Петар Кочић

Прикази, забиљешке, чланци

---

О лирици Ђуре Јакшића

Овај рад читао је Кочић на прослави коју је поводом 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића и 70-годишњице Змајева рођења приредило Српско академско друштво „Зора" у Бечу. Не треба заборавити даје Кочић и своју другу књигу „С планине и испод планине", изашлу те исте године, посветио „успомени неумрлог генија Ђуре Јакшића". Рад је објављен у Омладинском гласнику. 1/1904, бр. 3.

___

Поштовани скупе.
Мени је необично било мило, када ми је Зора понудила да коју ријеч проговорим поводом двадесетпетогодишњице Ђурине смрти. Ђура ми је симпатичан и као човјек и као пјесник, не само мени него и свима је такав који му познају живот и дјела, и који још нису ступили у templum sacrum philisterii beati.

Двије најмаркантније личности у нашој старијој књижевности, и по животу и по дјелима, свакако су Ђура Јакшић и Сарајлија, па каква разлика измеђ та два човјека! Јакшић сметен, непрактичан у свакидашњем животу, срдит, бујан, плах и необуздан, а такав нам се исто показује и у својим књижевним радовима. А наш Сарајлија? И он је, истина, у својим литерарним работама чудноват, врло чудноват, толико чудноват да му крупнија дјела готово и не разумијемо. Али се наш Симо у обичном животу знао лијепо снаћи. Ако је долазило до невоље и немаштине, знао је наш Симо бити и баштованџија, трговац, васпитатељ сербске јуности, и др. Умио се он потрудити и до Немецке да се и с хофратом Гетеом упозна и коју пробесједи. Држи се да то није пошло за руком овом нашем заиста практичном пјеснику. Ђура се није ником наметао, није никад на силу тражио пријатељства и познанства. Ако му је пак ко, сам од себе, понудио пријатељство, он га је топло и искрено примио.

По мом мишљењу, има двије врсте пјесника: пјесници чија су дјела и живот пуни занимљивости, несталности и бурне необузданости животне, и пјесници чија су дјела велика и значајна, а живот им је обичан, тих и миран као и код обичних, свикидишњих филистара. Први су, за мој рачун, прави и велики пјесници, иако често пута иза себе не остављају монументалних дјела. Класичан примјер за ову мисао, поред многих других, даје нам Бајрон својим дјелима и пустоловским авантурама, које су силно утицале на француски романтицизам и његове снажне представнике.

У нас је за то примјер Ђура, његова дјела и живот, мученички живот, пун јада и чемера, пуи горчине, пун прогањања и нечовјечног мучења. Оне који су га мучили свијет је давно, давно заборавио, а Ђура још живи, живи у својој сјајној и узвишеној лирици, свјеж и снажан као див. Није ми намјера да говорим о његовој цјелокупној књижевној творевини. За то се не осјећам ни довољно спреман, нити сам имао времена да бар нешто исцрпно кажем о једној врсти његова рада. Његова ми лирска поезија неизмјерно годи, те ћу о њој неколико ријечи проговорити на вечерашњем, свечаном скупу.

Ниједан наш пјесник, ни прије ни данас, није писао своје пјесме тако истинским, тако дубоко искреним и врелим надахнућем као Ђура, те то је узрок да се и данас Јакшић, док су други готово заборављени и забачени, врло пријатно чита. Његове нас пјесме загријевају, одушевљавају и потресају. Нека топла и њежна свјежина струји кроз њих. Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Његова је лирика пуна живота, живота који плаче, јауче, пишти и у болу бјесни; живота који љуби, уздише, чезне; живота који куне и проклиње и сам дан рођења; живота и животних тренутака кад се раздрагано подвикује:

Јеси ли срећан? питао сам се.
Срећан сам, срећан! О, боже мој!

Или:

Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Растопиће ме до беле зоре
Ко груду снега врело сунчање -
О, лакше, лакше кроз густо грање!

Може се потпуном сигурношћу тврдити да су Ђурине лирске пјесме, испјеване у појединим одсјецима његова живота, израз, јасан и снажан израз његовог душевног стања и расположења у тим одсјецима времена. Ово се најбоље види из упоређења његове биографије и пјесама.

У издању Српске књижевне задруге његове су пјесме подијељене на три дијела: I Љубим те, љубим, душо; II Сам на свету, самац без помоћи; III Веран је био народу свом. Сваки, дакле, одјељак означен је као неким мотом, који цијелом циклусу даје дотичан тон и боју.

У првом одјељку је љубавна лирика. Необична је и чудовата љубавна Ђурина лирика, нарочито циклус Љубав. У њој готово не можете наћи ни једног китњастог епитета за којим тако жудно гризу прсте наши млађи и најмлађи пјесници, ни једне необичне фразе или каквог нарочитог реченичког обрта. Све је то просто, без украса и без оне хладне, блесасте орнаментике која је једина и главна одлика наших млађих и најмлађих стихотвораца. Све је то, велим, просто, али опет неизмјерно годи души читаочевој. То је њежно и меко тепање које тихано, благо потреса душу, и читаоца обузима нека непојмљива топлина:

Пламти лице, срце гори,
Тебе љубав жарка мори -
Али мене раскидане
Младог срца старе ране.
Ах, клонуше руке беле,
Стишаше се груди бајне,
Медна уста ништ не веле -
Али зборe сузе сјајне...

"Уосталом - вели покојни Вуловић - његова, Ђурина, чврста природа и мучан живот заптише доста рано овај извор песама, те их је сразмерно мало".

Други одјељак обиљежен је ријечима, тужним, боним ријечима кроз које пробија дубок уздах: Сам на свету, самац без помоћи! У овим пјесмама, најљепшим што их имамо и што смо их икад имали, пјесник већином опјева свој живот, своје патње и невоље. У њима нам износи овај племенити и генијални пјесник-вагабунд своја лутања, лутања без краја и конца, лутања пуна гњева, буре, срџбе. Остављен од оца и родбине, без иког свог ближњег, сам на свету, самац без помоћи! Тражи у манастиру мира и покоја. На том путу у манастир Горњак осјетио је пјесник сву љепоту природе и како она неизмјерно потреса и годи онима које људско друштво неправедно гони и прогања. Пјесник, слободан човјек, вагабунд, сиромах без игдје ичег, презрен и остављен, али подстакнут и инстинктивно опијен, почиње несвјесно пјесму узвишену и недостижну, пјесму љепоти и милости опште мајке природе и нехотице јој се исповиједа и казује боле увријеђене душе своје.

Из увријеђене душе извија се пјесма пуна снаге, пуна чежње, пуна бијеса и срџбе:

По големом свијету млађан се потуцам.
Што громовник нисам да на судбу пуцам?

Дивљачна је то пјесма, али опет су то звуци од нечувене сласти и класичне љепоте. Такву пјесму, такве снажне и бурне звуке нијесу никад дотле, а ни послије, чуле српске планине и пољане, никад се нијесу такви силни и искрени звуци разлијегали испод модрог, насмијаног неба миле и слободне српске земље. То је Ђурина најљепша пјесма, поред оних На Липару, то је његов Пут у Горњак.

Ни ту пјесник не налази утјехе и жуђеног мира. Његова плаха, бурна природа не може се ни с ким сложити... Опет се обраћа природи, најњежнијој и најмилостивијој мајци свију потиштених и увријеђених:

Збогом, горо и дубраво,
Тврди кланци, мрко стење,
Само јвдно утешење,
Уцвељене душе моје!

Растаје се и поздравља с планинама и долинама, сједа под суморно стијење и наставља:

Туде путник вреле капи
Са врелога чела таре
И у сенци прошлих дана
Заборавља грозну јаву.
А коме је свет неправдом,
Једом, злобом и отровом
Очајано срце вређо -
Тај у тами мрког стења
Срцу тражи утешења.

Пјесник се иза тог мало смирује, да се можда опет куда крене. Постаје учитељ и у селу Сабанти, у једно свијетло вече, пуно мириса и влаге, јада се птицама:

Моје птице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед,
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се место срца ухватио лед.

Покојни и честити Вуловић вели да су ове Ђурине пјесме најљепше, гдје је, дакле, пјесник сам себи предмет, па наставља: "Али ово није она уска, болесна, хајнеовска субјективност, или она субјективност што јој је сујета извор, где име песниково долази у сваком стиху, где се његови јади или радости намећу целом свету на жаљење или уживање, где се, тако рећи, осећа субјективна тенденциозност. Јакшићеве субјективне песме су постале ненамерно, и осећања која се у њима исказују не долазе нам као тућа и наметнута, него их осећамо као своја, па нам зато нису ни досадна". Ово је једна бистра опаска у лијепој и симпатичној, иако не потпуно исправној и темељној расправи покојног Вуловића, па зато је и наводим.

Трећем одјељку на заглављу је стих: Веран је био народу свом. Заиста је пјесник био вјеран свом народу, јер се је већ као дјечак борио за његову слободу. Његове су патриотске пјесме бурне; снажног, јуначког полета. Он, кад тугује за својим притиснутим и раздробљеним народом, силно, искрено тугује; кад га позива у борбу за слободу, све се то ломи и крши, све пуца, и ми осјећамо да би, кад би сви били онако снажни, моћни и одушевљени као наш драги пјесник, да би, велим, и наш народ био срећнији. Почујте ове горопадне стихове:

Чујете л' вихар како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Кф бунтовника бесни зборови!

Ове громовите стихове могла је створити само пунокрвна, пјесничка снага која у моментаном заносу задрхти, прекипи, подивља, побјесни.

Ђура има пригодно патриотских пјесама, које опјевају поједине знамените, историјске моменте, а има и таквих у којима се славе поједини српски владаоци. Па какве су то пригодне пјесме? За те се пјесме не може казати да су пригодне; оне нијесу онако побожне; патриотскослатке као код других наших пјесника. Оне су дубоки, искрени израз и снажни одјек народног расположења, народних жеља и нада у том историјском моменту. Уистину су красни и ти звуци Ђурине лире. У њима се не осјећа ни трунак ласкања и удварања као у оне сумлате Јоакима Вујића, који и небеске птице нагони да пјевају у славу књаза Милоша. Ђура није ласкао владалачкој сујети која је од неизмјерно огромних димензија: једна јој димензија допире од морске површине до неба, друга саврх мора до морског дна, а трећа? Ко ли би јој могао одредити величину?! За такву неман Ђурина је лира била нијема, хладна, непомична. Ђура је, по свом племенитом карактеру, био много ближи једном осредњем њемачком пјеснику, који је једном приликом поносито узвикнуо: "Нека краљ мало причека, јер је Европа препуна краљева, а Штелцхамер је један!"

Велико Ђурино срце топло је и подједнако куцало за све српске крајеве. Сам је много, премного патио, па је невоље и јаде народне дубље, интензивније осјетио и љепше опјевао него иједан наш пјесник:

Ал' у гори нема пута,
А робље је... не зна куда!
Бескућни су. Бескућници!
Њине земље свака стопа
Није била никад њина:
Босна му је домовина,
Ал' у Босни дома нема.

Иде, можда, вријеме, пјесниче мучениче, кад ће твом и мом мученику, босанском сељаку, на кога си мислио кад си писао своју дивну пјесму Стражар, сванути љепши дани и кад ће свака стопа његове земље бити његова. А сад ти, свијетла и племенита инкарнацијо најузвишенијих осјећаја човјечје и српске душе, кличем: слава!

---

Наша пјесма

Јосип Милаковић, Наша Пјесма, антологија хрватског и српског пјесништва II. Штампарија Воглер и др. Сарајево 1905.

____

Ова дебела књижурина, од XXIII + 743 стране, хоће да нам се представи као нека антологија српског и хрватског пјесништва. У ствари, она је далеко од тог. Чак она није ни један честит и солидан покушај, као што ће се видјети.

Одмах, у почетку књиге, писац се жали како је прва његова књига ове врсте прошла сасвим неопажена. Ни позвани ни непозвани не рекоше о њој ништа, већ "шутјеше мраморкоме". Неки су му лично обећали да ће о првој књизи нешто рећи, па чак ни они не извршише свог обећања, али додаје писац: "ипак бијаше опћенити суд тако повољан, да се највећом радошћу латих рада око ове друге књиге". Свак је шутио, нико о књизи ништа није рекао, па ипак бијаше опћенити суд тако повољан!... Ми искрено жалимо г. Милаковића што му се овако једна смушена нелогичност хотимично поткрала.

У даљем разлагању вели писац како је ова друга књига основана на широј подлози и намијењена одраслијој младежи. Затим говори, како не треба да наводи мотиве који су му били "водичи" у његовом раду.

Само једно наглашава: да је строго пазио да се не вријеђа ничије вјерско и народносно осјећање, јер би, по пишчевом мишљењу, требало да ова књига одише духом љубави и братске пажње. Послије тога укратко излаже подјелу књиге и методу које се држао при свом раду, набрајајући уједно досадашње покушаје да се састави једна добра и потпуна антологија нашег пјесништва. На литерарној физиономији старијих и познатијих пјесника није се много задржавао, него је усвојио већ о њима створено мишљење. Око карактеристике млађих пјесника, који су мање познати школској младежи, забавио се много више и исцрпније их је приказао, како је знао и умио.

Одмах морамо додати, да је његов суд о појединим пјесницима, нарочито српским, врло сумњив, површан и сакат, иако често пута није ништа друго него невјешто склопљено мишљење наших књижевних критичара. Друкчије није могло ни бити код човјека са тако мршавом књижевном културом, који чак и г.г. Длустуша и Бујхера убраја у пјеснике, који Љубинку, чијим се пјесмама и гамени биоградски шегаче, посвећује неколико редака и вели да је као "пјесник домаћег огњишта и његових облачних дана написао число успјелих пјесама".

На крају овог као првог предговора изриче писац захвалност свом издавачу и "ревним слагарима" г.г. Милану Томашићу и Јосипу Мајцану. Ово наведосмо као нешто ново и оригинално у овој књизи - да се чак и словослагачима изјављује писмена захвалност!

У другом - да га тако назовемо - предговору износи писац карактеристику народног пјесништва у неколико досадних и баналних фраза, као: "Мало има народа на свијету, који би волио пјесму и попијевку, као наш. Пјесма му је пратилица од колијевке до гроба"... итд. Затим настаје једно непрекидно цитовање народних стихова, којима се потврђује пишчево мишљење о доброј и мекој природи нашег народа, као на прилику: "Процмилио ситан босиоче", пак онда онај стих: "Ој, пелен, пеленче, моје горко цв'јеће!"

Поред свега овог огромног набрајања стихова, ипак изгледа да г. Милаковић нема снаге да интензивно осјети оне интимне дражи, оно животно вибрирање које струји кроз чисту, пуну и једру народну поезију. Он може, као и сваки други странац, нпр. Нијемац, опазити неке спољашње љепоте, и дивити им се истински или извјештачено - свеједно, али удубити се у унутарње љепоте, снажно их осјетити, потпуно схватити и крупним и крепким ријечима изнијети - неће никад моћи. То ће за њега увијек остати књига са седам дебелих царских печата.

Послије набрајања стихова настаје досадно рећање имена народних, цркава, јунака, барјактара, харамбаша, градова, планина, ријека и свега што се спомиње у народним пјесмама. Чак није заборављен ни Будалина Тале од Орашца, "кој' - разумије се већ да долази прикладан стих, - кој' преврну ћурак наопако, личином се по њем опасао, натурио капу јазветину, на којој је триста прапораца".

Затим се региструју јуначке мајке, племените жене, лијепе ћевојке и рапсоди нашег народа, чији ће спомен прелазити с кољена на кољено, "као што су они предавали један другоме на самрти гусле јаворове!"

Након овог, укратко се помињу најстарији спомени о нашем народном пјесништву, говори се о скупљачима народних пјесама по разним покрајинама и напосљетку се указује на пјеснике код којих се осјећа утицај народне поезије. Затим писац прелази на почетак умјетничког хрватског пјесништва, које датира од Марулићевих "посвећених и богоданих ријечи: Дике тер хвалења..." Напошљетку, на једном листићу, говори о почетку и развитку српског умјетничког пјесништва, набрајајући поименце српске пјеснике, међу којима има опскурних имена, сасвим непознатих у нашој књижевности, као: Васа Ћурчић, Ђорђе Стаменковић и тако даље.

У цијелом овом другом, па и првом, предговору није речено ништа ново ни оригинално, што би засдуживало нарочиту пажњу. Г. Милаковић, као и сви они стари, окорјели шовинисти, убраја васколико дубровачко пјесништво у хрватску књижевност, а народно пјесништво, и по садржини и форми чисто српско, сматра као "заједничко нам народно благо". То је поуздано учинио зато да не би увриједио ничије вјерско ни народносно осјећање и да би ова књига одисала духом љубави и братске пажње! Уосталом, цијело дјело тако је састављено и таки избор учињен, да ће код сваког искреног пријатеља српско-хрватске слоге наићи на најжешћу осуду, нарочито у данашње вријеме, кад најодличнији умови и једног и другог племена неуморно раде да се постигне братски споразум, који би нам колико-толико олакшао тешку судбину.

С те стране књигу ћемо доцније прегледати, а сад прелазимо на њену књижевну страну.

Дјело је подијељено на два велика одсјека: Народна пјесма и Умјетна пјесма. Народна пјесма има два одијељка: избор јуначких или мушких пјесама и избор женских пјесама. Умјетна пјесма дијели се опет у два доба: 1. од Марулића до илирског покрета и 2. од илирског покрета до данас. Затим долази Тумач страних и мање познатих ријечи, Садржај и напошљетку Имена пјесника по азбучном реду.

Признајемо да је врло тежак и заморан посао одабрати оно што је најљепше и најкарактеристичније у једном пјесништву. При тако обилном раду потребна је челична издржљпвост, здрав и пречишћен укус, нарочито ако се састављач ослања сам на се, јака књижевна култура и опширна начитаност. Овога свега, по свему се види, нити је имао нити има г. Милаковић.

Једна антологија народне епике наше не може се ни замислити без пјесама: Бановић Страхиња, Смрт мајке Југовића и Смрт Каице војводе. Њихово одсуство из ове збирке не може се ничим, апсолутно ничим оправдати. Бановић Страхиња, та дивна и снажна пјесма, пуна силна полета, пуна звучних, једрих и, тако рећи, крилатих ријечи, пуна одсјечно и пластично оцртаних ситуација, пуна ведре, кристалне и живе дикције, какве је тешко наћи и у епици ма ког другог народа, није смјела никако да не уће у ову књигу, која нам се тако претенциозно представља! Кроз ту силну и недостижну химну личном јунаштву и моралној јачини од почетка до краја бруји и струји живот читаве једне епохе из минулих дана витешке снаге и моћи народа нашег. Ми, рођена дјеца ове наше добросретне мајке земље, ми дрхћемо у неизмјерној душевној раздраганости кад читамо или слушамо ову узвишену химну нашем јунаштву, ми дубоко и снажно осјећамо, као нико, сву љепоту и мирис ове слатке и свијетле поезије која предише древном старином као кита сува босиљка. Кроз наше жиле још једнако струји хајдучка крв, наша свјежа и крепка мајка још није изгубила наде, јер:

Страхињићу, сив соколе српски,
Твоме ђогу и твоме јунаштву
Свуд су броди ђе год дођеш води!

Као пјесма Бановић Страхиња, исто су тако необичнго лијепе и изразите пјесме: Смрт мајке Југовића, Смрт Каице војводе, Старац Вујадин и Бој на Мишару, који се завршује ријечима:

Неће доћи Кулин капетане,
Нит' ће доћи, нити му се надај;
Рани сина, па шаљи на војску,
Србија се умирит' не може.

Све се ове пјесме одликују звучним језиком, живом пластичношћу израза и дубоком садржином, уопште свима ванредним љепотама народне епике. Само потпуно неразумијевање и забатаљен укус могао је ао пустити да се ове дивне пјесме замијене пјесмама које немају никакве вриједности, као: Муја лијече виле планинкиње, Два Ујуновића (једна врло слаба Херманова варијанта пјесме Женидба Душанова, која је такође могла изостати из ове књиге), Костреш харамбаша итд. У Костреш харамбаши, поред многих рђавих стихова, налази се и ова страшна накарада:

Низ образ је сузам' оборио.

У ову биједну антологију српског и хрватског пјесништва ушле су као народне пјесме и: Војвода Радослав Сиверињски и Влатко Удбински, Марко Краљевић и брат му Андријаш, које се налазе забиљежене у "Рибању и рибарском приговарању" Петра Хекторовића, затим Мајка Маргарита Ђурђа Бараковића ("Вила Словинкиња") и Јуначка сестра хрватског краља Иваниша.

Ми не можемо никако да разумијемо зашто је г. Милаковић Јосип и ове пјесме унио у своју књигу као пробране народне умотворине, кад сви знамо да су оне занимљиве са једне друге стране своје, а никако због своје пјесничке љепоте и књижевне вриједности. По свему се види да г. писац није знао шта је радио, него је трпао у књигу све што је мислио да има каква било интереса, па ма то немало никакве везе са ангологијом српског и хрватског пјесништва.

Као у епским, тако је исто и у лирским, женским пјесмама учињен врло слаб и непотпун избор. Има врло много пјесмица у овој књизи које се готово ничим не одликују. Језик им је рђав, често пута ненародан, дикција бангава, сплетена, блиједа, без оне животне свјежине која тако топло и пријатно струји кроз народну лирику. Већином су то стихови без икаква смисла и садржине, нарочито они у чакавском и кајкавском дијалекту.

Из цјелокупне слике ових одабратих пјесмица не одсијевају они ведри и топли дани заносног делијања и ашиковања, у њима није отпјевана пуна и страсна пјесма младости наше, а то је управо карактеристика и главна садржина народне лирике. Кроз њих не звецкају дуги, сребрни ђердани, нити страсно шуште пусте кумашли димије! Из њих се не осмјехују она мила и свјежа лица народне пјесме, на којима цвјетају црвене, миришљаве руже; из њих се не свијетле крупне и влажне очи са врелом, неодољивом љубављу и пожудом; у њима се не виде обла, бјеличастомрамораста плећа, на којима пуцају свилени јелеци:

Кад ја пођем с драгим у душеке:
Задршће ми срце у прсима,
Заиграју дојке у њедрима,
Пуца свилен јелек на плећима,
Подиже се ћерећли кошуља!

Како је снажно и пластично у овим једноставним стиховима изражена она силна и необуздана страст старинског земана, како нас врело обузима, опија и заноси из ових простих стихова онај слатки севдалински мирис! Колико снаге, колико класичне љепоте, колико живе импресије у ово неколико редака!

Г. Милаковић изгледа да није читао свију збирака народних женских пјесама; то не тврдимо, него нам се тако чини. Да их је био свестрано простудирао, овај избор не би овако слаб био. Осим тога, он би био добро учинио да се држао подјеле женских пјесама на десет врста. (П. П. Ђорђевић), па да је из сваке врсте одабрао оно што је најљепше и најкарактеристичније.

Тако је исто могао учинити и са подјелом народних епских пјесама на девет кругова или кола. Он то није учинио. Можда има и разлога, нарочито што се тиче јуначких пјесама, али тај његов разлог нема никакве везе са књижевношћу - то ми врло добро знамо, а зна то и г. Милаковић.

Кад се год у какво чисто литерарно предузеће увуче одвратна спекулација и гадна политика, књижевна страна предузећа увијек страда. То је случај и са овом књижурином, као и са оним силним књижицама, књигама и књижуринама које састављају и пишу за дјецу и "одраслију младеж" они многобројни књижевни спекуланти у Биограду, Задру и Загребу.

У детаљно прегледање антологије умјетничког пјесништва ми се нећемо упуштати, него ћемо дати само неколико општих напомена, јер је и у овом дијелу књиге г. Милаковић био врло несретне руке као и у првом.

Избор је учињен из 147 пјесника, од којих, по рачуну и памети г. писца, отпада око 33 пјесника на Србе, а остало на Хрвате. То је отуда дошло што он све дубровачке и далматинске пјеснике убраја у хрватску литературу. Заиста, то је било много лакше учинити него саставити једну добру и честиту антологију!

Многи српски пјесници нису заступљени оним што им је најљепше и најваљаније, као Бранко, Мушицки, Ђура Јакшић, Милорад Петровић, Милорад Митровић, Милан Ракић, а нарочито Његуш. Мјесто оригиналних звучних и рјечитих стихова Горског вијенца, он је заступљен са једном неоригиналном химном, коју је, нема сумње, велики Његуш спјевао под утицајем руске поезије. Неки су српски пјесници и заборављени, као: Лазо Костић, Лена Степановић, Осман Ђикић, живи Карабеговић и покојни Карабеговић. Нарочито нам мора свима бити жао што нам у овом пјесничком зборнику нису пружене пјесме покојног Карабеговића, јер, уистину, то је једини Муслиман који је имао правог, богоданог дара. Његове пошљедње пјесме пуне су истинске, дубоке туге и бола, јер симпатични Карабеговић у њима навјешћиваше да се приближују пошљедњи часови његова живота. Кроз те тугованке цвиљаше млади пјесник искрено и дубоко, а то је управ оно што његовим пјесмицама даје неку нарочиту драж, какве не можемо наћи ни код једног нашег млађег пјесника.

Ми смо већ једанпут споменули да се не треба баш много ослањати на лични суд г. састављача о појединим пјесницима, и још смо додали да је он на више мјеста позајмљивао мишљење од других писаца. Уосталом, ми држимо да то није никакав гријех у оваквом послу. Само је требало тачно и вјешто репродуковати то позајмљено мишљење.

И г. Милаковић, по општем досадањем суду, да не спомињемо покојног Недића, с којим се потпуно слажемо, сматра Змаја као највећег лиричара српског. Да Ђуре Јакшића немамо, можда би Змај дошао на прво мјесто, велимо можда. Мислимо да је ова наша тврдња јасна за све који могу самостално мислити и осјећати, који имају пречишћен и незабатаљен укус и који су ма и једну Јакшићеву пјесму с разумијевањем прочитали. Јакшић је и животом својим и пјесничким производима својим снажан и дубок лирски пјесник. Бурна и плаховита природа његова крива је много и много да је он и као пјесник за живота доста потцјењиван. Тек послије многима се отворише очи, јер је смрћу његовом нестало оне пакости и злобе која спречаваше људе да истину рекну. Змаја је чаршија и оно његово вјешто балансирање према духу времена учинило великим и популарним пјесником. Змај је, нема сумње, доста јак лирски пјесник, али без оне маркантне и пуне лирске индивидуалности, која чини Јакшића јединственом појавом у нашем пјесништву. Змај својом пјесничком снагом стоји, ако се може тако рећи, двије три стопице испод Ђуре Јакшића. Кад је то тако, зашто онда из књиге у књигу пренашати свјесно или несвјесно једно погрјешно и нетачно мишљење, једну неистину, кад је ионако доста освећених и утврђених неистина на којима се васпитава наша несрећна школска младеж у овој добросретној земљи?

Г. Милаковићу се не може још опростити што је многим пјесмама које је одабрао из појединих пјесника мијењао или самовољно измишљао наслове. За примјер наводимо ово: мјесто наслова Ноћник (II пјевање из "Смрти Смаил-аге Ченгијића") он ставља свој наслов Новица, и тако у неку руку исправља великог епичара народа хрватског. Истина, ријеч Ноћник у оном значењу у којем ју је Мажуранић употријебио не значи ништа (вјетар ноћник), али ми од малена знамо да је другом пјевању таки наслов и хоћемо да тако остане, јер та ријеч, иако неподесно употребљавана, има за нас нечег поетичног и мистичног. Из четвртог пјевања Харач насилно искида неколико строфа и самовласно ствара наслов Олуја. То није лијепо и није достојно оног дубоког пијетета који дугујемо свијетлој сјени великог и недостижног пјесника Мажуранића.

Исто тако замјерамо г. Милаковићу што није и од српских пјесника узео у своју књигу понеку патриотску пјесму, јер их заиста има много и много љепших него у хрватском пјесништву. Сејтите се само Ђуре Јакшића!

Напротив, од сваког готово хрватског пјесника донио је пјесму у којој се спомиње Хрват и Хрватска. Тако је узео од некаквог фра Ивана Деспота необично слабу пјесмицу (сонет) Хрват, у којој се у четрнаест стихова четрнаест пута спомиње ријеч Хрват. Исто је тако одабрао из стихова Сафвет-бега Башагића Реџепашића, који је прије неколико година пјевао, колико се сјећамо:

Од Требиња до бродскијех врата
Није било Срба ни Хрвата...

пјесму "Смрт Махмут-паше Хрвата" И бегови су стихови врло слаби, а можда хин бег и нејма бојијех!

Напошљетку, рећи ћемо нешто и о Тумачу страних и мање познатих ријечи, јер је и овај Тумач врло интересантан и он најубједљивије илуструје сву неподобност и неозбиљност г. Милаковића.

Г. Милаковић тумачи ћемане - гусле. Ћемане је виолина, а гусле остају гусле, то је сваком познато, па чак и Нијемцима, који су преводили са нашег језика. Ћурак - кожух, и то није тачно. Каква грдна разлика измећу ова два појма! Дувак - завјеса. Дувак није завјеса (Vorhang) него вео (Schleir). Дизген - узда. У својој сувременој употреби и значењу дизген или дизгин није узда, већ каиш на узди. Доро, дорат - коњ црвене длаке. Дорат се њемачки каже der Braune, те према томе није црвене длаке, него је алат, коњ црвене длаке (Вуков Рјечник, стр. 4). Хазна - благо. Хазна не значи благо него благајница, ризница гдје се чува благо. Хесабити - мислити. И то није тачно, као што је сваком јасно. Мљезиница, мезимица - најмлађа кћерка, јединица. Као што се види, ову је ријеч г. Миланковић најприје добро и тачно растумачио, али је хтио бити још јаснији те је погријешио кад је додао ријеч јединица, јер јединица није никако што и најмлађа кћерка. Субаша - стражар. Сви добро знамо шта је субаша, па кад то знамо, онда знамо да нам је и ту ријеч нетачно растумачио. Калем - писмо. Калем не значи писмо, него писаљка. Мермеран - поплочан. Мермеран не значи никако поплочан, него значи мраморан, од мрамора, од мермера. Итд.

Из ово неколико наведених примјера може се и мање образован читалац увјерити како је и остала књига врло слаб и неозбиљан посао.

Резиме! Кад још једном помислимо на ову књигу, онда нам пада на ум прва књига и она пишчева тужбалица да нико није хтио о њој ништа рећи, па чак ни они који су писцу лично обећали. Разумијем то ћутање. Они који су му лично обећали да ће о књизи писати, имали су и имају према г. писцу каквих било обзира, па неће људи да му се замјерају. Они пак који не обећаше, а по позиву су свом критичари, нису сматрали да је књига достојна критике, како се то обично каже. И ја ову књигу не држим озбиљном. Ја је поуздано не бих простудирао и оцијенио да ме није на то нагнао један мој пријатељ, који је опет лично обећао г. писцу да ће је он оцијенити. Пошто тај мој пријатељ, а ваљда и пријатељ г. писца, неће или не смије да му се замјери, предао је мени књигу на оцјену. Ја сам је и оцијенио правично и објективно, без икакве бојазни. Многима сам се и многима ради грке истине замјерио у овој земљи, али поврх свега тога бацам у антрешељ и г. Милаковића.

---

"Обрана" г. Јосипа Милаковића

Осврт на Милаковићеву „Антологију хрватског и српског пјесништва" под тим насловом објавио је Кочић у сарајевској Српској ријечи, 1/1905, бр. 176-178, а реплику на Милаковићеву одбрану у истом листу сљедеће године (Српска ријеч, 11/1906, бр. 32-36).

Пријатељ који је наговорио Кочића да прикаже Милаковићеву књигу свакако је др Лазо Димитријевић, што се може извести из накнадног савјета тог пријатеља да неповољну рецензију о књизи штампа у Српској ријечи а не у Дану, који је сам Димитријевић издавао. Алузија о босанским Србима у Србији („па макар рекао опет један високи државни чиновник да су му ноге у Босни а глава у Србији") односи се на Косту Хермана, секционшефа босанске владе, који је тако говорио и за неке друге познатије људе.

___

На овом мјесту, прије неког времена, покушао је г. Јосип Милаковић, овд. професор Учитељске школе, да побије нека моја тврђења која сам учинио оцјењујући његову масну и дебелу књигу купусару Наша пјесма. Овај његов накарадни рад, као што су могли видјети сви паметни и разборити читаоци из мог приказа, плод је једног запарложеног укуса, неразумијевања и ситне шпекулације, којом се одликују сви "писци за младеж школску". Његова "обрана", пак, исто је тако дјело прилично ограничено. Само ћу искрено рећи кад кажем да је његова "обрана", кад сам је прочитао, изазвала у мојој души дубоко и искрено сажаљење.

Толико о општем утиску, а сад да пријеђем на ствар. Али прије него што то учиним, напоменућу ово: пошто ме је г. Милаковић на више мјеста у својој "обрани" апострофовао, допустиће поштовани читаоци да и ја мало више дигнем дурбин.

Г. Милаковић одмах у почетку "брани" се и вели "да више вриједи, кад један свеучилишни професор и одлични слависта напише о књизи (његовој) - стављајући је у ред најбољих словенских антологија - да би "Наша пјесма" морала постати приједметом (!) свеславенског литерарног предавалишта (доцније исправљено - продавалишта), него ли његов површан пизмени нападај, којим он мене баца у антрешељ". Прво, г. Милаковић не каже који је то свеучилишни професор и одлични слависта, а друго: професоров је суд, овакав како га је матори господин репродуковао, конфузан и бесмислен. Питам ја сваког ко разумије српски: шта значи ријеч предавалиште или продавалиште? Свак ће ми одговорити да не значи ништа!

Ја искрено и дубоко жалим г. Милаковића што већ у почетку своје вајне обране страда када се на што позива, и насједа на којекакве неподопшћине, што рекао некакав Живко из Приједора.

Послије овог смушеног хвалисања, наставља матори господин: "Пошто је прва књига овог дјела намијењена више дјеци, дужни бијаху нарочито наши педагози, Длустуш, Басаричек, да проговоре о књизи". Они то нијесу учинили, и на њих између редака јадикује и у камен их куне г. Милаковић. Затим се хвали да је његова књига препоручена на основу "стручних" оцјена од Земаљске владе у Сарајеву и Загребу и чак од ћесеро-краљевског Намјесништва у Задру. Нико се паметан данас не позива на званичне критике појединих влада. То само може учинити један потпуно званичан Хрват. Да је ту књигу повољно оцијенила каква књижевна установа, као на прилику Академија, Матица итд., то би било нешто друго. Званична, пак, препорука не вриједи ни за кога ко зна шта је књижевност ни луле дувана. Она само вриједи као реклама за издаваче и књижаре, а за озбиљне људе од књиге и пера, она је сасвим нешто индиферентно, о чем не треба водити рачуна.

По други пут искрено и дубоко жалим г. Милаковића што увијек страда када се на што позива, и насједа на којекакве неподопшћине, што је рекао некакав Живко из Приједора.

Затим наставља матори господин: "А онијем ријечима, да неки не извршише свог обећања, нишаних (чудна нишанџије, јади га не били!) на "Вијенац", који је књигу објавио и обећао већ у настојном (шта ли му ова ријеч значи Кристос га образумио!) броју донијети опширнију оцјену, чега није никад учинио". Овим ставом убија сам себе матори господин. Свак зна да је "Вијенац" био озбиљан књижевни лист, па као такав и није хтио нити је смио ради свог лијепог реномеа да опширно и озбиљно говори о књизи г. Милаковића, која тако далеко стоји изван књижевности. "Вијенац" је радије волио шутити него да се компромитује у очима паметног свијета. Право је и учинио - то ће му свак паметан одобрити. Исти је случај био и са једним нашим листом. Он је само констатовао да је г. Милаковић ради мале спекулације фалзификовао једну пјесму г. Алексе Шантића, и на томе се свршило. Зар ово није истина, матори господине? Ви о неких педесет критика говорите, а ни једне не наводите осим оног смушеног и бесмисленог суда некаквог "свеучилишног професора" и "одличног слависте". Ја вас и по трећи пут дубоко и искрено жалим што увијек страдате и насједате на њаке неподопшћине, што'но рекао онај исти Живко из Приједора.

Што се тиче господина који ми је књигу г. Милаковића дао, нека буде доста ово што ћу рећи: Господин ми је књигу дао да је прикажем у једном листу коме он (господин) близу стоји. Кад ме је видио послије неколико дана, питао ме је шта мислим о њој. Ја сам му казао да апсолутно не ваља ништа. "И мени се тако чини, јер сам је и ја унеколико прегледао, па сам видио да има у њој много лоших и слабих ствари". - Тако ми је он отприлике рекао. "Онда је прикажи у Српској ријечи" - довикнуо ми је на растанку исти господин.

Г. Милаковић је истог господина молио и досадно мољакао да је, тобоже у интересу његовог издавача, како он вели, прикаже у једном листу. Ово му не може никако вјеровати, па чак ни они који се чувају козјег меса и бијелог лука, јер је молио он у свом личном интересу. Цио његов "књижевни" рад од 20 пуних година није ништа друго него једно непрекидно мољакање. Сва озбиљна и објективна критика хрватска одбацује његове производе као тотално слабе и као посао без икакве литерарне вриједности. Истина, нађе се свагдје, па и у књижевности, по каква задушна баба, као на прилику поп Јован Храниловић, па се смилује и каже да је то већ неправда нападати на остарјела човјека. "Дуго и дуго морао је он (матори господин) подносити неправду критике" - вели поп Јоца из Новог Сада, који пише плагијаторске критике, слабе стихове и проповиједа својој пастви некакву варицу од ришћанске вјере и закона ("Хрватско коло" 1906, стр. 346).

Јест, г. Милаковић је једно досадно мољакало! Он је директно молио поменутог господина у свом личном интересу да му прикаже књигу. То он не може никако порећи!

Што се тиче његовог прилично ограниченог резоновања: ко има право да прикаже једну књигу, о том нећу ниједне ријечи да трошим. Да пођемо даље.

Ја сам у својој оцјени изнио да је г. Милаковић о старим пјесницима усвојио већ о њима створено мишљење, а карактеристику млађих, нарочито српских, пјесника позајмио од појединих критичара. То је непобитна истина, иако то он немоћно и изнемогло пориче, те ћу покушати да ту непобитну истину овдје јасније представим.

Г. Милаковић каже да је код старијих пјесника уопште изоставио њихову литерарну карактеристику. То није истина, јер на страни 153. стоји: "Рањина је пјесник лирски, а одликује се од дојакошњих пјесника тијем, што се донекле отео старом начину пјевања, те су му пјесме кратке и језгровите и што им је пјесник дао љепшу и оригиналнију форму. Поред тога лијепе су и својим мислима. Неке (од кола) пјевао је као и Држић на народну." - Шта је ово него карактеристика, иако слаба и непотпуна?! Ко је ухваћен у неистини, млади или матори господин?!

Сад настаје питање: зашто није матори господин издао у својој књизи карактеристику свију старијих пјесника? Одговарам кратко и јасно: није могао ниоклен позајмити. Јер је дубровачка књижевност уопште слабо проучена и оцијењена. Да је ово моје тврђење истинито, наводим мишљење једног врло доброг познаваоца дубровачке књижевности, г. Павла Поповића, професора биоградског Универзитета, који вели: "А после, дубровачка књижевност је са гледшта критике укуса врло мало и површно досад оцењивана, као што је и уошпте слабо и делимично проучавана. Рад се на њој своди на издавање писаца и хватање веза са талијанском књижевношћу: "естетичких оцена" било је у њој врло мало" ("Из књижевности", стр. 48). Тако је то, матори господине! Ако је што о ком старијем пјеснику са књижевног гледишта речено, ви сте то узели и присвојили, а ако није, ви сте само навели дјела и биографске податке. Јест, јест, господине Милаковићу, ви сте просто копирали "опћенити суд" о нашим старијим пјесницима.

Да пријеђемо на млађе. - И ту је г. Милаковић присвојио туђе мишљење и унеколико и туђи труд. Тако је, на прилику, све што је рекао о Бури Јакшићу узео из познате студије о истом пјеснику коју је написао покојни Светислав Вуловић; за књижевну физиономију покојног Луковића такође је све узео из предговора његовим пјесмама, који је са пуно симпатија и бола написао г. др Јован Скерлић. Тако је нешто слично учинио и са Војиславом, Дучићем, Митровићем и др. Ово је пуна права истина, ово су факта и докази, из којих излази јасно као дан да сте ви слаби компилатор, и ништа више!!

Сад да кажем матором господину да он чак није у стању ни да поједине појмове детерминује. Он тврди да појам тачно искључује појам вјешто. За сваког је јасно ко разумије наш језик да је ово његово тврђење једна бесмислица, па о том не би требало ни говорити. Али ради маторог господина наводим ово: свирач на клавиру мора тачно ударати у поједине дирке ако хоће да му се каже да вјешто свира.

По овоме се види јасно и бистро да чак ова два појма имају донекле и извјесне синонимности, а матори господин тврди да се они искључују. Па зар га не треба жалити?! Треба, треба! Зато га ја и по четврти пут дубоко и искрено жалим што увијек и непрестано у својој биједној "обрани" удара на њаке неподопшћине, што'о рек'о некакав Живко из Приједора.

Даље се у својој "обрани" жали и јадикује што сам му казао да не разумије унутарњих љепота народне поезије. Ово је пуна истина. Допустиће ми се да му и то докажем. Моју тврдњу најјаче потпомаже онај његов плитки предговор бр. 2 и тумач страних и мање познатих ријечи, који је он, на своју још грђу бруку и срамоту, додао својој купусари да буде још дебља, како би се на њу с пуним правом могла примијенити она крилата изрека покојног професора Бема: "Je dicker das Buch, desto dummer der Verfasser". Из његовог предговора бр. 2 види се јасно као дан да он није у стању да осјети сву љепоту и мирис народне поезије, њен унутарњи смисао и њену унутарњу вриједност, него се упушта у досадно набрајање имена појединих јунака, харамбаша, хајдука, ускока, цркава, манастира, планина, брда, ријека итд. Он само афектује и наводи којекакве стихове, као на прилику: "Мили боже, на свему ти хвала!" Да он не разумије унутарњих љепота народне поезије, доказ је још и то што их он добро не разумије ни са њихове чисто спољашње, формалне стране, он не разумије појединих ријечи и израза којима су прошаране наше народне пјесме! То непобитно доказује његов Тумач страних и мање познатих ријечи. Код њега је ћемане - гусле, ћурак - кожух (каква увреда за ћурак!), дувак - завјеса, дизген - узда, доро, дорат - коњ црвене длаке, хазна - благо, хесабити - мислити, мљезиница - јединица (ћерка), субаша - стражар, калем - писмо, мермеран - поплочан, паспаљ (Мuhlstaub) - маховина, крин (lilium candidum) - каранфил (dianthus carzophilus), џамија - скупштина, саборница, димије - памучно платно, пустимице - не пазећи како, џигерице - плућа, лала (?) - дворски учитељ, везир итд. Да не набрајам више, него да се мало зауставим на овој пошљедној ријечи лала - дворски учитељ, везир. Прво, право значење ове ријечи тамно је и нејасно, али је јасно као дан да она не значи везир; друго, ова ријеч није нигдје у народним пјесмама употребљена у једнини, него само и свагдје у множини, на прилику: "Турци, браћо, лале и везири"; "лале шћау бити Бугарина"; "буде њега лале и војводе" итд. (Вуков Рјечник, стр. 332). То је, болан, plurale tantum, ако би ме почем благоизвољели разумјети! Из свега што наведосмо, јасно је као сунце да г. Милаковић не може разумјети народне поезије и да је он странац, потпун странац за нас и за наше народне умотворине. Он је био странац и, што је жалосније, остао је странац. За непуних можда двадесет година откад живи у овој доброћудној земљици, његова глава није могла ни приближно тачно схватати значење појединих израза и ријечи које је сваки дан слушао на улици, у друштву, па чак и у школи од својих ђака. Зар то пије страшно и нечувeно?!

Поред других оправданих замјерака које сам учинио у својој заиста стварној и објективној оцјени, напоменуо сам да г. Милаковић није унио у своју књигу најљепше народне пјесме, Бановић Страхиња. Ои се од те замјерке брани, наводећи неке стихове из те пјесме као неморалне и штетне по срце и душу "невине младежи школске".- У овој богом благословеној земљици можда би неко могао и повјеровати г. Милаковићу, па ме осудити или бар посумњати у оправданост моје замјерке. Зато морам у овом случају погледати малчице преко Дрине, па макар опет рекао један велики државни чиновник да су ми ноге у Босни а глава у Србији. У тој се земљи, г. Милаковићу, ако почем нијесте знали, чита цијела пјесма Бановић Страхиња на часовима виших гимназијских разреда и о њој се држе дуга и исцрпна предавања.

И свм сам слушао, готово два мјесеца, са ријетким уживањем, у Првој биоградској гимназији код г. Момчила Иванића дубока и свестрана тумачења спољашњих и унутарњих љепота ове наше уистину јединствене пјесме. Ако ми г. Милаковић не би почем благоизволио вјеровати на голу ријеч, нека се обрати на г. Иванића, па ће се увјерити. Према томе ће и за њега отпасти његова неделикатна заблуда о неморалности наше народне поезије, али ипак мени служи ова заблуда као још један драгоцјен прилог за нспитивање његовог забатаљеног укуса, који не може да разликује једри и здрави реализам народног пјесништва од обичних, порнографских баналитета.

Даље г. Милаковић жали "да млади господин не појима љепоте Херманових пјесама". Млади господин одговара на ово жаљење матором господину да он, млади господин, има довољно моралног здравља и душевне свјежине, па може да разликује појмове: велеможни г. Коста Херман, предстојник одјељења и бивши уредник политичко-белетристичког листа "Наде" и г. Коста Херман, невјешт и неумјешан скупљач народних пјесама. Матором господину, као човјеку који се толико хвали познавањем народне поезије, свакако је познат суд г. Јагића о Хермановим пјесмама, али изгледа да он за то неће да зна. Зашто - то он зна врло добро, а знамо и ми. Толико засада о љепоти Херманових пјесама.

С чега су занимљиве пјесме које је забиљежио Хекторовић и Бараковић, нека запита матори господин ког било гимназијалца из VII или VIII разреда, па ће му, нема сумње, сваки знати казати. Толико на његово духом нишче измотавање!

Даље, у својој "обрани" почиње матори господин помало подметати. Он то чини кад тврди да сам му ја "препоручио" за његову "антологију" стихове:

"Кад ја пођем с драгим у душеке..."

Ја сам поменуте стихове навео као допуну краткој и збијеној својој карактеристици народне севдалинске поезије, која се развила под нашим милим и драгим небом, и од које матори господин није унио у своју књигу ниједне добре пјесмице, што је за највећу осуду, кад сви знамо да је његова књига намијењена нашој добросретној омладини. Што ће нам којекакве чакавске и кајкавске неподопшћине код наше ведре и свијетле поезије?! - Да му и ово одмах кажем. Он вели да ми се избор лирских пјесама ваљда ни зато није свидио што у њем има и "двије прекрасне (!) кајкавске и двије чакавске пјесмице, но ја - наставља г. Милаковић - немам времена да му сада овдје тумачим те дијалекте и њихову љепоту". На ово се може свак паметан насмијати ко је прочитао досадашњи мој одговор. Прво, матори господин нема знања ни способности ни за ситније и једноставније ствари, то сам му већ доказао наводећи накарадна његова тумачења страних и мање познатих ријечи; а друго, ови дијалекти с дана на дан рапидно опадају, губе се, нестаје их, и на рачун њихов силно и немилосрдно шири се штокавски дијалекат. То је највећи доказ да они у себи не садрже ни љепоте ни способности за живот и развијање. Они се данас налазе на бијелом хљебу, што је јединствено у судској кроници: они су сами себе осудили на смрт! Оволико о тим дијалектима узгред, а сад да пођемо даље.

Г. Милаковић хвали "класичну" пјесму Џелалудина Курта Пашић Халилага. Против тога немам, разумије се, ништа, него ми је необично жао што није узео и ону пјесму Џелалудинову у којој бриљирају и ови класични стихови:

Ала пирга на пиргу,
Нек се пирга шири;
Ала Хрват на Маџар,
Нек се Маџар љути.

Ови би класични и јединствени стихови у народној пјесми још јаче распалили његова "родољубива чувства", нарочито кад се поуздано зна да су они постали још 1848. г. у хрватском граду Мостару!

Ради куриозитета наводим овај став из "обране" г. Милаковића: "Ал' шта велим: не би он писао! Би, јер је књига била априори анатемисана, и да је неко други - како то згодно примјети један господин - написао нпр. геометрију, и у њој би г. Кочић Петар нашао био мана (курзив је мој), те би и она била: "биједна геометрија, која није ни један честит и солидан покушај и гдје је састављач био врло неспретне руке, јер је у њега мршава култура итд. итд".

У овом наведеном пасусу, као што виде сви разборити читаоци, потпуно се испољила грдна - да се најблаже изразим - неразборитост маторог господина. Па болан, брајко, зар се у геометрији не може наћи мана и разних недостатака!? Земљо моја, земљо, шта си дочекала, да те бог убије! Подло је и нечасно од оног једног господина који је можда злонамјерно учинио горњу неподопшћину - да се, бива, о једној геометрији не може ништа лоше рећи - а жалосно је, по сто пута жалосно, од г. Милаковића што је ту будалешћину без икаквог размишљања акцептовао.

Сад да пријеђем на још један, исто тако занимљив, одјељак "обране" г. Милаковића. У том одјељку хвали се он како слиједи: "У мојој приватној књижници једна је рпа (врло подесан израз!) коју настојим попунити, народна књижевност. Нека иза овог приговора крене млади господин у Биоград, Нови Сад и Загреб и нека побиљежи у тамошњим библиотекама - не изузевши ни академијске и свеучилишне у Загребу - народну поезију, пак ако буде ма у којој књижници та група потпунија, но у мене, онда ћу ја ступити о тој ствари с њиме у књижевну полемику".

И овај његов горњи неумјесни предлог није ништа друго него једна обична неподопшћина, како би се згодно и ваљано благоизволио изразити онај исти Живко из Приједора.

Шта он управо хоће горњим ставом, мени је нејасно. Ако хоће да докаже како он има најпотпунију књижницу народних пјесама на Балканском полуострву, није морао трошити толико ријечи, јер нико нема разлога да му не вјерује на голу ријеч. Ако хоће, пак, да докаже како он, самим тим што има најпотпунију књижицу народног пјесништва на Славенском Југу, народне пјесме добро и честито разумије, грдно се је пребацио. Нека ми се допусти да учиним једно-два упоређења. Сваки готово човјек има неку своју нарочиту страст, која му је урођена или коју је, рецимо, другим и непрекидним угледањем од других људи примио. Тако неко има страст да скупља ансихтскарте, неко старинске новце, неко пак старе ципеле, а у Енглеској, земљи магловитој и пуној сјеверне ледене мистичности, живи један човјек - ако већ није умро - који скупља стара врата разних облика итд. Да ли самим тим, рецимо, скупљач старинских новаца може тврдити за се да он потпуно разумије нумизматику што има грдне колекције старих новаца, ако то није документовао и на који други начин?

Сви ће разборити читаоци на ово моје скромно и умјесно питање негативно одговорити.

Свак може искрено честитати г. Милаковићу што има тако потпуну књижницу народних пјесама какве данас нема ни у Србина ни у Турчина, штоно има једна старинска ријеч. Али исто тако мора свак допустити ко је прочитао мој досадашњи одговор да се он том драгоцјеном књижницом, на жалост, врло слабо користио. Она је за њега и остала мртав капитал, из кога није створио никакве знатније користи ни за се ни за околину своју. Ми то можемо само жалити, и ништа више!

Како се види, ја сам необично благо и хладно пропратио овај став г. Милаковића. На то ме је, да будем искрен као и увијек, нагнао у првом реду овај његов њежни и добродушни позив: "Жели ли пако видјети моју збирку, добро ми дошао!" Боље вас нашао, г. Милаковићу!

Сад да наведем два става, један из мог приказа, а други из "обране" г. Милаковића. Та два става, разумије се, стоје у непосредној вези. Првенство дајем ставу г. Милаковића, који гласи: "Да је г. Кочић књигу добро "простудирао", као што он вели, опазио би био, да у њој нема читавих пјевања, или таквих уломака, који не сачињавају заокружене цјелине, и тај би приговор био отпао, а ми не бисмо били тако ни дознали, да он не зна, што значи у Ченгић-аги наслов другог пјевања. "Ноћник" не значи "ноћни вјетар", како он вели, већ ноћно путовање, оно (жалосно ти оно!) што би Нијемац рекао Nachtwanderung".

Мој је став ово: "Истина, ријеч Ноћник у оном значењу у којем ју јe Мажуранић употријебио не значи ништа (вјетар ноћник), али ми од малена знамо да је другом пјевању таки наслов и хоћемо да тако остане, јер та ријеч, иако неподесно употребљена, има за нас нечег поетичног и мистичног".

Став господина професора карактеристичан је са много страна, као што ће се видјети из мог кратког и прецизног објашњења, које ћу овдје учинити, и то нарочито за оне читаоце који нијесу читали мог приказа, а случајно су читали "обрану" г. Милаковића. Ради истих читалаца навео сам и мој став од ријечи до ријечи, а тако исто и његов став.

Из његовог става лако се види човјек који се дави и грца, па се, скрхан и изнурен, хвата не за сламку као што то чине прави утопљеници, како народ каже, већ за једну моју елиптичну рвченицу, коју сам ставио у заграду, држећи да ће поштовани читаоци из другог текста који стоји у вези са том скраћеном реченицом разумјети шта сам хтио рећи. Они су ме, надам се, и разумјели, јер су ме могли разумјети; само ме није хтио или није могао разумјети матори господин, него се, јадан и кукаван, хвата грчевито за ту елиптичну реченицу, али га Провиђење statim кажњава кад му меће у уста: "Ноћник не значи ноћни вјетар, како он вели, већ ноћно путовање оно, што би Нијемац рекао: Nachtwanderung".

Нека се читаоци овој грдној неписмености од срца смију, а ја прелазим на свој став, да и њега мало објасним, и то само ради маторог господина, који тако одлично познаје интимне финесе и дух нашег гипког и богатог језика.

Ја сам тврдио, као што се јасно види из мог наведеног пасуса, да Мажуранић није знао шта управо у српском или хрватском језику означава ријеч ноћник, па ју је неподесно употријебио. Он је, нема сумње, мислио да ноћник у српском језику значи човјек који обноћ путује, али то није тако, јер ријеч ноћник у свим крајевима гдје се српски чисто говори, означава вјетар који послије поноћи почиње дувати, колико се сјећам из дјетињства, од сјевера према југу. Кажу да у Црној Гори зову ноћником и човјека који пати од некакве још ниспитане душевне болести; оно што ми кажемо мјесечар, мјесечњар. (Од ове загонетне болести заиста није никад боловао огорчени и до дна душе увријећени Новица!). Ако ми г. Милаковић не вјерује, нека отвори страну 438. Вукова Рјечника, па ће се увјерити да сам ја једини у праву, а ни он ни Мажуранић, који је према њемачкој ријечи Nachtwanderung сковао, нема сумње, ријеч ноћник, не знајући да та ријеч у истом облику већ постоји у српском језику, али значи сасвим нешто друго. Мажуранић је велик пјесник, њему се може опростити, али г. Милаковићу, који тврди да ноћник значи ноћно путовање, не може се ни за какво благо опростити, нарочито сад кад већ сви знамо да је он неограничени господар и власник најпотпуније и највеће књижнице народног пјесништва на Балканском полуострву!

Драго ми је даље констатовати да се матори господин, а ово он неће признати, и користио мојим приказом, јер је поуздано из њега научио шта значи калем. То се види из ове његове побожне реченице: "Ваља ту простудирати - је ли де? - пе', шес' књига прије него ли се ухвати калем у руку?" Нека одма прими и овај наук к срцу, јер од срца и долази: не ваља се никад позивати на туђе погрешке, као што он чини у својој збуњеној "обрани" кад се позива на "Пјеснички зборник" г. Максимовића, нити се ваља светити другом, као што опет он чини кад каже како је "Летопис" "оперушао" истог г. Максимовића.

Г. Милаковић неистину каже кад тврди да сам ја и њег и његовог издавача назвао "књижевним шпекулантима". Господину Остојићу част и поштење! Он је, како чујем, човјек трговац и помало пјесник, али ипак држим да он није имао никаквог удјела при састављању ове фамозне "антологије", те према томе нијесам га ни могао назвати књижевним спекулантом. Нека прочита мој приказ, па ће видјети да се матори господин у рачуну пребацио. Ја сам само њега назвао таким именом, а ево зашто: прво, он није унио у своју књигу ниједне (српске) патриотске пјесме, у којој би се јасно видјела патриотска тенденција, а код сваког готово хрватског учинио је то; друго, у његовој књизи нема ниједне пјесме у којој се опјева први или други устанак за слободу српског народа. Зашто је тако учинио? Одговор је јасан и кратак: зато што му онда не би књигу одобрила ни препоручила Влада у Загребу ни Влада у Сарајеву, па чак ни ћесаро-краљско Намјесништво у Задру. Ако то није спекулација, онда ја не знам шта је!

Као што су видјели читаоци, ја сам само малко прочибукао - опростите за израз! - "обрану" г. Милаковића, и све сам његове наводе са ријетким и чисто невјероватним успјехом побио. Ја се тим успјехом ипак не могу, богзна како, подичити, јер је то исто могао учинити и много мање писменији човјек. Г. Милаковић се врло слабо брани, чак би се могло с пуним правом рећи да је он себе овом својом конфузном "обраном" још горе оптужио. Ја га искрено жалим, али га ипак по други пут бацам у антрешељ!

P. S. Буде ли матори господин и опет покушао да се искобеља из антрешеља, направићу ја дебљи и јачи конопац, па ћу га још чвршће притегнути, а засад нека буде доста оволико.

---

Вардар

Календар за редовну годину 1906. Издање друштва „Коло српских сестара", Београд 1905

Биљешку о овом календару написао је Кочић у Босанској вили, ХХI/1906, бр. 1.

___

Овај симпатични календар издало је "Коло српских сестара" у корист пострадалих Срба у Старој Србији и Маћедонији. Цијела, готово, садржина овог календара говори о овим несрећним и потиштеним српским покрајинама. Својом се љепотом и снажном дикцијом истиче позната патриотска пјесма Ђуре Јакшића, Отаџбина, затим пјесме Војислава Илијћа, На Вардару и На гробу Боланог Дојчина у Солуну; Драгутина Илијћа, Поречко Моме; Владимира Јовановића Маћедонијо! и познато Српско Оро од Милојка В. Веселиновића. Иако су то све старе и познате ствари, ми уређивачу не можемо замјерити што их није замијенио новијим и досад нештампаним, јер та наша замјерка не би била на мјесту, не би била оправдана.

Од прозних састава нарочиту пажњу заслужује чланак Шта је Маћедонија? Опис Битке на Гулиначком врху није лијепо и срећено написан. У њ је требало унијети мало више пластичности и живота. Овакав какав је, овај састав не утиче на нас, поред свих оних драматичних сцена, онако силно и елементарно као оно причање што га слушасмо једном приликом из уста једног учесника у тој бици. То би се могло рећи и за чланак Бој на Петраљици. Поврх свег тога, и ова два састава имају за нас вриједности и интереса, као и за сваког Србина који прати развијање српског четничког ратовања у Маћедонији. Одмах морамо нагласити да нам је жао што и чувена битка на Челопеку није нашла мјеста у овом календару. Та страшна и жестока битка високо је подигла углед српском устаничком оружју, и уопште српској народносној ствари. О њој се данас причају и развијају језовите бајке по цијелој Маћедонији и Старој Србији.

Ова лијепа народна књига украшена јс великом множином слика, које нам представљају већином српске задужбине, српске комите и неуморне раднике на нашој нациоиалној ствари, који падоше вршећи одано своју свету мисију. Кад погледамо ове слике, нас обузме дубока туга и бол нам потајни душу стегне. И ове нијеме и хладне слике, и ова разноврсна садржина остављају на нашој души болан и језовит утисак. Колико крви, колико суза, колико жртава, колико јада и чемера! Под тим големим и тешким утиском, нека је најтоплије и најсвесрдније препоручена ова симпатична књижица, која нам тако рјечито и живо говори о дивовским напорима и биједи наше потиштене браће.

---

Прво виђење с Јанком

Прво Виђење с Јанком. Своју успомену на омиљеног писца Јанка Веселиновића Кочић је објавио у посебном броју Босанске виле посвећеном овом књижевнику поводом годишњице његове смрти (Босанска вила, ХХI/1906, бр. II-12).

___

Први пут смо се видјели у свијетлим и освјежавним данима мјесеца маја 1895. године, а пошљедње наше виђење бијаше лањске године у мјесецу јануару, кад се спремах у Стару Србију. Тада Јанко лежаше, болан и преболан, у својој малој и убогој собици покрај уредништва "Дела". На растанку се искрено пољубисмо, и он се, отимајући и јуначећи, диже тешко с постеље и једва проговори:

- Збогом, Кочо! Срећан ти пут!

Прво, дакле, наше виђење пада у топле дане свјетлости и мириса, а пошљедње у дане леда и студени.

Оставимо лед и студен, јад и чемер, па се врнимо првом виђењу, кад у мојој узбућеној души шумише звуци шароликпх снова и топле вјере, а Јанкови се образи прелијеваху крепким здрављем и забреклом, мушком снагом.

Четвртога маја 1895. године истјераше ме из сарајевске Гимназије и потајно ме с полицијом спремише кући. Тога истог дана пријеђох у Србију, у Биоград. Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади.

Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свеском пјесама у џепу, непрестано се врзући око појединих редакција књижевних и политичких листова, док ми један богослов, земљак, који бијаше опазио моју литерарну бољку, не рече да би најбоље било да одем Јанку Веселиновићу да ме прегледа.

- То је, рече, најсјајнија и најљепша звијезда која данас бљешти на књижевном небу земље Србије. Отиди њему. Он ће ти рећи да ли ти пјесме имају вриједности или не. Он је шеф коректора Државне штампарије и сваки га дан можеш наћи од 10-12 сати у оној кућици преко пута од штампарије.

Ја га послушах, али сам се дуго устезао да одем Јанку. Нешто сам се стидио, а нешто опет бојао да ми својом само једном ријечју не распршти слатке илузије о мом пјесничком таленту, али се напошљетку одлучих и једног дана предадох му свеску пјесама, која бијаше поново лијепо и чисто преписана.

Он је прими и рече:

- Ја ћу ово оставити овдје да прочитам, а ти дођи кроз који дан, па ћу ти саопштити своје мишљење. Моћи ћу ти бар нешто позитивно казати, иако се баш ни ја много не разумијем у стихове. Хоћеш ли једну каву?

Ово ме питање малко изненади и збуни, те једва промрмљах кроз зубе:

- Вала! Нећу... не могу.

- Е, онда до скорог виђења! - осмјехну се и нспрати ме до врата. - Збиља, како је у Босни? Можете ли како са Швабом?

- Никако! - једва дочеках да му добацим.

И ја изађох, осјећајући у души топло и пријатно расположење.

Јанко бијаше у пуној мушкој снази: ведро и топло лице са свијетлим, црним очима, висок, једар и чврст као цер. Његова књижевна слава дизаше се у темпу свом свијетлом врхунцу. Обасут свим милоштама и љубављу тадање Србије, он се уљуљкиваше у сновима своје славе и живљаше пуним интензивним животом, расипајући и новац и своје драгоцјено здравље на све стране. Вајме, вајме!

Кад сам се послије неколико дана навратио у његову канцеларију, сјеђаше Јанко за столом. Нешто је писао. Једва ме опази кад уђох.

- Ти дошао?

-Да.

- Сједи - рече и дохвати свеску мојих пјесама, која стајаше на истом мјесту на ком је бијаше оставио. - Прочитао сам неколико пјесмица и право да ти кажем: има их и лијепих, али... Истина, додуше ... онако по правди... стихови су доста рапави. Требало би им, знаш, дати мало више глаткости, гипкости и снаге у изразу. Уосталом, ја све мислим да би ти у прози знао и могао боље изразити што осјећаш, што те боли, што ти на срцу лежи.

Мене штрецну у срцу и ја се сав охладих: дакле, ја нијесам пјесник!

Сав убијен и сломљен, узех свеску, покупих се и изађох напоље. Најслађа и најљепша илузија моја бијаше распрштена и у прах претворена!

---

Стеван Сремац

Исте године, у истом листу, Кочић је написао и некролог Стевану Сремцу (Босанска вила, ХХI/1906, бр. 17).

___

Готово у размаку од године дана изгубила је српска књижевност два своја снажна и маркантна представника, Јанка Веселиновића и Стевана Сремца.

Стеван Сремац, здрав, пун воље и одушевљења за умјетничким стварањем и радом, ненадано и неочекивано, на један немио и трагичан начин, завршио је свој живот, свијетао и чист живот, живот са једном ријетком карактерном чврстином и постојаношћу, какав ћете узаман међу сувременицима тражити. Са њиме је легао у гроб одличан писац наш, човјек јаке воље и чврстих, као гранит, принципа, један од најчеститијих сувремених Срба, који се, тако рећи, тврдоглаво држао својих политичких назора и убјећења, која су се кристализовала у души његовој, а не апсорбована из програма политичких спекуланата. Отуда, ваљда, и она његова непомирљива и силна мржња, мржња из срца, из душе, против политичких противника. Ту је пламену мржњу могло диктовати једино дубоко, иако можда и погрјешно, увјерење његово, а никако лични интереси и рачуни, јер он није био дневни, свакидашњи политичар, иако се бавио журналистиком и често пута нападао оно што не би требало нападати. За ове тврдње наше најбриљантнији је доказ његово кратко, тешко боловање и оно досад у Биограду невићено интересовање за једног писца, па тек његов укоп! Преко двадесет хиљада душа испратило је Сремца и указало му пошљедњу почаст. Свагдје цифре најрјечитије говоре, па и у овом случају.

Сувремена Србија, Србија од 1903, вољела је свог Сремца, јер он бијаше један од врло ријетких Срба који се необичном искреношћу, топлином и цијелим својим унутрашњим животом одушевљаваше народном прошлошћу. Њега су истински загријавале оне шарене и разнолике слике и прилике, у којима се пуним сјајем и блијеском прелијеваше снага и моћ наше негдашње политичке величине. Он је у њима гледао и увијек желио да види само добре и свијетле стране. Нико као он није знао величати те, негдје мрачне, негдје сјајне дане прохујалог историјског живота српског народа. То није било литерарно, опростите за израз, измотавање као код огромне већине наших писаца који су црпили грађу из прошлости, него једна унутарња, душевна потреба. Онај одмјерени, елегантни и кристални стил са оним подесним, мјестимичним архаизмима у причама Из староставних књига, оно течно и као млијеко и мед слатко причање у тим приповијеткама и легендама заносило је и опијало и људе од умјетности и људе од срца и душе.

Своју књижевну каријеру отпочео је Сремац са прошлошћу и историјом. Прошли, минули живот народни, његове згоде и незгоде изгледале су му много љепше, примамљивије и озбиљније за његово умјетничко стварање. Зато се у тим причама и легендама и служи стилом и језиком како то и заслужује та његова озбиљна, студена и језиво-лијепа прошлост.

Наш сувремени, озбиљни живот није му пријао. Зато је тражио само оне моменте живљења у којима се силно разлијегао раскалашан и весео смијех пуног, интензивног и лудог живота.

Ивкова слава, та дубока и несташна историја необичног нишког живота, који се губи, ишчезава, штампана у Недићевом "Српском прегледу", разнијела је убрзо име Сремчево по свима нашим крајевима. И тек од то доба почиње јаче интересовање и за његове раније књижевне радове, чија еминентна љепота дотада остаде незапажена. Затим се редају његова овећа књижевна дјела: Поп Ћиро и поп Спиро, Вукадин, Чича Јордан, Зона Замфирова, ("Срп. књ. гласник", VIII, 81, 161, 241, 401, 481; IX, 1, 81, 161, 321, 401; X, 81, 161, 241, 321) и многе друге ситније причице и скице.

Стеван Сремац рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, гдје је и свршио основну школу. Године 1868. прешао је у Биоград, уписао се у гимназију и матурирао 1875. Затим је ступио на Велику школу и слушао до 1878. историјско-филолошки одсјек. Баш тих година развила је малена српска кнежевина заставу и отворила рат за ослобођење и уједињење, у коме је и Сремац као добровољац учествовао. Послије је ступио у службу и до 1898. године био је професор у нишкој гимназији. Тада је премјештен у Биоград, гдје је до своје трагичне смрти предавао историју на гимназији.

"Босанска вила", према којој је покојни Сремац увијек добар и издашан био, и у којој је објавио своје прве литерарне покушаје, одужује се у први мах са ово неколико скромних и болних ријечи, остављајући да у једном од наредних бројева проговори опширније и детаљније о њему и његовом умјетничком дјелу.

---

Наша поезија под апсолутизмом

Овај чланак је требало да буде објављен у бањолучкој Отаџбини, 1/1907, бр. 9, али је био заплијењен. Т. Крушевац га је пронашао у рукопису у Државном архиву БиХ и објавио у Дјелима Петра Кочића, II, Сарајево, 1951.

____

Послије неуспјеха са првом књигом Прве пјесме, јавља се ево по други пут г. Ђорђе Мартиновић Милошев са другом књигом пјесама Стихови.*

Ми о овој књизи стихова г. Мартиновића не би ниједне ријечи, ни похвале ни покудне, рекли, али нам је она дала повода да кажемо неколико искрених ријечи о нашој умјетничкој поезији и нашим пјесницима у Босни и Херцеговини, те ћемо се и на њу онако узгред осврнути.

Ми већ скоро тридесет година живимо под једним оштрим и немилосрдним апсолутистичким режимом. У том дугом и мрачном времену народ је наш много зала и невоља претурио преко своје добросретне главе. Народна душа и тијело претрпили су многа гоњења и неправде, вапијући и цвилећи у својој нечувеној потиштености и немоћи као ријетко који народ. Крици и јауци погажене и увријеђене народне душе и мушког поноса испуњавали су својим дрхтавим и немилим звуцима и одјецима земљу нашу и ваздух наш.

Наш културни и политички живот развијао се и развија се под притиском туђинске непријатељске струје. Наш народ у том свом развијању пробијао се кроз тијесне кланце и богазе, промичући покрај бусија у страху и трепету да не изгуби лијепе и драгоцјене особине душе своје.

У овој љутој и дивљачкој борби и насртању наша национална индивидуалност претрпила је, нема сумње, многе карактеристичне и осјетљиве промјене.

Представници наше умјетничке поезије не виде те очајне борбе, њих не боли њихова мека пјесничка душа што у тој борби постепено и тихано посрће и пропада један племенит и честит народ - њихов народ.

Економско пропадање и немилосрдно сатирање привредне снаге народне, грдна и неизмјерна политичка потиштеност, силни и неодољиви утицај туђинске навале на наш јавни и интимни живот и културу, све је то оставило јасна и видљива трага иза себе. О, колико у томе свему лежи узвишене трагике, колико сјајних и величанствених мотива за правог и истинског пјесника.

Пјесници наши, махом са мало талента и без мало срца за понижене и потиштене, у блесавој и злоглавој пози заљубљених и беспослених ритера, бјеже као помамни у далеке крајеве гдје Гангес шуми, лотос цвјета и чемпреси шуморе, остављајући немарно и без осјећаја ову убогу и уду земљу, по којој се, уз суморно шуштање проријеђених шума и ријека разлијеже плач и нарицање испијене и немоћне сиротиње и голотиње наше.

Сав тај наш лажно расплакани пјеснички свијет губи се у смушеним и магловитим апстракцијама, слаб и немоћан да у реалном схвати и нађе идеално. И то су дјеца предака који су у том постигли готово идеално савршенство у овим топлим и болним стиховима:

У башчи ми зумбул цвјета,
Ја га не берем;
На зумбулу булбул пјвва,
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендербег их заточио
Хоће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!

Тако су осјећали и пјевали преци, а њихови потомци бесмислено бунцају, као на прилику:

Хеј, стихови моји мали!
Сад ће у вас гледат очи
Црне попут црне ноћи,
Сјајне кано сунце сјајно,
Над Каиром што се пали
Гледајући величајно.

Оваквим и сличним стиховима пуне наши пјесници од корица до корица своје књиге. Чудо би било кад би у том г. Мартиновић чинио изузетак. Штавише, он је тип пјесника, који нису никад осјетили ни у своју душу упили оно притајено цвиљење и оне језиве јауке народа нашег, па их нису ни могли послије оставити потомству ни дати садашњем нараштају, као што су народни пјевачи опјевали онај мукотрпни живот наших предака што нам данас мирише из народних пјесама као кита увела босиока.

Ни једну слободну ни громовиту ријеч не умједоше или не смједоше рећи наши вајни пјесници, ти изабрани синови народа, против овог тридесетогодишњег стања, против угњетавања и беспримјерног исисавања народне снаге и душе. Ни један од тих изабраних људи као да није ни чуо за ону свијетлу и узвишену службу земљи и народу, коју су тако одано и са самоодрицањем вршили Иго, Кардучи и други, живећи под сличним политичким приликама.

Сви даровитији талијански пјесници у XIX вијеку ступили су махом у службу својој растрганој и угњетеној отаџбини. Сви су они учествовали са ријетком преданошћу у народном покрету, васпитавали су широке народне слојеве и припремали их за велико дјело ослобођења, грмећи неустрашиво против наметнутих тирана и многобројних угњетача. Сва пјесничка дјела њихова овог времена одишу жарком и страсном љубављу према земљи и народу и грме против обијесних властодржаца и тирана.

А наши сувремени пјесници? Они се, вајме, купају у свештаном Гангесу, гледају како пламти сунце над Каиром, слушају шумор чемпреса и палми, умиљавајући се својим фингираним драгама, па се послије у дугачким и бесмисленим стиховима хвале српском народу.

За њим, с малим изузетком, као да не постоји ова земља и народ. Они не осјећају и не виде како је тијело нашег народа пуно и препуно тешких и крвавих рана, како нам земља болује, како обрвани јадом и чемером венемо, издишемо полагано, срамно и ропски. О, како то боли: срамно и ропски.

Они су нијеми и глуви на вапај народа, који у својој бескрајној клонулости и испијености посрће и пада.

Виктор Иго грми:

На све стране тавница се зида;
Власт земаљску дочепале рђе;
Сиротињу без икаквог стида
Данком глобе сваког дана грђе, -
А с твог ока тама се не скида.
Ти још спаваш све дубље и тврђе!
Великаши и пале и жаре
Пробуди се! Устани, Лазаре!

А госп. Мартиновић са друговима пијуче:

Нек манито акорд бруји
Са цимбала манитог!
Слушајућ га грлимо се,
Грли драгог миленог!

Од ове расплакане, лажно заљубљене и размажене гомиле стихотвораца одваја се унеколико Алекса Шантић, и то пригодно (Остајте овдје), Михаило Мирон и млади Јово Г. Поповић, у кога се истиче у младалачким стиховима топла љубав према земљи и мржња против тирана и угњетача.

Поред свега тога, ми очекујемо великог пјесника жудно и жељно, очекујемо његовс крупне и громке ријечи да се заоре као јерихонска труба кроз ову испаћену земљу, да распламти замрле и следењене осјећаје у прсима нашим. Он ће доћи, он мора доћи!

Напомена

Ђорђе Мартиновић Милошев: Стихови, Дубровник 1907. Српска дубровачка штампарија, дра Грацића и др. Цијена 70 пара.

---

Милован Ђ. Глишић

Овај текст је, као некролог заслужном српском приповједачу, објављен, без потписа, у Отаџбини 11/1908, бр. 4, на страни првој. Идентификацију смо извршили на основу бројних индиција. Већ сама чињеница да се у низу савремених приповједача који се овдје наводе као репрезентативни за нову генерацију не помиње једино Кочић чини се довољно мјеродавном у том смислу. А ту су, затим, и карактеристичне кочићевске синтагме и сигналне ријечи: уздрхтала снага, јетка и бодљикава сатира, узнемиреност, плаховитост; ту је и помен Васе Кондића, с којим је Кочић, управо тада, привремено пуштен из истражног затвора, очекивао дефинитивну судску одлуку, и карактеризација његовог дјела, „пуног срца и топлине", готово истим ријечима као у каснијем Кочићевом напису поводом Кондићеве смрти; ту је и навођење Веселиновићевог мишљења о Глишићу, запамћеног, сигурно, још из давнашњег, непосредног, Кочићевог сусрета са својим првим књижевним учитељем. (Види о том: Б. Милановић: Један непознати напис Петра Кочића, Политика, LXXV/ 1978, бр. 23210, стр. 17).

____

Смрћу покојног Милована Ђ. Глишића претрпјела је српска, нарочито преводна, књижевност знатан губитак.

Покојни Глишић, у пошљедње доба ништа оригинално не стварајући, бијаше се сав посветио са ријетком издржљивошћу и савјесношћу превођењу класичних дјела из страних књижевности, нарочито из руске. Према урађеном и свршеном послу, он је несумњиво наш најбољи и најсавјеснији преводилац.

О његовом преводилачком раду није нам намјера да поводом његове смрти и на овом мјесту говоримо. Рећи ћемо о њему само неколико ријечи, и то о њему као српском приповједачу и човјеку, достојном сваког поштовања.

Милован Ђ. Глишић родио се у селу Грацу, по сата хода од Ваљева, 6. јануара 1847. године. У Ваљеву је свршио основну школу, а гимназију у Биограду и након тога се је уписао у филозофско-историјски одсјек у Великој Школи. Послије свршених наука постављен је за помоћника уреднику званичних "Српских Новина". Доцније је био шеф коректора Државне Штампарије, затим драматург Српског Народног Позоришта, на коме је положају дуго и успјешно радио. Године 1900. постављен је за помоћника библиотекару Народне Библиотеке, у коме је звању и преминуо.

То су, у главном, његове науке и његова чиновничка каријера, све нешто скромно и без сјаја, као што је и сам био скроман и повучен.

Госп. др. Јован Скерлић, без сумње, најбољи његов критичар и искрени поштовалац овако почиње своју пуну и збијену студију о њему: "У земљи гдје је признатих и непризнатих генија као на гори листа, и гдје се јубилеји великих људи нижу као божји дани у години, траје своје дане један писац који је истински стварао, давао дјела од несумњиве вриједности, и који, у миру и повучености, полузаборављен, ради своје послове и чека праведнији суд покољења. Милован Б. Глишић, ван сваког спора, оснивач је наше сеоске приповијетке, и када се говори о том нашем националном књижевном роду, цио свијет мисли само на Лазу К. Лазаревића и Јанка Веселиновића, који су у ствари ишли већ угаженом стазом".

Овим топлим ријечима изразио је млади и умни српски естетичар сву своју љубав и поштовање према ријетким и симпатичним особинама полузаборављеног књижевног ветерана и уједно нагласио његов велики и несумњиви значај по нашу реалистичку приповијетку.

Милован Ђ. Глишић је сеоско дијете. Он је волио село и људе са села, а силно мрзио све оне прождрљиве и бесавјесне наказе што немилосрдно сишу крв и убијају животну снагу широких слојева народних. Зато није ни чудо, што је своју књижевну каријеру почео причањем занимљивих, махом истинитих, анегдота из сеоског живота. Од 22 његове приповијетке шеснаест их је са села.

Приповијетке Милована Ђ. Глишића су благе и тихе. У њима нема оне уздрхтале снаге, узнемирености и плаховитости као у приповјеткама Ћипика, Станковића, Ћоровића, Невесињског, Ускоковића, Самарџића, Вељка Милићевића и једног нашег повученог писца Васе Кондића, који је, у пошљедње доба, обратио на се општу пажњу својим кротким и смиреним причама, пуним срца и топлине, које су штампане у "Српском Књижевном Гласнику", "Босанској Вили", "Бранкову колу", и у подлисцима "Отаџбине". У Глишићевим умјетничким радовима нема ни крика ни јаука за неиспуњеним жељама и надама и незадовољеним страстима и пожудама, а нема ни занимљивих психолошких детаља као у Лазе Лазаревића ни претјераног уљепшавања села и сеоског живота као у Јанка Веселиновића, који је имао врло високо мишљење о Глишићу и његовим приповијеткама и с поносом се сматрао његовим учеником. Причање Глишићево тече мирно, тихо, незадихано, махом прожето шалом и ведрим хумором, који се, кад је ријеч о окорјелој бирократији и народним пијавицама, претвара у јетку и бодљиву сатиру. Бољела је та сатира. Зато се очајно и са резигнацијом и јада капетан (код нас котарски предстојник) Максим Сармашевић у "Глави шећера" на оне "лицејце и правнике" што хоће "республику" и "комуну": "Бога ми, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људима што пишу у новине... Само нека ко замочи перо у мастило, одмах ти ту потегни капетана..." Осим тога, свему што је било претјерано и неприродно волио се Глишић подсмјехнуги: није он штедио ни националног идеалисту Милоша Милојевића ни социјалистичког апостола Васу Пелагића, "који је свој апостолат завршио мучеништвом, достојним свакога поштовања".

Мало је у њега приповиједака са озбиљном садржином, двије-три само, у које долази и Прва бразда, која му је много прештампавана и хваљена и коју и ми у данашњем броју "Отаџбине" доносимо. У тој топлој причи - како вели г. Скерлић - у тој лијепој и поштеној сељачкој идили и химни благословеном раду, све је поетско: почев од тепања и суза радости срећне матере, па до поетичних имена личности, Душанке, Јездимира и Јеленка.

Његов је језик богат, ријечи пробране, дикција лака, течна и неусиљена, без тражене китњавости, онака каква је у једног човјека из народа са трезвеном умјереношћу и здравим разумом.

У својој поменутој студији утврдио је г. Скерлић велике заслуге покојног Глишића за нашу реалистичку приповјетку: он је утро стазу Лази Лазаревићу, Јанку Веселиновићу, Матавуљу и другим нашим млађим писцима, који, иако се од њега разликују и даром, и темпераментом, и временом у коме су стварали и стварају, ипак дугују вјечито расположеном и вјечито насмијаном Чича Миловану захвалност за добар дио свог успјеха.

Са ово неколико штурих и слабих ријечи, бачених на брзу руку на артију, хтјели смо и ми, да се одужимо преминулом оцу реалистичке приповијетке наше, писцу "Подвале" и "Два Цванцика", симпатичном и ведром приповједачу "Прве бразде", "Роге", и "Брате Мате", у коме се онако мимогред спомиње и она несрећа Момир, који кад оспе лагати и само сунце стане; хтјели смо да се одужимо и опростимо с човјеком, који је 'волио село, из кога већ вијековима црпемо и моралну и материјалну снагу за одбрану своје националне индивидуалности, човјеку и писцу моралисти који је волио село и сељаке искрено и од срца, а немилосрдно шибао незаситљиве и незајажљиве експлоататоре њихове.

Милован Ђ. Глишић провео је свој прилично дуг живот са душом која се вјечито смијала и, одуживши свој дуг земљи и народу, легао је чиста и свијетла образа као ријетко ко, у гроб, далеко од своје богате и драге Шумадије.

---

Једна корисна установа

Напис је објављен у Српској ријечи, V/1909, бр. 197, поводом књижице о историји књижевног друштва ђака I београдске гимназије „Нада", чији је и он био члан и у којем је читао своје прве пјесме и критике (Видјети Споменицу „Наде" из 1901. године).

___

Дружина ђака виших разреда Прве биоградске гимназије, Нада, издала је поводом четрдесетогодишњице свога опстанка (1868-1908) књижицу са кратким историјатом овог најстаријег ђачког средњешколског удружења у српству, и са пробраним радовима садашње генерације, који својом знатном књижевном вриједношћу изненађују и јасно документују колико су напредне, у овом погледу, државне гимназије у краљевини Србији. Нека се прочитају болне пјесме Драгослава Илића, и пјесме и други састави његових другова, па ће се видјети колико ту има њежне и питоме углаћености у форми, и како је стил и језик ових младих људи чист и пробран, готово без замјерке, нарочито кад се има на уму њихова младост и земља са многим дијалектичким особеностима, као што је то Србија. О књижевној вриједности ове симпатичне и занимљиве књижице ми нећемо говорити; то су већ учинили и спремнији и позванији од нас, и она је с правом поздрављена и похваљена као једна мала књижевна сензација, па није потребно да само, можда другим ријечима, понављамо ту, уистину, заслужену похвалу.

Нама је ова књижица добро дошла да о нечем другом напишемо ово неколико редака, ако буде користи, а то желимо од срца: о вриједности ћачких средњошколских дружина, и да ли би се оне могле основати при нашим гимназијама и реалкама, у првом реду као неке мале предстраже за чистоту нашег звучног и богатог језика, коме на голему жалост нашу, због накарадног језика загребачких уџбеника и загребачких професора, били они Срби или Хрвати, пријети опасност, из године у годину, све већа и насртљивија. Велимо из године у годину, јер ко чита пажљиво књиге, књижевне листове и новине пошљедњих времена из Хрватске, могао је лако опазити, да се тамо у наше браће, и западног и источног закона, како би Вук рекао, ствара и развија некакав језик коме, ако тако даље потраје, неће приличити назив ни хрватски, ни хрватски или српски, ни српско-хрватски, а најмање српски.

Иза ових ријечи одмах додајемо да нико не мисли да ми држимо, да се у Србији данас правилно говори и правилно пише по законима књижевног језика српског.

Србија је земља разнолике етнографске и дијалектичне промијешаности. Ту су Црногорци са својом сталном употребом седмог падежа мјесто четвртог и обратно, осим акцентуалних и других карактеристичних особина свога провинцијалног говора; ту су Маћедонци и Старосрбијанци са многоструком штедњом и неправилношћу и у глаголским и у именичким облицима; ту су Војвођани и други огранци нашег племена из земаља под бечким ћесаром са разним карактеристикама својих обласних говора; има, напошљетку, доста и Босанаца и Херцеговаца, који се често и без разлога истичу богатством и правилношћу свога говора, држећи да је само оно и онако правилно и чисто српски, како они говоре. Све се то стиче и слијева у српске гимназије и друге васпитне заводе. Током школовања све се ове разлике потару, провинцијалне ознаке ишчезавају, и тај млади свијет, огромном већином својом, то поуздано тврдимо, излази из школе са пречишћеним појмовима и довољном спремом и знањем из српског књижевног језика. Поред одличних наставника, помажу у том погледу врло много и поменуте ђачке дружине, којих има при свима гимназијама, и о којима ћемо мало ниже рећи неколико ријечи више.

У нас, у Босни и Херцеговини, догађа се, на жалост, сасвим обратно. У гимназије наше улазе ђаци са језиком ванредне љепоте, раскошног богатства и кристалне чистоте - мислимо овдје на нашу домаћу дјецу - а излазе из школе са некаквом накарадном мјешавином од стила и језика, у којој, додуше, има и српских народних ријечи и израза, али кроз ту мјешавину стрши и провијава туђински дух, потпуно стран нашем народном говору.

Овом немилосрдном кварењу језика нашег требало би за времена на који било начин стати на пут. Без сумње, једно од радикалнијих средстава било би да се измијене загребачки накарадни уџбеници и да се домаћи синови узимају за наставнике српског језика и књижевности. Много би у том погледу користи донијеле и ђачке средњошколске дружине, које су у Србији показале врло плодоносне резултате. За ову нашу тврдњу одлучно и с успјехом војује поменута књижица Наде, дружина ђака Прве београдске гимназије, која нам је, како рекосмо, и дала повода да ово напишемо.

Ђачке дружине при средњим заводима у краљевини Србији имају своја правила, којима је тачно означен дјелокруг рада. Предсједник је дружине увијек наставник српског језика и књижевности, а остали су чланови управе ђаци виших разреда. Он води званично све дружинске послове и предсједава друштвеним састанцима, који се обично држе сваке седмице. Кроз његове руке пролазе сви радови, који ће се читати на састанку. Често пута он нека своја права преноси и на ђаке чланове, нарочито допушта да сједнице води ђак потпредсједник у његовом присуству, како би се, на тај начин, ћаци привикавали на слободније кретање и изношење свог мишљења о ствари, о којој је поведена ријеч. Друштвена је чланарина 0,50 динара. Дружина има, осим књижнице, и своју друштвену архиву, у којој се чувају прочитани и примљени радови.

Дружински се састанци држе, како рекосмо, обично сваке седмице, недјељом или којим другим празником. На њима се читају писмени састави ђачки, о којима се отвара дуга и оштра дебата, у којој учествују поједини даровитији и слободнији чланови, износећи у пристојном тону (професор је ту!) своје мишљење за или против. Свака ријеч, сваки обрт и склоп реченички прође кроз љути огањ и воду младићке критике. Ту спонтано падају лијепе и корисне мисли о језику, ту се одушевљени млади људи јуначки позивају на Вука и Даничића, на Новаковића и Стојановића. Изван сваке је сумње, да су ови ћачки састанци од велике користи, на којима се ученици, на један примамљив и практичан начин, усавршавају у језику и проширују своје знање из књижевности. Често пута на оваким сједницама извјесни моменат дебате изазове и професора језика и књижевности, да неко важно мјесто из свог предмета, које је можда на часу у школи из кога било узрока занемарио, јаче нагласи и развије. Овим се начином, напошљетку, развија у младих људи и амбиција за читањем корисних књига и за личним, самосталним усавршавањем. Све што данас у Србији влада сјајним стилом и чистим, пробраним језиком, прошло је кроз ове дружине.

Да ли би се и при нашим средњим заводима могле основати сличне ђачке дружине као неке у првом реду, како смо поменули, мало предстраже за чистоту и унутарњу љепоту и дух нашег језика?

Ми ово написасмо и на крају нашег писања постависмо горње питање, далеко и од саме помисли да ће се на њ са "мјеродавног мјеста" позитивно одговорити; ми добро знамо и добро разумијемо у којој земљи живимо.

Једна напомена. Ми нисмо конзервативни, ми нисмо ни присталице "бранича српског језика" на бензер г. Јована Живановића, ми знамо, а и осјећамо да је језик жив организам, који се развија и усавршава. Нама није баш много стало до тога, да ли ће се писати способан или подобан, двари или двери итд. Ми смо овим рецима хтјели, у првом реду, да скренемо пажњу како нашем звучном и богоданом језику пријети њемачки дух - бог би га знао је ли и њемачки! - који се ушуњао у немоћну, убогу и сушичаву кајкавштину и чакавштину, из којих се је опет излегла лажна и неоригинална штокавштина под именом хрватског језика. Та лажна и неоригинална штокавштина постала јс и званични и наставни језик у земљи нашој, а постала је и језик којим пише и говори и наша домаћа интелигенција, на жалост. Томе треба стати на крај ма којим било начином.

---

Васо Кондић

Некролог своме другу и сљедбенику објавио је Кочић у Босанској вили, XXIV/1909, бр. 17-18, и, истовремено, у Српској ријечи, У/1909, бр. 226. Т. Крушевац је извршио извјесне исправке у вези са датумом Кондићева рођења, те датумима судских процеса и тамновања.

___

Прераном и трагичном смрћу Васе Кондића српска је књижевност много и много изгубила. Иако је почео врло млад писати - у шеснаестој години чак - није се за њ знало нити његова литерарна вриједност много цијенила. Још као дијете, попут многих наших писаца, пропјевао је у Голубу и Споменку. У млађе доба излазили су многи његови радови разне садржине у Стражилову, Јавору и Босанској вили, у којој је, колико се сјећамо, неколико година и стално радио, у Сарајевском листу и у разним календарима, анонимно и често пута без потписа. Скупљао је и народне умотворине, бавио се је и антропогеографским проучавањем села у Босни и Херцеговини према упутствима госп. др. Цвијића, а осим многобројних краћих биљежака, написао је у "Отаџбини" више чланака из народне економије и просвјете. Штампао је у Биограду и једну књижицу педагошке садржине под мало старинским насловом Споменак или жртви своје дужности, која му је врло лијепо примљена и оцијењена.

Тек у новије доба, кад је ступио у уредништво "Отаџбине", почела се наша књижевна публика са много симпатија интересовати његовим топлим и смиреним приповијеткама, које су излазиле у фељтону поменутог листа. И Васо је почео радити пажљиво и са извјесном студијом, развијајући се у једном правцу, од кога смо се много надали. Нарочито је развио свој књижевни рад и добио вољу за посао кад му је Српски књижевни гласник 1907 г. донио лијепу приповијетку У магли и мећави. Осим подлистака у Отаџбини, штампао је своје приче у Босанској вили, Бранкову колу, Срђу и др., и од тог времена Васо је био добро примљен и радо виђен у свима нашим редакцијама, и политичких и књижевних листова.

Његове књижевне послове из првог доба поменули смо поглавито стога да се види како је он у много чему настојао да користи пароду свом кога је истински волио, и како га је свака грана умног рада људског занимала. Ови радови неће му сачувати име толико колико његове тихе, смирене и кротке причице пошљедњег времена и његов чисти карактер и предани рад за народно добро, због кога је и допао затвора и страдао, оболивши у студеним зидинама тамничким.

Сви даровитији талијански књижевници у XIX вијеку ступали су махом, као што је познато, у службу својој растрганој и угњетеној Отаџбини. Сви су они учествовали са ријетком преданошћу у народном покрету, васпитавали су широке народне слојеве и припремали их за велико дјело ослобођења. Сва књижевна дјела њихова овог времена одишу и миришу жарком и страсном љубављу према земљи и народу.

И Васо Копдић, као и други наши јавни посленици, који не живе од богате годишње ренте, ставио се свим својим скромним знањем и талентом у узвишену службу својој Отаџбини, радећи неуморно и предано како је знао и колико је могао.

Поводом његове ране и трагичне смрти остављамо на страну његово политичко дјеловање и његово истинско, несебично пожртвовање за општу ствар да о том проговоре други и позванији од нас, а ми ћемо овом приликом написати неколико редака о њему као човјеку и приповједачу српском. То ће бити интимни утисци које саопштава ппријатељ о пријатељу, другу и сапатнику.

Међу мојим биљешкама из Црне куће под 22. фебруаром 1908. стоји ово: "Бацише нас опет у тавницу и обукоше нас као осуђенике у робијашко одијело. На главу нам турише, како апсеници кажу, царсколоповску капу, лугасту и чупаву с оштрим длакама, а на ноге лагане ајдучке опанке ... Огледајући се у робијашком одијелу, разговарали смо се и готово цио први дан нашег новог робовања заметали смо шалу, која нам није ишла од срца; треба искрен бити, па признати. Пошто сам ја више којекаквнх кијамета претурио преко своје уде и добросрећне главе, био сам много прибранији и окорјелији зликовац од мог друга Васе. Од рођења свога, изгледа, он је кротак и смирен, те га је и ово ново понижење много теже и љуће тиштало него мене. Мој је друг од оних ријетких људи меке и благородне душе који никоме не могу зла каква ни помислити, а камоли учинити. Ти се и таки људи увијек грдно чуде кад их каква несрећа, зло и неправда снаћу. Њихова племенита и благородна душа у том чуђењу пропада и вене".

Већ су минуле двије године откад су ови суви и неспретни реци пали на артију, и мени се сад учини да је то као јуче било, а сад опет давно, предавно!

И заиста је Васо, од првог дана затвора, почео венути, чудећи се стално и непрекидно у својој дубокој, мистичној повучености свом новом положају коме је узаман тражио објашњења.

Васо Кондић није био борбена духа - духа који, у заносу за својим идеалима, све руши и обара пред собом и около себе. То се јасно види и из његових приповиједака. Узмите коју хоћете и свагдје ћете наћи једно меко и племенито срце, које пати, које осјећа не само своје болове него и болове и потиштеност својих ближњих. Са неком светачком љубављу, пуном срца и топлине, низао је он дуге тужбалице о ропском и бескрајно потиштеном положају тежака нашег, брата нашег, како је то лијепо негдје написао госп. Милан Прибићевић. Он не грми на оне који су криви несрећи народној, он тежи да им меком и благом ријечју омекша тврдокорно срце и отвори очи да виде колику грдну неправду чине народу његовом, који с дана на дан малаксава и пропада. Он је живио једним богатим, интензивним, унутарњим животом, и необично је карактеристично за нашег преминулог приповједача кад његова Микача у Магли и мећави жали жандаре што се због ње пате и муче по љутој студени, или кад Милица у причи Само још мало... резонује и жали предстојника, коме је, можда, умрло дијете, па је забринут и ожалошћен. Због оваквих душа као што је наш симпатични приповједач, и назвао је, ваљда, нашу отаџбину народни пјесник честитом Босном.

Иако је Васо Кондић унеколико стајао под утицајем неких наших млађих писаца, ипак је он, то је ван сваке сумње, имао талента, стваралачког и оригиналног талента, који се почео лагано и примјетно развијати и заокругљивати да временом добије своју праву и истинску физиономију. Он је, што је главно за једно умјетничко дјело, уносио у своје књижевне радње много топлине, искрености, много срца и крви. И оно што је, поред свих несрећа, стигао да уради до своје смрти, није довољно опажено и колико заслужује оцијењено. Он је био човјек без већег образовања - свршио је само основну школу - неспреман, неупућен, често до аљкавости неписмен. Све би се то временом, да нам га немилосрдна смрт прерано не уграби, поправило и у ред довело, и ми бисмо, без сумње икакве, имали једног доброг приповиједача, који би служио на част нашој младој књижевности.

У земљи толиких насртљивих празноглава, без сјаја и галаме прошао је Васо кроз живот, без сјаја и галаме легао је у гроб, сломљен и измучен, на вјечити починак, давши својој земљи све што је могао дати, а не нашавши у њој ни среће, ни љубави, ни правде, за којом је толико тежио.

Почивај мирно, мучениче и добри наш Васо!

П. П. Васо Кондић родио се 1868. године у Свињи код Бос. Новог. У Новом је свршио основну школу, послије свршетка школе ступио је у трговину свог брата Ристе, а доцније је отворио за себе радњу, али ју је брзо разметнуо, јер му се није дало у трговини. Након тога је многе пословс радио и много писао, док није 1905. тодине дошао у Бању Луку, гдје је најприје ступио у уредништво "Нашег живота", који је неко вријеме издавао и уређивао госп. Коста Мајкић. Кад је "Наш живот" престао, кратко вријеме иза тога почела је излазити "Отаџбина", у чије је уредништво ушао и Васо. Примивши се, поред сарадње, и мјеста одговорног уредника. - 9. октобра 1906. године бачен је са гл. уредником у истражни затвор, у коме су лежали више од два мјесеца. Дана 10. октобра исте године осуђени су на по шест мјесеци тешке тамнице. На другој расправи, која је вођена 6. децембра, осуђени су поново на осам мјесеци тавнице. Одлежавши у Зеници и Црној кући међу обичним злочинцима, што под истрагом што под осудом, близу годину дана, пуштен је Васо 6. децембра 1908. године из затвора, у коме је ухватио клицу несрећне бољке, којој је напосљетку и подлегао 20. јула 1909. по старом календару, преминувши у Бијељини. Иза себе је оставио уцвијељену супругу гђу Софију и једног синчића.

---

"Слатка сиротиња" Михајла Милановића

Михајло Милановић; „Слатка сиротиња" позоришни комад, Сарајево 1911.

Ова кратка биљешка представља у ствари Кочићев реферат упућен Великом управном и просвјетном савјету 1911. године у вези са тражењем аутора тог „позоришног комада" да му се откупи извјестан број примјерака његове књижице. Овдје се доноси према тексту који је објавио Ђуро Гавела у напомени о Кочићевом чланку „Рђави и штетни народни обичаји (Сабрана дјела 1961, књ. II. стр. 407-408).

___

Књижица г. Михајла Милановића, "Слатка сиротиња", нема књижевне вриједности. Изгледа да писац и није тежио да створи једно умјетничко дјело, него је покушавао да у књижевној форми даде поуку народу, да га одврати од једне опште мане, тј. од слављења крсног имена по неколико дана и трошења силног пића, нарочито ракије, на крсном имену. Писац није успио да нам у једној живој и пластичној слици представи сву ону биједу и невољу коју за собом повлачи прекомјерно пијанчење и трошење. Он само пледира да се слављење крсног имена сведе на 24 сата. Ја мислим да је и слављење и од 24 сата врло велико. И за 24 сата може се доста зла починити и доста ракије попити. Свештеници су позвани, у првом реду, како би се слављење крсног имена свело на праву мјеру и како се не би много трошило и пило. Једино они, и нико други, могу у овом питању помоћи примјером и живом ријечју у народу.

Пошто дјело г. Милановића нема истинске књижевне вриједности и његова морализаторска страна губи много. Она је сува, неприродна, силом се натурује читаоцу, а то је оно што није добро. Морална и васпитна поука, ако хоће да буде од утицаја, мора да излази из дјела спонтано, непосредно, од себе, без наметања. "Слатка сиротиња" писана је у драмском облику, па је према томе доста неподесна за читање, нарочито за простији свијет, коме је у првом реду и намијењена.

---

Писци и књиге, V

Осврт на књигу Јована Скерлића објављен је, непотписан, у сарајевској Отаџбини, 1/1911, бр. 20, а у Кочићева Сабрана дјела уврстио га је Т. Крушевац 1967. године

___

Човјек се уистину не може довољно надивити живој радљивости и плодности стално свјежег и неуморног г. дра Јована Скерлића. Поред капиталних дјела од велике књижевноисторијске вриједности, као што су "Јаков Игњатовић", Омладина и њена књижевност", "Српска књижевност у XVIII веку", "Светозар Марковић - његов живот, рад и идеје", и др., и поред десет година стварног уређивања наше најбоље ревије "Српског књижевног гласника" дао нам је г. Скерлић у кратком, врло кратком времену, безброј радова, од којих је досад изашло само пет под насловом Писци и књиге. Његова јединствена радљивост задивљује, понављамо. Његова дјела, писана живим, пластичним стилом и раскошним језиком, језиком српским, обузимају нас националним поносом. Његов сјајни и богодани стил и језик, пун, свјеж и плодан као драга шумадијска земља, шири са снажном свјежином своја суверена права преко свију српских провинција и храбри нас да не клонемо у мучној и неравној борби са туђинским утицајима. Његов дах, његов мирис осјећа се међу нама; ми се освјежавамо и кријепимо њиме. Крајњи демократ г. др Јован Скерлић и неумољиви конзервативац г. Слободан Јовановић високо су дигли српску ријеч. Живо, енергично, отмјено и господствено звони њихова ријеч; пуна је полета, пуна је живота, пуна је јасности и мраморне љепоте. Иако, и по темпераменту и по идејама, представљају двије крајње супротности, ова наша два велика стилиста показали су несумњиво у својим дјелима сву чаробну моћ српске фразе. Њихова нас ријеч одушевљава, њихова нас ријеч буди и освјежава за борбу и напоре у овој удој земљи кметова и бијелог колонијалног робља, како је назва писац чланка у прошлом броју "Отаџбине".

Г. др Скерлић живо, неуморно ради, баца књигу иза књиге као из рукавице. Сва су та дјела драгоцјене принове за нашу књижевност и науку које се стално развијају и бујају. Кроз сва та дјела звони енергичан, борбен тон, бије жива и животворна свјежина, струји и хуји некаква невидљива снага која нас обузима својом магијском моћи и нас, разбацане и растргане у три вјере, четири државе и седам парламената, зближује и уједињује. И у нама поново васкрсава вјера у свјетлију будућност нашег племена!

У овој петој књизи Писци и књиге штампано је десет литерарних чланака, приказа и оцјена, које су раније махом изашле у "Српском књижевном гласнику". Навешћемо само пошљедњи став из чланка "Србија, њена култура и њена књижевност" да се види живост, сва крепкост, сва свјежина нашег језика: "И каква је да је, са свим својим добрим и рђавим странама, са постигнутим великим позитивним резултатима и са својим жалосним недостацима, нагло и сјајно напредна на једном, а задријемала и заостала на другом пољу, али увек пуна снаге и експанзивне моћи, у врењу које значи живот, Србија, наша драга и лепа Србија, поред свега што јој ми замерамо и поред тога што не корача онако брзо као што би могла и као што би ми хтели - несравњиво више вреди но репутација коју јој стварају њени злуради непријатељи споља, и сваког дана постаје све достојнија оних великих симпатија и благородних нада које у њу полажу Срби ван њених граница."

И ово дјело г. Скерлића "Отаџбина" најусредније препоручује својим читаоцима.

---

Пјесме Алексе Шантића

Приказ је објављен у Отаџбини, 1/1911, бр. 23, такође непотписан, али је Кочић као аутор идентификован на основу његовог писма А. Шантићу (види писмо бр. 84 овог издања), па га је већ "Ђуро Гавела 1961. године уврстио у Кочићева Сабрана дјела.

___

Као 135. књига Српске књижевне задруге (XX коло) изашле су Пјесме Алексе Шантића у неколико карактеристичких одјељака: "Пролог", "Под веригама", "Погашене звијезде", "Под једрима", "Са мојих стаза", "Хумке", "Топла огњишта", "Слике и визије" и "Са Неретве".

Алекса Шантић, са друговима Дучићем и Ћоровићем, био је један од првих који се јавио у књижевности иза окупације наше земље. Давно је Шантић почео пјевати, и данас он ужива глас једног од најбољих наших лирских пјесника који му ни ми не мислимо оспоравати. Рођен и одрастао у породици и граду гдје се исувише много говори о каматама и процентима, гдје суви рачун и реално трезвено размишљање свакидашњег живота немилосрдно потискује свако њежније осјећање и заношење умјетничким љепотама, Алекса Шантић је, поред свега тога, дао неколико пјесама необичне љепоте и истинске топлине и неколико крупних акцената искреног пјесничког заноса и одушевљења. Његов несумњиви таленат није ни експанзиван ни довољно борбен. Он не носи собом ни у себи силне ријечи рушења и разоравања. Он је њежан, мек и болећив, и Шантић нам у читавој својој поезији изгледа као рањен горски орао. Он стално жали и проклиње. Чак и кад на борбу позива и звони, из његових поклика не бије дивља и необуздана сила и одушевљење које је готово на сва чуда и покоре. Па ипак нам ти родољубиви Шантићеви стихови падају као мелем на душу у овој жалосној земљи гдје се тако азијски комотно робује без националног отпора и протеста, у овој благословеној земљи синекура и оријенталског улагивања за масан залогај, у овој пометеној земљи гдје се којекакве бескичмене шуше бусају у прса, стављајући се са бескрајно комичном позом на неко врховно национално гледиште, у нечасној намјери да обману све и под собом и около себе.

У поља наша Искариот уђе,
И њиве наше постадоше туђе,
И на нас паде губа и ругоба.

Они који пуним погледом, и у ширину и у дубину, виде свеопшту укмећеност и порабоћеност нашу, с језом у души осјетиће сву трагичну истину и опорост ових Шантићевих стихова.

Поред чисто лирске, интимне поезије, Шантић је одвајкада био у нас патриотски пјесник. Његове раније родољубиве пјесме обичне су и свакидашње су са општим патриотским фразама и епитетима сумњиве вриједности. Он је у свом даљем развоју и израђивању своје пјесничке физиономије показао сјајан напредак. Отресао се је и очистио се је од свега што није његово, и створио је своју суверену ријеч и свој стих. Са неком светитељском љубављу, која је само њему својствена, пришао је ближе својој земљи, својим голим кршевима, својим убогим људима, опјевавајући њихов тешки и мучни сувремени живот. Иза фантастичних лутања и високих патриотских фраза које не значе много, његова се благородна поезија социјализује и испољава се у живом протесту против социјалне неправде.

Социјализовање Шантићеве поезије несумњиво је, и оно је добило снажна израза у низу крепких пјесама "Топла огњишта" и "Под веригама". Кроз ове његове стихове бије свјеж дах, жив и пријатан, одјекује нова нота и тон, потпуно стран његовој досадањој поезији. Међу овима је стиховима и она јединствено болна и јединствено очајна тужбалица "На њиви", која је најприје изашла у бањолучком "Развитку" и, изазвавши малу пријатну сензанцију, одатле прештампана у многе наше политичке и књижевне листове. Овдје је штампана под немало поетичним именом "Мука", и изгледа да је пјесник неке измјене учинио. Почетни и завршни стихови, као и сва топла садржина ове пјесме, нешто је ново и особено у поезији Шантићевој:

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани,
Од гладних птица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва. Једро зрње зрије.
У сунцу трепти моје родно село...
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дну душе гром пада и бије

Сјутра, кад оштри засвијетле српи,
И сноп до снопа као злато пане,
С нова ће тећи крв из моје ране,
И с нова пати, сељаче, и трпи.

Сву муку твоју, напор црна роба
Појешће силни при гозби и пиру,
А теби само, ко псу у синџиру.
Бациће мрве... О, срам и грдоба!

И нико неће чути јад и вапај, -
Не боле муке пијану господу.
Сељаче голи, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?

Саопштисмо читаву пјесму, иако смо мислили да дамо само прву строфу која је једнака са пошљедњом. Обузети и занесени њеном интимном љепотом, ми смо је несвјесно до краја цијелу исписали. Ова очајно јетка тужбалица, са својим широким социјалним духом и са својим крепким акцентима патња оних који безмјерно страдају под данашњим колонијским и феудалним поретком, даје несумњиво пјеснику пуно обиљежје и сувремености и националности, маркирајући један видан и значајан моменат у његовој поезији. Са својим најљепшим духовним моћима и симпатијама Шантић је са онима и за оне који трпе и страдају, и то још више диже вриједност његовој благородној и хуманој поезији.

---

Кад руже цветају

Приказ Ускоковићеве књиге, такође непотписан, изишао је у Отаџбини, 1/1911, бр. 27, а у Кочићева Сабрана дјела унио га је Т. Крушевац (1967).

___

Тако се зове нова збирка приповједака младог српског приповједача г. М. М. Ускоковића, која је ових дана изашла у Биограду. Управо то мало егзотично име носи прва приповијетка, па је по њој дат назив читавој књизи. Тако се ради на страни, па се, ето, и међу нас уноси. Г. Ускоковић као писац лијепе књижевности унио је на почетку ове књиге и још једну новину. Под називом "Од истог писца", он нам је саопштио све што је досад написао. И то је једна новина која се не налази у осталих наших прозних писаца.

Г. Ускоковић се је јавио први пут 1905. са књигом поезије у прози Под животом, која је иза себе оставила доста слаб и мучан утисак на све оне који знају шта је права и истинска умјетност. Послије неколико година дао нам је још једну збирку под нимало укусним именом Vitae fragmentа. Ово упадљиво латинизовање међу људима који, и кад матуру сврше, не знају поуздано како гласи други падеж од domus, осудио је један наш књижевни критичар. Али по свему изгледа, да г. Ускоковић много држи до наслова својих књига и даје им исувише поетска и необична имена: Кад руже цветају, Под животом, "Vitae fragmentа, док у називима појединих прича удара у архаизовање, на примјер, Живот и дела Данила Перишића.

Надлежна, да се тако изразимо, књижевна критика рекла је већ своју ријеч, о првим радовима г. Ускоковића. Та је ријеч повољна, иако не сасвим, по младог нашег приповједача који је за кратко вријеме много радио и доста урадио. Поред ове збирке од 275 страна, издала му је прије годину дана Српска књижевна задруга роман "Дошљаке", који обухвата пуних 288 страна. Кад се погледа на наш комотни приповједачки свијет, свака је жива радљивост за сваку похвалу, ако не утиче штетно на приповједачево развијање. Једно је несумњиво, да г. Ускоковић брзо ради и да су му неке ствари и сувише развучене. Многе стране из романа "Дошљаци" и досадне су и празне су и могле су изостати. Таквих развучених и расплинутих мјеста има и у овој збирци "Кад руже цветају". Па ипак се све лако чита јер г. Ускоковић, као можда ниједан наш млађи приповједач, осим г. Вељка Милићевића, располаже књижевном културом и једном нарочитом вјештином да све ствари хармонично распореди и да сваку ситницу стави на њено право мјесто. Он нас својим начином писања и стварања живо подсјећа на какву младу и вриједну домаћицу чистуницу у које скромни намјештај и небројене ситне стварчице чисто пјевају у чистоти и хармоничном реду: све је ванредном вјештином распоређено по орманама и полицама, све одише свјежином, све је јединствено чисто и свијетло, све оставља пријатан утисак, и предмети често дају илузију о већој својој вриједности него што је у ствари имају. Такав општи утисак оставља и сва умјетност г. Ускоковића.

Бојимо се да ћемо се огријешити ако кажемо да г. Ускоковић није ништа ново и нарочито унио у нашу приповијетку осим поменуте особине, која се не може довољно похвалити и нагласити у једној књижевности у којој се је толико размахала некултурност и распојасаност. Његови описи и пејзажи некако су књишки, старински, убоги и суви, често пута без непосредности и живота. Навешћемо само један став из описа јутра из прве приповјетке "Кад руже цветају": "Већ се јасно видела калдрма, али се улицом још простирао остатак ноћи: танко нежно плаветнило, које је спречавало погледу да продре до дна улице". Овај опис јутра није нимало поетски, иако се тим јутром разлијегала она позната чисто шумадијска пјесма, пуна живота и узнемиреног севдисања:

Дигни, Кајо, крај од шлингераја!...

Са цијелом својом умјетношћу и талентом г. Ускоковић нас и нехотице подсјећа на једног нашег рано преминулог приповједача, мислимо на Ику Вукићевића, иако је он и културнији, разумије се, и опсежнији и даровитији од покојног Вукићевића, који је имао, поред све своје топле усрдности, и доста извјештаченог и неискреног.

---

За српски језик

Текст је штампан у Отаџбини, 1/1911, бр. 37, а сљедеће године и у избору Кочићевих текстова „Из Отаџбине" (Сарајево, 1912).

___

Творац нове српске књижевности Вук Караџић написао је на једном мјесту ово: "Српски се говори најчистије и најправилније у Босни и Херцеговини". Послије 33 године аустријске владавине наш је језик силно пострадао, тако пострадао да би се могло рећи мирне душе, да се данас у Босни и Херцеговини, земљама матерама нашег књижевног језика, најнечистије и најнеправилније пише и говори у редовима наше интелигенције. Широке масе народне због велике неписмености чувају још једнако наш језик у његовој оригиналној чистоти и љепоти, иако се често пута може чути и од простијег човјека понеки израз, понека ријеч која му никако не приличи. Ко иоле има смисла и осјећаја за стил и језик, тај је несумњиво опазио и осјетио како се у Босни и Херцеговини под новом управом и њеним културнопросвјетним установама ствара некакав нарочит језик који се сасвим не поклапа са говором у Хрватској, а исувише је далеко од језика који се данас развија у Србији, као културном средишту српског народа.

Утицај нове управе и њених установа на наш језик тако је штетан и тако очигледан да морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасност и љупку звучност којој готово равне нема. Ми смо добили у књигама, у новинама, законима, наредбама, по школама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута ни у каквој вези са живим народним говором. То је једна одурна српско-хрватска наказа, тешка и усиљена, много пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег крепког језика. То је језик као наш, а није наш. Наше су ријечи, али језик није наш. Из тог језика не провијава дух и не бије мирис нашег језика, то није језик који смо научили са мајчиних усана, то није богодани језик народних умотворина, пјесама и приповједака, којима је тако богата наша отаџбина. Ову одурну наказу од језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Странци су наш језик научили само лексикално, а Срби и Хрвати су дошли са једним накарадним језиком који се је опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика и граничарске команде. И једни и други, сваки на свој начин, почели су да кваре и мрцваре наш језик. Кроз дуги низ година издаване су наредбе на језику који народ није ни приближно разумијевао, изрицане су пресуде и у кривичним и у цивилним споровима, и људи су слијегали у недоумици раменима, не знајући да ли су осуђени или ослобођени, да ли су добили или изгубили. Колико ли је само окорјелих злочинаца избјегло заслужену казну, а колико праведника осуђено ради незнања језика! Кроз дуги низ година пред нашим судовима одигравале су се најтрагикомичније сцене. Незнање народног језика доводило је чак волове пред суд, и на саме шејтане "протезали" су државни правобраниоци своје оптужбе! То нису ни приче ни злурадо измишљене ствари него голе чињенице којих се и данас многи људи сјећају који су са судовима имали посла и живљег саобраћаја. Главни контингент судијски чинили су у први мах Пољаци. Погрешно мислећи да кад знају пољски, знају и српски, они су јурили стално у судове. Истом, кад су дошли у додир са народом и са живописном српском конверзацијом, осјетили су како је исувише скромно њихово знање српског језика. Изненађени тим фактом, они су се, у страху да не гријеше, повукли у се, држећи се слијепо и грчевито оне званичне, из Хрватске пренесене, накараде од језика, којом су такође површно владали. У њиховим осудама не осјећа се ни у најмањој мјери задах живог народног говора. Једино што "критичне", инкриминисане ријечи оптуженикове имају извјесне знаке народног језика, ако су вјерно ухваћене и наведене. Остало је све званично, хладно, укочено и ненародно. Суци се нису много трудили да свој стил освјеже и свој беживотни језик обогате и окријепе народним језичним благом и веома их је мало било који су тежили да размакну границе своме знању српског језика. Отуда се у "разлозима" осуда, који се морају самостално обрађивати и гдје не помаже шаблона, може наћи често пута исувише нелогичних и нејасних мјеста. Кад ствари овако стоје, несумњиво је да су и судови, поред осталих штета које овамо не долазе, наносили штету и нашем језику, а наносе и данас, иако се у пошљедње вријеме опажа похвална тежња да се у рјешењима и пресудама, барем виших судова, посвети већа пажња чистоти и правилности народног језика.

Поред судова, и друге су установе, просто се може рећи: све одреда, квариле наш језик, нешто незналачки кујући, нешто преносећи разноврсне "званичне" накараде из сусједне Хрватске. Све се то временом на разне начине ширило и упијало у живи народни говор, да се напошљетку дугом употребом одомаћи и пуноправно утврди. Карактеристичне су у том погледу двије ријечи: течевина и пошљедак у значењу: резултат. Течевина ("порез на течевину") без сумње је неспретна кованица каквог босанског пореског чиновника, јер њен је облик у Хрватској још глупљи: тециварина. Оно што се хоће да изрази ријечју течевина, у нашем се језику каже и мора се казати тековина, јер облик течевина нити постоји нити може постојати по законима српског језика. Ни ријеч пошљедак није нам познато да постоји у Хрватској, али она постоји у нас и значи сасвим нешто друго и никако резултат какво јој хоће да дв значење аутор "Основе закона о уставу за судове", која је поднесена Сабору на уставно претресање. Бабице, које имају посла са породиљама, кад би прочитале § 16. ове основе, од срца би се насмијале њеном аутору.

Ми споменусмо само ове двије ријечи, а на стотине их таквих има које су просто атентат на наш језик. Узмите само још пренесену накараду из Хрватске порезовник, која се је, на жалост, нашироко уживјела у народу. У нашем језику нема глагола порезовнити, од кога би ова наказа могла настати, него има глагол порезати, и отуда имамо једино правилну ријеч порезаник, која се у овом облику и употребљава у пореском законодавству краљевине Србије.

Рђав и ненародан језик завладао је у свима нашим јавним установама, па се отуда полагано шири и преноси у народни живи говор који је прије окупације био необично чист и свјеж.

Поред судова и осталих јавних установа, поред новина и новинара и "правитељствених" књижевника, и наше школе, нарочито гимназије, неуморно су и систематски радиле и раде на кварењу и бездушном мрцварењу нашег језика. Језик и стил у гимназијским уџбеницима испод сваке су критике. Те су уџбенике и уопште све школске књиге састављали убоги кајкавци и чакавци, или похрваћени Словенци, Чеси, Пољаци, Нијемци, који чак не знају ни правог значења појединих ријечи нашег језика. Класичан је примјер за ову нашу тврдњу Марцел Кушар, к. гимн. професор, дописни члан Југославенске академије (је ли могуће?) у Загребу и његова "Читанка за I разред средњих школа", која се употребљава као уџбеник за српски језик и у нашим средњим школама, гимназијама и реалкама. У овој читанци, испод текста, дао је писац своја објашњења за неке ријечи и изразе да би, на тај начин, упутио ученике на друге ријечи и изразе који то исто значе, или уопште да им објасни коју непознату ријеч. У том је био врло несретне руке и показао је како он просто не разумије шта значе поједине ријечи у нашем језику. Тако имамо на страни 10. његово објашњење да је клада - пањ, а сви знамо да је клада друго нешто, а друго опет пањ. На страни 23. исте читанке имамо одмах друго погрешно објашњење: станарица - жена што гоји овце, а сви знамо да је станарица жена која музе овце и бави се само сиром и млијеком. У Кушара је ћуп - лонац, штур - гњио, порта - гробље, бостан - врт, сјек - греде, иако је сјек у кошари сасвим друго нешто, а друго опет нешто значе греде. И ти и такви људи пишу уџбенике по којима се предаје српски језик у нашим школама! Ти и такви људи кроз тридесет година кваре и унакажавају наш красни и звучни језик, изврћући у свом жалосном незнању чак и право значење наших најобичнијих ријечи и израза. Кад се не знају значења ни најобичнијих ријечи, како онда може бити говора о свестраном и дубоком знању и осјећању стила и језика, без каквих се својстава не може ни замислити писац школских уџбеника за језик?

Заблуда је произвољна тврдња оних полуписмених званичних створења која се у својој збуњености убише доказујући како је српски језик сиромашан у тачним ознакама за поједине појмове, како је неразвијен, како се њиме не може све тачно и прецизно изразити. Ово је мишљење из основа погрешно. Треба само отворити дјела Слободана Јовановића, па ће се одмах видјети какве се све тешке ствари могу изразити српским језиком, и то сасвим јасно, прецизно и логично. Само једно треба имати стално на уму - да је снага српског језика у глаголу а не у именици, која је битна особина њемачког језика. Поред осталог неразумијевања, и ово незнање и неосјећање основних особина српског и њемачког језика доводи до најнакараднијих кованица, доводи до варварства и порабоћавања нашег великог, силног, сјајног и слободног језика. То нас као старе и добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстаријим временима био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама који се је развио унеколико под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То говоре наши стари споменици и повеље, то живо говори, између осталих, и овај полетни надгробни натпис: "А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, почтено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини".

Нас обузима наизмјенично гњев и сјета посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народног језика. Гњев нас обузима што и у том унакажавању и мрцварењу нашег сјајног и слободног језика осјећамо своју свеопшту колонијску порабоћеност и подврженост; сјету дубоку у души носимо што смо слаби и немоћни да заштитимо од профанисања и обесвећења свој велики и силни језик, који нас својом обилном и сјајном традиционом књижевношћу, својом кристалном чистотом и планинском свјежином свога даха храбри и соколи да не клонемо на путу живота, на путу вјековног посртања и страдања, на путу падања и устајања.

---

Осман Ђикић

Некролог мостарском пјеснику објављен је непотписан на уводном мјесту Отаџбине, 11/1912, бр. 70, а у Кочићева Сабрана дјела унио га је Т. Крушевац (1967).

___

Српски књижевник и публицист, уредник "Самоуправе" и "Гајрета", чиновник друштва "Гајрета", и енергични и агилни вођа младе муслиманске демократије Осман Ђикић преминуо је. Црна вијест о његовој раној смрти дубоко је потресла и нас и све пријатеље слободе и прогреса у земљи нашој, која се увија као гуја у процијепу под неиздржљивим теретима колонијског положаја. Његова је рана и трагична смрт као даровита, образована и просвјећена јавног радника, као одушевљена родољуба и демократа, национални и општи губитак за нашу отаџбину.

Рођен у Мостару 6. јануара 1879. године, он је још као ђаче у гимназији инстинктивно осјетио сву навалу туђинаца и пропаговање њихових идеја које нису носиле у себи слободу и напредак земљи и народу. Иако исправан Муслиман, какав је увијек био и остао до гроба, прожет дубоким увјерењем да српска национална мисао више него иједна друга на Словенском Југу садржи у себи отпора и борбености против туђинске навале и порабоћавања, он је пригрлио српску народност, да се доцније у њој образује и васпита и да јој остане вјеран и одан до хладног гроба. Како ли нам тек изгледа чист и кристалан карактер Османа Ђикића кад погледамо ову нашу стално потресену, збуњену и мутну националну средину, у којој многи заспу као челични Срби, а пробуде се као фанатични Хрвати или обратно! Њему није требало тепати нити га обасипати милоштама, он је био и остао дубоко освијештен и освједочен Србин Муслиман.

Покојни Ђикић послије петог разреда гимназије у Мостару, отишао је преко Биограда у Цариград, гдје је провео три године на гимназијским наукама. Иза свршеног школовања у Цариграду, вратио се је у Биоград, гдје је свршио Трговачку академију и постао банкарски чиновник, док није 1909. године изабран за чиновника друштва "Гајрета", на којем га је положају ових дана и неумитна смрт дочекала. Радећи живо и неуморно за свој ужи дио народа, за Муслимане, и као књижевник и публициста и као чиновник "Гајрета" и јавни радник, он је носио у души својој српски национални програм и није никад заборављао на опште и крупне народне идеале и интересе. Као просвјећен интелектуалац и демократ уздизао се је високо са својим погледима и увјерењима изнад своје уже средине која се гуши у феудализму. Осман Ђикић био је једини Муслиман у земљи који није у напредовању и економској слободи српског кмета гледао пропаст муслиманског дијела нашег народа. Осјећао је са топлим симпатијама све потребе и невоље широких народних маса, нарочито муслиманских тежака, и оснивањем "Самоуправе" тежио је да се политика муслиманског дијела нашег народа демократизује и да се у запуштене слојеве народне унесе знање и просвијећеност. У тим племенитим и родољубивим тежњама прекратила му је немила рука смрти млади живот, и његова умивена и симпатична "Самоуправа" не лепрша се више кроз Сарајево и Босну.

Сав његов духовни живот, сав његов публицистички и новинарски рад, сва његова лака и весела поезија ("Ашиклије" и др.) својина су наше, српске књижевности. Све је то наша драгоцјена духовна тековина и драги спомени на прерано преминулог покојника. И, напошљетку, да, нагласимо једну истину: откад је српства и муслиманства није нико као Осман Ђикић ово двоје тако солидно и хармонично сјединио и измирио у својој отменој души.

---

Нова књига Максима Горког

Текст је објављен у Босанској вили, XXVIII/1913. бр. 15-16, а затим у Сабраним дјелима Кочићевим, које је приредио Ђ. Гавела 1961.

__

Познато је да Максим Горки живи седам година на острву Капри, у вили Беринговој, а од двије године у једној мањој вили на путу који води у Марину Пиколу; ову је вилу пјесник саградио у руском стилу сасвим према својим потребама. Кад се у марту ове године разнијела вијест да Горки мисли ради амнестије, коју му је цар дао због прославе тристагодишњице Романова, вратити се у Русију, протествовао је пјесник у једном писму на талијанске новине, у коме је казао Италији и Италијанима много ласкавости.

Он се на Каприју виђа са врло мало људи, највише Руса, који посјећују свог славног земљака, и још се виђа са италијанским драматургом Робертом Браком, с којим је склопио уско пријатељство.

Кад Горки није на раду, онда се занима садашњошћу и прошлошћу Италије, њеним језиком и њеним пјесницима. Он држи мали чамац у коме се у све лијепе дане извози на море, и кад се нешто особито догађа у Напуљу или Кастелмару, као народна свечаност или прво ступање какве лађе у море, он мора бити присутан. Сваки дан проводи он сате на тераси своје виле да посматра море у свима његовим играма.

Пошто је на овај начин изванредно познао Капри, ријешио се да напише једну књигу о партенопејском острву. То ће бити трибут захвалности Италији за уживано гостопримство. Горки пак допушта искрено да описује онај Капри који не зна за елегантан свијет и који ништа заједничко нема са Каприом луксузних хотела и помпезних вила гдје се задржавају кнезови од крви и американски милијардери. Његов Капри је карактеристично, симпатично острво сиромашних земљорадника, који се посвећују рибарству и култури репв, женв са топлим, плавим теном и сјајним и ипак тако дубоким очима, са којима се мало Руса врло добро слажу, који своје бављење цијене, јер они хоће да мисле, раде и да ћуте. То су књижевници, сликари, политички бјегунци који станују у скромним кућама Трагаре, на Марини Пиколи, према Анакаприу и у остацима виле Тиберијеве. Увече се састају у кафани Моргано, гдје се играју и добивају бескрајне партије шаха. У овом малом свијету одиграва се нови роман М. Горког.

Роберто Брако, који је дао ове податке једном сараднику римске "Трибуне", завршио је свој извјештај са описивањем једне дивне сцене. Сједило се на тераси виле Горкијеве, са Робертом Браком дошао је напуљски сликар Вићенцо Миљаро који је хтио да Горког слика. Неколико руских умјетника уграбише прилику да и они учине скице о пјеснику. У неком одстојању свирао је грамофон по реду све жалосне пјесме које опијевају прогнанике у Сибирију, хапсенике, који очекују смртну пресуду, напошљетку сиромашне мужике у руској степи. Брако шапташе сликару: "Шта може Горки при том мислити?" Миљаро одговори: "3ар не видиш да он плаче?" Уистину, сјајиле су се сузе у очима Горкијевим.

---

Једна фамозна свадба

Објављена у Политици, II/1905, бр. 547, као један од Кочићевих дописа из Македоније. Због овог текста Кочић је дошао у сукоб са српском епархијом у Скопљу, био тужен министарству у Београд и премјештен у Битољ, камо није хтио отићи. (Види о том: Т. Крушевац. Петар Кочић, стр. 127-128).

___

Тетово, 18. јула 1905.

Седамнаестог о. м. венчао се у Тетову бугараш и србождер Гогов са Зугром, ћерком г. архимандрита Саве, администратора српске скопљанске епархије. Венчање је извршено у бугарској капели, иако је на позивницама стајало да ће се младенци венчати у цркви свегог Николе, тј. у српској цркви.

Пут ме случајно нанео у Тетово баш уочи свадбе и венчања, те могу Политици, као једном потпуно исправном и патриотском листу, поднети објективан извештај са ове фамозне свадбе. Без икаквог устезања и увијања, јасно и отворено, изнећу утисак што сам га тог дана понео из Тетова.

Кад сам стигао 16. о. м. у Тетово једном свом старом познанику, одмах ме предусретоше Срби Тетовци: "И господин је сигурно дошао као изасланик на свадбу ћерке проте Симе? (Тако Тетовци и сад зову свог некадашњег проту, а садашњег архимандрита Саву). Ајде, бре људи, да му малко праимо чес'!" Кад им ја рекох да сам дошао у госте само једном свом другу, они се зачудише: "Какве госте, господине?! Па зашто онда остадоше 42 (словом четрдесет и две) породице српске без крова, има већ два дана, а 28 сваки час очекују кад ће их прота Сима у име султаново избацити из кућа, да смести некакве силне изасланике из Скопља и околине?!" Замолих их да ми објасне шта мисле с тим. Они ми објаснише и рекоше да ми је познато да се сутра венчава са најфанатичнијим бугарашом Гоговом ћерка г. архимандрита Саве. Г. архимандрит, да би осигурао преноћиште многобројним изасланицима - пошто у Тетову нема ниједног хотела и хана у коме би се могло преноћити, наредио је да се испразне 42 куће, а 28 да буду у резерви за сваки случај. Ја их разумех и осмехнух се. Одмах додајем да није било никаквих изасланика. Само не знам кога је могао заступати г. В. Драгашевић?!!

Ту целу ноћ у кући проте Симе ударали су гочеви, јаукале зурле и цвилела ћеманета, без икакве српске песме.

Свануло је. Свирка не престаје. Тетово већ одавно оживело. Тешко је овде распознати освештеног Србина од залуталог, али овог јутра, ко имало има оштрији поглед, могао је разликовати врло лако једног од другог. Србин, погружен, тужан као да је све покопао, иде улицом оборене главе, а бугараш дигао главу као неслан ован, па се заједљиво осмехива, осврћући се на све стране.

Примичу се два сата ала турка. Пред кућом и у авлији проте Симе, кога иначе зову и Евет неисе, све се ускомеша. Ето сватова бугарашких да воде девојку. Ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезене, звекећу и преливају се ђердани од великих шорвана, турских лира, ћесарских цекина и свачијих наполеона, и кроз српско Тетово, по милости архимандрита Саве, администратора српске скопљанске епархије, разлеже се из стотине грла сливничко-драгомански марш. Дрско и победоносно изводе девојку, уз још горе и увредљивије песме за српско осећање. Бесно и србождерско урликање не престајаше још задуго, док напослетку не замуче на вратима бугарашке капеле. И тако нам одведоше, Евет неисе, нашо фино, кротко и убаво Зугре, унуче оне бесне и страсне попадије тетовске, Ленчета, која има и своју историју и своју песму. Иако знате ту песму, допустите да вам наведем само два-три стиха:

Попадија Ленче, тука ли је попчето?
Неје тука, лудо, неје тука младо,
Неје тука неженето...

Овом сам приликом био сретан да дознам и постанак и историју ове песме, која је необично занимљива, а видео сам и лудо младо-неженето, које је негда питало попадију Ленче за попчето, где, авај, проси на вратима српске тетовске цркве.

---

Слике из Старе Србије и Маћедоније

Објавио сарајевски лист Дан, I/1905. у свом првом броју. И тим текстом Кочић је изазвао незадовољство неких кругова у Скопљу. (Видјети и о том: Т. Крушевац, op. cit., стр. 126).

___

I Скопље

Скопље је, као што је уопште познато, играло у средњем вијеку необично значајну улогу. По своме положају и данас је то град од велике важности и значаја. Али, по свему судећи, његова ће будућност бити много и много значајнија и сјајнија и од прошлости и од садашњости. То су одавно увидјели сви они који се отимљу о ову лијепу престоницу нашег силног цара, и изгледа да је баш на овај град пренијето тежиште свега рада и напора заинтересованих народности и држава. Све балканске државице, уз асистенцију своје снажније и издашније сусјетке, не жале никаквих жртава да што темељније и јаче учврсте свој утицај.

Иако и овдје није велика ријеткост да човјек, ни крив ни дужан, на улици заглави, ипак се у Скопљу од стране свих заинтересованих чинилаца много смотреније и опрезније ради него по другим мјестима. Овдје се обично израђују планови и свршавају све претходне припреме за неко подузеће које ће се, можда, предузети и извршити у ком селу с ону страну Качаника или чак у селима околине града Боланог Дојчина. Варош је прошарана многим конзулатима и сумњивим радњама, које се могу поуздано држати за поједине филијале тих конзулата. Многобројни, беспослене и проблематичне егзистенције људи сретају вас сваког корака и сваког часа на улици, прате вас, ни сами не знате зашто, до стана или онамо куда сте пошли, са оном глупом оријенталском лукавошћу која им вири из очију, одлазе затим својим шефовима, јављају им "новости" и потписују признанице. Тако то иде с дана на дан. Може се мирне душе и чисте савјести рећи да је сваки десети човјек у Скопљу нечији шпијун. То је тако сигурно као што је сигурно да Хотел Призрен држи газда Младен Поповић, или да и вама тамо буде јасније ово успоређење: као што је сигурно да Вардар тече кроз Скопље. Овдје се води, тако рећи, подземна и на први поглед невидљива борба. Интереси су тако изукрштани да није нимало претјерано тврђење да ће Скопље, ако у њему дође до онаквих крвавих сукоба као у Солуну и Битољу, задрмати из темеља не само болну Турску империју него и цио Балкан, па и Европу.

Кад ове мисли бацам на хартију, Скопље мирно почива уз тихано и поспано шумљење брзог Вардара, обасјано пуним мјесецом који се издигао повисоко изнад Шар-планине. Иако се одавно није смркло, нигдје по улицама живе душе, а из кућа скопљанских, које имају свој нарочит облик, не чује се никакав говор ни жагор. Све се то скупило, ушутило и притајило. Посред овог као обамрлог свијета јекне кадикад тужно и болно турска борија са некадашњег града Душана Силног, разлије се, дрхћући по свијетлој и влажној ноћи, и пошљедњи звуци замиру у огољелим врховима Шар-планине.

Болни су то, преболни звуци! У њима се као осјећа сва дубока трагедија негдашње огромне Отоманске империје, која се данас жива распада. Заиста је настало црно вријеме за олињале потомке Османа Ратоборног и Сулејмана Величанственог: ако у гору - комите, ако у град - конзули и реформе! Ријеч конзул, тешка и кабаста ријеч! Уосталом, како се узме, нпр.: кад јој се дода придјев енглески, руски, француски и аустријски, онда је страшна и језива. Кад се пак пред њу метне придјев бугарски, грчки и српски, онда та ријеч не вриједи ни луле дувана. Штавише, она тад расположи Турке за шалу и смијех, па се одмах хватају за бркове и са ироничким осмијехом питају: "Кач пара (колико пара)?"

Ми Срби у самом граду Скопљу врло траљаво стојимо. И према Циганима смо у мањини. Готово би се на прсте могле избројати српске куће и радње. Откуд то долази? Отуда што су све готово вароши у овим крајевима поглавито насељене Грцима, Цинцарима, Шоповима, Арнаутима (у већини католичке вјере, тзв. Латинима), Чивутима, Циганима и другим становништвом спекулативне расе, које се одвајкада према вјетру повијало, те је често пута од Грка преконоћ постајао Бугарин, од Бугарина Цинцарин итд., какав је кад курс био. Али је Чивутин увијек остајао Чивутин на радост Сиона и Јерусалима! - У пошљедње вријеме осјећа се снажење нашег елемента доласком појединих трговаца и мајстора из Врање, али, на жалост, општа српска ствар не добија тим ништа него, штавише, може само да изгуби, јер су људи из тог краја врло ниског и љигавог морала, и уопште презрени са тих својих неделикатних душевних особина.

Од српских установа, на првом мјесту вриједна је спомена Српска мушка гимназија, која је интернатски уређена. Она је једна од највећих и најљепших зграда у Скопљу. На десној обали Вардара мајестетски се она издиже изнад ниских и незграпних кућерака са својих 40-50 одјељења, ограђена огромном бијелом авлијом, у којој се налази двориште и школски врт са необично лијепо уређеним повртњаком и цвјетњаком, из кога високо деру јаки и дебели млазови умјетнички конструисаног водоскока. Уређење је у интернату скроз модерно. Нарочито се својом љепотом истиче огромна сала са бином за позоришне представе, затим школска капела и купатило. Иако за ову српску установу нису чињене никакве нарочите рекламе, ипак ниједан странац или путник неће проћи кроз Скопље а да не походи Српску мушку гимназију. Да се ова наша установа просвјетна модерно усаврши, на томе је неуморно, и дан и ноћ, радио и ради г. Стево Димитријевић, човјек који је својом тврдом вјером у побједу Завјетне мисли и својим патриотским досадашњим радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима тамошњег нашег народа постао као неки светац, као нека загонетна, митска личност.

Остављајући за прво будуће писмо да вам поменем још неке овдашње установе наше и да вас уопште тачно и објективно извјештавам о свима посебним приликама и догађајима из ових класичних српских крајева, завршујем ово неколико редака са жарком жељом да Дан постане орган око кога ће се искупити све што буде слободно, честито и поштено у тамошњем нашем народу, који, поред свих јада и невоља што га бију, стоји тако високо и морално и интелектуално, и који заслужује, као ниједан народ, да се за њ све жртвује и ништа не штеди.

II

Осим Српске мушке гимназије, о којој је било говора у првом писму, имамо ми овдје још Вишу дјевојачку школу, Женску учитељску и четири основне школе. Све се оне налазе у приватним здањима и, по мишљењу стручних људи, не одговарају потпуно истакнутом задатку. Чак се поговара да ће се Женска учитељска школа, као сувишна и непотребна, укинути.

Шта још имамо, питаћете.

Имамо Митрополију без митрополита; имамо књижарницу без књижара; имамо општински печат без општине; имамо цркву, али смо без цркве.

Шта још имамо, питаћете.

Имамо пивару - без пива. Ова се кобна пивара, или како се једном изрази један, без сумње врло духовит човјек, пувара, гради пуних тринаест година, и ако буде готова још за годину дана, изненадиће и пошљедњег амалина на скопљанским улицама - тако су то чврста посла овамо код нас, у царствујушчем граду Скопљу. Она се подиже ортачким новцем. Међу ортацима има један члан који је уложио највише новца, и по свему изгледа да се на његов рачун протеже ово грађење у недоглед.

Шта имамо још, питаћете, радознала браћо.

Имамо свог газду Младена.

Сви наши учитељи и попови из Старе Србије и блажене земље Маћедоније, којој се ни пост ни вјера не зна, познају газду Младена. Али, чудновато, кога год учитеља или попа упиташ што о истом газди Младену, сваки ће ти, одмахнувши руком, презриво одговорити:

- А, газда Младен! Кач пара едер газда Младен (колико пара вриједи тај газда Младен)!?

Колико се већ сад зна, газда Младен је већ поодавно прошао кроз Качаник из негдашњег царствујушчег града Призрена и једне ведре ноћи, кад је мјесец стајао повисоко изнад натмуреног Љуботена, тихо и лагано ушао је он у опет некадашњи царствујушчи град Скопље, ту се настанио и отворио каваницу, коју је, у патриотском заносу, крстио Хотел Призрен. Сви наши учитељи и попови, који су данас постали много заборавни према газди Младену, налазили су у овој каваници у оне прве страшне дане, кад се српско име није смјело ни споменути на обалама Вардара, човјека који их је братски примао и заклањао од невидовне биједе.

Газда Младен је старински Србин, човјек у чијим жилама тече можда истанчала крв бораца Честитог Кнеза или љутих оклопника што у одсудном тренутку минуше за Голеш планину. Ко би то знао? Висок је то, подебео и пун бато, лијепа, чиста и отворена лица, крупних црних очију и кратких, просиједих бркова, и да је мало-мало окретнији и спутнији, чисто би се могло посумњати да је то пошљедњи изданак какве властелинске породице. Тако је то личит и главит човјек! Нема сумње, да је у маленој Црној Гори био би војвода и "шједио би у шенат", а да га је први пут огријало босанско сунце, дивовски би он загазио у "народну" борбу, тако је то ватра човјек од вјере и светог православља! Овдје је, сиромах, осуђен да се вјечито бори са огромном вересијом, далеко чувеном скопљанском прашином, и са језичавим учитељима и црним поповима, који ће га, јадника, прије времена у гроб отјерати.

Док се спомене његово име у његовој рођеној кавани, све то као бијесно гракне у један глас:

- А, газда Младен! Кач пара едер газда Младен!?

Тако се, ето, поштује и уважава на обалама Вардара човјек који има једно велико историјско срце, који љуто цвили, проклињући и дан и ноћ, у свом призренском жаргону, Чарнојевића и Шакабенту што му опустише његову лијепу и тужну отаџбину:

- Море, лажев тија историје и учевњаци што пишев да је отишаја цвет од народ из Стару Србију. Цвет од голем љубав за земљу си остаја је, а олош отишаја, мен' ме питај! Виде ли, мушко море, како жално пада цвет од некој дрво, па под тој исто дрво остаје, ту мре и труне. Неје ли истина што ви викам? - обраћа се гостима, и увијек му тад глас некако болно задрхти и крупне очи заводне.

- Море, истина је, газда Младене! Остави то већ једном - бране се гости.

- А истина је, чини ми се, и то газда Младене, - дочекује га Дамњан Прљинац, који му својом извјештаченом пакошћу из дана у дан гризе кости и једе душу. - А истина је и то да сам ја, има већ по сата поручио каву, па нит каве ни од каве гласа!...

- А да тој олош - наставља још живље газда Младен. - А да тој олош и тија црне камилавке не одведоше народ, ћасмо да биднемо силна вера и отуд и овуд Качаник, а онако Господ да провиди сас нас и наше племе . ..

Са свију страна, из свих ћошкова и иза свију столова наједанпут, изненада, осуше се као ђоја грдња и оштри повици на газду Младена, и укрсти се ватрена и силна паљба небираних ријечи и узвика:

- Ћути, не срамоти се пред Европом, Господ те сочетф, јаратисф и создф.

- За тебе ли је да контролишеш историју и да побијаш већ једном утврђена и провјерена историјска факта?!

- Ти зар да иза тог свог прљавог келнераја угониш у лаж и вријеђаш једног Стојана Новаковића, једног Љубу Ковачевића и Љубу Јовановића, једног... једног Илариона Руварца и многе друге научењаке српског народа?! Постиди се, болан, тог српског имена што га носиш!

- Безобразлук један!

- Море, није безобразлук, него је то стидно и жалосно.

- Штавише, браћо! - продера се један грлат учитељ из Кумановске казе. - Штавише, браћо, ја сам тврда увјерења да је мишљење газда Младена о вом историјском догађају врло опасно по нашу општу ствар у овим крајевима.

Газда Младен се на ове ријечи мало збуни и једва промрмља кроз зубе:

- Рекнаја ли сам нешто лошо?

- Газда Младен! Кач пара едер газда Младен?! - заори се опет као из једног грла кроз кавану.

- Ништа лошо несам рекнаја - правда се, сједа за сто с гостима, те се често заборавља, па тражи пића као гост, као да није у својој кавани.

Чудновата је његова кавана. У њој можете наћи, за чудо дивно, у свако доба године, па готово и сваког дана, бар у малом, уједињено српство. Ту ти је брат Шумадинац, поносит, ведар и весео. Само кад се приближе избори у ужој отаџбини, постаје зловољан и јадикује што није тамо да употреби своје грађанско право и да да глас за кога било - макар за црног Циганина. Ту ти је Старосрбијанац између Херцеговца и Босанца, који је вјечито суморан и замишљен - једини, ваљада, огранак нашег растрганог племена који с дубоким болом оставља рођену груду. Види се Босанац и Херцеговац, туже се нешто један другом и помало оговарају земљу, која чак и у падежима тјера економију. Одмах према њима сједи мучљиви Маћедонац и непрестано нешто у себи рачуна и есапи, а до њег се пустио углађени брат Војвођанин и, готово, још углађенији Далматинац са талијанском префињеношћу, те живо а једнодушно осуђћују варварство и источњачку укоченост и неуљудност, али се ипак, онако несвјесно, клањају чаршији на обје стране, живе лијепо и угодно, без икаквих трзаваца. - А да-ну, чоче, жанаго, ту смо и ми: браћа Црногорци! Овђен оџаковићи и кољеновићи, а у Црну Гору жнамо што смо!

Цијело ово мало српство једино је и сложно у безочним и мучним нападима на газду Младена, и то увијек и на сваком мјесту.

Газда Младен, види се то, пати и трпи, и за сваког се брине као за своју рођену крв. Чим га видите да трчи по чаршији, забринут и невесео, поуздано знајте да је неко од наших људи у апсу или да се неком нашем човјеку о глави ради. Незахвално српство не види то, али види бог и добри људи.

То му српство износи што се ни у сну не може уснити: тако, да по трипут записује вересију, да страсно погледа некакве европејске пјевачице, да се често свраћа тим пјевачицама - тобож милује много пјесму. Што се тиче трипут вересије писување, то је пријесна и неслана лаж! Али је истина да погледа пјевачице, то не може нико порећи, па ни сам газда Младен не пориче то, али треба знати разлог зашто их он погледа, а не бацати се блатом на његову супружанску чистоту и вјерност.

Газда Младен је, као што је то већ једном речено, старински човјек и Србин, који не воли европску пјесму, а још мање свирку. Једино у чем ужива и чему се свом снагом предаје, то је некакво дубоко сањалачко премишљање о мутној судбини растрганог народа нашег, које га увијек доводи до грозничног расположења, из ког се трза са дрхтавим уздахом:

- Ех, Чарнојевић и Шакабента, Господ ви судија!... Сас Талијане, сас Талијане! Сас Талијане треба да идемо ако искамо од нашу политику што да бидне. Такој мени ми мој памет казува.

Талијани су његов идеал. У искреном пријатељству с њима тражи он ријешење балканског питања. Можда је и на кривом путу, али је његова љубав према том народу искрена и силна.

Код њега се не може преноћити без нуфуза или какве друге путне исправе. Умудре ли те свеци па рекнеш:

- По-јунаци и по-добри пријатељи наши од Талијана има ли га на овај свет!

- Улегај, мушко! Не ти треба ни нуфуз, ни тескера, ни пасош... Ће ти бидне код мен' посигурно од Куршумли-хан.

Такав је наш газда Младен, наша општа симпатија. Сви га грдимо и сви га опет искрено волимо и поштујемо, јер је то ријетка биљка коју обасјава ово ледено и рачунџијско сунце.

Скопље, првих дана септембра

---

Беледије

Текст је објављен такође у листу Дан, II/1906, бр. 16. Писан је поводом штрајкачких демонстрација пред градском вијећницом у Сарајеву. Због њега је био тужен од стране градоначелника суду и осуђен на 14 дана затвора или 70 круна глобе.

___

Пошљедњи крвави догађаји, који су се одиграли на сарајевским улицама, побудили су нас да коју ријеч проговоримо о такозваним беледијама или градским опћинама.

Ко је и са мало пажње пратио рад ових јавних установа, могао се потпуно увјерити да од њих нема бједније, мизерније и илузорније установе у овој нашој земљи, иако су нам и остале установе мимо сав паметни и поштени свијет. Свак је већ могао стећи дубоко увјерење да су оне са својим досадашњим радом сасвим непотребне и излишне; штавише, увјерени смо и у том се не може нико разувјерити да су оне, овакве какве су, врло штетне по добро земље и народа нашег. Истакнућемо само неколико општих момената: прво, они троше силан новац народни на сјајне хонорације и разне плаће и плаћице, без чега би могло бити; друго, развијају свој кобни и штетни рад и доносе, готово увијек једногласно, таке закључке, којима се наносе грдне штете домаћем елементу; треће, оне својим непатриотским радом и услугама убијају морално здравље и деморализирају јавно мишљење и народ, који почиње већ напошљетку губити вјеру и у самог себе.

Истина, и ове наше беледије сортиране су и имају спољни карактер као сличне установе по другим културним државама. Ту ти је градоначелник, подначелник, вијећници; држе се сједнице, тајне и јавне, како кад затреба; говори се и расправља о разним предметима итд. Човјеку, који није верзиран у унутарњем раду ових установа, кад ово прочита, учиниће се да је ово врло добро, модерно и корисно по земљу и народ. Ми, који овдје живимо, ми то осјећамо непосредније, интимније и видимо да сав овај лажни парламентаризам има сасвим другу тенденцију.

Да узмемо само неколико момената из рада нама најближе сарајевске беледије која, како се изрази једном приликом један заступник кад је био говор о давању припомоћи Туристичком клубу, даје тон свима беледијама у земљи.

Догодила се несрећа у куријерским рудницима у Француској. У сједници устаје једна сумлатаста фигура и спољашношћу својом потпуно слична каквој османлијској кајмакамчини, која помало брбља француски и која ће и свог драгог султана за добар бакшиш издати, и предлаже, послије неколико напамет научних отрцаних фраза, да се биједном француском народу притече у помоћ и да се за пострадале вотира извјесна сума. Сједница прима. Зар ово није јединствено блесасто измотавање?! - Прије овог на неколико мјесеци пострадали су због страховите поплаве читави крајеви наше земље, и нико се тада не нађе да учини какав спасоносан предлог и помогне уистину притиштеном и упропашћеном народу нашем. Зар то није и за најжешћу осуду и за најдубље презрење?!

Туристички клуб тражи припомоћ и беледија му одређује 500 круна, иако и овдје и у земљи има много пречих, потребнијих и хуманијих установа, за које беледија неће ни да чује кад јој се обрате с молбом за помоћ. Добар је знак за будућност да се овом приликом нашло људи, који су гласали против ове неумјесне молбе, бранећи врло разложно своје гледиште, али, на жалост, није ништа помогло. Нарочито се ствар окренула у корист молбе Туристичког клуба кад је један заступник устао и рекао да је био потпуно необразован и дозлабога неотесан док није ступио у Туристички клуб! Рече и остаде жив!

Да не набрајамо више разних донкихотских подвига и виспрених предлога и енунцијација појединих заступника на сједницама сарајевске беледије, него да се само са неколико ријечи сјетимо пошљедњих крвавих догађаја. Беледија се тада показала права беледија, те иако је сазвана изванредна сједница, на њој није ништа предузето да се раздражени духови умире, да се праведни раднички захтјеви узму у претрес и да им се по могућности изиђе у сусрет. Сједница је сазвана, проглашена из кукавичких и мамелучких разлога за тајну, и кад је један једини заступник, Ристо Хаџи-Дамјановић, по својој добро и правилно схваћеној дужности апеловао и на дужност и патриотизам и осталих "градских отаца" да се заложе за праведну ствар потиштених радника и других грађана, и да се спријечи евентуално даље проливање крви - онда му је са извјесним гњевом и дубоким жаљењем пребачено да и у градском вијећу има људи који симпатишу са "бунџијама", на што је Хаџи-Дамјановић оштро протестовао и удаљио се са сједнице.

Даље је на тој истој сједници, како новине јављају, ријешено да је виспрена беледија благоизвољела констатовати, да је она ненадлежан форум за така питања, али би постала надлежна, кад би је радници замолили за своју ствар. Чудне логике, сунце је небеско спржило! Белендију молити! Е јест, госпоја за молитву и мољење!

Ми сви знамо да је власт ових кобних и штетних беледија ограничена исувише, али смо се, на жалост грдну, увјерили и да је патриотизам градских заступника и њихова лична вриједност сведена на нулу. Пуста жеља за сјајним хонорацијама и масним лиферацијама помрчала је памет и савјест и потиснула дужност и патриотизам. Интереси лични стављени су пред интересе опште.

---

Наша ријеч

То је уводни програмски чланак у првом броју новопокренуте бањалучке Отаџбине, I/1907. године.

___

Извршујући закључак народног збора од 5. октобра 1906. године, на коме су учествовали представници готово половине становништва вјере православне у нашој земљи - представници Бос. Крајине, покрећемо Отаџбину, први народни независни орган у овом крају.

Стојећи чврсто и непоколебљиво уз основну мисао Сарајевске резолуције од 11. маја, у чијем смо стварању и ми учествовали, наш ће се рад кретати у оном правцу који је резолуција у главним цртама одредила.

Иако је обичај да сваки лист на почетку свога излажења означи потање какво ће становиште заузимати према разним питањима која засијецају у политички, економски и друштвени живот народни, ми се за сада не можемо упуштати у детаљније разлагање програма кога ћемо се држати у своме раду. Не можемо се у то упуштати стога што смо, идентификујући се са Сарајевском резолуцијом, одлучили да сачекамо даљи рад на народној политичкој и привредној организацији, која ће, свакако, морати да створи и свој програм рада.

Ипак, да не бисмо пријатеље овога нашег предузећа - покретања листа Отаџбине - оставили у неизвјесности или чак можда у сумњи о правцу нашег рада, држимо да нам је дужност донекле нагласити у којима ће се границама кретати наш рад. И то је, додуше, неки програм, ако и није детаљан, али знајући да исте невоље које тиште наш народ у Босни и Херцеговини требају једног истог лијека, држимо да тај будући програм народне организације још сада можемо назрети у главним контурама, те износећи пред пријатеље програм свога рада и писања, увјерени смо да нећемо ни у ком важнијем питању прећи граница које ће доцније одредити сав наш народ, политички организован.

На првом мјесту истичемо да ћемо се свом силом заложити да престане овај данашњи апсолутистичко-полицајни систем туторисања, који нам кроји све без нашег знања и питања, а преко наше воље. Борећи се против овога система, износићемо на видјело све његове мане и све неправде што их трпи наш народ под оваквом управом. Радићемо да народу извојујемо потпуну автономију са репрезентативним системом и одговорном владом, која ће и хтјети и морати да води рачуна о народним жељама и потребама, на што се досадања управа никада није обазирала.

Да такву управу добијемо и очувамо, тражићемо све оне политичке и грађанске слободе без којих се не да ни замислити уставни народни живот. Те слободе, које нам је досадања управа ускратила, јер се бојала израза народног незадовољства, јесу слобода лична, слобода збора и договора, слобода штампе, слобода удруживања и тако даље.

У економским питањима држаћемо се увијек увјерења да је ово наша земља и да све њезино богатство у првом реду припада нама, синовима ове земље. Стога ћемо устајати увијек против сваке експлоатације наше земље на нашу штету. Једно од најважнијих питања ове врсте без сумње је аграрно питање. Оно је до сада увијек давало повода размирицама између ага и кметова, а то треба једном да престане. Наше је увјерење да га треба ријешити онако како неће претрпити штете ни кмет ни ага.

Напредак широких народних слојева нарочито нам лежи на срцу, јер напредак тих слојева напредак је наше земље. Стога ћемо уложити све силе своје у посао који иде за тим да се маси народној олакшају и ублаже данашње љуте социјалне биједе у свима гранама народног живота.

Запуштеном и запарложеном пољу народне просвјете, том биједном пасторчету данашње управе, обратићемо онаку пажњу какву због своје важности и заслужује. Износећи потребе и мане нашег народног просвјећивања, критиковаћемо оштро хотимични немар данашње управе у овој ствари.

Изјављујући да је православна црквено-просвјетна Уредба непотпуна и да не одговара никако интересима народним, живо ћемо потпомагати рад на њеној ревизији. Осим тога, ми смо увјерења да би требало и другим конфесијама дати потпуну самоуправу у вјерским стварима. То би се тек онда могло стварно постићи кад би се црква одвојила од државе. Уопштс, што се тиче вјерских ствари, у том ћемо бити најлибералнији и енергично ћемо тражити да се ничији религиозни и народносни осјећаји не вријеђају.

Исповједајући своје дубоко увјерење да су Босна и Херцеговина, по свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо никоме наметати српско име. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао. Али ћемо од свих домаћих елемената енергично и отворено тражити да се залажу за ову нашу заједничку Отаџбину и да за њено добро и срећу жртвују све оно што се може с правом захтјевати од поштених и честитих грађана једне земље.

Нарочито овдје наглашујемо да ћемо чувати слогу и поштен споразум с браћом Муслиманима, јер нас тару многе заједничке муке и невоље.

Тражећи ослонца и пријатељства и преко граница Босне и Херцеговине, пратићемо живо све појаве у животу наше браће Срба у другим земљама, исто тако и других наших сродника на Словенском југу, и вазда ћемо проповједати и снажно истицати идеју Југословенске заједнице.

Почињући свој рад, ми знамо и осјећамо да улазимо у борбу, у љуту и тешку борбу. Душа нам дркће и стрепи, жељна да истроши и сагори сву снагу своју за добро и срећу земље наше и народа нашег.

Пуштајући у свијет први број Отаџбине на овај велики и свијетли дан, дан големих личних жртава и жарке љубави према Отаџбини и Слободи, заричемо се да ћемо одважно и искрено радити да од ове наше биједне земље створимо себи праву и истинску Отаџбину.

---

Кечетове историјске успомене

Осврт је објављен у сарајевској Српској ријечи, V/1909, бр. 98-100. Према опажањима Т. Крушевца, у Кочићевом чланку остале су неразјашњене неке Кечетове нејасности везане за поједине политичке догађаје (рад аграрне комисије под Џевдет-ефендијом, дјелатност Стојана Продановића и др.) Видјети биљешку у Кочићевим Сабраним дјелима, 1967, књ. II, стр. 364.

Босанско-херцеговачки Институт за испитивање Балканског полуострва у Сарајеву штампао је на њемачком језику*, као и остале досадашње своје публикације, ниже наведену књигу. То је први дио "Историјских успомена" познатог личног љекара Екрем Омер-паше и доцнијег чиновника и секретара босанских везира, дра Јосифа Кечета (+ 1898). Други је дио изишао раније као друга свеска поменутог Института под насловом "Аus Воsniens letzter Turkenzeit Издавач г. др Грасл наводи у предговору зашто је овај дио штампан прије, и нама се чини да су његови разлози на мјесту, нарочито кад се има на уму оскудица архивалних и других писаних докумената из овог времена наше прошлости.

Историјске успомене Кечетове без сумње су доста добар материјал за испитивање блиске прошлости босанске, од 1860. године па до окупације. Др Кечет није био пасиван и незаинтересован посматралац прилика и догађаја, него је као повјерљива личност појединих везира и виши чиновник турски својом агилношћу, спремношћу и угледом утицао на догађаје, на њихово развијање, а често их је пута, тако рећи, и сам стварао, давајући им боју и правац како је он желио.

За процјену историјске вриједности његових успомена, ваља имати двоје у виду, прво, да је он био хришћанин, европски образован и васпитан човјек, и друго, да је био турски чиновник. Јасна је тежња његова, да се у својим мемоарима представи потомству: и као свјестан и исправан царско-отомански чиновник и као европски човјек, добар хришћанин, који хришћанима жели свако добро. Да се ово двоје у ондашње бурно вријеме није могло сложити, о том не може бити сумње. Тако је мислило и савремено јавно мнијење, које је дра Кечета врло жучно нападало. У својим биљешкама спомиње он те нападаје и жали се. Кад је већ о томе говор, напомињемо онако узгред, да би врло интересно било испоредити нека мјеста из његових биљежака, на прилику о осуди, прогонству и помиловању Серафима Перовића, са биљешкама о истом догађају једног другог сувременог хроничара, фра Грге Мартића. Обадва су активно учествовала у овом догађају. Др Кечет је извршио преметачину у манастиру Житомишљићу и конфисковао писмене документе, који су Серафима теретили, а фра Грга је био у меџлису, који је водио истрагу и осудио Серафима и другове, тумачећи са ријетком ревношћу Турцима шта које мјесто и израз у појединим документима значи. И сад, што је врло карактеристично, др Кечет тврди да је он израдио помиловање за Серафима и другове, а то исто тврди фра Грга за се. (Види Запамћења, стр. 52-53 и Кечет-Грасл, Оsman Рascha, стр. 47-49). Коме да вјерујемо?

Кечетове историјске биљешке, иако им се не може порећи извјесна вриједност за испитивање блиске прошлости босанске, имају ипак јаких мана и недостатака. Често је неки моменат од мање општег значаја јаче наглашен и више му је пажње поклоњено него, рецимо, једној другој, много важнијој историјској чињеници, коју је требало детаљније и пуније освијетлити. Даље, има у његовим мемоарима сувопарне развучености, мјестимично непотребне опширности, а мјестимично и нејасности. Напошљетку, он је, колико смо могли на први поглед запазити, непоуздан и у исправном навођењу имена појединих лица. Тако он погрешно зове Гавру Вучковића Гавро Вукчевић. Он је искривио име и презиме и једном другом Гаври: Гаврилу Веселицком Божидаревићу. Квари му име и презиме, и зове га Божидар Wesselewssay (Кечет-Грасл, Оsman Раscha, стр. 87). Обадва су ова јавна радника у своје вријеме била врло позната, а госп. Веселицки и данас. (Види његову Споменицу као пуномоћника босанско-херцеговачких устаника, поднијету берлиском конгресу 30. јуна 1878, која је исте године изашла у Бечу на њемачком језику под насловом: "Bosnisch-herzegovinische Frage" von Gabriel! v. Wesselicky-Bozidarevic).

Овом приликом учинићемо још неколико напомена о доцније штампаној, првој свесци успомена дра Кечета, у којој се говори о времену од 1860-1874. године, остављајући да други пут проговоримо коју ријеч и о другој свесци, "Аus Bosniens letzeter Turkenzeit".

Према времену појединих валија овај је дио успомена подијељен на четири одсјека.

Необично је важан за Босну и Херцеговину везир Шeриф Осман-паша, вулго Топал-паша (1860-1869). Овај бистри и умни Османлија управљао је Босном готово пуних девет година, и хвалио се да је он први валија послије чувеног Гази Хусрев-бега који се толико одржао на везирској столици. Именован за валију послије херцеговачког устанка под Луком Вукаловићем и рата са Црном Гором, посветио је Топал-паша, под којим га се именом и данас народ сјећа, сву своју пажњу унутарњем раду и реформама у свом вилајету. Примирио је босански беговат. Тај му је посао увелико био олакшан радом његових претходника, немилосрдног Тахир-паше (1846- 1850) и Сердар Екрем Омер-паше (1850-1852). Да би сасвим сломио непокорни беговат, да би му у народу убио сваки утицај и углед, потрпао је лукави Топал-паша све угледне бегове у државну службу, а у исто вријеме живо је радио да се подигне грађански и еснафски ред. Нарочиту је пажњу обраћао казанџијама и ножарима.

Од велике је важности његов рад на просвјетном пољу и на пољу опште народне образованости. За његове управе основна је кираетхана у Сарајеву, а у Бањој Луци отворио је неуморни и саслужни Васо Пелагић српску читаоницу, која се може рачунати међу најстарије у српству. Даље је подигнута у Сарајеву нарочита школа за образовање чиновника, која се звала мектеби хукук. Очита је тежња Топал-пашина била да по могућству што више босански муслимански елеменат стамболизује.

Осим многих основних школа имали су Срби у Топал-пашино доба нижу реалку у Сарајеву и богословију у Бањој Луци, која се још неколико година одржала послије прогонства Васе Пелагића. За његове управе отворена је и женска школа у Сарајеву, коју су осим муслиманских и православна дјеца похађала, и у којој је са успјехом радила позната учитељица Стака Хаџи-Дамјановић. Даље је Топал-паша отворио и вилајетску штампарију, у којој су штампане школске књиге, званични календар "Селнаме Босна" и листови "Босна" и "Сарајевски цвјетник", оба у турском и српском језику (само ћирилицом). Према овоме се види, да је овај умни турски државник у провађању својих рефорама на пољу просвјете и опште народне образованости јасно нагласио, да су Босна и Херцеговина по свом националном обиљежју несумњиво једино српске земље. То је важно нарочито кад се има на уму да Топал-паша није био никакав пријатељ Срба, него да је напротив пажљиво и суревњиво пратио сваки покрет у српском народу, и у Босни и ван њених граница.

И у аграрне односе између кмета и спахије тежио је Топал-паша да унесе мало више свјетлости и правичности и да их по могућности, ослањајући се на Сеферску наредбу од 1859. године, практично и стално уреди, а ако не то, а оно да бар унеколико ублажи непрекидна трвења и несугласице, од којих је земља силно патила. Од 1863. године, пише др Кечет, да је једна комисија, под предсједањем царског повјереника Џевдет ефендије, радила на уређењу тих односа. Рад ове комисије није био, држимо, без икакве важности, да се колико-толико ублажи тежина и несношљивост стално замршених аграрних одношаја. Др Кечет општом фразом спомиње ту комисију, не наводећи ништа поближе о њеном раду.

Ко су и какви су били чланови те комисије; да ли је то била каква званична анкета од стране власти или је то била каква скупштина кметовских и спахијских повјереника, која је била сазвана иницијативом царско-отоманских власти, или је то, напошљетку, била као нека информативна анкета да се чује шта народ мисли и жели, па да власт на основу саслушаних жеља и изјава одреди своје гледиште у том питању и да му да израза у извјесном законском облику? Ни на једно од ових питања не дају нам одговор биљешке Кечетове. Он само вели да је царски ферман од 12. сефера 1274. (2 октобра 1857), који је - да буквално преведемо - произишао из радова ове комисије (Der aus den Arbeiten dieser Kommission hervorgegangene grossherliche Ferman von 12. Sefer 1274 - 2. Оktober 1857), одговарао и традиционалном друштвеном уређењу и стварним потребама земље, а пружао је и законску заштиту кметовима хришћанима против спахијских угњетавања. Ово нам се мјесто чини унеколико нејасно. У први мах могло би се помислити - што је код нас случај и био - да је на основу радова поменуте комисије издана Сеферска наредба, а то не може бити, јер је тај ферман - по Кечетовим биљешкама - издан 1857, а комисија је почела рад 1863. године. Др Кечет је друго мислио, иако то није јасно написао, бар се нама тако чини. Он је поуздано мислио рећи, да је комисија учинила извјесне измјене и допуне у Сеферској наредби, и да је тако измијењена и допуњена Сеферска наредба олакшала кметовима њихов тешки положај према спахијама. Осим тога додајемо да ми знамо само за једну Сеферску наредбу, и то од 14. сефера 1267. (12. септембра 1859), која је и данас у кријепости.

Да ли је др Кечет погријешио у датуму, или заиста постоји и Сеферска наредба од 12. сефера 1274 (2. октобра 1857), не знамо, али знамо да је у Сарајеву 1863. године била једна комисија, анкета, или, рецимо, скупштина. Знамо то из једног писаног документа, из кога се може још и то видјети да су на њој учествовали и "посланици" појединих санџака. То је "Потврђвње", које су пуномоћници нахија: бихаћке, крупске, цазинске, мајданске, кулен-вакуфске, кључке, новске, приједорске, козарачке и дубичке санџака бихаћког издали свом "уговореном посланику Стојану Продановићу" у Бихаћу 24. марта 1863. (бањалучка "Отаџбина" бр. 6. од 20. јула 1907). Из овог "Потврђења" не види се какав ће рад бити на тој скупштини, нити се пак види каква су упутства дата "уговореном посланику", него се само констатује да је Стојан Продановић "уговорени посланик" поменутих нахија и да ће му свака нахија платити "по гроша стотину за његов труд и трошак од 27. марта до 27. априла". "Друго ништа него збогом!" - како се свечано завршује ова занимљива народна пуномоћ.

Нема сумње да се је у поменутој комисији или скупштини расправљало о Сеферској наредби, и ми држимо, да се вијећало о практичном провађању тог царског фермана, чему су се, на сву прилику по старој навици, противиле босанске спахије и тражиле, као и увијек, да остане све по старом. Зато је, ваљда, поред увођења низама, и ради ове ствари потегло нарочити "царски посланик и испитатељ", како га зове занимљиви Гавро Вучковић у својој "Ријечи Крајишничкој", Џевдет ефендија, из Цариграда да испита узроке силних народних жалби, којима је издашно обасипана Блистателна Порта.

Осим аграрног питања, радио је Топал-паша и на санирању земаљских финансија. За његова вакта уведене су и уставне реформе (идаре-меџлис и меџлиси-кебир), али без икакве стварне вриједности. Није без интереса знати, да се он, поред подизања јавних грађевина и комуникација, бавио врло озбиљно и о паушалацији десетине.

Уопће, одјељак Кечетових биљежака о Шериф Осман-паши врло је занимљив, поучан и писан са отвореном симпатијом за старог Топал-пашу. Сви домаћи, сувремени хроничари, и др Кечет, и Гавро Вучковић, и фра Грга Мартић, хвале Топал-пашу као мудра и умна државника и политичара.

Остали дио Кечетових биљежака од мањег је општег интереса. Валија босански, који је дошао након Топал-паше, Сафвет-паша (1869. до 1871), био је човјек скучен, слаб и до крајности подмитљив. За његова вакта побунили су се босански Муслимани против низама, који је уведен још за Топал-паше (1865). Осим тога, према плану др Кечета, поново су Турци заузели Крушевицу и Суторину, које су од 1862. остале без господара, не признавајући ничије власти. Биљешке о том лукавом и невитешком заузећу писане су исувише опширно и са извјесном мјером самохвалисања. У Сафвет-пашино вријеме пада и прогонство Серафима Перовића и другова у Фесан. Др Кечет одмах иза тога додаје, како је Сафвет-паша добио вијест из Сарајева да је и Гавро - како он погрешно зове - Вукчевић ухватио маглу (das Weite gesucht), оставивши иза себе врло важне писмене документе. Одакле је Гавро побјегао, да ли из Сарајева или из ког другог мјеста Европе, Азије или Африке, др Кечет не каже ништа одређено. Фра Грга Мартић у том је потпунији и јаснији (Запамћења, стр. 45-46), а да ли је и поузданији, нећемо овај пут расправљати. О Гаври Вучковићу, овом необично занимљивом Крајишнику, како се он свм са неким поносом називао и потписивао, о овом човјеку темперамента, борбе и ријетких подобности у оно вријеме, који је за добро и напредак народа свога ломио копље и са Турцима, и са Грцима, и са Србима, својим политичким противницима, ми мислимо у доцнијем једном чланку нешто више рећи, па ћемо том приликом и у горње питање унијети мало више јасности и одређености.

Др Кечет спомиње, даље, под Сафвет-пашом и рад многобројних пољских шпијуна и интриганата против Србије и, уопште, против српског народа, између којих као главног биљежи некаквог Арнолда. Сви су они неспретно и сметено плели интриге против народа, и то без успјеха, али су, како изгледа, са успјехом обмањивали и гулили Блистателну Порту. Са Сафвет-пашом, биљежи др Кечет, да је нестало и тих шпијуна из Босне!

Иза Сафвет-паше почињу се валије необично брзо мијењати: година и валија. По земљи се осјећа узнемиреност, и јављају се предзнаци, који ће бити од пресудног значаја за потоњу судбину Босне и Херцеговине. Све је те моменте као такве схватио и укратко обиљежио др Кечет, видећи, како вели, у њима скору катастрофу.

Бања Лука, 20. априла 1909.

---

Љуб. Ковачевић, Срби у Хрватској и Велеиздајничка парница 1909.

Предавање у корист оптужених породица, држано 12. јула 1909. у Грађанској касини. (Штампање потпомогнуто из књижевног фонда Илије М. Коларца у Београду. Нова штампарија "Давидовић". Цена 1 дин.).

__

Срби у Хрватској и велеиздајничка парница. Осврт на штампано предавање Љубомира Ковачевића објављен је у Босанској вили, XXIV, бр. 19-20.

__

Монструозна политичка парница у Загребу против оптужених Срба с тобожње "велеиздаје" узбунила је савјест и јавно мишљење цијелог културног свијета, а српски народ бацила у јетку и дрхтаву огорченост, која је велика и општа у свим крајевима гдје Срби живе. Поред многобројних свечаних протеста представника и културних и хуманитарних установа европских и појединих капацитета свјетског гласа, поред многих брошира на разним језицима и новинарских чланака и разматрања којима броја нема, јавиле су се у нас и двије научне студије са темељном и озбиљном садржином, које су на основу документоване историјске истине сатрле у прах и пепео јединствено безобзирну оптужбу државног тужиоца Акуртија.

Прва је студија штампана као јавно предавање које је учени српски историчар и академик госп. Љуб. Ковачевић држао у корист оптуженичких породица, и којој мало више стависмо натпис, а друга је опсежна књига госп. Радослава Грујића "Апологија српског народа у Хрватској и Славонији".

Рад госп. Ковачевића замишљен је и изведен као предавање за ширу публику, али он ипак носи све знакове једног озбиљног, научног и објективног посла, што није могло друкчије ни бити, кад знамо ко је и шта је госп. Ковачевић за ову врсту науке. Он је, позивајући се на поуздане историјске изворе, који су са многим корисним објашњењима и напоменама наведени ситним слогом на крају књиге, доказао све оно што је требало доказати и потпуно обескријепио све дјетињасто-лажне наводе државног тужиоца, који немају никакве везе ни с каквом науком - ако се у науку не рачуна једна бесавјесна и скандалозна политика - а најмање са историјском науком.

Упуштати се у појединости овог одличног предавања, држимо да је непотребно и сувишно.

Исправићемо само једну погрешку, која није потекла од госп. Ковачевића него од г. Ст. Новаковића или, боље рећи, од Хаџи-Калфе, турског географа из XVII вијека, или да још правичнији будемо: пола од Хаџи-Калфе, а пола од госп. Новаковића. Ствар није од богзна какве битне вриједности, али ипак заслужује да се исправи како се не би понављала, јер смо је нашли и у књизи госп. Р. Грујића. Ово се тиче тачке 4. на 28. стр., која гласи: "То потврђује и турски географ Хаџи-Калфа, који, у половини XVII века, назива Србима становнике Петровца у Босанској Крајини". У преводу г. Новаковића то мјесто у Хаџи-Калфе преведено је овако: "Подерафтиџа на источном крају Црне Горе, један од предјела који припада Гјолхисару (Језеру), 27 дана од Цариграда. У њему станују Срби". (В. Споменик XVIII, стр. 80). Из овог приближно тачно означеног географског положаја види се одмах да то није град Петровац, а и по самој исквареној ријечи, Подерафтиџа, излази да је Ћатиб-Челебија имао на уму предјео (и он каже "један од предјела") Подрашницу, која заиста лежи од планине Црне Горе на исток (више нешто на сјевероисток), у којој се и данас једно село тако зове и у којој и данас живе само Срби и нико више. Уосталом, у разрјешавању тешке и замршене Хаџи-Калфине топографије има у гос. Новаковића, што се тиче барем Босне, још доста нетачности или, боље рећи, неуспјелих рјешавања турских ребуса, што ће можда згодном приликом исправити позванији и спремнији од мене. Ми смо овај пут само констатовали да је Подерафтиџа - Подрашница, а не град Бос. Петровац.

---

Аграрни односи у Румунији прије закона од 1864.

Аграрни односи у Румунији прије 1864. Текст је писан за први број бањалучког Развитка 1910. године. Као што се види из биљешке испод текста, приказ се односи на књигу која је само годину дана раније изишла у Лајпцигу на њемачком језику.

___

Кад ко болује од какве тешке ране, увијек га интересује да ли је још ко други имао исту или сличну рану; ако ју је имао, како се та рана појавила; како се у току времена развијала; какве је лијекове болесник употребљавао; да ли је рана од појединих лијекова зарастала и замлаћивала се или не; шта је узрок томе, ако није, и какви би се лијекови употребили да се рана трајно залијечи или барем да се болови ублаже. Многи болесници кажу да овако простосрдачно распитивање и интересовање није, често пута, пролазило без извјесне стварне користи.

Ово упоређење са ранама учинисмо поглавито стога да се лакше разумије што се ми, поред свог аграрног питања, интересујемо и социјалним приликама Румуније у вријеме ослобођења кметова, које је извршено једним државним ударом и законом од 24. августа 1864.

Румунија је била и остала до данас искључиво агрикултурна држава. Из више узрока индустрија јој се није могла развити, а предмети извоза и трговине поглавито су агрикултурни производи и стока. Ко познаје поближе друштвено уређење и труле економско-политичке прилике ове балканске државе, не може се довољно начудити како се о њој на Западу, нарочито у Аустрији и Њемачкој, има повољно мишљење и у свако доба лијепа ријеч. Не може се, велимо, начудити, али је то врло лако објаснити њеним политичким односима према Тројном или, да тачнији будемо, према Двојном савезу: Аустрији и Њемачкој. Тек каткад само избије на површину у јавном мишљењу ових западних држава по која горчија ријеч и оштрија напомена - наравно, у пријатељском тону - да се, рецимо, заштите Јевреји или да се уреди несносно аграрно питање "угледа ради који Румунија ужива као једина држава реда и једини елеменат мира на Балкану", као што је то, на прилику, било у новије вријеме, у прољеће 1907, кад су се појавили крвави аграрни немири.

Не упуштајући се у разматрање тих пошљедњих крвавих немира, које је изазвало замршено и несносно аграрно стање, ми ћемо овдје, по својим биљешкама и, поглавито, по једној румунској књизи на њемачком језику*, дати кратку слику аграрног односа - односа између кмета и спахије, како би се то у нас рекло - у вријеме ослобођења румунских сељака.

Без сумње један од најзнатнијих догађаја у историји румунског аграрног питања јесте поменути закон од 24. августа 1864, иако он није ни близу донио жељених успјеха којима су се надали румунски родољуби и искрени пријатељи румунског сељака.

Када је кнез Куза, без одобрења народног представништва - ако се та ријеч смије употребити за румунску комору -, огласио аграрни закон од 24. августа 1864, још тада признаваху подунавске покрајине, Влашка и Молдавска, врховну турску власт - познати султанов суверенитет. Обе покрајине бројиле су у то вријеме близу 4,000.000 готово искључиво сеоског становништва, које се дијелило на слободне и неслободне тежаке. Слободних тежака - у Молдавској названи Raseschi, а у Влашкој Moschneni - било је до 107.000 кућа. Раштркани и наријетко настањени по брдским крајевима, ови слободни сељаци бављаху се углавном сточарством, воћарством, произвођењем сира, ракије од шљива итд. Они су слободно располагали својом приватном својином.

Неслободни сељаци, робови - њих преко 400.000 кућа - подијељени бијаху према теглећој марви, воловима, у три реда. У први ред долазили су они сељаци који су имали четири вола и више, у други који су имали два вола, а у трећи ред бацани су сви они неслободни тежаци који нису имали ниједног вола. Сви су они стајали према спахији у положају који се оснивао на закупу. Спахија, означен у закону као "власник земље", могао је у свако доба, без икаквог питања сељака, продати цијело село, даље је могао сељака, "најамника на својој земљи", премјестити, и ово се често догађало у Влашкој. Његово кућиште могли су наслиједити синови му, ако би то спахија допустио. "3лочесте и непокорне" сељаке спахија је могао у свако вријеме, без икаквих формалности, дигнути с кућишта. Такође се сељак морао селити, кад спахија не би имао за њ земље. Након полугодишњег отказа и послије испуњења извјесних услова, као плаћање пореза, могао је и сељак ићи куд је хтио - тако је барем стајало записано у Органском правилнику од 1830. године. Пошто су погодбе за својевољно кретање сељака са земље врло тешке биле кад је то бојеру - румунском спахији - ишло у рачун, сељак је стварно био прикован за земљу, без самоопредјељења и личне слободе, роб у правом смислу ријечи.

У Влашкој се могао сељак користити шумом за своје домаће потребе, у Молдавској, напротив, морао се ради тога нарочито споразумјети са бојером. Са крчевина је узимана у Влашкој десета ока, а у Молдавској је морао тежак, према погодби, извјестан дан беглучити. Од вина је у Молдавској давана десета, а у Влашкој двадесета ока. Кад би сељак оставио земљу, крчевине, виногради, кућу с кућницом - све је то обично остајало спахији са извјесном оштетом или без оштете. Само је бојер имао право да држи млинове, и сељак му је морао давати десету оку од самљевеног жита. Продавање пића било је у Молдавској искључив монопол бојерски.

У старије законе била је унијета једна одредба, по којој се је спахија обвезивао да ће селу одступити до двије трећине земље. То је била само полицајна мјера на коју се, разумије се, бојери нису обазирали. Кућа с окућницом - милћ - била је ослобођена од сваког давања. У Влашкој је сељак тако мало имао земље на располагању, да је једва од ње могао живјети. За уживање ове земље сељак је морао, као накнаду или закупнину, у Молдавској 72 дана, а у Влашкој 56 дана у години радити на беглуку и давати од жита десетину, а од сијена петину. Ако спахији не би требало радних руку, могао је од сељака за то тражити новац или их је могао употребити за беглучење на ком другом свом имању. Ако би сељак, према погодби са спахијом или због оскудице у слободној земљи, добио мање земље него што је то законом одређено, ипак се бојер у Молдавској није одрицао једног дијела радних руку за беглучење. У Влашкој се је морао тог одрећи. Сваки ожењен човјек имао је права на извјестан дио земљишта, али само онда ако је било земље на располагању.

Беглучки посједи били су у Молдавској врло развијени и врло велики; обухватали су исто толико простора колико и сеоска земља и били су главни извор бојерских прихода. Овдје су, у првом реду, тражене радне руке, јер број сељака који су имали марве био је незнатан. Зато су бојери на својим имањима држали машине и теглећу марву. У брдским крајевима бојери су сву своју земљу раздијелили међу сељаке, који су им зато плаћали закупнину у новцу.

У Влашкој су ствари стајале друкчије. Беглуци су овдје били мањи и неразвијенији. У цијелој дунавској равници поред бојерских беглука налажаху се многобројна сеоска имања од 20 до 30 hа. Пошто је овдје "законско" снабдјење сељака са земљом од стране бојера било нарочито незнатно, бијаху принуђени сељаци да од спахије призакупе "сувишак" под извјесним погодбама. У брдима, гдје су беглуци често врло незнатни били, сељаци су давали један дио усјева који су догонили на агинско гувно, а осим тога нешто у раду. У дунавској равници бијаше хак мањи: десетина или осмина. Због малог хака тражиле су се велике услуге у раду и теглећој марви, као и обрађивање на комад. Често је спахија тражио да му сељак о свом круву читаву једну парцелу обради. Поврх свега тога сељак је морао спахијско жито свести на Дунав гдје лађе стају.

Кључ за објашњење овог свеопштег порабоћења румунског сељака, каже Јонеску, мора се тражити у историји, у утицају земљишта, у утицају економских и политичких чињеница, а мени се све чини, да треба још додати: и у природи саме расе. Ми можемо претпоставити какве хоћемо узроке, али ова сува и језива слика аграрних прилика румунских оставиће увијек у нама тежак, мучан утисак.

---

Гавро Вучковић

Портрет свога земљака Гавре Вучковића Крајишника објавио је Кочић такође у првом броју бањалучког Развитка 1910. године. Занимљиво је да се у тексту помиње и историјска цртица "Кнез Микаило спасава Ратково", које представља одломак из Кочићеве приповијетке "Змијање", објављен у истом броју Развитка. Крушевац мисли да није тачна година рођења Вучковићевог коју Кочић наводи (1830) и, на основу једног Вучковићевог писма каже да је он, вјероватније, рођен 1826. (Види биљешку у Сабраним дјелима, 1967, II, стр. 364).

Текст означен бројем II, представља биљешку која је у часопису дата одвојено од текста, али су их већ ранији приређивачи објединили, па и ми то тако преузимамо.

___

I

У историјској цртици Књаз Микаило спасава Ратково спомиње се Гавро Вучковић. Да би се боље схватило и разумјело интересовање кнеза Михаила и његовог "доглавника" за Гавру Вучковића, кратко ћемо казати ко је и шта је био Гавро Вучковић.

Гавро се родио у селу Дабру - котар санскомоски - 1830. године. Вративши се са "учевине" из Спљета, отворио је у Бос. Петровцу нешто трговине, бавећи се и даље више књигом него трговином; нарочито се занимао учењем страних језика. Говорио је: турски, арапски и грчки потпуно, добро талијански и прилично француски. У 28. години (1858) изабран је за посланика цијеле Босне и Херцеговине на "собранију" у Цариграду, које је сазвано ради претресања вјерских и просвјетних питања свију православних хришћана у Турској империји. На том "собранију", које позадуго није могло почети своје послове, умно је и жилаво заступао наш Гавро интересе босанско-херцеговачке православне цркве и народа. Није могао много успјети, јер је на "собранију" Грка исувише било, а он се љуто борио против злоупотреба грчких владика у Босни, њиховог недостојног гуљења народа, понижавања свештеника и намјерног занемаривања народне просвјете. Пошто се то "собраније" није могло позадуго састати због познатог оријенталног јавашлука, остао је Гавро неколико година у Цариграду, трошећи и задужујући се, јер представници босанских православних "обштестава" престаше му слати уговорену плату. Доцније је та Гаврина плата, да би се исплатио огромни дуг, разрезана на народ. То је добро позната гаврија. И данас се старији људи, нарочито свештеници, сјећају кад је купљена по народу гаврија, због које је многозаслужни Гавро Вучковић имао много непријатних часова.

Преселивши се из Петровца у Сарајево, постаде Гавро Вучковић сарајевски кочобаша. Како ли је при души било сарајевским газдама, чорбаџијама и "племићима" да их заступа и да им заповиједа наша "крајишничка бена".

Непрекидна клеветања и музевирске интриге учинише те Гавро паде у немилост код свог "честитог Осман-паше", како га он, у својој Ријечи Крајишничкој, зове. Прогнаше га у Акру у Малој Азији, одакле побјеже у Русију и послије дође у Србију, гдје је и умро мјесеца новембра 1876. године. Он је написао и двије брошуре: Ријеч Крајишничка и Робство у слободи или огледало правде у Босни.

Шездесетих година, поред мудрог и лукавог реформатора Осман-паше, вулго Топал-паше, био је Гавро Вучковић највиђенији и најпопуларнији јавни народни радник у оновременој Босни и Херцеговини. Гаврин сувременик, "честити Осман-паша", развио је жив и свестран рад, као ниједан везир прије њега ни послије њега на општем просвећивању и културном и економском снажењу свог вилајета: оснива се вилајетска штампарија; издају се новине на српском и турском језику; отварају се на све стране школе; граде се друмови и јавне зграде; чине се покушаји у реформовању административне и законодавне власти; и вјечно замршено аграрно питање занима мудрог Топал-пашу. Разуздани беговат, сломљен радом немилосрдног Тахир-паше и Личанина Омер-паше, био се готово сасвим примирио за Топал-пашина вакта. Зулуми се у мањој мјери јављају, друмови су мирнији, хајдучије нестаје... Најсјајније доба босанске историје под Турцима без сумње је вријеме везировања старог Топал-паше и јавног дјеловања Гавре Вучковића Крајишника. Гавро Вучковић, талентован, за своје вријеме у довољној мјери образован и спреман, увијек вољан да помогне гдје је требало помоћи, учинио је велике користи свом народу. Био је фин, углађен, трезвене и окретне природе, жива темперамента и борбена духа, и са великом лакоћом знао је искористити сваку политичку ситуацију и сваку, иоле повољнију, прилику да користи својој земљи.

Поред великог смисла за стваран и смишљен рад, имао је Гавро Вучковић Крајишник и нечег специјално крајишничког у себи, нечег делијског, јуначког, поетског. Јахао је ата под богатим и сјајним такумом - да га бољег у оно вријеме није јахао ни Турчин ни Србин у бутум Босни и Херцеговини. Због тог његовог крајишничког салтанета и ганилука жучно су га нападали политички противници у оновременим загребачким "Народним новинама" и новосадском "Напретку". Он им одговара: "У здрављу честитог г. Осман-паше добро знам да сабљу пашем, добра ата јашем, а ђогата у поводу водам; коме је драго нек му срце цвати, коме је мрско нек преда се гледи... А за мој златни сат са ланцем, лагиране кундуре, свилену огрлицу, и за другу лијепу обуку, као бијеле панталоне, рукавице - то, мој драги, људесници као што је Гавро, треба..."

Да ли је што Гавро учинио и за одбрану Раткова, још ништа позитивно не знамо. Само знамо да се у Раткову одржава казивање народно како су "свијетли књаз Микаило" и Гавро Вучковић спасли Ратково. - Један наш млађи писац бави се поодавно студирањем рада и живота ове наше крупне и занимљиве личности политичке, па ћемо бити, надамо се, и о том обавијештени колико је тачно ово народно казивање.

II

Један необјављен рукопис Гавре Вучковића Крајишника. У првом броју Развитка донијели смо једну подужу биљешку о Гаври Вучковићу Крајишнику, "представнику народа босанског". У биљешци је споменуто да је Гавро написао и двије брошире: Ријеч Крајишника и Робство у слободи или огледало правде у Босни. Ова пошљедња брошира штампана је у двије свеске. Занимљиви и неуморни Гавро, који је, како изгледа, много држао до штампане ријечи, спремио је рукопис и за трећу свеску, али није могао да је штампа. То је тај његов необјављени спис који се данас као нашљедно власништво налази у госп. Петра Мирковића, управитеља народне основне школе у Зеници.

Спис је писан туђом руком, а Гаврин је састав, језик и стил, и на више мјеста виде се његове исправке, допуне и мала објашњења. У једном од наредних бројева Развитка донијећемо један омањи одломак из овог нештампаног списа Гавре Вучковића Крајишника. Надамо се да ће тај књижевни рад нашег Гавре занимати читаоце који су жељни да чују ријеч више о нашој блиској прошлости и о Гаврином страдању у борби за добро народа нашег.

---

Насеља српских земаља

Текст је објављен у четвртом броју бањалучког Развитка, 1910, а израз је тада обновљених Кочићевих занимања за антропографска испитивања завичаја и упуте Јована Цвијића у том правцу.

___

Др Јован Цвијић, професор Универзитета у Биограду, изнио је већ одавно једну многоструко корисну идеју и засновао једну нову, широку и специјално српску науку на којој с успјехом могу радити и људи који немају посебног научног образовања, само кад имају прилично оштро проматралачко око и топлу наклоност и љубав према једном занимљивом и корисном послу. Насеља српских земаља зову се издања Српског етнографског зборника који издаје Српска краљевска академија. У тим издањима, од којих је досад изашло шест књига са Атласом, објављује др Јован Цвијић расправе и грађу за антропогеографска проучавања српских земаља. Шта су антропогеографска проучавања и шта се тражи од једног савјесног и скромног сарадника на том послу, кажу нам - што се посебно наше земље тиче - "Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини". Биоград 1904. Као инструктивни примјери и као врло подесна упута у овај корисни и национални рад могу се, између осталих, сматрати драгоцјени радови Цвијићевих ученика, Јована Ердељановића "Доње Драгачево" и Петра Мркоњића "Средње Полимје и Потарје", што би се с тешком муком могло рећи и за рад Светозара Томића "Дробњак", а да и не спомињемо красну и опширну монографију др Јевте Дедијера "Херцеговина".

Антропогеографији није ништа туђе. Све што се зове живот и живљење и све што је у ма каквој вези с њим, предмет је ове велике и сјајне науке, то ми инстинктивно осјећамо, слуктимо, како би рекао њен умни оснивалац. Ова српска наука, српска и по свом осниваоцу и по предмету свог обрађивања и области проучавања, тежи да обухвати сва времена, све области и све моменте физичког, културног и политичког живота српског племена. Метода којом се служи, поуздана је, рад који развија у том правцу организован је и вођен једном гипком и енергичном руком.

Ово научно и национално предузеће српског научењака, изузевши Херцеговину, није нашло у нашој земљи онолико пажње и предусретљивости колико заслужује; нарочито у том заостаје наша Крајина, та етнички врло занимљива и етнографски необично свјежа област. Ратоборни и експанзивни змијањски мартолози - стари добри Бошњани - који су као бујица поплавили данашњу западну и сјеверну Босну, исто тако плодни и занимљиви Унчани ("Нема Унца до жаркога сунца!") и вјечито немирна и незадовољна кнежопољска нација, као и "невјерни" Тимарци, достојни су, држимо, да се антропогеографски и ентнографски испитају и проуче.

Било је једно доба у нашој земљи - то је вријеме осамдесетих година, вријеме покретања "Дабро-босанског источника", "Босанске виле" и издавања годишњих шематизама - када се је интензивно и са пуно воље бавио науком интелигентнији ред наших људи, нарочито народни свештеници и учитељи. То је доба митрополита Косановића и родољубивог старца Ђорђа Николајевића. Бавећи се унеколико и сами науком, они су предњачили и подстицали на рад. Тада бијаше поврвило у "науку" све што је могло држати перо у руци, као што ће доцније, деведесетих година, похрлити у "поезију". Описивање развалина, црквина, старих књига, народних обичаја, народне ношње, пословица, загонетака, гатака, врачања, једном ријечју, саопштавање свега и свачега предмет је овој нервозној "научној" трци и утркивању. Сав овај живахни рад, изгледа да је имао више васпитно него чисто научно обиљежје. "Ето, тако ти је то било, Србине брате и Српкињо селе!" - обично су се тако или слично томе завршавали "научни" радови. То је било доба рада - само да неке Крајишнике споменемо - Петра Мирковића, Косте Ковачевића, Стеве Давидовића, младог Петра Ст. Иванчевића и др. Од свију њих, изгледа да је Коста Ковачевић највише, иако не свакад, уносио у свој посао трезвености, критичности и реалног схватања, а најмање Иванчевић; па ипак, и Иванчевићеви радови, поред све своје неизбјежне "србкости", имају вриједности за антропогеографа, нарочито његове биљешке о појединим мјестима у области Змијању.

По свршетку осамдесетих година навали "пјесничка" бујица, мумлајући бијесно: "Ко оригинално не ствара за свој мили српски род, нека се уклони са књижевног поља!" То је потајно и заједљиво мумлање продужавано до краја деведесетих година. И стари се трудољубиви радници уклонише, нешто због потцјењивања њиховог рада, нешто што се, ваљда, исцрпоше и уморише, а "пјесници" навалише и заглушише атмосферу херцег-босанску са својим плачевним и болним стиховима, "дјецом драгом срца свога србинског". И у нашој земљи настаје једно доба непрекидног ридања и кукања какво се само замислити може, са свом оном бесплодношћу и јаловошћу коју неминовно собом доноси једно лажно и извјештачено расположење душе и душевног живота.

Један од главних, можда, узрока биће ово што рекосмо, да је тако слаб одзив у нашој земљи нашао чланак др Јована Цвијића: "Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини", штампан у "Босанској вили", број 4 и 5, 1898. године. А да шта би друго и могло бити узрок, кад сви знамо како је херцег-босанска раса, као ниједна грана нашег племена, увијек готова и увијек расположена да "пише" и "ствара".

Антропогеографска испитивања у Херцеговини започео је и доста урадио покојни Обрен Ђурић-Козић, србијански васпитаник, док није доцније дошао Ј. Дедијер, исто тако са србијанским схватањем националног рада и са специјалном спремом за ову врсту научног посла, и енергично наставио рад чији резултати чине напријед поменуту монографију. У Босни је у том националном послу слабо што урађено, у Крајини пак готово ништа, а ако игдје оно је у нашој земљи потребно, врло потребно развити што интензивније антропогеографска испитивања у свима правцима и у свима областима. Наша прошлост, као ни једне земље балканске, тамна је и замршена, наша културна и политичка историја због оскудице јасних писаних докумената неиспитана је, или ако је неко питање научно и третирано, оно је због нејасности и збрканости разних мишљења постало још збрканије и нејасније, као на примјер богомилско питање. Наша писана историја није ништа друго него једна безобзирна заблуда, често пута аподиктички тврђених, и њих, или барем већину њих, могу поништити само савјесно и свестрано предузета и извршена антропогеографска испитивања.

Народни свештеници, учитељи и сви они који су у непосредном додиру с народом, учиниће једно родољубиво дјело, ако се приме овог занимљивог и корисног националног посла. Вршећи га савјесно, они ће имати и једно душевно уживање и задовољство да сабирањем ситних и незнатних факата дођу до крупних сазнања, за чију истинитост често пута могу наћи потврду и у писаним документима.

---

Историја имена Бање Луке

Напис је штампан у Развитку бр. 5-6, 1910. године. "Један млађи филолог" који је у Отаџбини (1907, бр. 13) писао чланак под насловом "Бања Лука, а не Бањалука" јесте сам Кочић. Његов текст је, наиме, и ту потписан.

___

Занимљиво је и поучно упознати се са кратком историјом имена нашег града. Бања Лука је стари град, и она се је, како изгледа, у средњем вијеку звала Врбашки Град. Послије османлијске најезде она је једно вријеме била и везирски град, и око ње су вођене често жестоке и крваве војне између Турака и ћесароваца, нарочито у XVII и у почетку XVIII вијека. Данашња област бањолучка, која се отприлике поклапа са старом облашћу Змијањем, одвајкада је била насељена чистим српским елементом, и она се може сматрати као крајња граница српског насељења према западу. То узгред рекосмо, а главно нам је да помоћу историјских извора и позитивног филолошког знања изнесемо све оно што знамо о имену и постанку имена нашег града.

Врло многима је и данас нејасно како је и од чега је постало име нашег града. То је и дало повода једном нашем млађем филологу да у биљешци "Бања Лука, а не Бањалука" изнесе своје тачно мишљење о том питању (бањолучка "Отаџбина", број 13, 7. септембра 1907). Његово је мишљење исправно и, како рекосмо, тачно. "Народ у Бањој Луци - вели писац - и око ње говори: Бања Лука, Бање Луке, Бањој Луци итд. Дакле, и у народу је оно бања придјев који се мијења. Али има учених људи наше крви и језика који нијесу баш начисто како треба овај град писати, па се онда странцима није ни чудити. Нијесу начисто због тога, јер не знаду што она ријеч бања значи. Вук је мислио да то долази од придјева бајни-а-о, други су опет тумачили да то долази од именице бања, а трећи од бајин-а-о, али ни једно од тих нагађања није тачно. Ово је прави придјев који је некад у српском језику живио, а сачувао се је до данас само у имену овога мјеста. Народ то осјећа као придјев, те га и мијења, али је изгубио свијест о том шта значи. Имена мјеста чувају свој старински облик, те ако се у језику штошта развија и мијења, имена ипак остају увијек иста. Тако је и у овом случају. Бања Лука не значи ништа друго него банова лука. Да је то истина, може се видјети из повеље Кулина бана из године 1189. и из једне друге, бана Стјепана Котроманића из године 1322. У повељи Кулиновој стоји на једном мјесту ово: ја Радое дијакъ банъ писахь сию книгу (Monumenta serbica, стр. 2), а у оној Котроманићевој ово коло любо постави бань родъ". (Monumenta serbica, стр. 101)".

Уосталом, овако је мислио и Даничић (види Рјечник Југословенске академије под том ријечју).

Вук у свом Српском рјечнику има два облика имена нашег мјеста: Бања Лука и Бајна Лука. Откуд Вуку Бајна Лука? Он је име нашег града у таком облику могао и чути, а могао га је гдје и прочитати. Од народа у области бањолучкој није то могао чути, јер није овим крајевима проходио, а да је и проходио не би ту ријеч у поменутом облику могао чути из народних уста. Да је могао гдје случајно прочитати Бајна Лука, то допуштамо, јер за то имамо докумената, као што ћемо видјети кад будемо мало ниже наводили српске и стране изворе у којима се јавља име нашег мјеста.

Најприје да се упитамо каква је оно ријеч бајна и шта она значи? Да то није, почем, придјев бајан, у значењу чаробан, красан? То одлучно морамо порећи, јер придјев бајан није општа, заједничка ријеч народа. Та је ријеч народу у Бањој Луци и нашироко и надуго од Бање Луке сасвим непозната. Непозната је, даље, у свој Босни и Херцеговини, осим можда Мостара. Би ли смјели још даље ићи и тврдити да је у српству знају само пјесници и они који читају лирске пјесме и пишу рђаве пејсаже?

Па шта значи онда ријеч бајна? Ми се усуђујемо да дамо ово објашњење. Писац поменуте биљешке "Бања Лука, а не Бањалука" у бањолучкој "Отаџбини" доказао је, на основу старих споменика, да је постојао у српском језику придјев бань -банов, који се сачувао у овом облику само* у имену нашег града. Даље је бань == банј. Ако на ову основу дамо наставак а за женски род, онда имамо банја. Ако сад слова н и ј промијене своја мјеста, имаћемо нашу ријеч бајна, а биће нам јасно и значење те ријечи. Бајна Лука је исто што и Бања Лука. Придјев бајна не значи, дакле, чаробна, лијепа, него значи бања, банова. Метатеза слова н и ј и формирање овог придјева у облик бајна извршено је, без сумње, под утицајем кајкавских дијалектичких особина, као код ријечи коњ - којн, костањ (кестен) - костајн, Костањица - Костајница итд. Име нашег града кажу да још и данас старији Муслимани, а можда и католици ако их има, на граници према Хрватској, изговарају Бајна Лука, и то нас још више утврђује у увјерењу да је то утицај кајкавске дијалектичке особине.

Занимљиво је констатовати да је и неким страним писцима и путницима запињало око за чудновати облик имена нашег мјеста, и они су покушавали да га објасне. Тако имамо једно објашњење турско и једно њемачко; турско је из XVII а њемачко с почетка XVIII вијека.

Турски писац Евлија Челебија био је 1662. године у Бањој Луци, и дао је у свом путопису ово објашњење о постанку њеног имена: "Бања вели се латински илиџа, а пошто је изван овог шехера повише башча једна илиџа, прозва се Бањом, а када се касније под крај тога времена основао један град у равници, прозва се Лука, а касније народ спојио једно с другим и прозва се Бањалука" (види "Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини" за 1908, стр. 294). Како се види Челебино је тумачење скроз нетачно и неисправно, оно је исувише турско. Њега је на ово чудновато и произвољно тумачење навело то што је Бања Лука уистину постала од два града. Први град, који се је находио у данашњем Горњем Шехеру, освојили су Турци од невјерника, како то тврди други турски писац из XVII вијека, Хаџи-Калфа или Ћатиб Челебија. Данашњу бањолучку тврђаву, око које се је развио доњи дио града - центар данашње Бање Луке - подигао је доцније Ферхад-паша. Једино је отуда и могло настати оно исувише произвољно тврђење Челебијино: "... а касније народ спојио једно с другим и прозва се Бањалука".

Није нимало сретније ни поменуто њемачко тумачење које се налази у једном опису Босне и Херцеговине од непозната писца. То је један војнички извјештај, врло поуздан и тачан, и писан је, по свој прилици, пред операције Евгена Савојског против турских земаља. Номенклатура појединих наших мјеста тачна је и готово без замјерке правилна. Све нам се чини да је овај извјештај Србин писао. Он пише: "Оberhalb Novoselija und gleich unter den Geburge, welches sich bis an die Verbas erstrecket, befinden sich 2 Bader, in bosnischer Sprache Banye genannt, woher die Vestung Banyaluca ihren Namen genommen" (види "Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини" за 1908, стр. 101). Интересантно је што и овај непознати писац, као и Евлија Челебија, доводи постанак имена нашег града у везу са ријечју бања, иако наш свијет ни данас топла купатила у Горњем Шехеру не зове бања него само ауз.**

Даље, имамо и једно новије, да кажемо хрватско, објашњење о постанку имена нашег града. Антон Ханги, човјек површан и неодлучан у оваквим пословима, пишући о Бањој Луци и њеној околици у "Школском вијеснику" за 1903, каже ово на 51. страни: "Одакле потјече данашње име граду "Бања Лука", не зна се право. Једни мисле да од бање, сумпорног купатила, које су такођер Римљани саградили, други од бајне, чаробне луке, док трећи држе, да је име граду постало од банова или банске луке. Које је мишљење најисправније, тешко је рећи. Међу тијем за свога скоро трогодишњег боравка у Бањалуци увјерио сам се да народ вазда говори Бањалука, а никада Бајналука, па зато мислим, да је име граду постало од ријечи бања лука или бањска, то јест банова лука, а не од бајна лука. Исто тако тешко је рећи да је име граду постало од бање, јер је бања турска (sic!) ријеч, а Бањалука носила је то име и прије доласка Османлија у ове земље.

Уредништво га исправља у напомени под текстом и каже да сељачки свијет говори "Бајна Лука". Ово, разумије се, није тачно јер наш народ свију вјера говори само Бања Лука. Потврду за то налазимо и у народној пјесми:

Подићи ћу гн'јездо соколово,
Баш у Босни Селим алајбега,
С Бање Луке два брата Пашића.

Узаман, дакле, уредништво "Школског вјесника" наводи за своју тврдњу печат српске православне општине прије окупације на коме стоји: "Српско-православна црквена општина у Бајној Луци". Творац печата бањалучке српске црквене општине или је био странац, што није искључено, или је име нашег града у оваквом облику видје у каквој књизи или запису. као на прилику што је овај из године 1737: "Идоше Немци под Нишь и Видин и "Байню Луку" Стари српски записи и натписи, књ. III, запис 2727). То је, дакле, књишки облик и у народу нашем необичан, а као што је познато, једна од главних врлина нашег старог списатељског свијета била је: што могуће даље од народа и народног свакидашњег говора!

Осим тога, у рукама нам је и једна "Честитка почтеннородному госп. Јови Кнежићу", коју му је сачинио Адам Аџија, учитељ, једна врло проблематична личност из педесетих година. На тој честитци, која је свакако старија од печата српске општине стоји: "у Баньой Луцы на 18 неомврпа 1854".

Видјели смо неколико тумачења наших и старих писаца о постанку имена нашег мјеста. Поред све своје нетачности, она су ипак занимљива. Сад је на реду да наведемо неке изворе из којих ће се видјети како су наши и страни писци писали име нашег града, растављено или састављено, сматрајући га, према томе, за једну или двије ријечи, да ли су писали Бањалука, Бања Лука, Бајналука или Бајна Лука. Одмах додајмо да су у том Нијемци, као и свагдје кад су у питању туђе ријечи и њихов тачан изговор, најнепоузданији и најсплетенији. Није без извјесне занимљивости напоменути да се у француским изворима налази и правилно Бања Лука. Гипки и свјежи француски дух осјетио је да су то двије ријечи.

Српски извори:

Бањалука.: Изиђоше на Банюлуку (Види Стари српски записи, књ. III, запис 2715.) Бајна Лука: Идоше Немци подu Нишu и Видин и Банню Луку (види као горе, запис 2727, даље види Вуков Српски рјечник).

Бања Лука: Банг Лука. Дођоше Нимци на кю на 1737 (како и горе, запис 5185, даље Вуков Српски рјечник и Рјечник Југословенске академије итд.). ммм

Талијански извори:

Bagnaluca: Appresso questo monasterio и la terra Bagnaluca con il sou castello, residentia del bassa di Bosna (види "Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини" за 4909. стр. 72. Бискуп фра Франциско ди Стефано г. 1600. извјешћује папу о стању католичке цркве у Босни и уопште о политичким приликама у земљи. Онда је католика, према том извјештају, у овом крају било само 3000 душа).

Bagnialucha:... еt соп rесепtе раssаrе in Bagnialucha (види као горе, стр. 60).

Француски извори:

Bagnaluka: А Bagnaluka...

Bagna-Lucca: La route de Jaizee а Bagna-Lucca est belle итд.

Bania Lucka: Bania Lucka et le territorie de cette ville итд.

Bania-Lucka (с паузом):... le territorie de Bania-Lucka.

Bagnalucka (са ц): Les premiers sont а Bagnalucka итд. (види за све начине писања "Гласник Земаљског музеја" у БиХ за 1909, стр. 315 и даље. Ово су извјешћа Француска о Босни која су писали по налогу Наполеонову његови официри у првој половини XIX вијека).

Њемачки извори:

Banyaluca:... wocher die Vestung Banyaluca ihren Namen genommen (види "Гласник Зем. музеја" у БиХ за 1908, стр. 101).

Banjaluka: (v. Brockhaus' Lexikon).

Benaluka: (као и горе).

Banialuch: (v. Allgemeines hist. Lexikon, Leipzig, 1722. g.).

Ми смо се у најскромнијој мјери послужили изворима, па се ипак и из ово неколико података види велика шароликост у писању имена наше вароши. Што та шароликост и неконзеквентност у писању овог имена и данас влада, крив је, у првом реду, приједлог бањ, који је изумро у живом говору народном, и друго, крива је навика која се у току времена и под туђим утицајем развила и утврдила.

Напомене

* Овај се придјев у свом старом облику сачувао и у мјесту Биња Стијена код Праче. Зм.

** Ауз је арапска ријеч и значи ограђена вода која навише извире. Бањолучани кажу: идемо у ауз, а никад: идемо у бању.

---

Кметовско питање у Босни и Херцеговини

Осврт на књигу под тим насловом објавио је Кочић у сарајевској Српској ријечи, VII/1911, бр. 95. Иза имена Војислав Хранић. под којим је објављена, крио се њен прави аутор, познати фрањевац Јозо Маркушић (Видјети биљешку Т. Крушевца у Сабраним дјелима, 1967, књ. II, стр. 365)

___

Кметско-агински одношаји без сумње су једно од најактуелнијих питања у нашој земљи. Ово питање не занима само људе од пера, од науке, људе од активне политике, оно је својом тежином продрло и у широке масе народне. Лањски аграрни немири у Крајини жив су доказ колико је то питање постало несносно и актуелно. Са свију страна чује се поклик да се мора већ једном и у нас почети озбиљно кидати са кметско-агинским одношајима. У јавности и у Сабору износе се и заступају два начина, два принципа за ријешење овог крупног национално-економског питања: један је факултативан, по добровољном споразуму кмета и аге, а други облигатан, по коме би морала држава све кмете одједном да откупи и агама исплати њихово миријско власништво. Први је принцип, како изгледа, привремено побиједио, јер је 5. априла 1911. примљен у Сабору Закон о добровољном откупљивању кметовских селишта.

Међу оно неколико људи, који упорно и непомирљиво заступају принцип облигатног откупа кметова, долази и писац брошире: Кметовско питање у Босни и Херцеговини, Војислав Хранић. То је низ чланака који су на прекид излазили у "Хрватској заједници". Због убоге и пометене политике људи око "Хрватске заједнице", уредништво је овог листа у више махова некаваљерски дезавуисало г. Хранића и комично се два-три пута оградило од његовог непомирљивог писања за облигатан откуп.

Нимало часно држање "Хрватске заједнице" и католичких посланика у аграрном питању било је, свакако, оно првобитно занимање које су у пријатељима кметовским побудили чланци госп. Хранића. Отуда се данас и прима с неповјерењем и отвореном хладноћом све што долази од католичке стране.

Војислав Хранић, без сваке сумње то је псеудоним, али по стилу и језику види се одмах коме он реду људи припада. Војислав Хранић, то је босански фрањевац, "пошљедњи Мохиканац", пошљедњи изданик оних људи који су у прошлости, уистину, свесрдно бранили кмете и њихова права. Војислав Хранић, кад бискупи у Сабору гласају за даље кметовање, остаје вјеран великим традицијама свога малог реда и пише једним специјално фрањевачким, тешко разумљивим и сварљивим, стилом и језиком дуги низ чланака из мрачне и збуњене прошлости босанског феудализма, пледирајући упорно за облигатан откуп кметова.

Брошура г. Хранића, под утицајем људи и једне мутне политике, писана је веома опрезно. Из сваког, готово, ретка осјећа се карактеристична особина фрањевачка: рећи све и никог не увриједити! Оно стално позивање у помоћ г. Башагића и његове Кратке упуте, кад хоће да Муслиманима каже горку истину у очи, веома је занимљив прилог за испитивање психичких особина Мале браће. То је њихово традиционално васпитање, то је наслијеђено од оних старих фратара који су годинама сједили поред силних паша и везира у меџлизима и разним народским договорима: казати све што треба и никог не увриједити, то је био основни ток свију тих народских договора. У томе су фрањевци показали необично велику вјештину, и често су пута користили и народу и појединцима.

Госп. Хранић је у свом добронамјерном послу хтио, пишући на прекид, од броја до броја листа, у коме су његови чланци излазили. Стога није успио да нам дв јасну и заокругљену слику постанка и развитка аграрних односа у нашој земљи. Он нам је, у честитој намјери, дао само го, суров и необрађен материјал. Тај је материјал разноврстан и, с малим изузетком, употребљив. Један је чланак посвећен кметству прије пада Босне, затим се разлажу аграрни односи послије пада, укмећивање и порабовање хришћанског становништва, отимање баштина итд. Нису довољно документовани чланци о колонизовању Босне послије косовске битке и за турског времена. За антропогеографска и етнографска испитивања српских земаља било би од велике вриједности кад би се могла научно констатовати тврдња г. Хранића да су се Срби послије косовске битке населили у Доњим крајевима, особито у околици Јајца.

Иза тога писац наводи хатишериф од Ђилхане, 3. новембра 1839, описује скупштину кметских и агинских заступника, коју је сазвао Тахирина 1848. у Травник, и то по "запамћењима" фрањевца Недића, који је као кметски заступник на истој скупштини учествовао.

Рад и ток скупштине веома је невјешто описан. Нема никаквих занимљивих детаља, нема ничег интимног и непосредног што нам не би било познато из других записака или из сјећања народног. Није нимало занимљиво што је владика Игњатије пристао на трећину и што су се трећини противила три фрањевца: Недић, Шуњић и Дропуљић. Владика Игњатије је био Грк, мислимо да је довољно то нагласити, па да се одмах схвати његово неродољубиво и нехумано држање према кметским интересима.

Послије тога нижу се кметовске жалбе и молбе за поправак њиховог стања и износе се узроци неуспјеха у аграрним реформама, иза чега писац саопштава пун текст Саферске наредбе од 12. септембра 1859.

Готово трећина брошире г. Хранића посвећена је аграрним односима послије окупације Босне и Херцеговине. У овоме дијелу брошире показао се је писац као веома добар познавалац нашег народа, његова живота, његове душе и његових надања и очекивања од нове управе. Кмети су се поуздано надали да ће аустро-угарска управа реформовати аграрно-правне одношаје барем према правним одношајима који су постојали прије 1848. године, али, на жалост, сав рад нове управе састојао се је само у томе што је Саферска наредба године 1878. проглашена за основни аграрни закон, и све је друго остављено по старом. Као год под турском управом, кмети су се и даље неуморно борили и писали молбе на царство, али са једном разликом: за турског времена њихове молбе имале су колико-толико успјеха, под аустријском, пак, управом оне нису никад биле ни саслушане, а камоли услишане! Затварања и прогањања свих оних који су се усудили дићи глас против несносног аграрног стања била су стално на дневном реду, и та су затварања и прогањања била много чешћа и много суровија него под турском управом.

Писац завршује своју броширу да се "кметовима мора темељито помоћи, па на који било начин! Разумије се да тај начин мора бити праведан. А праведно је, хумано, част Босне и државни интереси захтјевају, да се кметови што скоријим откупом ослободе, тиме се ништа не чини криво агама. Њима ће се платити земља".

Брошира г. Хранића нити је прегледна, нити је сређена као што треба, нити је јасна - јасност стила и језика није особина наших фрањеваца - нити је исцрпна, а обилује у довољној мјери и нетачним датима и површним, сумњивим, довољно недокументованим извођењима. Али, поред свих ових недостатака, она има своју вриједност. Намјера с којом је писана племенита је, велика је и за сваку је похвалу.

---

Историја Срба Константина Јирачека

Превео Јован Радонић. Први део (до 1371). Приказ познатог Јиречековог дјела објављен је у Босанској вили, XXVI/1911, бр. КЈ.

___

Ми имамо неколико историја и историјица српског народа. Због разних узрока, а највише, можда, због недовољности писаних докумената и због различитих сувих извора који често пута ништа не кажу него само један другом противрече, наше су историје махом гола и досадна препричавања појединих устанака, ратова, освајања градова и набрајања година кад се који владалац пењао и силазио са престола. Све је то испричано површно, мршаво, без јаче унутарње везе између појединих историјских догађаја. Узалуд ћете у једном новом историјском дјелу тражити нешто ново, дотад непознато и необјављено. Увијек ћете ударити на поновно, оскудно препричавање оног што сте већ толико пута читали. Уистину, ми немамо праве историје. Ни у једном дјелу досад нисмо нашли систематски, живо и пластично представљен, политички, културни и социјални живот наших предака. Свако ново историјско дјело доносило је собом и једно ново разочарење. Историја српског народа од дра Ст. Станојевића, за коју је толико лијепих ријечи унапријед казано, типичан је примјер за ову нашу тврдњу.

Поред тога, у нас је веома лако постати историчарски ауторитет. Треба само неколико дана просједити у каквој већој библиотеци, докопати се каквих необјављених аката и докумената, објавити их и препричати својим ријечима, па је ствар готова. Типичан и сјајан примјер је за ово мали др Алекса Ивић. Наши су историчари једна особена врста научењака. То су беспримјерне свађалице и прзнице, и истом онда кад се између се покавже, кад се почну онако сокачки и неваспитно грдити и псовати по новинама и часописима, истом онда видимо ми сву биједу и научну голотињу њихову.

Наши историчари својим несолидним полемикама и ријетко кад ваљаним радовима пољуљали су у нама и оно мало повјерења што смо га имали у њихову спремност и савјесност. Зато је за све оне који воле да читају историју свога народа појава Историје Срба г. К. Јиречека један догађај.

Г. Јиречек ужива у Европи велик научнички глас. Он је, то је ван сваке сумње, најбољи познавалац прошлости словенских народа на Балкану. Као ријетко ко, он је постигао својим савјесним и дугим радом да се уживи и дубоко продре у тамну и збркану прошлост, у разорена и ишчезла насеља старих народа, и у разноврсне трагове минулих цивилизација занимљивог и шароликог Балканског полуострва. Као нико досад, он је схватио и у новој свјетлости представио насеља и формирања појединих словенских држава на Балкану и дао живу и свјежу слику њиховог политичког и културног живота.

Овим првим дијелом Историје Срба, који обухвата догађаје из живота нашег народа од најстаријих времена до 1371. године, у којој је изишао у стручном и одличном преводу г. дра Јована Радонића, уноси се у писане наше историје нешто ново, свјеже. Преко многих историјских момената, који су нам и отприје били познати, прелијева се сада једна особена и пријатна свјетлост. Људи и догађаји чине нам се сада ближи и познатији.

Ово капитално дјело одличног словенског историчара одликује се изобиљем нових занимљивих детаља и чињеница, досад сасвим непознатих и нерастумачених, и то високо диже цијену овој драгоцјеној књизи. Овај први дио није опширан колико би, можда, могао да буде; све је збијено и концизно, и само је речено оно и онолико што се и колико се могло документовати поузданим и несумњивим изворима. Г. Јиречек је исувише савјестан и опрезан научник. Не покреће он питања за која нема довољно тачних и сигурних доказа. Зато смо ми узаман тражили да што ново чујемо о правнм и тачним границама српског и хрватског насеља у новој отаџбини. Ни о збуњеном богомилском проблему не нађосмо ниједне нове ријечи, ни једног јединог новог словца!

У појединачно разматрање Историје Срба ми не мислимо улазити. Хтјели смо само да нагласимо велику вриједност њену и да на њу обратимо пажњу онима који желе да се што боље и свестраније упознају с прошлошћу свога народа.

---

О програму обновљене "Отаџбине"

Програмски текст за први број овог листа у његовом сарајевском периоду штампан је на његовој првој страни 1911. године.

___

Сарајево, 24. августа 1911.

Дне 31. марта 1910. г. довршио је свој задатак Одбор тридесетдеветорице, који је тада у име читавог српског народа Босне и Херцеговине имао да изради програм.

Тај програм, кога ће се "Отаџбина" чврсто држати, гласи овако:

I. Босна и Херцеговина треба да постану самостална управна област са свима обиљежјима државе, чувајући своју јединственост и историјско-политичку индивидуалност, те треба настојати да Сабору одговорна влада постане извршилац споразумних одлука круне и народа без посредовања и контроле других влада.

Све послове који се тичу искључиво Босне и Херцеговине треба да се и искључиво рјешавају законима створеним у босанско-херцеговачком Сабору. У прагматички заједничким пословима треба осигурати Босни и Херцеговини паритет у одлучивању, а у уговорним заједничким пословима треба осигурати право на склапање уговора.

II. У погледу унутарњег уређења стављамо се на становиште уставне, парламентарне, демократске и правне државе. Законодавну и надзорну власт треба да врши народно представништво изабрано општим, директним, једнаким и тајним правом гласа, без конфесионалних граница, заштићавајући мањине пропорционалним системом. Стога тражимо одговорну владу, једноставну администрацију, потпуну независност судова, стварање управног суда и одговорност државе за штету нанесену појединцима од њених органа.

III. Сматрајући слободу сваког држављанина у одлучивању са својијем радом као основицу свестраног напретка, ми истичемо да је ријешење аграрног питања најважнији предмет будућега рада саборскога. Обвезни откуп кметова, који би узела држава у своје руке, сматрамо јединим правилним ријешењем овога животног питања за све слојеве народа и за саму државу. У погледу начина откупа треба настојати постићи споразум заинтересованих фактора осигуравајући тежаку стечено власништво, чувајући га од опасности распарчавања и од каснијег експлоатисања.

Утицај државе на привредни развитак грађана треба управити на заштиту домаћега рада. Употребу шума и ерарног земљишта треба ријешити у корист тежака. Минимум егзистенције треба ослободити од пореза и оврхе. Радницима треба осигурати услове мирнога рада и културнога живота.

IV. Просвјету треба раширити у најшире слојеве народа. Школску наставу треба измијенити у националном и слободоумном духу. Српски језик треба увести као искључиви у сва државна звања осигуравајући првенство ћирилици. Једнакоправност вјера треба у сваком погледу осигурати.

V. Унапређивање здравственога стања и хигијенско васпитање народа.

VI. Помагање свих националних институција, које у горе истакнутом правцу раде.

VII. Као тактику наглашујемо постепеност у истицању питања према жељи и снази народа и општој ситуацији. Према осталим вјерама треба да стојимо на становишту вјерске толеранције, а према свима суграђанима на становишту заједничких интереса.

У прогласу, којим је Одбор тридесетдеветорице пропратио програм, каже се још и ово: "Ове опће, основне тачке програма, служиће посланицима, које народ изабере да га заступају у Сабору, као упутство у којим границама треба да се креће њихов рад, а народу ће служити као подлога за критику рада његових посланика".

Програм су потписали сви изабрани посланици, који створише јединствени Српски клуб.

Који год знаде какву је вјеру народ имао у својим посланицима и какве је наде у њих полагао, морао је очекивати да ће они то повјерење умјети и оправдати.

Али разочарање је брзо настало. Иза једва годину и по "саборисања", дошао је народ до увјерења да се у већини својих посланика преварио. Умјесто одлучне борбе, видио је бескрајно попуштање и улагивање влади, умјесто дошљедног држања програма, дочекао је народ да је Српски клуб издао тај програм, у свима његовим битним тачкама.

Неодговорној непарламентарној влади гласао је Српски клуб први буџет, и тиме јој гласао повјерење. Да се држао II тачке програма, који се ставља на "становиште уставне, парламентарне, демократске и правне државе" и тражи "одговорну владу", никад јој буџета гласати не би смио. Јер данашња је влада и неуставна и непарламентарна и недемократска и неодговорна.

У I тачки програма захтијева се да Босна и Херцеговина постане "самостална управна област са свима обиљежјима државе, чувајући своју јединственост и историјско-политичку индивидуалност", а један угледан члан Клуба, уз бурно пљескање својих другова, изјављује се јавно у Сабору за дуализам, као "изврстан инструменат", иако тај "инструменат" потпуно искључује аутономију наше отаџбине, коју у програму тражимо.

И данас владају исти аграрни одношаји, иако је влада протурила свој закон о факултативном откупу кметова. И данас важи III тачка програма, гдје се каже: "Обвезни откуп кметова, који би узела држава у своје руке, сматрамо јединим правилним рјешењем овога животног питања за све слојеве народа и за саму државу". Српски клуб је гласао за факултативну основу, и тако издао и III тачку програма и свој народ и саму државу.

Још имаде много крупнијих и ситнијих погрешака, које је Српски клуб починио. Али најгора и најтежа је издаја, коју је тај Клуб починио на самом народу.

Јер народ би могао изгубити сву вјеру у своју интелигенцију и омладину, кад види како га изневјерише његови "најбољи" синови. Наступила би апатија и млитавост и неповјерење у самог себе, гдје би влада постизавала све што би хтјела.

Наступила би корупција у Сабору и изван њега, као што је већ и започело.

Влада би се све више осилила и народ посве презрела, који јој бира онаке мамелуке и шаље у Сабор.

Народ би спавао мртвим сном, а клале би га гладне уши и гмизавци.

Једном ријечи наступило би идеално стање за политичке шићарџије и лукаве властодршце. Настао би мир који би био налик на гробље.

Да не буде сасвим тако, да се та гробна тишина, у којој те језа хвата, прекине да се чује мушки и јасни глас, који је неугодан силницима и пузавцима, али је угодан потиштенима и поништенима на селу и у градовима - излази "Отаџбина".

---

Бошњаклук

Кочићев осврт поводом брошуре Владимира Ћоровића о Мехмед-бегу Капетановићу-Љубушаку штампан је такође у првом броју сарајевске Отаџбине, а затим и у посебној књизи Кочићевих текстова из "Отаџбине" (Сарајево, 1912). Ставови изнесени у овом тексту карактеристични су за Кочићева политичка гледишта. Међутим, данашња књижевна историографија оцјењује рад овог муслиманског културног радника и у његовим позитивним просвјетитељским аспектима.

__

У издању "Института за проучавање Балкана" изашла је књижевна слика Мехмед-бег Капетановић, коју је написао г. др Владимир Ћоровић. Штампана је латиницом "из много разлога, а главни је тај, што је он (Капетановић) свм већину својих дјела објавио тим писмом иако се иначе служио у животу босанском (!) ћирилицом".

У овој малој књижици од 37 страна дао нам је трудољубиви г. Ћоровић слику јавног рада и живота једног угледног Муслимана, угледног више по своме поријеклу, по частима које је заузимао и по орденима које је носио, него по својој истинској књижевној вриједности и јавном раду. Строго узевши, Мехмед-бег Капетановић нема никакве везе са правом књижевношћу. Сав његов књижевни рад кретао се је у скупљању и објављивању народних умотворина, у превођењу с источних језика и издавању туђих ствари. Оно што је оригинално дао стоји ван књижевности. Његове политичке брошире и полемички чланци дају утисак, да их је "писао" човјек који је увијек вољан и расположен да потпише што други напише. "Према томе, његов књижевни значај и није у књижевности", као што тачно вели г. писац.

Па у чему је његов значај? Или, да одређенији будемо, у чем је значај ове књижице г. Ћоровића?

Са једном ванредном савјесношћу, која не допушта да се ствари друкчије зову него својим правим именом, дао нам је г. Ћоровић мјесто књижевне слике и нехотице слику живота и политичког рада једног босанског феудалца. Иако је Мехмед-бег Капетановић Херцеговац, из Витине код Љубушког, ипак из његове цјелокупне личности одудара онај себични и уски бошњаклук, са свом својом одвратном националном безбојношћу и безданом, феудалном пожудом за сабирањем материјалних добара, разних положаја, части и титула. Из цијелог његовог рада и живота не види се ни једна једина црта љубави према отаџбини и народу из кога је поникао, не само према оном дијелу народа који је од њега вјером одвојен, него ни према оном с којим је везан вјером и дугим традицијама. Потпуно одсуство сваке интимније и узвишеније љубави према цјелокупној отаџбини, основно је обиљежје феудалне душе босанске. Феудално родољубље босанско нити је прелазило нити прелази границе посједа које су означене у тапијама и удутнамама. У вријеме великих несрећа које су сналазиле отаџбину, служили су босански феудалци и Дубровчанима и маџарским крајевима и Турцима и свакоме ко би им само зајамчио и евентуално проширио њихове посједе. Менталитет аграрне аристократије босанске прошао је кроз разноврсне фазе, али је у суштини остао исти. Ограничен је, неспособан је да се развије и образује за више циљеве људског живота; све се врти око посједа и теферича. Ни кроз дуги историјски живот под босанским краљевима, ни за вријеме дуге турске владавине, а најмање под новом управом тај ред људи са силним посједима и богатством никад ништа није створио ни у културном ни у политичком животу што би се могло с признањем поменути и забиљежити. Лијен, тром у души својој до скрајњих граница, створен једино да живи од туђе муке, издавао је отаџбину и мијењао најинтимнија увјерења само да се одржи у посједу својих имања која су му гарантовала безбрижан и раскошан живот. Примивши ислам, примио је са невјероватном лакоћом у се нешто тако туђе, тако далеко, тако азијско и несвојствено словенској души и богомилским поимањима које је до тада тврдоглаво исповиједао! Читав један виши сталеж кренуо је вјером - јединствен примјер у историји! - и без и најмање гриже савјести почео је мјесто хришћанског краља да служи турског султана. Прошло је и давно минуло доба трговања вјером, а можда би он то и данас учинио, јер је феудални бошњаклук створио иза окупације познату циничку мудрост: "Ако што буде - крст на се, а прасе преда се!"

Послије освојења босанске државе за неколико вијекова ништа ми не чујемо о босанским феудалцима. Толико је само забиљежено да су сви листом издали отаџбину, примили ислам, мјесто повеља узели берате и стали у службу султану. Тек кад је попустила централна власт у Цариграду и ослабила снага Турског царства, избија на површину феудални бошњаклук, распојасан и разуздан до крајњих граница људске свирепости.

Кад је у Турској под утицајем европских држава започела реформа акција, завођењу рефорама најљуће су се опирали босански феудалци. Није то био отпор против укидања или сужавања њихових легитимних права, није то била ни борба за тобожњу аутономију Босне и Херцеговине, као што то погрешно стоји забиљежено у неким историјским дјелима. Треба не знати психологију бошњаклука у суштини његовој, па вјеровати у ово погрешно мишљење. Зар феудални бошњаклук са својом духовном тромошћу да се издигне до те велике идеје? Зар босански феудалци, који нити знају нити су икада знали ни субашама својим да ухвате рачуне, зар они да извојште и организују једну самосталну управну цјелину? Њихов отпор против рефорама није ништа друго него борба једног празноглавог елемента нерада и нереда који се је дигао против свих законитих обавеза према друштву и држави, који је облапорно зинуо да узме све и да ништа не дв.

Изразит и пунокрван тип оних који узимају све и не дају ништа, оцртао нам је г. др Ћоровић у својој књижици Мехмед-бег Капетановић. Кроз цио живот и рад Мехмед-бега Капетановића манифестује се бошњаклук у пуном цвјетању и са свима својим ружним особеностима. Рођен 1839. у селу Витини код Љубушког на старом добру богатих бегова Капетановића, муселима и капетана љубушких, он је за турске управе био покупио готово све части и положаје што су се уопште могли добити.

И поред свега тога, био је, по свом изричитом признању, муртат, и радио је против интереса Високог Девлета. Имао је стално веза са Аустријом, био је аустријски човјек. Као члан турског парламента писао је из Цариграда фра Грги Мартићу: "Одавде не надам се никаквом спашењу, ако нам не буде од комшије (тј. Аустрије) спаса, то једино". За вријеме Хаџи-Лојине буне морао је као обиљежени муртат бјежати из Сарајева. Док плеваљски муфтија десеткује око Тузле Сапаријеве редове, док љути Крајишници изгоне аустријске солдате из баљолучког града, стари муртат, кријући се од грма до грма, привлачи се у Вргорац ђенералу Јовановићу и изјављује му своју лојалност. Послије окупације, као један од најлојалнијих феудалаца, остаје стално на површини и заузима веома угледне положаје, увијек спреман да предводи поклонствене депутације и да безобзирно демантује у новинама и броширама све оне велике неправде које су чињене земљи и народу. За то је богато и раскошно награђиван. То је годило његовој феудалној таштини, јер је много полагао на чинове, титуле и почасна звања. И кад је свега тога у довољној мјери имао, он предаје молбу "да му се узме у обзир на поријекло, чинове које је до сада имао и на његово лојално осјећање; то му је све требало ради тога да могне добити аустријско племство, титулу грофа: да нам се аустро-угарско витешко племство с насловом грофа уједно подијелити премилостиво удостоји". Овдје феудални бошњаклук достиже врхунац свога цвјетања.

Из овога бегова поступка види се јасно, како и сама феудална господа босанска мало држе до свог тобожњег историјског племства. Њима је драже испрошено аустроугарско - кога у ствари биће да и нема, већ има посебно аустријско и посебно угарско - него њихово историјско племство. И ова чињеница баца веома карактеристичну свјетлост на феудалну душу босанску, која је подесна, често пута, за крајње супротности. Бездана себичност, као основна црта њена, чини је врло погодном да прими у се најсупротније елементе мишљења и осјећања.

Феудални бошњаклук, повучен у мрачне куле и чардаке који се сами од себе руше и осипају, без воље и способности за рад, без љубави за цјелокупну земљу, са себичним моралом, испаштајући тешке гријехе почињене у прошлости, и капајући над својим грешним хаком, који је тако пакосно подгризао животне жиле једном великом царству, почео се је већ одавно сам у себи жив распадати. Као проклетство, као каква наказна авет из средњевјековних легенда, он је стегао пода се, у немоћи својој, плодне равнице, долине и брежуљке, спречавајући под заштитом несувремених закона, застарјелих привилегија и писама, да се кроз драгу земљу нашу и ваздух наш не пробију живе и животворне силе које ће нас освјежити и оснажити за пуну борбу и пуну побједу. Али узаман су сви закони који се противе духу времена, узаман су све привилегије и писма поред свемоћног и свесилног ручног писма Његовог Величанства - Времена.

---

Порези под Турцима

Објављено у Отаџбини бр. 6-7 из 1911. године. Пасус о реформном раду везира Осман-паше је, као што примјећује Т. Крушевац, "унеколико понављање из приказа Кечетових историјских успомена и чланака о Гаври Вучковићу, само сад нешто шире" (Сабрана дјела, 1967, књ. II, стр. 365).

___

Писцу овога чланка потребно је одмах нагласити, да су подаци за турску пореску легислативу врло скромни. За неке порезе ми и немамо у довољној мјери непосредних и поузданих извора. Поред свега тога, покушаћемо да дамо, ма и површну, слику турских непосредних пореза који, углавном, и данас постоје, јер су наши процентуални порези са малим допунама и добросрећна сулусвергија умне творевине турског законодавца.

Да би се исправно схватио систем непосредних пореза једне земље, како у цјелини тако и у појединостима, безусловно је потребно знати његов постанак и развитак у вези са економском и друштвеном средином из које је поникао.

Као и многе друге социјалне и државне реформе, које данас постоје у европским, културним државама, и систем непосредних објективних пореза плод је велике француске револуције, и он јасно носи на себи утицај старога режима. Једна од главних тежња револуционарне епохе била је: поставити платца даље од додира са органима државне власти и по могућству организовати порезовање само на основи спољашњих знакова. Чак сва историја покушаја да се у данашњем вијеку заведе у Француској порез на приход показује на себи, у извјесној мјери, утицај старог режима, тј. показује тежњу да се заведе израчунавање прихода по систему спољашњих знакова. Наравно да при томе није било ни ријечи о збирању прихода, јер не само да нису хтјели улазити у разматрање личних односа носиоца пореза, него су, напротив, жељели да га ставе што даље од фискуса, једном ријечју, ради те сврхе порез је требало везати искључиво са објектом порезивања. Та прекомјерна тежња, која данас није ништа друго него један прост анахронизам, створила је у Француској и познату врсту пореза, порез на врата и прозоре. Утицај француске пореске политике доцније се је развио и завладао, више-мање, цијелом Европом. Немијешање државне власти у приватне имовне односе појединаца постало је лозинка, а уједно с тим раширио се је и систем непосредних, објективних пореза по европским државама.

Шездесетих година јавља се и Турска да се користи француском реформом на пољу пореске политике. Тих година везировао је на Босни мудри и неуморни реформатор и велики родољуб турски Шериф Осман-паша, вулго Топал-паша, везир који је, послије Гази Хусреф-бега, највише сједио на везирској столици босанској. Овај паметни и просвијећени Османлија био је развио необично жив и свестран рад, као ниједан везир прије њега ни послије њега, на општем просвјећивању и културном и економском снажењу свога вилајета: оснива се вилајетска штампарија; издају се новине на турском и српском језику (ћирилицом); штампају се школске књиге и календари; отварају се школе на све стране; граде се друмови и јавне зграде; оснивају се акционарска друштва за пренос робе; чине се покушаји у реформовању администрације; и вјечно замршено аграрно питање занима мудрог Топал-пашу. Стално незадовољни и опозиционални беговат босански, сломљен радом немилосрдног Тахир-паше и горопадног Личанина Омер-паше, био се је готово сасвим примирио за Топал-пашина вакта. Оно нешто разбијених заостатака опозиције што се је врнуло из прогонства потрпао је лукави Османлија Топал-паша у разне царске службе са масним ајлуцима и тако им одузео и пошљедњи зрачак снаге и популарности у народу. Због сређених полицајно-управних прилика у области личне и имовне безбједности продуктивност земље и народног рада постепено се диже; саобраћај и промет све се јаче развија; трговина и јавни послови теку да не може бити љепше; из године у годину осјећа се све јачи прилив хришћанског сеоског становништва у вароши, које се полагано дижу и напредују; зулуми се и обична насиља све у мањој мјери јављају, царски су друмови све мирнији и сигурнији, хајдучије нестаје. Најсјајније и релативно најмирније доба босанске историје под Турцима без сумње је вријеме везировања старог и мудрог Топал-паше.

У том и таком времену започела је у Босни и Херцеговини реформа старог паушалног пореза по имању, по кудрету, тзв. вергије, царске мирије, која је заведена у Турској, по свој прилици, након укидања спахијског система (1840), и коју су првобитно плаћали искључиво земљорадници свију вјера, док није 1856. године успјело реформама серашћера Омер-паше да једну трећину, сулус-вергијског давања формално свали са преоптерећених кметова на аге. Отуда се овај веома примитивни порез по имању у нас зове сулусвергија.

Шта је вергија, сулусвергија? Ово је питање на мјесту кад погледамо буџет и видимо да већ у два буџета (за 1910. и 1911) стално фигурира константна сума 68.000 круна овог пореза, који је управо толико велик да покрива плату и доплатке модерног валије и његовог цивилног доглавника. Даље је ово питање на мјесту ако хоћемо уопште да схватимо разноврсне изворе турских пореза прије и послије укидања спахијског система.

Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој дјеци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој дјеци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције сваке пете године, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије дјеце од 10 до 12 година. Та су дјеца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пјешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су навалично сами сакатили своју кршну и здраву дјецу, и најпослије почели су нејаку дјецу послије десете, а прије дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтјели нипошто да раскидају брачне везе. И ово је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два вијека у српским земљама. Кад је завладала општа корупција у Цариграду, у првој половини XVII вијека, почело је давање данка у крви опадати и већ га је нестало 1656. године.

Порез у народној снази (разноврсни намети, кулучења и беглучења), као и порез у земаљским производима, остали су у суштини онакви какви су били и прије укидања спахилука. Само је примање пореза у земаљским производима, десетине, прешло са спахије на државу, а беглучење је формално укинуто у Босни и Херцеговини 1848. године.

Четврта врста пореза, порез у новцу, била је веома сложена и компликована и могла је постојати једино поред спахијског уређења. Укидање спахијског система морало је неминовно изазвати реформу овог пореза, који је за нас од великог интереса, јер је на његово мјесто ступила вергија, доцније у нас названа сулусвергија, обухватајући у себи сва новчана давања осим царског чибука, како је народ звао порез на ситну стоку, држећи ваљда да се султан дувани из овог пореза, и харача који је промијенио само име и прозвао се аскерија, војница.

У порез у новцу долазио је:

1. Царски харач, порез на земљу, који су плаћали покорени становници немуслимани за гажење и обрађивање царске земље.

2. Царски чибук, порез на стоку, који је плаћан за сваку овцу, козу и остала грла у прво вријеме по 1S аспру на годину.

Величину и харача и царског чибука одређивао је сам султан, и она је била утврђена за дужи низ деценија.

3. Царска спахијска главница, која је имала некаквих девет врста плаћања: плаћала се је извјесна сума на свако ожењено лице, на сваки млин, на сваки казан, на сваку башту за поврће, на сваку трмку пчела, на свако крмче, на сваки виноградски простор од 1000 лоза, од сваке женидбе, од сваке умрле старјешинске главе. Оволико су плаћали земљорадници који су живјели на хасовима. Тако се и толико се исто плаћало и спахијама, којима је султан уступио земљу на уживање, као и читлук-сахибијама.

4. Царски лични порез, који се је у Босни и Херцеговини звао сербезија. Служио је за издржавање везира, његовог чиновништва и царске војске. Плаћали су га хришћани за сигурност своје главе и живота, да могу рахат, сербез живјети у царском здрављу. Овај се је порез плаћао од главе породичног старјешине, тј. од породице, задруге, без обзира на број задружних чланова, и изгледа да је био од значајног утицаја на стварање великих породица и задруга, за које се већ данас може тврдити да нису неке самоникле, специјално српске установе него су се развиле и образовале под тешким економским и политичким приликама за турске владавине.

Осим ових редовних новчаних дација било је и нередовних.

Коморија је нередовна дација. Давана је у вријеме каквог оближњег рата, нпр. са Црном Гором. Износила је 2 до 4 цванцике. За те би се новце куповала пшеница или јечам и наимали коњи и момци који ће гонити комору за војском до бојног поља.

Крварина је такође нередовна дација. Њу је плаћало мјесто у коме би се нашао убијен човјек, кад се за убицу није могло сазнати. Село или више оближњих села платила би 5000-10.000 гроша крварине као неку казну за неспособност турских чиновника. (Крварина се и данас плаћа у Босни и Херцеговини под именом контрибуције!)

Осим ових редовних и нередовних новчаних давања плаћао је православни дио нашег народа и тзв. димницу, владичарину, за издржавање владика и њихових дворова. Она је наплаћивана од народа 6-7 година и за окупационе управе. Године 1880. почела је земаљска влада плаћати владике из државне касе, а народу је објављено да је тобоже владичарина укинута. У ствари није било тако, јер је пореска власт и даље, све до 20. априла 1884, дакле пуне четири године, у својој режији посебно купила владичарину. Тек окружницом Земаљске владе од 19. маја 1884. укинута је и стварно владикарина - како се тај порез у окружници владиној наказно зове - и наређено је порезним уредима "да одмах у отпад ставе све износе владикарине, који до 20. априла 1884. у пропису стоје". Владичарина се је плаћала од сваке православне куће, од сваког дима - отуда јој и име димница - и износила је пред окупацију у Дабробосанској епархији 5 гроша и 2 паре (45 новч.), у Зворничко-тузланској 8 гроша и 12 пара (74 новч.), а у Захумско-херцеговачкој епархији 7 гроша и 28 пара (68 новч.).

Поред ове редовне новчане дације имао је православни дио нашег народа, управо шездесетих година, да плати и једну нередовну новчану дацију. То је у православном дијелу нашег народа добро позната гаврија. Године 1858. у 28. години живота изабран је Гавро Вучковић Крајишник за посланика цијеле Босне и Херцеговине на "собранију" у Цариграду, које бијаше сазвано ради претресања вјерских и просвјетних питања свију православних хришћана у Турској империји. Пошто се то "собраније" није могло позадуго састати због познатог оријенталног јавашлука, остао је Гавро Вучковић Крајишник неколико година у Цариграду, трошећи и задужујући се, јер му представници српских православних "обштестава" престаше слати уговорену плату. Доцније је та Гаврина плата, да би се исплатио, за оно вријеме огромни дуг, разрезана на народ. И данас се старији људи, нарочито старији свештеници, сјећају кад је по народу купљена гаврија, због које је врло заслужни Гавро Вучковић Крајишник имао много непријатних часова.

Изузимајући нередовне новчане дације: коморију и краварину, затим владичарину, коју су владике посебно купиле и гаврију, која није никада сва наплаћена, онда харач, који се је повећао и промијенио у аскерију, и царски чибук, порез на ситну стоку, који су Турци пошљедњи пут регулисали у Босни и Херцеговини године 1867. - изгледа да су сва остала новчана давања супсумована, након укидања спахијског система, под вергију, доцније у нас названу сулусвергију.

Као што је уопште познато, сулусвергија је паушалан порез. Паушалну квоту за поједине котаре утврђивало је министарство финансија у Цариграду, а за политичке општине котарски уред или кајмакамат по броју кућа. Опћинска квота дијелила се је даље на све оне који су били подвргнути вергији у дотичној опћини. Као спољашњи знаци за мјерило пореске снаге служио је број мушких радних лица једне куће, број стаја и теглеће марве. Рарезивање вергије на поједине куће у селима вршили су свештеници, кнезови, муктари и џематбаше на сеоским скуповима који су нарочито за то сазивани. Ову је реформу увео Опер-паша да би сузбио зулуме и неправде које су чинили турски чиновници при разрезивању и купљењу вергије и на које се је народ стално жалио. Успјех је био слаб, јер су свештеници, као главни чиниоци у овом послу, били махом неписмени.

Агински дио вергије, сулус, није био свуда равномјеран. У неким котаревима су аге између се, према свом имовинском стању, дијелиле своју паушалну тангенту, а у неким се је, опет, њихов сулус одређивао не по имању аге него по вергијском давању кмета. Често је допуштано и то, да ага и кмет драговољно подијеле између се вергајско давање.

Вергија је утврђивана и разрезивана на један веома примитиван, чисто турски начин. Контингенте за поједине провинције, као и контингенте за поједине кајмакате у провинцијама, утврђивало је министарство финансија у Цариграду самовољно, онако од ока, без икаквих статистичких података о броју становништва, о економском стању и пореској снази народној. Тражило се је колико је требало Цариграду и није се ни најмање водила брига може ли народ и дати онолико колико се од њег тражи. Цио контингенат једног котара, па према томе и читаве провинције, морао се је под сваку цијену, из ока из бока наплатити. Увођењем административних рефорама након 1850. године и стварањем многобројних нових чиновничких мјеста и канцеларија босанско-херцеговачки сулусвергијски контингент стално се је повећавао. Осим тога, разрезивање је махом вршено уз многобројне злоупотребе. Виши и јачи социјални редови, ненавикнути ни на какво давање него само на узимање, бранећи се од пореског терета, збацивали су готово сав порез на нижне незаштићене и сиромашне слојеве, и то је изазвало силно незадовољство у народу које се често ширило и преко граница босанског вилајета.

Пошто су у Босни и Херцеговини биле раније уведене извјесне савремене реформе у области администрације, ријешила се је турска влада да проведе и пореску реформу, како би колико-толико подигла свој тако ниско пали државни ауторитет пред Европом и како би фискусу зајамчила сталне и издашне приходе од пореских извора који би били одвојени од личности носиоца пореза. У побудама да се уведе нова пореска реформа, истицао се је јаче политички него фискални моменат. Турска је жудно тежила за унутрашњим миром и сређеношћу. То се најбоље види из тежње старог Топал-паше да и десетину, која је турским властима задавала толико главобоље, реформише, да мјесто десетине уведе непосредни порез на земљиште. Он је у том смислу био израдио и један пројекат, који је на Високој Порти у први мах био са великим задовољством примљен, али је ипак доцније одбачен. Даље се види политички моменат у турским финансијама и тежња турске државе да живи према модерним државним принципима и у сагласности са Европом и у томе што је много раније номинално укинут харач. Ново вријеме и европске хришћанске државе непрекидно су се буниле против харача, који није био у прво доба тежак, али су носиоци овог невјерничког данка били изложени разноврсним напаствовањима. Свака турска шуша, пошљедњи турски голаћ, имао је права да зазустави хришћанина и да га силеџијски пита: "Влаше, стани! Јеси ли платио харач?!" Европа се је бунила против харача не као пореза него као против једне шеријатске установе која стално наглашује невољну и ропску потчињеност хришћанског становништва. И Турци се, напошљетку, дозваше памети и видјевши како се и у европским хришћанским државама често пута под лијепим именом крију ружне ствари, па обрнуше харач у аскерију, војницу, и веома лако протумачише Европи зашто је ударена аскерија на хришћане, која је износила 21 грош, а за богатог хришћанина често и 33 гроша. Плаћали су је сви хришћани од 1 до 60 године живота.

Турска није само провела ову класичну реформу харача. Она је одлучно приступила укидању и сулусвергије, да мјесто овог паушалног пореза уведе неку врсту непосредних, објективних, процентуалних пореза. Законом од 1860. наређено је да се изврши попис становништва и да се проведе катастар по вриједности реалитета - емлак - у читавој земљи, који је, како тврди др Кечет, и довршен 1866. године. На основу проведеног катастра реалитета и других радова за нову пореску реформу уведени су у неким крајевима Босне и Херцеговине, мјесто сулусвергије, процентуални порези: земљарина и кућарина 4%, кућна кирија 4% и порез на радње 3%.

Због ненаданог опозивања Топал-паше са босанског валилука, због неспособности доцнијих везира, нарочито поквареног и подмитљивог Сафе-паше, и због ускоро насталих немира, који потресаху темељима Турског царства - рад на укидању сулусвергие и увађању процентуалних пореза обустављен је и у босанском пореском систему - ако се уопште може говорити о каквом систему - завладао је хаос који и данас траје.

Мора се, на крају, нагласити да је нова управа најмање пажње посвећивала правичном уређењу пореског питања, иако је народу 1880. године, при проваћању катастра Босне и Херцеговине, наговијештено да ће се порези након премјера земље правичније уредити. Нова је управа оставила готово све при старом и по старом, само је до крајности пооштрила мјере око контролисања и наплаћивања пореза. Узимала је гдје год је могла и од кога је год могла, не водећи ни најмање рачуна о једнакости и правичности пореза, том врховном начелу пореске науке. Не може се тврдити да су непосредни порези под Турцима били лаки и правични, али их је народ ипак лакше сносио, јер није о свакој "ситници" вођен рачун, нити су се Турци - какви су да су - икад служили егзекуцијом.

---

Стојан Новаковић

На овај непотписани текст у подлистку у Сарајеву обновљене Отаџбине (1911, бр. 22, на страни првој) скренуо нам је пажњу др Миодраг Вулин и ми смо, узимајући у обзир Кочићева стална и дубока интересовања за нашу историју и њене тумаче, одлучили да га први пут унесемо у сабрана дјела овог писца као његов досад превиђени напис.

___

Првог новембра 1911. навршило се је педесет година рада једног од највећих и најплоднијих српских књижевника и научењака, Стојана Новаковића. Сама Библиографија његових разноврсних радова износи преко 380 страна. То је најбољи и највиднији доказ плодности и непрекидног рада за педесет година.

Стојан Новаковић крупно је име у српству, далеко чувено и свестрано поштовано. Још као младић од шеснаест година почео је да пише, али се његов прави књижевни рад датира од 1861. године. И за педесет година урадио је заиста много, премного.

Стојан Новаковић најинтензивније се је занимао историјом и филологијом. У овој области научног рада и испитивања дао је неколико дјела велике научне вриједности. Његово издање Законика цара Душана красан је прилог за познавање писаног права и социјалног живота старих Срба. Његова историјска дјела: Посљедњи Бранковићи, Турско царство пред српски устанак и др., као и његове студије из културне прошлости српске: Жупа, Град, Село, Баштиници и Пронијари, жив су доказ да једини Стојан Новаковић одлично и свестрано познаје нашу прошлост која је тако мутна и замршена. У пословима ове врсте научног испитивања он је најкомпетентнији судија и најбољи познавалац културног, социјалног и економског живота старих Срба.

И као просвјетни радник Стојан Новаковић је много дао својој земљи. Као министар просвјете и црквених послова он је реформовао гимназије, реалке, богословију, учитељску и Велику Школу у своје вријеме. Осим тога, писао је многобројне шоклске уџбенике: историју српске књижевности, синтаксу, читанку за гимназије итд.

Као државник и политичар био је увијек исправан и савјестан до крајњих граница. Није без занимљивости нагласити да овај мудри и честити човјек није никад био умијешан у којекакве афере, којима Србија у политичком животу преко мјере изобилује. Он се је увијек знао одржати на висини свог позива, иако је био члан политичке партије која је по Србији у своје вријеме чуда и покоре чинила.

Поред свога државничког рада, он је писао и политичке студије у часовима одмора. Балканска питања, Српско питање и Балканска криза итд. Књижарница Св. Б. Цвијановића у Биограду издаће кроз који дан његово ново дјело Политичка историја Србије од Зајечарске буне (1883) до данас. Сва се његова дјела одликују дубоким познавањем ствари и прилика, и он настоји да једно питање објасни са свију страна и до најмањих ситница. Он је писао и о најкрупнијим питањима, а расправљао је и о најнезнатнијим стварима, често пута о једној јединој ријечи, с језичног или културно-економског гледишта. Сва су његова дјела задахнута похвалном тежњом да се дозна истина, да се утврде и освијетле факта из наше мутне прошлости. У тој тежњи и у постигнутим резултатима Стојан Новаковић много је дао, и професор Јиричек има пуно право кад га проглашује за једино компетентна судију у питањима културне историје нашег народа.

Стојан Новаковић је био два-трипут министар просвјете и црквених послова, а 1896. и 1908. министар-предсједник. Године 1896. била је маџарска миленијска изложба, која је довела до отвореног конфликта између Србије и Аустро-Угарске због ношења амблема на изложби, међу којима је ношена и вепрова глава, знак који је у своје вријеме означавао Србију. Стојан Новаковић као министар предсједник протествовао је против тог сулудог маџарског поступка, на што јс Аустро-Угарска одговорила и затворила границу извозу. Његово држање и писање за вријеме анексије још нам је свима у свјежој успомени. Тежио је свима силама да очува част српског народа.

Госп. Новаковић је у 70. години живота, па је ипак и данас свјеж и пун воље и енергије за рад. Предсједник је Српске краљевске академије наука и Српске књижевне задруге. Он и даље неуморно ради на корист српског народа, у чију бољу и свјетлију будућност тврдо вјерује.

---

Рђави и штетни народни обичаји

Текст је објављен у сарајевском листу Вјесник, IV/1912, бр. 16-20. Представља заправо осврт на извјештаје послане епархијском Савјету у Сарајеву са терена, али садржи и знатан број занимљивих Кочићевих личних увида и знања о тим питањима.

___

Иницијативу за скупљање података о рђавим и штетним обичајима у народу дао је Епархијски управни и просвјетни савјет у Сарајеву својим дописом од 3. марта 1909. број 197, који је упућен Великом управном и просвјетном савјету. Савјет у Сарајеву је, вели се у допису, стекао увјерење да рђави народни обичаји нашем народу наносе велику материјалну и моралну штету, па је зато упутио два своја члана свештеника да саставе нацрт једне окружнице, која ће се у сврху сузбијања рђавих обичаја разаслати читавом свештенству и народу Дабробосанске епархије. Али, узевши у обзир да рђави обичаји, негдје више а негдје мање, наносе штету нашем народу у читавој отаџбини, шаље Епархијски савјет у Сарајеву оба нацрта горње окружнице (један нацрт од г. Јове Симића из Бусоваче и један од г. Светозара Поповића из Рудог), с молбом да Велики савјет према својој најбољој увиђавности у гореспоменуту сврху састави једну окружницу и да је упути преко црквених општина и парохијских звања читавом свештенству у народу у нашој домовини.

На основу горњег дописа Епархијског савјета у Сарајеву ријешио је Велики управни и просвјетни савјет у својој сједници од 4. маја 1909. да се затражи извјешће о рђавим обичајима у народу од све четири епархије, додајући да ће се у првој сједници овог Савјета одредити за ову ствар посебан одбор. Остварујући ово рјешење Велики савјет разаслао је дописе на сва четири епархијска савјета у земљи и позвао их да преко подручних општина и парохијских звања прибаве податке о рђавим обичајима у народу својих епархија. Уједно су тражена и мишљења општина и отачаственог свештенства на које рђаве обичаје треба обратити нарочиту пажњу и на који би се начин најуспјешније могло стати на пут рђавим и штетним народним обичајима.

Према актима констатујем да Велики савјет првим својим дописима на епархијске савјете није имао много успјеха. Дана 28. маја 1910. јавио се је само Епархијски управни и просвјетни савјет у Тузли и послао неколико оригиналних дописа о рђавим обичајима од неколико подручних општина и парохијских звања, и то од општина из: Поребрица, Батковића, Броца, Тумара, Дворова и Зворника, а од парохијских звања из: Бијељине, Загона, Поребрица, Грачанице, Батковића, Тавне, Тумара. Пурачића, Буквика, Забрђа, Градачца, Козлука, Осјечана, Горњег Жабара и Јасенице.

Примивши ово неколико дописа од Епархијског савјета у Тузли, Велики управни и просвјетни савјет је 16. јуна 1910. президијалним путем поново позвао савјете у Сарајеву, Мостару и Бањој Луци да удовоље овамошњем тражењу, истакнутом у допису од 4. маја 1909. број 141. Према списима најприје се јавио Епархијски управни савјет у Сарајеву и послао извјештаје од 37 општина и 45 парохијских звања. Општине су ове: Травник, Подрашница, Језеро, Пећи, Илијаш, Јајце, Граово, Зеница, Соколац, Вареш, Милићи, Лијевно, Штрпци, Травник, Власенице, Доњи Вакуф, Уништа, Стројице, Цикоте, Сребрница, Рогатица, Сасе, Осмаци, Прибојевићи, Кравице, Копривно-Јеремићи, Бугојно, Варцар Вакуф, Дрињача, Благај, Братунац, Глоговац, Блажуј, Герзово, Гламоч и Биљешево, а ово су парохијска звања: Вареш, Високо, Добриње, Рогатица, Соколац, Соколовићи, Годомиље-Живаљевић, Вишеград I и II, Штрпци, Власеница, Милићи, Цикоте, Јеремићи, Осмаци, Сребрница, Братунац, Височник-Карина, Дрињача, Травник I и II, Зеница, Бусовача, Жепче, Бугојно-Чипуљић, Брезичани, Оборци, Доњи Вакуф, Благај, Јајце, Густовара, Грбавица, Подрашница, Герзово, Трново, Језеро, Пецка, Медна, Бараћи, Лијевно, Губин, Граово, Пећи, Гламоч, На Камен, Уништа и Илијаш.

Иза сарајевског Епархијског савјета јавио се је први пут мостарски Епархијски савјет и послао извјештје од ових општина: Корјенићи, Самобор, Мека Груда. Поцрње, Бијело Поље, Зупци, Горажде, Луг, Месари, Столац, Дужи, Фоча, Биоград, Добрићево, Коњиц, Гацко, Сливница и Улог, и од ових парохијских звања: Мостар, Љубушки, Звјерина, Фатница, Билећа, Жупањац, Љубиње, Гацко, Луг, Коњиц, Столац, Бијело Поље, Горажде, Чајниче, Месари, Крушевице и Дабар. Епархијски управни и просвјетни савјет у Мостару послао је други пут 21. марта 1912. извјештај о рђавим обичајима и тог од црквено-школског одбора у Мостару, Љубињу, Невесињу, Љубушком, Жупањцу и Опличићима; од црквеног одбора у Пољицу, Челебићима, Горњем Храсну, Љубомиру и Џивару; од манастирског црквено-школског одбора у Завали; од парохијског звања: у Јабуци, Горогашима, Пољицу, Чичеву, Фојници код Гацка, Фочи, Требињу, Горњем Храсну, Корјенићима и Суторини. Према томе је Епархијски савјет у Мостару успио да скупи податке о рђавим обичајима од 30 општина и 27 парохијских звања, док Епархијски савјет у Бањој Луци није послао ни једног јединог извјештаја о рђавим народним обичајима. Тузла је послала извјештаје од 7 општина и 15 парохијских звања, Сарајево од 37 општина и 45 парохијских звања. Према томе, имамо 74 извјештаја о рђавим обичајима од општина и 87 извјештаја од парохијских звања, што скупа чини 161 извјештај о рђавим народним обичајима.

Кад нагласимо, да ми имамо 333 општине и 319 парохијских звања, онда је овај број од 161 извјештаја исувише скроман. Осим тога, садржина ових извјештаја није богзна како богата и разноврсна. Ништа у овим извјештајима нема што ми не бисмо знали из свог сопственог посматрања народних рђавих обичаја. Међу овим извјештајима има и таквих дописа појединих парохијских звања и општина из којих се јасно види да неке општине и парохијска звања нису ни разумјели што се од њих тражи. У том погледу врло је карактеристичан одговор парохијског звања у Чичеву (Херцеговина): "Милостиви архипастиру! Зачуђен сам вашем допису под бројем 964. из 1909. Са реченим дописом тражи се да горњи наслов да разјашњења о слабим овамошњим обичајима. Горњи наслов не зна никаквог злог обичаја у овој парохији да се налази, нити се употребљују какви слаби обичаји". Није мање занимљив ни одговор општине у Пољицу, који се свршава: "Какви обичаји по другим опћинама владају, тако и код нас. Ако нијесу бољи, нијесу гори". Исто тако је у једном особитом правцу занимљив и одговор црквеног одбора у Љубомиру, који се тужи на шпијавање и одавање. "Овоме би се злу, вели се у поменутом одговору, најбоље на пут стало, да издате заповјед свјештеницима, да проклињу на свакој божанственој служби одајника, шпијуна и вјероломника". Према овоме, изгледа, да тамошњи народ страда и пати под пошљедицама рђава живота и рада којекаквих проблематичних харамбаша, пандура, булукбаша и сердара, чије груди у исти мах и за исте заслуге красе ордени и сребрне медаље и црногорског књаза и аустријског цара и турског султана. Сад нам је сасвим јасно и разумљиво зашто се толико жали црквени одбор у Љубомиру на "одајнике, шпијуне и вјероломнике". Сердари су посијали сјеме, које буја и напредује у народу надуго и нашироко.

Има и врло наивних и као безазлених дописа, као што је то извјештај црквеног одбора из Џивара: "Хвала богу, код нас нема никаквих слабих или рђавих обичаја. Народ љуби цркву и свјештеника, црква и свјештеник љуби свој народ. Поштују се прописани постови, светкују се по св. цркви одређени празници. Погледом на више речено, у овој општини нема никаквих рђавих обичаја које би било од велике потребе спријечити".

Има даље извјештача који су се у први мах устезали да саопште народне мане и рђаве обичаје из бојазни да се не замјере свијету свога краја. У том је погледу карактеристичан почетак дописа протопрезвитератског звања у Требињу. Интересантан је са свог сјајног оптимизма извјештај г. Никанора Дутине, јеромонаха манастира Завале: "Част је овом одбору извијестити тај славни наслов, да у овој опћини код нашег народа нема никаквих злих обичаја, осим што се помало увлачи пиће и псовка, али ни то није прећерано". Таки му је извјештај, и то му је сав извјештај! Није без интереса ни извјештај црквеног одбора у Трнову код Сарајева: "Дана 14. јануара т. г. одбор је у својој сједници узео у претрес наредбе славног Савјета и дошао до закључка, да у народу овог општинског подручја не постоје никакви рђави и штетни обичаји". Ваља нагласити, напошљетку, и допис парохијског звања у Челебићима код Фоче, који се нарочито тужи на неморал који шире жандарми по народу.

Ми смо тако прегледали и у току излагања споменули неке извјештаје који су по својој садржини и по схватању својих дописника карактеристични, и који често пута немају никакве везе са рђавим обичајима, али су у другом правцу занимљиви. Остали много већи дио дописа бави се искључиво описивањем општепознатих и штетних народних обичаја, од којих се највише јављају и најопширније наглашују, углавном, три до четири народна обичаја који су, како се данас неразумно и примитивно проводе, од велике штете и рђавих пошљедица и по морални и по материјални живот широких маса народних. У првом реду рђав је и штетан обичај: начин прекомјерног, раскалашног и предугог слављења крсног имена, даће задушнице или јеџеци, мирба с родитељима одведене одиве и пир. Поред врачања и гатања и других ситних мана и навика народних, извјештачи се највише туже на начин како се ова четири обичаја неразумно и непаметно славе и проводе.

Ови су обичаји дубоко укоријењени у масама народним. Њихов се постанак губи у тамној и магловитој прошлости развитка људског рода. Крсно име, слава, свакако је извјесна концесија хришћанске вјере многобожачкој вјери наших предака. Срби, примајући нову вјеру, хришћанство, нису се могли тако лако одрећи својих домаћих патрона пената и њиховог слављења, него су на дан преласка у нову вјеру узимали једног хришћанског свеца да га славе као заштитника дома и племена. Без сумње, и даће су задушнице или јеџеци прастари народни обичај, који се је развио из приношења жртава за покој душе умрлих сродника.

Етнолози зову манизмом поштовање душа родитеља и даљих и ближих сродника. Манизам долази од латинске ријечи тапез и значи "душе". Прост свијет замишља да покојничке душе могу разноврсно да се држе према живим потомцима и осталим људима, како кад: пријатељски и непријатељски. Да се те душе умилостиве установљен им је култ, особито при погребу, даћама и задушницама, кад се износи јело и пиће на гробље. Кад се нешто јела остави на гробу, намијењено је покојницима, али и кад се ту, на гробљу, једе, замишља се да и душе невидовно учествују у једењу. Богумили су јако истицали свој манизам и спољно, правећи својим милим покојницима огромне надгробне споменике, за чије се тесање и пренос од неколико хиљада килограма морала заузети и напрегнути цијела породица (Др Симо Трајановић: "Нешто о преанимизму и манизму у Срба". Српски књижевни гласник од 16. јула 1912). И свм сам се једном приликом увјерио о интензивном манизму старих богумила. Бавећи се прије неколико година по методи нашег умног научењака дра Јована Цвијића антропогеографским испитивањима области Змијања, које поглавито лежи на висији између Сане и Врбаса, са пријатним изненађењем сам опазио и констатовао како ова богумилска гробља - народ их тамошњи, иако је старосједилачки, тако не зове него мраморја, дивовска или грчка гробља - редовно заузимају лијепа, видна и погледна мјеста у природи. Као крупни и бјеличасти планински волови леже гомиле огромног четвртастог камења и, изложени погледима са свију страна, мирно се прелијевају у сунцу и почивају као у дубоком сну. И кад их човјек погледа, и нехотице га обузме осјећај језиве планинске мистике и побожности.

Нису нимало млађи, ако нису старији, ни обичаји који се везују за женидбу, као отмица дјевојака, мир, пир и походе међу пријатеље након вјенчања. Отмица дјевојака, која се и данас у многим нашим крајевима, често пута, и насилно врши, праисконски је обичај. Датум постанка овог обичаја пада у оно далеко и прадавно доба кад род људски живљаше као и остала стока у првобитној, примитивној гомили без реда и по систему заједнице жена. Мати је била све у породици, она је била носилац породичног ауторитета и имала је породично право над дјецом, јер се по правилу за оцеве није знало. То доба развитка људског рода са пуном породичном влашћу и породичним правом матере зове наука гинекократијом, владом жена. Тек доцније обичај отмице дјевојака оборио је ауторитет и право гинекократије и створио андрократију, владу људи.

На освитку историјског времена пропала је влада гинекократије. Њену је пропаст убрзао обичај, отмичарски брак, Raubehe. Етнографска и етнолошка испитивања утврдила су, како у прастаро доба тако и у садашњости, код природних, некултурних народа чињеницу о отмици дјевојака. Првобитно су отимане жене из туђе примитивне гомиле, из туђег племена. Уграбљена жена сматрана је као лично, индивидуално власништво, док је домаће женскиње, прво, било заједничко свима мушкарцима гомиле и, друго, оно је заузимало хегемонијалан положај у породици, освећен дугим обичајем, али није могло дуго издржати конкуренцију пред отетим женама. Већ сама драж нечег новог и туђег давала је првенство уграбљеним женама, и обичај отмице жена брзо се раширио. Није без интереса нагласити да грчка историја почиње са отмицом Лијепе Јелене, а римска историја са отмицом Сабињанака. Исто је тако карактеристично по отмицу, што отац европске историографије Херодот почиње своје дјело причањем о узајамном отимању дјевојака између Грка и Азијата. Навели смо ове резултате историјских, етнографских и етнолошких испитивања да се види прадавни и праисконски постанак овог обичаја, који се и данас у нас, поред толико хиљада и хиљада година развитка људског рода, практикује. И ништа више, чини ми се, као овај обичај не доказује како смо у масама народним некултурни и у општем развитку предалеко заостали. Отмица дјевојака је општи обичај свију народа и племена на земљи, па према томе и Срба. Само је овог обичаја нестало код свију културних народа, а у нас се је, иако у нешто блажој форми, и до данас одржао са својим рудиментима и свадбеним обичајима, на примјер, мирба са дјевојачким родитељима послије отмице или просидбе. У Азији, гдје још непрестано траје сточарски, номадски живот, отмице су обична, свакидања појава. Код Самоједа отмица се и данас врши у најпримитивнијем облику. Код других сјеверноазијских монголских племена, особито Тунгуза и Камчадала, брачна се веза не сматра као потпуна ако момак није дјевојку упљачкао и хаљине јој поцијепао.

Старо српско законодавство забрањује врло оштро отмицу дјевојака. Члан 53. Законика цара Душана, који је донесен на Сабору 1349. и 1354. гласи: "И који властелин узме владику по силе, да му се обе руке одсеку и нос уреже. Ако ли себар узме по силе владику, да се обеси; ако ли своју другу по силе узме, да му се обе руке одсеку и нос уреже". Како се је босанско средњовјековно законодавство односило према овом обичају отмице дјевојака не зна се, јер о том нема сачуваних писаних докумената. Под турском владавином, која се је слабо бринула за правни ред и поредак у породицама немуслиманских народа, изгледа, да се овај обичај наново јако развио и раширио по свима српским областима. Да се је овај обичај био јако развио најбоље се види из драконских наредаба против отмице дјевојака кад се Србија под Карађорђем и Милошем ослободили непосредне отоманске власти. Карађорђе, на примјер, иако се и свм са својом Јеленом отмичарски оженио, ипак је на учестано понављање отмица и њихових рђавих пошљедица издао наредбу која гласи: "И онај, који девојку отме на силу, да се ухвати и старешини у руке преда се смртном каштигом каштигује. И поп, који би се усудио да венча отету девојку свештенства хоће лишен бити".

И у Босни и Херцеговини затекла је окупација доста развијен и раширен обичај отмице дјевојака. У прво вријеме, судови су овај обичај сматрали за чист злочин насиља и оштро су кажњавали отмичаре. Доцније су увидјели да је то народни обичај и много су блаже кажњавали, нарочито ако се није никаква туча и насиље чинило при отмици дјевојке. Поред свега тога, колико ја лично знам, и данас се у Крајини, и међу православним и међу муслиманима, помало отима по првобитном начину. Отуда је из основа погрешна тврдња др М. В. Смиљанића кад вели: "У Босни се праве отмице данас скоро нигдје не појављују" (Глас Српске краљевске академије LXIV, стр. 197). Ову тврдњу је др Смиљанић узео од слабог учитеља фра Грге Мартића из Богишића Зборника.

Као непосредна пошљедица примитивних, правих отмица постоје у нашем народу још двије врсте: привидне и уговорене отмице, како их је назвао др Смиљанић. При привидним отмицама постизава се прошевина редовним путем, па ипак кад дође дан свадбе врши се привидна отмица. Момак и његови другови уpотребљују привидно насилне мјере да дјевојку одведу, а родитељи и пријатељи дјевојачки употребљују привидно силу да одвођење спријече. Обичај привидних отмица био је некада у српском народу без сумње јако раширен, а данас му има мало трагова.

Уговорене отмице су такође остаци правих отмица. Оне се изводе по пристанку и нарочитом уговору момка и дјевојке, а већином без знања дјевојачких родитеља и остале родбине.

Отме ли се или испроси ли се редовним путем дјевојка, наступа оно на што се извјештачи највише туже: мирба, мирење. Мирба се овако врши: Момак или његови родитељи пошљу извјесну личност са плоском ракије и погачом будућим пријатељима да их пита кога ће дана момкови родитељи моћи да дођу на мирбу. Пошто је уговорени дан дошао, онда се спреме обично сви момкови из куће, његови рођаци и неки од комшија, понесу собом повише пића, које печено јагње или овна и погачу, па иду у пријатеље. Дјевојка не иде с њима. Мирба траје понекад до два дана, и за све то вријеме момак повуче скоро сав трошак у јелу и пићу, мада је у пунчевој кући. Главно обиљежје мирбе састоји се у овом: кад се постави ручак и пошто сви посједају, онда отац момков, његов брат или који рођак извади кесу и меће на погачу новац, питајући: "Је ли доста, пријатељу?" И докле год пријатељ не рече "доста", дотле он мора ређати по погачи новац. Ово ређање, како извјештаји кажу, прелази врло често и преко 300 круна, ако пријатељи једни другим нису у вољи. Ако су једни другим у вољи, мирба се на петој и најдаље на десетој десетици сврши. У овом се случају свагда помире, јер обе стране попуштају мало по мало. Ова мирба може бити много скупља, кад се дјевојка редовним путем испроси, јер се она у вријеме мирбе налази у родитељском дому.

Сви су ови оцртани обичаји чврсто везани за вјеру и сви су они, према извјештајима, од веома рђавих пошљедица по материјални и морални живот народни. Крсна имена се негдје и по пет дана славе, и на њима се неизмјерно много пије и троши. Домаћини свечари се преко цијеле године спремају, скупљају и од уста откидају само да што боље и обилније прославе свога свеца. Товарима се, нарочито у зимска времена, вуче шпирит из чаршије, кувају се погаче и пите и коље се благо, ако се мрси. По три-четири дана у свечаревој кући софре се не дижу. И званице и незванице не крећу се из куће док се све не поједе и не попије. Није, напошљетку, никаква ријеткост, да се на крају крајева и потуку и крв пролију.

Исто су тако и свадбени обичаји рђави и штетни. Они се редовно извргну у пијанчење и бескористан трошак. Са чисто материјалне стране посматрајући ове свадбене обичаје, они су врло штетни по народ, јер док се проведе уговор, просидба, сватови, плоска, вјенчање, пир, мир и походе међу пријатеље потроши се силан готов новац осим новца који се утроши у премного јело и пиће. Међу овим свадбеним обичајима најгори је акт мирбе. Догоди се често да све мирџије заједно не могу да плате огромну суму коју траже дјевојачки родитељи, те се тако растану без помирења.

И обичај задушница, јеџека је, иако мање од прва два обичаја, штетан и некористан за наш народ. И на задушницама се много троши јела и пића, нарочито у задружним породицама гдје су чести случајеви смрти. Мјесто плача и нарицања често се задушне даће, кад угрије пиће, извргну у пијанку, подвикивање и пјевање. Често се такође и на даћама посваде и потуку. Уопште сви су ови обичаји економски убитачни за наш народ, јер су превелики трошкови који се чине при њиховом провођењу и слављењу. Често бива да се сви масни и слани залогаји потроше при овим обичајима, па кад наступе тешки радови орања, копања и косидбе, нема мрсне вечере ни слана ручка, како то доста тачно вели поп Симић у нацрту своје окружнице.

За сузбијање ових рђавих и штетних обичаја могу се наравно употребити само морална средства. Ширење јаче просвијећености у масама народним јесте без сумње једно од најуспјешнијих моралнах средстава против наказног и раскалашног начина слављења и провођења обичаја. У пошљедње вријеме почеле су се и у нас живље по земљи оснивати земљорадничке задруге, српски соколи, друштва трезвености и побратимства против аклохола. Преко ових друштава и са њима се може много учинити против ових рђавих народних обичаја. Али има у народу и једна жива сила, једна личност, без које се ови обичаји не врше, и која може највише да ради на њиховом санирању. То је свештеник, који досад није баш много и одано радио на сузбијању ових штетних народних обичаја и навика. Пустило се је и од његове стране да иде како иде. Нарочито, старо отачаствено свештенство није ништа предузимало са своје стране против рђавих народних обичаја. Његова свакидања животна филозофија гласила је: "Нека се и народ мало провесели и живне". Така је филозофија и пролазила у старо вријеме, али данас су наступила друга времена и развиле су се друкчије економске прилике које траже непрекидан рад и смишљену штедњу.

Изван сваке је сумње да се данашње неупутно и непаметно слављење и провођење ових народних обичаја не може одједном укинути. Зато би се њихово досадање прекомјерно слављење и провођење требало свести на минимум, и у том правцу могли би свештеници највише урадити, јер су они везани обредним функцијама за ове обичаје и имају јак, непосредан утицај за народ.

Реформа обичаја крсног имена могла би се провести овако: кољиво и свијећа, а иза тога један ручак код куће, на коме ће се разломити крсни колач гдје је то обичај. То је доста, јер отклен дође то да се, рецимо, Ђурђевдан или које друго крсно име слави три до четири дана, а сама га црква не слави више од једног дана.

Исто би тако требало реформисати сложене женидбене обичаје. Против старог некултурног обичаја отмице дјевојака, који се и данас често јавља, раде и радиће земаљске власти и судови, а и свештеници би могли у том правцу нешто учинити својим савјетом. У овим свадбеним обичајима требало би задржати просидбу, вјенчање и пир са једним ручком, а особито живо порадити на томе да се укине давање новца за дјевојку, ако је то икако могуће. Велим, ако је то икако могуће, јер је ово давање новца за дјевојку основано на чисто економским разлозима. Страна која даје новац тежи да добије у кући једног члана више који ће радити, а она која прима новац, иде на то да губитак у једном радном члану надокнади добивеним новцем, стоком или другим стварима од вриједности. Зато је овај новац за дјевојку у старим нашим сеоским задругама ишао у "кућу", а није даван дјевојачким родитељима, и родбини. Данас задруге нагло пропадају, па се је надати да ће и овај обичај давања новца за дјевојку једном већ ишчезнути.

И код даћа, јеџека или задушница треба свршавати све осим укопа у цркви: седмицу, четрдесетницу, по године, и годину. На укопу дати вечеру или ручак с врло мало пића, и то ако је укоп зими кад на гробљу влада оштра студен.

Ми мислимо да би требало на основу овог реферата, кад на њ ставе своје евентуалне напомене чланови Великог управног и просвјетног савјета, израдити окружницу о рђавим и штетним народним обичајима. Пошто су ови обичаји везани са вјером, ту би окружницу требало да потпишу сва четири отачествена архијереја и да је упуте на паству својих епархија, јер народ у овим обичајима налази толико црквене законитости колико и у самим религиозним обредима, па би га о противном могао увјерити само поглавар цркве - архипастир, у коме је, по народном мишљењу, оличена сва црквена законодавна власт. Г. Захарије Поповић, парох из Бијељине, иде у свом извјештају у том правцу један корак даље и вели: "Кад би наши архијереји по примјеру првог нам архиепископа и просвјетитеља у народ зашли и на скупштинама парохијским разјаснили му погрешност у схватању и штетност од подржавања тијех обичаја, увјерен сам да би глас њихов нашао повољног одзива у нашем народу. Укидање крвне освете и вишедневног слављења у Црној Гори показује шта је кадра постићи жива ријеч архијерејска".

Окружнице о рђавим и штетним народним обичајима требало би разаслати на све српске општине, парохијска звања, српске земљорадничке задруге, српске соколе, на сва друштва побратимства и трезвености у земљи, јер сва ова друштва и корпорације, већ по свом програму, могла би са своје стране, ако имало покажу вољу, повољно утицати на санирање ових обичаја. Свештеници би морали, као у првом реду за ову ствар позвана лица, да кроз више година окружницу народу тумаче и то сваке младе недјеље, великих празника, на зборовима и при вршењу ових обичаја. На сваком кораку треба да свештеници пропагују и доказују сву штетност извршавања ових обичаја како су се досад проводили и славили. Који парохијанин не би послушао савјет у ствари ових обичаја, нека се јавно укори за примјер другим. Ако и то не помаже, нека свештеник без велике потребе не иде у кућу том парохијанину.

---

Балкански рат и аустријска интервенција

Андре Шередам: Балкански рат и аустријска интервенција. Превео Мих. Д. Милинковић, суплент, Ниш 1913. Осврт на књигу француског публицисте, која је те године била преведена и код нас, штампан је у Босанској вили, XXVII/1913, бр. 13-14 и представља један од посљедњих Кочићевих текстова.

___

Познати француски публицист, велики познавалац источног питања и искрени пријатељ нашег народа госп. Андре Шерадам изнио је у часопису "Less Annales des Nationalitеs" за мјесец фебруар 1913. свој поглед и мишљење о евентуалној интервенцији Аустро-Угарске у балканском рату. Тај је чланак превео и засебно одштампао супленат госп. Мих. Д. Милинковић и издање је помогнуто од одбора Народне одбране за округ топлички.

Особиту своју пажњу обратио је госп. Шерадам на народносне статистичке цифре полиглотске Аустро-Угарске монархије. Само додаје да треба запамтити да статистичке цифре, распоређене од њемачких и мађарских власти у Аустрији и Угарској, почивају на основи конверзационог језика (уmgangssprache). То ће рећи, ако један Чех, који станује у Бечу, говори у исто вријеме и чешки и њемачки, он је сматран за Нијемца, иако је у ствари Чех. Према овом начину пописивања види се да су званичне цифре исувише увећане да би се повлађивало Нијемцима и Мађарима који помажу политичку хегемонију.

Поданици Аустро-Угарске дијеле се на пет раса: Германци, Мађари, Латини, Словени и Јевреји. Германци су Нијемци на броју 11,305.000 (у Аустрији 9,170.000 и у Угарској 2,135.000). Мађари састављају етнографску групу, која има политичку хегемонију у Мађарској, као што је Нијемци држе у својим рукама у Аустрији. Мађари сачињавају засебну народност чије је поријекло неизвјесно. Како произлазе од Хуна, то се претпоставља да су дошли из Централне Азије.

Латини - Италијани и Румуни представљају латинску расу у Аустро-Угарској. Највећи број Италијана (727.000) груписан је у Триенту, у центру вароши Трста, чија су предграђа већ словенска, и на западној страни Истре. Огромна већина ових Италијана има сепаратистичке тежње и ватрено теже да се присаједини Италији.

Румуна има у Аустрији и Угарској 3,029.000. Потомци су старих римских колона, који су пошли за царем Трајаном у дунавску долину. Румуни су подложни дјејству националне пропаганде којом се управља из Букурешта.

Словенска раса у Аустро-Угарској заступљена је са шест елемената: Чеси, Пољаци, Рутени, Словенци, Србохрвати и Словаци. Чеси имају 5,955.000, Пољаци 4,259.000, Рутени 3,804.000, Словенци, 1,290.000, Словаци 2,019.000 (с етнографске тачке гледишта браћа су Чеха, с којима су и сусједи). Србохрвата има 5,269.000, од којих 711.000 у Далмацији и 2,730.000 у Хрватској и Славонији и 1,828.000 у Босни и Херцеговини. Они су врло лојални поданици, али сувише трпе од изузетних мјера, од сумњичења и препрека које се стављају националним прогресима од Мађара у Хрватској и Славонији, и од Земаљске владе у Босни и Херцеговини.

Што се тиче Јевреја, ништа не треба говорити. Они су обично и свагдје онамо гдје је државна власт.

Госп. Андре Шерадам налази сепаратисте у Аустро-Угарској који теже преко границе. Он констатује да има 4,000.000 Нијемаца, 3,756.000 Италијана и Румуна, један милион Рутена који су сепаратисти, дакле скоро девет милиона поданика, који желе из разних узрока да буду присаједињени сусједним државама, али чије би различите тежње могле бити задовољене тек у случају неке велике превратније у Европи. Лојални поданици су 8 милиона Нијемаца, 9 милиона Мађара и 22 милиона Словена, јер као што је примијећено, Словени, изузев 1 милиона Рутена, иако су славофили, па чак уопште и русофили, нису панслависти, што се објашњава разложно, уосталом, још њиховим географским размјештајем и цифрама релативно суженим по националном груписању; њихов национални развој не би се могао потпуно извршити у окриљу Аустро-Угарске царевине.

Ове разне констатације показују да је Аустро-Угарска једна полиглотска држава, у којој су Словени у већини, а у којој је још увијек њемачко-мађарска хегемонија. Ова хегемонија сасвим се природно везала за Берлин, али савез са Берлином постепено се ограничава под утицајем аустроугарског славизма. Ван сваке је сумње, заиста, да због овог савеза, који нарочито почива на германизму, спољна политика бечке владе постаје сваким даном све противнија жељама већине од 23 милиона Словена, који се подједнако гледају и у Бечу и у Берлину.

И тако готова једнодушност од 23 милиона аустроугарских Словена, с обзиром на њихове словенофилске тежње - не панславистичке - потпуно је непријатељски расположена свакој аустроугарској интервенцији на истоку, на Балкану, чији би циљ био да отргне балканским државама плод њихових величанствених побједа.

---