бранитељ задовољно смијешио, осјећајући како живахно и убједљиво казивање оптужениково утиче повољно на расположење чланова суданије.
- Мене обузе - настави оптуженик задихано, убрзано, у очигледном страховању да што не изостави што је срочио у глави, дајући у неким тренуцима својим говором и кретањем утисак као да стоји пред правим судом. Мене обузе ледена језа и смртно дрктање. Стсже ме у грлу, капа ми стаде на глави играти и перчин расти. Нешто ми се навуче на очи, и учини ми се да јазавци почеше грепсти и пењати се уз грабић. Цвокоћући зубима, у смртном страху викну, колико ме грло доноси: "Натраг злотвори! Натраг ајдуци једни и отмичари туђе муке! Уа! У-а! -а!" Преко обамрлог села и околине крупно одјекнуше моје бешједе у висовима, а неоклен од торова узавреше пси, док настаде силан лом и бјежање јазавчје кроз шуму. Лом и бјежање преко страна и потока, лом и бјежање кроз провалије и суртулије - побјегоше! Врева се паса код торова смири и у шуми се све утиша ко да ништа није ни било. Само мјесец изнад свега на земљи високо и мирно свијетли, пун и округо ко чалма Мујаге Аџића из Горњег Шехера, а ја на грабићу још једнако цвокоћем зубима, пиљећи у качицу на заравањку ("Државни" нешто биљежи)... Кад сам дошо себи, сишо сам са грабића и нашо сам на заравањку, поред ове, и ову другу качицу, обе пуне сира. Нашо сам још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије крушака и један подугачак радиш љешника, све сама јазавчија мива и јестиво... Све сам то однио, себи а по себи, својој кући и сиротињи, и једно два три мјесеца људски сам живио са својом старом и седмеро дјеце. Ја ко овамо мислим, гријек није од горске звијери штогођ уграбити гладном и сувотном тежаку кмету, који се одрије давајући агама, и који се није ни на пет Божића и Ускрса имо чиме омрсити, откад је ушла Устрија и откад је преко Саве прснио своју мундуру онај устријски генерал што га господин прешједник суданије очитава у закону... Ето, молим бога и славног суда, каза по истини све како је било, па судите по правди и закону: ето вас и царског закона, ево мене и ено Зенице, ако сам крив.
- Добро се и Ћико брани, ћаћа га њигов ранио! - чу се један глас са дна суднице, пун радости и унутарњег задовољства.
- На моју душу, људи, ако овако знадне говорити и бранити се онамо на суду, оде Ћико врајлос!
- Ама из чега излазе овако мудре и смишљене бешједе, то је чудо једно!
- Лијепа ти је, Ћико, приповијест, нема вајде крити - вели, пакосно се смијешећи и чешући се иза ува, приватни оштећеник Лука Ћулум. Ама, синко, у ту ти приповијест неће нико паметан вјеровати, како ти је оно и реко наш поглавити господин вакмајстор Дане Кнежевић кад те је испитиво у селу на мјесту лица. Добро везеш, Ћико, добро, само да се не пометеш...
Оптуженик, потпуно свјестан о великом утиску што га је његова сјајно смишљена одбрана учинила и на суданију и на слушаоце, живо се обрну приватном оштећенику и пркосно му добаци у брк:
- Лакше мало, лакше, Лука Ћулуме! Сабери се, болан. Суд је ово и тешка су ово царска господа. Није ово село, жалосна ти мајка, и не суди вође шоца Личанина Дане Кнежевића него правда и царски палиграпи, ако почем нијеси знао.
Приватни оштећеник Лука Ћулум се збуни, повуче се стидљиво у страну и ушути.
Прелиставајући велик дењак списа, предсједник суданије диже једну повећу хартију и рече оптуженику:
- Видите, окривљениче и дапаче оптужениче, ви јесте и пред оружницима и у истрази пред суцом истражитељем друкчије исказали него данас. Како то?
- Молим бога и славну расправу, што сам данас казо, то је права истина и тако је све било.
- А шта суду знате о украденом јањету казати? - рече хладно предсједник и опет се упусти у званично пребирање и прегледање списа.
Оптуженик је шутио, не дајући никаква одговора на питање предсједника суданије који је непрестано нешто пребирао и тражио по списима. Велика запара и тишина бијаше овладала судницом. Само се чуло мукло шуштање хартије под крупним предсједниковим прстима. Наједанпут се јави млади бранилац за ријеч и поче говорити:
- Славна суданијо! Државно објеснишгво тужи мога брањеника Ћирила Трубајића, да је укро и јање Луки Ћулуму из Дугог Села. С позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза и с обзиром на голему Лесперину генерала Јосипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, те у свези са законима и отоманским канунима, по којима се у Босни и Ерцеговини тужи и суди, вође се данас не би смјело никако говорити о крађи јагњета. За турског суда и по турској... отоманској прави за јање се није никад ни тужило ни судило. У големој Лесперини генерала Јосипа Пилиповића стоји написано:
"Ваши ће се обичаји и ваши закони чувати и поштовати све дотлен, док се нови закони не објаве народу". Царски, отомански закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди, и они се и данас држе у великој чести и штимању. С погледом на царске, отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и од 23. мујаге у свези с горе реченом големом Лесперином генерала Јосипа Пилиповића прилажем и молим славну царску суданију да мога брањеника Ћирила Трубајића пусти испод суђења за крађу јањета, јер горе речени отомански закони побијају палиграпе 249, 251, 253, тоћка ц, на које се али позива високославно државно објесништво... Славна суданијо, радост ме велика обузима што је судбина наредила да у данашњој шједници суди и господин Омеша Мустић, човјек праведан и мудар, који се добро разабира у шеријату и отоманској прави и законима...
- Па прилично се и ја разабирам у шеријату и отоманској прави! - упаде поносито у ријеч бранитељу први присједник Омеша Мустић. По шеријату и по старом адету није се гонило ни судило, ако ко, сувотан и жељан меса, увати и закоље јање, да омрси посно грло. Мерхаметли су, болан, турски закони и лијепа је турска права! Није се за турског суда за свашто гонило ко данас. Данас господин "државни" прилаже на вјешала ако ко, сувотан и гладан, увати шугаво пиле и поједе без знања и приволе...
- Доста блебетања! - викну предсједник суданије, сав намргођен и нарогушен, и престријели ватреним погледом првог присједника коме застаде ријеч у грлу. Ово је суд, и вође није никако извољено и дозвољено славити турске законе и турску праву - додаде стишаније и погледа у бранитеља који настави:
- Не поприми ли и не уважи ли данашња царска суданија мој пријелог односно оптуженика у погледу крађе јањета, много ће погријешити, јер ће га посигурно уважити Врковна суданија која турске законе држи у великој чести и штимању.
- Е, горе се право турски суди! Горе су све сами чалмаши са саруком од два аршина! - добаци неко заједљиво са дна суднице.
- Тешко кмету сиромаку ако га судбина баци пред Врковну суданију! То толико могу само рећи - чу се још опорији и заједљивији глас.
- Молим, молим! Таке бешједе нијесу за ово мјесто - викну оштро предсједник суданије и погледа у господина "државног" који се неспретно спремао на говор:
- Славно судишће! Пријелог односно славне одбране у погледу крађе од јањета није али на мјесту - поче господин "државни". Државно објесништво, оборужано и подупрто са свију страна законима и прописима, противи се силом закона пријелогу односно славне одбране и прилаже да се расправа у цијелости изведе и да се доказ истине о украденом јањету проведе с погледом на приложену оптужницу, а по §§ 249, 251, 253. тоћка ц кажњеног законика. Позиви на царске отоманске законе и на старе адете у свези са шеријатом не могу се али уважити, па државно објесништво прилаже, не смећући с ума § 347 парбеног поступника, да се приједлог славне одбране одбаци са лица мјеста данашње расправе.
- По сили своје чести и по снази своје уредовне власти одбијам пријелог односно одбране и настављам главну расправу у смислу парбеног поступника! - одговори предсједник суданије доста опоро и набусито, и обрну се оптуженику: Но, шта нам знате о јањету рећи?
- Молим бога и честитог суда, ја не знам ништа о јањету...
- Знаће свједоци... Нека приђу свједоци, царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска! - викну званично предсједник суданије и махну руком оптуженику да сједе.
- Препокорно јављамо да смо пришли! - одазва се на предсједникове ријечи крупна гласина, и пред суданију ступише оба жандарма напоредо, с укоченим војничким држањем.
- Молим, ко јест од вас Дане Кнежевић? - пита предсједник, гледајући немарно у списе.
- Молим препокорно, ја сам Дане Кнежевић, ћесерокраљски вакмајстор из Дугог Села - одговори вакмајстор, салутирајући.
- Да ли познајете, господине вакмајсторе и вјерни царски службениче, овог човјека на десно, који јест по државном објесништву оптужен у погледу крађе јањета и двије качице сира Луки Ћулуму из Дугог Села?
- Молим препокорно познајем га добро. Ово је једна опасна особа по дотично власништво, ово је једен вердектер и уписни тат. Ово је далеко позната битанга и вагабунд Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, који нам толике године задаје бриге и посла...
- Све те красне и учевне бешједе повратите натраг, господине свједоче! - викну званично предсједник суданије и погледа оштро у вакмајстора. Вође се не смије нико вријеђати. Ово је суд, и вође се о свачјој чести и образу води рачун. Ми не тражимо грдња ни погрда него истину и само истину. Запамтите да ви јесте пред судом само свједок, а никако ћесерокраљски вакмајстор Дане Кнежевић из Дугог Села, кому у његовој служби нека је свака чест!
- Тако је! - добаци млади бранитељ.
- Јест, јест, господине свједоче, тако је! - дочекаше оба присједника, злурадо се осмјехујући.
- Молим, молим! - викну још званичније предсједник суданије. Нико вође по смислу закона нема право да одобрава или не одобрава мој поступак и моје ријечи осим силе закона и снаге моје коли прешједничке толи уредовне власти.
- Молим препокорно, славни суде, ја повраћам што сам река - одговори збуњено свједок и ушути, очекујући скрушено да му се постави питање.
Предсједник суданије ставио је још неколико кратких питања, на која је свједок нејасно одговарао, позивајући се непрестано на своју "оружничку пријаву" и истражне списе. Други свједок, Јозип Прокаска, по народности Чех, стојећи прописно поред првог свједока, климао је непрекидно главом у знак одобравања. То непрекидно климање главом једило је предсједника суданије, који се је све немирније врпољио на столици, гледајући мрко испод ока на убогог "Пемца".
- Доста већ климања главом која је празна ко празна и расушена каца! - викну љутито и набусито предсједник суданије и отпусти једним покретом руке оба свједока, који се стидљиво повукоше у страну. Нека приступи суду свједок Мујага Аџић из Горњег Шехера!
- Молим бога и славну расправу, приступио сам! - Јави се Мујага Аџић и стаде пред суданију.
- Ви сте Мујага Аџић из Горњег Шехера? пита предсједник, преврћући списе.
- Јесам и главом и брадом! - одговори одсјечено свједок.
- Ви ћете се, Мујага Аџићу из Горњег Шехера, у смислу кажњеног законика и парбеног поступника по § 488, заклети да ћете данас пред судом говорити истину и само истину у односу купљене и код вас законито углављене јањеће кожице - разлаже предсједник суданије, устајући са столице и стављајући пред свједока турски ћитаб.
За предсједником у дубокој тишини и највећој свечаности дигоше се и остали чланови суданије осим првог присједника Омеше Мустића, који је као Муслиман остао да сједи при полагању заклетве.
- Положите руке на ћитаб и говорите за мном! - викну предсједник суданије и поче да заклиње: - Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим...
- Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим...
-... и свим што ми је најмилије на свијету...
-... и свим што ми је најмилије на свијету...
-... да ћу говорити истину и само истину!
-... да ћу говорити истину и само истину!
- Валахи! - подиже јаче глас предсједник суданије.
- Валахи! - прихвати ријеч свједок још јачим гласом.
- Билахи!
- Билахи!
- Талахи!
- Талахи! - изговори свједок, не предишући, пошљедњу ријеч заклетве пуним и снажним гласом који се разли у таласастом брујању по судници, у којој дрхташе дубока и побожна тишина.
Кад се заклетва заврши, чланови суданије опет достојанствено посједоше, и предсједник рече:
- Мујага Аџићу из Горњег Шехера, познајете ли ову особу дотично лице десно од вас?
- Молим славну расправу, не познајем га само ја. Њега познаје цили свит, познаје га сваки грм, свака буква. Ово је Ћико Трубајић. Зову га још и Куљићем.
- Да ли сте од исте особе дотично лица купили јањећу кожицу, која јест код вас пронађена и законито углављена?
- Молим, славни суде, ја сам јањећу кожицу заиста купио од овог Ћике, кога још зову и Ћиром, за осам гроша здраве паре.
- Да се ти, свједоче, почем нијеси упознф у оптуженика? - уплете се у расправу други присједник Прамасунац. Море бити да је теби какав други тежак продф кожицу, а?
- Море бити, ага, да си ти сеф? - уплете се важно и са пуно званичности у расправу и први присједник Омеша Мустић. Могф си ти, драги ага, и од другог јањећу кожицу купити? Знаш, Влах Влаху сличи ко јаје јајету, па...
- Ко Влах, шта Влах? ! - загрмјеше повици са дна суднице.
- Језик за зубе, Вирауне један, Србија вође суди!
- Чекајте, људи, док изговорим - брани се Омеша Мустић и наставља као да и није рекао ријеч Влах, која је изазвала узбуну међу слушаоцима: - Знаш, драги ага, Србин Србину сличи ко јаје јајету, па би се ми, Турци...
- Ко Турчин? Ти Турчин? Ајде сиктер! - дочека га свједок презриво. Ти си Циганин, Фираун!
Предсједник се суданије врло званично намргоди и рече оштро свједоку:
- Турчин Нетурчин, Циганин Нециганин, први присједник Омеша Мустић јест по вјерозакону муслиманац, а у Босни и Ерцеговини све се конта и уважава по вјерозакону. Пошто али тако главни и врковни закони прописују, позивам свједока Мујагу Аџића из Горњег Шехера да се држи у реду и да одговара у смислу закона на бешједе првог присједника господина Омеше Мустића!
- Само то оћу да кажем - настави озбиљно први присједник - Србин Србину сличи често ко јаје јајету, па би се ми, Муслимани, могли преварити и огријешити душу, а то нам није никако у вјерозакону. Зар није тако, ага?
- Оно асли тако је. Ми смо Муслиманци једни људи од истине - одговори веома меко и понизно свједок.
- То ја теби и велим - узе опет ријеч први присједник. Зато се, драги ага, добро промисли, добро све извиди и провиди, и добро погледај оптуженика, јер се једном рађа и једном умире, а ти си данас пред суданијом ко један истинити муслиманац изговорио тешке ријечи: валахи, билахи, талахи!
"Државни" се наједном горопадно здрну и викну:
- У смислу закона забрањујем таке разговоре и намигивања са свједоком! То јест по закону али недопустиво!
- Господине државни, ви по закону овђе немате шта забрањивати! -рече суво и са пуно омаловажавања предсједник суданије и обрну се свједоку: - Да ли сте ви, свједоче, купили јањећу кожицу од оптуженика кад је улазио у град на пазар или кад се враћф с пазара?
- Молим славног суда, кад се враћф с пазара.
- Е, видите, свједоче, ви сте у истрази, преслушани као свједок, друкчије исказали. Овђе пише - вели предсједник суданије, гледајући у истражне списе - да сте кожицу купили од оптуженика кад је улазио у град на пазар.
- Море и то бити - слеже раменима свједок и обори очи. Не могу славном суду данас ништа посигурно рећи, јер је то давно било, па се заборавило.
- Да ли ово јест јањећа кожица коју ви јесте купили и која јест код вас законито утлављена? - пита предсједник суданије, дижући са стола једну крпу, која је лежала пред судом као corpus delicti.
Послије одужег загледања и завиривања кожице са свију страна, свједок слеже раменима и у великој сумњи и недоумици рече:
- Могла би бити, а могла би и не бити.
- Да ли јесте, свједоче Мујага Аџићу из Горњег Шехера, икад боловали од какве очне болести и мараза? - уплете се у расправу и млади бранитељ.
- Бољеле су ме очи више пута, и управо могу рећи да нисам најздравијег вида.
- У доктурској вјерици - вели предсједник суданије - о очима свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера пише да јест он слаб у очима, да слабо види и тешко распознаје ствар од ствари, особу од особе, и да има од давнина некакав мараз у очима... Свједоче! - викну јаче предсједник. Погледајте добро оптуженика и кажите нам слободно и по души да ли јесте од њега купили јањећу кожицу?
На миг предсједника суданије скочи оптуженик с клупе, и обрну се лицем у лице свједоку који га дуго посматраше.
- Све ми се, Ћико, чини да сам од тебе несретну кожицу купио - рече свједок и у недоумици слеже раменима.
- Не гријеши, болан, душе! Тебе очи варају. Нијеси ти од мене ништа купио, ага.
- Зар баш тако, Ћико? - пита зачуђено свједок.
- Јест баш тако, ага! Не гријеши душе. У џенем ћеш ага, а џенет ти отворен стоји!
Свједок ушути и нешто се као дубоко замисли.
- Жао ми је џенета, Ћико, а све ми се чини да сам кожицу од тебе купио - рече свједок, послије мале почивке, некако тешко и буновно као да се иза сна пробудио.
Предсједник немарно махну руком, и свједок се, непрестано слијежући раменима, уклони испрсд суданије.
Послије кратког преслушања приватног учесника Луке Ћулума и послије подужег читања кажњених вјерица и "иних доказала", предсједник суданије подиже свечано глас и рече:
- У смислу кажњеног законика и § 450. парбеног поступника проглашујем да јест поступак доказа истине у данашњој главној расправи завршен! Сад имаде ријеч господин државни да преда суданији у погледу оптужнице коначни пријелог. Након господина државног с обзиром на дотичне законске и уредовне прописе предаће суданији и господин бранитељ односно одбране свој пријелог.
Господин "државни" се поносито и гордо диже. Читаво му се лице намрачи, а крупне му се очи испунише и засвијетлише неутољивом злобом и пакошћу према оптуженику који се поче немирно на оптуженичкој клупи врпољити, несвјесно осјећајући већ унапријед сву немилу тежину ријечи којима ће га засути господин "државни".
- Славно судишће! - проломи се крупна и рапава гласина господина "државног", и у судници завлада дубок тајац. Славно судишће! Пред нами туде данас јест на оптуженичку клупу једна врло опасна особа по дотично власничтво у смислу кажњеног законика. Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић јест али чувена особа у погледу злочина од крађе. По далеким царским друмовима и хановима од Црне Горе до Саве воде селаци буду говорили и причали о његовим крађама и лоповлуцима. Он јест задал страх и трјепет на све стране. У свом селу и околини: ђе што виђе то и диже! Славно судишће! То и тако говори народ и неучевни људи из народа. За исту особу јест али и званично, законито и дапаче уредовно углављено да је преко сваке мјере опасна по туђе власничтво, што доказују вјерице Котарског суда у Бањој Луци од 14. вељаче 1890. године, број 204 и Палитичног суда у Бањој Луци од 18. коловоза 1890. године. број 370, а да и не спомињемо кажњену вјерицу Царске жандармарије из Дугог Села и ријечи господина ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића на данашњој расправи
- Баш ријечи господина ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића не морате спомињати - прекиде "државног" са много омаловажавања и са неке висине предсједник суданије - јер за једног ћесерокраљског вакмајстора свак је лопов и вердектер ко се родио у овој земљи!
Пошљедње ријечи предсједника суданије, изговорене суво и званично, изазваше силно одушевљење и повике у читавој судници.
- Љубим ти руке твоје и праведност твоју! - скочи оптуженик с клупе и поче обасипати пољупцима руке предсједника суданије.
- Молим, молим! - брани се предсједник. Наставите у смислу закона оптужбу, господине државни!
- Високославно судишће! - продужи "државни". Надаље јест уредовно путом извидв, истраге и свједока углављено да је иста особа Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић дне 17. липња у ноћи, без знања и приволе, а своје користи ради, однио јање, по босенски терзе, приватном оштећенику Луки Ћулуму из Дугог Села, а дне 33. коловоза те исте године јест истом Луки Ћулуму нестало двије качице сира, што јест акопрем недвојбено у смислу истражније списа и исказа свједока течајем данашње главне расправе доказано да је и ову покрађу извршио исти горе по закону речени оптуженик Вико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић без знања и приволе приватног учесника, а своје користи ради, чиме али јест поћинил злоћин од крађе по §§ 249, 251. 253, тоћка ц кажњеног законика. Славно судишће! Данашња одбрана оптуженика јест само једна лијепа приповијест којој не море нико паметан вјеровати, како оно добро и рече приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села. Шарена приповијест оптуженика да јесу јазбеци покрађили сир, неможна јест у смислу кажњеног законика, пошто су али јазбеци горске звијери. Како шивотиња, како јазбец да се осуди!? ...
- Јазавац је већ осуђиван и осуђен у овој земљи, у овом граду! - добаци бранитељ, јетко се осмјехујући.
-И мајмун, молим бога и славног суда! - уграби ријеч једна грлата људина са дна суднице, и сва судница прште у дивљи смијех и повике.
- Јест, добро си то казо: осуђен је и мајмун прије десетак година тамо у Бишћу! - узе опет ријеч бранитељ. Тамо се је на вашару бавила некаква швапска комендија са два мајмуна. Један од та два мајмуна ископо је једном тежаку око. Суд је осудио комендијаша на новчану кажњу и оног мајмуна на смрт, да се послије 14 дана погуби. У том се је комендија преселила на вашар у Приједор. Кад је судска комесија у Приједору добила налог да с обзиром на закон изврши осуду и погуби осуђеног мајмуна, није то могла учинити, јер су оба мајмуна била врло слична, и судска комесија није могла никако да дозна ко је од та два мајмуна онај прави, осуђени. Тако се је осуђени мајмун избавио смрти... Овим сам ријечима шћео да опоменем господина државног да се и шивотиња море осудити с погледом на Ж 388. кажњеног законика - заврши са пуно поноса своје разлагање млади бранитељ и сједе.
Кад се иза бранитељева говора бука и повици смирише, продужи господин "државни" своју оптужбу са пуно срџбе и јеткости, сијевајући љутито очима и на бранитеља и на оптуженика:
- Високоисто и високославно судишће! Акопрем јест државном објесништву познат § 388. кажњеног законика, не море се али оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић извући испод кажње која га патри по § 249, 251, 253, тоћка ц. Државном објесништву у Бањој Луци јест надаље познато да су јазбец и мајмун осуђени, али су тамо биле друкчије прилике и тешке околности у смислу закона него данас вође. Данас вође јест у течају расправе законито углављено да је у питању стојећи оптуженик поћинио злоћин од крађе и да јест исти укрф Луки Ћулуму из Дугог Села јање и двије качице сира. То јесу акопрем свједоци царски оружници Дане Кнежевић, Јозип Прокаска и Мујага Аџић из Горњег Шехера, те приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села данас течајем главне расправе исказали и дапаче доказали с обзиром на све топогледне палиграпе и тоћке кажњеног законика... Велеславно судишће! Џабе би било да и даље говоримо с погледом на оптужницу, јер је све јасно и законито доказано: Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић недвојбено јест поћинил злоћин од крађе, јест повриједио и увриједио §§ 249, 251, 253, тоћка ц кажњеног законика! Све судске и палитичне кажњене вјерице и сви искази по закону реченије свједока доказују и доказали су да јест у питању стојећи оптуженик врло опасна особа по дотично власничтво, да јест вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест напокон уписни тат, који живи од крађе и у крађи живот проводи... Само два његова имена, велеславно судишће, и два брезимена јесу тврд и голем доказ истине да код њега не иде ништа чисто и поштено, да он јест један обични сељачки крадљивац и уписни тат, који се зове и презива онако како му кад годи да се зове и презива. Само то петљање и сам тај мариветлук са два имена и два брезимена доста је велеславном судишћу да му одмјери и одвали у смислу закона најоштрију и највећу кажњу тешке тавнице, куће необичне!... Високославно судишће! Устријска царевина јест дапаче на Берлинској шједници од 28. српња 1878. године у смислу Велике бешједе милистра Андрашије испросила од све седам царева дозволу за улазак и укопацију ове земље, да у њој уведе мир и постави ред и закон. Зато ми данас и оћемо ред и закон; оћемо да се зна чије је што; оћемо да се живо ради и да се не краде ни бег ни царевина, ни тежак ни лежак, како се то али по боснацки вели. Високоисто и велсславно окружно судишће! С погледом на то и на све горе речено, и с обзиром на велике прилике и тешке околности, државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, навозито непоречен, суди и осуди поводом тога што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме јест али починил недвојбено злочин од крађе с обзиром на §§ 249, 251 и 253, тоћка ц царског кажњеног законика - напрегнутим и промуклим гласом, пуним злобе и пакости, заврши господин "државни" оптужбу и сједе, непрекидно стријељајући подмуклим погледом и бранитеља и оптуженика који се узбуђено врпољио на клупи и мијењао боју у образима.
- Људи моји, ја опет велим: гадно и Злојутро насрће - чу се неко са дна суднице кад "државни" доврши оптужбу.
- Није шала: памет и наука! Виђе ли ти само како му при крају вјешто покупи и повеза и род и пород, и жену и дјецу, и село отклен је, и године колико му је, и вјеру које је, и крађу коју почини и домаћина кога оштети, па га онда љуто стеже у неколика тешка и гвоздена палиграпа... Јао, Ћико и' Зеницо црна!
- Јао, Зеницо црна, ватром изгорјела! - чу се пискутљиви глас приватног оштећеника Луке Ћулума, пун заједљивости и злурадости.
- Не прегони ни ти, Ћулуме, и не буди тако злурад, јер: из Зенице икад, из земљице никад!
- Веселите се, душмани моји и душмани правде божје, веселите се данас или никад! - викну оптуженик и, сав зајапурен у образима, окрену се према слушаоцима, па онда поче, умиљавајући се као пашче, погледати у бранитеља који се мирно и достојанствено спремаше на одбрану.
- Славна суданијо! - одјекну ненадно звонко грло младог и окретног бранитеља, и у судници поново наступи гробна тишина, без гласа и даха. Славна суданијо! Послије девет мјесеци мучног истражног затвора бацила је, ево данас, црна судбина на оптуженичку клупу једно само поштење и доброту од човјека. Већ девет мјесеци, велеславна суданијо, труне и гњије у Црној Кући, одвојено и далеко од своје кућице, од своје слободице и своје ситне дјечице, честити и царским властима препокорни житељ и старовник Дугог Села Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико, право Ћиро Трубајић звани Куљић. Ову и овакву добротињу и чисто поштење од човјека јест, велеславна суданијо, течајем главне расправе господин државни оцрнио да горе не море бити! Немајући чврсте доказе и тврде исказе преслушаније свједока, господин државни се, у том шкрипцу и неприлици, машио за празне и неваљале ријечи да њима умрља и пред данашњом славном царском суданијом оцрни ову чисту и свијетлу особу дотично лице, које већ девет мјесеци труне у истражном затвору на правди бога...
-... и за двије качице сира и једно јање! - додаде неко са дна суднице, и смијех се осу на све стране, чак и око окорјелих и званичних усана предсједника суданије заигра се прикривен осмјејак.
- Велеславна суданијо! - настави присебно и мирно одбрану млади бранитељ као да ништа није ни било: У оптужници високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године оптужује се честити Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање терзе из тора и двије качице сира из мљекара. Господин државни не море али пред лицем данашње главне расправе да докаже да јест оптуженик заиста починио злочин од крађе и повриједио §§ 249, 251, и 254. тоћка ц, него је ударио у погрде и неваљале ријечи, ко на прилику: да јест оптуженик вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест опасни и уписни тат, да се о његовим лоповлуцима и крађама прича и говори од Црне Горе до Саве воде... Надаље јест господин државни, велеславна суданијо и ви присједници, ви паметни и правични људи из народа, реко за оптужника: само његова два имена и два презимена јесу тврд и голем доказ истине да је он један обични сељачки крадљивац и уписни тат који се зове и презива како му кад годи. Кад би господин државни, велеславна суданијо колико-толико познаво ову земљу и народ, мислим да се онда не би овако непромишљено размето празним ријечима. Баш његова два имена показују нам да он своме крају не задаје страх и трјепет, како то вели господин државни. Оптуженику јест кршћено име Ћирило, Ћиро, али га свако од драгости зове и од милости му тепа Ћико. Изволиће нам али и господин државни да се онима који задају страх и трепет, да се лоповима и крадљивцима не тепа! Његова два презимена казују нам да јест он потомак једног богатог и зенђилог племена, из којег није нико никад крао и коме није у крви да краде. Трубајићи су били далеко чувено племе са свог богатства и великог мала, у њи су се иљадиле овце, све ти је то било пуно, сито и дебело, па су и' и прозвали Куљићима, то ће рећи: куљави, дебели, пуни, сити.. . Изволиће нам али, опет велим, и господин државни да се овом потомку Куљића не море рећи да је уписни тат и да му је већ у крви да краде!...
- Вјеру му његову, и дијете добро исправља! - чу се узвик са дна суднице, пун чуђења и одобравања. Чусте ли људи, разумјесте ли, господини суци, како све вјешто повеза и једно с другим испорави: бива, Ћики тепају, а крадљивцима сви знамо да се не тепа; Ћико је изданак Куљића којима није у крви да краду, па ни Ћико не море бити уписни тат! Паметно дијете!
- Паметни смо сви, само среће немамо! - добаци неко између слушалаца и граја се диже.
- Мир! - викну предсједник суданије, сав блажен и задовољан смишљеним говором младог бранитеља, коме махну руком да настави одбрану.
- Како видите, славна суданијо, баш ова два имена и два презимена иду у прилог по закону реченом оптужнику, иду у прилог његовом поштењу и доброти. Ја, велеславна суданијо, нећу али да се вође разбацујем само празним ријечима и бешједама - нека то чини ко је и до сад чинио - него ћу дапаче чврстим доказима и исказима заклетије свједока ишћерати ствар на чистац са двије качице сира и са јањећом кожицом која је пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера. Горе по закону речени оптуженик јест отворено и искрено - које се али ријетко догађа на суду - пред данашњом славном суданијом признао и очитово да је заиста појео двије качице сира приватног оштећеника Луке Ћулума из Дугог Села са својом женом и седмеро дјеце. Али упитајмо се, велеславна суданијо, како је оптуженик Ћирило Трубајић у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић до те двије у питању стојеће качице сира дошао? Којим путом и начином? Да ли крађом или преваром? Да ли он јест ту починио злочин од крађе и законски повриједио §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, како то али пише оптужница високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године и како то велеславна суданијо, у смислу оптужнице набацује и тврди господин државни? То треба на темељу закона прочистити и у ред довести, па ће се одма виђети да је оптуженик чист и прав ко од мајке рођен. Истина је, велеславна суданијо, да су царски оружници пронашли качице у кући горе по закону реченог оптуженика; истина је и то, да он испрва није мого ни шћео никако да призна покрађу од двије качице сира него се је отимо и говорио да су јазавци починили крађу и да им је он исти једне ноћи отео осим двије качице сира, још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије крушака и један подугачак радиш љешника. Како видите, велеславна суданијо, све сама јазавчја мива и јестиво! Истом кад су га царски оружници у погледу истраге и извида на мјесту лица почели незаконито и душмански кундацима тући, истом онда је он признао што му се силом кундака натурало да призна. Тако је, велеславна суданијо и ви правични људи из народа, и овај пут ко и увијек под жандарским кундацима пригњављена и пригушена правда и истина!...
- О постове му његове, и малишан добро кити и везе! - отеше се узвици неколицини слушалаца у један мах, и по читавој судници дигоше се живахни и топли повици дивљења и одобравања.
- Малено је и неугледно је, бог га видио, али му је слатка и смишљена свака ријеч! Бистра и паметна глава!
- Паметни смо ми сви, само среће немамо! - добаци онај првашњи из гомиле, али за чудо нити се граја диже нити му се ко на досјетку гласно насмија као први пут, јер сви бијаху упрли погледе у младог речитог бранитеља.
- Јест, велеславна суданијо! - настави бранитељ с још јачим полетом и одушевљењем. Послије девет мјесеци мучног истражног затвора ступа горе по закону речени оптуженик на ово уредовно мјесто да оживи пригушену правду и истину; ступа дапаче на ово законито мјесто ђе не суди кундак ћесарокраљскога вакмајстора Дане Кнежсвића нсго учсна глава и дубока памет високог царског, судског савјетника и велеможног господина Игњатије Врепца, који само истину тражи и само за божјом и људском правдом гине! И господин предсједник суданије чуо је данас истину да су јазавци покрали сир и да је оптуженик Ћирило Трубајић једне ноћи, претрпивши велики страх, отео од јазаваца сир, однио га кући и појео са својом старом и седмеро дјеце. По смислу кажњеног законика и по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц јазавци су починили злочинство и покрали сир. Они су злочинци и на њи требало би да се обори господин државни. Горе по закону речени оптуженик кад је од јазаваца, од дивље горске звијери, отео сир и остале оне ствари, није, велеславна суданијо. учинио ништа рђаво, ништа злочесто, и ништа по закону кажњиво. Учинио је оно што би и сваки од нас у такој прилици учинио. И исказ приватног оштећеника Луке Ћулума на данашњој главној расправи свједочи да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили крађу. Кад га је господин предсједник суданије течајем преслушавања упито да ли море подсигурно посвједочити да провала под мљекаром потиче од људске руке, одговорио је приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села: "Е, то не могу на душу узети, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла!" Даклен, провала не потиче од људске руке: Мљекар није провалио оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, него горске звијери, јазавци! Да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили у смислу кажњеног закона крађу од двије качице сира, море се и отуда виђети што данашњи јазавци нијесу остали онаки какви су били за турског суда и отоманске праве, нијесу остали повучени и мирни у својим јазбинама. Кад је, велеславна суданијо, заступила Устрија одма је од народа покупљено оружље и дата је сваком права и слобода осим тежацима и радном народу. И поп, и пратар и оџа и газда, и бег и ага, и субаша, све се то аџамијски испрсило у овој земљи, па дебља и тови се, пливајући у устријској прави и слободи. А радни народ и тежаци без праве и слободе, без оружља и без помоћи ни са које стране, а са двије стране навалиле злости и напасти: из чаршије ајдуци, а из горе вуци и јазавци...
- То и тако неизвољено јест пред царским судиштем говорити! - плану господин "државни" на бранитеља и скочи као разјарен рис са столице. То дапаче али јест грчкоисточна палитика!
И предсједник суданије плану, али ипак се свлада, па врло уздрхталим званичним гласом рече:
- По сили своје чести и по снази своје коли уредовне толи предсједничке власти, а по § 318. парбеног поступника, позивам са овог мјеста на ред и мир господина државног да не узбуњује и не спречава течај главне расправе, која се али данас води према прописима §§ 249, 251. и 254, точка ц кажњеног законика!... Господине бранитељу, продужите и кажите што још нијесте у одбрану казали, а мислите казати.
- Вала, људи, Врепцу мјере нема! - диже се са дна суднице између слушалаца тихан и једва чујан повик, и све се опет смири и утиша.
- Велеславна суданијо! - настави одбрану бранитељ без и најмање збуњености, са пуно мирноће и присебности у говору и држању. Море се господин државни љутити и викати колико оће да је малопријашња моја ријеч грчкоисточна палитика, али ће остати увијек истина, да су данас јазавци друкчији него што су били за турског суда и отоманске праве. Чим су, велеславна суданијо, осјетили да је Устрија одузела народу слободу и оружље, јазавци су се грдно избезобразили. Најприје су се почели врзати око њива и усјева, па онда ударати на стаје и амбарове, док се неке године двојица чак услободише и падоше на крсну славу Стојану Гатарићу из Локвара...
- Дошли људи на пиће! - добаци неко између слушалаца, и смијех се разли по читавој судници.
- Јест, дошли људи на пиће - прихвати ријеч бранитељ - али се чудновати гости не свиђеше неком старом Белемезу, који се побоја да би могло омалити пића и јестива, па пограби с дрвљеника сикиру и погна их у планину, али у планини увати Белемеза са сикиром царски шумар и викну: "Сикиру овамо, ти си сјеко царску шуму!" Послије га на правди бога осудише на велику глобу и апс, па се и данас у народу каже кад се коме што неправо и изненада догоди: "Прошо ко стари Белемез кад је јазавце гонио са крсне славе Стојана Гатарића!"... Велеславна суданијо! С погледом на све речено јест сигурно и освједочено и законито углављено да су јазавци, оваки какви су, могли битн и дапаче били су починитељи злочина од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, точка ц, кажњеног законика... Што се али пако тиче украденог јањета, свједочанство једног свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера јест слабо и нетемељито. Горе по закону речени свједок јест течајем расправе само слијего раменима и у великој недоумици одговаро на питања господина предсједника суданије. Његово се свједочанство не море никако уважити и од славне суданије попримити као темељито и законито. Али, ако би велеславни суд уважио и попримио - у што ја никако не могу повјеровати - исказ и свједочанство свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера, онда се ја с погледом на голему Лесперину високославног ћесерокраљског генерала Јозипа Пилиповића позивам на царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге, који закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди и они се и данас држе од славног суда у великој чести и штимању... Велеславна окружна суданијо! С обзиром на све горе речено у одбрану и с позивом на све олакотне околности и прилике прилажем да се оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу пазива Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седморо дјеце, неписмен, навозито непоречен ријеши и пусти испод суђења, пошто он није али дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би био починио злочин од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика. Али, ако би ипак велеславна суданија неким путом и начином дошла до свједочанства да при оптуженику има неке кривице - у што не би нико мого повјеровати послије данашње расправе - то молим велеславну окружну суданију да при суђењу упораби § 63, како не би недужна породица страдала, даље да узме у обзир дуги истражни затвор, неписменост и занемарени одгој оптуженика као олакотне околности и прилике - заврши одбрану бранитељ, сав блажен и узбуђен, са пуно вјере и увјерења да је казао све што је требало казати.
Предсједник суданије, као да се трже из дубоког размишљања, диже покуњену главу високо изнад дебелих судских списа, обухвати великим погледом читаву судницу и викну са пуно свечаности и званичности:
- Данашња главна царска расправа, која јест вођена по смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика против оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, закључује се, и суданија се повлачи на вијећање и одлуку!
При пошљедњим ријечима лагано и одмјерено диже се предсједник суданије и покупи са стола читав дењак списа. За њим се мирно и достојанствено дигоше и остали чланови суданије и окупише се у врх суднице да вијећају.
Предсједник суданије сједе и згури се над једним сточићем, који је сав био прекривен дебелим списима, па се стаде мрштити и напрезати да по једној старој осуди састави главу Ћикине осуде. Око сточића су мирно и непомично, без гласа и даха. стајали суци и присједници са перовођом, очекујући, да почне вијећање.
- Овђе се не море вијећати. Одвећ је тијесно и незгодно! - рече предсједник суданије врло зловољно. Ми би се морали повратити на своја стара мјеста, а државни, бранитељ, оптуженик и сви остали слушаоци требало би да изађу напоље, док се не сврши вијећање и одлука. Само, ето не знамо да ли се вратио керкермајстор са рапорта? ...
- Молим бога и славног суда - чу се из гомиле слушалаца глас Косте пуцера који се неоклен нађе у судници - ви се морате слободно повратити овамо даље на своја стара мјеста, а ми ћемо сви изаћи напоље. Керкермајстор се вратио са рапорта и одвео све жене осим Јелке чедоморке на Врбас. Ону сушичаву кљусину, Јову кључара, задржали су јутрос у болници, и тако је остф и постф над Црном кућом једини господар наш добри кључар Николица. Он зна све, зна и да се суданија води, али шути и прави се невјешт. Ено га сједи на басамацима, пуши своју лушу, преговора се нешто са Јелком чедоморком и вели: "Пјевај, Јелче, младост прође! Пјевај, нека се народ мало провесели под мојом управом и командом!"
Ријечи Косте пуцера изазваше бучно одушевљење и узбудљиве повике међу слушаоцима који су са страхом пратили ток суданије, стрепећи да би мого сваки час изненада ударити тамничар или кључар Јово. Са њихових притиснутих и уздрхталих душа свали се сињи терет страховања, и сви, осим чланова суданије, похрлише напоље, водећи оптуженика између се као млвду и пјевајући апсеничку пјесму:
Све субота по субота:
Мени дође осуда,
А ја тужан у тавници
Пјевам пјесму жалосну.Жалобитна апсеничка пјесма, пјевана са много бола и прастаре човјекове туге за отетом слободом, оживје ледене тамничке зидине, затресе умртвљеним ћелијама и задахну и запљусну животом и свјежином Црну кућу с краја на крај, с врха до дна. Са свију страна и из свију ћелија прихватише апсеници пјесму која је у тамници спјевана и која се само у тамници пјева, и све узаврије у безмјерно узбудљивом и необузданом клицаљу и натпјевавању. Кад се натпјевавање и повици полагано смирише, издишући у леденим зидинама, писну жалобитно глас Јелке чедоморке, чист и звонак као сребро:
Ај, дуга дана, дуга дана
У зла господара!- Нека Јелка чедоморка пјева и тугује - рече предсједник суданије више као за се, кад посједаше на стара мјеста - а ми ћемо вијећати. Да нам осуда буде права царска осуда, морамо некако и имена подесити. Ја ћу се у осуди писати Игњац Вребацовски, ти, први суче, Габријел Јаворовски, а ти, други суче, Јозип Лесиецки. Присједници Омеша Мустић и Лука Прамасунац могу у осуди остати ко што и јесу. Перовођа нека нам се зове Прањо Прањић, домаћи човјек, католик. Државног ћемо мало прекрстити и писаћемо га у осуди Грегор Злојутровски, а бранитеља Дане Димковић... Шта ви мислите, господине судбени тајниче Јаворовски - промијени предсједник суданије глас и држање, обраћајући се првом суцу - да ли јест оптуженик с обзиром на проведену расправу крив злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, и акопрем јест крив, колику онда кажњу да му по закону одмјеримо?
Први се судац дубоко замисли и послије подужег размишљања рече одсјечно:
- Недвојбено јест оптуженик у смислу закона крив у питању стојећег злоћинства, и ја прилажем да му се одмјери кажња од четри године тешке тавнице, куће необичне.
Предсједник суданије, који је већ био за се створио осуду, забезекну се кад чу одговор првог судије и обрну се другом судији вотанту:
- Куда ваше мишљење и ваша памет дере, господине судбени приставе Лесиецки, у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика?
Други се судија такође дубоко замисли. Послије дугог размишљања и ћутања рече:
- Моје мишљење и моја памет јест али зато да јест горе по закону речени оптуженик скривио злочин од крађе, и пошто недвојбено кажњени законик за така злођела прописује кажњу од једне до пет година, то прилажем да се оптуженик осуди на четри године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и свако седам дана тврди кревет.
Предсједник суданије још се више забезекну и изненади одговором другог судије вотанта, па се обрну прво присједнику и рече:
- Први присједниче, Омеша Мустићу, куда ваше мишљење и ваша памет шиба и дере у погледу кривње и кажње горе по закону именованог оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића?
Први присједник Омеша Мустић, који са пуно заједљивости посматраше оба суца, одговори одмах чврсто и одсјечно:
- И без размишљања и без ћутања, а по саслушању данашње расправе и свједока, ја ко један први присједник суданије и судац народни не налазим никакве кривице при оптуженику, и прилажем да се оптуженик пусти одма из затвора.
- А ви, други присједниче, Лука Прамасунче, шта ви у ствари мислите и како ви по својој памети сматрате кривњу и кажњу горе по закону реченог оптуженика?
- Ја, ко најстражњи у свој суданији и у овој земљи, у којој се све српско потискује и на крај меће...
- Буди Муслиманац, - прекиде другог присједника први присједник Омеша Мустић. Слави Курбан-бајрам, а не шарај јаја на Црвену суботу, па нећеш бити најстражњи. Мука ти што нијеси први присједник и што се ти први не питаш!
- Нема ту, Омеша, никакве муке, већ сам ја шћео да речем само једну истину: да се све наше српско у овој земљи, откад је Швабо заступио, гура на пошљедње мјесто. Само Швабо требало би се да се мало дозове памети, јер ми смо они и остајемо они који царствима животне жиле подгризамо!
Предсједник суданије плану као рис и грдно се развика:
- Молим, молим! У име закона забрањујем вам најоштрије да говорите о којекаквим историјама, и позивам вас с обзиром на уредовне прописе да кажете да ли јест оптуженик крив, а акопрем јест крив, колика онда кажња да му се одмјери?
- Колико моје суђење и моја памет доноси, могу рећи ко један присједник и судац народни да при оптуженику нема никакве кривице ни злочина - одговори мирно други присједник. Сир су покрали сигурно јазавци а појео га је оптуженик са својом женом и дјецом, што је он и признао на данашњој главној расправи. Закон, колико моје знање доноси, кажњава оне који краду а не оне који једу. Ни у овог цара нема ваљда у закону палиграпа о злочину једења!... За јање исто тако није доказано да је оптуженик укро, а да га је и укро, не море му се судити, јер га бране царски, отомански закони, који се и данас држе у великој чести и штимању, како то малоприје рече господин бранитељ.
Предсједник суданије обори очи, намршти се, набра тешко обрве и ушути се. Шутио је позадуго, испуњујући главу осуде и као нешто смишљајући. Наједном се трже из размишљања, удари обема рукама по списима и рече хладно и одмјерено:
- Господо суци и присједници, ви се али млого разилазите у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика. Ви сте, господо суци, изрекли кривицу и велику кажњу од четири године тешке тавнице, куће необичне, а присједници су опет изрекли да при оптуженику не налазе никакве кривице, па да би га требало одма пустити из затвора. Ко дугогодишњи судац и предсједник данашње главне расправе могу рећи да ви, ни једни ни други, немате потпуно право. Горе по закону речени оптуженик није толико крив да би заслуживо четри године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и свако седам дана тврди кревет, а није толико ни прав ко што мисле присједници. Крив је можда више него што је прав, кривица му се али течајем данашње главне расправе није могла доказати. Свједочанства свједока и ини судбени докази јесу слаби и нетемељити. С обзиром на то и с погледом на све прилике и околности овђе се мора у смислу недостатка доказа упорабити § 271. тоћка 3, и ријешити оптуженик од оптужбе.
- И ми смо за недостатак доказа! - викну први судац, привлачећи уза се другог суца.
- Ми смо за § 271, тоћка 3, и приступамо мишљењу господина предсједника суданије! - додаде други судац.
- Ми не приступамо ником !- викну поносито први присједник Омеша Мустић.
- Ко оће нека приступи нами! - додаде још поноситије други присједник Лука Прамасунац.
- Ја сам и неотице вама приступио - рече предсједник суданије, благо се осмјехујући. Оптуженик се, даклен, с погледом на § 271, тоћка 3, у недостатку доказа решава од оптужбе, а приватни се учесник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете за двије качице сира на редовити пут грађанске правде. Изволите, господо суци и присједници, потписати записник осуде - рече званично предсједник суданије, потури једну повећу хартију испред себе и викну мало јачим гласом: - Нека уђе господин државни, господин бранитељ, приватни учесник и оптуженик, да им се осуда прогласи!
Врата се на судници нагло отворише и на вратима се први појави Коста пуцер. Иза њега уђоше "државни", бранитељ, оптуженик и приватни учесник, а онда поврвише апсеници, и у тренутку се читава судница напуни. Бранитељ и "државни" мрко се погледају. Оптуженик, преплашен, изнемогао и блијед као крпа, једва се дотетура до оптуженичке клупе. Из његових лукавих, свјетлуцкавих очију бије жива радозналост да са лица чланова суданије прочита и сазна своју судбину, али узаман! Лица су њихова мрачна и очајно званична. Његово мршаво и испошћено тијело обузе мртвачка немоћ и дрхтање, очи му се засвијетлише сузама, и он обори главу, јер апсеник, док стоји пред осудом, не жели ни од кога да чује осуду своје кривице. У судници дрхташе дубока, гробна тишина, пуна очекивања и сустезања, и у тој треперавој, језивој тишини дигоше се мирно и достојанствено чланови суданије. И предсједник суданије, увијек сређен, одмјерен и свечан у говору и држању, држећи у рукама голему хартију, поче да дубоко званичним гласом чита осуду:
Окружни суд у Бањој Луци јест данас обнашао својом коли уредовном толи судском власти под предсједништвом судбеног савјетника Игњаца Вребацовског и у присуству судбеног тајника Габријела Јаворовског и судбеног присуства Јозипа Леспецког као судаца, те Омеше Мустића и Луке Прамасунца као присједника и Прање Прањића као перовође ушљед оптужбе државног објесништва против Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића због злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног закона подигнуте оптужницом од 20. вељаче 1908. године, број 2268, након наредбом од 2. свибња 1908. године наређене у присутности државног Грегора Злојутровског, приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села, оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, бранитеља Дане Димковића дне 23. коловоза 1908. године обдржаване главне расправе на основу пријелога државног објесништва да се оптуженик кривим прогласи, за право изрећи:
Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, ради преступа из §§ 425, 456, 478. и 483. са 10 односно 6, односно 30, односно 15 дана затвора кажњен, рјешава се по § 271, тоћка 3, од оптужбе да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би али био починио злочин од крађе по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика...
- Молим бога и славног суда! - усплахирено и као изван себе упаде у ријеч предсједнику суданије оптуженик, пун грозничаве уздрхталости и стрепње која обузима обично сваког оптуженика кад се чита страховито натегнута, збијена и замршена глава осуде. То нешто одвећ замршено и на дугачко отишло, па не знам, молим бога и славног суда, да ли сам осуђен или нијесам?
- Богами, Ћико, и ми овамо доље не разумијемо добро - чу се повик са дна суднице. Учевно је то удесио савјетник Вребац, јер тако ти је то исто и на швапском суду: док гођ солдат не тури баганету у корице, не мореш знати да ли си осуђен или ослобођен!
- Да сте ви живи и здрави, он је осуђен, али мало! - викну злурадо приватни оштећеник Лука Ћулум. Стаћемо ми, Ћико, ускоро барабар и пред Врковну суданију, у којој неће судити Омеша Мустић.
- Не заноси се толико злобно, Ћулуме, није он осуђен нимало! - викну из гомиле слушалаца једна крупна и натмурена људина. Још никог није унесрећио и засужњио § 271. То је палиграп правде и милости, то је управо сиротињски палиграп. Добро ја то знам, јер на својим леђима носим терет од једно десет до петнест главније расправа...
- Молим за мир и ред макар у часу проглашавања осуде! - викну оштро и љутито предсједник суданије, онда сједе са осталим члановима суда и поче да развија мирно и одмјерено разлоге осуде:
Разлози
У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест Луки Ћулуму, старовнику из Дугог Села, без знања и приволе истог Луке Ћулума, а туђе користи ради, једно јање из тора и двије качице сира из мљекара. Знајући исти приватни оштећеник Лука Ћулум да живи у једној земљи, у којој али влада ред и закон, јест одма покрађу пријавио царским оружницима с позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза 1878. године. Сумња је пала на једно лице дотично особу која више воли ноћ и мјесец него дан и сунце. То јест био данашњи оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. И царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска јесу одма пошли кући горе по закону осумњичене особе, претражили су кућу и ине просторије и нашли су на мјесту лица двије празне качице које су али власништво приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села. Код Мујаге Аџића. трговца из Горњег Шехера, јесу дапаче царски оружници пронашли и законито углавили и кожицу навозито украденог јањета Луке Ћулума, и у смислу извида и истраге поднијели су кажњену пријаву против Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића на високославно државно објесништво у Бањој Луци. И дана 20. вељаче 1908. године јест висококославно државно објесништво с погледом на §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика проти горе по закону осумњичене особе подигло оптужницу, на темељу које јест данас поведена и проведена главна расправа.
Течајем данашње сједнице заклетим свједоцима и иним судбеним доказима није се али могла кривица оптуженика у свим правцима и с обзиром на све околности доказати. Сумња је јака била, сумња је и остала, али по сумњи се не суди него по истини и доказима. Истина је да су у кући горе по закону осумњичене особе нађене двије празне качице које су али власништво Луке Ћулума из Дугог Села. Оптуженик се брани и вели да је од јазаваца са осталим стварима отео и двије качице сира да га послије поједе са својом женом и седмеро дјеце. То би му се могло и вјеровати и не вјеровати, готово прије вјеровати него не вјеровати, јер и из свједочанства приватног оштећеника Луке Ћулума наслућује се да би могло бити да су заиста јазавци провалили мљекар и починили злочин крађе на двије качице сира. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум, упитан течајем данашње расправе као свједок, да ли од људске руке потиче јама под проваљеним мљекаром, одговорио је: "Е, то не могу узети на душу, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла." По овим ријечима долази ова славна суданија до одлуке и вјеровања, да не море доказно и законито утврдити, да јест провалу и крађу починило људско лицс у особи Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића. Искази ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића и његова друга Јозипа Прокаске јесу слаби и нетемељити, и прошарани су погрдама које све друго доказују само не кривицу горе по закону осумњичене особе и у питању стојећсг оптуженика... Што се али пако тиче навозито украденог јањета истог приватног учесника Луке Ћулума, свједочанство једног јединог свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера није могла ова велеславна суданија уважити и попримити као тоћно, ваљано и законски недвојбено. Исти свједок је једном исказао да је кожицу купио кад се оптуженик враћао с пазара, а други пут је рекао да је кожицу купио кад је оптуженик силазио на пазар. Осим тога, јест овај несигурни свједок течајем цијелог преслушавања одговарао у великој недоумици и само слијегао раменима. С погледом на то јест се суданија сагласила да се свједочанство овог свједока одбаци као ништавно и невјеродостојно.
Кад је велеславна суданија обнашла да је ово свједочанство о украденом јањету невјеродостојно и законски нетемељито, није имала разлога и темеља да у овој прилици вијећа и просуђује царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге у свези са големом Лесперином високославног и краброг ћесеро-краљског генерала Јозипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, који закони говоре о крађи јањета и на које се дапаче течајем данашње главне расправе позвала одбрана.
Према свему горе реченом и према посматрању и просуђивању свију прилика и околности, уважавајући како наводе славне оптужбе тако и наводе славне одбране, није могла ова велеславна суданија доћи до одлуке и вјеровања да је оптуженик починио злочин у смислу §§ 249, 251. и 254. тоћка ц кажњеног закона, који му се у гријех уписује. Имајући увијек на уму ону мудру народну ријеч да је боље деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити, јест данашња велеславна суданија упорабила § 271, тоћка 3, и због недостатка доказа ријешила од оптужбе горе по закону именованог оптуженика Ћику право Ћиру Трубајића званог Куљића. Пошто се је али течајем данашње главне расправе недвојбено и законски темељито доказало да је оптуженик заиста појео двије качице сира, то се приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете на редовити пут грађанске правде - заврши предсједник суданије одсјечно званичним и свечаним гласом своју ријеч, и читава судница, у којој за све вријеме разлагања осуде владаше дубока тишина и мукли тајац, прште у распаљиво клицање и радосне повикне одобравања: "Живила правда! Живио предсједник суданије господин савјетник Вребац и његова памет и знање! Живио Омеша Мустић и његова правда! Живио слаткореки бранитељ! Доље с државним што на правди бога људе гони!"
И у тој бескрајној граји и побјешљелом клицању диже се на миг предсједника суданије "државни", сав збуњен и пометен, и једва изговори званично уздрхталим гласом:
- Уважавајући данашњу осуду, на закону али неутемељену, улажем против назочне осуде жалбу ништовну на високославно Врковно судишће!
Напомена
Керкермајстор - тавничар.
Низ друм*
Сличица из живота Ђуре Јакшића
Ова драмска слика приказивана је у београдском Народном позоришту 15. новембра 1904, у оквиру обиљежавања 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића, под насловом "Нови учитељ". Име ауторово било је означено иницијалима П. К. Текст је тек прије петнаестак година открио Живојин Петровић у архиви Народног позоришта у Београду и објелоданио га 1966. године. На тексту су извршене многе промјене, што је учинио тадашњи драматург позоришта Милан Грол. Незадовољан тим промјенама (између којих је и наслов, као и преиначен крај), Кочић се одрекао тог рукописа. Петровић га је, међутим, објавио одстранивши накнадне драматургове захвате, а тако га је донио и Т, Крушевац у Сабраним дјелима, 1967. (Ж. Петровић: Један заборављени спис. П. Кочић: "Низ друм", Крушевац, Багдала, 1966, стр. 7-9).
___
Сеоска механа, мрачна, прљава, очађела.
Прва појава
Кмет. Први сељак. Други сељак. Механџија. Неколико сељака још.
Кмет: Ама, људи, кад ће доћи већ овај наш нови учитељ? Има месец дана, како јавише из Београда, да се крено на пут, па никако да дође! То ме бацило у велику бригу. Школа стоји затворена, а ја сам за све унеколико ко нека власт и одговоран... Мирче, бре, једну ракију још!
Први сељак: Вала, кмете, власт си и, да речемо, један човек од знања, те ћеш ми моћи казати колико има мејана од Београда довде, а?
Кмет: (подуже мисли): Што ће ти то да знаш?
Први сељак: Па тако. .. Треба ми да знам...
Кмет: Па има једна триестина мејана... Јест, управо тридесет. Толико!
Први сељак: Е, сад ти могу, кад је то тако, посигурно казати да ће наш нови учитељ вечерас овде, у овој истој мејани газда Мирчета, да ноћи... Тридесет мејана - тридесет дана! Толико!... Газда Мирче, бре, и за мене још један чоканчић!... (Кмету) Сад ти, кмете, власт си и један човек од памети и рачуна, растреси ове моје речи како знаш; а ја ти само велим: тридесет мејана - тридесет дана!...
Други сељак: Па то би ко изашло, Јеротије, да овај наш нови учитељ пије, а?
Први сељак: На те ти речи чича Перо, могу рећи: кадгод изговориш реч калуђер, поп, учитељ, шумар и млоге друге овако крупне речи, не заборави додати и реч ракија. То ти могу рећи и тако ти могу рећи... Шта велиш, кмете?
Кмет: (забринут): Не знам, дете, ништа.
Други сељак: Да ли је жењен, зна ли се, има ли вамилије? ... У којим је годинама? ...
Кмет: Поп га добро зна. Вали га млого и каже да је врло учеван... пише књиге и шаље по народу. Сви га вале и сви га, вели, прогоне. Млад је и нежењен...
Први сељак: (као наивно): Оно се мени чини, људи, да наш поп има кћер на удају?
Други сељак: Има.
Први сељак: Е, сад зашто се тај наш нови учитељ није оженио, не знам: а зашто га поп вали, баш ми се чини да бих мого погодити... (Као више за се) Знам те, Света Петко, постио сам ти!... Мирче, бре, сумлато цинцарска! Још један чоканчић, ама да ти је пун ко лисичје око!...
Механџија: (Смијуљи се): Изволе, бре, ужичка несрећо! Кој те враг донесе вамке до нас у ова питома Шумадија!... Бога ми, кмете, и мен је млого бригу за тај наш нови учитељ.
Први сељак: Живио Шумадинац! Алал ти шумадијска крв!... И он се брине за нешто! ћути, бре, саламаћу цинцарски!
Механџија: Ја саламакј? Море, несрећо ужичка!
Први сељак: Нијеси ти само саламаћ, газда Мирче, већ и бесламаћ, багаћела, ћаловина...
Механџија (као увријеђен): Млого, то бре, .. . кје да бидне млого од један дошло за један честан грађанин шчо плакја две иладе гроши порез и прирез...
Први сељак: Некје, некје! То иде према порезу, газда Мирче.
Други сељак: Море оставте, људи! Шта се ту... А баш велиш, кмете, да је тај учитељ млого учеван... да пише књиге? О, брате, ја се бојим тих учевних људи! Виђе ли само оног нашег лањског!...
Механџија: Море, оно млого лудо било!
Други сељак: Јес, јес газда Мирче, млого луд беше! Дође мени једног дана: "Чича Перче, вели, написао сам, каже, једну књигу и саставио један рачун, па сам посло на све јевропејске цареве и учевне главешине и осам комада на оних осам лудих кућа у Београд. Ако се, вели, јевропејски владари буду држали те књиге и тог рачуна, ниједан неће ником ни једну пару дужан да буде, а сад, каже, сви грцају у дугу". Ђаволе, бог те убио: цареви неком дужни! "Море, ајде, будало!" - велим му ја. "Не, не, вели, чича Перче, тако је! Грцају они у дугу... Једну сам, каже, књигу одма посло нашем комшији , бечком ћесару. Силне ћу, вели, паре за њу да згрувам..."
Кмет: Што да је шаље бечком ћесару? Он је барем богат. Тај не дугује!... Истина, знам да је дугово Коџа Милошу две три иљаде дуката за неколико стотина крмача. И, браћо моја, хтеде му зајести, али удари мајстор на мајстора, па му Коџа Милош подвали онако његовски...
Механџија: Срамота, бре, за један владар јевропејски! Јазук, болан брајко!...
Први сељак: Оће бечки ћесар и наш Карадаглија да их бог поживи, неки пут човјека и да уједу за срце, ама онако мучки, испотаје!... Шта се оно чује? (Из даљине се, споља, чује неразумљива песма).
Кмет: (ослушкује): Ко песма... неко пева друмом...
Други сељак: Кириџије од Ужица пролазе у Београд.
Механџија: Твоји сељаци, несрекјо ужичка!
Први сељак: Море, газда Мирче, нијесу моји... (ослушкује) нијесу моји оно сељаци. Знам ја њих по грлу и авазу... Чујете ли како киша пљушти и грми? Паметни су моји сељаци. Не крећу се они на оваквом рђавом времену на пут. (Пљушти киша, сева, грми)... Пишу ли из Биограда, кмете, како је име том новом нашем учитељу, што је пошо, па неће никако да дође?
Кмет: Пишу. Ево овде (вади артије из џепа). Име му је Ђура Јакшић.
Први сељак: (врти главом): О, брате, некакво крупно, тешко име!
Други сељак: Старинско му презиме. Увек су ми драги људи који имају старинско, српско презиме. Не знам зашто, али ја све волим што мирише на нашу лепу, српску старину... Изумреше стари људи којима се дичила и поносила ова добра и честита земља. Ми се изродисмо и искварисмо. Све би нас требало спалити, па онда ову красну земљу нашу окадити сумпором и смрековом бобом, да не смрди иза нас (уздахне).
Први сељак: О, има на моме Златибору доста смрекове бобе!... Чујде! Песма... (песма све ближе и ближе долази). Да није оно наш нови учитељ?
Кмет: (љутито): Какав учитељ! Ја ћу одма сад да јавим, или капетану или онима у Београд, да учитеља нема. Овамо пишу и наређују да на њег припазим, а њега нема. "Полако, пишу, ш њим поступајте, јер је врлетан човек, и јављајте почешће надлежној власти о његовом владању..." Шта овде доле пише? То нисам још чито (завирује у артију и сриче): "Из-ве-сти-те нас од-ма о ње-го-вом до-ла-ску је-вен-јевен-ту-ал-но не-не-доласку."
Први свљак: О, то тешко нешто иде, кмете! Чувај се, по богу брате, сломићеш језик, па остаде нам кмет без језика...
Кмет: Шта му је ово? Како ћу их известити о доласку кад није још дошо? (Завирује опет у артију). Ама, шта ће му ово да каже: је-вен-јевенту-ал-но недоласку? ... Ово недоласку отприлике бих знао шта је, али ово је-вен-јевен-ту-ал-но? Хм, хм! Зна ли који од вас? Газда Мирче, бре, да ово није нека цинцарска реч?
Механџија: Богме, кмете, кје да бидне неки наш реч, ама не могу, ете , сад, да гу се сетим (дуго мисли). Не, не, кмете! Некје да бидне наш реч. То нешто поголемо и тешко. Кје да бидне тај реч залуто од Златибора у Београд... Питај ову несрекју... Јеротија...
Први сељак: Та ти ријеч, кмете, каже: кад нијеси јавио до данас, причекај још до шјутра...
Кмет: (напрасито): Шта, брате, шта ту...? ! С ким ти тераш шалу? ! (устаје да оде).
Први сељак: (хладно): Ништа се ти не бој, кмете. Ако буде до тебе какве кривице раздијелићемо је на осам равни чести, стрпати у осам врећа, па их онда послати, што но реко наш лањски учитељ, па оних осам лудих кућа у Београд. Њима ништа, а теби млого поможено! Па зар није тако, мајка му стара, а жито му родило ко мејане по нашим друмовима? !
Кмет: (љутит, плаћа рачун и излази): Добра ноћ!
Сви: Добра ноћ, кмете! (Још неки одлазе).
Друга појава
Механџија. Први сељак. Други сељак. Трећи сељак.
Трећи сељак: (улази сав мокар): О, да рђава времена, браћо моја! (Из близине се чује песма:
Студена ме киша шиба
По вас цели дан.
О, прими мев, крчмарице,
У свој лепи стан! итд.Затим пуцањ из револвера и грмљавина.)
Први сељак: (устаје): Ко је то? Да није...?
Механџија: (прилази вратима и виче): Овамо, овамо! Овамке је мејана и крчма. Кје те примиме...
Први сељак: О, да страшна времена!... Ама, ко би то мого бити? ...
Трећи сељак: Не питајте, браћо! То је некакав чудноват човек. Малопрс се растадох ш њиме.
Други сељак: Како чудноват?
Трећи сељак: Не питај, брате! За овај месец дана откад путујем по овом вашем крају (ја сам марвени трговац) затеко сам га најмање петнаест пута сад у овој сад у оној мејани. И увек пије. Па и не пије толико много. Више части и троши за друге него за се. Честити и поштена душа. Али, види се, да га некаква голема несрећа тишти и прогони...
Први сељак: Зна ли се ко је и откуд је? ...
Трећи сељак: Подсигурно се ништа не зна. Неко вели да је молер, неко учитељ, а неко опет каже да је некакав велики учевњак, па је мало ко шенуо памећу од велике науке, те се кренуо низ друмове... Ко ће знати шта је! Ја само знам да је несретан и да га нешто тешко боли и гризе.
Механџија: Ево гу иде... овамо кје.
Први сељак: (трећем сељаку): А знаш ли како му је име?
Трећи сељак: Не знам. Пито сам га, а он каже: "Моје је име Беда и Невоља". (Опет грмљавина, севање и песма).
Сви: (задрхћу и побледе): О да страшна времена!
Трећа појава
Пређашњи и Ђура Јакшић.
Ђура: (улази и застајкује на вратима. Суморан је, блед, испијен, сав мокар, разбарушене косе, са натраг набаченим шеширом. Грмљавина, севање и вихор):
Чујете л вихор како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Ко бунтовника бесни зборови!(Пуца из револвера у ноћ и кроз врата). Точи мејанџијо! Точи и мени и свима нек пију! (Седа на клупу и ражалости се). Колико милиона очију гледа и светли на овом белом свету; колико милиона срца љуби и чезне под овим високим небом; колико милиона и милиона руку милује на овој пространој земљи, а мене све силно мрзи и немилостиво прогони! Ниједно око не гледа ме топло, ниједно срце не куца за мном искрено и жарко, ниједна рука не милује ме нежно... Судбино моја (уздахне) судбино, како си горка, бедна и чемерна: ни ведра, светла дана, ни мирне, спокојне ноћи!
Први сељак: (врти главом): Уистину, чудноват човјек!
Други сељак: Нешто млого жалостан...
Механџија: (точи пиће): Изволе, господине! Пите, брајко, господин све ве части и плакја...
Ђура: (бесно): Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења! (Напољу се чује снажна грмљавина и севање продире кроз одшкринута врата). Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте да ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот ваш! (Испија чашу, баца је у зид. Чаша се сломије. Чује се звекет разбијеног стакла које се светлуца према бледој, скромачној светлости).
Други сељак: О, да страовите грмљавине!
Први сељак: И страшна човјека.
Ђура: (пада у занос): Пијте, људи! Лочите у славу мог бедног срца, које, кад љуби, снажније и силније љуби него цели свет, кад мрзи, снажније и силније мрзи него цели свет а кад бесни и грми, подобно је небеском грому. (Напољу пуче гром негде у близини. У исти мах пуца Ђуро преко људи из револвера). О, како ме обузима у овој величанственој, дивљачкој лепоти неизмерно миље; о, како нешто слатко и топло струји кроз ово измучено тело и ову увређену, изуједану душу! Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте милостиво, да и ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот (испија и баца чашу као пре). Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења. Пијте и лочите са мном заједно!...
Први сељак: А ко си ти онако отприлике? Да ти нијеси наш учитељ?
Ђура: Јест, ја сам ваш учитељ... Ђура Јакшић...
Први сељак: (осмехујући се благо): Не рекох ли кмету: тридесет мејана - тридесет дана? Е, добро нам дошо, добри учитељу наш!
Механџија: (понизно): Добро нам дошо, добри учитељу наш!...
Четврта појава
Пређашњи и кмет.
Први сељак: (излети пред кмета који носи писмо): Нити шта говори, нити шта питај, већ реци овом господину: Добро нам дошо, добри учитељу наш!
Кмет: (збуњен, изненађен, Ђури): Добро нам дошо, добри учитељу наш!
Први сељак: Тридесет мејана - тридесет дана! Ко да сам гледо у календар!
(Завеса пада).
"О, проклете вечерашње вечери!"
Једина Кочићева приповијетка која се односи на живот чаршије објављена је у књижевном додатку Београдског Дневног листа, ХХII/1904, бр. 6 и 7. За Кочићевог живота више није била прештампавана
___
Послужитељ "Српске читаонице" давно је очистио цилнидре и запалио лампе, уредио старе листове, а нове, који су послије подне стигли, исписао на таблу - за то од управе у пошљедњој сједници одређену. Кад поново све тачно прегледа и нађе да је све у реду и на свом мјесту - покваси косу, па се очешља по најновијој моди, коју је - узгред буди речено - прије неколико година у нашу варош донио некакав члан некаквог путујућег позоришта. Онда се два-три пут огледа у великом огледалу, које најљепше показује његову и онако лијепу послужитељку углађеност, па се упути, по свом обичају, Осману на каву. Узе мали и витки штапић из ћошка, па мјесто на врата, он се врати пред огледало и то - пред велико огледало - скиде фес и уреди један прамичак косе, који се бијаше замрсио, онда опет натаче фес, засука брчиће и погледа се од пете до главе у огдедалу и то, разумије се, у великом огледалу, па задовољно узвикну: "Идеалан и романтичан младић!" (Биће да је и ове ријечи "примио" од тог некаквог путујућег позоришта.)
На Господској улици, испред читаонице, као и обично, све је мирно...
Покоји газда из горње чаршије мине на акшамлук до старог Миливоја или газде Саве, забринут и невесео, као да је све покопао. Тек за њим избије замишљени хоџа са зембиљом у руци и са дебелом бијелом чалмом око брижљиво обријане главе. Све иде обичним редом као и досад, све мирно, тихо, покорно... Само што се гдјекад продере дебели касапин, Тешан: "Ајде, врућо, врућо! Еј, што му се пуши-и-и! Ајде ока четири гроша! Ама је месо!"
- Не дери се толико, нијеси у Козари! - љути се газда Ристо, комшија му:
- Ама је, газда Ристо, месо! Ајде, врућооо! - продера се Тешан колико га грло доноси, па удари нож у масни и прљави сто, на коме се пушила дебела овновина, онда истрже шпињатак и од два залогаја би готов с њиме.
Газда се Ристо увијек љутио, јер се - по души ваља говорити - Тешан страшно дерао. То је газду Ристу болило - а особито кад поче трговина пропадати и кад се не могаше из добитка подмирити ни кућевни трошак.
Рођен и одрастао у оним старим лијепим и добрим временима, газда Ристо није знао шта значи ријеч: конкуренција. Прилике се у свему промјенише, па и у трговини. Од новог се стања једино научио да буде "учтив." Тек је послије - и то погрешно - разумио шта значи та кобна ријеч конкуренција.
Он је био до дна душе убјеђен да му и простодушни и дебели Тешан конкурише, и да је још уз то и "неучтив", а то га је јако болило и тиштало. Свако дерање и викање држао је за неку врсту конкуренције или "неучтивости." Сиромах!
- Е, Тешане, брате, дошло ми се селити из свог рођеног и - што'но кажу - властитог дућана. Ја сам се, брате, навикф мирном и учтивом животу. Све лијепо и полагано... поистија... Мајка му стара, до'ће муштерија. Што ту треба викати и дерати се, ко вр'овац кад дође у чаршију. Напије се чојек, па изгуби коња, вола или... па, ко телал, на Говедарницу: "Чуј, народе, и почуј! Нестало ми коња...", а лијепи пандур па шњим у бувару. Тако би требало и теби, Тешане, а?
- Чекај, газда Ристо, чекај. Сад ћу... Колико ћеш, брате? Оку, двије, а?
- Тако, брате, полако све, учтиво. Шта ту викати и дерати се, ко телал. Чаршијски, мајка му стара, трговачки. Ти барем знаш трговачки ред; нијеси из Врбање... Ма да!
- Оћеш од ребара ил' од бута? - пита Тешан муштерију.
- Од бута.
Он узе нож и поче сјећи.
- Ајде, врућооо! - продера се Тешан из свега грла и објеси масни бут о зарђалу кантарску куку, а нож метну у зубе, па поче мјерити. Ала је дебело! Ни Краљевић га дебљег није ио! Ајде врућооо!
Газда Ристо мало не паде да га не дочека калфа, који му стајаше иза леђа и задовољно се осмјехиваше.
- О, "људи, људи! Шта ти је Тешане? ! Побјеснио, дабогда! - викну газда Ристо. - Митре, затварај дућан!
- Опрости, газда Ристо, ето, заборавим се... Навика, брате, па...
- Ма, немој, брате, тако! Полако, чаршијски... Држ' се трговачког реда, мајка му стара! Учтиво, брате, па ће све доћи ко што треба... Ма да!
- Деде, Тешане, измјери ми један полић. Или, пошто ти је глава?
- Ајде, јевтиноћа! - продера се опет Тешан, врцну се, погледа на газду Ристу и спусти глас. Вижлин, рођени мој.
- Затварај дућан! Побудалићу! - викну газда Ристо калфи и поче скидати неке ствари испред дућана.
На Царској кући искуца осам сати. Газда Ристо затвори дућан, па ће у читаоницу - по свом обичају.
- Газда Ристо, оћеш овај шпињатак? Баш је ко поручен за мезу...
- "Је ли по вољи? " Тако реци, - шапну Тешану калфа и повуче га за рукав.
-Је ли по вољи? - пита Тешан и држн шпињатак у руци.
- Тако, брате, учтиво. Фала ти, благодарим, зафаљујем, али вас не могу служити. Жао ми је, - вели газда Ристо и одбија руком.
У читаоници је затекао много посјетилаца.
Он сједе на своје редовно мјесто, узе неке новине и стаде читати.
Одмах до врата с десне стране сједи газда Саво (онај газда Саво из Милића улице) и сриче нешто из "Српског Вјесника":
"Б-у-р-и, Бури с-у, су к-ао као и н-а-ш-и, наши Ц-р-н-о, Црно-г-о-рци Црногорци". Аа, јес! Баш ко наши Црногорци. Алал им вјера! - узвикну радосно газда Саво, пошто је разумио смисао.
Газда га Ристо погледа испод ока, па настави читати.
- Алал им црногорска крв! - поново узвикну газда Саво и пребаци ногу преко ноге, па поче даље срицати.
Неки се засмијаше у себи, онако да се и чује и не чује, а газди Ристи заигра доња губица - мало не проговори.
Једни се посјетиоци већ уморили читањем и досадним срицањем газде Саве, па почеше одлазити, а нови долазити.
Дође млади Пољокан са старијим братом, дође г. протин син са г. учитељем, улази госпођа Јелица с мужем, док се на вратима не појави Вјечити Суплент, како г. Никицу зову другови онако из шале. Он је, истина, риједак посјетилац, а најволи читати сензацијоне вијести са берза: из Лондона, из Париза, из Монте-Карла. Душу дао за Монте-Карло! (Седмицу пика - кажу - грациозније густира и од самог грофа од Такова. Па још кад има двије! "Еј, упали, гром те спржио!!")
Тек и понеки калфица бојажљиво промакне у ону собицу гдје стоје већ ишчитани књижевни листови, као: Босанска вила, Зора, Бранково коло, Тежак, Васпитач, Привредник, Искра, Просвјета, Vienac и др.
Читаоница је набавила и набавља све готово књижевне листове осим "Наде", док на пошљедњој сједници не предложи Јанко, калајџија, да се и "Нада" поручи, јер су му се - вели - јако допали радови некаквог Бошка, некаквог Божидара, а особито некаквог Тугомира. А слике од Чепљина! Е, већ!
- Ракијски би' казан прежалио, - узвикнуо је одушевљени калајџија поткрепљујући свој предлог, - само кад би' умио 'нако шарати!
Неки су се чланови противили, а највише ватрени Србин Мојсијеве вјере - млади Пољокан и газда Цетоје, који ено га баш сад уђе и сједе до г. протина сина.
Г. протин син заговорио се нешто живо с г. учитељсм, па и не видје газде Цетоја. Кроз разговор чуле су се ријечи: "Мали квартет", тако их онај објешењак назва... крсти. То су, брате, како да се изразим онако српски? а! Штребери, што Швабе кажу...
- Шта има ново? - пита газда Цетоје. - Шта је с Бурима?
- Јест, јест, штребери! - узвикује г. протин син. - Будући посланици, народни заступници, Дрепера, Канта, Светозара Марковића штудирају, социјално питање проучавају. Штребери, штребери.
- Зар умро Штребер? - пита газда Цетоје!
- С-л-а-в-ни, славни в-о-ђ-а, вођа б у-р-ски, Ж-у-б-е-р, Жубер у-м-р-о, од г-р-о-н-и-ц-е! гронице. - доврши газда Саво пошљедњи кобни телеграм с бојног поља из Јужне Африке.
- Од грознице, брате! - исправи газда Ристо, који такођер исти телеграм читаше у неким новинама. - Није крмак да крепа од гронице. Учтиво, брате, шта ту...
- Јест, јест, газда Цетоје; умро је Жубер. Ево, пише и у "Neue freie Presse". То је, истина - вели протин син, па му пришапну: - Чивутски орган, али има тачне извјештаје...
- Из жарке Африке, - додаде Влајко Сивријаш улазећи у читаоницу.
То вам је неуморни и вриједни посјетилац наше читаонице. Највише воли да чита "Мале новине", а нарочито рубрику "Кретање наших позоришних дружина". Као год и читаонички послужитељ, упознао се и он са оним некаквим чланом некаквог путујућег позоришта.
Тај му је члан израдио код г. управника те позоришне дружине, да може бесплатно присуствовати не само представама које је та дружина давала у просторијама "Хотел Босне" са изванредним успјехом и на опште допадање усхићене публике - него и на пробама. А кад тај исти члан те исте позоришне дружине предузе кораке код г. управника да се Влајку дозволи да може у једној извјесној престави фунгирати као штатиста - он сиромах мало не изгуби и оно мало памети. Биће да је то био онај комад са оном пјесмом: "Напред, напред у жарку Африку!: Он се био толико одушевио за позоришну умјетност да би га, можда, и нестало из наше вароши да му отац не поради код г. комесара.
За том некаквом позоришном путујућом дружином стиже у нашу варош чувени народни комичар Бабић. Влајко му је био десна рука. Заузимао се за њега код наших трговаца и наше интелигенције. Чак му је бесплатно лијепио и плакате по вароши. То је за њега била дика - служи умјетности.
Од комичара Бабића "примио" је неке шаљиве декламације, као: "Хајдук Бркић и београдски трговац Алкалај. (Ту је декламацију Влајко удесио према мјесним приликама и промјенио јој наслов у: "Хајдук Вуксан и б-лучки трговац Пољокан") Онда је још "примио": "У јеврејску нашу мвлу" (овдје је само нека имена промјенио) и још многе друге, с којима се готово свако вече продуцирао у читаоници, кад оде наша варошка интелигенција, ко рећемо каз'ти - г. Вјечити Суплент. госпођа Јелица, г. протин син са г. учитељем и др.
- Ђе су "Мале новине"? - пита Влајко, а није скинуо ни капута. Јесу ли стигле данас?
- Баш умро Штребер? - опет ће газда Цетоје, који је живо пратио јужноафрички рат и стајао, разумије се, на страни јуначких јужноафричких Црногораца.
- Жубер, газда, није Штребер. Знате, ја овамо нешто с г. учитељем разговарам о нашим стварима из...
- Е, чудновата су та њи'ова имена... бурска! - вели газда Цетоје, а поцрвенио до ушију.
- Кажем вам, то су вам људи од некаквог морског принципа. За њих је све застарило. Хоће у свачем сецесију, али су свечано љоснули, - узвикну г. протин син и удари у сто. - При пошљедњем избору у...
- Поштована браћо, или је ово читаоница или говедарница? Учтиви, мајка му стара! Људи смо од реда. Неко ово, неко оно: неко трговац, неко учитељ, па ето и господина професора, - љутну се газда Ристо и показа руком на г. Никицу.
Вјечити Суплент се промешкољи и с одобравањем погледа на газду Ристу.
- Молим, молим! Извините, газда Ристо. Мало ћемо тише... Или, уосталом, господине, ја ћу вам то другом приликом надуго и нашироко причати - вели г. протин син и устаје.
- Заиста, то су чудновати људи. Зец у шуми, а они приправљају ражањ. - чуди се г. учитељ и облачи капут. - Хоћемо ли у "Централ"?
- Разумије се - одговара г. протин син. - Можемо поиграти и једну партију карамбола. Одавно нисам играо. Пошљедни пут с Кочом у Cafе Simonis - у осмом котару.
- Лаку ноћ!
- Лаку ноћ желим! - поздрави их газда Ристо и мало се диже са столице, док су остали задубљено читали новине.
У малој собици скупио се приличан број калфи, па читају ишчитане књижевне листове.
Митар, калфа газде Ристе, узео најновији број "Наде", па нестрпљиво листа, као да нешто тражи. Дође на рубрику "Дописи Уредништва". "М. Н. у Б." Ваша је пјесма прилично лоша, али илак за љубав пошљедња два стиха:
О, дигни лучу, босанска "Надо",
Са свих је страна мрак нас обладф!штампали би је, али управо та два стиха - на жалост - нису подесна за "Наду". Види се да имате дара. - Покушајте шта друго, - врата су вам отворена".
- Имам, имам! -узвикну Митар, као изван себе, полурадосним, полуосветничким гласом. - И још каква дара! Памет да вам стане! "Покушајте што друго"! Мислите да и нећу? Хм... Грцаћете ви паре!
- Шта је теби. Митре? Сад ти би здрав? - питају га зачуђене калфе!
Он не одговори ништа, узе фес, па кроз читаоницу.
- Митре, вјде ти сад кући, па кажи госпоји: нек' је вечера готова. Је си чуо?
- Јесам, газда.
- Немој ти, знаш куда... Учтиво, брате; калфа си већ.
- Разумијем, газда.
- Добро, вјде. Сад ћу и ја... вели газда Ристо да се једва чуо.
- Па, што не би и он мого писати пјесме, молићемо? - чу се из собице глас Тривуна Јокића, калфе газда Саве и присног пријатеља и друга калфе Митра. - Ето, Милан Михаиловић, па Ристо Алексић па Светозар Слијепчевић - све су то некад били калфе, а данас? Неки су још и данас, али су још нешто: пјесници! Хм, зар се 'оће, а... хм...
- Шта је то, шта? Шта сте зачакланили тамо ко у мејтефу? Учтиво полако! Калфе сте, нијесте касапи. Богами, свеједно ко да им Тешан нешто род. Види ти њих'!
- О, јадна књижевности! - дубоко и тужно уздахну Вјечити Суплент, па се одмах диже и оде.
За њим изађе и госпођа Јелица без мужа, који се бијаше већ давно изгубио из читаонице, а за њом убрзо и газда Саво.
И у малој и у великој соби завлада тишина - мртва тишина. Муха да пролети чула би се. Свак се бијаше задубио у читање - тако се бар чинило. У тој мртвој тишини, управо, кад она бијаше достигла своју кулминациону тачку, загрми Влајко Сивријаш:
У јеврејску нашу мвлу
И општинску нашу салу
Састало се радикалу
Ту је....Сви се тргоше, као да их поли хладном водом. Калфе попуцаше од тешког смјеха, а Тривун се замотао свом "Надом", па се ваља по поду.
- Шта је то? претрже Влајка газда Ристо. Каква је то учтивост? Је ли ово комендија? Шта је ово? !
- Напоље! - повика млади Пољокан, који је већ једанпут слушао ту декламацију.
Ту је Панто, ту су Мони
Ту су бракја Пољокони -
Ту је онај чиво стари
Што продаји стари ствари
И па.......- Е, ово је већ доста! Напоље! Напоље! - чу се са свију страна, осим из мале собице.
Слетише се око одушевљеног и запрепашћеног Влајка, па га зграбише и избацише напоље.
- Дајте ми, ћифте, шешир и капут, а ја већ видим да умјетност није за аршинџије и рачунџије - викну Влајко љутито, па кад обуче капут и метну шешир на главу, изгуби се у мраку.
Газда Ристо од муке преблиједио и онијемио. Једва дође себи и изнемогло се поче јадати:
- Охо - хо! Људи моји, зар ја продајем старе ствари! Какве старе ствари? Зар ми ћифте, зар ми аршинџије и рачунџије? ! Јадан сам, што ме све вечерас неће снаћи!
- Та ман'те, газда Ристо. Немој ти опе' тако... Зар не видиш да је будала... блентав? - тјеши га газда Наум.
- Ама, чу ли? Каже: ћифте... Није, вели, умјетност за аршинџије и рачунџије.
- Јес' за будале ако није за аршинџије и рачунџије. Ама нек' смо ми ћифте. Све, дно! Опе' ми - вели газда Наум и приђе газди Ристи, који бијаше већ устао и пошао кући, - водимо прву народну ријеч у овој јадној, чемерној, биједној, несретној и пропалој земљи!
Газда Ристо једва изађе из читаонице и упути се кући.
Мјесец бијаше високо одскочио. Врбас је некако тужно шумио. Можда је и он туговао за оним старим добрим временима, као и многи наш трговац. Са врх Господске улице чула се дерњава пијаних маџарских солдата. Управо на оном ћошку гдје се скреће Врбас-касарни, руља сустиже газду Ристу.
- Учтиво, мајка му стара! Што се тако дерете? - оте се нехотице газда Ристи.
- Куш, газда Рац! - продера се један солдат.
- Магарац - додаде други и потеже бајонет.
- О проклете вечерашње вечери! - промрмља газда Ристо кроз зубе и убрза кораке.
"Куш газда Рац, магарац"! - чули су се узвици за њим.