Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Nova omladina

Oduševljenje povodom srpskih pobeda bilo je među Jugoslovenima u Austro-Ugarskoj veoma veliko. Aleksa Šantić i Ante Tresić Pavačić objavili su čitave zbirke pesama tim povodom, a Ivo Vojnović je dao nov epilog Majci Jugovića. Sva štampa pratila je skoro bez daha kretanje vojske, a publika, ne mogući po manjim mestima da sačeka novine, sama se pretplaćivala na ratne depeše. Srbi u bosanskom saboru dali su protesnu izjavu protiv antisrpskog stava bečke vlade, a omladina je, izazivački, poručivala pesmom u Beogradu i na Cetinje "Ovamo ’vamo". Stotine mladih ljudi otišlo je u dobrovoljce i tražilo da bude primljeno u komitske odrede. Žene su šile rublje za ranjenike i obilato kupile priloge za srbijanski i crnogorski Crveni Krst. U Splitu i Šibeniku vlast je raspustila gradske opštine zbog manifestacija za balkanske saveznike. Svi narodni poslanici i pretsednici opština iz Dalmacije održali su potom u Zadru skupštinu slaveći pobede saveznika. Vlasti su na te izjave odgovarale samo progonstvima i policiskim merama, kao da se jedna ideologija takvog zamaha može suzbijati samim naredbama. I mesto straha izazvale su samo mržnju i žudnju za osvetom. Ta je još pojačana među Slovenima uopšte, kad je nemački kancelar Betman Holveg, javno, u parlamentu, 25. marta 1914. govorio o mogućnosti evropskog sukoba, u kom bi Germani bili na jednoj a Sloveni na drugoj strani. Takve su se reči počele javljati sve češće; sam car Vilhelm nalazio je, da bi za budućnost Habzburške monarhije bilo najbolje jemstvo kad bi se stvorio sistem, u kom bi "kao dva čvrsta stuba Dvojne Monarhije bili germanska Austrija i ugarska Ugarska".

Srpske pobede istakle su doista jugoslovensko pitanje još više na dnevni red nego što je to ranije bio slučaj. "Prije Kosova", pisao je tada mladi hrvatski revolucionar Vladimir Čerina, "mi smo prosto životarili kojekako, krpali naše stranke, vodili politiku državopravnu, onu jalovu i partijsku, onu najprokletiju, parlamentarnu, onu najbesmisleniju i najbeskorisniju u jednoj neparlamentarnoj državi pogotovo". Od Kosova, od 1912. godine, on vidi novi duh. "U onim neviđenim napadima tamo, u onim jurišima, klanjima i okršajima, bilo je i onog našeg najgordijeg hrvatskog duha, što nam je sačuvano ostalo. Ono je u stvari bilo oslobođenje Stare Hrvatske pod imenom Stare Srbije." Austrija od 1908-1912., otkad je sama dala jugoslovenskom pitanju aktuelan karakter, ne samo da nije učinila ništa da ga pomakne napred, nego je, naprotiv, svojom politikom reakcije otuđila mnoge i od onih elemenata, koji su dotle sve svoje političke kombinacije pravili samo u okviru Habzburške Države. Od nekadašnje namere da austriske jugoslovenske oblasti postanu atrakcija za Srbiju i Crnu Goru nije bilo više ni pomena. U proleće 1914. god. vojni krugovi su u poslednji čas sprečili parlamentarizaciju vlade u Hrvatskoj ne krijući svoje sumnje u članove većine, koju je pretstavljala Srpskohrvatska Koalicija. "Značaj jugoslovenskog pitanja ne shvataju ni sada još, posle događaja na Balkanu!" završuje jednu belešku u svom Dnevniku ministar J. Bernrajter. Francuski poslanik u Beču, Dimen, imao je potpuno pravo, kad je tih dana pisao, da se protiv Jugoslovena upotrebljavaju isti metodi kao nekad u Lombardiji i Veneciji; ti metodi "produžavaju vlast ali čine i potpuno neizbežnim revolt."

Polet Srbije, pokazan snažno u Balkanskom Ratu, dao je dovoljno dokaza o njenoj vitalnoj snazi, razvijanoj dotle pod vrlo teškim uslovima. Razumljivo je s toga što su se sad u ojačalu Srbiju počele upirati oči njihovih sunarodnika iz ropstva sa još više poverenja nego pre i što joj se počela sa mnogo strana dodeljivati uloga Piemonta. I Srbija sama osetila se, posle ovih uspeha, više svesna svoje snage i svog poziva. U njenu vrednost kao vođe za delo narodnog ujedinjenja verovali su dotle samo pojedinci; od tada u nju je počeo verovati skoro ceo narod. U tom očiglednom jačanju Srbije i dizanju njenog prestiža gledala je Austrija od 1912. god. neposrednu opasnost za sebe samu. Srbija tad nije ugrožavala neposredno posed Dunavske Monarhije, ali se u austriskim vodećim krugovima nalazilo da ga ugrožava posredno svojim razvijanjem, i da ga može ugroziti kasnije, u bližoj ili daljoj budućnosti. Misao o preventivnom ratu, propovedana pre i oko Aneksione Krize, dobija sad još više pristalica i postaje predmet javne diskusije.

Protivnost između Austro-Ugarske i Srbije izgledala je doista sve više kao nepremostiva. Za spoljašnju austrisku politiku stvaranje velike srpske države značilo je zakrčivanje puta austro-germanskom prodiranju na Balkan i oslobađanje Balkana od austriskog diplomatskog i privrednog pritiska. U unutrašnjoj politici Austro-Ugarske Srbija je postajala sve više privlačna tačka za njene jugoslovenske podanike, koji su imali pred sobom očigledan primer koliko snage i poleta pokazuje jedan njihov deo u punoj nacionalnoj slobodi, a koliko se njihove energije troši samo u radu na suzbijanju tuđih prohteva i u borbi da se očuvaju osnovna narodna prava. Protivnosti između Dunavske Monarhije i Srbije mogle bi se ukloniti samo tako, da se Srbija konačno odreče aktivne nacionalne politike i uđe i sama, u kakvom bilo okviru, u sastav Austro-Ugarske ili u zavisni položaj prema njoj; svako drugo rešenje bilo bi polovno i ne bi moglo do kraja umiriti merodavne krugove Beča i Pešte. Od Srbije se to nije moglo tražiti kao ni od Nemačke i kao ni od Italije pre 1866. i 1870. godine.

U toj protivnosti videlo se jasno ocrtavanje izvesnog neminovnog istoriskog sukoba. Srbija je postojala kao slobodan organizam i razvijala se i težila da se razvija prema svojoj životnoj potrebi a na osnovu svoje etničke snage. U njoj se, otkako je obnovljena, od početka XIX veka, mislilo stalno o tom, da ona postane matica za ujedinjenje srpskog naroda, a posle se, vremenom, razvijala misao i o potrebi ujedinjenja svih Jugoslovena. To je bila životna misao i životni uslov male Srbije; bez njih, bez duboke vere u njih, ona bi se uopšte teško mogla održati kroz sve teške krize, kroz koje je prolazila, a i samo njeno održavanje kad bi ostalo trajno u tim zbijenim i ugroženim granicama bilo bi jedva vredno pravog državnog života. Austrija, koja je dinastički konglomerat sa nacionalno heterogenim i nezadovoljnim elementima, nije se opet zadovoljavala samo tim da čuva svoj posed, nego je, još uvek u staroj tradiciji, vodila aktivističku politiku jedne velike sile. Njena politika na Balkanu bila je sva u znaku ekspanzije, političke i ekonomske; njeno držanje 1878., 1904., 1908. i 1912. god. davalo je i suviše dokaza koliko je njen aktivistički duh ujedno i agresivan. Ona je u to vreme više ugrožavala druge, nego što je sama bila ugrožena. I izazvala je, prirodno, takvom politikom opšte sumnje reakciju srpskih nacionalista, i zaoštrila situacije do najozbiljnijih mogućnosti rata. U vodećim krugovima Dunavske Monarhije osećalo se dobro, da se njihova država počinje raspadati i tražio se lek. Mesto da se pokuša izvesti neka unutrašnja reorganizacija koja bi mogla da donese i izvesnu regeneraciju, činilo se kao lakše skrhati najpre Srbiju, kao da je ona kriva svem zlu od koga je patila Dunavska Carevina i kao da bi slom Srbije značio ozdravljenje Austrije i prestanak svih njenih teškoća.

U Austriji se celo vreme govorilo, da je ovakvo i ovoliko raspoloženje njihovih jugoslovenskih podanika ne toliko izraz vlastitog i spontanog uverenja, koliko sistematske agitacije koja se vodila od strane Srbije. U tom pravcu oni su naročito ukazivali na aktivnost Narodne Odbrane. Ovo društvo bilo je osnovano 10. oktobra 1908. za vreme onog velikog uzbuđenja, koje je u srpskom društvu izazvala aneksija Bosne i Hercegovine. U nj su ušli pretstavnici svih stranaka s namerom, da radi viših nacionalnih interesa utole partiske strasti i stvore koncentraciju svih narodnih snaga. Drugi cilj je bio, s obzirom na tadašnju mogućnost rata između Srbije i Austro-Ugarske, da Narodna Odbrana postane matica za prikupljanje i organizaciju dobrovoljačkih odreda.

U Srbiji obnovljena Narodna Odbrana radila je živo na jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije pomaganjem gimnastičkih organizacija i streljačkih družina, a u krajevima van Srbije nameravala je, pomoću predavanja i raznih patriotskih manifestacija, razvijati svest o narodnom jedinstvu. Živo je želela da se društvo preporodi i stvori novi, bolji tip našeg čoveka, "novi Srbin", kako je govorio Vasa Stajić, dajući takvo ime jednom svom listu. Misao o ujedinjenju svih Srba bila je ideja vodilja u celom radu. Da je u toj propagandi bilo agitacije protiv Austrije to je bila prirodna posledica već iz samih motiva postanka ovog društva, a i iz njegovih opštih shvatanja. "Kao što su nekada sa juga išli Turci na nas, tako ide danas sa severa Austrija", pisalo je u njihovom programu, "Srbija mora da primi borbu s moćnim susedom, jer je to potreba njene slobode, samoodržanja i opšteg napretka."

Aktivnost Narodne Odbrane bila je vrlo živa, ali ipak ograničena i u pogledu na učesnike, a prilično i na područje. U Srbiji samoj ona je od 1912. god. osetno gubila teren. Iz njenog vođstva povlačili su se postepeno građanski intelektualci, naročito ugledniji javni radnici, nezadovoljni izvesnim licima u njemu. Oni su osnovali novu organizaciju, Kulturnu ligu. U samoj Narodnoj Odbrani počelo je sve manje bivati pune saglasnosti u radu. Jedan deo njenih vođa bio je za to, da se ceo rad podesi prema duhu novih pravila i da bude više kulturan i defanzivan, kako je, u ostalom, glasilo i ime društva; dok je drugi, borbeniji, tražio da se pokaže još više aktivnosti. Ovaj se domalo izdovojio i osnovao posebnu organizaciju pod imenom Ujedinjenje ili smrt. Ova druga organizacija služila se imenom Narodne Odbrane, iako se sa njom nije slagala, i to, po kazivanju Čede Popovića, jednog od najaktivnijih članova ove druge, s toga što je rad Narodne Odbrane stekao izvesnu popularnost preko granica i što se bojalo, da ne bi na ljude rđavo delovalo kad bi videli da između te dve organizacije nema saglasnosti.

O neslaganju u vođstvu Narodne Odbrane izbile su prve vesti u široku javnost još u leto 1911., kad se počelo govoriti, da se odvojila grupa aktivnistički raspoloženih, pretežno mlađih, ljudi, koja je 13. maja 1911. osnovala posebno udruženje. Stvarni vođa njihov postao je generalštabni major Dragutin Dimitrijević zvani Apis, koji je bio i jedan od glavnih zaverenika protiv poginulog kralja Aleksandra Obrenovića. Zavereničkim krugovima pripadao je i najveći broj njegovih prvih saradnika. Od nezaverenika glavna ličnost bio je buntovni novinar Ljubomir Jovanović zvani Čupa, koga su prijatelji nazivali Macinijem Mlade Srbije...

Novo udruženje zvalo se Ujedinjenje ili smrt i njegovo ime bilo je dovoljno da označi program; u publici njemu je dato tajanstveno ime Crna Ruka. Društvo je, po svojim statutima, revolucionarni rad pretpostavljalo duhovnom, a od Srbije je htelo da stvori pravi Piemont. Tim imenom se zvao i organ toga društva, koji je pokrenut u jesen te godine. Njegova je namera bila da, uz živu nacionalnu propagandu, izvede revolucionarnu organizaciju u svima oblastima gde Srbi žive, da bi pospešio proces narodnog ujedinjenja s jedne i pad srpskih protivnika s druge strane. Rad društva, koje je bilo puno osuda protiv partiskih strasti i grupa u Srbiji, nije bio nimalo u saglasnosti s vladom. Naročito su njegove vođe iz starih liberalskih porodica, bili protivnici radikala, koji su s Nikolom Pašićem na čelu, držali vlast. Otvoreni sukob između njih izbio je u januaru 1914., kad je bio smenjen ministar rata, M. Božanović, i domalo u Skoplju, kad je došlo do raspre o prvenstvu između vojnih i građanskih vlasti.

Članovi udruženja Ujedinjenje ili smrt, sami mladi ljudi, delovali su najviše među omladinom. "Smatrali smo", piše Čeda Popović, "da je samo omladina sposobna da krene novim, odlučnim putem, budući da su stariji naraštaji, čak i oni među njima koji su se eksponirali u nacionalnoj borbi, zamoreni i izgubili veru u sebe, da su postali manje otporni, pa su prešli na rad putevima kompromisa i raznih pogađanja." Oni su imali najviše veza među mladim studentima, njihovim starijim i mlađim drugovima, koji su imali "svete vatre" oduševljavanja i koji su u svojoj mladoj mašti sve stvari gledali bez mnogo saznanja o relativnosti i bili uvek manje-više apsolutnih shvatanja. Kult Srbije bio je kod njih bezgraničan. U proleće 1912. god., kad je jedna grupa bosanskih đaka iz Tuzle prešla u Zvornik, mladići su, čim su stupili na srpsko tle, pali na kolena i počeli da ljube slobodnu zemlju kao svetinju. Posle pobedničkih ratova 1912/3. god. taj je kult postao još veći i zahvatio je ne samo omladinu nego i druge, starije krugove.

Aktivnost omladine bila je, za sve to vreme, veoma živa. Agitovalo se na sve načine: preko javnosti, štampom i predavanjima, i neposredno u samom narodu. Izvesni stariji listovi, kao splitska Sloboda i šibenički Naprednjak dolaze od jeseni 1912. u ruke omladinaca O. Tartalje i M. Bartulice, a u isto vreme pokreću se i novi omladinski listovi Preporod u Ljubljani, Srpska Omladina u Sarajevu, Novi Srbin u Somboru. Ti listovi su kratkog daha jer nemaju dovoljno materialnih sretstava, jer su njihovi urednici i saradnici većinom studenti, koji su tice-selice i koji se, zbog raznih ambicija, ne slažu uvek međusobno, i jer ih dobar deo za svoje članke mora da izdržava sutske progone. Ali mada listovi niču i propadaju, njihova se aktivnost ipak oseća u svakoj sredini gde su se javili. Njihove ideje se šire i dobijaju sve više pristalica. U izvesnim mestima, naročito u Dalmaciji, ta omladina ima moćan uticaj u celom društvu. U Splitu za vreme najteže krize u Skadarskom Pitanju sastaju se 16. marta tajno delegati Ujedinjene Nacionalističke Omladine, koji zaključuju da na austro-ugarski pritisak protiv srpskih kraljevina odgovore revolucionarnom propagandom u narodu i vojsci. Mobilizirani omladinci razvijaju, doista, u vojsci živu delatnost. "Općenita je parola bila: dođe li do rata, uskratiti poslušnost i prebeći Srbima". Od 8. maja 1913. u Splitu se pokreće i nov list Ujedinjenje, ali ga vlasti ugušuju već s drugim brojem. U zatvor su došli ne samo njegovi urednici, nego čak i njegovi čitaoci. Od 1913. god. krenut je čak u Ženevi sličan omladinski list pod naslovom Union.

Kad je mesto Cuvaja kao komesar za Hrvatsku došao baron Skerlec, u julu 1913., omladina rešava, da i njega dočeka kao neprijatelja zato što je pristao da se primi komesarske dužnosti. Iz Amerike čak stiže omladinac Stjepan Dojčić, koji 18. avgusta vrši atentat na nj i ranjava ga u ruku. Članovi Srpsko-hrvatske Koalicije osuđivali su taj atentat i izjavili su svoje žaljenje Skerlecu, jer su bili obavešteni, da je on došao s namerom da likvidira komesarijat. Omladina, za razliku od starijih, glorifikuje borbu pojedinaca. Ona se potsmeva ranije mnogo hvaljenom "sitnom radu", jer nalazi da on donosi i sitne rezultate. Ona hoće velika dela i podvige. Uspesi koje je Srbija postigla u dva poslednja rata govorili su joj, po njihovom verovanju, samo to, da se veliko postiže samo onda kad se veliko i traži. Oni su nalazili, da je bilo dosta trpljenja pod Austrijom i da je došlo vreme, da se u njoj učine radikalne izmene. Ako neće da ih izvrši Austrija sama, izvršiće ih omladina, čija vera u svoju misiju prelazi u jednu vrstu nacionalnog mitskog fanatizma. Jedan mladić đak, Miloš Pjanić, pisao je svom drugu Borivoju Jevtiću ove za tu omladinu veoma karakteristične reči: "Ja vjerujem isto tako kao ti u oslobođenje nacije i bez naše saradnje, ali to neće biti danas, a mi hoćemo ili u životu da umremo ili u smrti da živimo."

Među omladinom Bosne i Hercegovine odavno je bilo uobičajeno osnivanje tajnih đačkih društava. God. 1896. đaci sarajevske gimnazije osnovali su društvo "Srpska svijest". Sednice tog društva "počinjale su se i vršavale himnom "Bože pravde". Tajno nacionalističko đačko društvo osnovalo se i u Mostaru 1898. god., koje je posle, 1905., obnovljeno sa imenom Sloboda i imalo pretežno politički karakter. Pokret se iza toga širio sve jače, a organizaciju su vršili ponajviše velikoškolci, koji su 1905. god. u Beču osnovali svoje društvo Rad i već 1906. spremali veliki omladinski zbor u Sarajevu. Taj zbor, videći jasan antiaustriski smer njegovih pokretača, vlasti su zabranile pre nego je i bio javno sazvan.

U novije doba, otkako je počela borba za građanske slobode, i pisanje štampe u Bosni i Hercegovini bilo je puno duha nezadovoljstva i buntovnosti. A. Šantić, popularni pesnik Hercegovine, pevao je već 1907. god. na adresu austriskih vlastodržaca:

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka
No strah nam neće zalediti grudi,
Volovi jaram trpe a ne ljudi,
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Naša je snaga planinska rijeka,
Nju neće nikad ustaviti niko,
Narod je ovaj umirati sviko,
U krvi svojoj da nađe lijeka...
-----------------------------------------
I kad nam muške uzmete živote
Grobovi naši boriće se s vama!

Te muške, snažne reči imale su odjeka u čitavoj zemlji i ponavljale su se kao molitva. Buntovni spisi Petra Kočića, odličnog književnika, koji je nesumnjivo najviše uticao u Bosni i na seljaka i na omladinu, davali su izraza revolucionarnom raspoloženju od koga je teško moglo biti intenzivnijeg. Još 15. aprila 1898. pisao je taj nacionalni borac svom ocu, da je njegova "svetinja na prvom mjestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog Srpstva". Pisanje Riste Radulovića u Narodu, pokrenutom 1907. god., bilo je sve samo u "crvenom" raspoloženju, nacionalnom i socialnom. Vladimir Gaćinović, jedan od glavnih revolucionara omladinaca, upravo njihov vođ, koga izvesni ljudi žele da pretstave kao duhovni proizvod organizacije Ujedinjenje ili smrt, počeo je svoj rad baš u Narodovoj redakciji, u Mostaru 1907. god., i tu je dobio svoje revolucionarno krštenje. On je otišao odatle u Beograd za vreme Aneksione Krize, u dobrovoljce, da traži drugove za borbu, kao što je Božidar Zečević, omladinac iz Nevesinja, iz istih razloga otišao u Rusiju, iz Beča, u kom je 1908. organizovana prva omladinska tajna revolucionarna organizacija po ruskom sistemu trojki. Nekoliko omladinaca, sami od sebe, spremali su se na akciju. Iz Gacka i Bileće prebeglo je u Crnu Goru tokom 1908./9. god. nekoliko stotina mladića, sa dva sveštenika, da učestvuju u eventualnoj borbi protiv Austrije.

Tačno kaže dr. Branko Čubrilović, sam aktivni omladinac, iz jedne borbene nacionalne porodice, da je na bosansku omladinu najviše delovao primer atentata Bogdana Žerajića, izvedenog iz sopstvene iniciative, kao delo dubokog ličnog revolta i kao najrečitiji protest protiv aneksije. Žerajić je bio intimni drug Gaćinovićev i njegov primer delovao je silno na ovog drugog i skrenuo ga konačno na put aktivnosti jednog nacionalnog revolucionara. "Na sve strane, posle Žerajićeva atentata, niču kolone buntovnih kružoka. Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, daju ton, obeležje u toj borbi. Čitaju se ruske nihilističke brošure, studira se nacionalni pokret na celom svetu - Macini, Fihte; ide se u Srbiju, da se i tamo hvataju kakvegod veze, neko u komite, neko u novinare, neko u kružoke, - rečju, sve se inspirisalo, očeličavalo za borbu." To potvrđuje i P. Slijepčević, drugi aktivni omladinac, koji naročito ističe duhovni uticaj jugoslovenske ideologije. Omladinci su "čitali Skerlića, obasjavali se verom i hrabrošću pri pogledu na junačka dela Srbije. Ali onaj neposredni, intimni uticaj imali su u svojoj vlastitoj đačkoj sredini. Ukus atentata dao im je Žerajić, čiji grob kite".

Od jeseni 1912. god. počinje još intenzivnija sistematska organizacija omladine. Njeni članovi se organizuju u klubove Narodnog Ujedinjenja, kojima je "temeljna i centralna zadaća propaganda filozofije nacionalizma u opšte, uz naročitu propagandu radikalno-demokratskih doktrina". Narodno Ujedinjenje smatralo je, po svojim statutima, "da je ujedinjenje srpsko-hrvatskog naroda, zajedno sa narodom slovenačkim, iznad svih dispozicija internacionalnih i istorijskih, uslovljeno naročito dispozicijama samo nacionalne duše, vjerom naroda u svoju snagu, prije svega i njegovom svjesnošću svoga nacionalnoga zadatka. Zato će klub stvarati neoborivi kult srpsko-hrvatske nacionalne energije, nacionalne religije i nacionalnog optimizma". "Redovi nacionalističke omladine", piše O. Tartalja, "postaju dan na dan sve veći i gušći. Uz akademičare prilaze u masama srednjoškolci, radnici i seljaci, osobito u Dalmaciji. Split je prvi među prvima, on nosi barjak". Njihova je deviza "Ujedinjenjem Oslobođenju". Isto je tako vrlo živa organizacija i u Bosni i Hercegovini. Sva glavnija mesta, u kojima su se nalazile srednje škole, Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, Trebinje, imala su svoje đačke organizacije na programu Narodnog Ujedinjenja.

Posle Splita i Sarajeva vrlo važno središte pretstavljao je Prag. Tamo su se početkom 1914. g. ujedinila sva omladinska udruženja Srba, Hrvata i Slovenaca u nacionalističko društvo Jugoslaviju, koje pokreće i svoj organ istog imena. U Zagrebu od marta 1914. počinju da izlaze borbeni Vihor, književni list omladine, i politički list Narodno Jedinstvo, pod uredništvom Milana Marjanovića. Njima se, u isto vreme, pridružuje u Ljubljani mesečni Glas Juga, koji traži "stvaranje slobodne i potpuno nezavisne i ujedinjene jugoslovenske nacije".

Svi Srbi i najveći deo ostalih Jugoslovena hteli su svoje oslobođenje od Austro-Ugarske. Otkako postoji istorija ti primeri borbe za slobodu bili su uvek najsimpatičniji. Borbe naroda i država protiv pritiska Habzburške dinastije ispunjavale su ponajvažnije stranice istorije od Srednjeg Veka do danas. Oslobođenje Švajcarske, Holandije, Belgije u ranija vremena, i ujedinjenje Nemačke i Italije, vršeno je samo na njihov račun i pretstavlja ponajlepše stranice u njihovim istorijama. Srbi su prihvatili njihov primer i ne malo se oduševljavali njim. Habzburška dinastija, koju istorija nije ničem naučila, vladala je i u XX veku sublizu onako kao i u ranijima. Njena državna tvorevina, međutim, sastavljena iz naroda raznorodnih rasa, osećanja, i težnja, nije više odgovarala onom testu, koje je ona navikla da modeluje i sukob je, usled toga, bio neizbežan, kad Beč nije imao ni volje, ni sposobnosti, ni snage, da izvede, za vremena, potrebno delo svoje reorganizacije. Slom Austro-Ugarske povukao je za sobom tešku krizu Evrope, ali to se dogodilo samo s toga, što oni, koji su hteli da održavaju njeno stanje nisu ocenili koliko je za njih same bilo od opasnosti da svoju snagu vežu i troše za jedan takav skroz bolesni organizam. Nemačkoj je trebao slobodan put na istok i ona ga je htela da obezbedi preko Austrije, neuviđajući da je put iz Evrope u Aziju vodio preko jednog velikog mosta, čiji su stubovi bili odavno istruleli.

Opšte je uverenje bilo i kod prijatelja, i kod neprijatelja, da se Austro-Ugarska nalazi pred raspadom. U njoj je nekoliko narodnosti, i to glavnih, vodilo međusobnu borbu: Česi i Slovenci sa Nemcima, Srbi, Hrvati, Rumuni i Slovaci s Mađarima, Poljaci s Rutenima, Talijani s Nemcima i Hrvatima i Slovencima. Unutra je sve vrilo. Nekoliko pokrajinskih sabora moralo je obustaviti rad, a Parlamenat je bio češće odgađan zbog češke opstrukcije. Među samim Mađarima vodila se ogorčena borba između vlade Stevana Tise i njene opozicije i novoosnovana parlamentarna garda imala je da izbacuje poslanike iz Parlamenta, među njima čak i šefove stranaka. Grof Černin pisao je 22. juna 1914. tačno, kako u Rumuniji i po ostaloj Evropi osvaja uverenje, da je Austrija telo koje se raspada i da pri podeli Turske nije od nje nasledila ništa drugo nego njezinu sudbinu. Mesec dana pre toga, 22. maja, pisao je bečki nemački poslanik Čirški u Berlin, pod utiskom svega što je zapažao u Austro-Ugarskoj: "Često puta stavljam sebi u mislima pitanje, da li se doista još isplati, da se mi tako čvrsto vežemo za ovu državnu tvorevinu, koja puca na sve strane i da nastavljamo dalje naporni rad da je vučemo sa sobom". Pomišljao je čak i na podelu Austrije i na to, da Nemačka pridruži sebi njene nemačke oblasti. Nemački poslanik iz Rima, Flotov, pisao je 3. avgusta 1914. svojoj vladi, kako mu je sam San Đulijano, talijanski ministar Spoljašnjih Poslova, bez ustručavanja govorio, da je Austrija, "lešina, koja više nije sposobna za život".

Neprijateljsko raspoloženje oficirskih krugova i omladine, pa i cela naroda, protiv Dunavske Monarhije, u kojoj su pod pritiskom živeli njihovi sunarodnici, nije postojalo samo u Srbiji, nego i u Austriji saveznim državama, Italiji i Rumuniji. San Đulijano je u aprilu 1914. govorio nemačkom poslaniku otvoreno ovako: "Austrija, tj. austriska vlada je tvorevina iz ranijeg vremena, koja ne razume da u državama kao u Rumuniji i Italiji nijedna vlada ne može trajno orientisati svoju politiku protiv narodnih raspoloženja". A ta su sve više postajala neprijateljska. Za Rumuniju, čije je držanje od 1913. zadavalo sve više brige Beču i znatno, ako ne i najviše, doprinelo da se Austrija 1914. god. rešila na rat, pisao je 1913. savetnik poslanstva u Bukureštu baron F. Hajmerle, da se u njoj oficiri sve više ističu protiv Austrije i govore o budućem oslobodilačkom ratu protiv nje. "Neskriveno se ovde govori u vojničkim krugovima o tom budućem ratu i on se čak odobrava... Velika animoznost protiv nas, a naročito protiv Mađara, koja drema u svakom Rumunu... izbila je sad u najplahovitijem obliku". Sam kralj Karol govorio je austriskom poslaniku, da mađarsko postupanje prema Rumunima izaziva "u širokim masama Rumunije jako osećanje solidarnosti" sa njihovim sunarodnicima, koje se obrće protiv same Austro-Ugarske. Nemačkom poslaniku govorio je još iskrenije, da je antiaustrisko raspoloženje zahvatilo celu zemlju, da je prodrlo čak i u vojsku. Grof Černin je sam 5. decembra 1913., u jednom vanredno mudrom i državničkom memoaru, pisao u Beč, da takvo raspoloženje smatra sasvim "prirodnim i čovečanskim", "ta mi živimo u vreme nacionalnog bratimljenja i kroz ceo naš politički život provejava nacionalni duh... Što se danas sprema na rumunskoj granici isti je prizor koji se već stvorio na srpskoj granici..."

<<   Sadržaj   >>