Петар
Кочић
Пјесмарица
Поноћни звуци
Прва Кочићева објављена пјесма штампана је у београдском средњошколском листу Подмладак, I/1897-98, бр, 16, с потписом: Петар Кочић, гимназијалац, VII р.
У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.
Пролетни звуци
И ова пјесма објављена је у истом листу (Подмладак, I, 1897-98, бр. 21), с ознаком датума када је написана: Београд, 15. марта 1898.
С пољана влажних уморне земље
Копрена зиме тихо се диже
И бујно доба пролећа жељ'ног
С чарима љупким на земљу стиже.На плавом небу сунашце дрхће;
Пролетне песме звуци се оре -
Подмлађен живот шири се, буја
Кроз пуста поља и неме горе.Кристални поток сребрним током
Несташно плави пропланке цветне,
Љубица плава где слатко снева
Заносне снове младости сретне.У сетном складу природа јеца
И болно прича пролећу бајну,
К'о нежна мајка чедашцу своме
Окрутне зиме несносну тајну."Придруж' се и ти", велиш ми, друже,
"Ускрслој песми природе будне -
Тамо ћеш наћи у чистом храму
Освештан венац утехе жудне".Када ми роду слободе сине
И блесне моћно кроз вео мрачни,
Онда ће срце грлити с песмом
Пролеће љупко предела зрачни'.Ал' данас за ме утехе нема,
Пролеће само, о, друже мили,
Низ бледо лице сузе ми мами,
Докле ми народ у ропству цвили.
Ове стихове написао је Кочић у писму својој дјевојци, каснијој супрузи, 5. VIII 1899. из Сарајева. (Видјети писмо бр. 9 у III књизи овог издања). Објавио их је први пут Ђуро Гавела у Сабраним делима Кочићевим 1961.
Спустивши главу на моје груди,
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно, бледо.И ја сам плак'о, гледећи тебе,
И бујни поток суза је тек'о,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стек'о.Ја те љубим дивни створе,
Љубићу те врелим жаром
Док ме смрца не уграби
И растави с твојим чаром.Али ни гроб неће моћи
Угасити љубав свету,
Коју гајим у свом срцу
Према теби, љупком цвету!Кад посетиш мој гроб хладни,
Чућеш речи о љубави,
Што ти збори тавна хумка,
Цвете лепи и убави!
Пошљедња суза
Написана такође у Бечу исте године и објављена у Босанској вили XIV-1899, бр. 23-24.
Клонуле су младе груди, изумрли осјећаји,
А у оку испијеном пошљедња се суза сјаји.Ишчезли су мили снови, а живот ми као сјена,
Са сломљеним духом лута кроз пољане
успомена.Кад застанем, сав задрхтим, јер се свуда
гробље стере,
Гробље свето слатких нада, гробље свето
жарке вјере.Занесем се и јаукнем на згаришту идеала,
И спустим се с горком тугом гдје ј'
пошљедња нада пала.Свуда пустош, нигдје знака, да се шири
живот данка!
Следило се, изумрло у гробници вјечна
санка.И пошљедња суза паде на гробницу
освештану
Остављајућ' бједни живот измученом
сиротану.
Бар тад хоће л'...
Пјесма је објављена у Босанској вили, ХV/1900, бр. 24. Испод текста стоји да је написана у Бечу исте године. Занимљиво је да је у свим каснијим издањима (код З. Вуловић, Ђ. Гавеле, Т. Крушевца) у II стиху последње строфе оно "од мрамора хладна", како је стајало у Вили, замијењено, па стоји "од мермера хладна".
Усануће огањ младалачког жара,
Изумр'јеће снови идеалног доба
И надања храм ће срушити се свети
И наручје н'јемо отворена гроба.Китњасте ће равни прецвјетати тужно -
-На пропланку среће и спокојства мила
Завладаће сумор и гавран ће црни
Са рапавим криком раширити крила.Освештани в'јенац са увелим цв'јећем
На заранку жића задрхтаће боно,
А с црквице мале са прегорком тугом
Пошљедњу ће пјесму зајецати звоно.Кроз долине тавне и пољане цвјетне,
Где се олтар свети успомена диже
Објавиће звуци неутјешне пјесме,
Да дух страшни с громом разорења стиже.Бар тад хоће л', дјево, ти преболни звуци,
У грудима твојим од мрамора хладна
Пробудити тугу, да зајецаш горко
На заласку сунца мог живота јадна!?
Поточић
Пјесма је написана у Бечу 1900, како стоји испод текста а објављена у Босанској вили, XVI/1901, бр. 8.
Поточић је давно засто
И не креће млинског кола,
Што у леду тужно ћути,
Као израз тешког бола.Преко шљунка таласићи
Са заносом пјесму више,
Разносише слатке звуке,
Па се боно заледише.Не чује се пјесма тиха,
На валима да забруји -
Поточић је давно засто,
Кроз шумарке виш' не хуји.Ох, да му је да зашуми
Кроз мирисне, цвјетне равни,
Што их сада обавија
Магловити вео тавни.Али лед је груди стего
И сребрне вале збио -
Поврх њих се кристал-в'јенац
Вјечне туге ухватио.Не тугујмо, поточићу!
Живот нам је слатка нада,
Што нас кр'јепи и уздиже
Из понора горких јада.Кад с' осмјехну мајски дани
Причаћемо боле своје -
Кад млинарка млада дође
Поточићу - срце моје!
И ова пјесма, написана у Бечу, штампана је у Босанској вили, XVI, 1901, бр. 17-18, дакле одмах иза претходне.
У одбљеску бл'једих зв'језда, што с висине
тужно сјају.
Под печатом разорења н'јеме хумке почивају.Свуд тишина мртва влада под окриљем
благе ноћи,
Само гдјекад к'о да јекне бони јаук у самоћи.Лаки листак са гранчице, што га вјетрић
с болом креће,
К'о да тугу слатку буди за споменом давне
среће.Он шумори пјесму ноћну над хумкама
давних снова,Што их крије мрачним велом потавњели
низ гробова.Њежни звуци затрепере и јаук се бони чује,
К'о да слушам глас утјехе, што кроз поноћ
одјекује:"Оживиће мили снови, ускрснуће слатка нада
И јекнуће пјесма звучна на гитари вјечна склада".
Занесе се срце боно, опијено пјесмом милом,
Што је шуми лаки листак под поноћним
тавним крилом.Окићена љупким в'јенцем, на мене се прошлост
смије,Дочарава прошле дане и вјером ми груди грије.
Али јава, клета јава одједанпут све поруши
И ускрсну црну сумњу у рањеној мојој души.
*
Свуд руине, развалине, минулога милог доба -
У одбљеску бл'једих зв'језда свјетлуца се гроб
до гроба.