Зетска држава
Огромно Василијево државно наследство пада у слабе руке. Иза његове смрти, 1025. год., дође за кратко време на власт брат му Константин, а после овог мужеви и љубимци његове кћери Зое, једне касно удате принцезе, која је у старости журила да надокнади строго и уредно проживљену младост. Двор је поново постао средиште сплетака и узајамних оптуживања. У покрајинама јављају се покрети појединих угледнијих вођа и заповедника, који желе да избију на површину и који теже да се дочепају и самог престола. Са севера почињу да бивају све чешћи упади Печенега, који добро осећају да у Цариграду није сва пажња обраћена питањима одбране државних граница. У Царевини, са новим и случајно нађеним царевима, какав беше, на пример, Михајло IV Пафлагонац, долазе до власти разни сумњиви и скоројевићски елементи. Развија се и корупција. Притисак политички и економски огорчава људе и изазива протесте и побуне. Нови режим прекинуо је и са традицијом Василијеве политике у Маћедонији. За охридског архиепископа доведен је један Грк, Лав, учени хартофилакс цариградске Св. Софије. Тако је укинуто последње високо звање словенске хијерархије и окрњено право словенских епископа да бирају свог поглавара.
Међу Словенима још су биле доста живе традиције о својој држави и доста јака племенска свест у супротности према Грцима. С тога је сасвим разумљиво што се на притисак власти јавио јак и бунтован отпор. Тим пре, што је и нова пореска политика византиских власти, с одбијањем примања прихода "у природи", раздражила свет у Маћедонији. Отворен устанак изби, кад у земљу стиже из грчког ропства Петар Дељан, који се издавао за сина цара Радомира. Устанак је букнуо 1040. год. на северу, у околини Београда, на подручју угрожаваном од Печенега, где се Петар, вероватно, надао и помоћи од Мађара, пошто му је мајка, ако је он доиста био Радомиров син из првог брака, била мађарска принцеза. Устанак се брзо рашири по свој данашњој северној Србији и доприје до Ниша и Скопља.
У исто време изби и устанак у Драчу против тамошњег грамжљивог византиског заповедника, а на чело устанка дође неки Тихомир, као одличан војник. Очевидно је, већ по имену вође, да је у том устанку словенски елеменат узео жива учешћа.
Поред та два, избио је и устанак у Зети, најозбиљнији и најуспешнији. После убиства кнеза Владимира, прича Дукљанска Хроника, у земљи је настало безвлађе и злурадост. Которани су убили кнеза Драгомира с мотивацијом, да неће више владара који ће их притискати, и да је дошло време када владара нестаје. Али после грчког завојевања у земљи је настало тешко стање. Син Драгомиров, Доброслав, узео је на се перфидну улогу, да подбада Грке на све веће опачине, правећи им се иначе као пријатељ, а бунио је с друге стране народ против угњетача. И једног дана, киван на Грке, народ се диже и поби све њихове великаше, који се затекоше међу њима. Тада позваше Доброслава, који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав, и ми сви ово друго име, пошто се налази у поузданијим изворима, узимамо као право. Грци су нам забележили, да је први устанак међу Србима букнуо 1035/6. године, али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом поверен Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера.
Зетском успеху знатно су помогли устанци Дељанов и Тихомиров. Као услед ватре подметнуте с више страна читав је Балкан буктао у побуни. Дељанова војска сједини се с Тихомировом. Да не би било борбе о првенство, Тихомир би убијен, а Дељан проглашен за јединог владара. Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. Уз пут, као у Епиру, где су убили пореског старешину, придружише им се и други незадовољни елементи. Цар Михајло, уплашен, побеже у Цариград из Солуна, у коме се тад случајно налазио. Усред тих успеха стиже устанике несрећа. Алусијан, син фаталнога цара Владислава, који је био намесник у Ерзеруку, па ради неких неправилности стављен под истрагу и прогоњен, побеже у Европу и, чувши за устанак, јави се Дељану код Острова. Он је пожурио да се поставио као кандидат за престо, иако то није хтео одмах да каже. Дељан га је примио лепо, поделио чак власт с њим и дао му добар део војске, да с њом заузме Солун. Али неспособни Алусијан претрпи пораз. Да се освети Петру за прекоре с тога, и да га уклони као такмаца, Алусијан га даде, на једној нарочито приређеној гозби, опити и ослепити. То недело не донесе му оно чему се надао; народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. Алусијан, видећи то, оде Грцима. Цар Михајло, обавештен о свему, пожури према Острову, нападе тамо пометену војску и порази је, а слепог Дељана зароби. Иза тог пође за Прилеп, који је бранио Манојло Ивац, вероватно сродник храброг војводе Самуилова. Пошто су освојили тај град Грци су пошли према северу, где су устаници дали последњи отпор код Бојане, близу Софије. Кад је и тај био скршен, 1041. год., читава Маћедонија допала је поново под грчку власт.
Срећнији беше у својим борбама Стеван Војислав. Протеравши грчке власти, он је у својој горовитој отаџбини био несметан од Грка све док није сам дао повода за нападај. Цару Михајлу, који се бавио у Солуну, беше послата, вероватно из Јужне Италије, једна велика пошиљка злата од 10 кентенара. Бура је лађу са тим драгоценим теретом бацила на зетску обалу. Војислав је злато, које му је тако дошло на ноге, запленио и задржао, поред свих протеста царевих. Тада се цар Михајло одлучио да казни одметнутог кнеза. Евнух Георгије Проват доби наредбу да крене у Зету. Тај војсковођа западе у зетским кланцима у спремљену заседу, 1040. год., и би потпуно поражен. У овој борби нарочито се истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног од грчких заповедника и тим унео прву забуну у њихову војску. Спречени Дељановим напредовањем, Грци нису могли да одмах понове нападај, него су морали пустити, да се Војислав ојача и довољно спреми за даље борбе.
Цар Михајло није доживео нове потхвате у Зети. Умро је, још млад, крајем 1041. год. У Цариграду је цео почетак наредне године прошао у дворским побунама; царица Зое била је отерана у манастир и поново враћена, а на престолу се за пола године измењаше два цара. Од 11. јуна 1042. трећи муж царице Зое и нови цар Византије постаде Константин IX Мономах. Једно од првих дела новога цара беше казнена експедиција против Зете. Драчки заповедник, патриције Михајло, доби заповед да покори Зету. Дукљанска Хроника има вест, да је цар послао посебне људе са доста злата и сребра, да покрене против Зећана рашког жупана, босанског бана и захумског кнеза. Ако би та вест била тачна, онда би то значило да те земље нису у то време биле у потпуној грчкој власти, него да су домаћи владаоци, можда под номиналном грчком врховном влашћу, имали извесна автономна права, или су их можда сами себи проширили услед метежа у Царевини, изазваних Дељановим и Зетским устанком. Ти су се владари одазвали позиву, послали своје чете у помоћ и поверили их Љутовиду, хумском кнезу, као врховном заповеднику у том походу. Он, доиста, крену против Зете с требињског подручја, а Грци са великом војском (говори се о 60.000 људи) навалише од Скадра и Бара. Зећани се повукоше у кланце црмничке нахије. Грци су опленили богате долине приморске Зете, и не хтедоше да иду дубље у планине. На повратку наиђоше све кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. По причању Грка Кедрена, Срби су осули на Византинце камење и стене и стреле са својих висина, а ови су, не могући да употребе своје оружје, гледали само да изнесу живу главу. Настрадоше ужасно. Као вихор, јурнуше Зећанци за преплашеном гомилом, која је, по грчком извештају, изгубила 7 заповедника и на 40.000 људи, и гонише их све до реке Дрима.
Победивши тако Грке, Војислав се обрте према Љутовиду. Изабра 50 од заробљених Грка, па их, онако заплашене и рањаве, посла пред собом Хумљанима, да испричају грчку погибију. Љутовид је, међутим, неактиван чекао код Клобука. Кад је Војислављев син Гојислав стигао са зетском војском пред Клобук, није му било тешко да разбије савезничку војску. Сам је Љутовид био рањен на мегдану са Гојиславом и двојицом његових људи. Зетски успех био је, према том, потпун на обе стране. Границе Војислављеве државе допреше, по Дукљанину, све до Војуше на истоку, а читава требињска област (с Конављем) на западу, заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона) дође под његову власт. Ова је победа била извојевана крајем 1042. године.
После овог пораза Византија није предузимала ништа против Зете. Задржале су је, вероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под саму престоницу (1043. год.) и заплети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печенега. Византија је на муци с њима. Једне мити, друге шаље у војску, у Малу Азију, а треће, по предлогу намесника у Бугарској, насељава у подручју између Ниша, Софије и Скопља. Грамжљиви, насртљиви, непоуздани, они постају напаст Царевине; њихови походи, пљачкашки и разбојнички, допиру понекад до самог Цариграда. Војислав је, због свега овога, у далекој Зети био остављен на миру. Једино је дубровачки грчки стратег Катакалон намеравао једну превару у стилу оних, какве су изведене против Ивца и Сермона. Он се понудио Војиславу да му буде крштени кум једном новорођеном сину. Војислав је, лукав и опрезан, тобоже пристао и уговорио састанак у једном пристаништу. Катакалон је стигао са ратним лађама, али кад је ступио на сухо, искочише из заседе Војислављеви људи, те га с пратњом ухватише и оковаше. Срби на то освојише и ратне лађе, те на њима одведоше Катакалона као сужња у Стон. Војислав је умро у Прапратни, у својој престоници, и сахрањен је у цркви Св. Андрије.
После Војислављеве смрти, према причањима Дукљанске Хронике, покушало је становништво требињске области, под водством неког Доманца, да се ослободи зетске врховне власти. Наследник Војислављев, Михајло, имао је доста муке док је савладао устанике, захваљујући за коначни успех свом, у борбама с Грцима већ опробаном, брату Радославу. Са Византијом Михајло нема уопште никаквих сукоба. Он је био задовољан, као и отац му Војислав последњих година, да њега Византија остави на миру, да би могао средити своје односе у Зети и са суседима. Византија је, међутим, сита дворских криза и сплетака, решила једном војничком побуном за дужи низ година питање царства и царске династије. Год. 1057. проглашен је за цара Исак Комнен, први из династије Комнена, која ће Византији после дати три узастопна велика владара и која ће, последњи пут, обновити амбиције и традиције Источне Царевине Јустинијанове. Исак је владо мало, и сам је помогао да дође на престо његов пријатељ и одлични финансијер Константин X Дука, који је имао да среди поремећену администрацију у држави. Михајло је, негде око 1052. год., ушао у интимније везе с Грцима и добио је титулу њихова протоспатера, а има вести и да се оженио једном грчком принцезом. Шта је Михајла определило да се приближи Византији није поближе познато; односи у суседству, колико се данас зна, нису по њ били много опасни.
У XI веку Балкан је био са више страна преплављен нападајима туђих народа. Руси су долазили под Цариград; Мађари су одавно почели да се спуштају преко Дунава; Печенези су се већ угнездили у неким крајевима, где се у месним именима још очувао спомен на њих (ср. на пример Печењевце, Печеноге и сл.). Год. 1065. избило је у наше крајеве још једно ново племе. То су били Кумани, или по руском Половци, племенски сродници Хуна и Авара. Они су избили на Балкан за Печенезима, а потискивани од Руса. Њихова појава, 60.000 на број, значила је читав ужас. Они су као поплава прелили читаву Бугарску и допрли чак до Цариграда, Солуна и Хеладе, а да им грчка војска није нигде ставила озбиљан отпор. Кумане је, у главном, уништило то, што су се разлили сувише далеко, па су, онда страдали као појединачне групе. Кад су, притешњени, замолили милост, населише их по области око Скопља, где Куманово још и данас носи јасан траг спомена својих некадашњих житеља. У Мађарској, они су се одржали дуже и трагова о њима има много више. Још опаснији од тих северних нападача беху за Византију авантуристички Нормани, добро познати ради својих смелих подвига у хисторијама свих северних европских народа. Они су 1073. имали у својој власти целу византиску Јужну Италију, а од онда показаше јасно своје тенденције да се пребаце и на источну обалу Јадранског Мора. Они су радили донекле у споразуму с папама, које су раскинуле све везе с Византијом и 1054. год. објавили и дефинитивни прекид с цариградском патријаршијом.
Роман, син некадашњег намесника данашње Србије, Константина Диогена, беше, чудним стицајем прилика 1067., постао цар. Год. 1071. изгубио је једну битку и царство. У Цариграду, по обичају, почеше страсне сплетке и борбе око престола. Роман је у Малој Азији узалуд покушао да се одржи; али је ту, на очиглед Турака, који су све више узимали маха, открио унутрашње борбе Византије. Сем Турака, Царевини се јавише непријатељи и с других страна. Јужна Италија, под вођством Нормана, сасвим се ослободи византиске власти. Ове метеже и борбе искористише, међу осталима, и маћедонски Словени, чији се борбени дух не беше смирио ни после толико скупих искустава. Можда је било каква потстицаја за то од људи цара Романа. Маћедонски бољари, већином из околине Скопља, под Ђорђом Војтехом, чије име не казује словенско порекло, дигоше прави устанак. Да у борбама не би остали осамљени, они се обратише за помоћ кнезу Михајлу у Зети. Сигурно је било сећања на сродничке везе између Самуила и Владимира, односно на заједнички рад маћедонских и зетских поглавара. И устанак Војислављев, сасвим вероватно, не пада случајно кад и акција Петра Дељана. Михајло прихвати њихову понуду и даде им као поглавицу свога сина Бодина, 1073. год. Са Константином Бодином Михајло је послао војводу Петрила и врло мали број војске, свега 300 људи. Опрезан, Михајло као да није хтео да улази у велику авантуру и хтео је само да одржи везе с покретом и да осмотри општу ситуацију. У Призрену Бодина прогласише, према традицији која је још била жива за "бугарског" цара, и по последњем бугарском цару Петру он доби ново име Петар. Скопљански намесник, који покуша да угуши покрет, би поражен и заробљен. На то се маћедонска војска, недовољно мудра, и жељна да покрет што више територијално прошири, подели на двоје: једна пође према Нишу, с Бодином као вођом, а друга у јужну Маћедонију. И Михајло, помаган од Хрвата, нападе на драчку област и византиске градове у Далмацији, верујући после првих успеха, да је покрет на добру путу. Међутим, јужни део маћедонске војске, који беше без напора узео Охрид и Девол, настрада под градом Костуром. Тамо се беше прикупила не само византиска војска, него и неки бугарски и маћедонски великаши који су били против устанка. Сузбивши Петрила, Византинци се обрнуше против Бодина, уз кога беху пристали сви крајеви од Срема до Видина. Кад Византинци узеше Скопље Бодин се, у зиму, по снегу, упути из Ниша према Зети. Код Пауна, на Косову, стигоше га Грци, потукоше га и заробише. Тако је скрхан и овај маћедонски устанак. Као заробљеника одведоше Бодина у Цариград, где га затворише у манастиру Св. Срђа и Вакха. Кад је Исак Комнен био послат у Сирију, упућен би тамо, у Антиохију, и млади Бодин. Одатле се спасао и вратио у отаџбину помоћу млетачких бродара, које за то беше најмио његов отац.
Кад је скршен маћедонски устанак, Византија одлучи, да казни и Зећане и Хрвате. Драчки намесник, Нићифор Бриеније, доби наредбу за нападај. Кратки извештај његова сина каже, да је он победио зетског непријатеља, да је узео таоце и да је оставио посаде у важнијим местима, нарочито далматинским, које је опет повратио ромејској власти. Карактеристична је његова опрезност, за већу сигурност војске, да је дао прокрчити кланце и путеве, како не би прошао у тој горовитој земљи као његов претшасник. Знамо, да је овом приликом потпуно уништена Преспа и опљачкан храм С. Ахилија. Дукљанинова Хроника додаје још, да је у овим борбама Михајло погубио све синове сем заробљеног Бодина. Борба је завршена 1074. год.
У Риму је, у ово време, био на челу цркве као папа моћни Гргур VII, једна од најистакнутијих и најауторитативнијих личности у целој хисторији папа. Као представник божије моћи он је на земљи хтео папској власти да створи не само морални, него – стварни физички престиж. Он хоће папску моћ да натури као државну; хоће да буде дародавац круна; главни регулатор светске политике у религиозном замаху. Он 1076. год. доводи до престола хрватског краља Звонимира, али као вазала папске курије. Изгубивши поверење код Византије, кнез Михајло је морао тражити наслона на некој другој страни. Природно је, да га је потражио код тада силног папе Гргура, који му је од главних европских сила био најближи. Вероватно је деловао и пример хрватског краља. Папа није имао никаква разлога, да Михајлову понуду не прими. У једном писму од 9. јануара 1078. Михајло се назива краљем. Према томе, он је ту титулу добио по свој прилици током 1077. год. Папа је, примањем Михајла, хтео очевидно да појача свој утицај на источној страни Јадранског Мора, односно да поврати позицију изгубљену 732. године. Врло је вероватно, да је папа и од Михајла тражио да призна његову врховну власт, по свом освештаном начелу. Михајло је то признао исто као и Звонимир, без икаква уштрба по политички значај своје државе. Напротив. Она је тим само добила; имала је сад формално признање са најкомпетентнијег места у Европи. Вреди забележити, да је тих година, 1076. год., и трећа словенска држава, Пољска, добила "краљевство" од Гргура VII.
Михајло је желео, да у својој држави добије и посебну архиепископију као верску централу. О том је и писао папи Гргуру. Католици његова подручја, – а и он сам беше католичке вере, – беху под влашћу дубровачке епископије, коју недавно беху потчинили спљетској архиепископији. Разумљиво је по том, што Михаило није радо гледао, да његови поданици имају свог верског поглавицу у туђој држави. Али он није дочекао да му се та жеља испуни. Тек је за време владе његова сина Бодина, 8. јануара 1089. год., барска епископија добила дуго жељено унапређење.
У Византији крајем седамдесетих година XII века наста права јагма око царског престола. У борбу уђоше ништа мање од пет разних кандидата, који нису презали ни од каквих средстава. Као кандидат истиче се и познати нам драчки заповедник Нићифор Бриеније, кога победи ретко способни Алексије Комнен, главни заповедник војске и домало цар Византије (1081. год.). У тим византиским међусобицама Михајло није учествовао, али је појачао свој углед. За то време он је, међутим, живо развио везе са Норманима. Још 1073. год., кад је био потучен скопљански заповедник, беше у његовој војсци заробљен један лангобардски официр из доње Италије. Њега Михајло, по примеру Самуиловом, направи зетом. Овај је човек, изгледа, био нека врста Михајлова посредника. Вођа норманске странке у Апулији, један од најбогатијих грађана, Аргирац из Барија, долази лично краљу Михајлу и у априлу 1081. год. удаје за Бодина своју кћер Јаквинту. Ова веза појачала је донекле и акција драчког заповедника Ђорђа Мономахата. Заражен примером свог претходника, и он је спремао устанак и сањао о круни. Ради тога је ушао у преговоре с Норманима и Михајлом. Кад је ствар постала опаснија, и кад је Алексије показао више снаге, него што је овај претпостављао, Мономахат немаде снаге да се упусти у пустоловину, него добеже Михајлу.
Нормани, под вођством Роберта Гвискара, а од средине 1080. год. и са пристанком папе Гргура, беху се решили да се пребаце у подручје драчког темата и да се ту стално угнезде. То су старе тежње свих господара Јужне Италије. Одатле, старим емпоријама Источног Царства, тражећи за своје колико освајачке толико и лакоме прохтеве погодно подручје. Византија је брзо осетила њихову опасност. И једни и други рачунаху на Србе, чија би помоћ у тим областима била драгоцена. Решити се, међутим, било је врло тешко, јер је исход борбе био веома неодређен. Дубровник са својом флотом пристаде уз Нормане. Млечани, бојећи се од Нормана за свој положај на Јадрану, присташе уз Византију. Вероватно је држање Млетака утицало на Србе у Зети, да се сувише не излажу. Краљ Бодин, који је некако у то време наследио оца, водио је дволичну политику; он је тобоже пристао уз Византију, и кад је цар Алексије лично дошао под Драч и он је лично довео тамо један одред своје војске. Али стварно у борбе ни за једну ни за другу није хтео никако да уђе. Роберт се искрцао у Валони у пролеће 1081. год. и убрзо је с војском пао под Драч. Док је он опседао град стиже цар Алексије у помоћ својима, али претрпи тежак пораз, 18. октобра 1081. Бодин је, стојећи по страни за време те борбе, чекао исход. После те победе Нормани освојише Драч и продирући даље узеће током 1082. год. целу Маћедонију с Охридом, а на северу Скопље, даље Епир и Тесалију.
Дукљанска традиција потврђује за Бодина карактеристику Ане Комнене, да је био "врло ратоборан и пун подмуклости". Он је, прича се, потиснуо све рођаке централишући власт у својој руци. Он укида патријархално заједничко владање читаве породице са посебним сродницима – владарима појединих жупа, који су били у многом независни. Његово држање у борби под Драчем довољно карактерише његов морал. Он искоришћава то, што су Нормани пресекли везе између Зете и Византије и што су тежиште своје акције пренели више на југ. Њему је остало слободан север и северо-запад. У то време Бодин је узео Рашку и направио је обичном покрајином Зете, давши јој за управника два своја дворска жупана Вукана и Марка. Затим заузе и Босну и постави у њој неког кнеза Стевана, исто као свог намесника.
Цар Алексије, као некад Василије II, није клонуо после првог пораза, него енергично прибира војску за нове борбе. Од 1083. год. он постепено потискује Нормане, док их после смрти Робертове (1085.) није присилио да потпуно напусте Балкан. Дукљанска Хроника бележи, да је Бодин том приликом добио Драч. Ако је то и било, – а потврде за то нема, – то је трајало врло кратко време. Византији је Драч био и сувише важна тачка, а да би је они лако прегорели. Бодин не беше ничим задужио Царевину, да би она имала према њему обзира. Постоји и друга вест, исто тако недовољно сигурна, да је Бодин био посео и Дубровник и саградио у њему тврђаву. Повод за то су дале неке династичке свађе, које је нарочито изазвала Бодинова жена Јаквинта. Бодин је, доиста, био човек врло немирна духа. Запосленост Византије са Печенезима он је искористио, да чешће врши упаде у византиске области. При једном таквом нападу он је 1090. год. био заробљен, али се брзо дочепао слободе, не зна се којим начином. Вративши се у отаџбину, он поново постаје активан и већ 1091. год. улази у нове борбе заједно са рашким жупаном Вуканом. Ана Комнина, главни грчки извор за ово доба, "била је тачно обавештена да између Византије и Срба лежи читав појас земље и знала је да тај није без утврђења. То је, дакле, била типична византиска гранична ивица, какву су они одржавали нарочито према ратоборним народима, који су се сваки час залетали у византинске области да пљачкају и освајају".
После 1091. год. престају грчке вести о Бодину. Изгледа, да је он, заузет домаћим борбама с рођацима, био мање активан према Грцима; а биће тачно и то, да је његово ропство 1090. год. дало повода домаћим противницима да дигну главе и да је уопште Бодинов углед почео да пада. С Бодиновом низбрдицом почео је да опада и значај саме Зете. Све активнији постаје рашки жупан Вукан, који крајем XI века води главне борбе с Грцима. Поприште борбе је у главном западни део Косова, где се Звечан налазио у српским, а Липљан у грчким рукама. "Граница је почињала на Дриму, ишла је њиме па се на североистоку проширивала у гранични руб и окретала Топлици, пошто Врање пре Вуканових освајања није било српско". Вуканови упади, иако четничког карактера, били су озбиљни и задавали су бриге престоници. Сам је цар обилазио погранична утврђења. За Вукана се пише, да је страшан и о његовим се нападајима пише с грозом. 1093. он је заузео и попалио важни Липљан. То нагна цара да сам крене на границу. Дознавши за царев долазак, Вукан му посла у Скопље писмо с поруком, да је до сукоба дошло због изазивања грчких граничних власти, а он да је лично спреман на лојалне суседске односе. Да то покаже понудио је цару таоце између својих рођака. Цар се, чудновато, задовољио том изјавом и вратио се у Цариград не предузевши никакве друге мере. Вукан је, прошавши неочекивано добро, наставио доскора своју четничку акцију. Шта више, он је те године код Звечана разбио и војску драчког заповедника, а царева синовца Јована Комнина, која беше кренула да га смири. После те победе, Вуканове се чете залетаху до Тетова, Скопља и чак до Врања, не ради освајања, него ради пљачке и из ратничке обести. То изазва цара да идуће године поново крене на Србију. Кад је стигао у Липљан посла му Вукан своје посланике нудећи поново мир и таоце. Цар, заузет династичким сплеткама у Цариграду и рђавим вестима с Дунава, пристаде поново. Вукан овог пута пође лично код цара са својом пратњом рођака и жупана, као прави владар. Том приликом предао је цару и тражене таоце, 20 људи, и своја два синовца Уроша и Стевана Вукана.
У ово време пада и почетак крсташких ратова. Продирање Турака у Малу Азију и освајање Палестине са Јерусалимом давало је повода папама, да крену акцију о "ослобођењу светих места". Иницијативу је дао агилни Гргур VII. Кад је папа Урбан II 1095. год., на саборима у Пјаченци и Клермону, стао да зазива помоћ кришћанског света за крсташки рат и у одушевљеним проповедницима, као Петру Амијенском, наишао на погодно оруђе, узталаса се читав запад и убрзо се организова први поход у Палестину. Али крсташи, скупљени са разних страна, од белосветских авантуриста, беху све пре него заточници божији. Гибон их је назвао оштро "животињама без разума и без човечности", а немачки хисторик Г. Кауфман рече за њих да су били "поруга на религиозне циљеве, које су узели за плашт". Један, и то већи, део тих крсташа прошао је и кроз наше земље долазећи нам преко Мађарске. Они су обично прелазили код Београда и моравском долином ишли до Ниша, а одатле понајчешће преко Софије и Адријанопоља за Цариград. Први је прошао, у пролеће 1096. год. француски витез Готије са своја четири сина и 15.000 људи. Још испред Београда они су изазивали против себе тамошње становништво крадући и отимајући њихову стоку. Кад су, кренувши из Београда, зашли у густе моравске шуме, између њих и тамошњег становништва почињу праве борбе. И једна и друга страна хоће пљачке; а мржња је била велика код наших и због тога, што је цео поход личио на завојевачку најезду. У густежу шума, где их наши пресрећу, погинуо је међу осталима и сам Готије. Друга група крсташа, под вођством Петра Амијенског, хотећи да освети раније другове, изазива нове сукобе. Од њих је, већ пре преласка Дунава страдао Земун, а после нарочито Ниш, у ком је грчки заповедник према њима имао обзира и био на вери обманут. Трећи одред, највећи, под вођством Готфрида Буљонског, прошао је мирно, пошто су и грчке власти и сами крсташи предузели потребне мере опрезности и пажње.
Последњи су од крсташа прошли нашим земљама Провансалци, у зиму 1096./7., под вођством тулуског грофа Рајмунда. Они су дошли у Далмацију преко северне Италије и Истре, сувим, не обавестивши о том хрватског краља. С тога је сасвим разумљиво што су на путу имали много неприлика. Хрвате и Србе њихов опис приказује као сурове и грабљиве, пуне неповерења, који беже од њих и неће да им чине никакве услуге. Замља, кроз коју су прошли, описана је тачно као брдовита и уз то као горовита, с великим рекама; слабо је обрађена и мало настањена. Становништво јој се, у главном, бави сточарством. На том путу страдали су последњи одреди и залутали и одвојени појединци од домаћих, непријатељски расположених, људи. За освету, и да застраше, крсташи су секли словенским заробљеницима руке, ноге и носеве или су им копали очи, и тим су их огорчавали још више. Тај тешки пут крсташа трајао је до Скадра четрдесет дана. У Скадру их је, међутим, краљ Бодин примио врло лепо и побратио се чак са грофом Рајмундом. Али није могао да спречи и даља узнемиравања крсташа, која су престала тек њиховим доласком у Драч.
Од крсташких похода, ма и краткотрајних, страдале су све балканске земље сем Рашке и Босне. Рашка је, склоњена, не бивши ником на путу, остала потпуно поштеђена. То је несумњиво било од извесног значаја и помогло је још више јачању Вуканову.
Састанак Бодинов са Рајмундом последњи је хисторијски спомен, који је очуван о зетском краљу. Датум његове смрти није познат; али у новом српском покрету од 1106. год. њему више нема трага. Врло је вероватно, с тога, да је умро негде између 1098.-1105. године. Сахрањен је код Скадра, у цркви Св. Сергија и Вакха. Да је режим Бодинов био врло непопуларан казује изрично Дукљанска Хроника причајући, да народ није хтео за владара његова сина Михајла "ради рђавштине његове мајке", него узе Бодинова брата Доброслава. Из тога, зетска хисторија је испуњена крвавим смутњама око престола, у којима се ради власти жртвовало све. Једни претенденти делују из Драча, помагани од грчких власти и пријатеља, а други се групишу у Рашкој око Вукана, тражећи да им он осигура власт у Зети. Вукан искоришћава те слутње, улази с војском у Зету и, заробивши Доброслава, доводи на престо Кочапора Бранисављевића, али као свог штићеника. Рашка се тако диже изнад Зете и преузима вођство у српском племену. Кочапору је тај притисак Рашке био врло тежак и он је гледао да помоћу других српских области поврати ранији значај Зете. Ради тога узима за жену кћер босанског бана, чија је овисност од Зете, услед последњих метежа, постала врло лабава. Кад је покушао да и хумску земљу поврати у стари одношај покорности, наишао је на отпор и погинуо у тим борбама.
Иза Кочапорове погибије дошао је на престо, опет обилажењем непосредне Бодинове линије, Владимир, син Владимира, најстаријег брата Бодинова. Овај је напустио мисао о борби с Рашком, сасвим се приближио Вукану и постао је чак његов зет. Тако је за извесно време – Дукљанин говори о дванаест година – осигурао својој земљи мир.
Крсташки рат у Малој Азији довео је, међутим, до сукоба између Византије и крсташа. Међу грчким противницима нарочито се истицао Боемунд, син Роберта Гвискара, пун старих наслеђених мржња против Цариграда. Крајем 1104. год. он се вратио у Европу, да тражи помоћи и савезника против Грка, оптужујући цара као потајног помагача Турака. Знајући везе и активност Боемундову, цар Алексије 1105. год. пређе у Солун, да се обавести о стању на западу Балкана и да препоручи преглед и поправку тамошњих утврђења. Услед ових спремања стиже му вест, да су поново започели нападаји Срба из Рашке. Не може се ничим утврдити, да ли је у тим нападима било какве везе са Боемундом. Вукан је с пролећа 1106. год. напао драчког намесника и потукао га је. Али кад му стиже вест, да се цар лично, по четврти пут, креће према Рашкој и да је на путу дошао у Струмицу, он прибеже и опет свом опробаном средству: пожури да пошаље посланство и да поново понуди таоце, све као знак своје добре воље. Цар и овог пута, не желећи заплета и да би пресекао све основе за какве везе Срба с опаснијим противницима, прими извину и, шта више, смени дотадашњег драчког заповедника. Та царева добра воља и нарочито његова врло озбиљна спремања за рат деловали су на Вукана да остане у борбама између Византије и Боемунда не само потпуно неутралан, него чак и пријатељски према Царевини. Нама се чини, да би у овом походу од 1106. год. могли можда наћи основу за датирање догађаја око Кочоперова доласка на престо у Зети. Да није сукоб изазван мешањем драчког заповедника у унутрашња рашко-зетска питања и да није, због тога, дошло до његове смене? Било би, ипак, мало сувише наивно, да цар толико пута верује Вукану, ако овај није морао да се брани разлозима, који би цара могли уверити, да он није изазивач у свакој прилици.
Хронолошки ред догађаја, који су се за све то време развијали у српским земљама, не да се тачно утврдити. Поузданих извора за тај период нема, а вести Дукљанске Хронике, мада су у овом периоду нешто сређеније, нису ипак такве врсте, да се можемо на њих ослонити без устручавања. Главни моменти, према њеном причању, били би ови. Превласт Рашке у Зети није била без отпора. Борбе у династији не престају, захваљујући поглавито, нескрупулозној и свирепој Јаквинти. Ова уклања с власти краљеве Владимира и старог Доброслава и повраћа на престо свог сина Ђорђа. Бранисављевићи, потиснути с власти и несигурни за живот, траже склоништа и потпоре у Драчу. Заповедник Драча, Јован Комнен, доцнији цар, радо употребљава прилику да се уплете у зетске односе. Грчка војска победи Ђорђа и заузе Скадар. За владара би доведен Грубеша Бранисављевић, очевидно као штићеник Грка. Разумљиво је с тога, што се Ђорђе обрће сада према Рашкој, у коју се спасао, док му је мати Јаквинта била ухваћена у Котору и послата у Цариград, где је и умрла. С рашком помоћу Ђорђе, у једној бици код Бара, савлада Грубешу, који и сам погибе. Поучен искуством, он нуди измирење Бранисављевићима и уступа некима на управи поједине жупаније. Сами Бранисављевићи нису више сложни између себе; једни примају понуђене жупаније, други иду у Рашку, а трећи и даље остају с Грцима. Смрт жупана Вукана у Рашкој знатно је помогла Ђорђу да се не само учврсти, него и да појача утицај Зете. У Рашкој беху настали метежи и Ђорђе их искористи, да на тамошњи престо доведе синовца Вуканова, Уроша, кога су рођаци као супарника били затворили. Природно је, да се Урош осећао за то обавезним Ђорђу, и да је у њему гледао заштитника. Овај успех Ђорђев довео је до нових сукоба с Бранисављевићима, који се сад сви обраћају за помоћ грчком заповеднику у Драчу. У Драчу више није био Јован Комнин; од 1118. он је постао цар Византије. У Драчу се памтила његова политика према зетским династичким сплеткама и с тога нови заповедник радо пође у заједничку акцију с њима. Српски претенденти, с византиском војском, пођоше у два маха на Зету. Други пут краљ Ђорђе би потучен и побеже у Црмницу. Земља, заморена тим династичким прегоњењима, поче да се буни. Први се диже Котор, а и Рашка се одметну од Зете. Краљ Ђорђе, као бегунац, лутајући из места у место, паде у руке противника и би одведен најпре у Драч, а одатле у Цариград, где је и умро. За краља у Зети, као грчки вазал, дође Градихна Борисављевић.
У тим борбама изгубљене су главне тековине Војислављеве и Михајлове државе. Зета је изгубила слободу и дошла је поново под врховну власт Византије. Измучен, народ је дочекао туђинско посредовање као неку врсту олакшања. Главни представници народног суверенитета били су тешко компромитовани; изгледало је да земља постоји и мора да страда само због њих.
На Стону је недавно изближе проучена једна мала црква Св. Михајла. Цео њен склоп и грађевински и декоративни упућује нас на крај XI или на почетак XII века. Само име свеца коме је црква подигнута потсећа живо на зетске господаре, код којих је име и култ Михајлов чест и разумљив. Стон је, зна се, био у њиховој власти. У тој цркви очувана је фреска владара ктитора, на жалост, без имена, и још понешто од старог живописа. То је најстарији портрет наших владара, а то су "уједно и најстарији средњевјековни афрески у читавој Југославији". Љ. Караман, који је подробно проучио ту цркву, налази, да је овај стонски живопис "рустична али врло интересантна интерпретација ранороманичког италског сликарства".
|
