Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Зоран Лакић и Томислав Жугић

Положај југословенских мањина у Албанији
1945-1990.

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Одавно је знан податак да су више од 70% људских заједница у свијету - вишенационални. Сложени процеси који су се одвијали на Балкану учинили су вишенационалност балканских држава историјском неминовношћу. Због тога, савремене идеје о националној хомогенизацији, о чисто националним територијама и државама - представљају својеврстан анахронизам. У свим балканским земљама постоје бројне националне мањине. У Румунији су најбројнији Мађари, у Бугарској су то Турци, у Грчкој има Македонаца. У Југославији су најбројнији Албанци, а у Албанији Грци и мањине словенског поријекла. Сви су они грађани својих држава па би требали да уживају макар она права која су садржана у Општој Декларацији о правима Човјека, једном од најзначајнијих докумената Организације уједињених нација, који је усвојен 10. децембра 1948. године.

Положај националних мањина историјски гледано увијек је зависио од више чинилаца, међу којима су изузетно важни - цивилизацијски степен укупног развитка средине и стање међудржавних односа са сусједима. Са тог аспекта посматрамо и положај југословенских мањина у Албанији у периоду од 1945. до данас. Жеља нам је, такође, да ово питање сагледамо и презентирамо и са становишта универзалних права санкционисаних општим и посебним правним актима.

Албанија спада у мању групацију оних европских и балканских земаља у којима је, након другог свјетског рата 1945. године, успостављена тзв. власт народне демократије. Годину дана касније (1946) она је добила свој први устав, углавном, по угледу на Устав ФНРЈ који је донешен, такође, 1946. године. У периоду до 1976. године извршене су његове измјене и допуне, да би се исте године (1976) дошло до новог устава којим је Албанија "држава диктатуре пролетаријата која изражава и брани интерес свих трудбеника". У овом Уставу се још каже да је Албанија ступила у етапу потпуне изградње социјалистичког друштва и да је њен циљ "остварење потпуне изградње социјализма и комунизма". У вези са оваквим опредјељењем она је промијенила име у Народну Социјалистичку Републику Албанију.^[1]

Са аспекта насловљене теме неопходан је глобални увид у онај дио устава и других правних аката у којима се третирају општа права грађана становника, односно држављана Албаније. Лако је уочити да су она евидентно редуцирана. Устав Народне Социјалистичке Републике Албаније не садржи низ оних права грађана која значе општу цивилизацијску вриједност и која су прокламована универзалном декларацијом о правима човјека.^[2] То су: право на слободу ријечи, право на слободно кретање и враћање у земљу, право на слободно напуштање и враћање у земљу, право на имовину, право родитеља да слободно бира врсту школе за своју дјецу, право на слободно и мирно окупљање, право на слободу мисли, вјероисповијести и савјести, које укључује и право на промјену вјероисповјести, савјести и убјеђења, право да човјек сам манифестује своју вјеру или убјеђење путем наставе, исповиједање вјере или обављања обреда а да због тога не буде узнемираван, право на слободно изражавање мишљења укључујући право да не буде узнемираван због свога мишљења, право да прима или емитује информацију без обзира на границе земље итд. Навели смо само ограничења или редуцирања оних права која су универзално прихваћена као опште цивилизацијске вриједности.^[3] Добар дио осталих ограничења грађанских права произлазе због драстичног раскорака између прокламованог и стварног.

Нећемо детаљније анализирати свако од наведених а редуцираних грађанских права. Анализираћемо ради илустрације само пар таквих примјера. Прокламује се слобода организовања, али се одмах потом каже да је Албанска партија рада (Партија на власти - примједба аутора) "једина политичка снага друштва". Чак се Уставом забрањују организације "антидемократског, религиозног или антисоцијалистичког карактера".^[4] И даље: гарантује се слобода научног рада, књижевног и умјетничког стваралаштва, али се то подводи под социјалистички реализам и комунизам, односно под идеологију марксизма-лењинизма.^[5]

Када су овако драстично ограничена универзална права свих грађана Албаније, јасно је да ни права националних мањина нису била поштеђена додатних ограничења. У ствари, по Уставу Народне Социјалистичке Републике Албаније "националним мањинама су гарантовани заштита и развој њихове културе и народних традиција, употреба њиховог матерњег језика и његово учење у школи, једнакост развоја у свим областима друштвеног живота. Противуставни су и кажњиви по закону свака привилегија, свака национална неравноправност и сваки поступак којим се вређају права националних мањина".^[6] Ова уставна одредба разрађена је у Кривичном закону на сљедећи начин: "Под појмом геноцида сматрају се дјела учињена у намјери потпуног или дјелимичног уништења националне, етничке или расне групе. Кривични закон инкриминише и радње уперене противу националних мањина, затим изазивање мржње или раздора међу националностима или расама."^[7] На жалост, ниједан други правни пропис Албаније не обезбеђује друге гаранције које према уставу имају националне мањине. И овдје ће доћи до драстичног одступања од прокламованог и стварног, како ће се то видјети у даљем излагању.

Истакли смо да је положај југословенских мањина у Албанији зависио од стања међудржавних односа. Односе између Албаније и Југославије у првим годинама након ослобођења 1945. године карактерише изузетно пријатељство, које је створено у периоду народно-ослободилачког рата и револуције 1941-1945. године. Развој међудржавних односа до 1948. године одвијао се у смислу широког и перманентног продубљавања политичких, економских, културних и свих других односа. У том смислу склопљено је низ разних уговора и конвенција којима су прошириване економске везе двију држава, културна сарадња меду народима и нарочито пријатељство албанског и југословенских народа. Да би се уклониле све баријере за лакши и обимнији гранични саобраћај уложен је обострани напор за стварање царинске уније и изједначавање националних валута. Ове односе је стимулисала идеја из времена НОР-а и револуције о стварању једне федеративне заједнице албанског и југословенских народа, или пак заједнице свих балканских народа.

Овој сарадњи је Југославија приступила са жељом да се подстакну људски и материјални потенцијали сиромашне и ратом опустошене Албаније. Одобравани су Албанији бескаматни кредити испоручивана је чак и она роба и опрема у којима је оскудијевала и југословенска привреда, интензивна је била научно-техничка и друга стручна помоћ.

Првих послијератних година Албанији је испоручена инвестициона опрема за изградњу бројних објеката: фабрика шећера, фабрика за конзервацију воћа и поврћа, за прераду лана, затим фабрика текстила итд., затим разне сировине и индустријске прерађевине и најзад роба широке потрошње са којима је тада и сама Југославија оскудијевала.^[8]

Механизација и стручна опрема из Југославије коришћени су за изградњу пруге Драч-Пећин, дужине 43 км и хидроцентрале Велика Селита код Тиране, као и за експлоатацију нафте. У ствари све фабрике које су изграђене у Албанији у 1947. и 1948. години, изузев фабрике обуће у Тирани, биле су комплетно опремљене из Југославије.^[9] Албански министар за финансије Рамадан Ћитаку у свом експозеу 1948. године истакао је да Југославија даје Албанији помоћ "што износи 48,13% од укупних прихода националног буџета".^[10]

У мају 1948. године у Албанији се налазило око 600 југословенских стручњака разних профила. У исто вријеме у југословенским средњим привредним и индустријским школама школовало се 1.500 ученика, а на факултетима 500 албанских студената који су користили стипендију и друге погодности школовања од стране југословенске владе.^[11]

И на међународном плану Југославија је пружала значајну помоћ Албанији, у првом реду на плану њене међународне афирмације. Југославија је била прва земља, чланица антихитлеровске коалиције, која је признала владу Народне Републике Албаније још априла 1945. године и са њом успоставила дипломатске односе. Залагала се да се Албанији призна статус савезничке земље и по том основу да ужива сва права која јој припадају. Југословенска влада је, најзад, на молбу Албаније заступала и штитила интересе ове земље у 16 европских земаља, преко својих дипломатских и конзуларних представништава у иностранству.

Након изузетне пријатељске сарадње двије земље 1948. године долази до изненадног и наглог заокрета у међудржавним односима. Као што је познато те године је изгласана Резолуција Информбироа комунистичких партија из клуба земаља тзв. народне демократије, којом је руководство КПЈ оптужено за издају социјализма. Касније су ове оптужбе проширене на читаво чланство КПЈ, на југословенске државне органе и, најзад.-на све њене народе и грађане. Албанија је само један дан послије усвајања Резолуције ИБ - 1948. године - једнострано раскинула чак 27 билатералних уговора, споразума и аранжмана. Одмах потом је затражила да сви југословенски стручњаци, савјетници и специјалисти напусте Албанију у року од 48 часова.^[12] Почела је организована кампања против ФНРЈ у којој учествују штампа, радио, партијски и државни органи на челу са најодговорнијим албанским руководиоцима. О тој и таквој активности Албаније, Југославија је 1961. године припремила Бијелу књигу и презентирала је Уједињеним нацијама. Из ње ћемо навести неке битне податке који илуструју стање односа двије државе.

У периоду 1948-1958. године организовано је 649 пограничних инцидената или других диверзантских и субверзивних акција против Југославије.

Интензитет је био најјачи 1949, 1950. и 1951. године. На југословенско-албанској граници је у периоду између 1948. и 1954. године убијено 12 и рањена 22 југословенска граничара. У 1960. години издато је чак 21 званично саопштење у којима се напада Југославија. На радију или у штампи 1959. и 1960. године објављено је 486 чланака, коментара, предавања са антијугословенским садржајем.^[13]

Југословенски држављани у Албанији практично су претворени у грађане другога реда. Отежаван им је рад на послу, претресани су им станови, изложени су свакодневним застрашивањима, хапшени су и интернирани. Насилно им је наметнуто албанско држављанство. Ограничавано им је право кретања и онемогућаван долазак у југословенско-дипломатско посланство у Албанији - ради пружања правне и друге помоћи. С тим у вези, у годишњем извјештају конзуларне службе Југословенског посланства у Тирани 1949. године се каже и ово: "Било је, на пример, случајева да су албанске власти недужно хапсиле и протјеривале наше држављане... Под лажним оптужбама да су били саботери, фашисти и друго, иза чега се у ствари прикривао неискрени и непријатељски став албанске власти и руководилаца према нашој држави."^[14] У истом Извештају стоји да је "скоро немогућ сваки контакт Посланства са нашим држављанима".

Албанске власти су забраниле постојање и рад "Југословенске књиге" у Тирани, забрањена је продаја свих књига, новина и часописа на језицима југословенских народа и приказивање југословенских филмова. Онемогућен је прелаз југословенским двовласницима на своја имања ради њихове обраде, позиван је народ Косова и Метохије на побуну и отцепљење од Југославије, организују се инсценирани судски процеси и користе се за нове неоправдане и неаргументоване оптужбе против Југославије и њених државних органа. На позив југословенске стране да се испитају и тако доведу до краја нека међусобна потраживања из домена економских односа, албанска страна даје начелну сагласност а, у ствари, у наредних 10 година и не покушава да изложи конкретна рјешења.^[15]

Југословенска страна је упорно настојала да се односи између двије земље нормализују. Неоптерећена лошим стањем међудржавних односа, Југославија се, на примјер, 1955. године залагала за пријем Албаније у чланство Организација Уједињених нација. И у каснијим годинама више пута је изражавала знаке добре воље, због чега су од седамдесетих година ти односи ушли у релативно мирније воде. Са југословенске стране учињени су неки акти са циљем да се помогне привредни развитак Албаније. Ради примјера наводимо изградњу пруге Скадар-Титоград и потапање 700 хектара обрадивог и шумског земљишта у Југославији ради изградње хидросистема Фиерза у Албанији. Без обзира на начин како је Југославија уступила Албанији 12. ТВ канал, евидентно је да је он користио чујност и гледаност албанског ТВ програма, посебно у приграничном подручју дуж границе Албаније и Црне Горе која је дуга 182 км. Ова погодност је, нажалост, искоришћена за пропагандну активност против Југославије. У последњих 10 година односи су поново врло сложени између осталог и због начина третирања права националних мањина.

Положај југословенских националних мањина у Албанији

Овакво стање међудржавних односа утицало је и на положај југословенских мањина у Албанији. И овдје се може говорити о два битно различита периода односа у комне 1948. година неоспорно представља прави камен међаш. С обзиром да су главна правна акта која регулишу питања права и живота националних мањина уопште - услиједила након 1948. године, кратки трогодишњи период најранијег третмана југословенских мањина у Албанији - остаје практично епизодан.

Под југословенским народима који као мањина живе у Албанији подразумијевамо Македонце, Србе, Црногорце, Муслимане и Хрвате. На такав закључак нас упућују поуздани извори као што су записничка саслушања повратника из Албаније и албанских емиграната, запажање наших грађана који су боравили у Албанији, разговори са грађанима који имају своју родбину у Албанији итд.^[16] Изузетно скромна литература и новински чланци такође упућују на овакав закључак.

Хронолошки гледано, југословенске националне мањине у Албанији се налазе још од прије стварања Албаније као самосталне државе прије првог свјетског рата. Један број је дошао у Албанију у вријеме првог свјетског рата 1914-1918. године и у вријеме међуратног периода 1918-1941. године. Чак и у вријеме НОР-а и револуције 1941-1945. године имамо примјера да су припадници југословенских народа стално се настањивали са својим породицама у Албанији. Мотиви њиховог доласка на овај географски простор су историографски објашњени. Од многих разлога навешћемо само економски моменат - ишло се из сиромашних у пољопривредно богатије крајеве. Затим ваља истаћи да има доста примјера да је главни мотив оваквих исељавања, нарочито код Црногораца, био крвна освета, односно бијег због дуговања у крви.

Послије 1945. године ова народна групација је увећана за близу 1000 нових припадника југословенских народа, који су као стручна и техничка помоћ долазили у Албанију. Један број од њих је тамо засновао породицу и трајно се населио у Албанији. Њима је, свакако, увећана југословенска колонија у Албанији. Најзад да кажемо да је након Резолуције Информбироа 1948. године, такође, било пребјега из Југославије у Албанију, којима се практично завршава процес досељавања припадника југословенских народа на територију Албаније.

Веома је тешко утврдити број Југословена који као националне мањине живе у Албанији у наведеном периоду. Албанија је одмах послије ослобођења 1945. године прогласила да су сви држављани Албаније искључиво Албанци. У првим статистичким пописима становништва нема колона са подацима о националним мањинама. Како је религија одмах била забрањена, да би касније била и декретом укинута, ни по том основу није могуће утврдити бројност националних мањина. Тим прије што су и сами Албанци - припадници три вјерске конфесије које се исказују и у Југославији: православни, католици и муслимани. Ипак се аналитичким поступком и компаративном методом може доћи до приближно тачног броја југословенских националних мањина у Албанији. При томе мислимо на црквене књиге умрлих, рођених и крштених до 1941. године, на школске књиге и друге релевантне изворе.

Конкретније процјене налазимо у документима Републичког секретаријата за унутрашње послове Црне Горе, па ћемо тај дио докумената цитирати: "Према пребјеговим ријечима у Скадру и његовој околини живи знатан број лица поријеклом из Југославије, претежно са подручја наше републике. У самом граду који броји око 60 хиљада становника - живи претежно око осам хиљада ових лица настањених претежно у лађе "Кирас" и "Партизани", док у околини Скадра, односно Враки, иначе етнички чистој, има око 500 оваквих породица што је приближно 1.500 ових лица и у Добрачу, у непосредној близини лађе "Партизани", око 20 породица поријеклом из наше земље. У међусобним радним или другим контактима - примјетна је солидарност међу овим лицима, као и знатно изражено коришћење српскохрватског језика, мада је његова употреба строго забрањена. "У једном другом документу стоји да на подручју Скадра живи "око 10 хиљада Црногораца, рачунајући ту и муслиманске породице из Подгорице (Титограда) и Тузи... Поред Црногораца и Муслимана из Скадра и околине има велики број Срба старосједелаца и они се налазе негдје ниже од Тиране. Такође је велики број Црногораца, Срба и Муслимана расељен по читавој Албанији".

У сваком случају у документацији Уједињених народа са југословенске стране су ушли подаци да у Албанији данас живи око сто хиљада припадника југословенских националних мањина и то око 60 хиљада Македонаца, до 20 хиљада Срба и Црногораца, затим 17 хиљада досељеника из Босне и Херцеговине словенског поријекла - у Албанији их зову "Бошњаци" и један број Хрвата и Горанаца за чију процјену бројности нема довољно података.^[17] У документацији Републичког СУП-а Црне Горе помиње се попис становништва у Албанији из 1948. године, по коме је забиљежено "преко 12 хиљада лица - исељеника из Црне Горе, мада према неким изворима тај број је био далеко већи, па се помињу двоструке вриједности".^[18] у истом материјалу се каже да је тада "на подручју Скадра живјело преко двије хиљаде, а на подручју Враке хиљаду домаћинстава из Црне Горе, која су се служила српскохрватским језиком".^[19]

Албанска страна располаже са другим подацима, који су, такође, презентирани Уједињеним нацијама. У албанским изворима број националних мањина у Албанији износио је 1956. године само 5.566, што чини 0,4% укупног становништва Албаније. При томе ваља имати у виду да су међу признате мањине само Грци и Македонци, који се приказују као Словени. Пописом становништва 1979. године Албанија евидентира још мањи број припадница националних мањина југословенског поријекла - само 4.163, што чини 0.2% укупног становништва.^[20] Помињу се још и око "стотину припадника српске, црногорске, хрватске и других мањина".^[21]

Уколико би поклоних пуно повјерење наведеним подацима о броју припадника југословенских националних мањина у Албанији, када је ријеч о југословенским, али и албанским изворима, намеће се само један закључак: за врло кратко вријеме у Албанији је извршена асимилација-албанизација огромног броја припадника југословенских мањина.

Када је ријеч о националној мањини поријеклом из Црне Горе имамо поуздане податке одакле она потиче. Ријеч је о слиједећим регионима: Цетиње - Чево и Цекин, Титоград - Зета, Кучи и Пипери, Будва - Маине и Бечићи, затим Вирпазар. Бијело Поље, Никшић - Пјешивци, Даниловград - Спуж и село Секулићи итд. Подаци говоре да су досељеници у Албанији били и из Херцеговине - Столац.^[22] Располаже се са податком да су ови дошљаци поријеклом из 147 братстава из Црне Горе, од којих је 40 братстава црногорске националности. Према подацима из 1981. године у Албанији је живјело 809 породица - исељеника из Црне Горе и то: са подручја Титограда 426 породица, Бара и Улциња - 271, Плава и Гусиња - 112 породица.^{[23 ]}Међу најбројнија братства помињу се Мартинићи, Матановићи, Пелевићи, Решетари. Башановићи, Брајовићи, Рогановићи, Поповићи, Крстовићи, Сенићи, Ђиновићи. Микулићи, Ђурчевићи и Кркотићи, а одмах иза њих долазе Бањевићи, Шуњевићи, Мреновићи. Крачковићи, Каварићи, Ускоковићи, Ајковићи, Ћеклићи, Жарићи, Бешовићи, Никићи. Ламбулићи и Златичанини.^[24] Ипак се може рећи да добар дио црногорске колоније у Албанији чине Муслимани са подручја Плава и Рожаја, Бара и Улциња, и наравно из Подгорице, односно Титограда

Југословенске националне мањине у Албанији биле су углавном настањене уз гранични појас према Црној Гори, Србији (Косово и Метохија) и Македонији. Македонци насељавају територију Горија, Доња Преспа, затим дио охридско-преспанског краја, Голо Брдо и дио Горе. Српског живља има у Централној Албанији: Музечеја. села Фијер, Љушња, Берат, Узново, Дивјаке, Шијак, Каваја, Елбасан. Такозвани Бошњаци су бјежећи од аустроугарског угњетавања, након 1878. године, кренули према Турској и зауставили се у Албанији - у непосредној близини Драча, у градићу Шијак, у селима Биак и Коџос. Живаљ из Црне Горе - Црногорци и Муслимани настањени су на подручју Враке, Драча и Скадра - у селима Омара, Гриља, Старог Борића, Котробудана и Каменице. Ријеч је о релативно богатим и плодним просторима које је опредјељивало и начин живота и занимања. Тако се највећи број југословенске колоније у Албанији бави пољопривредом, трговином и другим занимањима. Има међутим, примјера да су припадници југословенских мањина постајали истакнути привредници, просвјетни радници, спортисти или пак умјетници.

Располажемо поузданим подацима да су заузимали истакнуте положаје у културном и друштвено-политичком животу мјеста или земље. Навешћемо неке од тих функција: секретар Централног комитета омладине Албаније, секретар Савеза књижевника и умјетника Албаније, директор Хладњаче у Скадру и замјеник секретара Партије, официр албанске армије, посланик - члан Народне скупштине Албаније, истакнути и врло популарни књижевник и преводилац са албанског на македонски језик и обратно, најзад првотимац познатог фудбалског клуба Партизан из Тиране.^[25] Тај лични успон су лакше остваривали ако су мијењали националну припадност. Отуда су неки Кадићи постајали Кадије, Мишовићи - Мисије, Фушићи - Фуши, Матијевићи - Матије, Булатовићи - Булати, Брајовићи - Феризај или Јако, Силићи - Силићи, Николићи - Миђени, Певчићи - Јовани, Крстовићи - Николаји, Ајковићи Ајкаји, Спасовићи - Спасо, Бачићи - Бачи итд.

Располажемо са доста дугим списком измијењених презимена југословенске мањине која живи на подручјима Скадра:

Уз наведени табеларни преглед албанизираних презимена, наводимо неке карактеристичне детаље. Рецимо, детаљ везан за име пребјега Мусаја Јулке из 1986. године која каже да јој се отац зове Војин Ђиновић а мајка Боса Секулић, по професији - берачица дувана у мјесној кооперативи. Иначе, Ј. Мусаја је удата за Том Љумаја. И даље, цитирамо документа из истог архивског фонда: Албански држављанин Крсто Коста, од оца Рада Златичанина и мајке Руже "на наше питање шта је по националности одговара - Албанац" јер се "званично не признаје постојање црногорске мањине". Овај докуменат потиче из 1987. године, а сличан је случај и са пребјегом Андром Попајем из 1989. године. Он је "од оца Радомира Поповића и мајке Зоре, рођене Матановић... Мој покојни отац Радомир има само једног брата - Васиљ Попаја". У истом контексту цитирамо изјаву још једног пребјега из 1985. године: "Ја сам рођен на Златичанин. Имао сам свједочанства све док сам завршио основну школу са тим презименом... Четири године док сам учио гимназију био сам, такође, Златичанин. Када је било да пођем на факултет - неко ми је промијенио презиме а да нијесмо знали ко је то урадио. Онда сам примијетио да су ми документа преправљена на Крстоја. Цијела наша породица постала је Крстоја. Ко је то урадио - не знам. Знам да се тражило од људи да сви промијене презимена, она која завршавају на "ић". Од свих кућа су узели по неког представника и питали га како ће презиме да узме. Мој отац је био представник Златичанина и с обзиром да му се дјед звао Крсто - он је узео име Крстоја."^[26]

Требало би извршити допунска истраживања да би се тачно утврдило у којим случајевима је била у питању репресија, веома интензивна и упорна, а када се то радило по основу протекционизма и мањих привилегија. У сваком случају и у оваквим радњама треба тражити разлоге драстичних разлика у приказивању броја југословенских националних мањина у Албанији у интерпретацији југословенске и албанске стране. Иначе, ваља рећи да је југословенска колонија у Албанији настојала да у слози живи са својим првим сусједима - Албанцима. О томе говори и један докуменат пребјега Албанца из 1986. године, па ћемо тај дио цитирати: "Становништво црногорског поријекла је у много приснијим односима са Албанцима католицима, него са Албанцима - муслиманске вјероисповјести. У прилог тога, пребјег наводи да се са католицима бројније склапају пријатељства удадба - женидба, док је са муслиманима то врло ријетка појава. Осим тога, за вријеме вјерских празника Црногорци и католици се међусобно обилазе, честитају славе и слично, док то није случај са Муслиманима. Становништво црногорског поријекла слави - Ускрс, Божић, Ђурђевдан и слично. То се чини кријући од власти."^[26а]

У периоду до 1945. године југословенске мањине у Албанији оствариле су она права која су прокламовале чланице Друштва народа својом декларацијом из 1921. године. Имали су своје школе и своје учитеље. У њима се настава изводила на матерњем језику, а по програму из Југославије. Имали су своје цркве и друга вјерска обиљежја. Окупљали су се у национална културно-умјетничка друштва итд.

Са тим правима и погодностима за националне мањине дочекана је година ослобођења 1945. У вријеме изузетно добрих међудржавних односа, дакле до 1948. године, стимулисана је таква активност. Ограничавање права по основу вјероисповјести - једнако их је погађало као и све Албанце. Исто се може рећи за ограниченост универзалних људских права која је једнако погађала све држављане Албанце, укључујући ту и припаднике југословенских националних мањина.

Након 1948. године, међутим, долази до драстичног смањења општих грађанских права и права националних мањина југословенске колоније у Албанији, њих третирају више као непријатеље него као сународнике. У извјештају Југословенског посланства од 8. II 1949. године помињу се ускраћена права по основу Закона о социјалном осигурању, затим права склапања бракова, права заштите имовине, као и друга питања правне помоћи.^[27]

Постепено се прелази на разне видове репресије којима су били изложени сви Југословени у Албанији. Навешћемо примјер малтретирања лица која су изразила жељу за повратак у домовину. То право им је ускраћено с мотивацијом да су добровољно прихватили албанско држављанство јер су учествовали на првим изборима у Албанији организованим 2. XII 1945. године. У ствари, тамошње власти су позвале југословенске држављане да потпишу изјаву о свом учешћу на наведеним изборима без посљедица по своју државност. У позиву за гласање стајало је образложење "да могу као и југословенски држављани гласати за народну власт која је тако сродна са влашћу ФНРЈ иако бирачко право може припадати само држављанима дотичне земље".^[28] Касније су објасниле да су чином учешћа на изборима наши држављани аутоматски постали албански држављани и да је због тога захтјев за њихову репатријацију беспредметан ("на овај начин они су изјавили своју слободну вољу да прихвате албанско држављанство", "албански правни систем не дозвољава да албански држављани истодобно имају и друго држављанство").^[29]

Не упуштајући се у детаљнију анализу овога спора ваља рећи да овим гласањем Југословени у Албанији "нису против своје воље могли стећи држављанство Народне Републике Албаније". Најзад, Закон о држављанству Народна Република Албанија је донијела тек 16. децембра 1946. године, дакле годину дана након спорног учешћа Југословена на изборима, децембра 1945. године. И даље, наведени закон предвиђао је полагање заклетве странаца који су примали албанско држављанство. Нема података из којих би се могло закључити да је то урадио макар један југословенски држављанин. О тешкоћама које су прављене Југословенима по овом основу говори и податак да је до марта 1950. године репатрирано само 175 породица, иако су такви захтјеви били вишеструко већи.

Слична малтретирања доживљавају власници тзв. двовласничких имања. Са територије СР Црне Горе била су 243 двовласника са посједима у Албанији и 132 албанска двовласника са имањима у Црној Гори. Југословенски двовласници имали су на подручју Албаније 2.330 хектара имовине, од чега 1.300 ха пашњака, 880 ха шума и 150 ха оранице. Албански двовласници, међутим, имали су у Југославији само 100 ха земље.

Одмах након ослобођења 1945. године - Законом о аграрној реформи у Албанији 1945. и 1946. године бесправно је одузето 123 двовласничка имања са територије Црне Горе. Албанске власти су одузеле земљу југословенских двовласника у Албанији без законског основа и без икаквог договора са надлежним југословенским властима или пак са самим двовласницима. На другој страни, пак, албански двовласници су задржали своја ранија права на имања у Југославији, која они нису користили јер им албанске пограничне власти нису давале дозволу за прелаз преко границе.^[30]

И тзв. ибеовци, који су након сукоба са СССР-ом 1948. године напуштали Југославију и тражили уточиште у Албанији, били су такође изложени разноразним притисцима - да промијене држављанство, да се као диверзанти враћају у Југославију, да промијене националну припадност, име и презиме итд. Један од њих који се након 41 године вратио из Албаније са уредним пасошким исправама (са својим именом и презименом), разочарано каже да је то проклета земља и проклети народ. Оно што би свуда звучало као невјероватно тамо је реално. Тамо, на примјер, нико не смије да носи браду, а за ношење бркова се тражи одобрење.

Процес обесправљивања југословенске мањине у Албанији отворен нарочито 1948. године претвара се у репресију. Њени припадници су проглашавани непоузданим и непријатељским елементом. Забрањено им је истицање било каквих обиљежја и упражњавање обичаја који су подсјећали на њихово национално поријекло. Као најбитније - југословенска мањина у Албанији једноставно није ни правно ни суштински признавана. Она као да није ни постојала. Припадници југословенске националне мањине били су грађани другог реда у Албанији у првих десетак година након Резолуције Информбироа 1948 године. Били су протјеривани са својих огњишта, расељавани у мање плодне крајеве Албаније и затварани под оптужбом да су "титоисти".

Други талас обесправљивања југословенских националних мањина у Албанији почео је шездесетих година - одмах након презентирања југословенске Беле Књиге у Уједињеним нацијама. Више није ријеч само о физичкој репресији. Отворен је процес систематске албанизације југословенских националних мањина, којим су битно ограничена национална, етничка, културна и друга права. Лишени су могућности да комуницирају на било који начин са матицом земљом. У средствима информисања објављено је пуно текстова у којима се тенденциозно приказују права и положај албанског народа у Југославији. Представница македонске мањине Летери Мале (у ствари, Малевска), са трибине VI конгреса ДГА (демократски фронт зена Албаније) изјављује: "Националне мањине у Албанији су живи доказ правилне политике што је води Партија."^[31]

У јеку овако организоване политичке кампање донешен је читав низ правних аката који су означили тиху и систематску асимилацију југословенских мањина. Поменућемо она најважнија која су као таква била прави удар на иначе ограничена права југословенских националних мањина. Први на реду је Декрет о промјени неприкладних имена и презимена, донесен 1966. године, који је отворио пут затирања дотадашњих националних имена. Већ смо навели један број таквих имена, чиме се ово питање не исцрпљује. Годину дана касније усвојен је Декрет о укидању религије (1967) што је био јединствен случај у цивилизованом свијету. Познато је да је црква одувијек била центар просвјете и заштитник националног бића, па је и овај акт усмјерен у асимилаторску функцију. Нови удар по национална права југословенских мањина представљају декрети о измјени назива појединих мјеста, донесени у континуитету 29. V 1972, 22. XII 1974. и 23. IX 1975. године. Исте 1975. године усвојен је Декрет којим је наложена промјена, односно давање само албанских имена која су побројана на списковима могућих имена.^[32]

Чињеница да је по попису становништва у Албанији 1979. године евидентиран укупан број националних мањина од мало више од 4.000 довољно говори да је Албанија у овом периоду веома успјешно спроводила политику асимилације свих националних мањина, па тако и југословенске националне мањине.

Трећи асимилаторски талас југословенских мањина у Албанији започиње доношењем и данас важећег Устава Народне Социјалистичке Републике Албаније 1976. године. У њему се, како смо већ истакли, помињу националне мањине којима се гарантују заштита и развој културе и народних традиција, употреба матерњег језика и његово учење у школама. У истом периоду, како смо напријед изложили, долази до побољшања међудржавних односа и интензивније свестраније сарадње. По попису становништва из 1979. године поред Македонаца, помињу се и остали југословенски народи који као мањина живе у Албанији. У свим овим радњама, међутим, испољава се велика разлика између прокламованог и стварног, па се може и даље говорити о константној асимилаторској политици и пресији којима су изложени припадници југословенских националних мањина. Ниједан од донесених декрета у другом таласу асимилације - није обеснажен, већ је њихова примјена настављена. Уводе се и нови облици асимилације. Забрањено је, на примјер, гледање југословенског ТВ програма и слушање југословенских радио станица, што није случај са италијанским радио и ТВ програмима. За овај "прекршај" услиједила би прво опомена, а за поновљени прекршај као казна - одузимање телевизијског апарата. Ђаци, припадници југословенских мањина ни данас не могу похађати школе на матерњем језику иако је таквих школа било у периоду између два рата. Што се странаца тиче ваља рећи да ни они немају право уписа у албанске школе, а нема школа за странце на било ком језику. Занимљиво је објашњење асимилаторске политике: ако се у Југославији припадници југословенских народа могу декларисати као Југословени, зашто се у Албанији ти исти припадници југословенске мањине не би могли изјашњавати као Албанци. Заоштравања до којих је дошло у међудржавним односима због тзв. "косовске кризе", повећавају зебњу за голу егзистенцију припадника југословенских националних мањина у Албанији. С тим у вези, у једном документу из 1981. године, се каже: "Приликом избијања догађаја на Косову, албанске власти посебну пажњу обратиле су баш на мјеста гдје зиве Црногорци, па су са њима у више наврата одржани састанци. На њима је објашњавано - како са догађајима на Косову Албанија нема никакве везе али је ипак интересује - како живе Албанци у Југославији, гдје их има око два милиона. Даље се говори да ће Албанија увијек бити спремна да помогне Југославији, ако затреба, јер су Југославија и Албанија кроз историју - увијек имале заједничког непријатеља." У сличном документу из 1987. године, каже се да међу нашим живљем "влада одређена доза страха и ишчекивања, јер су убијеђени да, уколико би се десило нешто слично као у Румунији, предузеле би се ригорозне мјере и велики број био поубијан. Овај страх посебно је наглашен код оних који су даље од југословенске границе, јер се претпоставља да не би имали времена да на вријеме преду југословенско-албанску границу".^[33]

Оваква политика асимилације ублажена је у посљедњих десетак година појачаним контактима југословенске мањине у Албанији са туристима и другим пролазницима из земље матице. У том смислу несагледива је улога радио и ТВ програма који се пробијају на албански простор. Тиме су пружени снажни стимуланси југословенским националним мањинама у Албанији да истрају и успију у својој борби за очување свога националног индивидуалитета. Сада се другачије размишља и о правима мањина, о чему говори и слиједећи запис: "У реаговањима (нашег живља примједба аутора) се углавном изражава незадовољство што се Црногорцима не омогућава школовање на матерњем - српско-хрватском језику и исказује револт што им се на свадбама и другим весељима не дозвољава пјевање пјесама црногорског мелоса и уопште пјесама на српскохрватском језику. Присутни су коментари у којима се истиче да је недовољна заступљеност Црногораца из Враке на привредним и политичким функцијама у Скадру, због чега се Црногорци осјећају као грађани другог реда, с обзиром на то да нема ко да заступа и штити њихове интересе."^[33]

Иначе, према истима изворима се каже да би се "најмање 80% писало као Црногорци, ако не и више" уколико би се обезбиједило тајно изјашњавање наших сународника у Албанији, односно уколико би им се загарантовала пуна слобода при изјашњавању.

Располажемо са поузданим подацима да је у периоду од 1948. године до данас из Албаније пребјегло само у Црну Гору преко 1.200 лица. Међу њима је највише католика, затим муслимана, а најмање православних. У питању су млађи људи од 25-30 година старости, здрава и способна лица до тада неосуђивана. Углавном, нису партијски организовани, потичу из приграничног подручја. Као мотив бјекства наводи се тешко економско стање, ограниченост људских права и разне репресије којима су изложени ("Када су и сами Албанци обесправљени тешко да се могу борити и за наша мањинска права."). Једном ријечју, главни разлог бјекства је бесперспективност живота. Међу овим пребјезима нема ниједан посто припадника југословенских националних мањина, што може да упути на закључак да су под појачаном и сталном присмотром албанских органа безбједности.^[33б] половином 1990. године, број пребјега из Албаније је повећан. Један од њих (Арђан Пеличић) - овај проблем објашњава на сљедећи начин: "... Бјежање Срба и Црногораца из Албаније - плаћало се главом."

2. Активност југословенске владе за заштиту права Југословенских мањина у Албанији.

Југословенска влада није испољила једнаку активност за судбину југословенских мањина у Албанији у периоду од 1945. године до данас. У сваком случају, та активност није била адекватна тежини разних репресија којима је била изложена ова мањина у назначеном периоду. Југословенска влада, нпр. није протестовала код албанских власти када је југословенским мањинама ускраћено право да се национално исказују и опредјељују - приликом првог пописа становништва у Албанији након ослобођења 1945. године.

Након рата, закључење (9. 7. 1946. године) Уговор о пријатељству и узајамној помоћи између ФНРЈ и НР Албаније. У шест тачака су комплетно формулисана битна питања будуће сарадње ове двије земље. Апострофирана су сљедећа питања: јачање пријатељства, осигурање независности, унапређивање мира, у овом дијелу свијета. Прецизно је формулисана обавеза да се пружи војна и друга помоћ земљи која буде нападнута. Исто тако је речено да земља неће ступити у савез или коалицију уперену против уговорене стране. Најзад је закључено да се сва међусобна питања рјешавају на бази најискренијих пријатељстава. Посебним чланом овог уговора (члан 6) речено је да Уговор важи 20 година, а да се аутоматски продужава за наредних пет година.

Нешто опширнији коментар овог Уговора био је неопходан са становишта бољег разумијевања каснијих веза и односа ове двије земље. Запажамо, нпр., да уопште није третирано питање положаја југословенских националних мањина, које живе у Албанији од најстаријег времена људске историје. Истина, у члану 5 је преузета обавеза да се културне и друге везе остварују путем посебног споразума. Та обавеза није реализована. Чак ни у интензивним контактима представника двије државе - није испољен такав интерес са југословенске стране. Али је Југословенска страна нашла за потребно да, нпр., протестује код албанске стране што се у албанској штампи мало пише о Титу као "симболу борбе народа Балкана и Европе".^[33ц]

По свему судећи питање присаједињења Косова и Метохије Албанији - покренуто још у току рата, и стварање балканске федерације - бацили су у засјенак питање бриге за југословенско мањинско становништво у Албанији и заштиту и развијање културних и људских права југословенске националне мањине. Познато је да је Централни комитет КП Албаније још половином 1943. године тражио да се питање Косова и Метохије ријеши аналогно Истри и Словеначком приморју, иако ова аналогија није долазила у обзир. За Тита, крајем 1943. године, није могло бити спора око овог питања - између двије земље, уколико у Албанији побиједе "анти-империјалистичке снаге", "прогресиван режим", како је говорио Сретен Жујовић, годину дана касније. У писму Светозару Вукмановићу Темпу од 1943. године, Тито каже: "... Мислим да није потребно наглашавати како би се то питање сјутра поставило, ако Албанија заиста буде остварена као демократска анти-империјалистичка државна творевина."

Према најновијој архивској гради Кардељ је, 1947. године, разговарао са Стаљином "о предаји Косова и Метохије Албанији". Занимљиво је истаћи да Србија није била консултована о свему овоме, иако се радило о њеној територији и духовној постојбини српског народа.

У првом таласу драстичних ограничења права југословенских националних мањина у Албанији, након избијања Резолуције Информбироа 1948. године - Југословенска влада је упутила више десетина нота које су се тицале југословенско-албанских односа: једнострани прекид 27 међудржавних уговора, 649 граничних инцидената итд.^[34] Само су два питања југословенских националних мањина у Албанији била предмет дипломатске активности Југославије. Ријеч је о питању кршења права југословенским мањинама по основу двовласничких имања уз југословенско-албанску границу и присиљавања југословенских грађана у Албанији да насилно приме албанско држављанство, односно ускраћивање права да се могу вратити у своју домовину.^[35] О резултатима ове дипломатске интервенције југословенске владе тешко је изводити коначан закључак. Познато је да се само до марта 1950. године из Албаније вратило 175 породица. Овако мали број репатрираца се тумачи "потешкоћама око добијања албанске визе и у малтретирању и притиску, које албанске власти примењују против оних који тражење (визе за повратак примједба аутора) подносе".^[36]

Запажања наших грађана који су боравили у Албанији или наших пребјега из Албаније такође указују "да је Југославија за своје мањине предузела свуда веће кораке - него што је то урадила за нас". Из једног другог запажања биљежимо још оштрију критику која је формулисана у само једној реченици: "Врачани су огорчени да их нигдје Југославија не помиње као свој народ." Цитираћемо, без коментара, и још један докуменат, који припада 1985. години: "Спреман сам да устврдим да - када би се сада расписао неки референдум, на коме би се изјашњавали што смо по националности, сви би се јавно декларисали као Албанци. Ово из разлога што је код нас утјеран страх од свакога, као и због тога што се Црна Гора и Југославија, бар колико је мени познато, није огласила и изјавила да на подручју Скадра живе Црногорци. Ако званична албанска политика настави овако, како је до сада било, те ако Црна Гора и Југославија за нас и даље буде заинтересована као до сада, увјерен сам да ће за 50 година наступити тотална асимилација Црногораца у Албанији." У другим условима, пак, каже се у једном другом документу, сматра се да би се 80% албанизираних изјаснило да су Црногорци.^[37] Један стари Бошњак, настањен у Албанији, каже да су свој језик, културу и обичаје задржали само у кругу породице. Свуда другдје су извршили асимилацију, па предвиђа да ће за 30-40 година сви бити асимилирани: "Мало ће још времена требати па да и сами заборавимо одакле смо. Постаћемо Албанци, а ми то не желимо, јер се овде воде све игре да не будемо оно што јесмо... Мој син неће носити име Омер, већ можда Илија..." Најзад да наведемо опажање једног повратника из 1990. године који је, у ствари, са уредним пасошем дошао са породицом у земљу. Он сматра да се наш живаљ у Албанији осјећа напуштеним: "За разлику од Грка који траже и остварују сусрете са својим дипломатима, нама је у одређеним временским интервалима савјетовано да примамо албанско држављанство."

Истини за вољу, ваља рећи да је Југославија ово питање покушала да ријеши развијајући ширу међународну активност. Презентација већ навођене Бијеле Књиге о непријатељској политици владе Народне Републике Албаније према ФНР Југославији у Уједињеним нацијама 1961. године - дијелом је била и у функцији заштите права југословенских националних мањина у Албанији. Међутим, управо у наредних десетак година дошло је, како смо изложили до још већег кршења права мањина која су се огледала кроз доношење таквих правних аката као што су Декрет о промјени неприкладних имена и презимена из 1966. године, Декрет о укидању религије 1967. године којим су вјерски објекти затварани, рушени или им је промијењена намјена. Према најновијим подацима ових дана објављеним након овог декрета у Албанији је било затворено 2.169 објеката вјерских светилишта ("Побједа" - 18. VI 1990). У истој функцији су донесени декрети о измјени појединих назива села из 1972, 1974. и 1975. године, које смо у претходном тексту анализирали или коментарисали. Није нам познато да ли је југословенска страна реаговала на ове инкриминисане радње којима су југословенске националне мањине доведене у још тежи положај. Познато је, међутим, да је Југославија активни судионик у свим међународним радњама за побољшање универзалних људских права и права националних мањина.

У посљедњих десетак година повећана је ова активност југословенске стране, како са савезног, тако исто и са републичког нивоа. Притоме у првом реду мислимо на промеморије упућене НСР Албанији 14. маја 1981. и 20. јуна 1983. године, затим на ноту упућену влади у Тирани 3. маја 1984. године, разговоре секретара за иностране послове двије земље 30. септембра 1987. године у Њујорку, Конференцији министара иностраних послова балканских земаља у Београду фебруара 1988. године, када су националне мањине први пут добиле мјесто у документу који су прихватиле све балканске земље итд.^[38] Поменућемо најзад да је у току 1989. године Савезни друштвени савјет за међународне односе разматрао питање положаја и остваривања права југословенских мањина у сусједним земљама у свјетлости међународних докумената организација Уједињених нација и КЕБС-а о проблематици националних мањина - колективних мањинских и индивидуалних људских права.^[39]

И на републичком нивоу у овом периоду је испољена значајна активност. На републичким органима у Македонији, на пример, у 1989. години је два пута разматрана ова тематика са посебним освртом на положај Македонаца и њиховим условима живота у Албанији.^[40]

Када је ријеч о Црној Гори ваља рећи да је Републички комитет за односе са иностранством - у марту 1980. године, основао стручну радну групу у саставу: др Бранко Бабић, др Зоран Лакић, др Ђоко Пејовић, др Гавро Перазић, Косара Вукасовић и Митар Бурић. Стављено јој је у задатак да ради на "проучавању положаја црногорске националне мањине" и да потом приступи "могућој научној обради овог веома комплексног и деликатног питања од посебног политичког значаја". Сачињен је научни пројект који је усвојен маја 1980. године. У њему се акцентира потреба прикупљања документације, о поријеклу, броју, размјештају и посебно о положају Црногораца и Муслимана из Црне Горе који су стално настањени у Албанији. У наредној 1981. години радна група је припремила први опширан Извештај о реализацији пројекта, обима од 31 стране. На основу прворазредне партијске документације, која је са Извјештајем похрањена у Историјском институту у Титограду оцијењено је да "народи из Црне Горе који као национална мањина живи у Албанији - не ужива ни најмање права у погледу остваривања националног, културног, вјерског и језичког идентитета, чак ни она која формално пружа Устав Народне Социјалистичке Републике Албаније, те да су у дужем временском периоду изложени политици насилне асимилације и денационализације".

На основу оваквих налаза и оцјена стручне Радне групе највиши републички, политички и државни органи иницирали су да се "у Скупштини СФРЈ приликом разматрања Информације о положају наших националних мањина у сусједним земљама, истакне изузетно тежак положај народа из Црне Горе, као и припадника других југословенских народа, који као националне мањине живе у НСР Албанији. У јануару 1983. године основано је шире друштвено тијело коме је стављено у задатак да брине о организованим припремама за реализацију овога научног, друштвеног и политичког задатка. Као резултат овакве активности републичких и државних органа СР Црне Горе створени су материјални услови за одржавање репрезентативног и интер-дисциплинарног међународног научног скупа о становништву словенског поријекла у Албанији.^[41]

Због познатог нерегуларног уставног статуса СР Србије из 1974. године, она је практично препустила ову врло суптилну материју међудржавних односа органима САП Косова. Ово стање је Албанија вјешто користила да би обезбиједила своје интересе кроз једнострану сарадњу усмјерену само према Косову и Метохији, односно албанској националној мањини у овој Покрајини. У врло кратком временском интервалу до 1981. године склопљен је велики број споразума о сарадњи између разних субјеката из Албаније са онима на Косову и Метохији, које ћемо шире коментарисати у трећем дијелу овог текста. У њима није могло бити говора о заштити права српске националне мањине у Албанији и довођења до оног нивоа права националних мањина, како је то регулисано у Југославији.

Након познатих косовских догађаја из 1981. године, сви ови споразуми су били суспендовани - до потписивања међународног споразума, што је Албанија упорно одлагала. Од 1983. године може се говорити о континуираној активности државних органа у СР Србији на плану бриге за положај српске мањине у Албанији. Те године сачињен је Оперативни програм задатака, који је актуелизиран 1986. године. У њему су означени основни правци и активности, и предложене конкретне мјере и задаци државних органа у Републици, али и појединих специјализованих научних институција. У 1984. години усвојен је научни пројекат Националне мањине југословенских народа у Албанији. Поменућемо и Средњорочни преглед активности (1986-1990) према дјеловима српског народа који као национална мањина живи у сусједним земљама.^[41а]

У последњим годинама активност државних органа у СР Србији била је још офанзивнија прије свега према органима федерације. Уочено је да се на неконсеквентан начин води брига према свим мањинама југословенских народа у свим сусједним земљама. Тако је било и код потписивања Споразума о културно-просвјетној сарадњи између СФРЈ и НСР Албаније у Тирани 18. 2. 1988. године, када у уговор није ушла одредба о југословенским националним мањинама у Албанији, јер се томе противила делегација Албаније. Ни у програму сарадње двије земље за 1988. и 1989. годину није ушла одредба о југословенским мањинама о Албанији из истих разлога. Најзад помињемо захтјев државних органа Србије упућен органима федерације да се објасне разлози због којих се југословенска делегација на засиједању Комисије ОУН за људска права, прошле године, уздржала од гласања, приликом усвајања Резолуције о стању људских права у Албанији. Органи федерације су необјашњивим респектом уважавали захтјеве сусједне Албаније, који су често ишли на уштрб бриге о положају југословенских мањина у Југославији. И у ставовима Предсједништва и Скупштине СР Србије из 1989. године, изражен је трајан интерес СР Србије за судбину националних мањина у сусједним земљама, па тако и за судбину српске мањине у Албанији.

Најзад да кажемо да је ова тематика разматрана и на заједничким и посебним сједницама политичких и државних органа Југославије. При томе имамо у виду заједничку сједницу Предсједништва СФРЈ и Предсједништва Централног комитета СКЈ 1978. године, сједницу Предсједништва СФРЈ од 18. VI 1986. године, затим засједања Скупштине СФРЈ, сједнице Савезног извршног вијећа и Централног комитета СКЈ. Кроз све наведене активности дошло се до ставова о универзалним људским правима и правима националних мањина. С тим у вези цитираћемо један дио текста из материјала Савезног секретаријата за иностране послове од 14. новембра 1989. године: "Наше је полазиште увијек било и јесте - да само признавање права националних мањина на сопствени културни идентитет и развој и очување свог националног бића - представља онај демократски, цивилизацијски и културни домет, који омогућује равноправност људи у одређеној земљи..." У даљем тексту се каже да упоредо са ширењем међудржавне сарадње увијек треба покретати "... питање општег положаја наших мањина, тј. њиховог признавања и остваривања њихових права у складу са међународним споразумима, одредбама финалног акта КЕБСА, документима Уједињених нација и другим међународним инструментима, који третирају права националних мањина и етничких група..." Најзад се у овом документу каже да питање права националних мањина треба постављати "и у контексту хуманитарне димензије сарадње и остваривања ширих људских и грађанских права". Важно је, такође, апострофирати и став у коме се каже да "мањине се морају супротстављати објективним и субјективним елементима асимилаторске политике ..." На тај начин и уз међународну помоћ и помоћ земље матице допринијеће се сузбијању "политике асимилације какву спроводе све сусједне земље, неке од њих отворено и директно".^[42]

III
Положај албанске мањине у Југославији

У наведеном документу Савезног секретаријата за иностране послове од 14. новембра 1989. године, у коме се анализира положај и остваривање права југословенских мањина у сусједним земљама, навод и се, између осталог, да "Југославија такав (позитиван - прим. аутора) приступ има и у односу на припаднике дјелова других народа на својој територији.^[43] Овај став ћемо анализирати само на примјеру права и положаја Албанаца као националне мањине у Југославији, у времену послије рата 1945. године.

Послијератним уставима, уставним амандманима и важећим Уставом из 1974. године регулисана су права народности, односно националних мањина на бази повеље ОУН и декларације о људским правима. Према одредбама Устава СФРЈ из 1974. године, народи и народности су равноправни. Равноправни су језици и њихова писма. Зајамчено је свакој народности да ради остваривања права на изражавање своје народности и културе, слободно употребљава свој језик и писмо, развија своју културу и да ужива сва уставна права.^[44] Грађани су једнаки у правима и дужностима без обзира на националност, расу, пол, језик, вјероисповјест, образовање или друштвени положај.^[45] Према томе, зајамчена је слобода изражавања националне културе и слобода употребе свог језика и писма. Припадници народности имају у складу са Уставом и Законом право на употребу свог језика и писма. Посебно је регулисана настава на матерњем језику у складу са законском регулативом. Исто тако је слободно исповједање вјере и приватно право човјека^[46] На бази ових и других права формиран је посебан фонд федерације за финансирање бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина.

Албанска национална мањина живи у Југославији управо на недовољно развијеном подручју. То су, углавном, Косово и Метохија, дио Македоније и Црне Горе. Историјски је познато да се турска феудална власт најдуже задржала на простору Косова и Метохије, што је, наравно, оставило тешке последице. Само ради илустрације наводимо да, нпр., проценат неписмених у Словенији - у вријеме уједињења 1918. године био око 13%, упола мање од тог процента било је писмених на Косову и Метохији. Са таквом заосталошћу се ушло у нову државу. Према подацима до 1945. године - албанска национална мањина у Југославији била је 90% неписмена. Те године је на Косову и Метохији било 278 основних и само 11 средњих школа са 27.400 основаца и 4.733 средњошколаца.

Без обзира на чињеницу да је Косово и Метохија данас најнеразвијенији дио Југославије, вјероватно ће то још за дуго времена бити, евидентно је да се његова материјална основа стално увећавала од 1945. године до данас.

Тешкоћу причињава и енормни прираштај албанског становништва које је већинско. Данас у Југославији живи око 1.850.000 Албанаца. Највише их је настањено на Косову и Метохији. Према последњем попису становништва обављеном у старој Југославији - на овој простору је живјело 552.664 становника и то: 331.549 Албанаца, 180.170 Срба и Црногораца и 40.345 осталих. 1948. године број становника је износио 733.000, што је чинило 4,6% укупног становништва Југославије. Већ 1981. године, број становништва је нарастао на 1.585.000 или 7,1% укупног становништва Југославије. Прираштај становништва у периоду 1961 -1971. био је чак 74% већи од европског просјека. У периоду 1971-1981. број становника у овој покрајини повећање за 27%. Док је југословенски просјек прираштаја 6,1% на Косову и Метохији износи чак 24,7%, што није забиљежено нигдје у Европи.^[47] Само у периоду 1948-1974. године број албанског становништва у Југославији био је удвостручен.^[48]

Југословенско друштво је уложило огромна средства за економски развој Косова и Метохије, стоје узроковало повећање запослености које је у 1984. години било процентуално највеће у Југославији - 5,4 пута. Исте године из Фонда за неразвијене утрошено је 44% за Косово и Метохију. У истом проценту су распоређивана средства тзв. инокредита за недовољно развијена подручја. Да наведемо још и овај примјер: У 1983. години инвестиције у основна средства износиле су 9,2, док је југословенски просјек тада био 6,0.^[49]

Нарочито је евидентан културно-просвјетни развој Косова и Метохије. Пођимо редом од елементарне писмености. Проценат писмених Албанаца у Југославији данас је дупло повољнији него у Албанији. Слично је и са школованошћу албанске младежи. Према званичним подацима Републичког завода за унапређивање васпитања и образовања СР Србије, из новембра 1987. године - обухват албанске дјеце основним образовањем износио је чак 98%.^[50] У периоду од 1948. до 1981. године повећан је број основних школа за 34,4% а средњих школа 15,3%. И ово повећање је изнад југословенског просјека.^[51] Према статистичким подацима у 1970/71. години САП Косово је имало 824 основне школе, односно 3 пута више него, 1945. године, до 242.235 полазника и 69 средњих школа, што је 6,5 пута више него 1945. године, са 42.171 учеником. Према већ наведеним подацима Републичког завода за унапређивање васпитања и образовања у Београду - око 30% ученика Албанаца добија бесплатне уџбенике, 50% ученика добија бесплатно по један оброк, а свим ученицима је плаћен пут до школе. Једном броју ученика обезбијеђен је бесплатан смјештај у ђачким домовима, а у трошковима других ученика значајно партиципира друштво. Према истим подацима, редовно се организују семинари ради стручног усавршавања наставника, који изводе наставу у школама на албанском језику.^[52]

Седамдесетих година је у Приштини основан Универзитет са 10 факултета и виших школа, на коме је 1971. године, наставу на албанском и српскохрватском језику пратило преко 16 хиљада редовних и ванредних студената. Само 10 година је требало да прође па да Косово - по обухваћености омладине вишим и високим школством знатно премаши југословенски просјек. Наиме, 1981. године, на Косову и Метохији је овим степеном образовања обухваћено 17,1%, а југословенски просјек је износио 12,6%. У Србији, нпр., на 10 хиљада становника долазио је 171 Студент на Косову и Метохији чак 205 студената. Иначе југословенски просјек је износио 148. студената.

У истом контексту ваља саопштити и ове податке: У првих пет година након успостављања сарадње Универзитета у Приштини са оним у Тирани, у Приштини је било ангажовано око 218 педагога из Албаније. Чак 29 универзитетских професора и научника из Албаније држало је предавања на постдипломским студијама Приштинског универзитета из албанологије и историје.^[53] Наставници из Тиране били су ангажовани на овим предметима: 1. Албански политички покрет и национални препород, 2) Проблеми историје Албаније између два свјетска рата и 3) Развитак народно-ослободилачке борбе.^[54] Навешћемо и податак да су на Косову и Метохији коришћени уџбеници из Албаније који су у периоду од 1974. до 1981. године чинили 13% уџбеника на албанском језику.

За област културе, науке и умјетности, такође можемо навести и бројне податке, који говоре да албанска народност у Југославији ужива таква национална права незабиљежена код других европских земаља и неупоредива са правима југословенске мањине у Албанији. Поменимо прво Академију наука умјетности Косова и Метохије, што је са постојећим националним Универзитетом у Приштини, незабиљежено у историјском развоју свијета. Затим, национални театар у Приштини који дуго година успјешно изводи репертоар на албанском језику. Поред радио-телевизије Приштина, програм на албанском језику емитују свакодневно још радио ТВ Титоград, радио ТВ Скопље и радио ТВ Београд. У Албанији је за дуги низ година било кажњиво слушање југословенских радио станица или праћење југословенског ТВ програма. Радио Приштина има чак два програма који суботом и недељом раде пуних 24 часа. Језичка структура програма износи: 73% на албанском, 19,45% на српскохрватском и 7% на Турском и 0,55% на ромском језику. На Косову и Метохији статистика биљежи још шест регионалних радио станица. И телевизија Приштина има два програма. Језичка структура овог програма је приближно иста као код радио програма. Према статистичким подацима за 1986. годину, на Косову и Метохији било је 133 хиљаде радио апарата, или 1,7 домаћинстава на један апарат. Исте године било је 109.000 ТВ апарата, или 2,1 домаћинстава на један апарат.^[55]

У Приштини излази дневник на албанском језику - Рилиндија у тиражу око 50 хиљада примерака. Иначе, према статистичким подацима из 1987. године, у овој покрајини је излазило 55 листова укупног тиража од 21. милион 209 хиљада примјерака, затим 40 часописа са тиражом од 267.000 примјерака. Према истим подацима радило је 180 библиотека. Само у 1986. години је изведено 16 хиљада биоскопских представа које је пратило 3.325.000 гледалаца.^[56]

Да је култура сишла у народ и да се претворила у прави покрет - говоре и ови подаци. Чак и сеоска културно-умјетничка друштва учествују са добрим програмима на југословенској и међународној сцени. Као примјер наводимо КУД "Емин Дураку" из села Зур које је у 1971. години. имало 21 концерт, од чега девет у Албанији.^[57]

Још потпунији подаци о свим наведеним питањима садржани су у информативним материјалима Сталне конференције градова и општина Југославије.^[58]

На основу изложеног није тешко закључити да нигдје у свијету националне мањине немају већа права него што их имају Албанци у Југославији. Управо зато су југословенски Албанци више од Албанаца у Албанији допринијели афирмацији албанске националне културе у иностранству.

IV

Закључак - Неспорна је оцјена да постоји чврста повезаност између универзалних људских права и права националних мањина. Тамо гдје су ова права била нормирана у складу са Декларацијом Уједињених нација о правима човјека и гдје су она поштована, тамо су и националне мањине уживале своја посебна права. Наведени подаци и изведене анализе о правима југословенских мањина у Албанији потврђују овакав закључак.

Евидентно је, такође, да су на овом простору и општа грађанска права и права националних мањина, и посебно југословенских мањина, била више поштована у историјском периоду, који претходи периоду након ослобођења 1945. године. То је свакако несхватљиво и парадоксално. Другим ријечима, док се човјек као јединка, али и као припадник народа и друштва - све више развијао и све више освајао добра за људску корист на европским просторима, његова права у Албанији - људска и национална, била су значајно редуцирана у периоду тзв. реалног социјализма. Његова позиција је била још тежа због евидентног и драстичног раскорака између Уставом Албаније проглашених права и могућности њиховог вршења и коришћења.

Према припадницима југословенских мањина, албанске власти су, након 1948. године, примијениле у историји познате методе утирања идентитета националних мањина: прво су рушили институције културе и Објекте националног обиљежја, као што су црквени објекти и црквене књиге у њима, затим су затварали мањинске школе и забрањивали наставу на матерњем језику. Правним актима су, нешто касније, забранили употребу словенских народних имена - мјеста и грађанских лица. Имена на "ић" сасвим су замијењена именима на "ај". Ова пресија је касније извођена на још перфиднији начин. Компактност мањинских насеља разбијана је политиком насилног расељавања породица, по правилу, у економски неразвијена подручја. Бројна документа говоре да су истој намјери били усмјеравани и мјешовити бракови: албанске дјевојке су често по задатку удаване за момке мањинских народа или су мањинске дјевојке наводно као стасите - удаване за албанске момке из крајева гдје су они физички слабији - да би им поправили расу. Сталном пропагандом против југословенских мањина као припадника српског народа створили су атмосферу да се на великим спортским приредбама - онај противнички табор подругљиво називао Србима (Скандирање навијача - Срби, Срби).

Све је то морало утицати на смањење укупног броја припадника југословенских мањина, које се у првом Уставу Народне Републике Албаније и не помињу, што би требало да значи и да их нема. Траг им се, међутим, поново појавио, па су третирани у садашњем Уставу Народне Социјалистичке Републике Албаније који је усвојен 1976. године.

Наведене анализе и изведени закључци упућују на неопходност ревитализације универзалних људских права и права националних мањина у Албанији у духу макар оних докумената чији је потписник и НСР Албанија. Само тако националне мањине могу бити мост сарадње држава и народа, а не евентуално жариште сукоба са несагледивим последицама. То је у цивилизованом свијету одавно уочено па се и данас у органима Уједињених нација води интензивна активност пентагоналне групе о националним мањинама, коју сачињавају Аустрија, Мађарска, Чехословачка, Италија и Југославија. Захтјева се да се права националних мањина нормирају на начин како је то урађено са општим људским правима још 1948. године. У том смислу у 20 тачака разрађени су принципи за побољшање положаја националних мањина, који су као докуменат стављени на увид и разматрање Конференције о људској димензији КЕБС-а, која на амбасадорском нивоу засједа у Копенхагену, управо у овом мјесецу (јун 1990).

На крају хоћемо да констатујемо да се у најновије вријеме и Албанија декларише за повећање и побољшање обима и квалитета права за своје држављане, што треба да допринесе и побољшању положаја националних мањина у овој земљи. Најављено је, на примјер, слободније кретање албанских држављана. Ових дана стижу информације да су албанске власти издале укупно 4.200 пасоша. По први пут послије 1948. године један припадник црногорске мањине у Албанији, недавно је са уредним пасошем прешао југословенско-албанску границу и приспио у Црну Гору. Својим запажањима потврдио је сазнања која су овдје изложена о положају југословенских мањина у Албанији. Исто тако, ваља констатовати да југословенска страна, у највећем дијелу након ослобођења 1945. године није испољила дужну бригу за положај југословенских мањина у Албанији. Она је то, по правилу, чинила на индиректан начин, активношћу кроз разне међународне форуме и организације.

Увјерени смо да Југославија има пуно морално право да се залаже да југословенске мањине у Албанији добију иста права која ужива албанска национална мањина у Југославији. А познато је да нигдје у свијету националне мањине немају већа права него што их имају Албанци у Југославији. Ни у једној земљи у свијету не постоји универзитет на коме се изводи настава на језику националне мањине, какав је случај са Универзитетом у Приштини. Уосталом, актуелна криза југословенског уставног система узрокована је ставом албанске националне мањине у Југославији која не дозвољава промјену Устава СФРЈ из 1974. године, иако су се за такве промјене изјаснили сви југословенски народи и све југословенске републике. Тога заиста нема нигдје у свијету.

Напомене

1. Устав Народне Социјалистичке Републике Албаније објављен је у интегралном тексту у књизи Збирка нових устава, књига 6, Београд, 1979, стр. 91-116.

2. Општу декларацију о правима човјека прогласила је Генерална скупштина Уједињених нација 10. XII 1948. године и позвала све чланице-државе да је се консеквентно придржавају. Цитираћемо члан 2 ове декларације: "Сваком припадају сва права и слободе проглашени у овој декларацији без икаквих разлика у погледу расе, боје коже, пола, језика, религије, политичког или сваког другог мишљења, националног или друштвеног поријекла, имовине рођења или других околности. Даље, неће се правити никаква разлика на основу политичког, правног или међународног статуса земље или територије којој неко лице припада, било да је она независна, под старатељством, несамоуправна, или да се налази под ма којим другим ограничењем суверенитета."

3. Опширније о овоме пише др Зорица Радовић - Грађанин у Албанији, Архив за правне и друштвене науке, број 1-2/1989, стр. 143-164.

4. Збирка нових прописа (устава)... н. д., стр. 49, чл. 55.

5. Исто, чл. 35 и 51, стр. 100-103. Истини за вољу треба рећи да грађани Албаније имају нека права на која се не наилази у уставима других држава. Мислимо на право на бесплатно обезбјеђење медицинске помоћи и његе у санитетским установама у земљи (чл. 47), затим на право да не плаћају било какве порезе и таксе (чл. 31) која се одредба не сријеће ни у једном уставу до сада.

6 Исто, чл. 42 Устава, стр. 101.

7- Др Зорица Радовић, н. д., стр. 154.

8. Архив Савезног секретаријата за иностране послове (СИП-а) Београд, Годишњи конзуларни извјештај од 8. II 1949.

9. Енвер-Хоџина Албанија, Београд, 1981, стр. 57.

10. Исто, стр. 61.

11. Бела књига о непријатељској политици владе Народне Републике Албаније према Федеративној Народној Републици Југославији. Београд, 1961, стр. 28-29.

12. Исто. стр. 36.

13. Исто, стр. 136-140.

14. Архив СИП-а, несређена грађа.

15. Бела књига. н. д. стр. 39

16. Документација Републичког секретаријата за унутрашње послове Црне Горе (Републичког СУП-а) Титоград, несређена грађа.

17. Архив СИП-а, несређена града.

18. Документација Републичког СУП-а, несређена грађа.

19. Исто.

20. Др. Зорица Радовић. Положај југословенских народа у Албанији, чланак у рукопису. О вјеродостојности ових албанских извора о броју Југословена који као националне мањине живе у Албанији довољно говори и овај податак: званична статистика Албаније из 1939 године биљежи цифру од 450 хиљада Грка који су тада живјели у Албанији (Енвер-Хоџина Албанија. Београд. 1981. стр. 197).

21. Исто.

22. Лазар Рогановић - Врака и Врачани. Титоград. 1978, стр. 37-38.

23. Документација Републичког СУП-а - Титоград. несређена грађа.

24. Лазар Рогановић. н. д. стр. 40-41.

25. Треба поменути да је пет припадника југословенске националне мањине у Албанији одликовано Орденом народног хероја у Албанији: Васиљ Шанто, Бранко Кадија, Јордан Мисија, Војо Куси и Данило Матеја.

26. Документација Републичког СУП-а Титоград, несређена грађа.

26а. Документација Републичког СУП-а Титоград, несређена грађа.

27. Документација СИП-а Београд, несређена грађа.

28. Документација Скупштине СР ЦГ, несређена грађа.

29. Документација СИП-а - Београд, Нота албанске владе од 8. X 1948.

30. Документација Скупштине СР Црне Горе, несређена грађа.

31. Документација Собрања СР Македоније - Скопље, несређена грађа.

Ваља истаћи да су након 1956. године македонској мањини у Албанији враћена права која су се огледала кроз право учења и македонског језика у школама, и то само у I и II разреду основне школе - искључиво у оним насељима која су компактно насељена мањинским становништвом. Касније је ова повољност била укинута са образложењем да нема довољно ученика.

32. Др Зорица Радовић, н. д., чланак у рукопису.

33. Документација Републичког СУП-а Титоград, несређена грађа.

33а. Исто. Из наведене документације цитирамо овај занимљиви детаљ: "На неколико дана прије него што смо требали да се вратимо овамо (у земљу) умрла ми је ташта. Иста је сахрањена у црногорску ношњу коју смо јој ми одавде донијели на поклон. На сахрану је било изузетно много народа и сви су са одушевљењем гледали моју ташту у црногорској ношњи. Ово је било први пут да се неко од рата наовамо - тако сахрани."

33б. Исто. Интересантна је анализа пребјега у периоду 1981-1988, па ћемо тај дио цитирати: " ...од укупно 55 пребјега. 24 има завршену средњу стручну спрему, петорица су студенти, двојица са високом школском спремом, 11 војника који су пребјегли у вријеме служења војног рока, док се у осталим случајевима, углавном, ради о квалификованим и неквалификованим радницима са завршеном осмогодишњом школом који су радили у тзв. кооперативама - под веома тешким условима, мотивисани да напуштају своју земљу из економских, политичких, па и авантуристичких побуда и слично."

33ц. Les communistes albanais contre le revisionisme, Paris 1974. стр. 10.

34. Бела књига. н. д., стр. 133-139.

35. Архив СИП-а, Београд, несређена грађа.

36. Исто.

37. Исто.

38. Документација Скупштине СФРЈ, несређена грађа.

39. Архив СИП-а Београд, несређена грађа.

40. Документација Собрања Македоније - несређена грађа.

41. Документација Скупштине СР Црне Горе, несређена грађа.

41а. Архив НР Србије, несређена грађа.

42. Архив СИП-а, Београд, материјал од 14. 11. 1988.

43. Исто, наведени материјал, стр. 31.

44. Устав СФРЈ, члан 245.

45. Исто, Члан 154.

46 Исто, члан 170-171.

47. Статистички годишњак СР Црне Горе, 1988, Титоград, 1988, стр. 448-449.

48. Југославија 1945-1985, Савезни завод за статистику, Београд, 1986, стр. 199.

49. Опширнији подаци се налазе у већ цитираним публикацијама - Статистички годишњак Црне Горе 1988 - Титоград, 1988. и Југославија 1945-1985, Београд, 1960.

50. Извештај о стању и проблемима основног васпитања и образовања народности у СР Србији, Београд 1987.

51. Статистички годишњак СР Црне Горе, н. д, стр. 448-449.

52. Извјештај о сталним проблемима основног васпитања и образовања народности у СР Србији, Београд 1987.

53. Пајазит Нуши - сарадња Универзитета у Приштини и Универзитета у Тирани, Приштина 1977.

54. Исто.

55. Статистички годишњак СР Црне Горе, н. д.

56. Исто и Југославија 1945-1985, Београд, 1986.

57. Конгрес културне акције у СР Србији, Крагујевац 28, 29. и 30. 10. 1971 - магнетофонске биљешке са прве Комисије у којој се водила расправа на тему - Друштвени чиниоци и материјална основа самоуправне културне политике.

58. Основни подаци о економској, социјалној и друштвено-политичкој ситуацији у општинама са подручја САП Косова, Београд, 1989, стр. 195.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт