Stanoje Stanojević

Istorija Bosne i Hercegovine

Beograd
Državna štamparija Kraljevine Srbije
1909

Sadržaj

• Predgovor.
• I Bosna i Hercegovina u zajednici sa ostalim srpskim zemljama.
• II Bosna kao samostalna država.
• III Bosna na vrhuncu svoje moći.
• IV Borba s Turcima
• V Bosna pod Turcima do reforama.
• VI Borba muslomana protiv reforama.
• VII Srpski ustanci.
• VIII Okupacija i aneksija.
• Od istog pisca
• Stanoje Stanojević (1874-1937) - tekst Mire Sofronijević

Predgovor.

Aneksija Bosne i Hercegovine izazvala je veliko interesovanje za ove dve srpske pokrajine u svakom pogledu. Usled toga se osetila potreba da se i šira publika obavesti o prošlosti ovih pokrajina. Da zadovoljim tu potrebu napisao sam ovu kratku političku Istoriju Bosne i Hercegovine. Pošto sam hteo da dam knjigu u malom obimu i po niskoj ceni, moralo je u njoj biti mnogo što-šta kraće izneto, no što bi možda trebalo.

Inače je i ova knjiga rađena kao i moja Istorija srpskoga naroda, odakle su pojedini delovi preneti ovamo; i za nju vredi u glavnom ono što je tamo u Pogovoru rečeno. Od literature su ovde još upotrebljeni radovi L. Rankea i G. M. Vukićevića; osim toga i mnoge brošire o prilikama u Bosni i Hercegovini posle okupacije.

Svih šest karata su iz istoriskog atlasa G. Vas. Markovića. G. Marković mi ih je rado ustupio na upotrebu, na čemu mu i ovde blagodarim.

Odbor "Velimirijanuma" pomogao je izdanje ove knjige sa 600 din. Hvala mu.

Beograd, 10 marta 1909.

[Stanoje Stanojević]

I Bosna i Hercegovina u zajednici sa ostalim srpskim zemljama.

Srpski narod naselio se na Balkanskom Poluostrvu u prvoj polovini VII veka. Do toga su vremena srpska plemena stanovala u današnjoj južnoj Ugarskoj, pod vlašću Avara. Kad je 602 god., posle smrti cara vizantiskoga Mavrićija, sva vizantiska vojska povučena sa Balkana i odvedena u rat protiv Persije, ostalo su severne državne granice na Balkanskom Poluostrvu neposednute. Tada su preko Dunava i Save, i slobodni Sloveni sa donjega Dunava i Avari sa svojim Slovenima, sve češće i sve u većim masama počeli prelaziti na Balkansko Poluostrvo. Onda su se oni počeli postepeno i naseljavati na Balkanskom Poluostrvu, istrebljujući ili potiskujući pred sobom romanske starosedeoce.

Naseljavanje srpskih plemena u zemljama u kojima Srbi danas stanuju, vršeno je još mnogo intenzivnije posle avarskog poraza pod Carigradom (626 god.), kada je avarska država bila oslabila te nije mogla više sprečavati iseljavanje svojih podanika. Tako su srpska plemena u gustim masama naselila sredinom VII veka Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, južnu Dalmaciju, Crnu Goru, Staru Srbiju i severnu Makedoniju. Vizantija, kojoj su pripadale sve te pokrajine, bila je u to doba oslabljena velikim i teškim ratovima u VI veku i zauzeta borbom protiv Persijanaca u VI i VII veku, te nije imala snage, da te pokrajine odbrani.

Srbi [verovatno greška, misli se na Slovene, prim. Projekat Rastko] su još u staroj svojoj otadžbini bili podeljeni na plemena, koja su imala svoju zasebnu organizaciju, svoju vojsku, svoje plemenske starešine i t. d. Svako od tih plemena živelo je svojim zasebnim životom; veze su među njima bile žive, ali je do veće zajednice teško i retko dolazilo. Taj plemenski život ostao je u glavnom isti i u novoj otadžbini. Sva plemena srpskoga [verovatno isto kao gore, prim. PR] naroda imala su svoja zasebna plemenska imena, ali su se već vrlo rano izdvojila osobito dva plemena, koja su se, verovatno, od početka istakla svojim fizičkim i intelektualnim osobinama, a možda i svojom organizacijom i geografskim položajem. Ta dva plemena počela su okupljati oko sebe okolna srodna plemena i na taj način stvarati veću zajednicu. Jedno od tih plemena bili su Hrvati, negde u severo-zapadnim krajevima Balkanskoga Poluostrva; drugo pleme su bili Srbi, naseljeni negde između Ibra i Lima. Treće središte oko koga su se skupljala u državnu zajednicu slovenska plemena, osnovali su u poslednjoj četvrtini VII veka Bugari.

Kad su Srbi došli na Balkansko Poluostrvo trebalo je da prođe dosta vremena, dok su se privikli novim prilikama, novom terenu i novom životu. O životu srpskoga naroda na Balkanskom Poluostrvu skoro za čitav vek i po nije gotovo ništa poznato. Zna se samo da su u drugoj polovini VII veka srpska plemena bila primorana da priznaju vizantisku vrhovnu vlast, ali su zadržala svoju oblasnu i plemensku samoupravu.

Početkom IX veka, međutim, opaža se jača težnja za grupisanjem u veće jedinice. Možda se ta težnja javila zbog opasnosti, koja je sada počela pretiti sa više strana, a možda i stoga što je svest o zajednici počela da ovlađuje. Ali je još i u to doba bilo vrlo malo ljudi, koji su uviđali zajedničke interese svih srpskih plemena i osećali potrebu zajedničkoga rada. Tako je posavski knez Ljudevit, kada je u drugoj desetini IX veka ustao bio na Franke, koji su bili u to doba zauzeli severo-zapadne krajeve Balkanskoga Poluostrva, napušten bio od ostalih srpskih plemena te je morao podleći nadmoćnoj sili Franaka. Srpski knezovi u Bosni čak su aktivnim učešćem pomogli Francima da savladaju Ljudevitov pokret.

Ali se odmah posle toga javio ozbiljan pokret za slobodu među srpskim plemenima u vodopađi Tare, Lima, Pive i Ibra. Kada su, naime, u trećoj desetini IX veka počeli u srpske zemlje stizati glasovi o porazima vizantiskim u borbi protiv Saracena, onda su se neka srpska plemena digla na oružje protiv Vizantije. Kako je vizantiska vlast u taj mah bila zastupljena hrišćanskim sveštenicima, jer se smatralo da je primanje hrišćanstva jedan od prvih uslova podčinjenosti, mislili su srpski ustanici da prvo treba ukloniti te prestavnike vizantiske vlasti. Tako su na srpskih zemalja proterani hrišćanski misionari i uklonjeno je sve što je bilo prestavnik hrišćanstva i vizantiske vlasti, i ono što je faktički i ono što je formalno značilo zavisnost od Vizantije. Vizantija, međutim, zauzeta sva teškom borbom sa Saracenima, nije imala u taj mah ni snage ni vremena da spreči proklamovanje srpske nezavisnosti ili da je, kada je već bila proklamovana, uništi.

Ali obrazovanje srpske države nije išlo u račun ni Bugarima. Stoga su oni odmah napali na novu srpsku državu. Opasnost je za Srbe bila bez sumnje velika, jer je trebalo odbijati napadaje dobro organizovane i dobro izvežbane bugarske vojske. Ali su šume i planine, štitile one hrabre brđane, koji su tada prvi put branili svoju slobodu, i posle borbe, koja je trajala tri godine, neprijatelj je bio suzbijen. Kada su, naskoro posle toga, Bugari ponovo udarili na Srbe, bili su opet odbijeni od srpskih granica. Tako je prva srpska država pokazala odmah u početku svoga života mnogo žilavosti i sposobnosti za život i za borbu.

Ta prva srpska država nije međutim dugo trajala. Kada su u poslednjoj desetini IX veka nastale u državi dinastičke borbe, pošlo je bugarskom caru Simeunu za rukom da pokori gotovo sve srpske dinaste. Ali se srpski narod neobično žilavo borio protiv bugarske vlasti i naskoro posle smrti Simeunove, pošlo je za rukom Časlavu da oslobodi gotovo sve srpske zemlje i da ih skoro sve pod svojom vlašću ujedini (930 god.).

Časlav je, pomognut od Vizantije, uspeo da suzbije sve posebno težnje pojedinih srpskih dinasta i plemena i da osnuje veliku državu, koja je dopirala od Save i Dunava i od Cetine i Bojane skoro do Morave. Prvi put se onda znalo i čulo za srpski narod i snažnu srpsku državu. Časlavljeva država je prva okupila u jednu zajednicu gotovo sva srpska plemena i gotovo sve srpske zemlje. Ali je vreme vladavine Časlavljeve bilo i suviše kratko, da potpuno uništi posebne težnje pojedinih oblasti i plemena i pojedinih dinasta. Tako su se odmah posle njegove smrti (960 god.), čim se osetilo da nema više one čvrste ruke, koja je držala sve u zajednici, pojedine oblasti počele izdvajati. Na severu se odvojila Bosna i počela je stvarati uslove za obrazovanje samostalne države; u primorju su takođe neke oblasti počele živeti samostalnim životom.

Podvojenost među srpskim oblastima i dinastima dobro je došla Vizantiji, koja je u to doba počela da se snaži i da osvaja. Tako je caru Cimisku pošlo srazmerno lako za rukom, da pokori Rašku, koja je, napuštena od ostalih, u borbi sa Vizantijom ostala gotovo usamljena. Izgleda da je Cimisk smatrao da je padom Raške, koja je bila centralna srpska oblast i tada prestavnik srpskoga naroda, uništena srpska država. Ali nije tako bilo. Kada je uništena sloboda u Raškoj, izbegla su mnoga srpska vlastela i dinaste u Primorje, u one oblasti, koje su se posle Časlavljeve smrti izdvojile u zasebne državice.

Primorje sada postaje za srpski narod ono, što je od početka IX do kraja H veka bilo Polimlje. Odatle se sada radi na okupljanju svih srpskih oblasti u jednu celinu; tu je od sada najintenzivniji politički i kulturni život; u Primorju je težište srpskoga života; primorske oblasti su prestavnik srpskoga naroda. I kada je krajem H veka Samuilo osnovao makedonsku carevinu i pokorio mnoge srpske oblasti čak do mora i do Save, ostavio je i on gotovo svima srpskim oblastima dosta široku samoupravu.

Među tim samoupravnim srpskim oblastima počela se od XI veka sve više isticati Zeta, koja je, u prvom redu zbog svoga geografskog položaja, mogla raditi na tome, da se potpuno oslobodi i da počne okupljati oko sebe ostale srpske oblasti. Kada je Samuilovu državu pokorio vizantiski car Vasilije (1018 god.), priznale su vizantisku vrhovnu vlast i sve srpske oblasti. Ali su gotovo sve te oblasti i pod Vizantijom zadržale svoju samoupravu.

Moglo se međutim očekivati, da će pojedini samoupravni gospodari, čim im se ukaže prilika, raditi ka tome, da svoje oblasti načine nezavisnim. Tako je zetski knez Vojislav 1040 godine digao ustanak protiv Vizantije. Car vizantiski Konstantin IX naredi dračkom stratigu da pođe na Vojislava, a u isti mah naredi raškom županu i bosanskom banu, da sa svojom vojskom odu u Hum i da se tamo pridruže vojsci humskog župana Ljutovida, pa da svi zajedno udare na Vojislava. Vojislav krene prvo celu svoju vojsku na Vizantince, koji su prodirali prema Baru, pa ih potuče do noge. Posle te slavne pobede Hum, Bosna i Raška priznadu vrhovnu vlast Vojislavljevu. Vojislav onda prodre na jug i osvoji vizantiske zemlje do Vojuše. Sada je Vojislav vladao potpuno nezavisno gotovo svima srpskim zemljama; u njegovoj državi bio je gotovo ceo srpski narod.

Kada je Vojislav umro (oko 1050 god.) nastali su razdori u vladalačkoj porodici, a posebne težnje pojedinih oblasti izbile su opet na površinu. Ali kada je Vojislavljev sin Mihailo uspeo da sam zavlada državom, on je uspešno nastavio politiku svoga oca. Najvažnije je delo Mihailovo osnivanje samostalne crkve. Možda je već Vojislav preduzimao nešto u tome pravcu, ali je, kako izgleda, Mihailo dovršio pregovore sa papskom kurijom o tom pitanju. Do toga vremena sve su srpske zemlje potpadale pod vlast spljetske arhiepiskopije. Mihailo je, naravno iz čisto političkih motiva, radio na tome, da srpska država dobije svoju samostalnu crkvenu upravu. I papskoj kuriji je u ovaj mah išlo u račun, i iz političkih i iz verskih obzira, da ispuni želju Mihailovu. Stoga se papska kurija odazvala želji Mihailovoj, osnivala je, ili upravo obnovila, staru dukljansku arhiepiskopiju u Baru i podložila joj je sve zemlje od Save i Cetine do Bojane i Drima. Samo je Dubrovniku ostala samostalna crkvena uprava. Dobitak samostalne crkve bio je veliki politički uspeh, jer je tek sada Mihailo bio sasvim gospodar u svojoj državi.

U tome pravcu postigao je Mihailo uskoro još veći uspeh: 1076 god. poslao je papa Grgur VII Mihailu znake kraljevske vlasti. Za srpsku državu bio je dobitak krune iz Rima događaj od vrlo velikog značaja. Dosadanjim srpskim državama nedostajala je pravna osnova za nezavisnost, jer se pravo na, slobodnu državu moglo dobiti samo iz Rima ili iz Carigrada. Dajući kraljevsku krunu Mihailu, Grgur je hteo da za sebe zadobije jednu moćnu državu i da utvrdi papsku vlast na Balkanskom Poluostrvu. Za Mihaila je ovaj čin imao još većeg značaja. Potpuna nezavisnost, koja je faktički istina već postojala, dobila je sada i formalnu sankciju, kakvu su dobivali i svi ostali vladaoci. Srpska država je sada prvi put priznata za potpuno nezavisnu državu.

Posle smrti Mihailove (1081 god.) nastale su opet u državi dinastičke borbe, a usled tih borbi dobile su opet maha, posebne težnje pojedinih srpskih oblasti; tako su se Raška i Bosna odvojile od Zete. Ali je Mihailov sin Bodin, čim je savladao sve ostale pretendente, prodro s vojskom u Rašku i pokorio je, pa je odatle udario na Bosnu i podčinio i nju svojoj vlasti. U obe oblasti on je postavio za upravnike ljude, za koje je bio uveren da će mu biti verni i da će čuvati i braniti državno jedinstvo. Bodinu je i pošlo za rukom da to jedinstvo održi i da odbrani državu od vizantiskih napadaja, koji su osobito u poslednjoj desetini XI veka bili vrlo snažni.

Prvih godina XII veka desili su se na Balkanskom Poluostrvu događaji, koji su imali velikog uticaja na sudbinu srpskoga naroda. U isti mah, kada je, posle smrti Bodinove (oko 1101 god.), nastalo opet rastrojstvo u srpskoj državi, došao je u tešnji dodir sa srpskim narodom, nov jedan faktor, koji će od toga vremena uvek snažno uticati na sudbinu srpskog naroda: prvih godina XII veka zauzeli su Mađari Hrvatsku i Dalmaciju. Time je situacija na Balkanskom Poluostrvu u mnogome bila izmenjena.

Dobivši Hrvatsku i Dalmaciju, Mađari su morali doći u sukob sa Mletačkom Republikom, čija je težnja bila da zavlada celom dalmatinskom obalom. Mletačka Republika imala je u to doba dovoljno snage da svoje težnje podupre jakom akcijom u svima pravcima. Ali su i Mađari bili u jakom naponu, i njihova je ekspanzivna snaga morala tražiti novoga polja za rad i osvajanje. Dobitkom Hrvatske i Dalmacije njima se otvarao nov horizonat, Oni su na taj način izašli na more, a to je za trgovačke veze Ugarske bilo vrlo važno. Oni su, osim toga, dobili u sastav svoje države jednu gotovu državu, koja je ne samo povećavala zemljište i broj stanovništva ugarske države, nego koja je imala i svojih težnji i svojih prava. Osim toga, novim geografskim položajem u koji je Ugarska ušla dobitkom Hrvatske i Dalmacije, Mađari su bili upućeni da svoju ekspanzivnu snagu troše na Balkanu. Tamo su ih sada upućivale pretenzije hrvatske države i borba sa Mletačkom Republikom, koja je htela da zavlada Dalmacijom i borba sa Vizantijom, koja nije bila voljna da napusti svoja prava na dalmatinsko primorje.

A baš u to doba, kada su nastale te velike promene u političkom položaju na Balkanu, srpski narod bio je rastrojen, a snaga srpske države potpuno uništena međusobnom borbom o prvenstvo pojedinih srpskih oblasti. U to doba počela je velika borba o prevlast između Zete i Raške.

Odmah u početku te borbe Bosna se bila izdvojila iz srpske države u samostalnu državnu oblast. Ona nije imala niti je mogla imati ambicija da preduzme vođstvo u srpskome narodu, kao što ih je imala Zeta i Raška. Stoga je ona u borbi između Raške i Zete uzimala srazmerno malo učešća. Samo je u početku te borbe zetski vladalac Kočopar, koga je raški župan Vukan doveo bio na presto, pokušao, kako izgleda, da obrazuje zetsko-bosanski savez protiv Vukana. Zajednički interesi i zajednička opasnost od Raške uputila je u taj mah Zetu i Bosnu jednu na drugu. Ali savez zetsko–bosanski nije Kočoparu koristio. Raška je bila jača, nego udružena Bosna i Zeta.

Za vreme borbe o prevlast između Raške i Zete, zauzeli su Mađari severnu Bosnu (oko 1135 god.) Od toga su vremena ugarski kraljevi stalno, i onda kada Bosnom nisu vladali, nosili naziv kralja bosanskog i radili su na tome da Bosnu i faktički pokore. Rad ugarskih kraljeva u tom pravcu nije se u taj mah kosio sa interesima raške države. Raška je onda u prvom redu radila na tome, da pokori Zetu, sa kojom se borila i prevlast u srpskim zemljama. Osim toga Raška se još uvek za svoju slobodu morala boriti sa Vizantijom, pa je njena glavna težnja za prodiranje bila upravljena na onu stranu; tamo je bilo njeno glavno polje za rad, tamo je Raška, i ako su je tradicije zvale i na drugu stranu, imala veza sa svojim saplemenicima.

Tako je Raška, zauzeta borbom sa Zetom i Vizantijom, napustila tradicije Časlavove i Bodinove i zanemarila jednu važnu srpsku oblast, koja je od toga vremena, ostavljena sama sebi, počela da živi zasebnim životom, obrazovala zasebnu srpsku državu i nosila se vekovima sama sa državnim, narodnim i verskim neprijateljima. Težnja za jedinstvom između Bosne i ostalih srpskih oblasti, gubila se vremenom sve više.

Još su se jednom našle Raška i Bosna u jednoj državi. Vizantiski car Manojlo Komnin (1143–1180 god.), radio je od početka svoje vlade na tome, da pokori celo Balkansko Poluostrvo. Zbog toga je on često ratovao i sa Mađarima i sa Srbima i sa Mletačkom Republikom. Srpske dinaste, i u Bosni i u Raškoj, udruženi sa Mađarima, borili su se u to doba vrlo energično protiv vizantiske prevlasti. Ali je caru Manojlu pošlo za rukom da oko 1165 godine osvoji Srem, Dalmaciju, Hrvatsku i Bosnu. Onda je i Raška morala priznati vrhovnu vlast vizantisku. Car Manojlo je međutim dao i Bosni i Raškoj avtonomne povlastice na dosta širokoj osnovi. U tim avtonomnim povlasticama bile su klice državne nezavisnosti. A dinaste srpske, i u Bosni i u Raškoj, radile su istrajno i svesno na tome, da prvom zgodnom prilikom izvojuju svojim oblastima potpunu nezavisnost. Ta prilika ukazala im se posle smrti cara Manojla (1180 god.).

II Bosna kao samostalna država.

Kad je umro car Manojlo (1180 god.), počela je Vizantija opadati i gubiti oblasti i države, koje je on, ratovima i diplomatskim putem, bio vezao za državu, a koje su već davno bile izašle iz sfere vizantiskih interesa. Sve pokrajine i države, i na Balkanu i van Balkana, počele su sada raditi na tome da se oslobode od Vizantije.

Akciju u tom pravcu vodile su u prvom redu Ugarska i srpske države, Raška i Bosna. I Nemanja i ban Kulin i kralj Bela bili su verni Manojlu do njegove smrti i priznavali su sve do toga vremena vizantisku vrhovnu vlast. Ali su posle smrti cara Manojla sva trojica smatrali, da su prošla vremena podčinjenosti i počeli su protiv Vizantije borbu za nezavisnost. Ta borba donela je i Bosni i Raškoj i Ugarskoj slobodu.

Bosna se istina oslobodila od Vizantije, ali je za nju nastala sada opasnost s druge strane. Ugarska je, dok joj je pretila opasnost od Vizantije, bila u savezu sa Bosnom i Raškom, ali kada je te opasnosti nestalo, ona se odmah okrenula protiv svojih saveznika. Tako je Bosna, odmah od početka, bila primorana da suzbija osvajačke težnje mađarskih kraljeva, koji su našli sebi saveznike u rimskim papama. Ovi su hteli da zadobiju Bosnu za katolicizam, pa su upotrebili Ugarsku kao svoga mandatara, dajući Ugarskoj pravo političke vlasti u Bosni, samo da brani i propagira katolicizam. Osim toga razdirale su Bosnu od samog početka njenog samostalnog života religiozne borbe, i cela bosanska istorija sve do druge polovine XIV veka, samo je monotona borba protiv osvajačkih težnji Ugarske i papske kurije, puna unutrašnjih verskih kriza, iz kojih ona nikako nije izlazila.

Papska kurija nije nikako bila voljna da napusti svoje pretenzije na zemlje, koje su joj u VIII veku, po njenom uverenju, nasilno i nepravedno bile otete. Sada, kad je, usled krstaških ratova i na drugih uzroka, uticaj papski ojačao i počeo da se širi, radile su sve darovitije i energičnije pape na tome, da povrate papskoj vlasti Balkansko poluostrvo, osobito zapadnu polovinu njegovu, dakle zemlje, koje su većim delom bile u raškoj i bosanskoj državi.

A razloga za intervenciju, osobito u Bosni, nije bilo teško naći.

Usled stalnog snažnog i ukrštenog uticaja istoka i zapada u zemljama i pokrajinama, u kojima je srpski narod stanovao, bilo je versko pitanje u srpskom narodu gotovo uvek vrlo akutno. Jer o srpske zemlje i prevlast u njima od uvek se borila rimska i carigradska crkva, a hrišćanstvo je u ovo doba još uvek, možda baš zbog toga ili bar i stoga, kod Srba bilo vrlo slabo utvrđeno.

Hrišćanstvo je istina bilo u srpskim državama već od dosta vremena državna vera, ali je još uvek bilo u srpskom narodu dosta pristalica stare vere, koja je svojom starinom i obredima vezivala i privlačila sve konzervativnije elemente. Da se stara vera tako dugo održi, mnogo je doprinela i pometnja, koja je nastala u srpskim zemljama u hrišćanskoj crkvenoj organizaciji, zbog toga, što je od vremena na vreme naizmence rimska i carigradska crkva dobivala prevlast u većini srpskih zemalja. Dok je u zapadnim srpskim pokrajinama bio uvek jači uticaj Rima, prevlađivao je na istoku vizantiski uticaj. Taj stalni dvojni uticaj sa večitim pomeranjem granica svakako nije uvećavao broj pristalica hrišćanske crkve u srpskom narodu.

Na tako neodređen, nesređen i nesiguran teren među Srbima u religioznim stvarima, došla je nova sekta, bogomilska, koja je već pre toga bila uhvatila korena u Bugarskoj, pa odatle u ovo doba počela prodirati i u srpske zemlje, naišav tu na vrlo pogodno zemljište. Prosta i jasna u svojim principima sa mnogo komunističkih i anarhističnih primesa, bogomilska jeres se u ovo doba raširila jako i u Raškoj i u Bosni.

Kada je Nemanja u Raškoj uništio bogomilsku jeres, ona je našla utočišta u Bosni, gde je, zbog nesređenih verskih prilika, uhvatila jaka korena, uticala jako na razvitak srpskoga naroda i na sudbinu bosanske države i, sa izvesnim preobražajima pod uticajem drugih vera i crkava, održala se tamo do kraja samostalnog života.

Možda je baš tako versko stanje u srpskim državama i bilo jedan od uzroka, što je na papskoj kuriji vladalo mišljenje, da se ona, u radu na povraćanju svoga prava, svoje vlasti i svoga avtoriteta na Balkanu, ne može osloniti ni na jednu srpsku državu. Na kuriji je u to doba bilo ovladalo uverenje, da će se srpski narod moći vratiti u krilo katoličke crkve samo pomoću koje strane države, koja će oružanom silom primorati srpske države da prime katolicizam. Najprirodnije je bilo tom prilikom prvo pomišljati na Ugarsku, koja je bila odana katolicizmu i papskoj kuriji, a koja je imala dosta snage da radi na ostvarenju tih planova, tim pre što je i sama imala i državo-pravnih i političkih i ekonomnih pretenzija na neke srpske krajeve.

Tako su Ugarska i papska kurija bile upućene jedna na drugu i našle se, od kraja XII veka, na Balkanskom Poluostrvu na istom poslu: obe su htele da pokore srpski narod i da osvoje srpske države, Ugarska politički, papska kurija verski. Položaj srpskoga naroda bio je u taj mah vrlo težak. Sada je, pored borbe protiv Vizantije, trebalo stalno odbijati još i kombinovane napadaje od strane Ugarske i katolicizma. Ti napadaji su u pojedinim momentima bili osobito jaki u Bosni. Stoga su srpski vladaoci u obe srpske države, i u Raškoj i u Bosni, morali od toga vremena stalno da se povijaju i da, u doba velike opasnosti, čine ustupke papskoj kuriji, da ne bi, zbog otpora katolicizmu, doveli u pitanje političku nezavisnost svojih država. Jer je borba, koju je Ugarska vodila u srpskim zemljama za katolicizam, bila samo izgovor, prava namera mađarskih kraljeva bila je da politički pokore srpski narod.

U poslednjoj desetini XII veka bosanski ban Kulin bio je optužen kod papske kurije da trpi i podržava bogomile, a Ugarska je bila gotova da ga, u ime papino, kazni zbog toga. Kulinu je, istina, pošlo za rukom da za ovaj mah otkloni opasnost, ali se ipak uskoro pokazalo, šta je prava tendencija ugarske politike. Mađarima je bilo glavno da osvajaju, pa ma gde. Tako namesnik ugarski u Hrvatskoj i Dalmaciji, Andrija, napadne u proleće 1198 god. na Hum, koji je bio pod Raškom, i osvoji ga. To je bio prvi akt što ga je Ugarska učinila u pravcu svoje nove politike prema srpskim državama. On je jasno pokazao osvajačke težnje ugarske prema Raškoj, a da je Ugarska težila za Bosnom, to je već davno bilo i suviše jasno. Odmah posle osvojenja Huma došlo je istina do nesuglasica između Andrije i njegovog brata Emerika, ali to srpskim državama nije mnogo koristilo, jer je baš u to doba jedan srpski pretendenat počeo raditi da pomoću Ugarske i papske kurije dođe na presto u Raškoj.

Najstariji Nemanjin sin, Vukan, namesnik u Zeti, javio je bio papskoj kuriji, da se u Bosni jako raširila bogomilska jeres. Ušav na taj način u volju papi i dokazav svoju privrženost katolicizmu, Vukan se mogao nadati, da će mu i papska kurija i Ugarska, kojoj je on bio voljan priznati vrhovnu vlast, hteti pomoći da protera svoga brata Stevana i da zauzme presto u Raškoj.

Videći kako se radi i šta se sprema protiv njih, ni Stevan ni Kulin nisu hteli dopustiti da ih događaji iznenade. Oni su energično radili da osujete akciju svojih neprijatelja. Kulin se obratio papi i izjavio je svoju gotovost da napusti bogomilsku jeres, koju je do sada, kako je on tvrdio, samo u zabludi ispovedao; Stevan je molio od pape kraljevsku krunu, obećavajući, naravno, priznanje papske supremacije. Papa Inoćentije III bio je voljan da ispuni želje i Kulinu i Stevanu. Odazvati se njihovoj želji i učiniti što oni traže, značilo je za papsku kuriju postići potpun uspeh.

Kulin se svečano odrekao bogomilske jeresi, primio je katoličku veru i priznao ugarsku vrhovnu vlast (1203 god.); tako je spasao svoj presto. Stevan je međutim bio izgubio presto, ali je ubrzo suzbio Vukana, i ne samo ponovo zavladao Raškom, nego je, kad su u Ugarskoj nastale unutrašnje krize, osvojio i Hum.

Međutim se, uskoro posle toga, bogomilska jeres opet bila raširila u Bosni i čak se odatle počela širiti po južnoj Ugarskoj, po Hrvatskoj i Primorju, a odatle čak i po severnoj Italiji i južnoj Francuskoj. Papska kurija je usled toga naravno bila primorana da opet obrati pažnju na prilike u Bosni. Uveren da se u Bosni ubeđenjem neće u tome pravcu moći postići nikakav rezultat, ili bar ne stalan i trajan, papa se rešio da upotrebi nasilna sredstva. God. 1221-1222 pozivao je papa narode u Evropi na krstaški rat protiv Bosanaca. Ali se tom papinom pozivu nije gotovo niko odazvao. Oduševljenja za krstaški rat nije više bilo kao nekada, jedno stoga, što je religiozno oduševljenje u opšte bilo popustilo, drugo, specijalno za rat protiv Bosanaca, i stoga, što taj rat nije davao nikakva izgleda na materijalnu dobit.

Videći da od krstaškog rata na taj način neće biti ništa, kaločki arhiepiskop se ponudi papskoj kuriji, da on sam povede krstaški rat protiv bogomila u Bosni, ako papa njemu podloži bosansku Crkvu. Papska kurija je rado prihvatila ovaj predlog. Ali je kaločki arhiepiskop brzo uvideo da je lakše davati obećanja nego ih vršiti, pa je oklevao da pođe na Bosance. Kad ga je papa energično pozvao, da ispuni svoje obećanje (1225 god.), on stupi u pregovore sa upravnikom Srema, da zajedno pođu na Bosnu, ali i ti pregovori nisu doneli nikakva rezultata.

Kad su bogomili videli, da je katoličkoj crkvi nemoguće da za taj mah ma šta preduzme protiv njih, osilili su se jako i dobili samopouzdanja. Oni su, kad su u Ugarskoj nastali neredi (1232 god.), zbacili sa prestola Kulinova sina Stevana, po svoj prilici stoga, što im on nije bio dosta siguran, a za bana izabrali Ninoslava. Papska je kurija stoga još življe nastala da iskoreni bogomile u Bosni. Istraga, koja je po naredbi iz Rima iduće godine izvršena u Bosni, pokazala je da je katolicizam tamo bio u vrlo rđavom stanju: ne samo da nije ništa urađeno za širenje katoličke vere, ne samo da je izgubljeno i ono što je već bilo stečeno, nego je i sam katolički episkop u Bosni, poslan iz Rima da suzbija bogomilsku jeres i da širi katolicizam, bio prišao bogomilima. U Rimu su zbog takvog stanja stvari bili vrlo ljuti. Neko je morao biti kriv zbog toga i taj krivac trebalo je da bude kažnjen.

Na papskoj kuriji su našli, da je za tako očajno stanje katoličke crkve u Bosni najviše kriv dubrovački arhiepiskop. On je morao znati prilike u Bosni, jer je Bosna, po svoj prilici od XII veka, spadala u njegovu crkvenu jurisdikciju, a nije ništa preduzeo protiv toga. Stoga je dubrovački arhiepiskop kažnjen: Bosna je oduzeta od njega pa je data kaločkom arhiepiskopu, koji je već odavno radio na tome da dobije Bosnu.

Ban Ninoslav, u nevolji, jer mu je sada zapretila opasnost i od Ugarske, pristane da se sporazume s papskom kurijom i da joj se podčini. Ali čim je neposredna opasnost od Ugarske prošla, prekine Ninoslav pregovore. Stoga papa opet pozove hrišćane na krstaški rat protiv Bosne.

Krstaški rat protiv bogomila u Bosni vođen je sada oko pet godina s promenljivom srećom. U početku su krstaši vojevali bez uspeha, ali kad Mađari zadobiju za sebe usorskog kneza Sebislava, sina bana Stevana, koji je takođe hteo da dobije Bosnu, onda se sreća okrene i Mađari nadvladaju, pa pošto su savladali Bosance, prodru i u Hum i pokore ga (1237 god.).

Sad je počela katolička crkva energično raditi da iskoreni bogomilsku jeres, a da utvrdi katolicizam u Bosni. Papska kurija i kaločki arhiepiskop stali su odmah slati dominikance u Bosnu, zidati crkve i manastire i podizati tvrđave za odbranu katoličke vere. Ali je sve to malo koristilo. Tek što je ugarska vojska otišla iz Bosne, digne se Ninoslav sa Bosancima i počne opet borbu protiv katolicizma i ugarske vlasti, a kralj Vladislav prodre u Hum i osvoji ga. Ugarska, zauzeta odmah za tim na drugoj strani, nije mogla za ovaj mah ništa preduzeti protiv Bosne.

Ninoslav je sada bio slobodan i nezavisan; on je (1240 god.) došao u Dubrovnik i ugovorio sa Dubrovčanima, koji su u to doba bili u zategnutim odnosima sa raškim kraljem Vladislavom, savez protiv Raške. Ninoslav se još bolje utvrdio na prestolu, kad su 1241 god. Tatari udarili na Ugarsku i pregazili je. Kralj Bela IV pobegne ispred Tatara u Dalmaciju, a oni užasno opustoše celu zemlju. Ugarska je tatarskom najezdom bila dovedena na rub propasti. Samo je energičnom radu kralja Bele pošlo za rukom, da spase Ugarsku od propasti i da, za srazmerno kratko vreme, ponovo digne snagu i blagostanje u državi. Ali je trebalo dosta vremena, dok se Ugarska oporavila od teškog udara, a za to vreme utvrdilo se na Balkanu stanje, koje Ugarskoj nije išlo u račun. U Bosni je učvrstio svoju vlast ban Ninoslav, oslanjajući se, naravno, na bogomile. U Dalmaciji je ovladala anarhija. Spljet i Trogir su zaratili jedno na drugo; rat taj uzeo je dosta velike razmere, jer su sa Spljećanima sklopili savez i udarili na Trogir: Andrija knez humski, ban Ninoslav i poljička opština. Tek je 1244 god. pošlo Beli za rukom da silom primora Spljećane da se izmire sa Trogirom. U isti mah je Bela sa velikom vojskom bio pošao na Ninoslava. Ninoslav je u nevolji popustio zahtevima Belinim i pa taj način otklonio za ovaj mah opasnost, koja mu je pretila.

Ali se uskoro javio u Bosni opet jak pokret protiv Ugarske i katolicizma. Kad je Bela IV došao u sukob sa Fridrihom II austriskim (1246 god.), bogomili u Bosni opet dignu glavu. Stoga je episkop bosanski tražio pomoći od pape i, zajedno s kraljem Belom, molio papu, da bosansku crkvu definitivno podloži kaločkom arhiepiskopu, nadajući se, da će on moći snažno braniti katolicizam u Bosni. Papa je opet pozvao kaločkog arhiepiskopa i kralja Belu na krstaški rat protiv Bosanaca. Ali je i taj poziv ostao bez uspeha (1247 god.).

Ninoslav se međutim s pravom bojao, da ipak može za njega nastati opasnost s te strane. Stoga se on, naskoro posle toga, sam obrati papi pismom, u kome je tvrdio, da je on, od kad je primio katoličku veru, bio dobar katolik, i da je samo radi odbrane svoje države od neprijatelja, primao pomoć od bogomila. Papa na to naredi kaločkom arhiepiskopu da ostavi za sad Ninoslava na miru.

Miran od katoličkog gonjenja, Ninoslav je sada mogao da obrati više pažnje unutrašnjem konsolidovanju i snaženju svoje države. U to doba sklopio je on trgovinski ugovor sa Dubrovnikom i ujedno savez protiv raškog kralja Uroša.

Kada je ban Ninoslav umro (oko 1250 god.), nastala je između njegovih rođaka borba o vlast. Osim toga, uzela je u Bosni maha i ogorčena borba između katolika i bogomila. To anarhično stanje dalo je povoda kralju Beli da udari na Bosnu. Ostavljena sama sebi, a razrivena i oslabljena unutrašnjom borbom, Bosna je brzo podlegla (1254 god.). Tom prilikom pokorio je Bela i Hum, ali je kralj Uroš, već posle kratkog vremena, opet vratio Hum pod svoju vlast. Da bi Bosnu za sva vremena lakše održao u pokornosti, Bela podeli Bosnu na dva dela: od severnih krajeva načini zasebnu oblast, kojom je trebalo uvek da upravljaju ugarski namesnici, a u južnoj Bosni ostavi domaće banove, da se muče u političkom i religioznom haosu, koji je tamo vladao. U isto doba obrazuje Bela, za odbranu od Raške i od Bosne, zasebnu vojničku oblast, mačvansku banovinu, kojoj su docnije (1263 god.) pripadale i neke oblasti bosanske, a ponekad i Srem i Braničevo. Kada je kralj Dragutin zahvalio na prestolu (1282 god.), dobio je, naskoro posle toga, od svoje tašte tu mačvansku banovinu, kojoj je posle pridružio i severo-istočni deo Bosne.

Ugarska je međutim u poslednjoj desetini XIII veka bila zauzeta dinastičkim borbama i građanskim ratovima, koji su paralisali svu snagu državnu i narodnu, tako da je Ugarska, u taj mah, bila nesposobna ma za kakvu ozbiljniju akciju spolja. Za vreme te borbe u Ugarskoj osnažio se jako hrvatski ban Pavle Šubić i njegova braća; on je 1298 god. zavladao i Bosnom, koju je dao na upravu svom sinu Mladenu.

Kada je umro kralj Dragutin (1316 god.), hteo je kralj Milutin zauzeti njegovu državu. Ali su u to doba prilike u Ugarskoj bile već dosta sređene, a na ugarskom prestolu sedeo je poduzetni i izdržljivi Karlo Robert, koji nije lako napuštao prava i pretenzije ugarskih kraljeva. On je i Milutinu osporio pravo na Dragutinovu državu i zauzeo je Srem i Slavoniju; Milutin međutim ipak zauzme Braničevo i Mačvu sa Beogradom.

Krajeve Dragutinove države u Bosni zauzeo je Mladen Šubić, koji je nasledio svoga oca Pavla (+ 1312 god.). Pavle Šubić je bio u zavadi sa znamenitim vlastelinom bosanskim Stevanom Kotromanom, zetom kralja Dragutina, ali se Mladen s njim izmiri, a kad Stevan Kotroman umre, onda Mladen da Bosnu na upravu njegovom sinu Stevanu Kotromaniću. Kako je Stevan u to doba bio još maloletan, upravljala je za njega njegova mati Jelisaveta, kći Dragutinova.

Ali je velika moć Mladena Šubića izazvala protiv njega savez svih onih, koji su ga se bojali i koji su mu zavideli.

Tako su se protiv njega udružili njegov brat Pavle i moćna hrvatska porodica Kurjakovića. Posle dužeg nagovaranja pridruži im se i štićenik Mladenov bosanski ban Stevan Kotromanić, te oni svi zajedno udare 1322 god. na Mladena i nadbiju ga. Mladen se obrati Karlu Robertu II zatraži od njega pomoć, ali ga Karlo uhvati i zadrži kod sebe do smrti, zadovoljan što se na tako lak način oprostio čoveka, koji mu je mogao biti opasan. I u Hrvatskoj je u to doba bio građanski rat u jeku; tamo su pojedine moćne porodice ratovale i među sobom i protiv Karla Roberta, udruživši se sa Mlečićima, kojima je ta prilika dobro došla da se utvrde na dalmatinskoj obali.

Kada je Karlo Robert uredio stvari u Ugarskoj, počeo je raditi na tome da savlada Hrvatsku i da istisne iz Dalmacije Mletačku Republiku. Radeći na tome, Karlo je tražio pomoći i od bosanskoga bana Stevana Kotromanića. Njemu je Karlo, kad je uhvatio Mladena Šubića, dao gotovo celu Bosnu na upravu. Stevan je zbog toga bio zahvalan Karlu i pomagao mu je u borbi i protiv hrvatskih velikaša i protiv Mletačke Republike. On je to činio osobito stoga, što je tom prilikom mogao, ma i posredno, da uzme učešća u rešavanju hrvatskih i dalmatinskih stvari. Ali je Stevan Kotromanić u to doba postigao još jedan veliki uspeh. Za vreme dinastičkog rata, koji je nastao u Raškoj posle smrti kralja Milutina, napao je Stevan na Hum, koji je od 1170 god. bio sa vrlo neznatnim prekidima stalno pod Raškom, i osvojio ga (1324 god.).

U to je vreme papska kurija opet počela energičnije raditi u Bosni. Od sredine HIII veka nije u Bosni skoro ništa rađeno protiv bogomila, te su se oni tamo opet dosta osnažili. Onda je i pravoslavna vera uhvatila u Bosni jača korena. I ban Stevan Kotromanić bio je pravoslavan i, ma da je papa energično radio na tome da ga nagovori ili natera da ostavi pravoslavlje, ipak je ostao čvrst u veri, možda iz straha od protivnika katolicizma, koji su nalazili oslonca u Raškoj.

Taman je papska kurija htela da preduzme energičnije mere protiv bogomila i protiv pravoslavnih u Bosni, kad poče raspra između katoličkih kaluđera dominikanaca i franjevaca oko toga, koji od njih imaju prava da rade u Bosni, te ta raspra, koja je trajala više godina, onemogući gotovo svaki rad katoličke propagande. Za to je vreme bogomilska jeres počela jako da se širi, ne samo po Bosni i Humu, nego i po Hrvatskoj i Dalmaciji.

Iduće decenije bosanske istorije ispunjene su gotovo stalnom borbom.

Stevan Kotromanić je, kad je na ugarski presto došao sin Karla Roberta, Ludvig (1342 god.), bio sklon da pristupi savezu protiv Ugarske, koji bi obrazovali Mleci, Raška, hrvatsko-dalmatinski velikaši i Bosna. Ali do toga saveza nije došlo, a Ludvig je toliko osnažio Ugarsku, da se mogao uspešno boriti i protiv buntovnika u Hrvatskoj i protiv Mletaka.

Pored težnje da savlada ustanak u Hrvatskoj i da istisne Mlečiće iz Dalmacije, hteo je Ludvig i da skuči cara Dušana, jer je moć njegova mogla postati opasna po Ugarsku. Kad je Stevan Kotromanić, koji se već bio donekle angažovao za savez sa Raškom i Mlecima protiv Ugarske, video, kako se car Dušan osilio, napustio je sasvim misao o savezu sa Raškom i prišao je na stranu Ludvigovu. God. 1344–1348 vodio je Ludvig borbu sa hrvatskim velikašima i Mletačkom Republikom. U toj borbi uzimao je većinom učešća i Stevan Kotromanić, ili kao saveznik ugarski ili kao posrednik. Naposletku je, uz dosta veliko učešće Stevanovo, došlo do primirja između Ugarske i Mletaka na osam godina.

U to doba počeo je car Dušan tražiti od Stevana Kotromanića da mu vrati Hum. Posle bezuspešnih pregovora o tome, car Dušan napadne na Hum. Bosanska vojska je bila istina suzbijena, ali Dušan ipak svoju nameru nije postigao, Hum nije osvojio. Zauzet posle toga do svoje smrti na drugim stranama, Dušan se na humsko pitanje nije više vraćao.

III Bosna na vrhuncu svoje moći.

U drugoj polovini XIV veka Bosna je došla do vrhunca svoje moći. Ojačala u stalnim borbama za svoju slobodu za poslednjih dve stotine godina, Bosna je u to doba, osobito zbog povoljnog međunarodnog položaja, mogla svoju snagu upotrebljavati i na proširenje državnih granica. Ekonomna snaga državna bila je već dosta velika, a pojedini feudni gospodari nisu još bili tako jaki, da bi mogli voditi politiku na svoju ruku i raditi na stvaranju države u državi. Pa ipak je snaženje države išlo teško i sporo. Trebalo je savladati mnogo teškoća, dok je Bosna postala velika država.

Za života cara Dušana, dok je nemanjićka država mogla biti opasna za Ugarsku i krajeve, koje je Ugarska na jugu držala, kralj Ludvig je podržavao bana Stevana Kotromanića i, posle njegove smrti (1353 god.), njegovog naslednika, bana Tvrtka. Bosna je u to doba smatrana kao ravnopravan saveznik Ugarske u borbi protiv Raške i Mletaka. Ali kada se, posle smrti Dušanove (1355 god.), njegova carevina počela raspadati, a u to doba je već bilo jasno, da će i iz rata sa Mlecima Ugarska izaći kao pobedilac, Ludvig je sasvim izmenio svoje držanje i svoju politiku prema Bosni; on je hteo da od dosadanjeg saveznika načini podanika. Izgleda da je Tvrtko odmah shvatio novu situaciju. On je brzo i bez otpora pognuo glavu, uveren da bi svaki otpor bio bezuspešan (1357 god.).

Uslovi, pod kojima se Tvrtko morao pokoriti Ludvigu, bili su veoma teški. Tvrtko je morao priznati vrhovnu vlast ugarskoga kralja, morao je Ugarskoj ustupiti Hum, morao je obećati da će ići sa vojskom u pomoć Ugarskoj, kad god bude bio pozvan, da će goniti bogomile i, naposletku, da će, radi garancije za ovaj ugovor, ili on sam ili njegov mlađi brat Vuk, uvek biti na dvoru ugarskog kralja. Ludvig je mislio da će na taj način imati kod sebe jednog bosanskog pretendenta, koga će uvek moći upotrebiti protiv bosanskog bana, ako ovaj ne bude hteo raditi što mu se naređuje.

Bosna je dakle bila pokorena i unižena, ona je sada u stvari postala ugarska provincija. Ali Ludvigu ni to još nije bilo dosta; trebalo je još više poniziti Bosnu, trebalo je još bolje osigurati ugarsku vlast. Ludvig se sve bojao da Bosna još nije dosta slomijena. Stoga je on odmah posle toga počeo podbadati bosansku vlastelu protiv bana Tvrtka. Taj rad imao je uspeha; naskoro je planuo ustanak protiv Tvrtka, osobito u onim krajevima, koji su se graničili sa Ugarskom.

Kad je u Bosni planuo građanski rat, bogomili su opet digli glavu. Ali ni vlastela, koja je, podstaknuta ugarskim intrigama, ustala bila na Tvrtka, ni bogomili, koji su i sada, kao i uvek, za vreme meteža ustali protiv državne vlasti, nisu ni pomišljali na to da se podlože Ugarskoj. Tako je Ludvig ubrzo uvideo, da će se ceo pokret, koji je on izazvao, okrenuti protiv njega samoga, pa je stoga bio prinuđen da promeni svoju politiku prema Tvrtku. Sada je Ludvig došao do uverenja, da je za njegov prestiž u Bosni ipak bolje da utvrdi avtoritet i vlast Tvrtkovu, nego da ih podriva i obara.

Stoga se Ludvig krene na Bosnu. Kao povod ratu protiv Bosne istakao je akciju bogomila. Izgleda da je Ludvig u ovome pohodu imao uspeha, jer je Tvrtka utvrdio na prestolu i obavezao ga da preduzme energične mere protiv bogomila. Ali kad je Tvrtko počeo goniti bogomile, naišao je na jaku opoziciju. Vlastela bosanska bila je nezadovoljna, što Tvrtko suviše popušta Ugarskoj, a bogomili su bili ogorčeni, što ih goni. Nezadovoljstvo je raslo sve više, dok 1365 god. nije došlo do otvorenog ustanka. Na čelo nezadovoljnika stavio se Tvrtkov mlađi brat Vuk. Tvrtko bude zbačen i pobegne u Ugarsku. Ali se on sa vojskom, koju je dobio od Ludviga, vrati odmah iduće godine u Bosnu, suzbije Vuka i zauzme ponovo presto.

Savladav tako, osobito pomoću svoje matere, koja mu je bila veran savetnik i pomagač, sve neprilike i intrige, i Ludvigove i svoje vlastele i svoga mlađeg brata, Tvrtko se utvrdio na prestolu. On je sada mogao pristupiti radu na konsolidovanju i snaženju u samoj državi i na proširenju državnih granica.

Tvrtko je prvi od svih bosanskih vladalaca savladao sve unutrašnje nezgode, on je prvi otklonio opasnosti od napadaja s polja i prvi je vodio uspešne ofanzivne ratove. Plan Tvrtkova rada kretao se u glavnom u dva pravca.

Posle smrti cara Uroša (2 decembra 1371 god.), ban Tvrtko je smatrao, da je sada on, kao potomak kralja Dragutina, jedini zakoniti naslednik Nemanjićkog prestola, pa je od toga vremena prema tome i udešavao celokupnu svoju politiku. S druge strane on je posle smrti Ludvigove (1382 god.), kada su u Ugarskoj i Hrvatskoj nastali veliki nemiri, gledao da osvoji Dalmaciju i da izađe na more. Dok je Dušan u prvom redu radio na tome, da granice raške države promakne na račun Vizantije i da stvori vizantisko-srpsko carstvo, dotle je Tvrtko išao za tim, da veže Bosnu i Rašku u jednu državu, a ta nova država da prihvati u primorju tradicije stare hrvatske države. Plan Dušanov je veći sa političkog, Tvrtkov je veći sa nacionalnog gledišta.

U vreme kad je Tvrtko, posle smrti Uroševe, načinio plan da nasledi krunu Nemanjića, bio je kralj Ludvig zauzet borbom za poljski presto, pa je napustio svaki rad na jugu, gde, po njegovu mišljenju, posle smrti Dušanove, za njega nije više bilo nikakve opasnosti. Plan Tvrtkov da on zameni Nemanjinu dinastiju, – a ostvarenje toga plana Rašku bi moralo jako oslabiti ili je sasvim uništiti, – mogao je samo biti po volji Ludvigu, koji je Tvrtka smatrao za svoga kletvenika. Tom planu Tvrtkovu o nasleđu krune Nemanjine, nije se protivio ni, najveći samovlasni gospodar, koji se na teritoriji Dušanove države zatekao posle smrti Uroševe, knez Lazar. Knez Lazar i Tvrtko su, na protiv, za sve vreme svoje vlade smatrali, da se njihovi interesi u glavnom nigde ne ukrštaju, da se program njihova rada i njihovi planovi mogu složiti i da su njihovi interesi jednaki, Tako je Lazar, radeći na tome da suzbije i pokori vlastelu, koja su, kao i on, posle smrti Uroševe samovlasno zavladala u pojedinim pokrajinama, lako zadobio Tvrtka za saveznika protiv najsilnijeg od njih, Nikole Altomanovića. Kad je Altomanović savladan (1374 god.), podelili su Lazar i Tvrtko njegovu državu; Tvrtko je tom prilikom dobio i jedan deo onih zemalja, koje su negda sačinjavale jezgro raške države.

Kao potomak Dragutinov, a gospodar jednoga dela stare raške države, Tvrtko je mislio da ima prava da nasledi krunu Stevana Prvovenčanog i da na taj način formalno prihvati tradicije Nemanjićke države. Kako je kralj Ludvig u to doba još uvek bio zabavljen poslovima na severu svoje države, pa nije mogao nikako obraćati dovoljno pažnje na ono što se na jugu događalo, niti je u taj mah mogao dosta energično intervenisati na toj strani, reši se Tvrtko da se proglasi za kralja Raške i Bosne.

Carska titula nije u taj mah bila popularna u Raškoj, jer su mnogi smatrali da je ona uzurpirana i da od doba, od kad se Dušan proglasio i venčao za cara počinju, zbog toga nezakonitog akta, nesreće da biju rašku državu. Stoga je i Vukašin, kad se odmetnuo od Uroša (1366 god.), uzeo samo naziv kralja. Taj proglas Vukašinov bio je već presedan, po kome se kraljevska titula može preneti iz centralnih raških zemalja na drugo mesto, i taj je fakt mogao dati još više povoda Tvrtku, da se i on proglasi za kralja. Pri tome je Tvrtko bio u mnogo boljem položaju nego Vukašin. Vukašin je bio buntovnik i odmetnik od zakonitog vladaoca, a Tvrtko je bio samostalan zakoniti vladalac, koji je, kao potomak jednog vladaoca iz loze Nemanjine, mislio da ima prava da nasledi rašku kraljevsku krunu.

Zanimljiv je položaj kneza Lazara prema Tvrtku u tom pogledu. Lazar je u to doba već morao biti na čisto s tim, da će on biti faktički naslednik prestola u staroj raškoj državi. Posle smrti Uroševe i Vukašinove, on je bio najjači od svih, koji su samostalno vladali u zemljama, što su nekada činile jezgro raške države.

Ali je i ban Tvrtko smatrao, da je on pozvan da nasledi krunu Nemanjića, i po srodničkim vezama s tom dinastijom i po tome što je, osobito posle osvajanja Altomanovićeve države, imao u svojoj vlasti dosta zemalja, koje su nekad bile pod Nemanjićima.

Ipak izgleda da do sukoba između Lazara i Tvrtka zbog toga pitanja nije došlo, svakako najviše zbog toga, što je knez Lazar bio vrlo realan političar i nije nikada mnogo polagao na formalnosti i na uspehe koji nemaju realne podloge. Stoga se knez Lazar, kako izgleda, nije protivio Tvrtkovoj želji da se proglasi za kralja. Kralj Ludvig bio je u to doba sav zauzet prilikama u Poljskoj i Litavskoj, Lazar nije imao ambicija da dobije veliku titulu, a ostale dinaste bile su i suviše slabe, da ma šta učine protiv Tvrtkove namere. Položaj i prilike bile su dakle za Tvrtka vrlo povoljne i on je to iskoristio: 1377 god. Tvrtko se, u Mileševu, na grobu Sv. Save, venčao za kralja bosanskog i raškog.

Proglasom kraljevstva nastaju za Bosnu nove prilike. Ona sada zauzima drugi, važniji položaj u međunarodnim odnosima i, specijalno, na Balkanskom Poluostrvu. Ojačav i proširiv svoje granice, Bosna je, osobito posle Ludvigove smrti (1382 god.), kad su u Ugarskoj nastali neredi i građanski ratovi oko nasleđa, imala mogućnosti da proširi svoje granice i da utvrdi svoju nezavisnost. U borbi protiv Ludvigove ćeri Marije, koja je trebala da nasledi Ugarsku, Hrvatsku i Dalmaciju, – borba se ta osobito vodila u južnoj Ugarskoj i u Hrvatskoj, – Tvrtko je uzimao učešća, kadgod je bilo izgleda da će izvući iz te borbe ma kakve koristi za sebe.

Vreme građanskih ratova u Ugarskoj upotrebio je Tvrtko na to, da se utvrdi i ojača na drugoj strani. Tako je on, kako izgleda, u to doba sagradio ili nabavio flotu i podigao u Boci Kotorskoj grad Novi (1382 god.), koji je trebalo da konkuriše Dubrovniku. U isto doba pokušao je da zavlada i Kotorom, ali je zbog toga došao u sukob sa gospodarima Zete, Balšićima, koji su takođe težili za tim gradom.

U južnoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Dalmaciji plamteo je međutim građanski rat. Tvrtko je još od početka sa simpatijama pratio rad i borbu ustanika, jer je taj rad, koji je slabio Ugarsku, išao Tvrtku u račun i pomagao je snaženje Bosne. Pomažući ustanike Tvrtko se mogao nadati da će dobiti Dalmaciju, možda i Hrvatsku i Slavoniju, a to je bila njegova želja, to je bila najvažnija i glavna tačka u njegovu programu i radu, od kad je umro kralj Ludvig.

Haotično stanje, koje je vladalo u svima pokrajinama nekadanje Ludvigove države, išlo je samo na ruku planovima Tvrtkovim. U primorju je u nekim mestima otvorena bosanska stranka, koja je radila na tome, da primorski gradovi, ostavljeni od Ugarske, prime zaštitu bosanskoga kralja. U pojedinim mestima dolazilo je i do oštrih sukoba između ugarske i bosanske stranke. Tvrtko se međutim nije zadovoljio samo time, nego je i sam stupio u akciju, i sa velikom vojskom počeo napadati pojedine dalmatinske gradove.

Nekoliko godina trajala je ta monotona borba, u kojoj je Tvrtko sve više, i s mora i sa suva, pritešnjavao pojedine dalmatinske gradove. Osobito je u velikoj opasnosti bio Spljet, koji se od uvek isticao vernošću prema Ugarskoj. Pritešnjen od Bosanaca, Spljet je, bez nade da će iz Ugarske dobiti pomoći, predložio svima dalmatinskim gradovima i hrvatskim knezovima savez protiv Tvrtka. Kako je Tvrtko jasno pokazivao nameru da zavlada i Hrvatskom, pristali su hrvatski knezovi na plan Spljećana, i tako je obrazovan dalmatinsko–hrvatski savez protiv Tvrtka. Ali taj savez nije imao nikakva uspeha; šta više naskoro posle toga Tvrtko je zavladao gotovo celom Hrvatskom (1388 god.).

Sad je tek kralj Žigmund uvideo opasnost, koja preti dalmatinskim gradovima, pa je poslao vojsku u Dalmaciju protiv Tvrtka. Ali je ta ugarska vojska razbijena od Bosanaca, a Tvrtko je posle toga još više pritesnio dalmatinske gradove. Posle duge monotone borbe i opsade, zatražili su Spljet i Trogir rok, da pošalju poslanstvo u Ugarsku za pomoć. Oni su obećavali, da će se, ako u tom roku ne dobiju pomoć, smatrati rešeni svih obaveza prema Ugarskoj i da će se predati. Kako je Tvrtko u to doba, kao saveznik Lazarev, morao slati. vojsku u pomoć Lazaru, koga su Turci bili napali (1389 god.), pristao je da da Trogiru i Spljetu traženi rok za poslanstvo u Ugarsku i da za to vreme bude u primirju sa njima.

U južnoj Ugarskoj i Hrvatskoj međutim još je trajao ustanak, koji su pomagali i Tvrtko i knez Lazar. Posle dugog spremanja Žigmund naposletku krene na ustanike i na Tvrtka i Lazara. Poraz srpske vojske na Kosovu (1389 god.) oslabio je istina i Tvrtka, a još više Lazarevu državu, ali je Žigmund ipak protiv Lazareve države imao vrlo malo uspeha, a borba između njega i Tvrtka vođena je, i ako su ustanici bili potučeni, u glavnom sa promenljivom srećom.

Spljet je međutim, videći da mu Žigmund ne može pomoći, a bojeći se od Mletaka, otvorio kapije Bosancima. Tvrtko mu je odmah potvrdio sve povlastice i utvrdio granice, zbog kojih je grad imao vrlo često neprilika i borbe sa susedima. Posle kratkog vremena predao se Tvrtku i Trogir, pa Brač, Hvar i Korčula. Jedino Zadar nije hteo priznati bosanskog kralja, nego je ostao veran Ugarskoj.

Sada je Tvrtko bio na vrhuncu svoje moći. Bosna je bila najveća i najsilnija država na Balkanskom Poluostrvu; ona je dominirala u severo–zapadu, kao što je nekoliko desetina godina pre toga dominirala Raška na jugu i jugo-istoku. Ipak je velika razlika i u političkim i u kulturnim težnjama ove dve srpske države, carevine Dušanove i kraljevine Tvrtkove.

Dušan je hteo da stvori srpsko-vizantisko carstvo, državu koja će biti zasnovana na vizantiskim tradicijama i sa vizantiskom kulturom, a u kojoj će srpski narod i njegova država dominirati i biti gospodar. Bosna je pak trebalo da postane srpsko-hrvatska država, država koja će sprečavati prodiranje Ugarske na Balkan i vlast ugarsku u srpskom i hrvatskom narodu. Tvrtko nije imao ni snage ni smelosti da kao Dušan jasno i javno proglasi taj princip i da ga, rušeći osveštane tradicije, istakne kao državni program. Dušan je u ostalom u svome radu imao prethodnika, a Tvrtko nije. Tradicije o hrvatskoj državi bile su i daleko i kompromitovane vlašću Mađara u Hrvatskoj.

Stoga je Tvrtko na drugoj strani morao tražiti oslonca za svoj legitimitet i za tradicije, na koje će se osloniti. On se hteo osloniti na pravo porodice Nemanjine i prihvatiti, naravno formalno, tradicije raške države. Krunisanje njegovo na grobu Sv. Save jasno pokazuje, gde je on tražio oslonca za svoj legitimitet. Što formalna strana Tvrtkove nove države nije odgovarala faktičnom stanju i osnovicama, na kojima je ona zasnovana i stvorena, to Tvrtku nije mnogo smetalo; možda on to nije ni opazio: on je bio formalista i njemu je bilo glavno, da nađe formulu za svoju novu državu. Pa ipak je ta država bila veliko delo i u osnovi svojoj realnije zamišljena i zasnovana, nego država Dušanova.

Kad je dobio dalmatinske gradove Tvrtko je svojoj dotadanjoj tituli dodao i naziv kralja Dalmacije i Hrvatske. Samo se na Zadru još uvek vila ugarska zastava. Znajući da sam svojom snagom ne može lako pokoriti Zadar, Tvrtko se obratio Mlečićima; tražio je od njih pomoći nudio im savez protiv Zadra, ne uviđajući, kao i nekada Dušan, da se njihovi interesi ukrštaju i da Mlečićima ne ide u račun, da ga pomognu pri osvajanju grada, za kojim su i sami težili. Mletačka Republika je učtivim rečima, naravno, odbila ponude Tvrtkove.

Kad je Tvrtko umro (1391 god.), ostavio je on svome nasledniku veliku državu, ali je ta država, isto kao i Dušanova carevina, bila vrlo nesređena i nekonsolidovana u svakom pogledu. Moćni feudalni gospodari osilili su se bili jako i moglo se predvideti, da će oni, čim osete da nema više one čvrste ruke, koja je bila u stanju da održava u zajednici heterogene elemente i da suzbija posebne težnje pojedinaca, izazvati rastrojstvo i rasulo u državi. Ta kriza, koja je posle vrhunca snage i moći zahvatila gotovo u isto doba i rašku državu i Bosnu, bila je u ovaj mah tim opasnija po srpski narod i njegove države, što je u to doba nov jedan faktor došao na Balkansko Poluostrvo, faktor, kome bi teško bila odolela i zajednička akcija obe srpske države i celokupnog srpskog naroda.

IV Borba s Turcima

Dok je kralj Tvrtko, u drugoj polovini XIV veka, radio na ostvarenju svoga plana, po kome bi Bosna postala središte nove srpske države, utvrdio se bio turski narod na Balkanskom Poluostrvu.

Već nekoliko vekova pre toga počelo je tursko pleme u centralnoj Maloj Aziji da okuplja u jednu političku zajednicu okolna plemena. Naporedo sa snaženjem srpskoga naroda i srpskih država od XII veka, širi se i snaži i turska država u Maloj Aziji.

Odlično organizovana sa fanatizovanom, dobro izvežbanom i disciplinovanom vojskom, Turska je u HIII veku stalno napredovala i osvajala, pretapajući u tursko pleme sva ona plemena, koja su ušla u sastav te nove države. Početkom XIV veka Turska je već bila u Aziji sila prvoga reda, i iznurenoj Vizantiji je s te strane pretila velika opasnost, a u drugoj polovini XIV veka bile su i ostale države na Balkanu nesposobne za uspešnu borbu sa tako silnim neprijateljem.

Do smrti Tvrtkove bar je u Bosni bilo sređeno stanje. Ali je u njenom državnom organizmu bilo klica, koje su, posle Tvrtkove smrti, stvorile i u Bosni isto stanje, kakvo je nastupilo u Raškoj posle smrti Dušanove.

Iste su prilike, i političke i ekonomne i socijalne, izazvale rasulo u obe države. I u Bosni je, kao i u Raškoj, državna organizacija bila izvedena po feudnom sistemu; i u Bosni je, kao i u Raškoj, moć feudnih gospodara rasla, te su u doba, kad je država došla do vrhunca političke moći, pojedine velikaške porodice imale čitave oblasti, kojima su vladale. Sasvim je prirodno da su ti gospodari, koji su imali čitave države u državi, težili da dođu do što većeg učešća i uticaja u državnim poslovima. Dušanu i Tvrtku je još polazilo za rukom, da suzbiju njihove težnje, ali su njihovi slabi naslednici morali podleći uticaju feudnih gospodara, koji su razbili državni organizam i uništili snagu i avtoritet centralnih vlasti u državi.

Zle posledice anarhije, koja je u Bosni posle Tvrtkove smrti počela da ovlađuje, brzo su se osetile. Nova kraljevina i inače nije stajala na čvrstoj podlozi. Krajevi, oblasti i gradovi, što ih je Tvrtko osvojio, nisu mogli biti tako brzo stopljeni u jednu čvrstu i konsolidovanu celinu. Tako je u toj državi, posle smrti Tvrtkove, bilo mnogo heterogenih elemenata sa posebnim interesima i posebnim težnjama. Sve je to dalo samo još više povoda vlasteli, da oslabi kraljevsku vlast, da dođe do što većeg uticaja u državi i da još jače istakne svoje separatističke težnje, Taj haos u Bosni još je pojačan verskim rasprama, koje su, u ovo doba slabosti i anarhije, počele opet da uzimaju maha. Takve prilike u Bosni baš u ovaj mah bile su sudbonosne. Mađari i Turci su u ovo doba i inače imali računa da u Bosni bude što više unutrašnjih kriza. Kralj Žigmund je osobito imao interesa da Bosna bude slaba i nesposobna za ozbiljnu akciju, jer je u Ugarskoj još uvek bilo mnogo Žigmundovih protivnika, koji su, u borbi protiv njega, nalazili oslonca u Bosni.

Naslednik Tvrtkov, njegov mlađi brat Dabiša, bio je u vrlo teškom položaju. Protiv njega su bili i Turci i Žigmund i gotovo sva vlastela u državi. Protiv svih njih Dabiša se nije mogao boriti; on se morao rešiti da traži savez sa jednim od tih faktora. Njemu u taj mah nije ostalo ništa drugo do da paktira sa Žigmundom, čija je moć, pokraj svih nezgoda, iz dana u dan rasla i koji je stoga postajao za Bosnu sve opasniji. Na sastanku u Đakovu (u julu 1393 god.) načine oni ugovor, po kome je Dabiša priznao vrhovnu vlast ugarsku, a Žigmund priznao Dabišu za kralja; od zemalja je svaki zadržao što je u taj mah imao. Najgore je bilo što je u đakovački ugovor ušla jedna odredba, po kojoj je, posle smrti Dabišine, bosanski presto imao da nasledi Žigmund. Neka vlastela u Bosni nije htela priznati đakovački ugovor, radeći po svoj prilici u dogovoru sa hrvatskim ustanicima, koji su nastavili i dalje borbu protiv Žigmunda. Ali kad su pohvatane vođe ustaničke u Doboju (1394 god.), ceo ustanak i otpor bude ugušen.

Posle smrti kralja Dabiše (7 septembra 1395) izabrana je za vladarku njegova žena Jelena–Gruba (1395–1398 god.), pod čijom je slabom vladom prevlast pojedine vlastele sasvim uzela maha i anarhija se zacarila. Pojedini feudni gospodari postali su sasvim nezavisni, vladalac je izgubio svaki avtoritet, centralne vlasti nestalo je skoro sasvim; vlastela je ratovala među sobom i vodila svoju zasebnu spoljnu politiku. Osobito su silni bili Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranjić i Pavle Radenović; njih trojica su upravo vladali Bosnom. U njihovim je rukama bio i po njihovim je intencijama radio Stevan Ostoja, koji je posle Jelene–Grube bio izabran za kralja (1398–1404 god.).

Agitacija za kralja Vladislava, pretendenta na ugarski presto i protivnika Žigmundovog, vođena je u to doba u Ugarskoj i Hrvatskoj vrlo energično; za njega su bili i Hrvoje i Ostoja. Naposletku je Žigmund morao da preduzme u Bosni nešto, da suzbije svoje neprijatelje. Ali je Žigmund u Bosni ovoga puta rđavo prošao; ne samo da nije imao nikakva uspeha u borbi protiv Bosanaca, nego ga je Hrvoje suzbio i uzeo mu neke krajeve (1398 g.). Taj neuspeh još je više osnažio i Vladislavljevu stranku i Hrvoja i Ostoju.

Krajem 1403 god. pošlo je naposletku Žigmundu za rukom da umiri Ugarsku, te se počeo spremati da povede energičnu akciju i na jugu, osobito u Bosni. Kralj Ostoja je, uveren da se sa Žigmundom ne može uspešno boriti, priznao odmah ugarsku vrhovnu vlast. Ali sada ustanu na njega mnogi bosanski velikaši, osobito Hrvoje. Nezadovoljnicima je pošlo dosta brzo i lako za rukom, da zbace kralja Ostoju s prestola (1404 god.). Za kralja bosanskog bude izabran Tvrtko II Tvrtković (1404–1408 god.), koji je bio u svakom pogledu samo slepo oruđe u rukama bosanskih velikaša, u prvom redu Hrvoja Vukčića i Sandalja Hranjića.

Ta promena nije naravno išla u račun kralju Žigmundu, ali je on tek 1408 god. dospeo da opet krene na Bosnu. On je tom prilikom prodro sa dosta velikom vojskom u Bosnu i razbio Bosance (1408 god.).

Ova pobeda Žigmundova bila je od vrlo velikih posledica. Stranka Vladisavljeva bila je i inače dosta oslabljena, a ovom pobedom Žigmundovom bila je sasvim uništena. I najogorčeniji protivnici Žigmundovi bili su sada primorani da napuste Vladislava i da se pomire sa stvorenom situacijom. Tako se sada Žigmundu pokorio i Hrvoje II Sandalj i cela Dalmacija, osim Zadra.

Ali se Bosanci nisu tako lako i brzo hteli izmiriti sa novim stanjem stvari.

Opozicija tuđinskoj vlasti i tuđem uplivu istakla je kao svoga kandidata proteranog kralja Ostoju, koji je bio voljan da, za kraljevsku krunu, promeni politiku, zbog koje je nekada izgubio presto. Tako je Ostoja, ma da je Hrvoje bio protiv njega, ponovo izabran za kralja (1408 god.), osobito pomoću humske vlastele, u prvom redu Sandalja Hranjića.

Žigmund je sada mislio da Bosnu mora sasvim savladati. Stoga je on god. 1410 i 1411 udarao više puta na Bosnu, prodro u zemlju i savladao otpor Bosanaca. Pokorenu Bosnu, podelio je na više delova, davši neke oblasti svojim velikašima, a nešto Hrvoju i Stevanu Lazareviću (Srebrnicu). Kralju Ostoji ostali su samo južni krajevi, u kojima je, posle ovoga rata i gubitka tolikih zemalja, vladala potpuna anarhija.

Hrvoje je u ovaj mah u stvari dominirao u zemlji. Ali je bilo mnogo njih, koji su želeli i radili da ga sruše. Žigmund se bojao njegove sile u ovaj mah osobito zbog toga, što je on bio neprestano u dobrim odnosima sa Mlecima, te se s pravom bojao njihove zajedničke akcije. Ugarski i hrvatski velikaši su ga mrzeli zbog sile i ugleda njegova i zavideli mu. I Bosanci su bili protiv Hrvoja što se pokorio Žigmundu i priznao njegovu vrhovnu vlast. Jedini je Sandalj bio bar donekle uz njega. Ali je i njega Hrvoje otuđio od sebe, kad je, dok je Sandalj (1413 god.) pomagao despotu Stepanu u borbi protiv Muse, upao bio u njegovu državu i opljačkao neke krajeve. Stoga i Sandalj ustane protiv Hrvoja i, sa ostalim njegovim neprijateljima, izradi kod Žigmunda, te on Hrvoja proglasi za izdajnika i liši ga svih časti i imanja. Hrvoje se prvo branio kod Žigmunda od optužaba svojih neprijatelja, ali bez uspeha, zatim je tražio pomoći iz Mletaka, naravno isto tako bez uspeha. Jedino je uspeo da se izmiri sa Ostojom; njih dvojicu su u ovaj mah zajednički interesi upućivali jednog na drugog.

Žigmund je u to doba bio zauzet husitskim pitanjem tako, da nije mogao ni pomišljati na kakvu akciju u Bosni. Zato on pošalje u Bosnu protiv Ostoje Tvrtka II. U Bosni plane građanski rat. Ratna sreća se u početku kolebala, ali kad na Hrvoja pođu Jovan Gorjanski i Jovan Morovićki sa velikom vojskom, Hrvoje, videći da im neće moći odoleti, zatraži pomoći od Turaka. Dobivši dosta vojske od njih, Hrvoje razbije ugarske vojvode kod Doboja (1415 god.).

Ali se Bosna ni posle ovoga nije smirila. Kad je iste godine poginuo, kao žrtva zavere, vojvoda Pavle Radenović, planuo je rat između Pavlovih sinova, koji su pozvali u pomoć Turke, i Ostoje, uz koga je bio Sandalj. U toj borbi Turci su osvojili Vrhbosnu i utvrdili se u njoj. Taj uspeh turski primora i Pavloviće i Sandalja da priznadu tursku vrhovnu vlast. U to umre Hrvoje (1416 god.), a kralj Ostoja uzme njegovu udovicu za ženu, misleći da će mu to pomoći da se utvrdi na prestolu. Ali se u to svi dignu na njega. Car Muhamed pokuša da izmiri kralja i vlastelu, ali bez uspeha, jer zbor velikaša bosanskih reši da uhapsi Ostoju. Ostoja onda pobegne; iduće godine, istina, ponova zavlada Humom, ali uskoro posle toga umre (1418 god.).

Pod novim kraljem, Stevanom Ostojićem, prilike se u Bosni nisu ništa poboljšale. Već 1421 godine suzbije Tvrtko II Stevana Ostojića i opet zauzme presto, najviše pomoću Sandalja Hranjića, koji je sada bio najvažnija ličnost u Bosni. Ali kad su Tvrtko i Sandalj, po dogovoru sa Mlecima, hteli da napadnu na Nelipića, prodre Radivoj, sin Stevana Ostojića, sa Turcima u Bosnu. Turski je uticaj poslednjih godina bio oslabljen, pa su oni jedva dočekali priliku da se opet upletu u unutrašnja bosanska pitanja. Turci istina 1424 god. budu odbijeni, ali se Tvrtko sa razlogom bojao, da se, usamljen kako je bio, neće moći stalno održati protiv Radivoja i Turaka. Odmah posle toga on se izmiri sa Žigmundom i sklopi, uz velike žrtve, s njim savez za odbranu od Turaka. Po tom ugovoru Tvrtko je morao ne samo priznati vrhovnu vlast ugarsku, nego je morao imenovati za svoga naslednika u Bosni ugarskog velikaša Hermana Ciljskog. Ali nada Tvrtkova, da će na taj način lakše voditi borbu protiv Turaka, nije se ispunila. On je u borbi s Turcima ostao opet usamljen, jer je Žigmund bio zauzet husitskim ratom. Tvrtko je stoga bio primoran da se opet pogađa s Turcima i da im popušta.

Ali pri svem tom što je bio u tako teškim prilikama, Tvrtko ipak nije hteo lokalne i lične interese podčiniti opštim interesima.

U velikoj krizi, u kojoj se srpski narod u to doba nalazio, državnici srpski izgubili su bili svaki osećaj za opšte interese; oni su u to doba stalno i bez razmišljanja bili gotovi da njih žrtvuju ličnim, lokalnim i trenutnim interesima. Dok je u zapadnoj Evropi vladalo svuda rastrojstvo, u Italiji se bile i krvile države i varoši među sobom, u katoličkoj crkvi borba između pape i liberalnih elemenata sve više uzimala maha, dotle su se i kod Srba pojedine države i dinaste krvile tako da su srpske zemlje u to doba bile stalno poprište međusobne borbe. Svako merilo bilo je izgubljeno; Đurđeva država i Bosna ratovale su zbog Srebrnice, pretendent na bosanski presto Radivoj upao je sa Turcima u Bosnu, da protera Tvrtka, a vrhunac političke nezrelosti pokazali su despot Đurađ i Sandalj Hranjić, kad su kupili od sultana Bosnu, pa udarili na Tvrtka II proterali ga iz zemlje (1433 god.).

Sve je to naravno išlo na ruku Turcima, koji su tako stanje u srpskim zemljama podržavali. Pogle smrti Sandaljeve i Nelipićeve (1435 god.), Turci opet prodru u Bosnu i utvrde se ponovo u Vrhbosni.

Od toga vremena Turci su stalno prodirali i osvajali u Bosni. Kada je, posle smrti Tvrtka II (novembra 1443 god.), izabran za kralja Stevan Tomaš, nezakoniti sin Stevana Ostoje, planuo je u Bosni opet građanski rat. Pod utiskom ugarskih pobeda nad Turcima, u zimu 1443-4 god., a i stoga što je vlastela, koja je držala s Turcima, bila protiv njega, Tomaš je odmah pristao uz Ugarsku. Ali je njegov položaj bio vrlo težak. Odmah kad je izabran za kralja ustao je na njega jedan deo bosanske vlastele i Stevan Vukčić, naslednik Sandalja Hranjića, a radio je protiv njega i Herman Ciljski, koji je po ugovoru trebalo posle smrti kralja Tvrtka II da nasledi bosanski presto. U samoj državi vladali su bogomili, koji su u glavnom uvek bili protiv kralja i kraljevske vlasti. Osloniti se samo na Ugarsku, specijalno na Sibinjanina Janka, koji je bio takmac Hermanu Ciljskom, nije bilo dosta. Stoga je Tomaš tražio jačeg oslonca svojoj vlasti i svojoj državi: on se obratio papskoj kuriji.

Ali je posle bitke kod Varne (10 novembra 1444 god.) Tomaš morao menjati svoje držanje. Bogomili su bili jaki u zemlji, a Stevan Vukčić, kao turski vazal, mogao mu je biti vrlo opasan. Stoga se on, posle ugarskog poraza, približio Stevanu i bogomilima; oterao je svoju prvu ženu i uzeo ćer Stevanovu. Udajući se za kralja Tomaša, ona je, istina, primila katoličku veru, ali je Tomaš, znajući koliko su bogomili snažni i koliko imaju pristalica u zemlji, morao da ih trpi i da im popušta. Tako njegovo držanje prema bogomilima izazvalo je protiv njega revnosne katoličke misionare, koji ga optuže papskoj kuriji. Ali su na papskoj kuriji u taj mah bili toliko uviđavni, da su prihvatili razloge, koje je kralj Tomaš naveo u svoju odbranu, pa je papa odobrio njegovo držanje prema bogomilima, zbog teških prilika u kojima se Bosna u taj mah nalazila. To je papska kurija učinila tim pre, što je u to doba, kad se Ugarska, energičnim zauzimanjem neumornoga borca protiv Turaka, Sibinjanina Janka, spremala ponovo na rat, svima bilo stalo do toga, da ne oteraju bosanskog kralja Turcima u naručje.

Ali je Sibinjanin Janko bio potučen na Kosovu (1448 god.), a prilike su za ozbiljnu akciju protiv Turaka bivale sve gore. Na Balkanu se, zbog ukrštenih interesa, vodila u to doba međusobna borba baš onih faktora, koji su u prvom redu bili pozvani da povedu snažnu akciju protiv zajedničkog neprijatelja. Bosna, koja je i inače bila rastrojena verskim razdorom, ratuje u to doba gotovo neprestano sa despotom Đurđem zbog Srebrnice; Đurađ se bije u Zeti sa Mlecima; herceg Stevan Vukčić, koji se većinom naslanja na Turke, u stalnoj je gotovo zavadi i sa kraljem Tomašem i sa Mlecima, a u jedan mah pokušava da izvede ekonomnu emancipaciju svoje države, dolazi zbog toga u sukob sa Dubrovnikom (1451–1454 god.) i vodi rat, u koji su se zapleli i despot Đurađ i Ugarska i Mleci. Ugarska je takođe oslabljena stranačkom borbom i razdorom, a Sibinjanin Janko, pravi gospodar u državi, u ovo je doba u stalnoj gotovo zavadi sa despotom Đurđem. Mleci, koji i u ovo doba gledaju naravno u prvom redu svoje interese, vode borbu o Zetu i Albaniju i sa despotom Đurđem i sa hercegom Stevanom i sa Skenderbegom, Zapadne države i narodi vode otvoren rat ili potmulu borbu. Zbog ukrštenih interesa, antagonizam je uzeo maha baš među onim faktorima, koji su bili najviše pozvani da pomognu akciju za oslobođenje Balkanskog Poluostrva.

Pobeda Sibinjanina Janka pod Beogradom (1456 god.) digla je za trenutak pouzdanje hrišćana. Kralj Tomaš je posle te pobede otkazao Turcima danak i spremao se da zarati na njih. On se obraćao za pomoć zapadu, nadajući se, da će mu se odande moći bar nešto učiniti. Papa se istina hteo zauzeti za Bosnu i objavio je krstaški rat protiv Turaka, ali su države i narodi na zapadu u to doba bili zauzeti svojim poslovima i svojim brigama. Svi su uviđali potrebu da se učini nešto za hrišćane na Balkanu, ali su ukršteni interesi sprečavali svaku akciju. Tako je Bosna ostala usamljena da se bori s Turcima. Uviđajući jasno, da u toj borbi ne može uspeti, i Tomaš je, posle kratkog otpora, učinio mir s Turcima, pod vrlo teškim uslovima (1458 god.).

U to je bio umro naslednik Đurđev, despot Lazar (20 januara 1458) i u despotovini je nastala ogorčena borba između turkofilske stranke i stranke, koja je htela da se pomoću Ugarske energično vodi i dalje borba s Turcima. Za vreme borbe oko tog pitanja u poslednjim danima državnog života u despotovini, Bosanci su opet napali na Srebrnicu i zauzeli je.

Tako su unutrašnja borba u despotovini i rat između dve srpske države, kraljevine i despotovine, u oči propasti još jače oslabili snagu i otpor srpskoga naroda u borbi s Turcima.

U Smederevu je naposletku pobedila stranka, koja je bila za borbu s Turcima. Oni koji su sada uzeli državne poslove u despotovini u svoje ruke, rešili su se na korak, koji je neobičan, jer se javio u doba potpunog političkog rastrojstva, kada je bila izgubljena svest o zajedničkim interesima, kada je izgubljeno bilo merilo za moral u politici, kada su lični i lokalni interesi bili preči i od najbitnijih i najvažnijih interesa narodnih i državnih. Srpski dvorovi sporazumeli su se i rešili, da obe srpske države, despotovinu i kraljevinu, spoje u jednu državu. Taj plan je trebalo da bude ostvaren na taj način, što će prestolonaslednik bosanski Stevan Tomašević, uzeti za ženu Maru, jedinicu pokojnog despota Lazara i despotice Jelene; u miraz je Stevan imao dobiti despotovinu. Tako je posle smrti kralja Tomaša trebalo da srpska kraljevina i srpska despotovina budu spojene u jednu državu.

Ali je ceo ovaj plan i rad naišao na jaku opoziciju u despotovini; a kada u proleće 1459 god. turska vojska pođe na despotovinu, nadvlada opet u Smederevu turkofilska stranka i preda Turcima grad (20 juna).

Turcima su, posle pada despotovine, bile slobodne ruke; oni su sada u prvom redu obratili pažnju na Bosnu. Videći opasnost, koja mu preti, kralj Tomaš je morao popuštati i ispuniti sve što su Turci tražili. Tako je Tomaš odmah iduće (1460) godine načinio s Turcima ugovor, po kome je turskoj vojsci bio dopušten prolaz kroz Bosnu. U isto doba su Turci bili napali na hercega Stevana; on je sada opet imao prilike da se uveri, da turkofilska politika, koju je celoga svog veka vodio, često protiv i ličnih i državnih i narodnih interesa, nije donela, ni njemu ni državi njegovoj, nikakve trajne ni sigurne koristi. Turci su postupali prema njemu isto kao i prema onima, koji su radili protiv njih i vojevali s njima. Sve jedno je bilo u ono doba kakvu će politiku voditi srpske dinaste. Ma kakva bila njihova politika, ona je dovodila do istih rezultata: Turci su osvajali i one države, čiji su državnici držali s njima, kao i one, koje su vojevale protiv njih.

Kada je umro kralj Tomaš (1461 god.) i kada je na presto seo kralj Stevan Tomašević, bili su bosanskoj kraljevini dani izbrojani. U isti mah su onda hteli da napadnu Bosnu i Turci i ugarski kralj Matija. Uz to je i u samoj državi vladao razdor i borba. Kralj Stevan je video da mu je država na pragu propasti. On je od nekud imao nadu, da će ga papska kurija još moći spasti, pa se obratio papi sa molbom za pomoć, ističući, kako je Bosna u velikoj opasnosti i napominjući, kako su Turci raznim obećanjima zadobili za sebe osobito seljake.

Pred velikom opasnošću, koju je jasno video, kralj Stevan je bio voljan da se miri sa svima, sa kojima je bio u zavadi, u prvom redu sa hercegom Stevanom. I herceg je u ovaj mah bio rešen da menja politiku, koju je do sada vodio, jer su ga Turci potiskivali sa svih strana. Tako su se kralj Stevan i herceg izmirili i složili na zajedničku akciju protiv Turaka.

Rat sa Turcima postao je međutim neizbežan. Bosanski emigranti, u prvom redu bogomilska vlastela, radili su na turskom dvoru da Turci zarate na Bosnu, jer su se nadali, da će, u slučaju turske pobede, doći do svojih imanja, koja su im bila oduzeta.

U takvim prilikama kralj Stevan je mislio da novac, što ga daje Turcima, može korisnije upotrebiti na odbranu svoje države, kad već do rata mora doći, pa je otkazao danak, što ga je plaćao Turskoj. Sudbina bosanske kraljevine bila je time rešena.

U proleće 1463 god. krenula je velika turska vojska na Bosnu. Kralj Stevan bio je ostavljen sam sebi. Gotovo bez otpora zauzimali su Turci redom gradove jedan za drugim. Kralj Stevan bude uhvaćen. Po njegovoj iznuđenoj naredbi predadu se Turcima u junu i ostali gradovi, a Stevan bude posle toga pogubljen. Tako je pala Bosna.

Krajem iste godine udari na Bosnu ugarski kralj Matija, osvoji Donje Kraje i Usoru, pa u osvojenim zemljama osnuje dve banovine: jajačku i srebrničku, koje su se održale preko pedeset godina (do 1520 i 1528).

U isto doba udarili su Turci i na Hercegovinu, da pokore i zemlju svog nekadanjeg štićenika. Ali se Hercegovina hrabro branila, tako da je ovaj pohod ostao bez uspeha. Posle dve godine (1465) Turci su ponovo udarili na hercega. Oni su istina i ovoga puta bili odbijeni, ali je herceg Stevan na samrti (+ 22 maja 1466 godine) jasno video, da je njegova politika, i ako je vođena u protivnom pravcu, donela iste rezultate kao i politika državnika u despotovini i u kraljevini; on je morao biti uveren da i njegova država neće dugo preživeti ove dve srpske države, protiv kojih je on često radio, pomažući Turke, iz uverenja da time čini dobro svojoj državi i svojoj dinastiji. Posle njegove smrti zavladali su njegovom državom njegovi sinovi, ali su 1482 god. Turci osvojili i Hercegovinu.

V Bosna pod Turcima do reforama.

Propašću nezavisne države bosanske (1463 god.), nastaju u Bosni i Hercegovini nove prilike. Tursko osvajanje izazvalo je, istina, u Bosni i Hercegovini srazmerno manje promena, nego u ostalim srpskim zemljama, ali su ipak i tamo u glavnom nastale sasvim druge prilike i drugi život, kada su Turci zavladali zemljama bosanske kraljevine. Prilike u Bosni i Hercegovini posle turskog osvajanja razlikuju se od prilika koje su nastale u ostalim srpskim zemljama osobito time, što je srpski narod u tim pokrajinama u dosta velikom broju, počeo prelaziti na islam. Obično se uzima, da je Muhamedovu veru primila bosanska, mahom bogomilska, vlastela, da bi sačuvala svoje povlastice. Ali izgleda da je primanje Muhamedove vere zahvatilo i šire slojeve, osobito početkom XVI veka.

Primanjem islama bosanska vlastela sačuvala je svoje stare povlastice. Tako je u Bosni i Hercegovini stvoren zaseban privilegovan stalež Srba Muhamedove vere, koji se kao takav održao za celo vreme turske vlasti u Bosni i Hercegovini. Srbi su Muhamedove vere, stoga što su prešli na islam, dobili velika prava. Osim toga oni su odmah od početka turske vlasti davali turskoj državi dosta veliki broj odlične vojske. Stoga su se povlastice njihove proširile same sobom i na celu oblast, tako da je Bosna i Hercegovina sve više postajala država u državi. Težnja za avtonomnim povlasticama dobila je u Bosni i Hercegovini maha, osobito od XVII veka, kada je Turska počela opadati.

Na suprot povlašćenom staležu Srba Muhamedove vere, delili su pravoslavni i katolički Srbi u Bosni i Hercegovini sudbinu srpskoga naroda u svima ostalim oblastima. Oni su bili potištena raja, gotovo bez ikakvih prava, i položaj je njihov od početka XVI veka bivao sve teži. Usled teškog i nesnosnog života počeo se već od kraja XV veka narod iz Bosne i Hercegovine seliti u pokrajine, u kojima su vladali Mleci ili Austrija ili čak i u krajeve kojima su vladali Turci, a gde je bilo manje zuluma i manje gonjenja.

Od sredine XVI veka, sve se više u starim srpskim zapisima ističu teška i rđava premena i patnje, što ih srpski narod podnosi. Nezadovoljstvo sa turskom vlašću hvatalo je od toga vremena sve više korena u srpskom narodu.

U to doba, kada je nezadovoljstvo bilo obuhvatilo sve slojeve, uspomena na stare slobodne države počela je da biva sve milija i sve svetija. Baš onda, kada je ideja o slobodi, koja je još od početka turske vlasti bila živa, a po gdekoji put i vrlo snažna, počela da prodire gotovo u ceo narod, baš u to doba jedna srpska institucija sklopila je sa turskom vlašću kompromis, koji je bio vrlo povoljan po srpski narod i koji je imao velikih i dobrih posledica u budućnosti. Srpska crkva priznala je u to doba tursku vlast i sklopila je pogodbu s njom: god. 1557 obnovljena je Pećska patrijaršija. Najviše zasluga za obnovljenje pećske patrijaršije ima veliki vezir Mehmed Sokolović, poreklom Srbin Bosanac. Za prvog patrijarha obnovljene srpske patrijaršije imenovan je njegov brat, kaluđer Makarije.

Organizacija obnovljene srpske patrijaršije obuhvatila je, sa neznatnim izuzetkom, sve srpske zemlje. To je, sve do najnovijeg doba, jedina organizacija kod Srba, koja je obuhvatila celokupan narod.

Srpsko je sveštenstvo već i pre toga sasvim dobro shvatilo, da bi u ono doba ropstva i potištenosti samostalna crkvena organizacija, koja je ukinuta posle propasti despotovine, bila vrlo moćno oružje u borbi za održanje naroda. Ono je već ranije pokušavalo da obnovi samostalnu srpsku crkvu, koja je posle ukidanja, po ovoj prilici bila podčinjena ohridskoj arhiepiskopiji. Ti pokušaji nisu imali uspeha, ali oni pokazuju, da je u srpskom narodu bilo ljudi, koji su i u onim prilikama shvatili značaj slobodne crkve.

Važno je bilo, da je taj značaj vrlo dobro shvatio i patrijarh Makarije i ljudi koji su s njime radili.

Prva je briga i prvi posao Makarijev bio da organizuje novo osnovanu nezavisnu crkvu. Taj je posao povoljno svršen. Nova patrijaršija dobila je u svoju oblast gotovo sve srpske zemlje, koje su bile pod Turcima. Skoro ceo srpski narod došao je tada pod vlast pećske patrijaršije, i to ne samo u duhovnim stvarima. Pećski patrijarh, bilo sam, bilo preko svojih izvršnih organa vršio je i sudsku vlast u celoj svojoj oblasti. Na taj način je pećska patrijaršija imala vrlo veliki uticaj gotovo u svima zemljama, u kojima su Srbi u to doba stanovali, od Budima do niže Skoplja.

Sada su, posle mnogo vekova, Srbi u Bosni i u staroj Raškoj i Srbi u Podravini, u Podunavlju, u Posavini i Potisju, Srbi na Morišu i na Vardaru, na Timoku, Moravi i Drini i u primorju opet osetili da su spojeni, ali ne samo u državnoj zajednici, koja ih je sve podjednako tištala, nego i u zajednici, koja je bila njihova rođena, u jednoj organizaciji, koja je radila i brinula se za njih i pružala im duhovne hrane, nade i utehe. A to je Srbima bilo potrebno, jer su prilike bivale sve teže..

U poslednjoj četvrti XVI veka počinje u srpskim zemljama i među Arnautima vrenje i komešanje, koje u poslednjoj desetini toga veka dostiže vrhunac u lokalnim ustancima, koji su bili zahvatili gotovo sve srpske zemlje.

Tada počinje sve jače raditi Austrija preko naročitih agenata da izazove ustanak u Turskoj. Rad tih agenata bio je olakšan time, što su, zbog teškog života, što ga je narod u to doba provodio, zbog velikih nameta, koji su bivali sve teži, i zbog sve veće nesigurnosti, koja je sve više ovlađivala, svi narodi u Turskoj bili spremni i raspoloženi za ustanak. To raspoloženje još su više utvrđivali i širili glasovi i priče o proroštvima, koja su krajem XVI veka kružila po celoj Evropi, po kojima je Turska imala uskoro propasti.

Na granici tursko–hrvatskoj bilo je, od kad su Turci osvojili Bosnu, uvek borbe, jer se i s jedne i s druge strane granica vrlo često prelazila. Kako je početkom poslednje desetine XVI veka veliki vezir Sinan–paša hteo svakako da izazove rat sa Austrijom, naredi on bosanskom veziru, da napadne na Hrvatsku, a kad bosanska vojska bude kod Siska potučena (22 juna 1593 god.), objavi Turska Austriji rat.

Kad je rat počeo, razvila je osobito papska kurija vrlo živ rad u korist Austrije. Papska kurija je već. pre sisačke bitke počela bila jaku akciju za obrazovanje saveza protiv Turaka, u koji bi ušli i Erdelj, Vlaška, Moldavska, Poljska i Rusija. Ona je radila vrlo živo i na tome, da nagna hrišćane u Turskoj na ustanak, pa da oni borbom protiv Turaka olakšaju i pomognu akciju zapadne Evrope.

I Srbi su zaista krajem XVI veka u više mahova ustajali na oružje. Tako su Srbi u Banatu 1594 god. digli ustanak, a 1597 pobunila se Hercegovina. Vođ toga ustanka, vojvoda Grdan, radio je u dogovoru sa pećskim patrijarhom Jovanom, a bio je u vezi i sa zapadnim državama i sa agitatorima.

Ali su svi ti lokalni ustanci propali, jer nisu bili nikako pomognuti od onih, koji su ih izazivali.

Početkom XVII veka bilo je već jasno, da je misao o oslobođenju Srba tuđom pomoću sasvim propala. Još dugo godina posle toga podržavana je, istina, misao o akciji na Balkanu, osobito u srpskom narodu, raznim agitatorima, koji su krstarili po srpskim zemljama. Ali su sada zapadni narodi bili angažovani drugom borbom, a Srbi su, i ako je još ponekad i sa po gdekoje strane tražena pomoć sa zapada, došli bili do uverenja, da akcija poslednjih godina nije uspela i da se od rada u tome pravcu ne može očekivati nikakav uspeh.

Tako su onda i patrijarh Jovan i vojvoda Grdan prekinuli gotovo sve veze sa zapadom. Za ono, što je posle toga rađeno na zapadu, jedva su išta znali srpski glavari. Tek im je, kao rezultat rada raznih avanturista, koji su, u težnji da izmame od zapadnjaka što više novaca, predstavljali prilike na Balkanu što povoljnije za akciju i služili se lažima i falzifikatima, stizalo po gdekoje pismo, koje ih je pozivalo na ustanak i koje im je mnogo obećavalo. Ali predstavnici srpskoga naroda nisu više reagirali na ta pisma i pozive; razočarani, oni su došli do uverenja, daje Turska još uvek dovoljno jaka da savlada svaki njihov pokret, a da se ozbiljnoj pomoći sa zapada ne mogu nadati.

Naslednik patrijarha Jovana, koji je po svoj prilici bio umoren od Turaka (1614 god.), patrijarh Pajsije, promenio je sasvim politiku svoga prethodnika. Uveren, da je akcija za oslobođenje srpskoga naroda sasvim propala i daje ona donela samo velike štete srpskome narodu, Pajsije se vratio politici novoga osnivača pećske patrijaršije, patrijarha Makarija. Prekinuvši svaki rad na pokretu i odbijajući svaku vezu i pregovaranje sa zapadom, patrijarh Pajsije je radio na tome, da svojim lojalnim držanjem prema Turcima zadobije njihovo poverenje i da pomogne koliko god može narodu, koji je zbog nezrelih preduzeća poslednjih decenija mnogo stradao. Tako je i narod u Bosni i Hercegovini od toga vremena bio u glavnom miran. Ali se u to doba u tim pokrajinama javio pokret na drugoj strani i u drugom pravcu.

Usled gotovo stalnog četovanja na granicama i usled velikih ratova krajem XVI veka, a najviše usled raseljavanja, razredilo se početkom XVII veka stanovništvo u Bosni i Hercegovini. Turska vlast je u to doba, osobito u pojedinim momentima, već bila slaba da stane na put bezvlašću, koje je u Bosni i Hercegovini sve više otimalo maha. Od pojedinih nasilnih turskih činovnika patili su ne samo hrišćani u Bosni i Hercegovini, nego i muslomani. Stoga se od prvih godina XVII veka javljaju pokreti muslomana u Bosni. Ti pokreti upućeni su protiv pojedinih nasilnika, ali je prava težnja njihova utvrđivanje i proširenje avtonomnih povlastica.

Kada su od treće desetine XVII veka nastali u Turskoj nemiri, dinastički ratovi i janičarske bune, ojačala je još više težnja bosanskih muslomana za što širim avtonomnim povlasticama. Upućeni da se sami brane od napadaja Mletačke Republike, koja je za vreme svojih ratova protiv Turske u XVII veku često preduzimala akciju i u Bosni i Hercegovini, bosanski su muslomani sve jače isticali svoju težnju za slobodom i samoupravom.

Krajem XVII veka, za vreme velikih ratova protiv Turske, Austrija je stalno pokušavala akciju i u Bosni, ali bez većeg i trajnog uspeha. Kada su Turci u pretposlednjoj desetini XVII veka bili suzbijeni do Save i Dunava, pokušavala je austrijska vojska da prodre i u Bosnu. Tako su Austrijanci u jesen 1688 god. osvojili Zvornik i još neka mesta u Bosni, ali su pri napadaju na Banja-Luku bili odbijeni sa velikim gubitcima. Iduće godine međutim, kada je austrijska vojska prodrla do Niša i na Kosovo i kada su Crnogorci bili prodrli u Hercegovinu, pokušavali su Austrijanci, da upadnu u Krajinu, ali bez uspeha. God. 1690 donela je Bosni mnogo nevolje. Glad i kuga proredili su stanovništvo, a Austrijanci su opet prodrli u Bosnu i razbili tursku vojsku kod Tuzle. Međutim povlačenje austriske vojske ka Savi i Dunavu, oslobodilo je Bosnu za taj mah od neprijatelja. Idućih godina Austrijanci su uspeli da zauzmu sve do gornje Une (1693 g.), a Mlečići su opet pokušavali (1695 god.) da prodru u Bosnu i Hercegovinu, ali su bili potisnuti.

Veći, i ako sasvim privremen, uspeh, postigao je Jevđenije Savojski u jesen 1697 g., kada je, u toku od dvadeset dana, osvojio Doboj, Maglaj, Žepče i Vranduk i prodro je do Sarajeva. Ali se on odmah vratio i cela ta ekspedicija ostala je bez ikakvih posledica.

God. 1717 za vreme austrisko–turskog rata, napali su Austrijanci opet sa dve vojske na Bosnu. Jedna je vojska osvojila Doboj i doprla do Zvornika, a druga je udarila na Novi; ali su obe vojske bile razbijene. Kako je austriska vojska na glavnom bojištu ostala bila pobedilac, dobije Austrija u požarevačkom miru i neke krajeve u severnoj Bosni. Okupacija Austriska u tim krajevima trajala je međutim kratko vreme.

Kada je 1737 god. opet došlo do rata između Austrije i Turske prodrli su istina Austrijanci, sa dve vojske u Bosnu, u julu mesecu, ali su Bosanci jednu vojsku suzbili sa velikim gubicima, a drugu su kod Banja-Luke do noge potukli. U beogradskom miru (1739 god.) vratila je onda Austrija Turskoj one krajeve u Bosni, koje je dobila požarevačkim mirom.

Od sredine XVIII veka nastaje u Bosni gotovo stalna borba između muslomana, koji teže da svoje povlastice održe i prošire, i carskih namesnika, koji rade na tome, da prava Srba Muhamedove vere što više skuče i da unište avtonomna prava Bosne i Hercegovine. U toj borbi carski namesnici većinom podležu uticaju bosanskih velikaša. S druge strane javlja se u to doba neobično jak antagonizam između Srba starosedelaca i došljaka Turaka. U isti mah izbija na površinu i sve jača težnja Hercegovine, da se ocepi od Bosne i da postane potpuno nezavisna i samoupravna. Tim borbama i borbama protiv Crne Gore ispunjena je cela druga polovina XVIII veka. Moć bosanskoga plemstva, koja je stalno rasla sa opadanjem turske moći, dostigla je u to doba vrhunac. Ali je usled borbe između državnih vlasti i bosanskoga plemstva anarhija sve više otimala maha.

Takve su bile prilike u Bosni, kada su turski carevi Selim III i Muhamed II počeli zavoditi reforme.

VI Borba muslomana protiv reforama.

Kada je sultan Selim III, posle poslednjeg austrisko-turskog rata (1788–1791 god.), počeo izvoditi reforme u državi, osobito u vojsci, ustala je Bosna i Hercegovina listom protiv tih reforama, što su se uvođenjem reforama rušile osvećene verske tradicije. Ali je borba bosanskih velikaša protiv reforama bila samo izgovor i spoljni uzrok svih pokreta u Bosni i Hercegovini u prvoj polovini XIX veka. Pravi uzrok ležao je mnogo dublje: bosanski i hercegovački velikaši hteli su da održe avtonomna prava svoje zemlje, a svoje plemićske povlastice što više da prošire i utvrde.

Te njihove težnje izbile su na površinu još u XVII veku, dakle pre nego što se u Turskoj i pomišljalo na reforme. Turska je središna vlast odmah od početka tih pokreta, a osobito u XVIII veku, radila na tome, da te težnje suzbije i da bosanske i hercegovačke povlastice suzi. Kada je Selim III počeo uvoditi reforme, iz Carigrada se naravno još intenzivnije počelo raditi u tome pravcu. Reforme, koje je trebalo izvršiti, već su same sobom zahtevale jačanje centralne vlasti i suzbijanje posebnih interesa i povlastica pojedinih provincija. Stoga je rad turskih reformatora naišao naravno na jak otpor i u Bosni i Hercegovini.

Bosanski i hercegovački velikaši istakli su se, odmah od početka zavođenja reforama, kao konzervativan elemenat i odbijali su stalno vrlo energično svaku novinu, osobito zavođenje nizamske vojske. Ali je borba bosanskoga i hercegovačkoga plemstva za svoje povlastice i avtonomna prava od početka bila oslabljena razdorima i surevnjivošću pojedinih vođa.

Za vreme prvoga srpskog ustanka, u Bosni je srazmerno bio mir. Bosanci su više puta, ili po naredbi iz Carigrada ili po svojoj volji, uzimali učešća u borbi protiv srpskih ustanika, ali su većinom rđavo prolazili (osobito na Mišaru, 1 avgusta 1806 god.).

U to doba počela je i jaka akcija Ali-age Dadića, da ocepi Hercegovinu od Bosne. Za vreme borbe protiv Kara-Đorđa Turska je bila nemoćna da tu akciju spreči. Ali kada je Srbija 1813 god. savladana, pregli su Turci da slome otpor hercegovačkih muslomana. Razdor među velikašima olakšao je i ovom prilikom akciju neprijateljsku. Turska vojska je 21 aprila 1814 god. zauzela Mostar i time slomila otpor Hercegovine.

Idućih nekoliko godina gotovo stalno su trajali građanski ratovi i neredi u Bosni. Tek 1820 god. pregao je izdržljivi sultan Muhamed II (1808–1839 god.) da skuči vlast bosanskih velikaša i da uništi administrativno-političku samostalnost Bosne i Hercegovine. U proleće te godine imenovan je za vezira u Bosni i Hercegovini Dželaledin-paša, čovek gvozdene ruke i neobičnog obrazovanja. Za njega se u Carigradu i pravom mislilo da će moći slomiti otpor bosanskog i hercegovačkog plemstva. I zaista je Dželaledin-paša, čim je, marta meseca 1820 godine, stigao u Travnik, počeo zavoditi mir i red u Bosni i Hercegovini. Iste godine, u septembru, Dželaledin je udario na Crnu Goru, ali je bio odbijen. Otpor bosanskih velikaša slomio je Dželaledin u toku od deset meseca sasvim. Trebalo je još pokoriti i Hercegovinu. Stoga Dželaledin u početku 1821 god. krene na Hercegovinu, osvoji Mostar i tako slomije i otpor hercegovačkih velikaša. Ali se sada muslomani u celoj Bosni i Hercegovini digoše protiv njega; molbe i žalbe njihove u Carigradu imale su uspeha: još iste godine Dželaledin-paša bude skinut sa vezirstva.

Čim je Dželaledin-paša otišao, Bosanci i Hercegovci digli su se opet protiv reforama. Pokušaji turskih vlasti da ih primoraju na reforme i na pokornost, ostajali su bez uspeha. U Carigradu se naposletku uvidelo, da u Bosnu treba opet poslati čoveka čvrste ruke, koji će imati i volje i snage da slomije otpor bosanskog i hercegovačkog plemstva. Stoga je poslat u Bosnu za vezira Mustafa-paša (1825 god.). On je odmah počeo vrlo energično raditi protiv buntovnih bosanskih velikaša, Kako je međutim sultan Muhamed II u junu 1826 god. uništio u Carigradu janičare, sastanu se bosanski velikaši i 21 septembra pošalju u Carigrad molbu, da se u Bosni janičari ne ukidaju. Kad je krajem godine stigao iz Carigrada odgovor, da se njihova molba ne može ispuniti, plane ustanak u celoj Bosni i Hercegovini. Vezir Mustafa-paša morao je napustiti Bosnu, a početkom 1826 god. bude za vezira u Bosni imenovan Abdurahman-paša.

Abdurahman-paša bio je dostojni naslednik Dželaledinov. Upotrebivši razdor bosanskih velikaša, on je, srazmerno za kratko vreme, savladao otpor u Bosni i Hercegovini. Posle toga on je počeo sistematski raditi na tome, da muslomanske prvake i materijalno upropasti. Ali u to poče rusko-turski rat (1828 god.) i iz Carigrada bude naređeno da se bosanska vojska skuplja da pođe u rat protiv Rusa, Kada se vojska počela skupljati, dignu se bosanski velikaši na vezira (u junu 1828 god.). Vezir morade ići iz Bosne, a posle toga bude skinut sa svoga zvanja.

Novi vezir, Namik Ali paša, pokušao je da mirnim putem izvede u Bosni reforme. Ali u tome nije uspeo. Popuštajući suviše velikašima, izgubio je svaki avtoritet; svi su ga kao slabotinju prezirali. Vrenje je međutim u zemlji, osobito od kad su ukinuti janičari, stalno trajalo. Kad je Muhamed II posle rusko–turskog rata pokušao opet da izvrši u Bosni reforme, sastanu se bosanski glavari u Travniku i reše, da se zavođenju reforama silom odupru i da ponude savez Mustafa paši Skadarskom (Škodra–paši), koji je takođe bio protivnik reforama i vođa konzervativnih elemenata u Turskoj. Tom prilikom bude za vođu celoga pokreta izabran Husein kapetan Gradaščević. Škodra–paša primi ponuđeni savez i digne se na sultana. U isto doba okupili su i Bosanci vojsku i pošli na jug u pomoć Škodra-paši. U julu 1831 god. oni su već bili sišli na Kosovo, potukli do noge velikog vezira i prodrli u Metohiju. U to doba je međutim Škodra–paša već bio kod Prilepa suzbijen od turske vojske i pritešnjen u Skadru. Veliki vezir počne pregovarati sa Bosancima i primi sve njihove zahteve. Stoga se Bosanci vrate natrag, a veliki vezir onda udari na Škodra-pašu i savlada ga sasvim.

U Bosni je međutim Husein-Kapetan uzeo vezirsku vlast u svoje ruke. Ali su zavist i razdor stvorili rascep među Bosancima i oslabili sasvim narodnu snagu. Kada se čulo da je veliki vezir, pošto je savladao Škodra–pašu, pošao na Bosnu, izađe protiv njega samo jedan deo Bosanaca. Ta bosanska vojska bude potučena kod Banjske (1832 god.). Husein se posle toga odupre Turcima još kod Sarajeva, ali i njega savlada turska vojska, osobito pomoću Ali–age iz Stoca, koji je sa muslomanima i pravoslavnim pohitao u pomoć velikom veziru protiv Huseina. Husein posle poraza pobegne u Austriju, a Bosna i Krajina budu posle toga savladane. U zemlji zavlada reakcija; nasledni činovi budu ukinuti, a svi viđeniji ljudi ili pobijeni ili prognani.

Kad iduće godine dođe u Bosnu za vezira Davud-paša, on poče popuštati velikašima, te u zemlji opet poče hvatati korena anarhija. Zbog nesređenih prilika i gotovo stalnih ratova, zavladala je u zemlji nesigurnost, bezvlašće je uzelo maha, a najviše je zbog svega toga patila raja. Zulumi su naposletku izazvali otpor. Pop Jovica iz Derventa ustao je na oružje protiv turske vlasti. Ali je taj prvi ozbiljniji ustanak hrišćana u Bosni ubrzo savladan i u krvi ugušen (1833 god.).

Međutim otpor bosanskih velikaša, i posle Huseinova poraza, još nije bio slomijen. Uskoro su opet ustali muslomani u celoj Bosni i Krajini na oružje za svoja avtonomna prava, a protiv reforama. Memed pata (1835–1840 god.) je istina potukao ustanike kod Vranduka i Bjeljine, ali je borba nastavljena i 1836 god. Sada se u borbi za avtonomna prava i protiv reforama počinje sve više isticati Krajina. Memed paši je istina pošlo za rukom da pokori Krajinu, ali kad u oktobru 1839 god. novi sultan Abdul Medžid izda Tamzimat, kojim je bila obezbeđena svima podanicima Turske lična i imovna sigurnost i jednakost pred zakonom, plane u Bosni opet buna. Iduće godine (1840) savladana je kako–tako Bosna, ali se Krajina još uvek uporno držala i suzbijala je idućih godina, nekoliko puta, napadaje turske vojske.

Zbog anarhije i građanskih ratova stanje se u Bosni u to doba mnogo pogoršalo. Položaj raje postajao je sve teži i nesnosniji. I posle savladanog ustanka popa Jovice osećalo se među hrišćanima stalno komešanje. Komešanje među hrišćanskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini, izazvalo je naposletku intervenciju stranih sila, koje su se bojale ustanka. Tako je 1843 god. sultan izdao ferman, po kome je ograničeno pravo upotrebe kmetova za rad na begovskim imanjima. Ali te naredbe nije niko slušao.

Stoga je nezadovoljstvo i vrenje među hrišćanskim stanovništvom, koje je zbog stalnih ratova i anarhije najviše patilo, uzimalo sve više maha. Na intervenciju stranih sila izdan je 1848 god. nov ferman, kojim su sasvim ukinuti begluci, a obaveze prema begovima pretvorene su u porez. Ali je položaj raje postao usled toga još teži, jer je time porez znatno povećan.

Kako je Bosna i Hercegovina za poslednjih dvadeset i pet godina bila gotovo stalno u ustanku i stalno odbijala uvođenje reforama, rešeno je naposletku 1850 god. u Carigradu, da se otpor Bosanaca pošto-poto savlada i da se reforme što pre provedu. U Carigradu se mislilo da je jedini čovek, koji može taj zadatak izvršiti, poturčenjak Omer–paša. Kada je međutim Omer–paša, početkom avgusta, stigao u Bosnu, pročitao ferman o svom imenovanju i o svojim zadacima i naglasio da se reforme svakako moraju sprovesti, digne se cela Bosna i Krajina na oružje.

Omer–paša udari prvo na Krajinu i savlada otpor Krajišnika. U to se ustanici počnu okupljati oko Vranduka, a u isti mah plane i cela Hercegovina. Ustanici budu istina potučeni kod Vranduka, a Skenderbeg razbije Hercegovce i uđe u Mostar. Ali se početkom 1851 god. Krajišnici opet dignu i uzmu Jajce. Omer-paša ih razbije i osvoji jajački grad, pa ih onda ponovo razbije i 27 aprila uzme Bihać.

Padom Bihaća bila je buna završena. Otpor Bosanaca i Hercegovaca protiv reforama i borba njihova za avtonomiju bila je definitivno savladana. Od toga vremena bosanski i hercegovački muslomanski velikaši igraju neznatnu ulogu u istoriji Bosne i Hercegovine. Samo su još jednom, za vreme okupacije, oni pokazali znake života. Za slobodu Bosne i Hercegovine i za svoju slobodu, počinju sada da se bore pravoslavni Srbi.

VII Srpski ustanci.

Kad je Omer-paša savladao muslomane u Bosni i Hercegovini, okrenuo se protiv hrišćana. Početkom 1852 god. naredio je on da se pokupi oružje od pravoslavnih i katoličkih Srba. Ta naredba izazvala je otpor: Luka Vukalović digao je u proleće 1853 god. ustanak, koji je, nastavljen u četovanju, sa malim prekidima, trajao više od pet godina.

U isti mah, kada se Omer-paša uzalud trudio da savlada ustanak Luke Vukalovića, udario je on, po naredbi iz Carigrada, i na Crnu Goru. Crnogorci su slavno odbili napadaj Omer-pašin, ali su uskoro na intervenciju Rusije i Austrije prekinuta neprijateljstva.

Nemogući uništiti čete u Hercegovini, a pod pritiskom velikih sila, koje su radile na tome, da se ma na koji način poboljša stanje Srba u Bosni i Hercegovini, Porta je htela da zakonodavnim putem olakša položaj hrišćana. God. 1854 izdat je ferman, kojim je raja pred sudovima izjednačena sa muslomanima, i u februaru 1856 god. potvrđene su zakonodavne odredbe iz Tanzimata, koje su išle u korist hrišćana. U septembru 1859 godine izdan je agrarni zakon, koji je takođe trebalo da olakša položaj hrišćana u Bosni i Hercegovini.

Ali se ti zakoni nisu vršili. Položaj raje bivao je sve teži, a život sve nesnosniji. Četnici Luke Vukalovića sastali su se u septembru 1857 god. i rešili da energično nastave borbu. Ubrzo je cela Hercegovina ustala na oružje. Uz pravoslavne Srbe pristali su ovoga puta i vrlo hrabro se borili i mnogi Srbi katoličke vere. Knez Danilo je radio da izmiri ustanike, ali kad u proleće 1858 god. Turci udare na Hercegovinu, Crnogorci im pođu u pomoć i na Grahovu, na Spasov-dan, udruženi Crnogorci i Hercegovci potuku do noge Turke. Posle te pobede Crna Gora dobije Grahovo, a hercegovačkim plemenima bude priznata stara samouprava.

Kako međutim turska vlada nije držala svoje obećanje u pogledu samoupravnih sloboda, Luka Vukalović u februaru 1861 god. sa pravoslavnim i katoličkim Srbima ponovo ustane na oružje. Hercegovci razbiju u više bitaka Turke tako, da je Turska u leto 1861 god. počela pregovarati sa ustanicima. Kad su se pregovori razbili, Turci, u proleće 1862 god., udare na Crnu Goru i Hercegovinu ali budu odbijeni. Stoga Turci u leto 1862 god. sklope mir sa Crnom Gorom. Sa Lukom Vukalovićem sklopljeno je tada bilo primirje, a kad su Turci pristali na uslove Vukalovićeve, da se hercegovačkim plemenima vrati stara samouprava, sklopili su i Hercegovci u Mostaru s Turcima mir (septembra 1863 god.). Luka Vukalović je naskoro posle toga ostavio Hercegovinu, jer su mu Turci o glavi radili, a bojao se da ga, njegovi ljudi ne izdadu, i otišao je u Rusiju, gde je umro (6 jula 1873 god.).

Posle hercegovačko-turskog ugovora u Mostaru, vladao je u Bosni i Hercegovini skoro dvanaest godina mir. Ali se stanje Srba hrišćana nije popravilo. Život njihov bivao je iz dana u dan sve teži. Narod je bio u stalnom vrenju, a duboko nezadovoljstvo zahvatilo je celu zemlju. U to doba pada i rad kneza Mihaila u Bosni i Hercegovini. Knez Mihailo je pohvatao bio jake veze i sa muslomanima i sa pravoslavnima i sa katolicima u Bosni i Hercegovini i radio je stalno i smišljeno na oslobođenju Bosne i Hercegovine. Ali su smrću njegovom (29 maja 1868 god.) prekinute veze između Srbije i bosanskih prvaka. Bosanci i Hercegovci ostavljeni su bili posle toga gotovo sasvim sami sebi, dok ih zulumi turski, rđavi sudovi i agrarno pitanje nisu nagnali, da se opet dignu na oružje.

U julu 1875 god. planuo je u Nevesinju ustanak, a prvih dana avgusta digla se na oružje i Bosna. Ustanici, su izdali proglas na narod, u kome su detaljno izneli svoje zahteve. Turska vlada je videla, da neće moći lako i brzo savladati ustanike, te je bila voljna da popušta. Ustanici su tražili, da se u Bosni i Hercegovini sprovedu reforme u dogovoru sa narodnim glavarima, a pod kontrolom jedne evropske komisije. Turska vlada, naravno, nije pristala na te zahteve. Turski pokušaj da savlada ustanak, ostao je bez uspeha osobito stoga, što su i Srbija i Crna Gora i Austrija na razne načine pomagali ustanike. U isto je vreme i Rusija radila za njih diplomatskim putem, tražeći u Carigradu avtonomiju za Bosnu i Hercegovinu.

Potisnuta posle poraza na Kenigrecu (1866 god.) iz Nemačke, Austro-Ugarska je u to doba već energično spremala svoje prodiranje na Balkansko Poluostrvo. Austriski ministar inostranih dela, grof Andraši, gledao je da svakako osujeti izmirenje ustanika sa Portom. U decembru 1875 god. on je izradio jednu notu, u kojoj je tražio, da koncesije, koje Porta učini ustanicima, dođu pod kontrolu velikih sila. Porta je naravno odbila Andrašijevu notu.

Borba između ustanika i turske vojske nastavljena je međutim i dalje i vođena je većinom nesrećno po Turke. U težnji da se povrati mir na Balkanu izradile su velike sile u maju 1876 god. u Berlinu memorandum, u kome su tražile, da se u Bosni i Hercegovini odmah zavedu reforme, da Porta ugovori primirje sa ustanicima, da se hrišćanima dozvoli nošenje oružja i da velike sile kontrolišu da li će Porta popuniti ove uslove.

Međutim su nastali događaji, koji su onemogućili izvršenje ovoga memoranduma. Od početka ustanka u Bosni i Hercegovini srpsko javno mnjenje, osobito u Srbiji i Crnoj Gori, zahtevalo je, da srpske države pomognu ustanicima i da oglase Turskoj rat. Pritisku javnog mnjenja morali su naposletku srpski državnici popustiti: Srbija i Crna Gora oglasile su krajem juna, 1876 god. Turskoj rat.

Crnogorci su srećno vojevali, a srpska vojska, koja je imala da izdrži glavni napad Turaka, bude, posle nekoliko meseca teške i uporne borbe, potučena. U februaru 1877 god. sastala se u Carigradu konferencija velikih sila, da rešava o balkanskim pitanjima. U programu velikih sila bila je i avtonomija Bosne i Hercegovine. Ali zbog otpora turske vlade, ta konferencija nije mogla ništa postići. Stoga je u aprilu iste godine Rusija oglasila. Turskoj rat, a posle pada Plevne ušla je i Srbija ponovo u borbu (30 novembra 1877). U februaru 1878 zaključila je Rusija sa Turskom mir u San–Stefanu, u kome je bila stvorena Velika Bugarska. Po 14 članu san-stefanskog mira bila je određena za Bosnu i Hercegovinu avtonomija.

Ali ostale velike sile nisu htele priznati san–stefanski mir, jer su se bojale suviše velikog uticaja Rusije na Balkanskom Poluostrvu. Osim toga Rusija je, pre rata, načinila bila sa Austrijom tajni ugovor, u kome je neutralnost kupila pristankom na austrisku okupaciju Bosne i Hercegovine.

Početkom jula 1878 god. otvoren je u Berlinu kongres velikih sila, koji je imao da rešava balkanske stvari. U devetoj sednici kongresa vodila se debata o Bosni i Hercegovini. U 25 članu Berlinskog Ugovora određeno je, da Austro-Ugarska monarhija privremeno okupira Bosnu i Hercegovinu, da bi tamo zavela mir i red.

Glas o mandatu za okupaciju prenerazio je ceo srpski narod. Ceo narod bio je utučen i razočaran, što su ove dve najbolje srpske pokrajine, zbog kojih je Srbija vodila dva rata, predate na milost i nemilost državi, od koje se Srbi s pravom nisu nikakvom dobru nadali. Ali je vest o okupaciji još više prenerazila i uzrujala muslomane. Na glas o okupaciji digli su se muslomani u Bosni i Hercegovini pod vođstvom Hadži-Loje, naoružali su pravoslavne i katoličke Srbe i izdali su proglas na narod, u kome su potakli da neće dozvoliti tuđinu da njihovu otadžbinu zauzme.

Međutim su se Austrijanci spremali da pređu granicu i da zauzmu Bosnu i Hercegovinu. Trinaestoga jula uputio je austriski car proklamaciju na narod u Bosni i Hercegovini, u kojoj je narodu, biranim rečima, mnogo obećavao, a posle nekoliko dana, prešla je austriska vojska bosansku i hercegovačku granicu. Ali su Austrijanci i u Bosni i Hercegovini naišli na neobično jak otpor, kome se nisu nadali. Posle velikih napora i nekoliko sramnih poraza, Austrijanci su 7 avgusta sa velikim žrtvama osvojili Sarajevo. Sutra dan su mnogi muslomanski prvaci osuđeni na smrt i pobijeni, a u isti mah je vrhovni komandant austriske vojske, general Filipović, uputio narodu novu proklamaciju, punu pretnja i punu obećanja.

Ali padom Sarajeva muslomanski otpor još nije bio savladan. Za leđima austriske vojske počele su nicati čete, koje su više puta vrlo uspešno operisale protiv daleko nadmoćnije neprijateljske sile. Kada je austriska vlada videla, da sa jednim korpusom i jednom divizijom, koliko je u prvi mah bila krenula, ne može izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine, mobilisala je ona još četiri korpusa. Krajem avgusta krenula se ta velika austriska vojska na Hadži-Loju. Tolikoj sili muslomanski ustanici nisu se mogli odupreti. Ali su oni ipak još čitava dva meseca davali otpor neprijateljskoj vojsci, i Austrija je tek krajem oktobra savladala sasvim ustanike i izvršila okupaciju Bosne i Hercegovine.

VIII Okupacija i aneksija.

Austriska okupacija izazvala je velike promene u Bosni i Hercegovini u svakom pogledu. Posle haotičnoga stanja, u kome su se ove dve provincije više od pola veka nalazile, i posle bezvlašća i nesigurnosti, koja je poslednjih decenija stalno vladala, došla je Bosna i Hercegovina pod upravu jedne moderne države. Sada je trebalo moderno urediti ove provincije, koje su, u doba kada ih je austriska vojska okupirala, živele još sasvim srednjevekovnim životom u svakom pogledu.

Austriju su u Bosni i Hercegovini čekali mnogi i teški zadaci. Pre svega je trebalo u ovim zemljama, gde je decenijama vladao nered, zavesti mir i red, povratiti ugled vlasti i osigurati ličnu i imovnu sigurnost; trebalo je rešiti agrarno pitanje i zavesti modernu administraciju i pravosuđe. Od svih tih zadataka Austrija je rešila samo neke: zavela je mir i red, obezbedila ličnost i imovinu od otimanja i pljačkanja i zavela dobro kriminalno pravosuđe. Ostala pitanja Austrija nije rešila, mnoga od njih nije ni pokušavala da reši. Ali je Austrija stvorila neka nova pitanja, kojih pod Turcima nije bilo. U celini Austrija nije rešila težak problem, koji je čekao, da od provincija, u kojima je vladalo bezvlašće, koje su orijentalski bile upravljane, u kojima je vladao nered i nesigurnost, stvori kulturne provincije sa modernim uređenjem.

Pošto nije mogla da reši taj veliki i teški problem, Austrija se morala zadovoljiti polovnim i prividnim merama. Te polovne i prividne mere i krize, koje su neminovno morale nastupiti usled pokušaja da se Bosna i Hercegovina moderniziraju, učinili su da je duboko nezadovoljstvo zavladalo gotovo celokupnim stanovništvom okupiranih provincija. Ceo sistem austriske uprave bio je stoga upravljen na to, da se to nezadovoljstvo uništi, a pojačavao ga je time još više.

Tako je Austrija, već kratko vreme posle okupacije, načinila nezadovoljnim gotovo sve staleže i gotovo sve vere u Bosni i Hercegovini.

Posle ulaska austriske vojske u Bosnu i Hercegovinu, austriske vlasti su se prvo bile okrenule protiv muslomana, stoga što su se muslomani bili nasilno oduprli austriskoj okupaciji. Ali su se austriski državnici ubrzo uverili daje bojazan od muslomanskog pokreta neosnovana. Muslomani su istina težili Turskoj i održavali su veze sa državom, gde je njihovo versko središte, ali oni u glavnom nisu pokazali jak otpor prema okupatorskoj politici. Tako je Austrija dosta brzo uspela da rastroji taj elemenat, koga se u početku najviše bojala. Usled toga, što su se kod imućnijega muslomanskog elementa stale razvijati potrebe i što je postepeno počeo prodirati moderan luksuz, bili su begovi primorani da ge zadužuju. Austriska vlada je pomagala to zaduživanje lakim zajmovima preko stranih banaka. Tako je počelo veliko materijalno propadanje spahiske aristokracije u jednoj modernoj državi.

Katolici su austriskom okupacijom mnogo dobili. Oni su do austriske okupacije bili brojno dosta slabi i, u koliko nisu držali sa pravoslavnim Srbima, elemenat, koji sam sobom nije ništa značio. Austrija ih je odmah posle okupacije počela pomagati na sve načine i u svima pravcima. Državna vlast, udružena sa rimskom propagandom, koja je u Bosni i Hercegovini našla neobično zgodno zemljište za rad, pomagali su i pomažu katolike na svaki način: dižu im škole i crkve, pomažu ih materijalno, naseljavaju ih u zemlji i t. d.

Najgore su usled okupacije prošli pravoslavni Srbi. Njih je austriska vlada odmah od početka počela vrlo energično potiskivati i goniti. Austrija se bojala da će Srbi u Bosni i Hercegovini, vezani i jezikom i krvlju i tradicijama za Srbe u slobodnim srpskim državama, težiti i raditi da se spoje sa Srbijom i Crnom Gorom. U tome strahu Austrija je stalno tražila i nalazila veleizdajničku akciju u Bosni i Hercegovini i gonila je pravoslavne Srbe kao elemenat koji teži za prevratom.

Kako je glavna organizacija srpskoga naroda u Bosni i Hercegovini bila u crkvi, težila je austriska vlada da pravoslavnu crkvu stavi pod svoju vlast i svoju kontrolu. Po konvenciji sa carigradskom patrijaršijom (16 marta 1880 god.) dato je austriskom caru pravo da postavlja mitropolite u Bosni i Hercegovini. Za prvog mitropolita postavljen je istina po želji narodnoj arhimandrit Sava Kosanović (29 marta 1881 god.), ali kada je mitropolit Kosanović otvoreno ustao protiv rimske propagande u Bosni i Hercegovini, položaj je njegov kod vlade bio poljuljan. Usled pokreta među Srbima, koji se javio pri prvom regrutovanju vojnika u Bosni i Hercegovini i usled energične odbrane pravoslavlja i pravoslavnog življa, položaj mitropolita Kosanovića postao je još teži. Stoga je on 14 juna 1885 god. podneo svoju ostavku carigradskoj patrijaršiji. Ostavku mu je uvažila državna vlast 10 novembra iste godine i postavila za mitropolita (23 decembra) arhimandrita Nikolajevića. Mitropolit Nikolajević još se mogao držati u borbi protiv državne vlasti, koja je išla za tim da pravoslavnu crkvu i sveštenstvo rastroji, slomije i natera da radi u pravcu njenih težnji i onda kada su te težnje u opreci sa narodnim interesima.

Posle smrti mitropolita Nikolajevića (8 februara 1896 god.) državnoj vlasti je to pošlo za rukom. U narodu se onda javlja jaka akcija protiv crkvenih poglavica, koji su podlegli uticaju državnih vlasti. Pokret taj bio je osobito jak u Sarajevu i Mostaru, gde su se pravoslavni Srbi bili gotovo odlučili od crkve.

Tada je nastala borba pravoslavnih Srba u Bosni i Hercegovini za crkvenu avtonomiju. Borba ta počela je zbog neuređenih crkvenih odnosa u opšte, koji su davali maha državnim vlastima da izdaju uredbe i naredbe, koje su se kosile sa avtonomnim pravima i duhom pravoslavne crkve. Tako je državna vlast gonila i ukidala veroispovedne škole, zabranjivala proslavu Sv. Save i radila sistematski na tome, da stvori svoj sveštenički kadar, koji će biti njeno poslušno oruđe.

Za vreme te borbe predstavnici srpskoga naroda pisali su predstavke i memorandume i tražili su pomoći od carigradske patrijaršije. Naposletku je, posle gotovo deset godina borbe, sklopljen kompromis između srpskih predstavnika i državne vlasti. Rezultat tog kompromisa bio je crkveni ustav što su ga dobili Srbi 6 avgusta 1905 god.

Dok je pitanje srpske crkve kako-tako rešeno, crkveno pitanje muslomanskih Srba ostalo je i do danas još nerešeno. Austriska vlada radila je stalno na tome, da i među muslomanima, naročito među sveštenstvom, izazove razdor i da i kod njih stvori svoj sveštenički kadar. Vlada je istina vrlo često i dugo pregovarala sa muslomanima zbog njihovih crkvenih odnosa, ali je stalno suzbijala pokret za vakufsko-mearifsku avtonomiju, stavljajući predstavnicima muslomana uslove, na koje oni nisu nikako mogli pristati.

Austrija je dakle posle okupacije stvorila u Bosni i Hercegovini kod pravoslavnih i muslomana versko pitanje, koga pod turskom vlašću nije bilo. Već to pitanje izazivalo je i izaziva krize i trzavice. Ali je još više kriza i trzavica izazivalo i izaziva nacionalno pitanje, koga do okupacije u Bosni nije bilo. Do austriske okupacije nije se u Bosni i Hercegovini znalo za drugu narodnost do za srpsku. Ali je austriska vlada, strepeći od Srba i srpskoga imena, odmah posle okupacije počela u Bosni i Hercegovini stvarati Hrvate i protežirati ih na sve načine. U tome pravcu rađeno je osobito među katolicima, a najviše pomoću nastave, koja je, osobito u srednjim školama, gotovo sva data došljacima–Hrvatima. Da ne bi međutim ni Hrvatima dala suviše maha da ojačaju, austriska vlada je stvorila "bosanski" ili »zemaljski" jezik.

Dok je Austrija na taj način stvorila dva nova pitanja, versko i nacionalno, ona pitanja, koja je zatekla i koje je trebalo rešiti, nije rešila. Agrarno pitanje, koje je u XIX veku izazivalo najviše pokrete srpskoga naroda, ostalo je i do danas nerešeno. Desetak, koji je pod Turcima davan u proizvodima, počela je Austrija naplaćivati u novcu i to većinom prema nepravednoj proceni. Skupa administracija tražila je velike izdatke, te su državni nameti morali rasti. Poljoprivreda i stočarstvo zanemareni su i propali gotovo sasvim, a šume se neracionalno eksploatišu.

Muslomani i pravoslavni Srbi ekonomno naglo propadaju. Pritisak stranog kapitala oseća se jako u celoj zemlji. Pravoslavni i muslomanin ne može da napreduje ni kao kmet (zbog nerešenog agrarnog pitanja i nepravilnog poreskog sistema), ni kao zanatlija (zbog fabričke utakmice), ni kao trgovac (zbog toga, što su izvozna trgovina, nabavke za državu i t. d. monopolisane od stranaca). Jasno se opaža težnja austriske vlade, da pravoslavne i muslomane održi na nivou nižih društvenih slojeva, te da postanu nesposobni ma za kakvu političku akciju.

Zbog materijalnog propadanja, a delimice i zbog verskog gonjenja, sele se pravoslavni i muslomani u velikim masama iz zemlje. Proređeno stanovništvo popunjava se kolonizacijom stranog elementa, u prvom redu Nemaca. Tako su nikle na mnogo mesta u Bosni i Hercegovini nemačke kolonije, koje su predstavnici austriske državne vlasti i propagatori katolicizma.

Policiski način uprave, što ga je Austrija zavela u Bosni i Hercegovini doneo je sobom nasilja državnih organa u raznim pravcima. Izgredi vojske, koji su se češće javljali, samo su umnožavali nezadovoljstvo. Za činovnike su mahom postavljani stranci, koji ne znaju jezik i ne poznaju prilike u narodu. Vojska i policija drže svu vlast u svojim rukama.

Iz straha od ustanka i od ma kakve akcije sa strane, podignuta su u zemlji silna utvrđenja. Drumovi i železnice nisu podizani prema ekonomnim nego prema čisto strategiskim potrebama.

Nerešeno agrarno pitanje i suzbijanje domaće proizvodnje, pomaganje stranoga elementa u državnoj službi i u trgovini, težnja da se suzbije pravoslavni i muslomanski elemenat a da se dignu katolici, neuređeni crkveni odnosi i kod pravoslavnih i kod muslomana, težak pritisak policiskog režima, – sve to zajedno izazivalo je stalno nezadovoljstvo u masi stanovništva. Pravoslavni i muslomanski Srbi sve su jače ustajali protiv austriske vlasti. Opozicija njihova kretala se u prvi mah u pitanjima oko uređenja crkvene avtonomije. Ali se prvih godina ovoga veka počela sve jače isticati, i kod pravoslavnih i muslomanskih Srba, težnja za čisto političkom akcijom. Rad u tome pravcu nalazio je zgodnog zemljišta u državno-pravnim odnosima Bosne i Hercegovine; te dve pokrajine još uvek su pripadale Turskoj i u njima je još pravno bila priznavana od cele Evrope suverena vlast sultanova.

Rad u tome pravcu, pomognut snažnim nacionalnim poletom, koji se javio u Srbiji gotovo u isto doba, i idejom o kulturnoj nacionalnoj zajednici, koja je obuhvatila gotovo sve slojeve, ulivali su austriskim državnicima strah od velike zajedničke akcije.

Kada su pravoslavni Srbi u Bosni i Hercegovini, sarajevskom rezolucijom, počeli čisto političku akciju, tražeći ustavne slobode, i na prvoj skupštini (u Sarajevu 26 oktobra 1907 god.) organizovali se kao politička stranka, smatrali su austriski državnici da je cela ta akcija upravljena protiv državnih interesa i pregli su da nasilnim sredstvima (osobito u Sarajevu, Mostaru i Banja-Luci) unište pravoslavnu i muslomansku narodnu organizaciju i da suzbiju nacionalnu svest. Onda je izmišljena tako zvana velikosrpska propaganda, i mnogi viđeni Srbi u Bosni i Hercegovini gonjeni su i osuđivani.

Kada je 11 jula 1908 godine u Turskoj proglašen ustav, uvideli su austriski državnici da će biti primorani, da i Bosni i Hercegovini dadu neke ustavne slobode. Ali su se oni bojali, da će narod u Bosni i Hercegovini upotrebiti tu slobodu da žigoše korupciju austriskoga režima i da će, oslanjajući se na državo-pravne odnose Bosne i Hercegovine prema Turskoj, početi rad na ocepljenju od Austrije.

Sve to davalo je, po mišljenju austriskih državnika, dovoljno razloga i povoda Austriji da ostvari svoju davnašnju želju: da proglasi aneksiju Bosne i Hercegovine. Trideset godina navršilo se od kako je Austrija okupirala Bosnu i Hercegovinu i austriski su državnici smatrali, da je trideset godina okupacije dovoljan razlog da Austrija te zemlje sasvim prisvoji. Evropi je iznet kao razlog za aneksiju rad velikosrpske propagande, koja preti opstanku monarhije. Pravi razlog je, međutim, bio strah od ustavnog života, koji je morao u Bosni nastati, i posledica njegovih.

Da ne bi Turska, usled nasilnog otimanja dve provincije, preduzela kakvu akciju, Austro-Ugarska je izvršila aneksiju Bosne u dogovoru sa Bugarskom: 22 septembra 1908 god. proglašena je Bugarska nezavisnost, a 24 septembra 1908 god. proglasila je Austrija aneksiju Bosne i Hercegovine.

Na glas o aneksiji Bosne i Hercegovine digao se ceo narod u Srbiji i Crnoj Gori za svoja državna i nacionalna prava, a protiv nasilne otimačine. Vrenje je u Srbiji i Crnoj Gori uzelo velike razmere i obe srpske države počele su se žurno spremati za rat. Energičnim radom za svoja državna i narodna prava posle proglasa aneksije, pošlo je Srbiji i Crnoj Gori za rukom da pred Evropu postave Srpsko Pitanje.

Od istog pisca

Kad je umro kralj Radoslav. 1894.

Prilošci bibliografiji Srbulja. 1894.

O sklopu Nemanjine biografije od Stevana Prvovenčanog. 1895.

Izvori Nemanjinih biografa. 1895.

Beleške o sklopu Danilova Rodoslova 1895.

Hronologija srpskih arhiepiskopa po Danilovu Rodoslovu. 1895.

Die Biographie Stefan Lazaravic's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle. 1896.

Nešto o Jakšićima. 1901.

Gipoteza o slav˙nskihú zaimstvovannűihú slovahú izú germanskago. 1901.

Pipo Spano. Prilog srpskoj istoriji početkom XV veka. 1901.

Srpsko ime u zapadnim krajevima. 1902.

Borba. o nasledstvo Baošino. 1902.

Vizantija i Srbi I: Balkansko Poluostrvo do VII veka. 1903.

Knjige i drugo u starim srpskim zapisima. 1906.

Vizantija. i Srbi II: Kolonizacija Slovena na Balkanskom Poluostrvu, 1906.

Istorija srpskoga naroda. 1908.

Istorija srpskoga naroda za srednje škole. Prva knjiga (sa prof. L. Zrnićem). 1908.

Istorija srpskoga naroda za srednje škole. Druga knjiga (sa prof. L. Zrnićem). 1908.

O Južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku. 1909.

Stanoje Stanojević
(1874-1937)

Istoričar, profesor univerziteta, urednik enciklopedije, akademik, rođen je 12. avgusta 1874. godine u Novom Sadu gde se školovao do velike mature da bi zatim studirao na Bečkom univerzitetu. Već kao 20-godišnji student svojim radom "Prilošci bibliografiji srbulja" privukao je pažnju profesora Konstantina Jirečeka, tada najboljeg poznavaoca srednjovekovne istorije Južnih Slovena, kao i čuvenog filologa Vatroslava Jagića. Po završenim studijama položio je i doktorske ispite i odbranio zapaženu tezu "Biografija Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa kao istorijski izvor", koju je V. Jagić uvrstio u svoj Arhiv za slovensku filologiju. Po završenim studijama u Beču usavršavao se u Lajpcigu, Moskvi i Petrogradu, a u Minhenu je kod profesora Karla Krumbahera još više obogatio znanje iz vizantologije. Zatim je izvesno vreme radio u ruskom Arheološkom institutu u Carigradu gde je bio i profesor u srpskom liceju.

Za docenta srpske istorije na Velikoj školi izabran je 1900. godine. 1905. kada je Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet, izabran je za vanrednog profesora a 1919. za redovnog profesora Narodne istorije, što je ostao sve do smrti. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1905. a 1920. za redovnog člana.

Učestvovao je u Balkanskim ratovima i bio u štabu Dunavske divizije I poziva, a u Prvom svetskom ratu u štabu Moravske divizije, takođe I poziva. Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije odlazi u Petrograd gde je izabran za profesora univerziteta na kome predaje dva semestra. Od 1917. drži predavanja u Parizu na Sorboni a 1918. tokom letnjeg semestra na Univerzitetu u Londonu.

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji učestvovao je kao član Istorijsko-etnografske sekcije.

Napisao je niše dela iz srpske istorije: "Vizantija i Srbi", "Sveti Sava", "Studija o srpskoj diplomatiji", "Istorija srpskog naroda", "O južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku" i dr.

Kao veliki organizator i inicijator bio je direktor i urednik "Narodne enciklopedije Srba, Hrvata i Slovenaca", jedinog dela te vrste na našem jeziku koje je štampano ćirilicom i latinicom, Delo ima 4.000 stranica a na njemu je sarađivalo 160 autora.

Pokrenuo je "Jugoslovenski istorijski časopis" i organizovao "Istorijsko društvo" u Novom Sadu, čiji je predsednik bio 10 godina.

Stanoje Stanojević je preminuo 30. jula 1937. u sanatorijumu "Lev" u Beču od posledica operacije. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Istorija • Ljudi • Zemlja • Umjetnost • Duhovnost
Promjena pisma • Linkovi • Kontakt

© 2002 - Projekat Rastko; Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus; Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture;
nosioci autorskih prava. Nijedan deo ovog sajta ne sme se umnožavati ili prenositi bez prethodne saglasnosti.