|
|
|
Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагачаЗлочини у логору ЈасеновацЗагреб 1946
A
|
"§ 1.Непоћудне особе које су погибељне за јавни ред и сигурност, или које би могле угрозити мир и спокојност хрватског народа или тековине ослободилачке борбе хрватског усташког покрета, могу се упути у на присилни боравак у сабирне и радне логоре. Ове логоре овлаштена је оснивати у појединим мјестима НДХ усташка надзорна служба. § 2.Трајање боравка у сабирним и радним логорима не може бити краће од 3 мјесеца ни дуже од 3 године. § 3.Одлуку о упућивању особе на присилни боравак у сабирне и радне логоре, о времену трајања боравка и о степену. опреза и паске доноси Усташко редарство као грана Усташке надзорне службе. Све управне и самоуправне области, као и установе усташког покрета дужне су Усташком редарству преко Жупског редарства свога подручја пријавити особе наведене у §-у 1. ове Законске одредбе. Проти одлуци Усташког редарства о упућивању на присилан боравак у сабирне и радне логор нема правног лијека ни тужбе на Управни суд. § 6.Усташки надзорни заповједник издат ће прописник о устројству, пословању и степену опреза и паске у сабирним и радним логорима, те о уздржавању особа упућених у ове логоре." |
Тако се зацарио режим страховладе "Усташке надзорне службе" и њезиног заповједника, који је на стотине тисућа родољуба лишио живота, а њихове породице завио у црно.
Отићи у Јасеновац значило је бити предан на милост и немилост усташким кољачима, значило је отићи у мученичку смрт. Црна је повијест јасеновачког логора показала, да су усташе послали тамо све оне елементе, које је требало ликвидирати, јер су им били непоћудни "из расних, вјерских, националних или политичких разлога".
Данас можемо утврдити, да су усташе разврстали све заточенике у двије категорије:
1. У прву су категорију спадали сви они заточеници, који су били суђени на казну упућивања у сабирни логор за вријеме које је краће од 3 године. Намјера је усташа била да исцрпе до крајњих граница радну снагу тих заточеника, па да их затим уклоне, да начине мјеста новим заточеницима.
Врло је мали број ових заточеника, који су пуштени кући након што су издржали казну, а и ти су већином код куће умирали од посљедица патњи и болести, које су добили у логору.
2. У другу категорију спадају заточеници, који су суђени на казну упућивања у сабирни логор у трајању од 3 године. Ови заточеници, који су по пресуди усташког редарства упућивани у логор на 3 године, били су у правилу ликвидирани одмах након доласка у логор.
Обим је категоријама заједничко то, да су заточеници били упућени у логор на темељу индивидуалне "пресуде" усташког редарства.
У току овога приказа видјет ћемо међутим, да су усташе кроз 4 године допремали у Јасеновац велике групе мушкараца, жена и дјеце те их или увели у сам логор и тамо ликвидирали, или их ликвидирали негдје у околици Јасеновца.
Биле су то групе Срба из разних градова и села, групе Жидова из разних градова или области, читави логори, које су усташе преселили у Јасеновац ради ликвидације, сви Цигани са подручја "НДХ", итд., итд.
Усташе су све ове несретнике једноставно покупили и дотјерали у маси у Јасеновац на клаоницу.
Споменули смо већ у уводу, да су усташе крајем године 1941. почели да подижу прави јасеновачки логор на простору гдје се налазила "Циглара" и да су му дали службени назив "Логор бр. III."
Логор бр. I. и Логор бр. II. ћемо описати у "Посебном дијелу". Оба ова логора су трајала само неколико мјесеци, док је логор бр. III. постојао готово четири године.
Усташе су у њему подигли и многе друге радионице и изградили бараке за настамбе заточеника, сав простор дали опасати зидом 3 метра високим, па је читав тај "Логор бр. III." почетком прољећа 1945. изгледао онако, како је урисан у нацрту, који је отиснут у овом приказу.
Сам се логор налазио одмах крај мјеста Јасеновца с источне стране. Главни улаз у логор био је на западној страни логора, на цести, која води крај Саве од Јасеновца у село Кошутарицу и даље у Стару Градишку. Улазна врата од лаког дрвета била су уграђена у високи зид, који је окружавао логор с три стране и био висок 3 метра. Зид је текао најприје према Сјеверу у дужини од 420 метара, затим је скретао паралелно са жељезничком пругом према истоку у дужини од 1350 метара. Иза тога је мијењао смјер према југу окомито на Саву и био дуг 1300 метара, При томе је пресијецао цесту за Кошутарицу. Ту су се налазила тзв. Источна врата.
На обали Саве смјером према западу пружао се свршетак тога зида у дуљини од 290 метара.
Јужна је граница логора била ријека Сава, као природна запрека да заточеници не побјегну из логора.
Цијели је логор бр. III. запремао површину од једног и по квадратног километра.
Код главног (западног) улаза биле су подигнуте стражарнице и управитељство логора, гдје су се регистрирали и постројавали заточеници, који су стизали у логор. У згради је била и једна извидница висока 24 метра. Све су те зграде усташе минирали и дигли у зрак, кад су бјежали из Јасеновца, па данас стрше само хрпе рушевина.
Сјеверно од ове зграде била је "рафинерија", коју су усташе уништили, док су цистерне за петролеј, које су биле испод и изнад земље, остале неоштећене.
Око 150 метара од обрамбеног зида налазе се остаци зграде, која је била 150 метара дугачка и 8 метара широка и текла у правцу сјевер-југ. Било је то "главно складиште" израђених фабриката. Ово је складиште служило кроз читаву зиму 1944./45. као просторија, кроз коју су усташе дотјеривали масе жртава, ту их ноћу по цичој зими скидали до гола, руке им свезивали на леђа, повезивали затим два по два жицом те их гонили на тзв. "Граник".
Граник је била направа, гдје су се из бродова и сплави дизали и искрцавали терети, односно гдје се укрцавала роба, која је одлазила из Јасеновца.
На том су гранику усташе убијали жртве ударцима маљем или чекићем по глави, резали им трбухе, вјешали им на руке жељезне терете, те их бацали у Саву.
Источно од Главног складишта био је велики празан простор, који је био натрпан старим. жељезом, које се употребљавало као материјал за потребе "Ланчаре".
Паралелно са зградом Главног складишта била је некоћ зграда "помоћне браварије и лимарије".
У удаљености од 20 корака према истоку налази се цио низ зграда у смјеру југ-сјевер.
Најјужнија је зграда била злогласна "Звонара". То је било неко спремиште дуго 2, а широко 3 метра, куда су усташе побацали најприје разорена звона православних цркава. Касније су та звона однијели, а на то мјесто бацили смеће од угљена, док нису претворили "Звонару" у мучилиште, гдје су затварали оне заточенике, који су били осуђени да умру од глади. Та је барака имала само једна врата, и то стаклена, док прозора није на њој уопће било.
Сјеверно од "Звонаре" налазила. се "Пакетарница", гдје су се цензурирали листови и пошиљке, које су примали "послушни заточеници".
Трећа је у низу била зграда, гдје се налазило "Управитељство логора" и "Радни одсјек".
Мало сјеверније налазила се "Ланчара":, велика индустријска зграда, у којој су се израђивали разни жељезни предмети, као ланци и жице. Ту је била такођер ковачница, стројобраварија, алатница, токарија, пушкара и аутомеханика.
Ако погледамо нацрт логора, видјет ћемо, да се у удаљености од 7 метара налази паралелно са "Ланчаром" кружна пећ за печење цигле "Циглара", а иза ње спремиште за сушење цигле.
У близини "Цигларе" усташе су почетком 1942. саградили посебну пећ за спаљивање људи, тзв. "Пицилијеву пећ", коју су дали након 3 мјесеца порушити.
Крај "Цигларе" видимо на нацрту једну дугу ремизу без побочних зидова, која је имала кров. У ту је ремизу водио одвојак жељезничке пруге од јасеновачке жељезничке станице, а заточеници су је прозвали "Тунел". Овдје су заточеници, који су током година 1941. и 1942. довођени у Јасеновац, морали да чекају данима и тједнима по сваком времену, док им се нађе мјесто у баракама, или док не буду отправљени на ликвидацију.
На нацрту видимо даље према истоку опет цио низ зграда, које теку смјером југ-сјевер.
Најјужнија зграда налази се на раскршћу колне и пјешачке цесте, а у њој налазила се '"Стражара", затим благоваоница за усташке официре, кухиња и бријачница. Сјеверно је од ње била "Настанба усташких часника" и канцеларија логорника и групника, те техничка пословница.
Сјеверно пак од ове зграде биле су: усташка кухиња, благоваона и настамба оних усташа, који су боравили у Јасеновцу ради казне.
У том се простору налази близу колне цесте за Кошутарицу зграда "Пилане" и "Погона", која је била висока 35 метара, дуга 20 метара и имала димњак висок 52 метра.
Цијели је простор иза "Пилане" био напуњен грађевним материјалом, а на сјеверном се крају налазила ледина гдје се копала земља, која је била врло добра за печење цигле.
Даље према истоку видимо низ зграда гдје се налазила економија, а до ње ременарија, штале, коларија и ковачнице, а до ових бару у облику гљиве тзв. "Језеро", преко којега је био постављен на најјужнијем крају дрвени мост. Југоисточно од тога језера биле су штале, кухиње, мљекаре, меснице и женски логор.
Сјеверно од тога језера било је "Гробље", а одмах у близини цио низ барака, дугих 24 метра а широких 6 метара. У првој је бараки била смјештена болница, у другој амбуланта, у даљних шест биле су настамбе заточеника, а онда су слиједиле бараке обртне групе, главне и помоћне кухиње.
Усташе су спалили све ове бараке, а гробове ископали и љешине спалили, да заметну траг својим злочинима.
Све су ове зграде, које смо до сада навели, биле ограђене жицом. С ону су се страну жице налазиле још у смјеру према југоистоку зграде "Ледане", меснице и свињци, а затим. још подаље "Усташке радионице" и "Настамбе" те "Женски логор с кухињом".
Око тих је зграда текла друга жица, која се са првом жицом спајала у близини барака, гдје су биле настамбе заточеника мушкараца. Додајемо да је с ону страну обих жица у сјевероисточном куту био "Логор III-Ц".
Логор бр. IV. налазио се у самом мјесту Јасеновац, у Димитријевој улици.
Усташе су индустријске зграде, гдје се израђивала и сушила кожа, опасали бодљикавом жицом од више редова, тако да су сви магазини, радионице, просторије, гдје су били монтирани динамо мотор и парна машина, базени за намакање коже, јаме гдје се гасило вапно, зграде гдје су биле смјештене пословнице и станови намјештеника, сачињавали један логор, у којем је било заточено техничко особље, комерцијални стручњаци и радници.
Читава се та мала колонија звала "Кожара". Заточеници "Кожаре" имали су бољу храну, а усташе су с њима боље поступали, него што су то радили са заточеницима из Логора бр. III., јер им је било стало до тога, да кожара добро опскрбљује војску с израђеном кожом.
Пред свој бијег минирали су усташе и запалили сва постројења, све зграде у логору, готово све куће у Јасеновцу, тако да тај градић, који је некоћ био лијеп и напредан, изгледа данас као мјесто, гдје су се одигравале најжешће борбе
Прије него пређемо на описивање појединих масовних злочина, које су усташе починили на заточеницима, приказат ћемо у опћим цртама систем и методе, које су усташе проводили у логору, какав је био живот заточеника, што су морали радити и што су све морали препатити.
Четири су године стизали у Јасеновац транспорти заточеника, неки у жељезничким вагонима, неки на камионима, а неки пјешке, Није било тједна, да се нису час мање а час веће групе зауставиле пред зградом "Управитељства логора", гдје су их усташки стражари, који су пратили транспорт, предавали заповједницима логора или њиховим замјеницима.
Заточеници су и за вријеме пута до логора били подвргнути мукама од глади и злостављањима на разне начине.
Свједок Кусторин Маријан описује укратко свој пут за вријеме предвођења из Ст. Градишке у Јасеновац: "Ја сам дне 23. IX. 1944. премјештен из логора Ст. Градишка у Јасеновац у групи од 700 људи. Готово цијели пут од 38 километара морали смо прећи трчећим кораком; тко је застао из групе или посрнуо био је на мјесту убијен. Како је тај пут водио поред Саве, многи су другови изнемогли и у очајању скакали у Саву, да се ријеше даљих мука."
Ријетко су када Лубурић, Милош или Матијевић, главни команданти-кољачи, препуштали другом неком вишем усташком официру, да преузме заточенике. Они су хтјели да лично изврше смотру над доведеним жртвама, да их разврстају по групама: Србе у српску, Жидове у жидовску, а Хрвате у хрватску групу.
Лубурић је свакој групи одржао "говор", који је био пун увреда, најпростијих клетви, при чему је воловска жила или друга нека батина звиждала изнад глава и леђа заточеника. Прешло се затим на пљачку. Усташе су сваком заточенику одузели све ствари, које је собом донио, као на пр. сат, џепни ножић, новчарку с новцем, драгоцјености, књиге итд. Сваки је заточеник морао изјавити, да је предао сав новац, све ствари од вриједности и писма, те да није ништа сакрио и затајио.
За сваку ма и најмању, без разлике да ли случајну или намјерну, повреду овога прописа кажњавали су усташе "кривца" одмах смрћу.
Свједок Штајнер (Steiner) Хинко исказује међу осталим: "Са мном је дошао у логор дне 18. IX. 1911. и неки старац именом Пољокан. Након што је предао неке своје ситнице и изјавио, да више нема ништа, открили су усташе да у капуту има нешто сашивеног новца. Љубо Милош му је одмах пред свима нама два пута забио велики нож у груди и старац је одмах пао."
Свједок Фабијанец Јосип: "Код доласка транспорта од 120 заточеника усташе су стријељали одмах тринаесторицу другова."
Након предаје свих предмета, које су заточеници носили са собом, и изјаве да нису ништа затајили, настало је облигатно свлачење до гола. Сва боља одијела, веш и обућу усташе су им одузели и дали у замјену старе дроњке, а некима оставили само веш. Свједоци саслушани гледе тих околности исказују:
Свједок Алексић Арса: "Кад су нас допратили у логор Јасеновац, одмах су нас свукли до гола, одузели ципеле. Умјесто наше добре робе дали су нам прње. Ципела нам уопће нису дали, иако је била цича зима." Свједок Бергер Ото: "Усташе су ми одузели све и оставили само рубље, што сам имао на себи; при том смо били тучени и злостављани." Свједок Лапчевић Стојан: "У логор Јасеновац сам допремљен 12. XII. 1942. Дошао сам у групи од 9 људи. Најприје су нас ишамарали до крви, затим свукли до гола, боља одијела узели а нама дали најгора. Након све ове процедуре упућивани су заточеници по групама у поједине бараке, које су им биле додијељене. У случајевима кад за све није било довољно мјеста у баракама, ноћили су преостали по разним другим мјестима логора, изван барака.
Оне заточенике, које су усташе довели у Јасеновац само ради ликвидације, држали су сате и сате, а каткада и по неколико дана, голе и босе или у згради "Главног складишта" или "Тунела" или на отвореном простору под ведрим небом, да их коначно поведу на Граник или у Градину, село с друге стране Саве, и тамо побију.
Све до средине 1942. године нису смјели заточеници да примају пакета и писама, па су усташе све пошиљке, које су прије тога времена стигле у Јасеновац, отворили и садржај подијелили између себе.
Од средине 1942. могли су они заточеници, који су - по усташкој оцјени - покорни и марљиви. да пишу кућама на отвореним дописницама. Било им је дозвољено да се јаве, да су живи. Међутим управа логора одређивала је више пута, да се цио логор кажњава на тај начин, да за одређено вријеме заточеници не смију да пишу својим кућама нити да примају пошиљке од кућа.
Тако су усташе већ за вријеме довађања и примања заточеника у логор шамарали их, тукли их батинама и кундацима, а многе одмах и стријељали или клали, па су се као извршиоци тих злочинстава нарочито истакли: Лубурић Макс, Милош Љубо, Матковић Ивица, Филиповић Мирослав, Пицили (Picilli) Хинко, Маричић Јерко, Јусић Мујо, Матковић Љубо, Кордић Тихомир, Ђулкић Алага, Гашпаровић Драган, Матијевић Матија и Скочибушић.
Сва је ова злочинства Земаљска комисија утврдила саслушањем свједока: Пешка Ђуре, Зоухар Стјепана, Рихтер (Richter) Рудолфа, Словенец Рудолфа, Фабијанец Јосипа, Штајнер (Steiner) Хинка, Стажић Јосипа, Блумшајн (Blumschein) Златка, Шварценберг (Schwarzenberg) Адолфа и Бергер Егона, свих из Загреба, затим Илић Бранка из Живинице, Дувњак Мате из Кустошије, Финци (Finzi) Јакоба из Сарајева, Матас Павла из Трстеника, Брејер (Breyer) Ота из Бјеловара, Алексић Арсе из Д. Богићеваца, Лапчевић Стојана и Кусторин Мањана из Кустошије.
Храна заточеника у Јасеновцу била је врло лоша и недовољна. Добивали су јело два до три пута на дан. У јутро би добили топлу воду, у којој је пливало кукурузно брашно. У подне јуху од купуса, граха или крумпира, у којој је било нешто поврћа, по који крумпир или грах, а на вечер опет такву сличну јуху. Ту су јуху заточеници назвали: "Пура".
Заточеници су добивали крух врло нередовито. Прошло је више пута и по неколико мјесеци, да нису ни видјели круха. Ако је и било круха, био је црн, са примјесом посија и није га никад било више од једне осмине килограма на дан.
У храни, коју су усташе давали заточеницима, није било уопће масти, док је соли било врло мало.
Циљ је усташа био, да тако лошом и недовољном храном ослабе организам заточеника и да га учине неотпорним против физичких напора и болести, које су доиста наступиле као посљедица овакве исхране. К томе се придружила и нечистоћа, па је љети стално харала дисентерија, тифус и друге болести пробавних органа, које су само у једном мјесецу 1942. год. покосиле 1800 заточеника.
Готово сви су заточеници обољели од такве хране, па би могли цитирати многе свједоке, који описују страшне прехрамбене прилике у логорима.
Навести ћемо ради примјера само исказ свједока Брејер Ота, који је исказао слиједеће:
"Сама је храна у логору била више него очајна. За доручак се обично добивала назовијуха, која је била топла мутна вода. За ручак би имали грахову или крумпирову јуху, у којој је било по неколико зрна граха и један крумпир. Иста је таква била и вечера. Круха су дневно добивали њих 12 један килограм.
За вријеме мог боравка у Јасеновцу видио сам, како често долазе возом вагони пуни хране и пакети заточеницима од приватника или од жидовских богоштовних опћина у Осијеку и Загребу. Од тога су заточеници добили само грах и крумпир, док су све остало, као рижу, каву, шећер, конзерве итд. усташе задржали за себе и потрошили у својим кухињама."
Сличан је исказ дао и свједок Лапчевић Стојан, који је при томе подвукао, да је о таквој храни морао дневно да ради 10 сати.
Како у погледу исхране исто су тако биле тешке и неподносиве стамбене прилике.
Док нису биле саграђене бараке заточеници су спавали у "тунелу", по спремиштима за циглу, по таванима радионица и складишта или под ведрим небом.
Кад су биле изграђене бараке, спавали су заточеници у њима. Свака је барака била огромна дрвена просторија, 24 м дуга а 6 м широка.
Кроз средину бараке био је остављен простор за пролаз, а лијево и десно од њега били су боксови (ћелијице) на један кат. У боксу могло је да спава до 6 заточеника. Кад је стигао нови транспорт жртава, а у боксовима више није било ни најмање мјеста, натрпали би усташе у сваки бокс још по којег заточеника, тако да су сви морали да леже једни на другима. Кад је и на тај начин све било препуно, лежали су остали вани по разним мјестима логора.
Лежиште је у боксу било тврдо, а заточеници су се покривали ћебадима. При доласку у логор усташе су одузимали бољу ћебад, коју су заточеници са собом донијели, и давали им касније стару и слабу. Сви су ти боксови били пуни гамади: стјеница, уши и буха, па сва чишћења и требљења, која су заточеници вршили сами, нису ништа помогла.
Како су заточеници смјели предавати у праонице замазано рубље само један пут мјесечно, то је јасно, да им је ово било нечисто. Природно је стога, да су кроз цијелу зиму владале тешке заразне болести, да је "пјегавац" стално харао и да је било врло мало заточеника, који су га пребољели. Одјећа је заточеника била врло слаба. Просторије, у којима се морало спавати, биле су хладне и нечисте.
Лијечници и љекарници, који су његовали заточенике, били су из редова заточеника, па су пожртвовно настојали да помогну својим несретним друговима. Како су њихова средства за лијечење била врло примитивна, нису могли да им много помогну, а поготово нису могли да изведу какав већи кируршки захват.
Тако је сваки тежи болесник брзо умирао, а ако је то умирање текло преспоро, усташе су ноћу нахрупили, истјерали болеснике из постеља те их потјерали у Градину или на Граник на ликвидацију.
Сви свједоци, које је преслушала ова Комисија, описују сугласно очајне хигијенске прилике у којима су морали живјети заточеници, па је истинитост горњега приказа утврђена нарочито исказом ових свједока: Брејер Ота из Бјеловара, Ковачевић Војислава, Трбојевић Немање, Доминец Ивана, Стажић Јосипа, Срића Драгана, Штајнер Хинка, Шкргатић Драгутина, Орлић Шиме, Данон Јакоба и Хершак Јосипа, свих из Загреба.
Споменули смо у уводу, да се јасеновачки логор у 1941. најприје састојао од Логора бр. I. код Крапја и Логора бр. II. код Струга, док се прави јасеновачки логор бр. III. почео оснивати истом концем јесени 1941.
У прва су два логора допремали усташе већином Жидове, које су похапсили у Загребу, Осијеку, Сарајеву и другим већим градовима, затим Србе и Хрвате, похапшене по разним крајевима "НДХ". Међу ухапшеницима било је врло много интелектуалаца. Усташе су с њима поступали нарочито окрутно: обућу су им и одјећу опљачкали, храна коју су им дали била је како је истакнуто, очајна, па ипак су их усташе силили да обављају цио дан најтеже физичке радове.
Били су присиљени да граде бараке и насипе, који имају да бране логор од поплава Струга и Саве. При раду су их усташе ударали колцима и кундацима, силили да брзо копају земљу и да је носе на насип, па кад би који од умора сустао, дотукли би га на мјесту.
Заточеник Данон Јакоб описује овако рад заточеника у Логору бр. I. и II.: "Сваки пут кад смо ишли на рад, усташка је пратња од 30 усташа кундачила нарочито оне, који су услијед слабости или старости били изнемогли. Увијек смо морали полазити на рад трчећим кораком. Код поласка на рад догађала су се и већа злочинства него ли је само кундачење. Тко је заостао, јер није могао да трчи, био је убијен. Усташка је пратња пуцала у нас заточенике вичући: "Брже, брже!" - и при том многе ранила.
Ако је на раду неко од заточеника покушао да се одмори и стане ма и једну секунду, погодио га је усташки метак. Сјећам се да је Љубо Милош једном згодом рекао стражарима, да не треба да пуцају, јер сваки усташа има нож, па нека закоље заточеника, који неће да ради."
Разумљиво је стога, да је након ликвидације логора I. и II. од неколико хиљада заточеника стигло у Логор бр. III. само неколико стотина.
Рад се заточеника у Логору бр. III. дијелио на нутарњи рад у логору и на вањски рад око логора.
Нутарњи се рад у логору изводио по радионицама: у Ланчари, Циглари, Пекари, Електричној Централи, Пилани, Економији и т. д.
Радити се је морало барем 10 сати дневно без одмора, јер је роба, која се израђивала, била врло потребна за војске окупатора и усташа. Радити се морало и на укрцавању и искрцавању жељезничких вагона, камиона и бродова на Сави. Није било одмора ни недјељама ни свецима, па је истом у години 1943. уведен недјељни починак за марљиве раднике. Усташки су се надзорници шетали по радионицама и будно пазили, да нико не постајкује, да се не задржава предуго у заходу и да ради без одмора.
Кад је неки усташа "оцијенио", да поједини заточеник "саботира" рад, посегао је за кундаком, тољагом или револвером, те на мјесту премлатио или убио заточеника.
Лијечници су врло често прописивали "поштеду" болеснима, старима и немоћним заточеницима, али су усташе, нарочито Пицили Хинко, слабо марили за те одредбе и уживали да премлате те јаднике и да их потјерају на рад.
Вањски се рад заточеника састојао око подизања ограда од бодљикавих жица, око подизања малог и великог насипа, око изградње великог зида (тај је рад трајао до конца 1942.), око подизања бројних бункера и обрамбених положаја око логора, око крчевине и сјече шуме, те рада на пољима, вртовима у "Економији" или у сусједном Јабланцу. И овдје су усташки стражари пратили заточенике, те их кундацима, ножевима или ватром из оружја силили да раде брзо. Много је и много хиљада заточеника страдало на таквом вањском раду, па се често догађало, да се цијеле групе или дијелови група нису више са рада ни повратили у логор. Усташки су стражари једноставно навели, да су заточеници покушали да побјегну, па су их морали да побију.
Сваки је заточеник по доласку у логор, ако већ то раније није знао и осјетио, одмах дошао до спознаје, да га у логору чека сигурна и страшна смрт. Било је само неизвјесно, колико ће дуго трајати његове муке у логору.
За сваког нормалног човјека, који није доживио и видио сва она злочинства, све врсти мучења, којима су заточеници били подвргнути у овом логору, чини се невјероватним, немогућим, да се је могло наћи злочинаца, који ће са толико садизма, са толико перверзитета измишљати и изводити тако окрутне начине и средства мучења над људима.
Само фашистички криминални одгој могао је да створи људска чудовишта, која ће вршити овакве злочине; само такви злочини могли су да задовоље криминални менталитет фашистичких злочинаца почев од "поглавника" па до посљедњег кољача.
Сваки је усташа, почевши од Лубурића до посљедњег стражара био према сваком заточенику свемоћан, имао право над животом и смрти. У свако вријеме, и по дану и по ноћи, и за вријеме рада и одмора, могао је сваки усташа да убије сваког заточеника, а да о томе никоме не полаже рачуна, па да ту чињеницу нити чак не регистрира.
На основу исказа свједока Данона Јакоба утврђен је на пр. слиједећи догађај:
Дне 23. XII. 1941. сазвао је Милош Љубо, један од најтежих усташких крволока, јавни наступ тј. збор свих заточеника. Напоменуо је укратко, да је један од заточеника покушао да убије неког усташког стражара. Није спомињао нити имена тога заточеника нити усташе.
Ради тога је Милош Љубо издвојио из строја 25 заточеника, узео пушку и свих двадесетпеторицу постријељао. Позвао је затим лијечника др. Густи Лајндорфера (Leindorfer), да констатира смрт, а затим гробаре, да одвезу љешеве.
Након тога је у шали добацио: "О, па нисам ни питао, како се зову".
Свако ма и најкраће одмарање за вријеме рада, свако сакупљање у слободно вријеме, чепркање око кухиње и тражење отпадака хране, свака молба заточеника да га се поштеди од рада ради болести или немоћи итд. био је најтежи дисциплински прекршај, који су усташе одмах тешко кажњавали. Млатили су жртву моткама, колцима, воловским жилама, кундацима, бацали на земљу и газили ногама, пробадали бајунетом, а врло често вадили револвер или нож и убијали. Догодило се, да је неки усташки дужностник дозволио поједином заточенику да нешто учини или да нешто узме, па га је одмах након тога други усташа, не марећи за дозволу свога колеге, нечовјечно казнио.
Јавно кажњавање, као у случају који је напред изнесен, вршило се врло често. Због ситних, незнатних или измишљених мотива, или уопће без икаквих мотива.
Свједок Брејер Ото приказује овај призор:
"Батинање је вршено на тај начин, да су Љубо Милош и Матијевић шећући се логором дошли до било којег заточеника и без повода га једноставно узели и одвели у затвор код "Управе". На вечер смо ми сви заточеници пред вечеру били сакупљени и постројени, затим су доведени одабрани - обично два до три друга - и постављени пред читав строј. Љубо или Матијевић су рекли, да су заточеници изведени на пр. ради тога што нису хтјели радити и кажњени са 25 батина по голој стражњици. Донешен је столац, осуђени је морао скинути хлаче и гаће, лећи преко столице. а онда га је усташа с корбачем, у којем је била жица, 25 пута удар'о што је јаче могао. Заточенику је попуцала кожа, цурила крв тако да није могао неколико дана уопће да хода.
Онда је дошао на ред други, трећи итд., па када су с посљедњим завршили, пошло се на вечеру. Тада су усташе ходајући између логораша послије рада, кадгод би им се то прохтјело, без ичијег наређења и без икаквог разлога, по властитој вољи, ухватили којег заточеника те га премлатили. Гледао сам једном, како су ми друга лупали колцем и газили по њему ногама док није на концу од задобивених рана умро.
Други су усташе пуцали у нас заточенике гађајући из пиштоља, па је само тако страдало дневно по неколико лица.
Осим ових "наступа" ради присуствовања јавним кажњавањима постојали су у Јасеновцу и "наступи ради смањења бројног стања логора", као и наступи да се пријаве сви који желе поћи на рад у Њемачку, у други који логор или у болницу на "лијечење"."
Свједок Риболи Јосип у свом приказу наводи:
"Кад је логор био препун, одлучили су усташе да ликвидирају становити број. Сви су се заточеници морали у ту сврху на вечер или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике ходајући од групе до групе, расвијетлио ми фењером лице и запитао, одакле је који. Ако се тако није напунио потре бан број жртава, које су биле из крајева, који нису били Маричићу по ћуди, онда је прикупио и оне који му се иначе нису лично свиђали."
Таква је ревизија трајала по неколико сати, Маричић се је шетао са пратњом и враћао по више пута истој групи, уживајући садистички у мукама заточеника, који су били у неизвјесности. неће ли коцка пасти и на њих.
Оне друге јавне наступе ради поласка на рад у Њемачку или у болницу, или у други који логор сматрали су усташе "шалом", уживајући у томе, тко ће се добровољно пријавити, да га пошаљу у смрт.
Свједок Брејер Ото приказује овако судбину заточеника који су се на јавном наступу пријавили, да би хтјели да иду у логор у Ђаково:
"Био сам присутан кад су усташе заточенике утоварили у камионе, па им наредили да чучну или сједну. Покрили их затим великим церадама, а онда се на сваки камион попело 5-6 усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачење и убијање звали усташе "опоравак у Ђакову" ..."
Често су пута усташе долазили ноћу у бараке и само ради своје забаве батинали заточенике.
Свједок Кухада Никола исказује:
"Ја сам радио у скупном логору на "Пилани" у столарији. Кроз то сам вријеме и ја добивао батине. Батинало се по ноћи на тај начин, да смо се морали ноћу сви дићи из кревета и трчати у кругу крај вратију бараке, на којима су стајали редови усташа, који су нас кундацима немилице кундачили."
Свједок Дуземлић Милан описао је та мучења на слиједећи начин:
"По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу, гдје сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучили на тај начин, да су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обим рукама видљиве ожиљке. Кроз цијело вријеме се чуо вапај и запомагање и из других самица, па сам касније сазнао, да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко и ваљали га по шиљцима чавала, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако, да су му усташе резали месо с бедара и рану солили.
Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944., како су се Лубурић, Матковић, Љубо Милош, Стојчић и Кордић забављали на тај начин, што су 19-годишњу дјевојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљу, ноге јој раширили и разапели на стол и палили цигаретама споловило, у које су отресали пепео.
Видио сам, како су усташе пригодом ликвидирања дјеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у зрак, а други га је усташа дочекао на бајунет.
Видио сам такођер како је усташки водник Брачић Никола заклао заточеника Шулекић Ивана из Козарице и пио му крв.
Има безброј случајева мучења, па је немогуће описати све начине, како су усташе мучили и убијали заточенике. Партизана Томшић Валента мучили су тако, да су му у децембру 1944. одрезали јаја па је од тога умро."
Усташе су читаве групе заточеника или осуђеника, који су послани у Јасеновац ради ликвидације, усмрћивали на "Гранику" или у околици села Градина и Уштица, која леже на босанској страни Саве преко пута од "Граника". Свједок Живковић Јован описује овако масовне ликвидације на "Гранику":
"То је трајало каткада по читаву ноћ. Жртве су чекале у "Главном складишту" или у некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинули до гола. Затим су им руке свезали на леђима жицом, а онда их привезане жицом једнога за другог дотјерали на "Граник". Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезали тежак жељезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем те бацили затим у Саву."
Ликвидације у Градинама и Уштицама обављали су испочетка сами усташе, а од 1942. помагали су им и цигани. Осуђеници су морали сами да ископају дугачке и дубоке јаме, усташе су их скинули до гола, избили им златне зубе или зубала, па је затим жртва морала да скочи у раку, гдје ју је дочекао усташа или циганин, те ју ударио маљем по глави или јој пререзао гркљан ножем.
Свједок Бергер Егон описује те ликвидације исказујући:
"Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покапао дневно око 200-300 жртава. Убијање се вршило на слиједећи начин: јаме су биле величине 3-8 м2. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником Мујицом на челу вршили убијања над жртвама, које су биле везане жицама. Убијали су их маљем ударајући их по сљепочницама. Затим су убијали ударцима сјекире по врату. Надаље су убијали метањем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради и клин је изашао напоље на тјемену.
Каткада су питали жртве да ли имају родбине, па кад се установило да постоји међу којима родбинска веза силили су их да се међусобно убију. Тако се дешавало да је брат убио брата, отац сина, кћерка мајку итд. Многима су резали с леђа кајише. Био сам присутан, кад је Мујица изрезао једној жртви на леђима кајише као узде и онда ју тјерао около натежући је за узде. Млађи су усташе појединим жртвама резали носеве и уши и међу собом говорили, да су убили у борби партизане и одрезали им носеве и уши. Те су одрезане носеве и уши спремали у рупчиће и трпали у џепове.
Жртве би прегледавали, па кад би установили да жртва има златне зубе, вадили су их ножевима."
Тај исти Бергер Егон лежао је у фебруару 1942. у болници ради пет убода бајунетом, које му је усташа задао у леђа јер није брзо копао раке.
Свједок Финци Јакоб изјавио је пак слиједеће:
"Ја сам радио као гробар на логорском гробљу само 10 дана. Кроз то сам вријеме покапао љешине, без главе без руку, са размрсканом главом, са истргнутим прстима на рукама и ногама, са чавлима забоденим у груди, са одрезаним сполним удима, љешине изнакажене, модре и црне од удараца. За оно сам десет дана покопао с друговима око 3000 љешина, међу којима сам препознао љешине петорице гробара, које су усташе дотукли.
Свједок Косина Фрањо навео је у свом исказу:
"Пред Божић 1944. и то једне недјеље, видио сам како је око 11 сати тјерано око 40 голих жена и дјеце из логора на Граник, гдје им је Лубурић ножем пресјекао врат, а Прпић распорио трбух те их бацили у Саву. Видио сам другом згодом, кад је вјешано 35 заточеника а међу њима и једна жена која је имала у логору четверо мале дјеце. Дјеца су приликом њеног вјешања плакала за њом и хватала јој се за сукњу, али је Пицили (Picilli) Једну 6-годишњу дјевојчицу ударио ногом тако снажно, да јој је пукла лубања."
Споменули смо већ, да су усташе убијали заточенике на раду, па у вези с тиме наводимо исказ свједока Каталинић Андрије:
"Као бријач одлазио сам често на мјесто гдје се градио тзв. "Нови насип", те сам видио како усташе ударају раднике на насипу квргастим батинама. Оне, које би дотукли, бацали би одмах у насип. Једном сам приликом чуо, како се један усташки стражар, старији човјек, именом Јозо, хвалио пред свима, како је њему прави ужитак кад коље партизанску дјецу и како он за забаву покоље сваку вечер 10-20 дјеце.
Заповједници су логора често одредили да се имају неки заточеници побити ради нечијег "тешког преступка", који се догодио у логору. Егзекуција се обављала јавно у присуству свих заточеника, па свједок Риболи описује овако призор, који је морао да гледа:
"Мајсторовић, Полић и Маричић су се натјецали, тко ће од њих бити крвник. Жртве су морале да клекну пред њима такнувши челом земљу, а онда им је џелат испалио из револвера метак у затиљак Ако смрт није одмах наступила, машио се неко од њих за нож и пререзао жртви гркљан Једном је таквом згодом усташки заставник Матијевић полизао топлу крв с ножа. То је било тако одвратно, да су заточеници окренули главу или оборили очи да то не гледају."
У логору су била и вјешала, на која су вјешани поједини заточеници, висећи тако по више дана да буду "тешка опомена" осталим заточеницима. Исто је тако постојао неко вријеме у логору и крематориј, који је дао израдити Пицили. Усташе су овдје спаљивали људе, жене и дјецу, па ћемо о тој тзв Пицилијевој пећи говорити потање у посебном дијелу
Неки свједоци тврде, да је у Јасеновцу постојао строј, у којем су усташе гњечили људе, дапаче и "пила", којом су живе људе препилили. На какве је све идеје дошла покварена садистичка ћуд усташких кољача, поготово кад су били напити, приказао је свједок Сулина Мато:
"Сазнао сам од пријашњих старих логораша, очевидаца како су усташе једној трудној жени распорили трбух и извадили дијете, а другој нетрудној отворили трбух, па јој то дијете у трбух угурали.
Сам се сјећам усташе Хорват Мате, који је увијек, кад се напио, тражио жртву и настојао, да пронађе нов, оригиналан начин мучења, који у пракси до тада још није примјењиван.
На своје сам пак очи гледао кад су усташе положили једног заточеника на наковањ. те га чекићима тукли као да по њем кују, све дотле док није подлегао."
Ово поглавље не би било потпуно кад не би споменули једну од најтежих врсти мучења и убијања заточеника. Било је то мучење и смрт од глади.
Касније ћемо приказати, како су усташе цијели логор III-Ц ликвидирали тако, да су заточенике извргли мукама и смрти од глади. Овдје ћемо споменути "Звонару", нарочито мучилиште, одређено за ту сврху То је била мала барака без прозора, у коју се улазило кроз стаклена врата, тако да се извана могло видјети све што се у њој догађа. Усташе су затварали у њу жртве држећи их овдје без хране и пића по више недјеља. Њихове су патње биле ужасне, а из бараке је одјекивало очајно запомагање: "Водите нас, убијте нас." Усташе су се, нарочито Матковић Ивица. уживајући у мукама жртава, шетали пред " Звонаром" и смијали.
Како је та "Звонара" била малена барака, није могло стати у њу више од тридесетак осуђеника. Кад су дошле нове жртве, стари су осуђеници морали да њима препусте мјесто Усташе су у таквом случају пријашњу групу одвели на "Граник" и тамо је побили. И муке глађу и чињеница, да ће све те жртве касније побити, није још задовољавала усташки садизам, па су жртве прије извођења на убијање тукли и боли ножевима.
Свједок Девчић Натко приказује овако своја опажања о оним заточеницима, које су усташе извели живе из "Звонаре":
"Сви су они ишли сада на стријељање, након што су провели неко вријеме у мучионици званој "Звонара". Оданле су излазили већином потпуно плави од батина, потрганих или одрезаних ушију и крвави. Сјећам се имена др. Јурја Боцака и др. Озрена Новосела, обојице лијечника, који су били мучени у "Звонари"."
На основу исказа бројних свједока, од којих је овдје само неке цитирала, утврдила је Земаљска комисија, на какав су све начин усташе мучили и убијали заточенике, па кад је дошао час ослобођења побојали су се усташки кољачи, да ће истина изаћи на видјело. Да заметну траг својим безбројним злочинима почели су у мјесецу травњу 1945. да на врат на нос прекапају гробља, искапају љешине и костуре жртава те их спаљују на ломачама. Данима и тједнима сукљао је пожар са тих ломача, па кад је коначно био посао готов, побили су усташе све заточенике, који су тај рад обављали, а затим се међусобно изљубили и опили.
Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца повјерио поглавник Лубурићу Максу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран.
Још од прије рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, који овдје доносимо, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. IX. 1929. бр. 104.761 био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару ад 5. XII. 1931. бр. Кзп. 719/31. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305.- динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једампут хапшен ради поновног дјела проневјерења.
Његово право име није Макс него Вјекослав, али су му име Макс дали од миља његови усташки колеге. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и по разним усташким логорима у Маџарској и Италији вјежбао се у кољачком занату.
Павелић је тако високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом.
Ова неман, средњег готово маленог раста, лица с јаким појавама инфантилизма и свим карактеристикама злочинца, претстављао је врховну и једину власт у свим логорима.
Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се овдје само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули, да се је "навратио" у Јасеновац.
Он је знао, када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна, зашто поједини заточеник долази у Јасеновац. Тај је злочинац чуо и разумио само оно, што му је диктирала мржња, страст, најнижи сурови инстинкти.
Страшни су били његови први "рапорти", кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, метцима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај "логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав.
Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.
Дне 9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду "за заслуге".
На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови "дужносници", одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово: "И тако смо вам, ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него османлијско царство у цијело вријеме боравка Турака у Европи."
Први Лубурићев замјеник био је Матковић Ивица. Матковић је био обичан крволок, који је као и Лубурић власторучно убијао заточенике, али је био и подмукли садиста, који је уживао да муке жртава што више продужи. Какве су ниске моралне квалитете биле у тога човјека види се по томе, што је он уживао ругајући се беспомоћним жртвама.
Матковић је одређивао, да се сви логораши морају да построје по групама и да буду присутни код масовних стријељања ради казне; изабирао је сам жртве у циљу да се смањи бројно стање логора и т. д.
Матковић је приредио велики тродневни покољ Срба на Божић 1941. и измислио начин, како ће ликвидирати Логор III-Ц тиме, да извргне заточенике по цичој зими смрти од глади.
Трећи је по рангу у логору био Херцеговац Милош Љубо. Милош Љубо је необично крволочан манијак и садиста. Док је Матковић Ивица био рафинирани убојица, Милош Љубо био је бруталан крволок.
Свједок Флумиани Милан исказао је о њему:
"Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до "Циглане", гдје је Милош Љубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као посебна трећа група.
Маричић је питао Љубу Милоша: "У кога да најприје нишаним?", а Милош је одговорио: "Гдје их има више", и уперили су оба стројне пушке на ону четрдесеторицу из прве двије групе и све их постријељали.
По том је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио, да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту.
Онда је издвојио адвоката Лауфера из Загреба те га упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: "Ја адвокате јако волим, дођи ближе" - и одмах га је убио.
Код трећега је установио, да је лијечник из Загреба, те му наложио да прегледа ону двојицу и установи јесу ли већ мртви.
Кад је овај лијечник потврдио да јесу, обратио се на четвртога и сазнавши да је и ово један лијечник "опростио" је цијелој" групи."
Кад је Љубу Милоша захватио луђачки нападај, зајашио је коња и тјерао га касом по цијелом логору, пуцајући на групе заточеника, којима није успјело да се праводобно негдје сакрију.
Тај погибељни луђак имао је у заповједништву логора собу, коју је уредио као некакву "амбуланту".
Навукао је сам дугачку бијелу лијечничку кецељу и послао усташког стражара у жидовску бараку с поруком, да сваки Жидов, који је болестан, може доћи на лијечнички преглед.
Кад је жртва дошла у ту "амбуланту", поставио ју је Милош уза зид те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту "операцију" називао: "ритуално клање Жидова", те се њоме, како вели свједок Риболи, јако поносио.
Ипак га је надвисио у крволоштвима Филиповић-Мајсторовић Мирослав, који је био заповједник Логора III., а неко вријеме и заповједник логора у Старој Градишки.
Филиповић-Мајсторовић Мирослав је фратар, фрањевац. Почетком год. 1942. доспио је у затвор у Загребу на Савској цести. Послије Ускрса 1942. био је упућен ради казне у Јасеновац. Овдје је за кратко вријеме постао најприје "слободњаком", па када је усташко заповједништво опазило, да се у том фратру крију усташке способности, примило га је у своје редове и уврстило као "официра" у надзорно особље. па је тако Филиповић-Мајсторовић већ концем 1942. постао усташки сатник и заповједник у логору бр. III.
Свједок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу, па каже:
"Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у т. зв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви.
Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега."
И многи су други свједоци исказали, да су видјели, како је Филиповић власторучно убијао заточенике.
Земаљска је комисија по суцу истражитељу свога истражнога отсјека преслушала овог злочинца, кад је након ослобођења земље пао у руке правде, па ћемо у посебном дијелу изнијети главне тачке његовог исказа.
Заповједник радне службе у Јасеновцу био је инг. Хинко Доминик Пицили (Picilli). Он је био неограничени господар цјелокупне логорске "радне силе": Пицили је израбљивао нечовјечно заточенике, силећи их да раде преко својих сила. Обилазио је заточенике по радионицама односно по терену, на коме су радили, и жељезном биковачом, коју је увијек имао са собом, млатио немилосрдно раднике по глави, тијелу, рукама и ногама.
Пицили је нарочито прогонио немоћне заточенике, којима у лијечници прописали, да имају право на поштеду, па је упадао у бараке, гдје су се ови налазили, и тјерао их биковачом на рад. Он је проучио нацрте њемачких "крематорија", те је дао код "Цигларе" саградити пећ у којој се кроз три мјесеца спаљивало мушкарце, жене и дјецу. О тој ћемо пећи говорити опширније у "Посебном дијелу".
У врховни усташки штаб у Јасеновцу спадали су и Бркљачић, Полић, Маричић и неки други заповједници. Установљено је да су сви они власторучно убијали заточенике, па ћемо то истаћи код појединих злочина.
Ови се називи каткада спомињу у овом приказу, па да не буде забуне разјаснит ћемо, што су то били "доушници" а што "слободњаци".
Доушници су били разни усташе, који су починили какав дисциплински или тежи криминални преступ, па су зато били по казни упућени у Јасеновац. Разумије се, да се под појмом криминалног преступа мора схватити преступ у међусобном односу, јер и најтежи злочин почињен над противницима фашизма, није повлачио за собом нити дисциплинску, а камоли кривичну одговорност.
Усташко је заповједништво ове кажњенике смјестило у посебну зграду, дало им добру храну, једнако као и осталим усташким стражарима, те их задужило надзором над заточеницима док су ови били на раду или на починку. Ти су се доушници - како су их прозвали заточеници - могли слободно кретати у логору и излазити изван логора, били су увијек за петама заточеника, носили су собом батине или тољаге, којима су млатили заточенике и тјерали их на рад.
Они су били врло окрутни са заточеницима, те су знали многога заточеника тако премлатити, да је подлегао ранама. Свједок Девчић Натко приказује их овако:
"Полицајац Цивидини имао је преко себе затвор и мучионицу у јасеновачком логору, а помоћником му је био полицијски агент Ковачевић. Осим тога је имао читав штаб доушника и. батинаша, све самих кажњеника, заточених полицијских агената и усташа, које смо ми називали заједничким именом "Агентура". Знам да су они најзвјерскије мучили и убијали многе заточенике, па сам једампут чуо викање и запомагање једног заточеника, који се звао Дојч (Deutch). Њега су палили ужареним жељезом и толико мучили, да је полудио, а онда су га заклали."
Ти су се доушници претварали пред заточеницима грдећи на сав глас усташе и настојали да измаме из њих какву неопрезну изјаву. Кад им је жртва насјела, журили су се да је денунцирају.
"Слободњаци" су били заточеници, који су се својом послушношћу толико истицали пред усташким надзорницима, да су им они у извјесној мјери повјерили надзор над осталим заточеницима. Ти су слободњаци добивали бољи стан и бољу храну, могли су примати писма и пошиљке од куће, писати кући и кретати се слободно по логору.
Усташе су на свом паничном бијегу из Јасеновца концем травња 1945. спалили или уништили сав материјал, који би могао пружити статистичке податке, да се утврди, колико је заточеника страдало у Јасеновцу.
Тако су уништени сви регистри, именици, картотеке, књиге о економији, као и сви службени акти, који би нам, и ако су се - према исказу свједока - водили нетачно, неуредно и несистематски, ипак могли пружити извјесне податке.
Није стога могуће да се одговори на питање, колико је жртава страдало у Јасеновцу. Има врло мало заточеника, који су били у логору неко вријеме и који су пуштени на слободу, а нема их ни стотина, којима је успјело да се у задњи час пробију из логора.
Истакнуто је раније, да су усташе упућивали у јасеновачки логор заточенике на рад, истакнуто је и то, да су тамо стизали многи транспорти мушкараца, жена и дјеце, које су усташе или увели у логор, и тамо их ноћу ликвидирали, или их побили негдје у околици Јасеновца, а да их уопће нису ни увели у логор.
Најжешћи су усташки терор и клање били у год. 1941. и 1942. Цијела год. 1943. и половица 1944. протекла је у знаку релативног затишја, што значи да се масовни покољи над заточеницима нису вршили тако често и у толиком опсегу, као што су се вршили прије и послије тога времена. Од рујна 1944. до травња 1945. долазе опет велики транспорти у Јасеновац и ликвидације се у масама понављају.
Заточеници који су били у логору прве или четврте године наводе врло високе бројке жртава, док је по исказима оних, који су били заточени треће године усташког злочиначког терора у Јасеновцу, број жртава мањи.
Наводимо ниже неких педесетак масовних злочина, које су усташе починили у Јасеновцу, па ако броју жртава, које су страдале код тих покоља, прибројимо оне заточенике, који су страдали појединачно, добит ћемо цифру од око 500-600.000.
Како је истакнуто, никада се неће моћи утврдити точан број жртава, које је прогутао Јасеновац, али на основу свих испитивања, која је провела Земаљска комисија, може се закључити, да горњи број одговара стварности.
Нити један злочинац није у хисторији поклао десетину једног народа, као што је то учинио Анте Павелић над својим властитим народом.
Па ипак је тај злочинац имао дрскости да јавно изјави: "Јасеновац није опоравилиште, али није ни мучилиште."
Осим већ споменутих злочина приказат ћемо сада она злочинства, која су изведена у масама и која је ова Земаљска комисија утврдила на темељу сугласног исказа више свједока, које је преслушала. Злочинства ћемо приказати кронолошким редом, како су се догађала од средине 1941. до конца травња 1945.
Овдје је међутим приказан мањи дио тих злочина.
Усташе су највише злочина починили ноћу и тајно, па о већини таквих случајева преживјели свједоци немају знања нити гледе броја жртава нити гледе точног времена и начина извршења злочина.
С друге стране број оних, који су преживјели заточеништво, тако је мален, да немамо директних доказа о свим тешким злочинима, који су извршени у Јасеновцу.
Споменуто је у уводу, да се је први јасеновачки логор налазио 12 км далеко од мјеста Јасеновца крај села Крапје. Након неколико недјеља основан је и логор бр. II. на ријеци Стругу недалеко од цесте која води из Јасеновца према Новској. Усташе су одабрали двије велике ледине и довели на њих заточенике, те им наложили да те ледине ограде бодљикавом жицом и да подигну "стражаре". Заточеници су затим морали да изграде бараке, кухиње и друге помоћне просторије за своје становање и да подигну око оба логора насипе, јер су се Струг и Сава разлијевале и натапале цијелу околицу Јасеновца.
У љетним и јесенским мјесецима год. 1941. допремили су усташе онамо много хиљада Срба. Жидова и Хрвата. Били су то радници, сељаци, новинари, адвокати, лијечници, инжењери, индустријалци, трговци и чиновници.
Заточеници су морали да раде без прекида од јутра до мрака, да газе по води до кољена, да грабе земљу рукама и лопатама те је вуку на насип. Усташе су с њима поступали окрутно, млатећи и кундачећи свакога ко је посрнуо, па ако је који клонуо, једноставно су га устријелили или заклали и бацили у насип.
Увели су казну т. зв. "Жице" - коју заточеник Бреjер описује овако:
"За сваку и најмању "кривицу" или кад се на пр. неки заточеник усудио да замоли да се поправи храна или да се штеди старе и болесне заточенике, био је стрпали у кавез, који су усташе прозвали "жица". То је четворина дуга 5, широка 5, а висока 1 метар, која је била са стране као и одозгор затворена бодљикавом жицом, а одоздо отворена. Налазила се на мочвари. У ту су жицу утјерали усташе заточеника те их држали у њој затворене неколико дана и ноћи, по сваком времену, без хране и пића."
Како је заточеник могао у тој жици само чучати и како су му босе ноге биле цијело вријеме у води, то је доскора оболио од запаљења органа за дисање или друге тешке болести. У тој жици завршио је своје мучеништво и др. Отон Гавранчић из Загреба.
Како је храна у оба логора била биједна, настамбе очајне, а рад пренапоран, то су заточеници дневно умирали у великом броју.
У новембру 1941. претвориле су јесенске кише читав тај крај у велико језеро. Провизорни насипи нису могли да одоле снази воде. па су се усташе побојали, да вода не однесе и њихове стражаре. Одлучили су стога, да докину оба та логора, да демонтирају бараке, а материјал и заточенике преселе у простор "Цигларе" крај Јасеновца, те тамо оснују нови логор.
Око 15. новембра наредио је Лубурић да се покољу сви заточеници, који нису били у стању да физички издрже даљи рад и напоре око пресељења, па је том згодом поклано око 600-700 заточеника.
Исти је дан дао Лубурић да се покоље даљњих 85 заточеника, јер су се усудили да му управе молбу, да се побољша заточеничка храна.
Милош Љубо је у исто вријеме у логору бр. II. побио са осталим неким усташама око 50 Жидова, да утјера страх у кости онима, који "неће да раде брзо".
Након свих ових покоља преостало је још око 700 заточеника, који су морали по највећем блату и киши преносити греде, даске, алат и остали материјал у сам Јасеновац. Кад је коначно селидба била завршена, установило се, да је остало на животу само 250 заточеника, који су били први логораши у логору бр. III.
Земаљска је комисија утврдила, да је кроз првих 5 мјесеци страдало у логорима бр. I. и II., што од болести или исцрпљености, а што од усташког кундака или ножа око 8.000 заточеника.
Ове су чињенице утврђене на основу исказа свједока Филипчић Ивана из Загреба, Ауфербер Мије из Осијека, Брејер Ота из Бјеловара, Абинум Јешуе из Сарајева, Данон Јакоба из Загреба, Илић Бранка из Живинице и Словенец Рудолфа из Загреба.
Првих 250 заточеника смјестили су усташе у отворене шупе "Циглане", одијеливши засебно Србе, засебно Жидове, а засебно Хрвате, те створили тако настамбе 3а, 3б и 3д.
Одмах су иза тога почели дневно стизавати редовити транспорти нових заточеника, па како није било доста простора за смјештај толиког броја људи, морали су нови заточеници да спавају по таванима "Циглане" и "Ланчаре" или под ведрим небом.
Кватерник Еуген и Лубурић Макс израдили су план, да се у логору бр. III. изграде постепено разне индустријске и обртне радионице и подигну бараке за заточенике. Рачунали су тим, да ће морати смјестити око 3.500 до 4.000 заточеника, који би представљали "сталну радну снагу".
Наредили су да се логор опаше бодљикавом жицом и изгради дебели зид у висини од 3 метра, како би спријечили бијег заточеника и одијелили логор од читавог свијета.
У непосредној је близини пролазила жељезничка пруга, а одмах иза ње главна цеста, па су путници тако могли видјети, што се све догађа у логору. То је требало онемогућити и спријечити.
Усташе су осим тога евакуирале Јасеновац и оближња села, да тако потпуно изолирају логор.
Прешли су затим на изградња нових индустријских зграда и барака за настамбе, те у току 1942. претворили логор бр. III у малу индустријску базу, која је била врло важна за опскрбљивање војске разним материјалом.
Тешки масовни злочини у логору почели су већ у јесен 1941. На католички бадњак, 24. XII. 1941., дотјерали су усташе у Јасеновац око 500 српских сељака из околице. Љубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо одлучили су да побију читаву ову групу невиних људи и да тако "прославе" бадњак.
Свједок Милиша Ђорђе описује тај злочин у свом исказу, па каже:
"Видио сам уочи Божића 1941, кад је једна група од 500 заточеника одлазила према ледини. Ту су били најприје присиљени, да ископају велику јаму. Након тога усташе су их једног по једног ударали маљевима по глави, побацали их затим у јаму, јаму затрпали и посули кречом. Ово се збивало на удаљености од неколико стотина метара од мене и осталих заточеника, тако да нисам могао разабрати поједине крвнике. Знам да је ово била група Срба. У то је вријеме био заповједник Јасеновца Љубо Милош."
Други дан на сам Божић приспјела је у Јасеновац група од 50 Срба. И над овом групом извршили су Милош Љубо и Матијевић Јоцо покољ, који приказује свједок Данон Јакоб:
"Матијевић Јоцо гурао је бајунетом појединог заточеника према Љуби Милошу. Жртви су руке биле везане жицом на леђима. Сваког појединог Милош је дочекивао те му оштрим замахом великог месарског ножа пререзао гркљан."
Кроз читаво вријеме од просинца 1941. до конца вељаче 1942. доводили су усташе из Сријема, Славоније и Босне велике транспорте мушкараца и жена у Јасеновац, да их тамо ликвидирају. Били су то углавном Срби, али је било и Жидова и нешто Хрвата.
Заточеници Штајнер (Steiner) Хинко и Бергер Егон исказују сугласно, да су усташе отпремали те транспорте, у којима је било 100, а каткада и 3.000 жртава, на велику ледину, која се налази у близини Велике Кошутарице, и тамо их убијали.
Жртве су убијали ударцима сјекиром или маљем по глави. 80 заточеника из логора било је стално кроз читаву зиму задужено радом, да копају јаме и покапају мртваце. Тим су покољима управљали Милош Љубо, Полић Маринко, Пудић Драгутин, Којић Анте, Судар Јоца, Маричић Јерко, Модрић Анте, Гашпаровић Драган, Мусић Мујо и неки Човичић.
Горњи свједоци тврде, да је те зиме побијено у Кошутарици око 50.000 људи, што се могло установити, јер су гробари приповиједали осталим заточеницима, колико су жртава који дан покопали. Од тих 80 гробара остао је на животу једино свједок Бергер Егон.
Све су те невине жртве похапшене и дотјеране у Јасеновац на ликвидацију, а да њиховом хапшењу и убијању није претходио никакав поступак, па нити усташких нити полицијских нити судских власти.
Зима год. 1941.-42. била је изванредно оштра. Услијед врло слабе исхране и одјеће, лоших и хладних настамби, оболио је велики број заточеника, већином старијих људи. Они за усташе нису представљали радну снагу, па су одлучили да их ликвидирају.
Свједок Штајнер Хинко наводи:
"У сијечњу 1942. било је у тзв. поштедној болници око 300 болесних заточеника. Како су заточеници морали тада спавати по разним таванима или под ведрим небом, а зима је била оштра, оболило их је врло много од разних болести, па је болница била препуна болесника.
Љубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо истјерали су све болеснике једне ноћи из постеља, набацали их на саонице и одвезли на ледине, гдје су их дотукли маљевима и поклали ножевима."
Овакових је ликвидација било и касније, па тај исказ свједока Штајнера потврђују и свједоци Шетинц Маријан и Камхи Шабедај.
Како су заточеници били стално гладни, тражили су у отсутности стражара отпатке хране по логору, нарочито око кухиње и сметлишта.
Петорица заточеника покушала су једног дана у вељачи 1942. да ископају неколико сирових крумпира, који су били закопани у земљи у спремишту.
Затекли су их усташки стражари и дотјерали заповједнику Матковић Ивици, који је одлучио одмах да их казни. Свједоци Штајнер Хинко и Данон Јакоб описују овако њихово кажњавање:
"Матковић је наложио да се сви заточеници имају постројити по групама и присуствовати извршењу јавне казне над овом петорицом. Премда је била највећа зима, морала су сва петорица да се свуку до гола, усташе су им руке свезали жицом на леђа те их за руке објесили. У таквом су положају висили читав један сат, дршћући од зиме, а тијело им је поплавило. Након једног сата дао их је Матковић одвезати, а затим је сву петорицу устријелио метком у затиљак и одржао заточеницима говор, у којем им се запријетио још тежом казном, ако се понови такав "злочин"."
Почетком год. 1942. знао је већ читав културни свијет, какве злочине почињају усташе у Јасеновцу. Требало је нешто подузети, да се прикрије истина.
У ту сврху довели су усташе у Јасеновац "интернационалну комисију", која се састојала од по једног Нијемца, Талијана и Мађара, док су јој остали чланови били - усташе. Била је то дакле у ствари интернационална фашистичка комисија.
Лубурић је био обавијештен, кад ће стићи та комисија, па је наложио, да се сагради на врат на нос на изглед пристојна централна кухиња и двије солидне бараке за заточеничке настамбе. Саграђени су и боксови, да могу на њима спавати људи.
Храна се заточеничка нешто поправила.
Свједок Штајнер Хинко исказује, да су заточеници морали брзо радити; једни су носили цигле и грађевни материјал, а други зидали. Сваких је десет корака стајао по један усташа, који је млатио заточенике да што брже раде, па је тако на том раду умлаћено 72 заточеника.
Свједоци Брејер, Данон, Риболи и Штајнер описују, како је сваки заточеник добио крпу, на којој је био написан један високи број. Ту је крпу морао пришити и носити на рукаву. Усташе су настојали да заварају чланове комисије, којима су у картотеци приказали, колико има у логору заточеника, па су са високим бројевима хтјели постићи код комисије утисак, да је сваки регистрирани заточеник доиста жив.
Заточеници су морали да на свако питање комисије одговоре: "Ја сам заточеник број тај и тај".
Било је више таквих комисија током године 1942., па када је у мјесецу новембру усташки члан једне такве комисије Александар Сајц (Seitz) запитао једног словенског католичког свећеника, тко је, одговорио му је овај прописно: "Ја сам заточеник број X".
Кад га је запитао, шта је, одговорио је опет тако, а на питање, зашто је у логору, чуо је опет стереотипни одговор:
"Ја сам заточеник број X.".
Усташком је "министру" било преглупо да чује овакав одговор, па је инсистирао, да му овај одговори људским гласом и говором.
Свећеник је коначно попустио, те је изјавио, да је Словенац, да је жупник у једној хрватској жупи са словенске границе и да не зна, зашто је у логору.
Лубурић није могао оставити овакав тежак "прекршај логорске дисциплине" некажњеним. Сутрадан био је стари свећеник позван у канцеларију, гдје му је саопћено, да је отпуштен кући, па му је чак дана и нека отпусница. Он се веселио, паковао своје прње и опраштао с осталим заточеницима. Стража га је отпратила према "колодвору". За кратко вријеме вратиле су се његове ствари, да осталим заточеницима, његовим друговима, нијемо посвједоче његову смрт.
Заточеник Зоухар Стјепан приказује оваква два злочина, која су усташе починили почетком сијечња 1942.:
Дне 6. сијечња 1942. наложили су Матковић Ивица, Милош Љубо и Јусић Мујо, да се сви заточеници сакупе у "јавни наступ", гдје ће им се прогласити нека важна саопћења. Кад су се заточеници сакупили, одржали су ови злочинци говоре, у којима су викали, клели и грдили заточенике, да су саботери и лијенчине, па да треба примијенити усташке методе, да им се дозове памет у главу.
Прави разлог или тачније речено повод махнитању ових злочинаца и посљедицама, које су мало час иза тога наступиле, није био познат, али се закључивало, да Матковић, Милош и Јусић нису били задовољни резултатима рада заточеника.
Изабрали су затим 50 заточеника, одвели их до једне бараке, те их овдје ашовима дотукли. При том им је помагало десетак усташа.
Дне 1. вељаче 1942. имали су се сви заточеници опет постројити на једној ливади, отворила су се затим врата од логора, ујашио је на коњу поручник Јусић Мујо, а за њим је ушла група Срба из Млаке код Глине, око 500 на броју. Сваки је био жицом везан на леђима, док су два по два била ланцима окована. Пратила их је већа група усташа. Јусић је наиме ове невине српске сељаке из Млаке похватао и довео у Јасеновац, да их пред осталим заточеницима све покоље.
Кад је Јусић дошао до ливаде, гдје су стајали заточеници. окренуо се усташама и повикао: "Ето вам Црвене Армије, дотуците их све од реда!"
Настао је страховит призор, страва и језа је пролазила људима, који су морали да гледају, како се чета усташа залетила на ове жртве с великим ножевима у рукама. Настало је клање, резање гркљана и вратова, док се није цијела цеста претворила у хрпу љешева, из којих су цуриле млаке крви.
Заточеницима је затим било наложено, да ископају јаме и затрпају љешеве."
Досадашње су методе усмрћивања биле усташама споре и комплициране, нарочито се губило много времена код копања јама и покапања мртваца. Осим тога није се затирао траг злочинима.
По узору својих нацистичких господара одлучили су и усташе да у јасеновачком логору оснују и саграде крематорије, у којима ће спаљивати жртве.
Посао око изградње крематорија био је повјерен инг. Пицилију (Piccilli), надзорнику радне службе у логору. Одлучено је, да се изграде два крематорија, двије пећи, једна код "Циглане" а друга у "Градини".
Пицили је прикупио материјал и зидаре те је у кратко вријеме била готова пећ у близини "Цигларе", коју су заточеници прозвали "Пицилијева пећ".
Кад је изградња пећи била довршена, дао је Пицили погубити све зидаре, који су били запослени на градњи, да се не би сазнала његова тајна.
Свједоци Дуземлић Милан, Брејер Ото и Бергер Егон приказују овако спаљивање у тој пећи:
Та је пећ гутала своје жртве од конца мјесеца вељаче 1942. па до свибња исте године, дакле скоро три мјесеца, кад су је усташе дали срушити из непознатих разлога, тако да од ње није остало ни трага.
Усташе су у тој пећи најприје спаљивали жене и дјецу, коју су доводили из логора у Старој Градишки и других логора. Тако су кроз три мјесеца стизали у Јасеновац камиони крцати жртава, те се заустављали у близини "Спремишта за цигле". Ту су усташе искрцавали жртве, а онда од времена до времена одвели по једну до неке просторије у близини крематорија, гдје су је свукли до гола, ударцем по глави омамили и бацили у пећ.
Одијело, обућу и остале ствари су на концу слагали, сортирали и отпремили у складиште.
Заточеник Бергер Егон описује потање саму егзекуцију:
"Ја сам кроз неко вријеме прислушкивао из једне радионице, која је била у близини крематорија, шта се тамо догађа. Чуо сам најприје запомагање, плач и врисак, потом мукли глас као да су се срушила тешка жељезна врата. Иза тога је настала тишина, пламен се појавио из капе пећи, но за кратко вријеме чуо се јаук и врисак нове жртве.
Усташе су спаљивали у овој пећи и заточенике из самог логора већином старе, немоћне и болесне мушкарце. Њихов број није био велик, док се према исказима свједока број жена и дјеце, који су доведени из логора у Старој Градишки, креће око 5.000, а број жена и дјеце, који су доведени из других логора и крајева пење се на 10.000.
Усташе су концем свибња порушили ову пећ код "Цигларе", док за ону, која је била подигнута у "Градини", нема података да ли је прорадила.
Сви свједоци, које је преслушала ова Комисија, претпостављају, да су усташе жртве омамили ударцима по глави, те их бацали у ватру у несвјесном стању. Само свједок Балија Бранко, тврди, да је чуо од усташа, да су бацали живе људе у пећ.
Спаљивањем су руководили поред Пицилија и Лубурић Макс, Милош Љубо, Матковић Ивица, Зринушић Анте и Мандић Анте.
Земаљска комисија је утврдила ова злочинства усташа преслушањем више свједока, а нарочито су исцрпне податке дали о томе Ковачевић Војислав, Хебнер Маријан, Хершек Јосип, Бергер Ото, Данон Јакоб, Словенец Рудолф, Балија Бранко и Брејер Ото.
Од марта 1942. па до конца исте године био је логор III. стално препун мушкараца, жена и дјеце, које су усташе доводили онамо у великим групама ради ликвидације.
Усташе су. у првом реду покупили по цијелој тзв. НДХ све Цигане и Циганке, на броју око 40.000 те их допремили у Јасеновац.
Све су те Цигане смјестили на лединама, које се налазе између "старе жице" (види нацрт) и великог зида у сјевероисточном подручју логора. Простор су оградили посебном жицом, и поставили јаке страже, те га прозвали "логором III-Ц", јер су ту у прво вријеме боравили само Цигани, који су овдје разапели своје шаторе, или су лежали под ведрим небом, голи, гладни и боси, по сунцу и киши. Храна им је била још гора од хране осталих заточеника, а усташе су их с нарочитим ужитком тукли и бичевали те силили, да се међусобно млате и убијају.
Ноћу су их водили по партијама у "Градину", приморавали их да сами себи копају гробове, те их затим маљем или чекићем дотукли и бацали у раке. Тако су усташе ликвидирали кроз неколико мјесеци све Цигане и Циганке, младо и старо. Спасило се врло мало Цигана, који су се одликовали марљивошћу градећи насип и зид око логора. Усташе су их поштедили, те их превезли у села Градину и Уштице, гдје су им додијелили задаћу да буду гробари и крвници.
Ова се група Цигана одржала дуго на том мјесту. Становала је у сеоским кућама, имала добру храну, опијала се до бесвијести, и значајно је, да ниједан од њих није покушао да побјегне. Њихова је дужност била да копају гробове у Градини за оне жртве, које ће од сада стизати у Јасеновац ради ликвидације, да жртве убијају ударцима маљем. или чекићем по глави и да их покапају. Премда су они ту своју дужност ропски испуњавали, ипак су морали на концу и они да искусе, колико вриједи усташка ријеч: усташе су их почетком 1945. све побили, да не би остало живих свједока њихових злочина.
Кад су нестали Цигани из логора III-Ц, допремали су усташе онамо велике транспорте Срба, Жидова и Хрвата ради ликвидације.
Заточеници су често видјели како се према Сави крећу из логора III-Ц велике групе људи и жена, у којима је могло бити 500-800 особа, па спомињу нарочито оне групе, које су пошле у смрт на Градину 17. VIII 1942., 29. VIII. 1942. и 18. X. 1942.
Земаљска комисија утврдила је ова усташка злочинства на темељу исказа, које су дали свједоци заточеници Пешка Дуро, Хершак Јосип, Словенец Рудолф, Фабијанец Јосип, Пејновић Ђуро, Тот Људевит, сви из Загреба, Илић Бранко из Живинице, Шетинц Маријан из Долењске Јасенице и Брејер Ото из Бјеловара.
У пријашњем смо поглављу говорили о ликвидацији оних жртава, које су усташе увели у јасеновачки логор.
Међутим су током цијеле године 1942. долазили жељезницом. камионима или пјешке велики транспорти људи, жена и дјеце, које усташе нису уопће увели у јасеновачки логор, већ су их одмах пребацили преко Саве у близини Јасеновца те их ликвидирали у Градини и Уштицама или негдје другдје. Свједоци Хершак Јосип. Словенец Рудолф, Бедњанец Славко, Данон Јаков - сви из Загреба, Матас Павао из Трстеника, Брејер Ото из Бјеловара и Тот Људевит из Гарешнице свједоче о слиједећим масовним злочинима у току 1942. године:
а) неустановљеног дана побили су усташе на Градини већу групу сељака, која је стигла из Славоније, од око 8.000 људи,
б) кратко вријеме након тога побили су групу од око 7.000 људи, које су похватали у крају око Козаре,
ц) побили иза тога велику групу, која је стигла на јасеновачку жељезничку станицу у 56 вагона, крцатих живим скелетима,
д) побили на Градини велику групу Жидовки и дјеце, који су стигли из женског логора у Ђакову.
Свједоци исказују, да је Циганима на Градини досадило што морају дан и ноћ да копају гробове, па су се машили тољага и тјерали жртве, да саме себи копају дуге и дубоке гробове. Цигани су се натјецали с усташама, тко ће брже и боље резати жртвама гркљане, или их млатити маљем и чекићем по глави.
Кад су јаме биле затрпане, опијали су се усташе и Цигани до бесвијести.
Свједок Блумшајн (Blumschein) Златко дао је слиједећи исказ:
"Око 20, сијечња 1942. дотјерали су усташе око 200 српских сељака из разних славонских мјеста, те су их у самом логору тукли тупим предметима читав један сат. Сељаци су јаукали, од муке се свијали, а многи је издахнуо. Усташе су затим довезли неколико кола, побацали у њих живе и мртве, те извезли изван логора на простор т. зв. "гробља изван. логора",
Овдје су избацили живе и мртве из кола, газили по њима чизмама, па кад су их све дотукли, поскидали им одијело и обућу, а љешине побацали у једну велику заједничку раку.
Знам да је тим покољем руководио сам Милош Љубо, a помагали су му Матијевић Јосо и Сабљић Илија."
Свједок Финци Јакоб приказује масовни злочин, који се догодио у мјесецу ожујку 1942.:
"У првој половици мјесеца ожујка 1942. извршили су неки усташе, чији се идентитет није могао установити, покољ над 3.000 заточеника јасеновачког логора. Исто се тако није могло установити, да ли је тај покољ проведен ради редукције стања у логору, или у терористичке сврхе.
Клање је трајало кроз десет дана. Жртвама су размрскали главу тупим предметом, млатили их колцима и жељезним шипкама у толикој мјери, да су тјелеса била црна и посве изнакажена. Забијали су чавле у тијело, резали уда и т. д. Кроз десет је дана педесетак гробара морало да покапа љешине на т. зв. "гробљу изван логора", гдје су се догађала звјерства."
Почетком зиме 1942. имало је стићи у Јасеновац више нових транспората. Како је међутим ондје већ било много заточеника, одлучили су усташе да њихов број редуцирају и у првом реду ликвидирају Жидове.
Кроз три дана усташки надзорници купили су ноћу по баракама старе, болесне и немоћне Жидове, те тако 17., 18. и 19. студенога 1942. покупили око 800 Жидова, који су били на раду у Јасеновцу. Најприје су их затворили у посебну сабирну просторију, а онда их једне ноћи превезли чамцима преко Саве у Градину, гдје су морали сами да копају своје гробове, а затим су их Цигани поклали и закопали.
Земаљска комисија утврдила је ово злочинство усташа на темељу исказа свједока Брејер Ота из Бјеловара.
У уводу смо рекли, да су усташе могли сваку непоћудну особу отпремити у логор и да је вријеме заточеништва варирало од три мјесеца до три године.
Заточеници су примјетили, да су усташки заповједници пригодом преузимања нових заточеника поступали необично строго с неким заточеницима, те их одмах издвојили од осталих.
Испочетка заточеници нису знали, по којем. критерију усташе издвајају становита лица и издвојене не уводе у логор. Коначно се сазнало, да се издвајају "трогодишњаци", т. ј. она лица која су по усташкој полицији била пресуђена на казну заточења у трајању од 3 године.
Тако је у мјесецу липњу 1942. стигао у Јасеновац велики транспорт, у којем су се налазили сами "трогодишњаци", њих 300 на броју.
Свједоци Хабијанец Јосип и Данон Јакоб исказали су, да су видјели, како је ове заточенике преузео заповједник Маричић Јерко те их дао одмах одвести на Градину, гдје су их Цигани побили. Од тада су заточеници знали, да ће усташе све "трогодишњаке" побити одмах по доласку у логор, па се тако доиста и догађало, како нам потврђују горњи свједоци.
Из приложенога се нацрта. види, да је између т. зв. старе жице логора и великог зида у сјевероисточном куту била велика ледина, гдје су усташе у прољеће 1942. подигли обични логор под ведрим небом, оградили га бодљикавом жицом и овдје смјестили око 40.000 Цигана.
Они су те Цигане побили у року од неколико тједана, па како се број Цигана постепено смањивао, доводили су онамо и друге заточенике, тако да је логор III-Ц постао сабиралиштем безбројних мушкараца, жена и дјеце, који су у току 1942. овдје чекали, када ће доћи на ред да крену у смрт.
Концем студенога 1942. остало је у логору III-Ц око 160 заточеника, већином интелектуалаца.
Заповједник тога логора Матковић Ивица одлучио је, да их побије на тај начин, да им ускрати сваку храну и пиће и да тако види, како дуго може човјек да живи. без хране и воде. Дао је стога појачати жицу око логора и појачати стражу, те јој наложио, да устријели свакога тко буде покушао да побјегне из логора, или с друге стране да убије сваког заточеника, који би се усудио да добаци храну у логор.
Поставио је пред логором велику плочу с натписом "пјегавац", да застраши остале заточенике, а и саме усташе, да се не приближују превише бодљикавој жици.
Слаби и немоћни заточеници су подлегли већ за неколико дана, али их је било четрдесетак, који су животарили и након више тједана. Они су од очаја изгризли сву траву, која је била у логору, па избезумљени од глади почели су да једу и људско месо.
Свједок Кухада Никола исказао је о том догађају слиједеће:
"Концем 1942. радио сам на дезинфекцији боксова у једној бараки, удаљеној око 4 метра од логора III-Ц. Налазио сам се на тавану те зграде и од знатижеље сам подигао пар црепова на крову и проматрао шта раде другови, затворени у логору III-Ц, куда нитко више није смио ући, гдје је постављена плоча с натписом: "пјегавац".
Видио сам како су поједини заточеници тргали са љешина мртвих другова месо и одмах га јели, јер већ 17 дана нису добивали никакве хране.
Неки су свједоци проматрали логор из даљине ноћу, па Брејер и Риболи исказују, да су видјели, како заточеници у логору III-Ц пеку месо покојних другова и како га једу. То се могло јасно распознати, јер је пламен расвјетљавао цијели логор.
Кад је један заточеник пријавио Матковић Ивици, шта је видио у логору III-Ц, стао се овај смијати као луд, те му одговорио:
"Ти би као интелигентан човјек морао знати, да је цркотина отров, од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје."
Међутим ти заточеници нису умирали, већ су покушали. да, се једне бурне ноћи провуку између жица и баце у Саву. Усташки су их стражари опазили и поднијели пријаву Матковићу, који је одредио, да се посљедњих 35 заточеника логора III-Ц ноћу утоваре у кола и превезу преко Саве у Градину у једну сељачку кућу.
Усташе су у ту кућу затворили неколико заточеника, који су били затворени у "Звонари", гдје су их већ дуље времена мучили глађу.
Довели су у ту кућу и ових 35 заточеника из логора III-Ц, те их све свукли до гола и утјерали у ту сељачку кућу, забарикадирали све прозоре и врата, па су тако сви ови несретници након неколико дана преминули од глади и зиме.
Оно мјесто, гдје је некоћ стајао логор III-Ц дали су усташе преорати, да избришу сваки траг, да је овдје некоћ постојао логор, у коме је неколико стотина тисућа мушкараца, жена и дјеце чекало данима и тједнима, на сунцу и снијегу, гладно, голо и босо час, кад ће кренути у смрт у којој су видјели свој спас, да се избаве од страхоте и очаја, у којем су се налазили.
Ова је Земаљска комисија утврдила ова злочинства усташа на темељу исказа свједока Срића Драгана, Данон Јакоба, Риболи Јосипа, Брејер Ота и Кухада Николе, који означују Матковић Ивицу, Слишковић Ивана, Маричић Јерка и Полић Маринка као усташе, који су се истакли највећом окрутношћу при извршивању овог злочина.
XIII.
Поновно мрцварење Жидова
Заточеник Рихтер (Richter) Рудолф из Загреба исказује ово
"Једне ноћи концем просинца 1942. продрли су усташе у све бараке, дизали Жидове са њихових лежишта, те их по цичој зими истјерали из барака. Ту су их млатили тољагама, газили чизмама, ломили им руке, ноге и ребра. Више је Жидова преминуло од рана, а многи је касније подлегао озљедама које је задобио те ноћи.
Касније се сазнало, да је повод томе био тај, што су стражари нашли у логору љешину једног усташе, па како су у то вријеме побјегла из логора два жидовска заточеника, посумњали су усташе на Жидове да су им заклали оног усташу."
Кроз читаву годину 1942. врвио је логор III-Ц од дјеце која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.
Пригодом ликвидације залутало је много дијете и изгубило своје родитеље, па би заточеници пригрлили ту дјецу. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним, што је си откидао од уста. Они заточеници, који су примали пошиљке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.
Концем љета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе ову дјецу.
Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим "официрима" те је - на велико чудо свих заточеника - дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио, да уче дјецу читању, писању и пјевању.
Тако је тај мали "дјечји дом" постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеци већином српска или жидовска.
Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију.
Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.
Ова је Земаљска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељу исказа, које је дало више заточеника. нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека.
Године 1941. и 1942. протекле су у знаку најкрволочнијих усташких злочина. Неколико је стотина тисућа заточеника нашло само у Јасеновцу своју смрт.
Збили су се међутим у свијету важни догађаји, који су имали одлучног утјецаја и на свирепи и крволочни усташки режим у Јасеновцу: пораз код Стаљинграда.
То је било разлогом, да се крволочни режим. ублажио и престало се са масовним клањем невиних људи.
Еуген Кватерник је током 1943. скинут са дужности врховног надзорника свих логора у т. зв. НДХ. Смијењен је и Матковић Ивица са дужности управитеља логора бр. III.
На његово је мјесто постављен усташа Бркљачић Ивица, иначе католички свећеник. Матковић је знао 19. III. 1943. да одлази, но како је Бркљачић имао да дође у Јасеновац тек 25.I II. 1943., то је употребио оно 4 дана да "прослави" свој одлазак. Опијао се са својим "официрима", дочасницима и усташама, па су те банде упадале ноћу у заточеничке бараке, млатећи заточенике летвама, кундацима, шакама и чизмама и гонећи их као стоку. Кроз те је 4 ноћи премлаћено врло много заточеника, тако да су им тјелеса поцрнила од удараца, а један је заточеник и подлегао ранама. Свједок Данон Јаков из Загреба истиче, да су код тих усташких оргија нарочито махнитали Стојчић Јозо, Брзица Петар и Хиршбергер (Hirschberger) Никола.
Премда се у год. 1943. нису више вршили у Јасеновцу масовни покољи, није ипак та година прошла без крви.
Свједоци Бедњанец Славко из Загреба, Камхи Шабетај из Сарајева, Шкргатић Драгутин из Загреба, Данон Јакоб из Загреба и Грегуровић Вера из Загреба исказали су слиједеће:
У љети 1943. успјело је неколицини заточеника да побјегну док су били на "вањском раду". Заповједник "усташког сата" Павловић Марко одредио је по налогу Бркљачић Ивице, да заточеници морају од сада носити кроз мјесец дана ланце на ногама, кад буду ишли на "вањски рад". Осталим је заточеницима забранио да примају у то вријеме пакете и писма, а смањио им је и дневни оброк хране. Цио тај мјесец дана дијелили су усташки часници између себе пошиљке хране.
Усташки су стражари на своју руку почели опет да злостављају заточенике, док су се налазили на раду изван логора. Врло често се на вечер вратило у логор мање заточеника, него је ујутро отишло на рад, па су се усташки стражари изговарали, да су пуцали на оне заточенике, који су покушали да побјегну, те их убили. Тако је само у мјесецу коловозу 1943. побијено на тај начин 50 заточеника.
Свједок Рихтер (Richter) Рудолф из Загреба исказује, да је пред јесен 1943. дотјерано у Јасеновац 15 Срба партизана, које су усташе заробили у Босни. Сви су они изгледали као живи костури, а тијело им је било пуно трагова мучења. Кад су ушли у логор, навалило је на њих десет усташа прве сатније, те их стало млатити колцима. То ударање трајало је око пола сата. Тројицу су одмах дотукли, док су остали умрли кратко вријеме иза тога. За ово су дјело одговорни заповједник те сатније Санковић Анте-Матеша, дочасници Алиловић Фране и Бркљачић Јурица те још неки непознати усташе.
Крајем год. 1943. формирала је логорска управа тзв. шумске групе. У сваку је групу уврштено око 30-80 заточеника, који су добили алат, да иду сјећи шуму и израђивати дрва за огрјев. Кад су се ти заточеници дрвосјече враћали на вечер у логор, опазили су њихови другови, да их је неколико нестало на раду. Свједок Брејер Ото из Бјеловара исказује:
"Од рујна 1943. до јануара 1944. образоване су дневно шумске групе, које су имале поћи у Градину да сјеку дрва. Знам, да је кроз три тједна одлазило по 80 људи на рад, но сваки дан их се по 10 мање враћало."
Свједок Живковић Јован из Бачког Градишта наводи:
"29. децембра 1943. позвани су по списку 84 или 85 заточеника. Морали су да узму пиле и тестере и речено им је, да иду на шумски рад. Нама је било сумњиво, јер међу њима је било врло мало сталних радника из шумске групе. Укрцани су у брод, но још прије укрцавања одузете су им пиле и сјекире. У подне је заустављена храна, која се имала да однесе шумској групи. Сви смо одмах знали, да су побијени. Послије је враћена у логор њихова одјећа, а они се нису више вратили, и ми смо били на чисту да су побијени.
У логору се говорило, да их је побила 1. сатнија 1. усташког обрамбеног здруга, којом је заповиједао Анте Врбан.
Двије недјеље иза тога побијено је у шуми званој Градина преко Саве око 120 заточеника из три или четири групе. И они су били упућивани на шумски рад у Градину, али се нису вратили. У то је дошао за надстојника радног отсјека домобрански натпоручник инг. Ниблер. К њему је дошао заточеник логорник Влах Ромео и казао, да је то трећа или четврта партија, која се из шуме не враћа и да је до сада потписао да су ти људи покушали бјегство и били побијени, али да то више у будуће неће потписивати."
И други свједоци као: Грин Валтер (Grun Walter), Брејер Ото, Данон Јакоб и Новак Перјанец Мате исказују, да су усташе побили те јесени и зиме много заточеника на шумском раду, па су опазили, како су усташки стражари донијели ноћу у логор разну одјећу, обућу и алат. Сви ови свједоци терете за ова злочинства Лубурић Макса, Павловић Марка, Бркљачић Ивицу, Милош Љубу инг. Пицили Хинка као наредбодавце, и слиједеће усташе: Зринушић Анту, Михаљевић Марка, Приморац Силвестра, Брачић Николу, Фрковић Милу, Ђулкић Алагу, Чоп Луку и Хиршбергер (Hirschberger) Николу као извршиоце злочинства. Није установљен број заточеника, који је у то вријеме убијен у шуми.
У липњу 1944. побјегао је из логора Волнер (Wollner) Иван, студент из Загреба. Усташе су га уловили код Дубице и тако премлатили, да је издахнуо, а његово мртво тијело допремили у логор. Сви су заточеници морали да дођу на јавни наступ, па је усташки натпоручник Шакић Динко позвао заточенике, да одаду особе, с којима се Волнер дружио и који су му помогли код бјегства. Кад се ниједан заточеник није јавио, наложио је Шакић, да му се донесе "Именик" у којем, су били пописани сви Жидови, који се налазе у Јасеновцу. Из тога је именика прозвао 100 Јевреја, па кад су ови ступили пред њега, одабрао је од ока 25 Јевреја те их осудио на затвор у "Звонари", што значи да има тамо да умру од глади. Пригодом проглашења пресуде насмијала су се два Жидова, што је опазио један усташа и пријавио Шакићу. Овај је позвао та два Јевреја к себи, наложио им да клекну те их устријелио хитцем у затиљак. Међу оних 25 Јевреја, који су стрпани у "Звонару", било је више угледних Сарајлија: професора, адвоката, инжињера итд.
Земаљска је комисија утврдила овај злочин преслушањем свједока Илић Бранка, Камхи Шабетаја, Дакон Јакоба, Алексић Арсе и Живковић Јована.
Свједок Брејер Ото посвједочио је, да је концем коловоза допремљена у јасеновачки логор велика група Срба из околице Окућана, око 700-800 лица.
Свједок је видио, када су усташе натоварили ове Србе на велике чамце те их отпремили низ Саву до шуме, која се налази између Млаке и Јабланца. Како је логорска Економија у Јабланцу имала своје земљиште, на које је слала логораше на пољске радове, држао је свједок, да и ови Срби иду тамо на рад. Међутим је касније сазнао од других заточеника, да су усташе све те Србе побили на обали Саве. Свједок се сјећа, да су се усташки стражари, који су пратили заточенике, вратили ноћу у логор, али без заточеника.
У мјесецу рујну 1944. године сазнала је управа логора преко својих доушника, да у логору постоје извјесне групе заточеника, које подржавају везе са лицима изван логора. По тврђењу доушника те су групе биле повезане с партизанима и стварале план за побуну и бијег из логора.
Управа је логора одлучила да формира покретни пријеки "суд", који ће провести истрагу и суђење у овом случају.
Лубурић је повјерио истрагу усташком суцу др. Прпићу Миховилу. Прпић је био необично окрутан и са својим агентима Судар Милом, Приморац Силвестром, Павичић Петром, Неовчић Лајчом, Квесић Стипом и Пехар Николом водио "истрагу" употребљавајући сва средства тортуре: млатили су жртве батинама, гњечили им прсте, забадали игле испод ноката, пржили голо тијело са "летлампом" (лампом за лотање, којом се служе лимари), засљепљивали вид тзв. "свјетлом" итд. Истрага је трајала неколико тједана, па су Прпић и његови другови много заточеника унаказили.
Чему је служио овај "суд", покрај утврђених чињеница, да су усташки злочинци неколико стотина хиљада људи без икаква основана разлога, без икаква поступка и без икаквог ма и усташког суђења на најгрозније начине побили, - није јасно.
Уосталом, какав је био тај "суд", како је "судио", види се најбоље из исказа самога фратра-усташе Мајсторовића-Филиповића, који је био и члан тога "суда" и који је по овој Комисији саслушан дне 29. VI. 1945. у записнику бр. 2006. Филиповић је међу осталим исказао:
"У 1944. г. у мјесецу рујну био сам члан преког покретног суда у Јасеновцу, а чланови су били Матаја Јосип, усташки сатник, Милковић Мартин, усташки натпоручник Личанин, и Динко Шакић, усташки натпоручник из Бос. Брода. Ми нисмо судили него само потписивали осуде. Осуде је израђивао и нама давао на потпис др. Прпић Миховил, шеф правосудног одјела за подручје Јасеновац. Тако сам потписао смртне осуде цивилима из Дубице, мислим 17-орици, а који су били оптужени ради везе с партизанима. Ових 17 објешено је у Дубици. Напокон потписао сам као члан преког суда 8 смртних осуда у Новској жељезничарима, те су и ови објешени. Сва ова вјешања извршена су у један дан, и све је осуде израдио др. Прпић Миховил, а сама извршења учињена су на разним мјестима како сам навео."
Нити се је дакле водила расправа, нити је "суд" доносио пресуде, него је једноставно управа логора слала своју одлуку на потпис члановима овога "суда". Са нешто мање или више разлике у процедури такви су међутим били и сви остали усташки покретни пријеки судови, који су по разним крајевима наше државе, а на територију тзв. НДХ вршили терор убијајући на хиљаде невиних жртава.
Цјелокупан резултат овог "суђења" у рујну мјесецу 1944. у Јасеновцу није Филиповић-Мајсторовић у цјелости изнио у своме цит. исказу.
Утврђено је саслушањем свједока Камхи Шабетаја из Сарајева, Магрић Мишка из Врапча и Данон Јакоба из Загреба, да је на основу пресуде овог "суда" објешено 31 лице.
Свједок Данон Јакоб био је присутан код егзекуције свих осуђеника. У цит. записнику поред осталог исказује:
"Да су сви ови заточеници били мучени, знам по том, што сам. их видио гдје иду у зграду заповједништва с плетеним жицама, а кад су их усташе водили с преслушавања, видио сам да се вуку премлаћени. Један гробар, који је покапао жртве, причао ми је, да је видио тијело Ребац Ремзије, кад га је свукао. Тијело је било изгорено од пламена летлампе. Шакић Динко, члан. "суда", назвао је то средство мучења "V-1" и хвалио се преда мном у бријачници, да је "V-1" успио.
Други дан сам морао да гледам вјешање, па сам чуо, како је Приморац Силвестар запитао заточеника Хаџију, прије него га је објесио, да ли му опрашта, што га је тукао, а овај му је одговорио, да му то неће никад опростити. Нато је Приморац рекао Хаџији, кад му је већ био стављен око врата коноп: "До виђења на другом свијету".
Споменуто је у уводу, да се у самом мјесту Јасеновца налазила творница, гдје се израђивала и бојадисала кожа. У тој су творници били запослени заточеници, радници, инжињери и техничари, а усташка је посада будно пазила да који не побјегне. Службени је назив те творнице био "Кожара" или логор бр. IV. У мјесецу листопаду 1944. открили су усташе, да и у "Кожари" постоје двије организације, које подржавају везу с партизанима. "Истрагу" су провели усташе: Лисац Славко, Ђерек Божо, Швагуша Андрија, Живановић Мато и Грубишић Јерко. Свједоци Лапчевић Стојан из Загреба и Ауфербер Миро из Осијека, који су се налазили на раду у "Кожари", исказали су, да је истрага, коју су провели ти усташе, била врло окрутна, и да је покретни. пријеки "суд" осудио 25 заточеника из "Кожаре" на казну смрти те их дао стријељати.
У листопаду 1944. престало је "затишје" усташких зулума.
У то је вријеме био већ ослобођен териториј федералних јединица Мацедоније и Србије. Београд је ускрснуо као пријестолница Демократске Федеративне Југославије, на територију Војводине, Хрватске и Босне водили су се бојеви између Народноослободилачке војске и њемачко-усташких војски, које су бјежале према сјеверозападној граници државе.
Усташе су знали, да се приближује конац њиховог пашовања, па су Лубурић, Бобан и други "витезови" предлагали, да се покоље све што није усташко. Тако су усташе од листопада 1944. до посљедњих дана проводили опет масовне ликвидације свих елемената, који су били према њима непријатељски расположени.
У Јасеновац су почели поновно стизати транспорти из свих неослобођених крајева, читави затвори и казнионе као и логори имали су да се евакуишу и премјесте у Јасеновац.
Цијелу зиму 1944.-45. текла је на "Гранику" и у "Градини" крв.
Свједок Рожман Иван исказује:
"У мјесецу просинцу 1944. приликом наступа код вечере усташе су прозивали заточенике и то 150-200 људи дневно, те их затварали у бараке пред "Заповједништвом", одакле су их ноћу водили голе, жицом везане на мјесто "Граник", ту убијали и бацали у Саву.
Ја сам то гледао кроз читави просинац из моје настамбе на "Циглани", јер је та настамба имала стаклене прозоре и јер сам ја долазио око 10 сати на вечер са рада из "Столарије". Из моје настамбе видио сам тачно како је крвник Фрковић убијао на "Гранику" људе пререзавши им ножем гркљан и бацао их у Саву. То сам могао добро видјети зато, јер је иза тог мјеста била јака електрична лампа."
Свједоци Задравец Винко из Загреба, Данон Јакоб из Загреба, Кусторин Маријан из Кустошије, Грин Валтер из Н. Градишке, Абинум Јешуа из Сарајева и Камхи Шабетај из Сарајева дали су у својим исказима овој Земаљској комисији податке, на темељу којих је она утврдила слиједећа злочинства:
а) Те су зиме побили усташе око 3.500 заточеника, који су се налазили на раду у јасеновачком логору;
б) Пијани су усташе силовали редом око 20 младих жена, које су радиле на Економији, те их заклали и бацили у Саву;
ц) Исто су тако у просинцу 1944. ликвидирали на "Гранику" двије групе заточеника, које су се пријавиле - вјерујући у својој наивности, да ће тако спасити главе - да иду на рад у Њемачку. У првој је групи ликвидирано око 200 заточеника, који су припадали разним народностима и вјероисповјестима, док су у другој групи били сами Срби;
д) Једног дана стигао је у логор огромни транспорт, у којем се налазило око 15.000 радника и сељака. Усташе су их смјестили у "Главном складишту" и ливадама око њега, те су их кроз неколико тједана ликвидирали постепено на "Гранику:'.
Дне 30. и 31. ожујка 1945. бомбардирали су савезнички бомбардери усташка утврђења у Јасеновцу.
Пригодом тога бомбардирања страдало је око 40 заточеника, а много их је било рањено. Планули су пожари и шириле се експлозије.
Усташе су гонили заточенике тољагама и хитцима из револвера да гасе пожаре, износе разне ствари из радионица, и да излажу свој живот смртној опасности. Свједоци: Лапчевић Стојан. Данон Јакаб и Камхи Шабедај исказују, да су том згодом усташки часници Зринушић Анте и Зовко Станко убили више заточеника, док су Михаљевић Марко и Перковић Марко млатили и клали сваког заточеника, на кога су се намјерили. Ти свједоци држе, да је концем ожујка било у јасеновачком логору на раду око 5.000 заточеника.
Почетком травња 1945. почела је велика офензива Народноослободилачке војске са циљем, да коначно протјера из земље њемачког окупатора и његове усташке слуге.
Усташка се управа јасеновачког логора почела припремати на бијег. Лубурић је одлучио, да побије све заточенике, а логор и мјесто Јасеновац претвори у хрпу рушевина и пепела.
У то вријеме су стигли у Јасеновац велики транспорти, у којима су се налазили заточеници из Лепоглаве, Старе Градишке и других логора и мјеста. Усташе су све ове заточенике убијали на "Гранику" или "Градини".
Свједок Шкргатић Драгутин исказује:
"Сјећам се, да је у Јасеновац стигло 11 вагона заточених из Лепоглаве, па сам видио, кад су ти људи одведени сви ноћу на "Градину" и тамо поубијани."
Укупно је стигло из Лепоглаве око 700 заточеника, а још већи број из Старе Градишке.
Усташе су, како је исказао свједок Брејер Ото, у травњу водили заточенике на "вањске радове", те их побили у околици Јасеновца.
Побојали су се, да ће се данас-сутра открити нова гробља у логору и око логора и установити, колико је жртава страдало од усташких злочина и како је страдало.
Зато су формирали екипе заточеника-гробара, којима су наложили, да ископају сва гробља у логору и изван логора, у Градини и Уштицама, и ексхумирају љешеве поубијаних жртава. Други су заточеници морали да подижу огромне ломаче. На дно ломача стављали су кокс, набацали на њ љешине и костуре. полили све то нафтом и запалили. Тако су кроз три тједна буктиле ломаче, а заточеници су проматрали те пожаре. Свједок Дуземлић Милан исказује, да му је сељакиња Маринић Марија казивала, да је проматрала те пожаре са крова своје куће у Кошутарици. Она тврди да је видјела, како су усташе побили заточенике. Када су спалили и посљедњи костур односно љешину, почели су да пију и међусобно грле и љубе, кликчући од весеља.
Свједоци заточеници Абинум Јешуа, Данон Јакоб, Живковић Јован и Лапчевић Стојан, који су преживјели посљедње дане Јасеновца, тврде, да је:
а) дне 20. IV. 1945. ликвидирана велика група заточеника из логора од око 470 лица;
б) да је у то вријеме стигла у Јасеновац група Сарајлија, која је могла бројити око 400 људи, и да је и она дотучена на Градини;
ц) да је дне 21. IV. 1945. остало у логору у женском одјелу. око 760 жена и дјевојака, које су радиле на Економији, у кухињама или мљекарнама. Дне 21. IV. кретала је дуга поворка тих жена у смрт пјевајући пјесме, поздрављајући своје другове и опраштајући се с њима довикивала им: "Ви остајете, ми идемо у смрт".
Све су те жене тога дана дотучене и бачене у Саву или спаљене на ломачи.
Анкетна комисија је мјесец дана након тога нашла многе женске одјевне предмете, како леже по пољима и путевима између Економије и Саве;
д) да је дне 21. IV. настала паника међу заточеницима, па се је стотињак њих објесило из очаја по настамбама и радионицама. Тако је дне 22. травња 1945. остало у јасеновачком логору бр. III. око 1060 заточеника.
Усташе су све ове заточенике стрпали у велику творничку зграду код "Цигларе", затворили даскама сва врата и прозоре и поставили око зграде јаке страже, да не би који заточеник умакао.
Читав дан и читаву ноћ били су сви усташе запослени тиме, да минирају једну творничку зграду за другом, радионицу за радионицом, складиште за складиштем, бараку за бараком, и да тако изазивљу експлозије и пожаре. Тако се је читав логор претворио у ужарену бакљу, а њиме је одзвањао тутањ експлозија.
Заточеници у оној великој фабричкој згради су знали да им пријети сигурна смрт, и претпостављали да би усташе и њихову зграду могли запалити и све их побити.
Одлучили су стога, да сутрадан провале из зграде и поведу голоруци борбу на живот и смрт. Изабрали су вођом Бакотић Анту. Сваки је заточеник истргао из зида или вратију по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро дне 22. IV. 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.
У задњи час је око 460 заточеника клонуло духом, а многи је био болестан, стар или тако немоћан, да се није усудио упустити голорук у борбу.
Оних 600 заточеника, које није оставила храброст, и ако физички слаби и изморени патњама у логору, у чежњи за слободом и животом прикупили су посљедње снаге и напали усташке стражаре, неколико њих шакама задавили те им одузели пушке. Други су заточеници грабили жељезне предмете или цигле, и ударајући њима по усташама, почели да трче према источним логорским вратима по цести, која води у Кошутарицу. На том су путу морали да пређу тик крај Саве простор, који се налазио између јужног огранка великог зида и ријеке Саве.
Овдје су усташе имали много бункера, а у сваком бункеру по више стројница, те су из њих косили заточенике.
Били су ипак изненађени, јер нису очекивали, да ће се голоруки заточеници усудити да их нападну, па су заборавили да затворе источна логорска врата.
Тако се на тим вратима одиграо конац борбе, па је заточеник Ристић Миле шакама задавио митраљесца, који је бранио врата, отео му стројницу и почео да пуца по усташама.
Осамдесет заточеника је могло да протрчи кроз врата и да се бијегом спаси у оближњим шумама. Осталих 520 је погинуло у борби.
Усташе су оне заточенике, који су остали у логору, њих око 460 на броју, побили. Спасио се само Живковић Јован из Бачког Градишта, на тај начин што се сакрио међу рушевине једне зграде и тамо чучао 5 дана и ноћи без хране и пића, проматрајући како усташе разарају логор и мјесто Јасеновац.
Кад је посљедњи усташа нестао из Јасеновца, извукао се Живковић из своје рупе, потрчао до Саве те је препливао. У то доба је већ дошла у Јасеновац Народноослободилачка војска те спасила и њега и оних 80 заточеника, који су се пробили из логора.
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила је сва ова злочинства усташа преслушањем свједока Соленички Стјепана, Лапчевић Стојана, Шкргатић Драгутина, Филипчић Ивана, Камхи Шабетаја, Абинум Јешуе, Илић Бранка. Данон Јакоба, Живковић Јована, Алексић Арсе и Марић Михајла, који су сугласно приказали, које и какове су злочине починили усташе прије свога бијега из логора бр. III.
У самом мјесту Јасеновцу било је дне 23. IV. 1945. на раду у "Кожари" још 147 заточеника.
Сви су они видјели да у логору бр. III. горе пожари и тутње експлозије. Видјели су, да међу усташама влада паника и да ови полазе од куће до куће, стављајући под њих мине. Побојали су се и они, да би усташке немани могле минирати и бацити у зрак и "Кожару" с радничким зградама, па су одлучили и они да покушају, да се спасе из логора бр. IV.
Раздијелили су се у петнаест ударних десетина и договорили. шта која десетина има да ради. Лијечници-заточеници су подијелили отров у фијолама, јер је сваки заточеник хтио радије да се отрује, него да жив падне у усташке панџе.
Прва је ударна десетина имала да разбије врата од настамбе, друга да нападне стражаре; трећа да пререже бодљикаве жице, четврта да разбије врата која воде у творничко двориште, пета да потуче и разоружа усташе, који су се тамо налазили, шеста и седма да понесе одјећу и храну, осма да врши болничарску службу, а остале да се оборужају, како која стигне и да поведу борбу на живот и смрт.
План је био добро смишљен, заточеници су се храбро борили и продрли из логора, но тада су их чекале највеће потешкоће. Требало је протрчати кроз јасеновачке улице, доћи на пољане, пробити обруч од бодљикавих жица, прећи преко насипа, цеста и жељезничке пруге, који су били начичкани бункерима и стројницама.
Заточеници Лапчевић Стојан и Бергер Егон, који су нам дали опис и податке за овај херојски подвиг, тврде, да се из "Кожаре" спасило само 10 заточеника и прикључило за неколико дана одредима Народноослободилачке војске.
Споменуто је већ раније, да је у Јасеновцу постојала усташка болница за болесне и рањене усташе јасеновачког гарнизона. У тој су болници били задужени радом и многи заточеници у својству лијечника, апотекара, болничара, чистача, кухара, кочијаша, шофера и гробара. Дне 23. IV. су према свједочанству Данон Јакоба наредили Милош Љуба и Томић Јуре, да се побије тринаесторица заточеника, па су их усташе одвели негдје у поље и тамо побили.
Саму су болницу заједно с неколицином заточеника отпремили у Суњу.
Земаљска је комисија у записнику од 29. VI. 1945. бр. 2006 преслушала као свједока и споменутог злочинца Филиповића Мајсторовића Мирослава, који је након ослобођења наше земље ухваћен и стављен пред суд. Онај дио његовог исказа, који се односи на "суђење" тзв. покретног пријеког суда у Јасеновцу, донијели смо на другоме мјесту.
Овдје доносимо важније дијелове осталог његовог исказа. И ако његов исказ у погледу броја жртава ни издалека не одговара истини, јер сви саслушани свједоци, сами заточеници, говоре потпуно околносно и стварно о далеко већем броју, нарочито о броју жртава, које је побио сам злочинац Мајсторовић, ипак је и он признао и исказао, да је власторучно побио око 100 жртава, а само "присуствовао" масовним убијањима. По његовом признању, само за кратко вријеме његова управљања логором од конца мјесеца липња до конца мјесеца листопада 1942., дакле за вријеме од сама 4 мјесеца, ликвидирано је 20.000-30.000 невиних жртава. Он је у то вријеме био командант логора, али и прије и касније вршио је разне службе у Јасеновцу и Ст. Градишки и убијао људе. Његов исказ гласи:
"Истина је, пошто ми је предочен исказ Вјекослава Серваци (Servatzi) у колико се односи на покољ у околним селима Бања Луке, да сам ја био душобрижник II. П. Т. Б. Ја сам као такав једне ноћи са бојном II. П. Т. Б. пошао у акцију и то наводно само ради претреса околних православних села, који су били сумњиви због четништва." - "Истичем, да сам ја у том крају био капелан прије НДХ. Ја сам видио, како су усташки војници враћали се с покоља крвави, послије се је причало да је том приликом побијено 2.000 људи."
"У Јасеновцу сам био као усташки частник и управитељ логора од конца липња 1942. до краја листопада 1942. Признајем да сам лично код јавних стријељања убио око стотину заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка. Исто тако признајем да су се за вријеме мога управитељства у логору Јасеновац вршила масовна убијања у Градини, али ја у томе нисам судјеловао и ако сам за та масовна убијања знао. Исправљам се, да сам код тих масовних убијстава присуствовао али их нијесам извршивао. Та масовна убијања допуштао сам као управитељ, јер сам имао усмене налоге од Љубе Милоша. а још више од Матковић Ивице. а каткада и од Макса Лубурића. У Градини убијало се маљем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави одострага. Осим тога се убијало и стријељањем и клањем. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини знам, да су се над млађима извршила и силовања. О томе је одређивао Матковић Ивица, а силовања су, колико ја знам, вршили Цигани, и то Цигани гробари. Ја нисам вршио силовања."
"За моје вријеме по мом рачуну ликвидирано је у логору Јасеновац 20-30 хиљада заточеника. Посебно истичем, да је у почетку љета извршена у Јасеновцу ликвидација логора Ђаково. Том је ликвидацијом руководио Матијевић Јосо, усташки поручник. Код те ликвидације логора Ђаково рачунам да је било око 2-3 хиљаде побијено Жидовки и њихове дјеце.
Из Јасеновца сам дошао у логор Стара Градишка концем листопада 1942. - 27. III. 1943. За горње вријеме догађале су се и у логору Стара Градишка масовне ликвидације, које су се обично вршиле изван логора, тако на пр. у Млаци, Јабланцу, а отпремани су и у Јасеновац. Овакови велики транспорти за ликвидацију вршили су се по налогу Матковић Ивице, на овај начин отпремљено је око 2-3 хиљаде људи."
16. IV. 1945. вратио сам се у Јасеновац, гдје сам остао до конца. Знадем да су у то вријеме биле вађене љешине заточеника из Градине и спаљиване, како би се заметнуо траг бившим злочинствима. Ја нисам судјеловао у ликвидацији задњих заточеника него само у ексхумацији."
Приказали смо тако пар десетина масовних злочинстава, које су усташе починили у Јасеновцу у року од 4 године. Понављамо да тиме нису исцрпљена сва масовна злочинства, и да нису наведени они безбројни злочини мучења и убијања, које су усташе извршили на појединцу или на неколицини заточеника, при чему треба да подвучемо, да су се ти злочини дневно догађали.
Споменути смо у опћем дијелу, да се број јасеновачких жртава креће око цифре од пола милијона, што значи, да је сваки десети становник тзв. НДХ оставио своје кости у Јасеновцу.
Јасеновачки злочини не заостају ни мало за злочинима, које су нацисти починили у Белзену, Аушвицу (Auschwitz) или Мајданеку.
Једнако као и све остале фашистичке терористичке организације и усташка је терористичка организација створила криминални менталитет код својих чланова, који су убијали из "увјерења", свога криминалног увјерења.
Ноторно је, да су сви усташки злочини приступили у усташку терористичку организацију добровољно, да су знали за криминалне циљеве те организације; да се та организација служи криминалним средствима, да. се њена активност састоји баш у почињању криминалних дјела. Сваки дакле од њих, кад је приступао у ту организацију, знао је и морао знати, да ће вршити злочине, организоване, масовне злочине, знао је дакле за посљедице свога приступа у чланство. Не може се стога служити изговором, да му је почињање дјела било наређено, и пребацивати одговорност на наредбодавце.
Писмених докумената о овим злочинима у јасеновачком логору Земаљска комисија није нашла. Да збришу трагове овог беспримјерног мучилишта, који је по тежини и свирепости злочина безувјетно био један од најкрвавијих од свих нацистичких логора у Европи, усташки су злочинци уништили све документе. Међутим, да су и сачувани сви они списи, које је водило "управитељство логора", ни ти списи не би могли послужити, да се из њих црпе поуздани подаци барем за број жртава. Из исказа саслушаних свједока установило се, да се жртве, које су биле побијене, нису увијек регистрирале.
При утврђивању злочина и свих осталих важних момената и околности Земаљска је комисија провела доказ саслушањем свједока, увиђајима на лицу мјеста у Јасеновцу те фотографским снимцима логора и околице.
Преслушана су 62 свједока и то:
Све су то бивши заточеници, који су дуље времена, неки чак и пуне четири године, провели у самом логору Јасеновац, и који су своје исказе дали на основу властитог искуства и непосредног опажања. Од ухапшених злочинаца дао је кратак исказ Филиповић-Мајсторовић Мирослав. Важније дијелове из његова исказа донијели смо такођер у овом приказу.
Увиђаје на лицу мјеста у Јасеновцу обавила је Земаљска комисија са стручним апаратом.
Извршена су три увиђаја.
Први је увиђај обавила Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Новој Градишки дне 11. маја 1945.
Други је увиђај извела посебна анкетна комисија, коју је Земаљска комисија упутила у Јасеновац дне 18; маја 1945., да испита преостале трагове злочина. Та се комисија састојала од једног референта ове Земаљске комисије, од 3 суца виших судова, те од два лијечника-вјештака судске медицине.
Трећи је увиђај обавила ова Земаљска комисија са својим референтом уз судјеловање судбено-љечничких вјештака те 2 фотографска стручњака.
Све су те три комисије прегледале мјесто Јасеновац с логором бр. IV., те логором бр. III. крај Јасеновца и резултат свога рада записнички утврдиле.
Прва је комисија провела увиђај и у Градини и у Уштицама.
Комисије су прегледале читав терен и зграде, прегледале многе љешине заточеника, које су лежале на обали Саве или у Сави односно које су биле закопане плитко у земљи.
Према сугласном вјештачком налазу и мишљењу, све љешине које су пронађене у Сави и на обали Саве показују заједничку осебину уснапредовалог посмртног трулежног распадања, што је ометало установљење идентитета љешина, а одијела и евентуално нађени предмети нису уопће долазили у обзир као фактори идентификовање.
Готово о свакој љешини виси жицом везани утег или су јој руке везане сприједа или страга, или су пребијене кости екстремитета или лубање итд. И то је готово редовна појава неког насилног чина било на живом или на усмрћеном човјеку или жени. Узроци смрти нису могли бити у сваком конкретном случају прецизно установљени, али једно им је заједничко: да је сваки узрок смрти био насилне нарави као: опсежни прелом лубање или утопљење, дављење, гушење итд.
"...Готово све љешине показују стање врло изражене мршавости, коју не прикрива нити надутост поткожног ткива, која је настала од створеног плина код посмртног узнапредовалог распадања љешине тако, да се за извјесне пронађене љешине допушта могућност, да је смрт наступила услијед изражене тјелесне слабости, изнурености и неисхрањености као посљедице кроничног тешког гладовања.
Редовни професор универзитета, судбено-лијечнички вјештак др. Премру поткрјепљује ово своје мишљење још и тиме, што је за вријеме свог заточеништва у јасеновачком логору у год. 1941. и 1942. лично, јасно и добро видио све начине мучења и усмрћивања великог броја заточеника - од стријелних рана до убода ножем, отсјецања глава сјекиром, ударања маљем и батом по глави, бацања у Саву, паљења живих људи итд.. ."
У порушеној настамби за мушке заточенике налази се љешина мушкарца, чији идентитет није могао бити установљен, а сама је у тешком распадању. У близини женске настамбе налазе се дијелови женске одјеће и рубља, а на логорском подручју је разбацано много женске и мушке обуће, мушких кравата и ковчега напуњених дјечјим одјевним предметима. У једној минама разрушеној згради за стају пронађене су четири посве поугљене љешине које су биле спаљене живе или усмрћене.
Крај изгорених заточеничких настамба налазе се три електрична ступа, на којима се виде сабити клинови, на сваком ступу по три клина. Према исказу преслушаних свједока на тим су се клиновима обављала вјешања заточеника. Осим тога близу тих ступова налази се једна комплетна справа тј. вјешала, према исказу истих свједока, на тим вјешалима су вјешани заточеници.
На извјесном дијелу логорског подручја тј. одмах код споменутих ступова налази се овећи простор, који је сав прекопан и који је према исказима свједока служио као заточеничко гробље. Дне 21. априла о. г. ти су љешеви ископани и очигледно ради прикривања трагова злочина спаљени - према исказима свједока - у једном оближњем јарку, гдје се још данас види нешто пепела док стијене јарка показују знакове сагорјевања. У близини тога мјеста пронађена је овећа хрпа кокса. На много мјеста у логорском подручју пронађено је много ланаца, који према свом облику јасно показују да су служили као окови за руке и ноге заточеника."
Тако гласе најважније точке налаза и мишљења из записника од 18. маја 1945. о увиђају на лицу мјеста у Јасеновцу, који је обавила посебна анкетна комисија.
Увиђај, који је извела на лицу мјеста ова Комисија 18. VI. 1945. обављен је ради тога што је ријека Сава у липњу знатно опала, па су искрснули неки чамци у којима су се налазиле љешине, а читава се сјеверна обала Саве нанизала прудовима и муљем, у којем су се налазиле многобројне љешине.
Комисија је пронашла љешине мушкараца и жена, неке голе а неке обучене, некима је лубања односно чеона или сљепоочна кост била разбијена а другима читава, некима је била глава одрубљена или руке одрезане, док су друге биле читаве. Све су ове љешине односно костури имали руке везане жицом одостраг, а у жицу су били објешени жељезни утези у облику карика или нанизаних котачића. Утези су могли бити тешки 3-5 кг. Судбено-лијечнички вјештак је дао овај налаз и мишљење:
"Сматрам да су љешине старе од један и по до три мјесеца а у извјесним случајевима и више мјесеци. Точније одређивање старости љешина није могуће из више разлога: као накнадно гњиљење изван воде, затим механичко дјеловање водене струје, као и ради тога што су их рибе изједале.
Надаље се може закључити, да су љешине биле бачене у воду након што су усмрћене прије тога тупо тврдим ударцем у предјелу главе и разбијањем костију лубање или да су биле заклане, што се не може точно установити услијед трулости љешина, или да су биле живе бацане у воду након што су само ударцем онесвјешћене, што се закључује из чињенице да су љешине везане и опскрбљене жељезним утезима."
Увиђајем који је извела Окружна комисија у Новој Градишки дана 11. V. 1945. на лицу мјеста у логору Јасеновац без лијечничких вјештака установљено је ово:
"Крај изгорјеле амбуланте нађени су костури неких 9 љешева. Према изјави свједока Живковића (који је присуствовао очевиду), то су били љешеви заточеника, који су се објесили 21. IV. 1945. из страха пред усташама, јер су ови 20. IV. 1945. у ноћи поклали односно побили тупо тврдим предметима 400 заточеника, који су били бачени у Саву.
Уз обалу ријеке Саве виде се на више мјеста љешеви. Код већине љешева опажа се, да су им руке везане отрага. Према изјави Живковића, ови љешеви су од заточеника. Опажају се љешеви како пливају Савом."
Иста је та Комисија запутила у Градину и Уштице, који се налазе на босанској страни Саве. Ту је установљено слиједеће:
"У средини шљивика Миле Божичића налази се један простор дуг 6, а широк 13 корака, који је сав посут пепелом и остацима костију, које нису сасвим изгорјеле. Крај тога гаришта налазе се лопата и тачке. Лишће је од готово читавог шљивика изгорјело, само ту и тамо на по којој шљиви на крају шљивика има на гранама зеленог лишћа.
С једне и друге стране гаришта тло је шљивика изорано. У једном углу налази се 9 бачава од нафте, на више мјеста у шљивику виде се трагови од проливене нафте. И на оним дијеловима шљивика, који су преорани, виде се мјестимично трагови нафте, пепела и остаци људских костију, које нису изгорјеле. Види се ту и тамо која кошчица, нађена је и која лопатица, а из једне дубоке јаме је извађена доња људска вилица. Нађено је на гаришту и људске косе.
На оном дијелу шљивика који је изоран виде се нарочито на земљи између шљивика, која земља није могла бити изорана, трагови пепела и остаци људских костију. Уз овај шљивик налази се ораница Лазе Јандрића, која је свјеже преорана. По свему изгледа, да су се и из те оранице искапале љешине и палиле у воћњаку. На то упућује налаз кости, на којој се држала земља, а која је кост нађена у тачкама. Ту је нађен комад људског зубала и три зуба, а осим тога се налази ту и тамо која кошчица. Мјестимично су нађени и комади кокса.
Иза воћњака се налази друга ораница, од прилике исте величине као и воћњак. Преко ње иду 4 метра широки трагови од пепела и костију. По траговима се закључује, да се је тим траговима у тачкама возио и расипавао пепео. На ту је ораницу бачено пар великих грана, које су отсјечене од шљива у шљивику. Гране су изгорјеле.
Друг Шпановић, који је на том месту био 6. маја 1945. наводи, да је у шљивику на више мјеста видио и трагове крви. То су видили и. Мато Југовић, Стипе Југовић и Фрањо Шлафер, сви из Уштица.
На тој су ораници нађене једне људске ручне тезгере (сандук за ношење). Те су тезгере биле пуне пепела и остатака људских костију, које нису сасвим изгорене. Идући тим трагом даље долази се до Саве, која је далеко 315 корака. Тај траг у ширини од 2 метра води у саму Саву. Траг је од пепела и људских костију, а нађено је и косе. По тим се траговима види, да су пепео и остаци костију ношени у тезгерама и вожени у тачкама до Саве те бацани у воду."
Разним фотографским снимцима снимљене су љешине и костури заточеника, који су нађени у Сави, на обали Саве, унутар логора, у разним зградама логора, или су ископани из земље. Снимљени су затим остаци логора, који су усташе на бијегу минирали и спалили.
Овако планско, окрутно мучење и убијање људи сигурно још хисторија није забиљежила. Усташки злочинци поступали су точно по узору својих њемачких господара, они су најсавјесније извршавали њихова наређења, а све у једином циљу, да се наши народи што више истријебе, а њима створи што већи животни простор.
Потпуна зависност усташа о њемачком господару, само оснивање логора, упућивање у логор "непоћудних", најбруталније примјењивање хитлеровске расистичке и нацистичке теорије те конзеквентно тјерање у логоре и истрјебљивање свих расно и национално "нечистих", исте методе мучења, убијања уз мале варијанте "специјалитета" усташких свирепости, градње пећи и спаљивање жртава у пећима (Пицилијева пећ), све то упућује, да су и Јасеновац и злочини у њему били њемачки рецепт, њемачко хитлеровско наређење, а извршење дјело њихових слугу, усташа.
Ради тога и сва одговорност за злочине у Јасеновцу пада подједнако на њихове њемачке наредбодавце и усташке извршиоце.
Поред чланова њемачке владе и осталих њемачких наредбодаваца за ове злочине одговоран је у првом реду т. зв. поглавник Анте Павелић.
У другом реду одговорни су сви његови "доглавници" и "државни вијећници" као и сви "министри", који су били на дужности за те ере, нарочито "министри унутрашњих послова": др. Артуковић Андрија, др. Лорковић Младен, др. Никшић Анте и Фрковић Мато.
У трећем реду одговорни су сви равнатељи "Главног равнатељства за јавни ред и сигурност" и сефови "Усташке надзорне службе" као: Кватерник Еуген, Јурчић Милутин, Церовски Божидар, Томић Виктор, Лисак Ерих (Erich), Херенчић Иво, др. Цимперман (Zimpermann) Људевит, др. Црвенковић Филип, Томашевић Иван, Враговић др. Јосип, Вагнер (Wagner) Карло, Рукавина Јосо, Лучић Фрањо, Бенак др. Александар, Божиновић др. Звонимир, Кирин Ицо, Мајић др. Јосип, Васко Тибор, Фарио Фабјан, Павер Вјекослав, Гржета Никола, Радош Фрањо, Томљеновић Стјепан, Туркаљ Бранко, Мак Мирослав, Цеко Иван, Фулановић Мирослав.
Одговорни су сви виши и нижи заповједници логора у Јасеновцу: Лубурић Вјекослав назван Макс, Шарац Анте, Милош Љубо, Филиповић-Мајсторовић Мирослав, Бркљачић Ивица, Шакић Динко, Пицили Хинко, Матковић Ивица, Павловић Мирко и Џал Јакоб.
Коначно су одговорни сви усташки часници, дочасници, усташе стражари те доушници и логораши, који су мучили и убијали, и то:
Алиловић Иван и Фран, заставници, Андричевић Ивица, водник, Алтарац Анте, поручник.
Багарић Карло, Балић Пашко, Башић Стево Пинџо, све усташки дочасници, инг. Беретин, техничар, Борас Анте, Драго и Иван, усташки дочасници, Брачић Никола, водник, Бркљачић Јурица, заставник, браћа Будимир, усташки дочасници, Брзица Петар, натпоручник, Бурић Брусић Милан и Бунтић Степи и Шимун, дочасници.
Ципријановић Јакоб, поручник.
Чачић Иван, усташки часник, Чоп Лука, водинк, Чолак Петар, дочасник, Ћотић Мирко, дочасник, Човичић, Чрчек Јожа и Чупић Јозо, поручници.
Ћенан Иван, дочасник.
Дангубић Милан, водник, Делач Петар дужносник, Диамантштајн (Diamantstein) Бруно, логораш-слободњак, Ђерек Божо, управитељ Кожаре, Ђулкић Алага, водник, Димач Лука, часник, Дошен Мато и Дукарић Фрањо, водници.
Елез Анте, натпоручник.
Фалцини Вјекослав, дочасник, Форентић Стјепан, дужносник, Фригановић Анте, водник и Фрковић Миле, водник.
Галић, логораш, Главинић Анте, дочасник, Гашпаровић Драган, заставник, Гргошевић Јозо, заставник, Гламузина Марко, поручник, Грбавац Иван, дужносник, Грубишић Јерко и Гргић Јуре, заставници.
Хаџић Осман, логораш-слободњак, Хиршбергер (Hirschberger) Никола, заставник, Хоџић Латиф, дужносник, Хорват Иван, ројник и Хорват Мато, водник.
Ивановић Јосо мл., дужносник, Иле (Ille), поручник из Шибеника.
Јандић Анте, водник, Јанковић, логораш-слободњах, Јарак Петар, заставник, Јурчевић Иван, водник, Јуричић Јерко, заставник, Јусић Мујо поручник и Јусић Шабан, дочасник,
Капетановић Ахмет, натпоручник, Кардун Никица, натпоручник, Којић Анте, поручник, Којић Жарко, поручник, Кеза Мирко, дочасник, Колобарић Јосип, заставник, Колак Петар, водник, Коларић Златко, натпоручник, Кордић Тихомир, поручник, Косић Анте, дочасник, Крешић Твртко, сатник, Квесић Стипо, водник и Кујунџић Стипе, дочасник.
Липовац Звонимир, војни свећеник, Лисац Славко, заставник, Лужић Стјепан, водник.
Мачковић Јосип, дужносник, Мандушић Анте, сатник, Мајетић Дане, водник, Маркотић Станко, водник, Маричић Јерко, натпоручник, Маркић Иван, водник, Мартиновић Славко, водник, Мартиновић Стојан, заставник, Матаја Јосип, бојник, Матијевић Миро, бојник, Матијевић Јоцо, натпоручник, Матек Милан, заставник, Михић Пајо, сатник, Матковић Љубо, часник, Матијевић Матија, логораш, Медведовић Мато, бојник, Михаљевић Марко, заставник, Миљковић Мартин. натпоручник, Модрић Анте, заставник и Муса Мато, дочасник.
Некић Иван, Неорчић Владо и Новосел Стјепан, водници.
Остојић Мате, дочасник.
Павичић Петар водник, Пехар Никола, дочасник, Пехар Петар, водник, Перковић Марко, заставник, Пенарић Мате, натпоручник, Петек Фрањо, сатник, Полић Марин, поручник, Полдруги Стјепан, заставник, Полић Драго, дочасник, Прпић др. Михајло, сатник, војни судац, Прпић Стипе, натпоручник, Приморац Силвестар, Пудић Драгутин и Пргеша Анте, заставници.
Радић Мирослав, бојник, Ременар Антун, сатник, Рендјец, натпоручник и Ружић Благо, заставник.
Сабљић Илија, заставник, Стојчић Јозо, натпоручник, Шпилер (Spiller) Херман, логораш-слободњак, Скочибушић, часник, Слишковић Иван, усташки поручник, Станковић Марко, заставник, Судар Јосип, сатник, Судар Миле млађи и старији, водници.
Шепович Миро, водник, Штимац Дане, водник, Швагуша Андрија, часник.
Томас Јосип, заставних, Томић Јуре, поручник и Тралић Миико, заставник.
Ужичанин Рашид, дужносник.
Васиљ Илија, поручник, Васиљ Мате и Лука, дочасници, Видовић Миле водник, Висаковић Никола, бојник, Влахо Винко заставник, Врбан Мате, заставник и Вучић Иван, дочасник.
Зокић Анте, логораш, Зринушић Анте, заставник и Живановић Мато, поручник, те сви остали усташе, којима идентитет није установљен.
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила их је све као најтеже злочинце народне издајице и народне непријатеље и сматра, да морају бити најстроже кажњени за све злочине и недјела, која су починили.
У Загребу, дне 15. студенога 1945.
Број: 4547/45.
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
Претсједник: др. Венцеслав Целигој, в. р.
Секретар: др. Анте Штокић, в. р.
1 Стражарница и управитељство логора. (Улаз у логор).
2 Рафинерија.
3 Главно складиште.
4 Складиште и радионице.
5 шупа за цигле.
6 Ланчара.
7 Управитељство логора.
8 Пакетарница.
9 Звонара.
10 Скела на Сави.
11 Граник на Сави.
12 Шупа за цигле.
13 Циглана.
14 Шупе радионице (т. зв. тунел)
15 Стражара
16 Настамба усташких часника.
17 Столарија.
18 Кухиња и настамба усташа.
19 Двије супе ша цигле.
20 Двије шупе за цигле.
21 Пилана
22 Шупа.
23 Погон са димњаком (Електрична централа).
24 Кречана.
25 Економија.
26 Угљенара.
27 Дрвара и пекара.
28 Ископана јама, одакле се узимала земља за циглу.
29 Т. зв. бајер одакле се узимала земља за циглу
30 Ременарија.
31 Штала.
32 Канцеларија надзорника.
33 Канцеларија групника и радионице.
34 Велико језеро са дрвеним мостом.
35 Заточеничко гробље
36 Болница.
37 Амбуланта.
38 Барака за настамбу заточеника
39 Помоћна кухиња
40 Кухиња
41 Барака обртне групе.
42 Штала.
43 Кухиња.
44 Мљекарна и месница.
45 Зграда женског логора.
46 Нова месница.
47 Ледана.
48 Свињац
49 Усташке радионице и настамбе.
50 Зграда женског логора.
51 Кухиња.
52 Логор III-Ц.
53 Излаз из логора и стражарница. (Источна врата)
Историја
• Људи • Земља
• Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови
• Контакт
©
2002 - Пројекат Растко; Технологије,
издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности
и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или
преносити без претходне сагласности.
