Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Krize u Srbiji

Knez Miloš je 1833. god. postigao svoj poslednji veći uspeh u Srbiji. Po hatišerifu od 1830. god. Turci su bili dužni da vrate Srbiji šest, napred pomenutih, nahija. Ali to oni nisu hteli da učine. Jedno, što nisu hteli da jačaju dojučerašnje odmetnike, a drugo što je to izazivalo proteste i nezadovoljstvo u njihovim redovima. Porta, koja je znala koliko su njene reforme nepopularne, nije želela da ustupcima teritorialnim, koje je i inače obećala preko srca, otežava svoj položaj. I s toga je na sve načine odugovlačila izvršenje obaveza. Knez Miloš je sa svoje strane stalno požurivao rešenje. Za vreme odmetništva Mustafe-paše skadarskog i bosanskih begova on je nudio usluge i jednoj i drugoj strani, da bi tako sam lakše došao do cilja. Mustafa-paši je bilo mnogo stalo do toga, da ima Miloša kao pomagača, verujući da će mu to pomoći i da će Porta, bojeći se zapleta, pre popustiti. Kad je Porta, zahvaljujući veštini i energiji velikog vezira Rešid-paše, ostala pobednik prema buntovnicima, knez Miloš se rešio da sam preduzme nešto, jer nije bilo nade da će mu se uskoro dati prilika koju bi bolje iskoristio nego ova koja je izmakla. U pograničnim oblastima nije bilo teško izazvati pokrete. U Jadru i Rađevini, kao i u Starom Vlahu, nastale su teške prilike posle ugušenja bosanskog ustanka i posle režima, koji su uveli pobedioci. U drugim oblastima nije bilo potrebno dugo čekati, da se jave nasilja bilo pojedinaca, bilo čitavih grupa. Tako su, na pr., tri brata Frenčevića iz Kruševca, u novembru 1832., bili ugrabili dve pravoslavne devojke iz Mozgova, da ih silom poturče. To izazva prirodno uzbuđenje u okolini. Narod u Župi prihvati za oružje. Knez Miloš prihvati oberučke tu priliku. On je raspirivao ustanak i na drugim stranama, u Svrljigu, Crnoj Reci i na istoku, a u isti mah izveo je i vojsku na granicu. Na Porti se zabrinuše. Ruska diplomatija, koja je htela da poštedi Turke, morala je popustiti i savetovati, da se zadovolji knez Miloš, kako se ne bi stvorili novi zapleti. Posle dugih pregovora došlo je u maju 1833. do sporazuma. Srbiji je pripojeno šest traženih nahija i ona je tako znatno, skoro za celu jednu trećinu svog dotadašnjeg poseda, bila povećana i pojačana.

Poznati veliki nemački istoričar Leopold Ranke, koji je prvi izložio Evropi srpsku borbu za oslobođenje, smatrao je za dužnost preporučiti knezu Milošu, da Srbiju, toliko simpatičnu u borbi za narodnu slobodu, učini i nosiocem istinske građanske slobode, slobodarskom u svakom pravcu. To je s naglaskom podvlačio u svojoj mnogo čitanoj knjizi. Ali knez Miloš nije ispunio njegova očekivanja. Miloš je bio čovek veoma bistar i vrlo vešt i dovoljno mudar i zahvaljujući njegovoj izuzetnoj pribranosti i potrebnoj odlučnosti u teškim momentima Srbija je postigla vidne uspehe. Miloš je bio svestan koliko su ti uspesi zavisili od njegove ličnosti i osećao je svoju vrednost. Poučen iskustvom iz Prvog Ustanka on nije hteo dozvoliti, da se drugi ljudi, s manjim zaslugama, penju do njegove visine i da mu kvare posao. Ličan i u osnovi autokratska priroda, kao svi jaki ljudi, on je bio bezobziran u čuvanju svog mesta i ugleda. Tražiti od njega da bude neki liberalni vladalac zapadnog tipa značilo je tražiti nešto nemoguće. U jednoj zemlji gde je do nedavno vladala apsolutna turska vlast Miloš je imao pred sobom kao primere samo vezire i paše i u četvrt samo suverene knezove Vlaške i Moldavske. I kad je primio vlast on je u stvari postao srpski vezir, sa istim manirima i bez malo sa istim shvatanjem vlasti. U svojoj ruci je usredsredio manje-više sve: i spoljašnju politiku, i upravu, i sudstvo, i trgovinu. Srbiju je smatrao prosto kao svoj pašaluk. Imao je i velikih ličnih mana. Bio je gramžljiv na novac, iako ga nije žalio i davati kad je trebalo; voleo je da se igra s ljudima i da ih ujeda do srca; u pitanju morala bio je strog prema drugima, a sebi je dozvoljavao sve. Nije onda nimalo čudo, što je stekao velik broj neprijatelja i što je odbio mnoge ranije pristalice i saradnike. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti", pisao mu je Vuk Karadžić 1832. god., "niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina."

Pobuna protiv kneza bilo je od početka njegove vlade. Videli smo kako su prošli Cukić, Moler, Sima Marković i dr. God. 1821., kad se javio ustanak u Vlaškoj, digoše se u požarevačkoj nahiji Stevan Dobrnjac, brat poznatog vojvode Petra, i Marko Abdulić, knezovi požarevačke i moravske knežine. Miloš ih je optuživao, izgleda ne bez osnove, da su se digli u sporazumu s Turcima, da oslabe srpsku centralnu vlast. Buna je bila brzo ugušena i ostala je bez većih posledica. Početkom 1825. god. izbila je druga i opasnija pobuna, koja je bila zahvatila više nahija. Glavni, vrlo popularan, buntovnik bio je bivši pop, Miloje Popović zvani Đak. Ljudi su se bunili protiv "kneževskog zuluma", a u pokretu je bilo i jasnih simpatija za Karađorđa. To se, u ostalom, vidi i po tom, što je ustanički zbor držan u Topoli. U borbi kod tog mesta, 22. januara, pobunjenike je potpuno razbio vođa Miloševe vojske, Toma Vučić Perišić, gružanski knez, raniji momak Milošev i jedan od najhrabrijih ljudi svoga vremena. Iduće godine pokušao je u blizini Beograda Đorđe, sinovac slavnog junaka Vase Čarapića, ali je i s njim bilo brzo svršeno. Bilo je i drugih manje značajnih pokušaja. Sve je, u glavnom, prolazilo dobro, jer uticajniji ljudi u narodu nisu želeli da se izazivaju smutnje u zemlji dok nije prečišćeno pitanje o njenom položaju.

Ali, kad je Srbija dobila samoupravu i kad je pitanje o šest nahija bilo privedeno kraju, nezadovoljstvo se pokazalo u punoj meri. Poniženi činovnici, koji su bivali i batinani, obespravljeni trgovci, nipodaštavane starešine sve je roptalo protiv njega. Bilo je nezadovoljstva i u samoj kneževoj porodici i kod seljaka, iako mu je knez Miloš učinio krupnu uslugu, što nije dozvolio stvaranje spahiluka i što je zemlju spasao za zemljoradnika. Svet nije mogao više da podnosi ne samo ćefove Miloševe, nego i zloupotrebe njegovih sluga, koji su vršljali u njegovo ime. Teško se osećalo što nema suda. Pokušaj s uvođenjem Napoleonova zakonika, na kom je radio i Vuk Karadžić, ostao je samo pokušaj. Po hatišerifu Miloš je bio dužan da radi sa skupštinom sastavljenom od narodnih starešina, ali on o tom nije vodio mnogo računa. Šta je onda preostajalo drugo nego ga urazumiti jasnim izrazom narodnog nezadovoljstva?

U januaru 1835. nekoliko uglednih ljudi na čelu sa starim Karađorđevim barjaktarom Miletom Radojkovićem diglo se u bunu protiv kneza i pošlo na Kragujevac. Toma Vučić pristao je da ih pusti u grad pod uslovom da ne ulaze u knežev konak. Buna nije dobila krvav karakter zahvaljujući tom sporazumu, nego je ispala više kao ozbiljna demonstracija. Na kneza je delovala neobično jako. Bio se uplašio i jedno vreme pomišljao čak i na begstvo. Obećao je odmah za Sretenje saziv narodne skupštine, koja će urediti pitanje ustava. Na tu vest pobunjenici su se smirili, da bi sačekali nove izglede.

Knez je doista o sretenjskoj skupštini dao Srbiji ustav, koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidović, raniji urednik bečkih Srpskih novina. Ustav je bio slobodouman, mimo svakog očekivanja. U njemu se više video Davidović, koji je u još polutursku Srbiju, bez mnogo razmišljanja unosio zapadnjačko ustrojstvo i navike, nego što bi se osećalo iskustvo i opreznost Miloševa. Ovaj je bio zbunjen i pustio je da se donesu i objave nove uredbe, svakako u nadi da će on već naći načina da ih izigra. Međutim, to davanje ustava, i to vrlo liberalnog, izazva proteste i u Rusiji i u Turskoj. Kako je Srbija, kao vazalna zemlja, mogla da ga objavi bez znanja Porte? I kako to da ona uvodi ustav, kada ga nemaju ni Rusija ni Turska? Na taj ustavni dar gledalo se i u Meternihovoj Austriji s izvesnim nepoverenjem i potsmehom. Pitalo se, šta će Srbiji ministarstva, i među njima ministarstvo inostranih dela. I zašto Srbi uvode trobojnu zastavu? Ustav, donesen posle jedne bune, smatrao se kao delo iznuđeno od revolucionarnih elemenata, kojima su pred očima lebdeli primeri Francuske i Švajcarske. Po zahtevu Rusije i Turske Miloš je povukao objavljeni ustav, ne bez izvesnog ličnog zadovoljstva. Pred narodom on je pokazao dobru volju, da mu ispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji sila od kojih je zavisio. U stvari, on je s takvim ishodom stvari bio lično veoma zadovoljan.

Ali Rusija, traženjem da se ustav povuče, nije mislila da pomaže Miloševu samovolju. Načelno ona nije mogla biti protiv stanja, kakvo je vladalo i kod nje same. Ruska vlada je nastojala da ograniči Miloševu samovolju zato, što u nj nije imala punog poverenja. Miloš je često pravio poteze koji nisu odgovarali težnjama i savetima ruskog pretstavništva u Carigradu i vlade u Petrogradu. Miloš je osećao to i s toga se trudio, da se na neki način osigura i na drugim stranama. U toliko više, što su njegovi protivnici živo radili protiv njega u Rusiji, Turskoj i Austriji.

Rusija je tražila, da se u Srbiji uvede jedan savet, sa ograničenim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrđena doživotno, da ne bi zavisila od kneza Miloša. Taj bi savet imao u zemlji zakonodavnu i upravnu vlast, koju bi vršio u sporazumu s knezom. Miloš se tome opirao kolikogod je mogao, jer je znao da će taj Savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će mu praviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on je jedno vreme bio našao oslonca kod prvog engleskog konzula postavljenog u Beogradu početkom 1837. god., Džordža Hodžesa. Engleska je tih godina radila s puno energije na suzbijanju ruskog uticaja u Turskoj Carevini i na Balkanu, pa je Hodžes s tom misijom delovao i u Srbiji. Tako je došlo do neobičnog sticaja, da je apsolutistička Rusija, sa sistemom "samoderžavija", postala protivnik ličnog režima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomagač. Ali taj oslonac Milošu ipak nije pomogao. Ruski uticaj na Porti bio je jači i neposredniji. Uz to su i vođe ustavobraniteljske opozicije u Srbiji bile veoma aktivne. Sve što je u zemlji bilo bolje i uglednije nalazilo se na njihovoj strani. Opasni Toma Vučić, raniji glavni oslonac Milošev, stavio se otvoreno na njihovo čelo. To je bio čovek smeo, bezobziran, gotov na sve. U narodu je imao velik glas nešto zbog te hrabrosti, nešto zbog brutalnosti, a nešto i zbog toga, što je bio izrastao iz najobičnijih redova do vrhova uprave samo svojom sopstvenom vrednošću. To je bio jedini čovek koji je mogao konkurisati s uspehom Milošu u neposrednom ophođenju s narodom. Uza nj je kao drugi vođa bio Avram Petronijević, glavni diplomatski pretstavnik Milošev, čovek širih pogleda, koji je video sveta i koji je imao izvesne lične kulture. Ujedinjeni Vučić i Petronijević, snaga i veština, pretstavljali su vrednost, kojoj Miloš lično, pored svega svog retkog talenta, nije mogao odoleti. Njima se pridružio i Milošev brat Jevrem, koji je sa svoje strane uticao na prijatelja svoje kuće, austriskog konzula i pesnika himne "Lijepa naša domovina", Antona Mihanovića, da se i on opredeli protiv kneza.

Pod pritiskom opozicije i Rusije knez je morao pristati, da se spremi novi ustav za zemlju. Izrađeno je bilo više projekata sa raznih gledišta, ali nijedan nije bio konačno usvojen. Videći da se u Beogradu, zbog raznih uticaja, pitanje neće moći lako okončati, Miloš je, na kraju, po savetu Engleske, pristao, da se pregovori vode u Carigradu. U komisiju, koju je uputio u tursku prestonicu, on je uveo i Avrama Petronijevića, ne znajući u kolikoj mu je meri on protivnik. Posle dugih pregovaranja dovršen je 10. decembra 1838. novi ustav za Srbiju, koji su u glavnom izradili turski i ruski pretstavnici. On je s toga nepravedno nazvan "turskim ustavom". S načelnog gledišta Srbija je ovom prilikom ostala u izvesnom nazatku. Bojeći se Miloša opozicija je u rešavanje ustavnog pitanja, koje je bilo unutrašnja stvar Srbije, uvela posredovanje stranih sila i tim štetila srpskoj državnoj samoupravi. I knez je pogrešio što je bio pristao da se o tom rešava u Carigradu, mesto u samoj Srbiji.

Glavna uredba novog ustava, uperena očigledno protiv kneza Miloša, bilo je stvaranje Saveta ("Sovjeta") od 17 doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, u slučaju dokazane krivice. Tim je bilo pruženo Porti moćno sredstvo da utiče na prilike u Srbiji. Uzajamna borba dovela je dotle, da su nekadašnji borci za oslobođenje tražili tursku podršku i saradnju protiv svog kneza. U Savet su ušla većinom lica, koja se zbog svog ugleda nisu mogla obići, a koja su bila najvećim delom lični protivnici kneževi.

Odnosi između kneza i Saveta bili su rđavi od prvog dana. Pobeđen, a razdražen njihovim postupcima i ponašanjem, Miloš je već posle dva meseca iza proglašenja ustava u Srbiji (13. februara 1939.) napustio demonstrativno zemlju i prešao u Zemun. Vratio se tek na molbu ruskog i engleskog konzula, koji nisu mislili da stvari treba da idu tako daleko. Posle toga je pokušao da silom izmeni novo stanje. Izazvao je pobunu u narodu, kojoj je kao vođu uputio svog rođenog brata Jovana. Ali je ta buna brzo presečena energičnim posredovanjem Vučićevim. Videći da iza svega ovog što se desilo nema više ni potrebnog autoriteta ni odziva u narodu Miloš se rešio, da se odreče kneževskog dostojanstva. Učinio je to 1. juna 1839., a dva dana potom napustio je Srbiju.

Miloša je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je"malo utekao od idiota". Mesto njega je stvarnu vlast imalo namesništvo, koje su sačinjavali Jevrem Obrenović, Vučić i Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri nedelje dana (27. juna). Mlađi Milošev sin Mihailo (rođen 4. septembra 1824.), kome je tad bilo tek šesnaest godina, nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da ga uputi u Srbiju, ali je popustio. Mladi knez došao je u Beograd tek početkom 1840. god., pošto ga je Porta potvrdila.

Njegov položaj nije bio lak. Mržnja na njegova oca prenela se dobrim delom na celu porodicu, čiji neki članovi posle Miloševa odlaska nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem, nego su stalno buškali u narodu. Javila se i jaka stranka pristalica Aleksandra, sina Karađorđeva, čiji je glas u narodu sve više dobijao. I sam knez Mihailo, rano zreo, imao je svojih ćudi i zamerao se ljudima. Prvi sukob nastao je povodom toga, što je Porta postavila mladom knezu kao savetnike Vučića i Petronijevića. Pristalice Obrenovića, u dogovoru s članovima te kuće, digoše bunu, da tobože spasavaju kneza iz njihovih kandži, i nagnaše obojicu da napuste svoja mesta, a posle i Srbiju. Uz njih su se morale sklanjati i neke druge vođe ustavobranitelja. Posle su nastale borbe i između samih Orenovićevaca. Kneginja Ljubica radila je živo na tom, da se Miloš ponovo dovede u Srbiju i bunila je čak i narod s tim ciljem, dok je Jevrem, vođa druge grupe, ostao dosledno protiv Miloša. Zemlja se, usled svih tih raspri i agitacija, silno uzmutila. Posredovanjem ruske vlade pokušalo se doći do nekog smirenja, ali je ono bilo samo prividno. Kad su se Vučić i Petronijević, početkom proleća 1842. god., vratili u Srbiju došlo je naskoro do novog prevrata.

Pomagani od turskih vlasti i beogradskog vezira Vučić i Petronijević, koji su se silama pretstavljali kao protivnici ruskog uticaja u Srbiji i tim stekli njihove simpatije pa i obećanje pomoći, digli su bunu protiv kneza Mihaila već u leto 1842. u njihovom pokretu išle su im na ruku i susedne austriske vlasti. Vučić je, zavaravaši trag, izbio 21. avgusta nenadno u Kragujevac, dočepao se topova i municije, i odmah dao znak za ustanak. Pre toga je uhvatio veze sa mnogo uglednih ljudi iz naroda i pridobio ih za stvar. Kneževa vojska, koja je s njim zajedno došla na Kragujevac, bi rasturena brzo i lako, posle nekoliko ispaljenih topovskih metaka. Mnogi njegovi ljudi i oficiri prebegoše buntovnicima. Sam Vučićev glas uneo je zabunu i strah. Knez je morao naglo da se povlači i ne smejući da sačeka Vučićev napad na Beograd prebacio se noću između 26. avgusta u Zemun. Tim begstvom krunisan je njegov potpuni poraz. Njegove pristalice, koliko ih je još ostalo, klonuše, a njegov autoritet pade beznadežno. Vojska koju su vodili u pomoć knezu Stevča Mihailović i Jovan Mićić iz jugozapadne Srbije raziđe se pred opštom malodušnošću.

Ustavobranitelji su brzo sazvali narodnu skupštinu da izaberu novog kneza. Žurili su da sile i ostali svet stave pred svršeni čin, a nisu ni u zemlji hteli duži period bezvlašća. Na skupštini je 2. septembra bio izabran za novog kneza Karađorđev sin Aleksandar, koji je tad imao 36 godina i bio zreo čovek. Porta je odmah potvrdila nov izbor. Ali ne i Rusija. Protivnici Mihailovi, koji su se ranije oslanjali na Rusiju i njenom pomoću došli na vlast, ušli su sad u veze sa protivnicima Petrograda i agitovali su na strani tim, da je mladi knez sav u ruskim vodama. U Petrogradu su nalazili, da je izbor novog kneza sumnjiv, pošto je izvršen pod pritiskom ustavobraniteljske revolucije i tražili su novo glasanje. Naročito su u ruskim službenim krugovima krivo gledali na veze ustavobranitelja sa izvesnim čalanovima poljske emigracije, koja je otvoreno radila protiv Rusije i koja se grupisala oko aktivnog kneza Adama Čartoriskog. Režim Nikole I načelno je bio protiv svake revolucionarne izmene poretka, a naročito u pitanjima gde je imala da se čuje s pravom ruska reč. Porta je morala priznati rusko gledište i odrediti novi izbor. Za novi izbor Rusija je čak uputila u Srbiju jednog svog pretstavnika, barona Livena, a Vučić i Petronijević morali su se privremeno povući sa svojih položaja, da ne bi tobože uticali na izbor kao vlast. Na novoj skupštini, 15. juna 1843., ponovno je izabran knez Aleksandar. Da bi suzbila antiruske elemente i da bi Srbiji obezbedila period mira, ruska je vlada posle toga tražila i izradila, da se uklone iz zemlje Vučić i Petronijević. Kad su se uklonili Obrenovići da idu i ova dvojica, da bi zemlja počinula i da bi se stišale raspaljene strasti.

Srpsko javno mišljenje bilo je u velikoj većini za ustavobranitelje. Karađorđev prestiž postao je tada veći nego Milošev. Ponajviše s toga što je bio u prošlosti, koju mnoga nova lica nisu neposredno zapamtila i što je bio više u našoj epskoj tradiciji nego Miloševa praktična i račundžiska politika. Jedan deo ustavobranitelja pokazivao je istinske želje da se Srbija pravno sredi i kulturno unapredi. Potrebi osećanja zakonitosti u zemlji, gde su do juče vladali Turci sa svojim poznatim shvatanjima u pitanjima štovanja zakona, i gde je knez Miloš možda najviše grešio stavljajući svoju volju iznad zakona, tražio je i naglašavao ceo svet u Srbiji. Ustavobranitelji su to dali. Već 1844. god. donesen je građanski zakonik, na kom se počelo raditi još za Miloševa vremena. Najveće zasluge oko donošenja tog zakona stekao je tada čuveni pravnik Jovan Hadžić, inače u književnosti poznat kao Miloš Svetić. Iza tog zakona došao je 1853. god. zakonik o građansko-sudskom postupku. S tim u vezi izvršena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna država.

Ustavobranitelji su isto tako radili mnogo i na dizanju narodne prosvete. U tom se pravcu bilo krenulo napred i poslednjih godina vlade kneza Miloša, iako on lično nije pokazivao mnogo revnosti. Sam nepismen imao je dosta nepoverenja prema ljudima od knjige, među kojima, na žalost, nije nailazio mnogo na čvrste karaktere. Prvo kulturno središte stvorilo se za njegove vlade u Kragujevcu. Tu se nalazila relativno dobra škola sa dva-tri učitelja. God. 1833. prva štamparija Srbije prenesena je u Kragujevac i tu su počele izlaziti i prve novine te zemlje, Novine srbske, pod uredništvom u tom poslu već donekle iskusnog Dimitrija Davidovića. Dve godine potom proradilo je i prvo naše pozorište pod upravom književnika Joakima Vujića. U Kragujevac je prešla iste godine kad i štamparija i prva gimnazija. "U početku jedina stručna škola u zemlji, ona je vršila ulogu univerziteta i prva generacija njenih svršenih đaka otišla je u državnu službu, i to su bili prvi naši činovnici školovani u Srbiji... S jeseni 1838. knez Miloš je nju "imao milost na stepen Liceuma vozvisiti", a Licej je neprekidnim razvitkom svojim postao, preko Velike škole, 1905. Univerzitet." Za prosvetu se još više trudio knežev brat, Jevrem Obrenović, koji je živeo i upravljao u Šapcu i napravio od tog zaostalog turskog grada bogate Mačve jedno od najnaprednijih mesta Srbije XIX veka. Tu je 1836. god. počela rad druga srednja škola zemlje. Ali najveći zamah dobija rad na narodnom prosvećivanju za vlade ustavobranitelja, kojima Beograd postaje glavno središte i trajna prestonica zemlje. Za njihova vremena otvoreno je preko 200 novih škola; 1855. god. zaveden je prirez za pojačanje školskog fonda, a 1857. god. izdat je zakon o osnovnim školama. Zakon o gimnazijama objavljen je već 1844. god. Njim je organizovan Licej ili "veliko učilište", čiji je rad počeo već ranije. Na njemu se kao prvi osnovao pravni fakultet za obrazovanje činovničkog aparata; god. 1853. došao je prirodnjačko-tehnički; a treći, "obšti", bio je začetak filozofskog. Zakonom od 1844. god. bile su obuhvaćene i bogoslovija i "posleno-trgovačko učilište". Taj zakon radio je kao načelnik Ministarstva Prosvete Jovan St. Popović, naš odlični dramski pisac i književnik. Sem tih škola otvorene su još 1850. god. vojna i 1853. god. zemljodelska.

Mislilo se i na nauku. Još u jesen 1841. god. osnovano je bilo skromno društvo Srpske slovesnosti mesto Akademije, koju je predlagao J. St. Popović, sa ciljem da radi na "obrazovanju i usavršenstvovanju" srpskog jezika. Događaji od 1842. god. prekinuli su društveni rad, koji je nastavljen 1844. god. Prva knjiga tog učenog društva, Glasnik, kao njegov organ, izašla je tri godine docnije. Uz Ministarstvo Prosvete osnovan je 1844. god. Narodni Muzej, a 1849. god. Školska komisija kao prethodnica današnjeg Prosvetnog Saveta. Još 1842. god. pomišljalo se na otvaranje Narodne Biblioteke, koje je izvedeno tek 1853.

Knez Aleksandar znatno je unapredio i vojničke poslove. Već je knez Miloš počeo sa uvođenjem vojničke obuke u modernijem smislu i imao je čak i jedan kadar stalnih oficira. Ali je prava stajaća vojska uvedena tek u ovo vreme. "Garnizonsko vojništvo" imalo je dva bataljona sa četiri čete pešadije, jedan eskardon konjice i bateriju od šest topova, a ulazilo je u sastav Ministarstva Unutrašnjih Dela. Iz razumljivih nacionalnih potreba uređena je 1848. god. prva topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva artiljeriska škola kod nas.

U spoljašnjoj politici ustavobranitelji su se udaljavali od Rusije. Nalazili su, da se ona suviše meša u unutrašnje poslove i da s toga treba njen uticaj suzbijati. Taj stav nije došao spontano. Dok je Rusija držala njihovu stranu protiv kneza Miloša oni su sami tražili to mešanje. Reakcija je došla, kad je Rusija stavljala primedbe na izvesne njihove postupke i kad su se mogli nadati da će neke druge sile biti bolje raspoložene prema njima. Veze, koje su ustavobraniteljske vođe počele u Carigradu sa pretstavnicima poljske emigracije, podržavane od Francuske, nastavljale su se i produbljivale i u Srbiji. Lenoar Zvijerkovski, agent kneza Čartoriskog, došao je u Beograd i nastanio se u kući Avrama Petronijevića. Za vreme agitacije za izbor kneza Aleksandra Poljaci su se zalagali svom energijom. Preko njih ustavobranitelji su došli u vezu sa francuskom vladom, koja je tada, sa Engleskom, bila otvoren protivnik ruske politike.

Knez Adam Čartoriski, nekadašnji ruski ministar Inostranih Dela za prvih godina Karađorđeva ustanka, imao je prilike da izbliže pozna stanje na Balkanskom Poluostrvu i da oceni značaj koji bi Srbi mogli imati na njemu. On je namenjivao Srbiji vodeću ulogu među Južnim Slovenima i verovao je da ona treba i može da okupi sve njih u jednu državu. Iako je posle, kao poljski rodoljub, postao protivnik Rusije on nije bio i protivnik Slovena. Želeo je samo da postanu što nezavisniji od severne carevine. Njegovi ljudi radili su živo u korist ustavobranitelja. Njegovom posredovanju ima se zahvaliti čak i to, što su se Vučić i Petronijević, posle godinu dana stranstvovanja, mogli vratiti u otadžbinu. U Beogradu je 1843. god., kao svog novog poverenika, mesto Leonara, poslao Čeha Franju Zaha, bivšeg učesnika u poljskom ustanku, čoveka vrlo aktivna i iskrenog prijatelja i svoje i posle srpske stvari. Taj čovek dao je ideju i čak izradio i prvi plan za jedan od naših najvažnijih nacionalnih programa u XIX veku.

Brzo po svom dolasku u Srbiju 1844. god. on je izradio memoar o "Slovenskoj politici Serbije". Glavna pitanja su bila: "Kako bi se od turskog carstva slavenskog sazidati moglo" i "O sredstvima kojima bi se sjedinenje sviju Južni Slavena izdejstovati moglo". Izvesne svoje ideje i sugestije Zah je primio od Čartoriskog. Čartoriski je preporučivao da Srbi iskoriste tursku vrhovnu vlast i da uvećaju svoju snagu, ali da izbegavaju ruski uticaj. Isto tako treba zazirati i od Austrije. Francuska ima interesa da u Srbiji, mesto turske, dobije novog saveznika. I Engleska bi rado videla Srbiju sa izlazom na more. Srbi treba da stvore bliže veze sa ostalim Slovenima i sa Mađarima, koji žele da se oslobode Austrije.

U Beogradu Zah je ušao u veze sa mladim Ilijom Garašaninom, čijeg su oca ubili ljudi kneza Mihaila prilikom poslednje pobune. To je bio čovek sa trideset godina (rođ. 1812.), koji je počeo karieru kao trgovac, a koji je kasnije prešao u prvu stajaću vojsku i postao njen oficir. Posle promene dinastije dobio je čin Vučićevog pomoćnika u Ministarstvu Unutrašnjih Dela, a kad je Vučić morao napustiti zemlju postavljen je za ministra toga resora. Bistar i uman čovek Garašanin je postao prvi državnik Srbije većega stila. U zajednici sa Zahaom, na osnovu njegova memoara, on je 1844. god. sastavio svoje čuveno Načertanije ili "Program spoljne i nacionalne politike Srbije", ali ga je znatno izmenio i podesio za srpske prilike. Kad se porede oba spisa, Zahov i Garašaninov, vidi se jasno koliko je ovaj drugi čovek imao neposrednijeg poznavanja prilika ne samo u Srbiji, nego i u celom susedstvu, i koliko je bio politički realniji.

Načertanije, polazeći sa konstatacije da je počelo "dviženije" među Slovenima, naglašava da Srbija ne sme ostati u dotadašnjim malim granicama i da ima težiti "sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okružavaju". Ni Rusija ni Austrija nemaju interesa da se mesto Turske stvori "drugo hristijansko carstvo", prva radi Carigrada, a druga zbog opasnosti da ne izgubi svoje južnoslovenske podanike. "Sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jeste za Srbiju politička nemogućnost, jer bi ona sama sebi uže na vrat bacila". U težnji da stvore veliku državu na Balkanu Srbi ne idu ni za kakvim revolucionarnim aktom, nego bi nastavili samo svoju staru istorisku misiju. Srbi su prvi borbom dobili svoju slobodu među Slovenima u Turskoj, pa je sasvim prirodno da oni i dalje vode celu akciju. Bugari su izgubili veru u sebe i nadaju se oslobođenju samo od Rusije. Ali Srbija nema snage da izvede odmah u delo ceo program, a i inače treba da radi oprezno. Za razliku od Zaha Garašanin je nalazio, da je ipak za Srbiju savez sa Rusijom najprirodniji, ali pod uslovom da i sama Rusija uvidi, kako bi joj bio bolji savez s malom Srbijom "nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slovene i čuva." Dužnost je Srbije, da i ona politički deluje u Bugarskoj, kako se ova pod drugim uticajima ne bi otuđila od nje. To bi mogla učiniti otvarajući škole u Bugarskoj i školujući mlade Bugare, i obraćajući naročitu pažnju da se nacionalizuje crkva u Bugarskoj, koja se u to vreme nalazila u rukama Grka. Glavnu aktivnost imala je Srbija da razvije pored Crne Gore, koja se bila već skoro sasvim otrgla od Turaka, u Bosni, Hercegovini i severnoj Albaniji. Severna Albanija obuhvatala je u stvari Staru Srbiju. Sa tim krajevima treba održavati sve češće veze i negovati ljubav i sporazum između pravoslavnih i katolika. Njihovo ujedinjenje u obliku "državnog sojuza" ima se izvršiti pod vođstvom Srbije i nasledne dinastije Karađorđevića. Preko Bosne može se onda uticati i na Dalmaciju i Hrvatsku. U tom programu prvi put je iznesena misao, da Srbija, u interesu svoje trgovačke emancipacije od Austrije, treba tražiti svoj izlaz na more. To bi bio Ulcinj, s putem preko Skadra. Zahovu podužu glavu o odnosu Srbije prema Hrvatskoj Garašanin je izostavio nalazeći očevidno, da ona ne može ući u prvi plan rada. Nije se mnogo zadržavao ni na Srbima iz Srema, Bačke i Banata, iako je priznavao da tamo treba više raditi na vezama. Činio je to s toga, što je bio svestan da Srbija sa svojom malom snagom ne može u isto vreme delovati i među podanicima Turske i među podanicima Austrije. Sem toga, nije moglo biti mudro izazivati podozrenje Austrije dok se ne postignu neki uspesi u Turskoj.

Garašanin je odmah i počeo rad u označenom pravcu, a posebno u Bosni. Naročito je našao odziva među franjevcima, koji su tih vremena vodili vrlo oštar spor sa svojim biskupom fra R. Barišićem. Antiaustriski raspoloženi fra Ivan Jukić, jedan od najaktivnijih članova toga reda, bio je vrlo blizak Beogradu, a fra Martin Nedić je pevao pesme u slavu ustavobrnitelja. Njihovi ljudi tražili su podrške u toj borbi kod srpskog kapućehaje u Carigradu i dobijali su je. Radilo se isto tako i u Staroj Srbiji i severnoj Albaniji. Hrvati su 1844. god. pokrenuli u Beogradu svoj list Branislav, a njihov vođa Ljudevit Gaj imao je tesnog dodira sa vladom.

Režim ustavobranitelja imao je velikih protivnika. U spoljašnjoj politici osećalo se, da nema punog naslona na Rusiju, a i kod Austrije se nailazilo na dosta teškoća. Knez Mihailo, kao i knez Miloš, nisu mirovali. Upozoravali su na pogreške nove uprave i narod u zemlji i susedstvu i kabinete velikih sila. Pripremali su i bune i prepade, ali bez mnogo uspeha. Od njih je najviše zapamćena Katanska buna iz 1844. god. Nju je izveo Stevan Jovanović Cukić, koji je 22. septembra sa dvadesetak drugova, preobučenih u katane, prešao Savu i upao u Šabac. Posle prvog iznenađenja, kad su se buntovnici dočepali glavnih državnih zgrada, vlasti su brzo organizovale protumere. Cukić je iz Šapca, s nešto novih drugova, pošao u Podrinje, zauzeo Loznicu, i krenuo prema Valjevu. Ali ga je nedaleko od Valjeva sačekala vojska koju je vodio prota Matija Nenadović i razbila ga je potpuno. Posle toga je došao Vučić, koji je vrlo svirepim merama uspostavio red ali uveo i pravu strahovladu partizanskog režima.

Srbi iz ostalih krajeva bili su na strani novog kneza Aleksandra. Prednjačio im je mladi vladika crnogorski, poznati pesnik Petar II. On je obožavao Karađorđa i njegov smeli podvig. Ispevao mu je tri pesme, od kojih je najznačajnija posveta njegovom glavnom i najboljem delu Gorskom Vijencu Prahu oca Srbije. Samom knezu Aleksandru pisao je 1843. god., da je njegov dolazak na presto "praznik najdraži njihovim dušama, bez isključenija celome Srbstvu od maloga do velikoga. A meni draže i milije od ijednog srbskoga sina". On je prvi počeo upućivati crnogorsku omladinu da se školuje u Srbiji. Učinio je sve što se onda moglo, da odnosi između dve srpske kneževine budu što prisniji. Iz Vojvodine priličan broj srpskih boljih književnika prešao je u Srbiju i radio tamo, kao Jovan St. Popović, Jovan Hadžić, Đorđe Maletić, Jovan Stejić i dr.; Karađorđevac je bio i Sima Milutivnović Sarajlija. U to vreme Srbiji se obraćaju i prvi Srbi katolici iz Dubrovnika. Matija Ban stupa u srpsku službu, a Medo Pucić daje svoje spev Kara-đurđevku sa jasnim raspoloženjima. Obrenovići su stvorili jednu malu grupu svojih pristalica u Beču zahvaljujući, u glavnom, davanju pomoći i stipendija. Vuka Karadžića označavali su kao njihova čoveka, ali on je to bio samo po nevolji. Ostao je s knezom Milošem, iako ga nije voleo, zato što mu je taj davao novčane potpore i što su ga prijatelji kneza Aleksandra bili jedno vreme odbili. Sem njega, uz kneza Mihaila su bili, kao njegovi pitomci ili kućni učitelji, Đura Daničić i Branko Radičević.

<<   Sadržaj   >>