Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Između dva svetska rata

Veliki svetski rat likvidiran je pregovorima o miru, koji su 1919. i 1920. god. vođeni u Parizu i njegovoj okolini. Glavni je bio Versaljski Mir potpisan u starom kraljevskom dvoru 28. juna te godine između saveznika i Nemačke. Nas je on interesovao u drugom redu; imao je da uredi, u koliko se ticalo naše države, samo materialne stvari u pitanju reparacija. Saveznički cilj je bio, da se u Nemačkoj "uništi za svagda militaristički duh", ali on, kao što se zna, nije ostvaren. Ugovor sa malom Austriskom Republikom, koja je preostala iza sloma Habzburške Monarhije, sklopljen je 10. septembra 1919. u Sen-Žermenu; sa Mađarskom u Trianonu 4. juna 1920.; i sa Bugarskom u Nejiu 27. novembra iste godine. Poslednji je, i za Jugoslovene više formalno, sklopljen mir sa Turskom u Sevru 10. avgusta 1920.

Povlačenje granice između Austrije i naše države prošlo je bez velikih teškoća na severu, a na zapadu, u Koruškoj, morao je za izvesnu zonu biti sproveden plebiscit. On je ispao na štetu u tom kraju nedovoljno nacionalno svesnih Slovenaca. Mađari su se dugo opirali "komadanju" područja krune sv. Stevana, ali su na kraju morali popustiti. Bugari su nam u Nejiu ustupili strumičku oblast i u starim granicama strateški važne srezove caribrodski i bosiljgradski. Tim ugovorima sa Austrijom, Mađarskom i Bugarskom naša država je dobila svoje sadašnje granice, dosada najveće u istoriji Srba, i Hrvata, i Slovenaca. Ona obuhvata 247.542 km2, i prema tom je najveća država na Balkanskom Poluostrvu.

Mnogo je lakše išlo sa nekadašnjim protivnicima, nego sa talijanskim saveznikom. U Italiji su izvesni elementi bili od prvog dana protivni stvaranju velike Jugoslavije, jer nisu hteli da na istočnoj obali Jadranskog Mora, koje su oni želeli gledati kao svoje jezero, dobiju jakog i konsolidovanog suseda, za koga su verovali da bi im mogao postati takmac ili protivnik. Sem toga u Italiji su se već tada javljali prohtevi da zakorače na Balkan i počnu tamo svoje ekonomsko širenje i političku dominaciju. Posle boljševičke revolucije u Rusiji i sloma Austro-Ugarske verovali su, da mogu bez opasnosti sukoba s nekom velikom silom početi taj posao, a srpsko-bugarsko neprijateljstvo i međusobno nepoverenje olakšavali bi im rad. Polazne tačke imale su im biti Albanija i Dalmacija. S toga su odmah, posle primirja u jesen 1918., počeli sa progonjenjem i interniranjem naših ljudi i sa znacima neskrivenog neprijateljstva prema nama. Na konferenciji mira njihovi zahtevi išli su mimo Londonski Ugovor. Kako su Engleska i Francuska bile vezane tim paktom u Londonu mi bi verovatno prošli rđavo u pitanju zapadne obale, da se za naše opravdane želje nije toplo založio američki pretsednik V. Vilson. On je branio etnički princip i pravo samoopredeljenja naroda, a odbijao čisto imperialističke zahteve. Pregovori s Italijom trajali su dugo i bili su puni kriza. Prijateljske sile bile su, među ostalim, predvidele i malu državu Rijeku pod suverenitetom Lige Naroda, i na to rešenje pristale su bile i Jugoslavija i Italija. Ali je taj pristanak bio neiskren. Pomagan od talijanske flote upao je iznenada, 12. septembra 1919., pesnik Gabrielo Danuncio, inače vođa talijanskih nacista, u Rijeku i poseo je taj grad, da bi ga "spasao" za Italiju. Jugoslovenska vlada oslanjala se na svoje moralno pravo i savezničke obzire, ali je najposle, pod pritiskom Engleske i Francuske, morala popustiti i 20. novembra 1920. potpisala je sa Italijom ugovor u Rapalu. Granice su u njemu određene onako kako ih danas imamo, samo je za Rijeku bilo rešeno da će postati, sa svojim užim područjem, zasebna država. Rapalski ugovor sastavljao je sa talijanske strane grof K. Sforca, prijatelj sporazuma, a jugoslovensku vladu zastupali su kao glavna lica Milenko Vesnić i A. Trumbić. Sforca piše, da se posle toga iskreno nadao boljim odnosima, ali do njih nije došlo. Italijani sami nisu poštovali stvorene ugovore. Već 3. marta 1922. zaposela je talijanska vojska Rijeku i uvela talijansku vlast. Skoro još neosušeni ugovor bio je pogažen na način, koji je vređao svako pravno osećanje. Društvo Naroda, koje je bilo stvoreno posle rata da posreduje među narodima i državama, da međunarodno pravo uzme kao osnovu cele svoje delatnosti i da celo društvo vaspitava u poštovanju zakona i ugovora, bilo je nemoćno da popravi stvar. Ono uopšte nije imalo dovoljno mogućnosti za stvarne sankcije protiv onih koji se ogreše o pravo. U izvesnim slučajevima moglo je samo delovati protiv malih, ali protiv velikih bilo je nemoćno. Takav slučaj bio je i sada, u pitanju Rijeke. Kad se videlo da ne može izmeniti stvar jugoslovenska vlada nagodila se 27. januara 1924. sa talijanskom. Priznala je aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt o prijateljstvu i uzajamnom pomaganju da se očuva mirovnim ugovorima stvoreni poredak. Neptunskim konvencijama od 20. juna 1925. uređena su glavna saobraćajna i pravna pitanja u vezi sa Rijekom.

Moglo se s pravom očekivati da novih potresa neće biti. Od svršetka rata vlade su se u Italiji često menjale i nisu imale dovoljno autoriteta. Radnički nemiri uzimali su ponekad opasne razmere; 1920. god. bilo je u zemlji ništa manje od 1880 štrajkova. Protiv radničkih buntovnika organizovao je Benito Musolini, bivši socijalista, aktivan novinar i odličan agitator, fašističku stranku sa idejama antiboljševičkog nacionalističkog socijalizma. Njega je s početka pomagala talijanska industrija i sama vlada, dok nije noću 27. oktobra 1922. izvršen čuveni pohod na Rim njegovih pristalica u crnim košuljama i dok nije, dan potom, Musolini, kao novi šef vlade, uzeo vlast u svoje ruke. Musoliniju je trebalo izvesnog vremena da učvrsti svoj položaj, a kad ga je učvrstio on se otkrio jasno kao naš bezuslovni protivnik. Njegova je ideja bila, da Italija primi na se ulogu starog Rimskog Carstva, da postane prava imperija, i da bude vodeća sila u Sredozemnom Moru. Pravci njegove ekspanzije bili su, u prvom redu, Balkan i severna Afrika. Kad je rešio pitanje Rijeke on je počeo akciju u Albaniji, nastavljajući stare normanske, anžujske i mletačke tradicije. Iz Albanije je hteo po svaku cenu da potisne naš i grčki uticaj i da tu zemlju smatra kao isključivu oblast svoga protektorata. Naša vlada mešala se u albanske stvari i uticala je znatno na tamošnji razvoj događaja. Svojim nesmotrenim mešanjem u severnoj Albaniji, kad je pomagala stvaranje Miriditske Republike i kad je čak prebacila nešto vojske preko granice, izazvala je u jesen 1921. protest engleske vlade i Lige Naroda. U Rimu na to se mešanje krivo gledalo i pre Musolinijeva dolaska na vlast i posle njega. Kad je 1924. god. došla u Albaniji na vlast takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i kad je počela, u sporazumu s Bugarima, opremati kačačke čete protiv naše države, naša vlada je posredno pomogla da se sruši Fan Noli. Bivši šef vlade, inače ne mnogo skrupulozni Ahmed beg Zogu, čovek koji se služio svim i svakim, našao je skloništa na našem području i tu je uspeo da organizuje grupu svojih pristalica, i da krajem te godine sruši Nolijev režim. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-pašine Turske. Za njegova vremena likvidirano je pitanje razgraničenja između Jugoslavije i Albanije i Jugoslaviji je konačno ostao manastir Sv. Nauma i kraj oko Vrmoša. Veze između Ahmed-bega i Jugoslavije kvarile su sve planove Italije i ona je pregla da ih pokvari. Kod Ahmed-bega to je išlo dosta lako. Njegovo prijateljstvo odavno se kotiralo na političkoj berzi. Već 27. novembra 1926. sklopio je on savez sa Italijom, koji se vrlo brzo pretvorio u talijanski protektorat. Potom se 1. septembra 1928. proglasio kraljem.

Ugovor o prijateljstvu iz 1924. god. pocepan je u Rimu još iste godine. Neprijateljstvo protiv Jugoslovena iskazivalo se javno i u svakoj prilici. Slovenci i Hrvati u Istri i Gorici bili su gonjeni sistematski; njihove škole i ustanove ne samo da su zatvarane, nego su i rušene. Bugarska i Mađarska dobile su u Rimu pouzdanog pomagača za svoju antijugoslovensku i revizionističku politiku; protiv nas se s planom radilo i u Grčkoj. Crnogorska emigracija napuštala je postepeno Italiju, ali su za to iz Rima s planom pomagali hrvatski separatizam, a kasnije i prihvatali hrvatske odmetnike. Početkom proleća 1927. došlo je bilo do opasne krize. Italija nas je tad optužila da spremamo upad u Albaniju, a 19. marta dala je izjavu, da to ona ne bi mogla ravnodušno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno svesna da je nedužna, suzbila je energično tu optužbu i ponudila neposrednu kontrolu javnosti u kom bilo obliku.

Videći očigledno talijansko neprijateljstvo i osećajući talijansko podrivanje svog položaja u celom susedstvu i na svima granicama, jugoslovenska vlada je 11. septembra 1927. potpisala već ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. Italija, koja je već poodavna počela voditi s Francuskom manje-više otvorenu borbu za prevlast u Sredozemnom Moru, primila je taj pakt s neskrivenim negodovanjem. Još istog meseca odgovorila je na nj tim, što je 22. novembra sklopila vojni savez sa Albanijom na dvadeset godina. Jugoslovenski pakt prijateljstva s Italijom, koji je u Rimu bio tako malo poštovan i čiji je rok isticao 27. jula 1928., nije više obnavljan.

Od balkanskih država mi smo svakako imali najviše teškoća s Bugarima. Mada je posle rata vlast tamo uzela u ruke zemljodelska stranka sa Aleksandrom Stamboliskim, koji je bio protivnik rata sa Srbijom i koji je želeo iskreno bolje odnose, stvari ipak nisu mogle da krenu na bolje. U zemlji su postojali mnogi činioci, javni i tajni, koji nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem. Maćedonski emigranti i njihovi prijatelji, takozvani "makedonistvujušči", bili su najaktivniji agitatori, koji su na sve strane, u zemlji i na strani, radili na tom da se maćedonsko pitanje drži stalno otvoreno. Da bi Evropa obraćala stalno pažnju na nj oni su organizovali sistematsku četničku akciju, koja je u Jugoslaviji i Grčkoj vršila teroristička dela i poticala narod na otpor. To je dovelo u leto 1922. do ozbiljnog protesta grčke i jugoslovenske vlade u Sofiji. Stamboliski sam nije mario makedonistvujušče, a video je i da oni ometaju i konsolidaciju same Bugarske i njezine odnose sa susedima. U novembru 1922. on je došao u Beograd, iskreno voljan da se nađe neki izlaz. Posle toga, 23. marta 1923., došlo je do pregovora i sporazuma u Nišu o zajedničkim merama za čuvanje granice i suzbijanje četničke akcije. Taj dogovor stao je Stamboliskog glave. Makedonstvujušči, vojska i građanska opozicija izvršili su 9. juna 1923. prevrat u zemlji, trebeći zemljodelske vođe. Sam Stamboliski bio je mučen i ubijen 14. juna. Nova vlada, sa Aleksandrom Cankovom na čelu, ponikla iz takve grupacije i takve situacije, nije mogla biti prijateljska prema Jugoslaviji. Kako nisu smeli uzeti otvoren stav Bugari su tada počeli organizovati takozvane trojke na jugoslovenskom području i vršiti mučke prepade i ubistva. To je u Jugoslaviji izazvalo energične represivne mere i skoro hermetičko zatvaranje granice. Diplomatski odnosi održavali su se samo formalno i pretili su svaki čas da se prekinu. Sofiska vlada traži otvoreno naslon na Rim, održava veze s njim, i istupa na svima javnim forumima protiv Jugoslavije.

Jugoslovenska vlada mogla je ranije u svojoj politici prema Bugarskoj da računa na izvesnu saradnju Grčke. Ali kako se Grčka za vlade kralja Konstantina pokazala kao nepouzdan saveznik to su odnosi posle rata prilično ohladneli. Sem toga, do poraza u leto 1922. god., kad je likvidiran i taj režim, grčki glavni interes bio je upućen prema Maloj Aziji, gde je bilo s početka mnogo izgleda da se tamo proširi njihova oblast i uticaj. Posle tog poraza i unutrašnjih kriza Grčka je izvesno vreme bila kao paralizovana. Menjali su se ljudi, režimi i oblici uprava. Tek 1923. god. došlo je do sporazuma o jugoslovenskoj slobodnoj zoni u Solunu, preko koje je imao da ide sav južni uvoz i izvoz iz naše države u Sredozemni bazen, ali su Jugosloveni taj ugovor otkazali. Novi ugovor o savezu sklopljen je tek 17. avgusta 1926., za vlade diktatora generala Pangalosa. Ali šest dana posle tog ugovora Pangalos je bio oboren, u dobroj meri po talijanskim sugestijama i iz straha od Italije. Grčka nije želela da zbog Jugoslavije sama dođe u sukob sa moćnim susedom, koji bi joj mogao doneti mnogostruke opasnosti. Tek posle sporazuma s Italijom došlo je u martu 1928. do novog ugovora o solunskoj zoni i do novog pakta o prijateljstvu.

Prva država sa kojom je Jugoslavija sklopila savezni ugovor, 14. avgusta 1920., bila je Čehoslovačka Republika. Taj savez sa bratskom slovenskom državom bio je i najprirodniji. Između Čehoslovaka i Jugoslovena postojala su kroz ceo XIX vek vrlo žive kulturne i političke veze. Mnogi Česi delovali su kao kulturni radnici među Jugoslovenima. Pavle Šafarik, učeni slavista, vodio je duže godina srpsku gimnaziju u Novom Sadu i prvi je počeo naučno ispitivati i izdavati naše stare spomenike. Njegov unuk, savesni i studiozni Konstantin Jiriček dao je najbolju Istoriju Srba i mnogo prvorazrednih studija i knjiga iz prošlosti svih balkanskih naroda. Najbolji deo srpske i hrvatske omladine prve polovine XIX veka vaspitavao se u krugu Jana Kolara i Ljudevita Štura i dobio tu široka shvatanja o slovenskoj uzajamnosti i misiji. Tako će u drugoj polovini toga veka duboko delovati svojim realističkim rodoljubljem Toma Masarik i praška škola. Čehoslovački politički ljudi, Masarik, K. Kramarž, V. Klofač, Milan Hodža i dr., odavno su sarađivali s našim ljudima, zalagali se za naše stvari i propovedali potrebu praktične slovenske solidarnosti. Za vreme Svetskog Rata Masarik i njegov glavni pomagač Eduard Beneš sarađivali su neposredno s Jugoslovenima i po Masarikovim rečima stalno su preporučivali "najpotpunije ujedinjenje Jugoslovena". Oni su raščistili sa starom devizom Palackoga, da bi Austriju trebalo stvoriti kad je ne bi bilo, i preduzimali su sve što su mogli, s nama zajedno, da se sruši Austro-Ugarska Monarhija. S njenim slomom došlo je njihovo oslobođenje i ujedinjenje, isto kao i naše. Posle sloma i naša i čehoslovačka država, u kojoj je Masarik postao pretsednik republike, imale su nekoliko zajedničkih političkih gledišta, ali su od njih dva bila najbitnija: 1) da se održi stanje stvoreno ugovorima o miru, i 2) da se onemogući restauracija Habzburške dinastije, koja bi opet počela sa svojim spletkama. Čehoslovačka je u to vreme naročito zazirala od Mađarske.

Mađarska, koja je bila ugovorom o miru prepolovljena, preživljavala je teške krize. Jedno vreme je u njoj vladala i boljševička diktatura, koju su silom ugušili susedi i narodna garda današnjeg državnog guvernera Nikole Hortija, bivšeg austriskog admirala. U proleće 1921., 23. marta, stigao je iz Švajcarske u Mađarsku bivši car i kralj Karlo, da primi vlast u toj državi. Ali se nije mogao održati. Jugoslavija i ostali susedi bili s tom odlučno protivni, isto kao i velike sile, sem izvesnih krugova u Francuskoj. Savet ambasadora u Parizu doneo je odluku, koja je otsečno kazivala načelno gledište, "da bi restauracija Habzburga poremetila osnove mira." Karlo se posle toga morao vratiti. Jugoslavija, Čehoslovačka i Rumunija bile su u tom pitanju potpuno solidarne. Na inicijativu Čeho-slovačke došlo je potom do odluke, da se njihova solidarnost potvrdi i formalnim savezom. U pregovorima od 7-10. juna 1921. stvorena je takozvana Mala Antanta, koja nije imala ničeg agresivnog i koja je samo htela očuvati stečene položaje. Između Rumunije i Jugoslavije postojao je savezni ugovor od 7. juna, koji se odnosio i na čuvanje mira na Balkanu, u glavnom u odnosu prema Bugarskoj. Taj savez je učvršćen i rodbinskom vezom između oba vladarska dvora, kada se kralj Aleksandar, 8. juna 1922., venčao s Marijom, ćerkom kralja Ferdinanda.

Još te godine ovaj savez imao je da izdrži prvu probu. Pozivan od izvesnih avanturista, guran od svoje ambiciozne žene, ohrabren od Francuske sam naivan i slobodovoljan, car Karlo je u jesen 1921., 20 oktobra, ponovo stigao u Mađarsku. Jugoslavija i Čehoslovačka naredile su odmah tim povodom delimičnu mobilizaciju. Velike sile, bojeći se većih zapleta, uzele su stvar u svoje ruke. One su uzele na sebe, da uklone cara iz Mađarske i da ga prebace čak na Madeiru, kako ne bi mogao biti više opasan. Tamo je naskoro i umro ostavljajući pretendentske ambicije svom najstarijem sinu Otonu.

Odnosi Jugoslavije sa Poljskom bili su manje srdačni nego sa Čehoslovačkom, ali su stalno prijateljski. Od 17. septembra 1926. postojao je između njih i formalni pakt prijateljstva. Od slovenskih država jedina je bila Rusija ili, službeno, Savez Sovjetskih Republika, s kojom sve do 1940. god. nije bilo nikakvog zvaničnog dodira.

Poslednje godine svoga života kralj Aleksandar je posvetio sređivanju odnosa na Balkanu. Suparništvo velikih sila bacalo je i jugoistočnu Evropu u nemir i izazivalo na tom opasnom području rastrojstvo i nepoverenje. Kralj Aleksandar se trudio, da se politika balkanskih naroda vrati na jedino moguću zdravu osnovu "Balkan balkanskim narodima". Velike sile nisu nikad nesebično prilazile balkanskim problemima i balkanski narodi, kad su primali njihove sugestije, tobože u svom interesu, bivale su često puta samo oruđe. I pre, kao i posle rata, bilo je sila, koje su htele da iskorišćavaju balkanske antagonizme za svoje ekspanzije. Prema njima i njihovim ciljevima mogao se suprotstaviti samo jak bedem balkanske solidarnosti. Privatnom iniciativom, koju je vlada s pažnjom pratila i pomagala počeli su pregovori o stvaranju jednog balkanskog pakta. Posle je sam kralj Aleksandar uzeo na sebe lično da radi na tom delu. Godine 1933. on je otišao u Bugarsku, na Crno More, gde se sastao sa kraljem Borisom, a u Carigradu utvrdio prijateljstvo sa glavnim junakom i preporoditeljem nove Turske, Kemalom Ataturkom. Potom je počeo pregovore na Krfu sa grčkom vladom. Nastavio ih je i sa Bugarima ako i ne da ih sasvim pridobije za saradnju, a ono da bar ublaži stare oštrine. Krajem 1933. godine stigao je kralj Boris sa suprugom prvi put u zvaničnu posetu Beogradu, a kralj Aleksandar, neposredno pred svoj put u Marselj, išao je u Sofiju. Ali Bugarska, isto kao ni Albanija, nije htela prići balkanskom paktu. Ona, sa stalnim revizionističkim stavom, nije htela priznati osnove toga pakta, koji je tražio uzajamno poštovanje stvorenog stanja. Albanija, zavisna od Italije, nije imala slobodne volje. Ostale četiri države Balkana Jugoslavija, Turska, Rumunija i Grčka nastavile su pregovore i 9. juna 1934. svečano je u Atini potpisan balkanski pakt "u želji da se doprinese učvršćivanju mira na Balkanu". "Čvrsto odlučni da osiguraju poštovanje već postojećih obaveza i održanje teritorijalnog reda, ustanovljenog danas na Balkanu" potpisnici tog pakta prišli su poslu i završili ga sa uspehom. Uplašena, da je taj pakt ne uvuče u nezgode sa Italijom, atinska vlada dala je posle naknadnu izjavu, da taj pakt važi samo za odnose na Balkanu i za balkanske države, koje bi htele remetiti stvoreno stanje.

Za to vreme u Nemačkoj se spremaju sudbonosni događaji. Versaljski nepovoljni mir, reparacije, teška privredna kriza, uvređeno samoljublje izazvali su u zemlji sve veće jačanje nacionalističkih i osvetničkih elemenata i posle raznih buna i "pučeva" došao je u januaru 1933. na vlast Adolf Hitler. To je bio bojadžiski radnik višeg reda, strastan agitator i vatren govornik. U ratu se borio sa uverenjem, a posle rata, kao vođa nacionalsocialista u Bavarskoj, ustao je energično protiv vladinih popuštanja Francuskoj i protiv ponižavanja i diktata Versajskog Mira. Njegova prva pobuna u Minhenu 1923. god. nije uspela, ali je on od tada sve više dobijao dok 30. januara 1933. nije postao kancelar, potom diktator i na kraju, 19. avgusta 1934., pretsednik Nemačke Republike. Uzevši svu vlast u svoje ruke on je, od prvog dana, svu aktivnu snagu Nemačke upregao da se spremi za nove velike vojničke podvige. Protivnike je sve ućutkao bezobzirnom silom. Sva je sredstva upotrebio za naoružanja, a svu je zemlju pretvorio u vojnički logor. Disciplinovana, pokorna, vođena s planom, Nemačka je za četiri-pet godina postala prva vojnička sila Evrope, sva u čeliku, motorizovana više od svih, sa najmnogobrojnijom avijacijom, spremna na sve. Hitler je hteo moćnu ujedinjenu Nemačku i životni prostor za nju i u kolonijama, koje su joj bile uzete, i u Evropi. Njegova želja imala je biti pravo, a njegovo sredstvo gruba primena sile. U Nemačkoj je uklonio sve pokrajinske vlade i separatističke tradicije, a potom se rešio da izvede ujedinjenje svih Nemaca. Od evropskih sila dobio je kao prijatelja samo Italiju, koja mu se približila zbog svog suparništva sa Francuskom; zbog svoje fašističke ideologije, koja je bila antidemokratska, i slična nacionalsocijalizmu; i najposle zbog protivnosti prema Engleskoj, koja se sve više zaoštravala posle talijanskih pretenzija u Abisiniji i severnoj Africi uopšte. Kad je Italija 1935. god. ušla u rat s Abisinijom englesko-talijansko razilaženje postalo je očigledno za ceo svet.

Kad se dovoljno spremila, gotova na sve eventualnosti, Nemačka je od 1936. god. počela svoju aktivističku politiku. U martu 1936. nemačka vojska je posela demilitarizovanu rajnsku oblast; u istom mesecu 1938. god. Nemci su poseli Austriju. Na red je potom došla Čehoslovačka. Predosećajući opasnost Čehoslovačka je, pored ranijeg ugovora sa Francuskom, još 16. maja 1935. sklopila savez sa Rusijom. Ali kad je u septembru 1938. nemačka vlada energično zahtevala predaju Sudeta njoj, u ime nacionalne pravednosti, Čehoslovačkoj je savetovano sa svih strana da popusti. Ona je to i učinila, da spase mir Evrope i svoje ostalo nacionalno područje. Hitler je svečano izjavljivao, 12. septembra te godine, da Nemačka ima granice koje su "nepromenljive i konačne" i koje mogu Evropi "dati osećanje sigurnosti i mira". Međutim, brzo posle toga spremane su druge odluke. Već u proleće iduće godine Čehoslovačka je bila raskomadana. Češku je oglasila Nemačka kao svoj protektorat, a Slovačkoj je dala prividnu samostalnost, ali je uzela kao svoju saveznicu i uvela u nju svoje vojničke pretstavnike. Za primerom Nemačke pošla je i Italija, koja je velike nedelje 1939. god. učinila kraj samostalnosti Albanije.

Ti postupci izazvali su, prirodno, veliko iznenađenje i ogorčenje svega slobodoljubivog sveta. Evropska ravnoteža bila je pomerena iz osnova, a u ceo svet je unesen elemenat nepoverenja, neizvesnosti i straha pred daljim komplikacijama. Nemačka i Italija gazile su bezobzirno sve međunarodne ugovore, i svoje sopstvene obaveze, i svoje reči, i tražeći novi poredak u svetu naturale su svoju volju i svoju vlast sa cinizmom kome je retko bilo ravna. Odmah posle Čehoslovačke Nemačka se javila sa svojim zahtevima i prema Poljskoj. Engleska i Francuska, da spreče novu nasrtljivost i prema Poljskoj i prema drugom državama, ponudile su svoje garantije ugroženim zemljama Poljskoj, Rumuniji, Turskoj i Grčkoj i sklopile su saveze sa njima. Nemačka i Italija sklopile su 22. maja 1939. i formalni savez smatrajući sebe kao osovinu buduće Evrope. Spremna na sve, i ne popuštajući, berlinska vlada je ostala uporna i napadajući Poljsku 1. septembra 1939. izazvala je novi svetski rat.

Naša država ostala je van ratnog sukoba. Njezini odnosi sa Francuskom posle marseljskog atentata i posle procesa koji je bio s njim u vezi osetno su ohladneli. Ali Jugoslavija nije mogla prići ni drugoj strani, jer je talijansko držanje prema njoj bilo stalno neprijateljsko. I posle sklopljenog sporazuma od 25. marta 1937., odnosi nisu postali mnogo iskreniji. Rim je i dalje ostao izvor svih smutnja protiv nas. Od Nemačke je ogromnu većinu našeg naroda odbijao grubi metod sile u odnosu prema Česima i Poljacima, koji nije obećavao mnogo dobra ni ostalima. S toga politika Milana Stojadinovića sa naslonom na sile osovine nije imala nikakva odjeka u narodu, iako nam je donosila izvesne praktične rezultate. U novom svetskom požaru Jugoslavija se trudi da ostane neutralna. Ne može se reći da i njezini interesi nisu ugroženi u izvesnoj meri, ali bi ulazak u rat, neizazvan neposredno, mogao imati daleko težih posledica nego što je zasad to ugrožavanje. Knez namesnik Pavle, koji lavira, govorio je 1. decembra 1940. iz srca celog naroda, kad je naglasio da je naša ljubav za mir velika, ali da su naša nezavisnost i celokupnost našeg državnog područja iznad te ljubavi. Srpski narod dobro zna, šta u celoj prošlosti duguje svojoj slobodoljubivosti i da je, po rečima velikog dubrovačkog pesnika, sloboda "dar, u kom sva blaga višnji nam Bog je df".

<<   Sadržaj   >>