Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Turska osvajanja

Za vreme prvih osvajanja Sulejmana Veličanstvenog zapadna Evropa bila je krvno zavađena. Nekoliko godina vodio se rat između cara Karla V i francuskog kralja Fransoa I, u koji su manje-više bile zapletene ne samo sve zapadne države, nego i Engleska. Socialne nepravde izazvale su na više strana ogorčene seljačke ustanke, koji su bivali u krvi ugušivani. Verske borbe, započete protestantskim pokretom, počele su da dele svet u dva krvno zavađena tabora. Umetnički preporod i verska reformacija imali su kao glavne težnje oslobođenje od krute stege srednjovekovnog klerikalizma; autoritet papa bio je malo kada manje poštovan nego u ovo doba. Ideja hrišćanske solidarnosti, na koju se u svima akcijama protiv Turaka toliko polagalo, izgledala je kompromitovana u najvećoj meri. Izvesne sile zapada i hrišćanstva tražile su skoro otvoreno veze pa i saveze sa Turcima, ako je to samo moglo pomoći da se skrši njihov neprijatelj. Tako je u jedno vreme moglo izgledati, kao da je srednja Evropa ostavljena svojoj sudbini i da su Turci u njoj mogli operisati bez opasnosti da izazovu opšti revolt.

Karlo V beše u leto 1535. osvojio Tunis i tim pospešio stvaranje vojničkog saveza između dva glavna svoja neprijatelja, Francuske i Turske. God. 1537., kao francuski saveznici, Turci su iznenada napali mletački Krf i produžili svoja osvajanja u Slavoniji. To izazva reakciju i na drugoj strani. Ugroženi, nađoše se zajedno. Početkom 1538. god. došlo je do stvaranja "Svete Lige", u koju su, pored papske države, ušli još Habzburgovci Karlo V i Ferdinand, i Mletačka Republika. Malo kasnije, istog meseca februara, zauzimanjem s više strana, došlo je i do mira između Ferdinanda i Zapolje. Ferdinand je priznao Zapolji kraljevsku titulu i posed onih zemalja koje je već držao, obećavajući mu, zajedno s bratom, zaštitu od svih neprijatelja; Zapolja, sa svoje strane, pristao je da Ferdinand, posle njegove smrti, posedne i njegov deo kraljevine i ostane jedini kralj.

Aktivnost Svete Lige, koja je bila postavila vrlo visoke ciljeve, bila je sasvim nejednaka. Habzburzi, zauzeti unutrašnjim pitanjima, ne učiniše na kopnu skoro ništa, iako ih je papa bio privremeno izmirio sa Francuzima. Operisali su, u glavnom, samo na moru, skupivši jaku flotu svojih, papskih i mletačkih lađa. S tom flotom zauzeli su Španjolci 28. oktobra 1538. Herceg Novi i ostali u tom gradu kao gospodari, iako su ga Mlečani iz više razloga tražili za sebe. To je bio prvi otvoreni razlog za razilaženje saveznika. Drugi je razlog, manje otvoren, bio i taj, što je Karlo V uzeo u zaštitu Dubrovnik, koji su Mlečani hteli posesti okrivljujući malu Republiku da služi Turcima. Sem toga, i u Dalmaciji je teret kopnenog rata pao u glavnom na Mlečane, iako se znalo da njihova suhozemna snaga nikad nije bila većih razmera. Turci su bez velike muke, uzeli gradove Nadin i Vranu, ali njihov napad s morske strane na Kotor nije uspeo. Međutim, 8. avgusta 1539. preoteli su Herceg Novi od Španjolaca. Posredovanjem Francuza Mlečani su se zbog svega toga izdvojili iz Svetog Saveza i 1540. god. sklopili s Turcima separatni mir. Mlečani su uspeli da sačuvaju u severnoj Dalmaciji morsku obalu s glavnim gradovima Zadrom, Šibenikom i Splitom i sva ostrva, ali sa vrlo malo poseda u zaleđu. U Boki Kotorskoj ostao im je Kotor sa svojim srezom. Svu ostalu Dalmaciju pritisli su Turci, nadvirujući skoro u gradske zidine. Od otete zemlje oni su obrazovali kliški sandžak.

Habzburzi nisu bili bolje sreće ni u Ugarskoj. Jovan Zapolja umro je u leto 1540., ali je malo pred smrt dobio sina i naslednika. Na samrtnom odru on je zakleo svoje prijatelje da mu za sina sačuvaju kraljevsku krunu, naravno pod zaštitom Turaka, jer se sa pristankom Ferdinanda nije moglo računati. Među tutorima malog Zapoljinog sina nalazio se i jedan Srbin, Zapoljin rođak Petar Petrović, koji je imao velika imanja u aradskoj, tamiškoj i severinskoj županiji. Petrović je bio protivnik Ferdinandov od početka, pa je to ostao i sada. Zajedno sa ostalim Zapoljinim pristalicama on je nastavio politiku naslanjanja na Turke, koji su, sasvim razumljivo priznali Zapoljina sina kao kralja. Kad je video da je raniji ugovor sa Zapoljom ostao bez važnosti rešio se Ferdinand da njegovo priznanje iznudi silom. God. 1541. napao je Budim, u kom se nalazila Zapoljina porodica. Na taj napadaj odgovorili su Turci novom ofanzivom. Bez muke doprli su do mađarske prestonice i ušli u nju 26. avgusta, ovoga puta konačno. Hteli su, da se posedanjem tog važnog grada uvuku između istočne i zapadne Ugarske, da tako potpuno ovladaju situacijom u toj zemlji, i da učvrste svoj položaj u Srednjoj Evropi. Tim uspehom, kojim je krunisao svoja dotadašnja osvajanja, Sulejman je postao stvarni gospodar Ugarske. Uzimanje Budima trglo je, međutim, i Zapoljine pristalice. Bojeći se da ih Turci ne stegnu jače oni su, već krajem te godine, pristali da se izmire sa Ferdinandom, ali od tog izmirenja bilo je u taj mah malo neposredne koristi.

Tom prilikom računalo se, prirodno, i sa Srbima, čiji je broj u južnoj Ugarskoj bio vrlo veliki. Zastupnik palatina Aleksandar Turzo obratio se u ime Ferdinandovo Srbima pozivajući ih da mu se pridruže i obećaju vernost. Srbi su se sastali u Hodošu 1. septembra 1542., pa su izabrali kao svog izaslanika kralju Petra Božića. Srbi su tražili da zadrže sva ona imanja mađarskih plemića koja su poseli delimično i sa dozvolom Zapoljinom. Turzo nije bio za to, da im se to odobri, jer bi bilo na štetu "mnoge gospode i plemića", nego je preporučivao Ferdinandu da ih drži u dobroj volji lepim rečima, kako se Srbi, ako ne bi bili zadovoljneni, ne bi obratili Turcima, koji bi im to ispunili bez ustezanja. Iz ovih pregovora vidi se jasno koji su socialni procesi išli uporedo sa ovim političkim promenama. U onim metežima, od sloma mađarske države i za vreme građanskih ratova, Srbi su se, kao izbeglice i mahom beskućnici, dočepali mađarskih vlastelinstava, nešto silom a nešto prostim posedanjem, jer su se mnogi vlasnici bili sklonili iz straha od Turaka. Prirodna je stvar što ih oni nisu više lako puštali iz ruka, i što su, prilikom pregovora o promeni vladara, tražili kao cenu za svoje usluge legalizaciju stvorenog stanja. S druge strane i mađarski su plemići gonili, bez mnogo obzira, srpsku vlastelu i ugledne vođe, gledajući u njima povlašćene došljake, koji su bili, po njihovom mišljenju i suviše nagrađivani. Tako su, na pr., postepeno oteli najveći deo poseda porodici poginulog Pavla Bakića, a razgrabili su imanja porodice Jakšića, koja je izumrla u ovo vreme.

Rat između Austrije i Turske nastavio se na veliku štetu prve. Karlo V, zbog rata s Francuskom, nije bio u stanju da pomogne, a Ferdinand sam nije mogao da spreči tursko napredovanje. Pokušaj njegove vojske da povrati Budim završio je bedno. Turci su zauzeli mnoga mesta zapadne Ugarske sa Pečujem i Stonim Beogradom, a prodirući uz Dunav osvajali su važni i lepi grad Ostrogon. U Slavoniji turska granica prešla je Valpovo, Čazmu i Koprivnicu. Austrija je zadržala zapadni pojas Ugarske, a Hrvatska je sama govorila da pretstavlja "ostatke ostataka." Tursko prodiranje dirnu u savest Evrope, pa se mnogi habzburški protivnici osetiše pobuđeni, da im olakšaju položaj. Francuski kralj Fransoa I, saveznik Turaka, doživevši više neuspeha, bi prisiljen da 1544. god. traži mir. Iza njega sklopiše mir i Turci, najpre s Ferdinandom 1545., pa sa Karlom 1547. god. Mudri Sulejman, oprezan i dobro obavešten, nije hteo da se, bez potrebe, izloži napadu jedne veće hrišćanske koalicije.

U Erdelju, udovica Zapoljina, kraljica Izabela, dođe u sukob sa jednim delom svoje okoline. Kao majka ona je htela da očuva krunu svom sinu i nije verovala Habzburzima. Njen glavni savetnik, namesnik fratar Đorđe Utješenović, inače rodom Dalmatinac, bio je za sporazum i kao sveštenik i kao diplomata. Kraljica nije imala poverenja u njega, pa se, kad je doznala za njegove tajne pregovore, potužila i sultanu, tražeći zaštite. Sultan je u taj mah bio zauzet u Persiji, ali se ipak brzo odazvao, jer je video da je zapadni svet, i dalje krvno zavađen, bez većih opasnosti za nj. On odmah naredi budimskom paši i okolnim sandžacima, da pođu u pomoć kraljici. Glavni stub kraljičine stranke bio je Petar Petrović, koji je ostao dosledno na staroj liniji. On je 1550. god. sa svojim Srbima i nešto Turaka poveo borbu protiv fratra Đorđa, ali u njoj nije imao uspeha. Na to je počela neposrednija intervencija sultanova. On je tražio, da za namesnika dođe Petrović, da mu Mađari ustupe gradove Bečkerek i Bečej i da mu se povisi harač. Ti zahtevi oslabili su kraljičinu stranku, koja je sem toga pretrpela i vojnički poraz. Prisiljena, kraljica je 19. jula 1551. pristala na ugovor, da se odreče Erdelja i krune uz izvesnu novčanu otštetu i pod uslovom da joj sin dobije neka vlastelinstva u Šleskoj i da postane zet Ferdinandov. Petar Petrović je isto tako morao napustiti svoja dobra i gradove, a mesto njih je dobio Munkač. Na to je Sulejman objavio rat smatrajući da je tim povređeno njegovo pravo i njegovi interesi.

Tursku ofanzivu počeo je u septembru 1551. kao vrhovni zapovednik rumeliski beglar-beg Mehmed-paša Sokolović. Taj čovek, koji će u Turskoj doskora voditi glavnu reč, bio je poreklom iz Bosne, iz sela Ravanaca, sokolovićske opštine, blizu Rudog. Kao dečak proveo je izvesno vreme u manastiru Mileševu, učeći knjigu. Roćen je bio 1505/6. god., a odveden je bio u Jedrene, kao roditeljski danak u krvi, kad je bio svestan i svoje sredine i svog porekla. Darovit i ambiciozan poislamljeni Mehmed dospeo je rano u Carigrad, i to u sam dvor. Kao mlad čovek učestvovao je u bitci kod Mohača i u drugim borbama po Ugarskoj. Već 1546. god. postao je kapudan-baša, to jest šef turske mornarice, u vreme, kad je drugi Srbin iz Bosne, Rustem paša Opuković, bio veliki vezir. Tri godine docnije postao je Sokolović rumeliski begler-beg i s toga položaja poveo je vojsku u Mađarsku.

U Sokolovićevoj vojsci bio je priličan broj Srba, i to i onih koji su došli kao martolozi i azapi i onih koji su mu se pridružili u Banatu. "Fratar Đorđe tražio je od Ferdinanda da raspiše akt o oslobođenju seljaka, jer su na tome pitanju mnogi seljaci, naročito Srbi, prešli u tabor Turske, koji su im obećavali slobodu." Dogodilo se ono, što je Turzo predviđao pre deset godina. Ferdinand, međutim, nije primio Đorđeve predloge. Sokolović je s planom izlazio Srbima u susret, da bi ih što čvršće vezao za tursku stvar. U ovom ratu oni su mu s toga učinili lepih usluga i kao borci, i kao dostavljači. U mestima, gde su oni sačinjavali glavnu posadu, predavali su se po dogovoru. Njihovo držanje, sem toga, obeshrabrivalo je Ferdinandovu i fratrovu vojsku, koja ni inače iz početka nije bila ni mnogo spremna ni raspoložena za borbe. Posle kraćih borbi Sokolović je zauzeo Bečej, Bečkerek, Čanad, Lipovu i čitav niz drugih gradova po Banatu, ali mu nije pošlo za rukom da osvoji i Temišvar. Posle turskog povlačenja ispred toga grada Ferdinandove i fratrove čete uspele su da povrate skoro sve izgubljene gradove i da dobiju i nekolike veće pobede. Sokolovićeva ekspedicija završena je tako s neuspehom, iako glavnina njegove vojske nije nigde ušla u odlučniju borbu. Ali austriski ljudi nisu ipak bili zadovoljni. Nalazili su, da fratar Đorđe, koji je u međuvremenu postao kardinal, ima nekih potajnih želja i puteva, pa su ga pred Božić 1551. god. dali ubiti. Tim, očevidno, nisu nimalo pojačali svoje pozicije. Naprotiv. Izazvali su zabunu i nepoverenje čak i u onim redovima, koji su im bili odani, i tim su potrli sav moralni značaj svoje pobede.

Da bi delovao na Srbe, a i da bi upotrebio sve raspoložive snage za borbu, Ferdinand uputi u Erdelj i Petra Bakića, stričevića Pavlovog, koji je imao oko 1.500 ljudi pod sobom, bio iskusan ratnik i koji je i lično i zbog porodice uživao znatan ugled. Ali njegov pokušaj, u februaru 1552., završio je potpunim neuspehom. Malo potom Bakić je i umro, 24. aprila 1552., ne uspevši da ispuni nade koje su u nj bile polagane. Nisu ih, u ostalom, ispunili ni drugi. Austrijanci su, boreći se stalno sa finansiskim teškoćama i unutrašnjim krizama, bili apsolutno u nemogućnosti, da vode kakvu akciju velikog zamaha na dug rok. Oni su pokazivali snage samo na mahove. Tako je bilo i ovog puta. Aktivnost iz jeseni 1551. god. zamenjena je izvesnom klonulošću već iduće godine, kada su Turci, bez velikih žrtava, uspeli da povrate izgubljene pozicije u Banatu i da osvoje Temišvar.

Tako je, sredinom XVI veka, celo područje Ugarske u kom su Srbi živeli u većim masama, ceo Srem sa istočnom Slavonijom, Baranja, Bačka i Banat, došlo pod tursku vlast.

<<   Sadržaj   >>