Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Сима Ћирковић

Трагови словенског становништва на тлу Албаније у средњем веку

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Не би имало смисла враћати се теми о Словенима на тлу Албаније само ради тога да би се подсетило на познате ствари или да би се оно што знамо укључило у савремене дискусије, увелико обојене национално-политичким супротстављањима. Уколико нам je стало до унапређења научних знања морамо се трудити да тему извучемо из политичног контекста, да je ослобађамо дневне актуелности, трудећи се истовремено да померимо границе познатог захваљујући новој грађи, раније непримењиваним методима и поступцима и, где год je могуће, тачнијим интерпретацијама онога што je откривено.

У проучавању наше теме важан прелом представља подробно истраживање А. Селишчева о словенским насељима у Албанији^[1], на које се наставља још методичније истраживање М. Фазмера о Словенима у Грчкој.^[2] И један и други укључили су у своја испитивања резултате дотадање историографије и у огромној мери проширили документарну подлогу топономастичким материјалом, систематски сакупљаном и критички провераваном с гледишта словенског карактера и етимологије. Судећи по каснијим дискусијама, примењени критерији су издржали пробу, тако да je само релативно мали део саопштене грађе био оспорен, а скромног обима су биле и касније допуне.

Претходна историјска знања стечена критичким студијама извора и проучавањем албанске земље и народа, наводила су на то да се систематски трага за словенским остацима, а када се маса података појавила, дала je импулс за нова прецизнија трагања како би се хронолошки и просторно диференцирао обиман и богат, али особен изворни материјал. Напредовало се нарочито у односу на Словене у Грчкој, јер су они, захваљујући све развијенијој византологији, били предмет интересована ширег круга научника и институција. Словенима je посвећена велика пажња у темељним студијама које осветљавају историјску географију земаља у саставу Византијског Царства^[3], а били су поред тога и монографски обрађивани.^[4] Византолошке студије могу бити путоказ и за проучавања Словена на тлу Албаније у средњем веку. Део територије савремене Албаније обрађен je у књизи о Никопољу и Кефаленији у оквиру подухвата Tabula Imperii Byzantini. ^[5]

Кад се бавимо средњим веком ограничавање на тле једне модерне државе има карактер конвенције, практичним разлозима мотивисаног сужавања видног поља на део пространијег проблема. Општија тема je судбина оних Словена који су у раним таласима сеоба доспели у јужне и југозападне делове Балканског полуострва, где се нису одржали. А и то je само део још општијег проблема ишчезлих средњовековних популација за које модерна историјска наука, оријентисана помоћу карте савремених етничких и националних односа, није имала нарочитог интереса. Нису нестали само Словени изгубивши обележја и идентитет, то се десило и са многим групама староседелачких потомака. И оне су оставиле мање или више трагова, којима историјска наука треба да посвети већу пажњу. Реалистичка слика развоја етничких односа може се добити само ако се "етногенетској" усмерености ка пореклу и настанку група стави уз бок и усмереност према процесима који су довели до нестанка група.^[6]

Потреба за хронолошки и територијално ограниченом анализом грађе утолико je већа што се словенски трагови састоје највећим делом од топономастичког материјала који на себи нема ознаке времена настанка. Поред тога, издвајање словенског из укупног топономастичког материјала, иако je неопходан предуслов за ову врсту студија, ипак, веома отежава историјску интерпретацију. Тешкоће историчара најбоље осветљава дилема пред којом се налази анализирајући карте словенских топонима у делима Селишчева, Фазмера и других. Он се мора питати да ли се у распореду и густини словенских топонима у појединим пределима или пространим областима препознаје првобитни распоред словенских насеља или тај материјал сведочи о повлачењу и нестајању? Другим речима, из самог топономастичког материјала не може се поуздано закључити да ли су предели са најгушћом словенском топономастиком они у које су се Словени од почетка доселили или су то простори у које су касније доспели и на којима су се најдуже одржали?^[7] Из те дилеме се може изаћи једино доследним историјским поступком, покушајем да се, узимајући у обзир конкретно околности и податке хронолошки одређених макар малобројних извора, успоставе хронолошки слојеви као подлога за интерпретацију и критику топономастичког материјала.

Први такав хронолошки хоризонт односи се на време досељавања Словена, које овде почиње још пре слома дунавског лимеса. Према казивању Прокопија "војска Словена" je већ 548. доспела до Драча, а оба Епира, Тесалија, Македонија, Ахаја и Хелада имале би словенско становништво већ у време словенских напада на Солун око 586, у време кад су на северу враћане тврђаве под византијску власт и кад су предузимане експедиције против Склавинија на другој обали Дунава.^[8] После збацивања цара Маврикија 602. и одласка граничних трупа у Цариград са управо проглашеним Фоком (602-610), више није било одбрамбене линије, нити препреке новим таласима словенских насељеника, који су у следећим деценијама доспевали до Цариграда, Солуна, Пелопонеза.

О територији за коју смо овде првенствено заинтересовани нема савремених података, нема чак ни традиција забележених у касније време као што je случај са Склавинијама у залеђу Далмације и са Словенима насељеним на Пелопонезу. Отуда се о догађајима VII и VIII века на простору између Дукље и Коринтског залива мора опрезно закључивати полазећи од ситуације које познајемо у каснијим временима. Судећи по ономе што се до сада утврдило у литератури, одсуство знатније словенске топономастике у северним деловима Албаније, у залеђу Љеша, долини реке Мат, ширем подручју Кроје, треба приписати околности да се Словени у те пределе нису ни насељавали. Најстарији Арбанон je, баш као и појас обалских насеља, остао изван словенског домашаја. У овом контексту се не можемо бавити најстаријом историјом Албанаца,^[9] али њихову матичну област морамо узимати у обзир заједно са византијском Драчком темом и старим путем via Egnatia тражећи објашњење за неједнаку заступљеност словенске топономастике северно од реке Шкумби и у јужним областима, где се подручје јако очуваних словенских трагова продужава на територији данашње Грчке.^[10]

Нема, дакле, разлога за прећутну претпоставку да је балканско тле било равномерно насељено Словенима и да се појас "Склавинија" непосредно настављао на Дукљу и пружао у залеђу јонске обале све до Коринтског залива. Укупан очувани словенски топономастички материјал у сагласности је са ретким и малобројним изворима из средњег века, који сведоче о словенском присуству у залеђу Валоне, залива Арте до Коринтског залива.^[11]

О томе делу "Склавинија" нема изричитих података, па се о њиховим обрисима мора закључивати посредно, полазећи од управних или црквених јединица познатих из каснијих времена, јер постоји вероватноћа да су некадашње територијалне организације оставиле отисак у црквеним или административним системима држава под чију су власт Словени пали. У литератури се данас спори око тога да ли су "Склавиније" самосталне државице или само територије насељене Словенима. Губи се при томе из вида околност да тако потенцирана разлика губи оштрину у периодима када су Словени били слободни, јер неку врсту својих политичких и територијалних организација су морали имати. Када доспеју под власт пространих држава друкчије организације, од некадашњих племенских или кнежевских области остају само трагови.

У зони за коју смо заинтересовани познати су најопштији оквири политичких односа. Подручје "Склавинија" одржало се око два столећа, круњено и нагризано с морске стране из византијских упоришта у обалским градовима, који су преживели време сеоба и захваљујући премоћи на мору остали повезани са престоницом и царском влашћу. Организовање "тема" у IX веку у Драчу и Никопољу, уместо дотадањих нижих административних јединица, означава важну етапу у византијској политици реконквисте, али њене стварне домете не можемо проценити, јер не знамо колико је дубоко у залеђе допирала власт византијских стратега.^[12] Сигурно је само да су се средином IX века и овде Византинци сударили са експанзивном бугарском државом, главним супарником у борби за превласт над Балканским полуострвом. У време када је кнез Борис (852-889) примио хришћанство, дакле око 864, бугарске границе су се помериле до јонских обала на потезу између река Семени и Војуше. О томе сведочи један натпис откривен у селу Балш у коме се спомиње Борисово преобраћање, а и подаци византијских хроничара о византијско-бугарском миру склопљеном 864/65. У суседству Драчке теме Бугари су добили земљиште у замену за пределе између Месте и Струме. У литератури се покушало са повлачењем византијско-бугарске границе у ово доба.^[13] Сигурно је византијско подручје повремено сужавано, зависно од исхода ратова између две државе. Симеон је крајем IX века у један мах вратио 30 тврђава са становницима и богатством у Драчкој теми.^[14]

Док је за време супарништва са Симеоном (893-927) Драчка тема бивала сужена, потиснута уз обалу, у време ратова са Самуилом била је и срушена за неко време док је Драч био под Самуилом.^[15] Обнављање византијске власти после победе цара Василија II (886-1025) над потомцима Самуиловим било је и на тлу данашње Албаније праћено административним реформама које су имале за циљ обезбеђење трајности власти раширене на огромном простору. Забележене су цареве мере у Драчу, Колонеји и Адријануполису, којима ћемо се још позабавити.^[16] Од тада је територија коју посматрамо скоро два столећа била у целини под византијском влашћу. Изворни подаци из тога релативно мирног периода дозвољавају да се назру организација византијске државе и цркве, коју вреди анализирати са гледишта информација о ранијем или ондашњем присуству Словена.

Остатак племенске територије из најранијег периода може се препознати у Вагенецији или Вајенецији (Bagenitia, Bagenetia), чији је словенски карактер у средњем веку несумњив, а веза са именом Вајунита, споменутих у Чудима Димитрија Солунског у вези с догађајима оно 615. године врло вероватна.^[17] Име територије се налази на печату из прве половине VIII века, а у време сабора 879. постоји епископија Bagoneiteas. Касније се спомиње као хартуларат, па тема у време епирске државе. Име се одржало кроз читав средњи век, па је у турском попису Санџака Арбана забележена као вилајет Vayonetya^[18] Крајем XV века је у пописима џизје "Viyatiye другим именом Delvine".^[19] Простирање Вагенеције се могло прецизно утврдити у појасу иза обале наспрам Крфа, од залеђа Химаре до залеђа Игуменице. Само мали део покрива данашњу територију Албаније. То важи и за суседни паралелни nojac Megala Zagoria, који се спомиње под тим именом крајем XIV века, већ тада успомена на Словене.

О веома старим словенским територијама на тлу данашње Албаније сведоче и рани пописи епископија Драчке митрополије међу којима су несумњиво словенска имена Главинице или Акрокерауније, Цереника или Церника и Градица.^[20] Најважнија је свакако Главиница, која се спомиње у вези са мисионарском делатношћу Климента крајем IX века. Приликом оснивања аутокефалне Охридске архиепископије Главиница je потчињена Охриду и наводи се некада у пописима са преведеним именом Кефаленија.^[21] Занимљиво je да се традиције Главинице чувају и у крилу католичке цркве. Бискупи Валоне носили су титулу "Avellonensis et Glavinicensis".^[22] Око убикације Главинице научници су се много трудили, мада до сигурног резултата нису дошли. Данас се, изгледа, већина стручњака прикључује мишљењу В. Златарског који je град стављао код данашњег села Балш, где je нађен бугарски натпис из IX века.^[23]

О простирању области Главинице може се закључивати на основу познатог акта о подели Византијског Царства међу учеснике четвртог крсташког похода, у коме су наведене територијалне јединице за које су били заинтересовани Венеција и крсташи. Међу територијама додељеним Венецији налази се: "provintia Dirrachii et Arbani cum chartolaratis de Giavinica, de Baganetia".^[24] Аустријски византолог J. Кодер je запазио на територији Грчке да су окрузи поверени хартуларима нарочито образовани у крајевима насељеним Словенима. Још je важнија околност да два наведена хартуларата прекривају ближе залеђе на дугом потезу од границе Арбана, која је у то време код реке Шкумбе, до обале наспрам Крфа. Али, словенско становништво у средњем веку није у простору који посматрамо било погранично на два споменута хартуларата, било га je и у темама и територијалним јединицама које нису имале словенско име.

Пре но што њима обратимо пажњу задржимо се мало на градовима, који су и на византијском и на словенском подручју важан елеменат територијалне организације и средство владања. Казивања цара Константина VII Порфирогенита о "Склавинијама" у залеђу византијске Далмације научила су нас да разликујемо "насељене градове", ослонце власти словенских жупана и архоната, и "пусте градове", напуштена и замрла градска насеља римског и рановизантијског доба.^[25] Та подела је у пуној мери примењива и на територије насељене Словенима у данашњој Албанци и Грчкој. Увид у некадашње стање пружа Прокопијев преглед градова Јустинијановог времена, који садржи 36 имена у Старом и 58 у Новом Епиру.^[26] Као и у осталим деловима Балканског полуострва Словени су и овде поседали некада насељене и култивисане пределе дајући предност повољном положају и погодностима средине за привређивање, али се нису смештали у напуштена градска насеља. Ретки су примери континуитета градског живота на подручјима која су населили Словени. Наравно, у каснијим периодима средњега века услед згушњавања насељеног простора, услед потреба интензивнијих комуникација и сл., дешава се да се људи враћају некад настањеним местима и да их оживљавају. У томе je са највише система деловала византијска власт, која je у градска насеља смештала своја главна упоришта, војна, административна и црквена. При томе je предност давала стратешким погодностима, како су се могле сагледати почетком XI века.^[27]

Словени су се и на тлу Албаније сусретали са остацима старих римских насеља и тврђава и градили су своје нове. Отуда се на њиховом подручју јавља знатан број топонима са кореном -град у основи као Градац, Градина, Градиште, Граце, Гражденик, Грачани итд. Сва места са таквим именима нису словенска насеља, али су значајна сведочанства о словенском присуству, jep се без словенског језичког елемента таква имена нису могла наметнути ни усталити. Недавно je В. Поповић картографски приказао распрострањеност таквих топонима уколико се односе на напуштене римске и византијске градове.^[28] Они прате укупан топономастички материјал и показују већу концентрацију у пределима са бројном и густом словенском топонимијом. Ова имена имају утолико већи значај што су хронолошки одређена временом сусрета Словена и античких остатака, без обзира на време кад су уочена и забележена.

Како немамо полиса "насељених градова" попут оних које даје Константин VII Порфирогенит за Захумље, Травунију или Дукљу, и како само име "Градац" или слично не јемчи да je реч о словенском насељу, не вреди ни покушавати да се за целину нашег простора препознају они словенски градови, који су у раном периоду били ослонац власти и чворишта територијалне организације. Тај посао ће се морати обавити у ужим оквирима појединих жупа и мањих предеоних целина, узимајући у обзир конкретне географске околности и податке још увек тешко приступачних и тешко употребљивих турских дефтера. Посматрајући из даљине целину простора за који смо заинтересовани плодније ће бити посветити пажњу оним градовима који су имали неки значај у збивањима каснијих периода, па се на основу имена или састава становништва околине питати о словенском уделу у његовом настанку и успону.

Типичан у том смислу je Београд Арбанаски, Belogradum, Bellegradum, Velegradon, Belegrado, каснији и данашњи Берат.^[29] Он je пуни значај добио у XIII веку док je раније у сенци Главинице, која je била, по свој прилици, главно словенско насеље у северном делу епирске "Склавиније". То се може закључити по њеној улози у црквеној географији, која говори и о смењивању та два места, jep се у XV в. за епископа у Берату везује титула Главинице.^[30] Слично несумњиво словенско име носи град Сопот (Sopoto, Subotum,Subotoy) на јонској обали, средиште архонтије у XIII веку.^[31] Словенска су имена Коњуха и Горице (Корче), али њихов градски успон пада у касни период када je словенски живаљ у тим областима на низлазној линији. Раном периоду и словенском језику свакако припада град Кожељ (Kozyle), негдашње епископско седиште, али он je код Превезе, доста удаљен од данашње албанске границе. ^[32]

По обнављању византијске власти почетном XI века формиране су на простору за који смо овде заинтересовани, административно јединице, Скилица спомиње теме и стратеге, у Адријанопољу и Колонеји. Ова прва се касније помиње као "провинција", како најчешће преводе тему, чак и као "дукат" (област дукса). Њен центар je био оживљени антички град, који ће касније опет замрети. У средњем веку се најчешће назива Drynupolis или Drinopoli (Турци ће га назвати Едирне баш као и Адријанопољ у Тракији), a крајем средњег века он ће уступити место центра Ђирокастру (Argyrokastron); који се временом наметнуо и превладао. Словенски елеменат je овде у оквиру демографске ситуације на почетку турске власти покушао да опише J. Кодер у раније наведеној студији.^[33] Колонеја се веома ретко спомиње у средњовековним изворима и с муком je лоцирана јужно од Корче и западно од Костура.^[34] У турско време искрсава нахија, односно каза с тим именом, а у византијском периоду je можда била део провинције Castorie, која се уз provintia Deavoleos, једино помиње на овом подручју. У сваком случају то je област јаког словенског елемента, која се природно наставља на компактно словенско становништво Македоније.

У закључном делу овог саопштења природно je да посветимо пажњу питању о судбини словенског живља до краја средњег века. Задовољавајући одговор биће могуће дати тек после студија у ужим регионалним оквирима као што се чинило са већ споменутим Адријанопољем и појединим областима у Грчкој. Биће потребно процењивати укупну демографску ситуацију на основу броја домаћинстава који дају турски извори упоређујући словенске и несловенске називе насеља, а где je могуће и људи. Остављајући такав приступ детаљним студијама, овде ћемо обратити пажњу само општим чиниоцима, који су могли утицати на одржање или нестајање словенског елемента.

Упадљиво је одсуство политичке организације на ширем простору и кратко трајање власти словенских држава, које су у себе укључивале ове територије. Најдужи траг je оставила прва бугарска држава, која je свакако допринела да се овде рашири име Бугара, који су Словенима загосподарили и временом се у њима растворили. Упадљиво je, такође, да се Словени настањени на пространим деловима територије данашње Албаније, веома ретко јављају у политичким збивањима. Изузетак представља појава Тихомира, за кога се каже да je "пореклом Бугарин"^[35] и за кога се зна да je израстао у вођу устанка и за кратко време постао супарник Петру Одељану. Тек пошто је он био каменован, оба устаничка језгра су се улила у јединствени покрет против византијске власти.^[36] Па и Тихомирова полазна тачка je у византијској војсци, говори се о стратиотској војсци Драча, која се побунила против новопостављеног непопуларног стратега, а затим и против царске власти.

Случај je карактеристичан за византијски систем равнотеже онога доба у коме je било места за домороце, нарочито на нижим ступњевима политичко-административне лествице, али и прилике за њих да се дигну и збаце византијску власт у тренуцима када би она запала у тешкоће. У XI и XII в. се на много места поновило одметање од византијске власти готово по истом обрасцу, али нема помена домаћих Словена. У време тих устанака спомињу се Албанци, а у време норманског освајања и Бодин, али он je у околину Драча доспео са севера, из Дукље.^[37]

Привремени слом Византије из темеља je изменио ситуацију. Од 1204. па све до успостављања турске власти времена су била овде изразито немирна, пуна промена и преокрета, многих и честих смењивања власти. Овде се борило и ратовало много више него у неким другим деловима Балканског полуострва, jep je територија Албаније била предмет спорења и отимања ближих и даљих суседа. Ретко су успевали да освоје читав простор, као Епирци у време првих Анђела, Бугари после битке код Клокотнице (1230) или Срби у време Душанових освајања, чешћи je био случај да се тај простор дели и да се границе померају. Уз оне већ споменуте у борбе су се мешали и Венецијанци и Хоенштауфовци из Јужне Италије, чијим су траговима ишли Анжујци, а од 1204. све je већа улога и домаћих властодржаца, који постају самостални господари мањих или већих територија и на њима оснивају своје династије.^[38] Њихов успон почиње у најстаријем албанском језгру са Димитријем Прогоновим и његовим poђацима, а завршава се на великом простору од Скадарског језера до близу Арте са читавим низом великашких породица какви су били: Дукађини, Топије, Кастриоти, Мусани, Спате и др. Дугу и сложену историју борби и политичких односа не можемо у овом контексту ни у најкраћим цртама скицирати, можемо само упутити на литературу, и питати се какве су биле последице по насељеност, становништво тога простора и његову територијалну организацију.^[39]

Сигурно je да времена испуњена вревама, метежима и ратовима нису једнако погађала све слојеве становништва, неки су од тога патили, други су имали користи. Оне групе или слојеви из којих су се регрутовали ратници могли су да ојачају, јер су били потребни свим странама које су учествовале у борбама; имали су прилике да се обогате, стекну поседе, уздигну на социјалној лествици. Они други, искључени из ратовања и јавних послова због зависности, оптерећени дажбинама и работама, изложени са породицама и имовином пустошењима и харањима, осећали су више ружну страну тога стања, хроничну несигурност, појачану експлоатацију, понижења.

Удубљивање у подробности сложене историје ратова и политичких односа открива како се кроз читаво време старешине племенских организација и јачих породица узимају за савезнике, локалне функционере и како постепено задобијају све већи утицај. Самосталне територије обласних господара у деценијама уочи турског освајања представљају круну тога процеса. Господари тих територија су без изузетка Албанци, изложени утицају и оних држава у којима су доживљавали успон и оних популација, којима су се наметнули за господаре.

Већ уопштени преглед показује да су се Албанци као ратнички, феудални елеменат, као део господарећег слоја, у току два столећа раширили далеко изван свога матичног Арбанума и да су постали господари територија које имају словенска имена и које су у раном средњем веку биле насељене Словенима. Уосталом, неке од њих су, судећи по турским пописима и на почетку османске власти имале јако словенско становништво. До краја средњега века у већем делу територија насељених Словенима дошло je до преслојавања, наметања албанске господе словенским зависним сељацима, што je отворило пут даљим социјалним променама, међусобним утицајима, прилагођавањима, асимилацији итд.

До оваквог сложеног процеса се не долази само закључцима и уопштавањима на основу непотпуно познатих историја, територија и породица, о њему изричито сведочи и један извор с почетка XIV в. Реч je о познатом Анониму из 1308. који говори о великим разликама у начину живота и привређивања између албанских сточара и њихових земљорадничких суседа, који директно сведочи о наметању власти земљорадничким областима.^[40] Аноним даје сажет опис земаља источне Европе од Грчке на југу до Пољске и Русије на северу, обраћајући нарочиту пажњу ономе што би могло бити од користи француском краљу у планираном походу против шизматика и неверника. Непознати аутор се код сваке земље трудио да нешто сазна о ресурсима земље, условима за снабдевање, војној снази исказаној у броју људства и способности, затим о ставу становништва поема католицима, Латинима, према странама у предстојећем сукобу. Поглавље о Албанији састављено je и на основу књишких знања (античке реминисценције, азијска и европска Албанија) и на основу запажања или садржајних информација.

Земља је широка и пространа, лежи између Србије и земље епирског деспота, a натапају je четири реке (Ersenta, Matnia, Scumpino, Epasa); плодна је и богата месом, сиром, млеком, а не обилује хлебом и вином, "мада имају довољно, нарочито племићи" - додаће аутор. Становници су врло ратоборни, веома су добри стрелци и копљаници; немају градове, тврђаве, села, већ живе у шаторима и крећу се с места на место "per turmas et cognationes suas",чему би најтачније одговарало: "по својим катунима и фисовима". Један je само град и то Драч, који припала Латинима, из њега набављају тканине и остале потребе. У време писања (1308) градом je господарио тарентски принц, син краља Сицилије, и то, како наглашава наш непознати писац, по слободној вољи господара земље, који су га прихватили као господара из природне љубави према Французима.

Веома су важни остали његови подаци о географији Албаније. Она, наиме, укључује у себе две области (duas prouincias continet in se) Клисуру и Томориште (Clisaram et Tumurist), што значи да укључује и Берат и пределе источно и југоисточно од града, а поред тога има уз себе и друге области (iuxta se et alias prouincias): Хунавију, Стефанат, Пилот, Дe6ap (Cumaniam, Stephanatum, Polatum, Debre), које су области трибутарне тим Албанцима и као робиње (quequidem prouinciesunt tributarie eisdem Albanensibus et quasi serue).^[41] Одмах затим наш писац то подробније објашњава: "јер се баве земљорадњом и гаје винограде ових и послужују што je потребно у кућама њиховим" (qua exercent agriculturam et colunt vineas ipsorum ас seruant necessaria in domibus suis). Непознати аутор додаје још неке значајне појединости: "Људи тих области не селе се с места на место као речени Албанци, већ имају трајна станишта и утврђења (?), нису ни чисти католици ни чисти шизматици"(Homines istarum prouinciarum non mouentur de loco ad locum sicut prefati Albanenses, sed habent stabiles mansiones et opida, nec sunt pure catholici nec pure scismatici).^[42] Али ако би им неко износио реч Божју постали би чисти католици, jep по природи воле Латине, као што je речено. На крају поглавља о Албанији писац оцртава језичку ситуацију: "имају речени Албанци језик различит од Латина, Грка и Словена, тако да се не споразумевају са другим народима" (habent enim Albani prefati linguam distinctam a Latinis, Grecis, et Sciauis ita quod in nullo se inteligunt cum aliis nationibus).

Ту, дакле, имамо за почетак XIV века оцртано стање првобитног Арбанума и појаса који га са свих страна окружује, у коме су се земљорадничком словенском становништву наметнули сточарски и ратнички албански племићи за господаре. Једно столеће касније овај систем се може протегнути до Охрида на једној, а до Јањине на другој страни. Наравно, велике социјалне и политичке промене утицале су и на смењивање територијалне организације, која je у многим областима прешла пут од словенске жупе, преко византијског подручја потчињеног граду (хора) до албанске племенске, односно династичке области (Спани, Дукађин, Мусакија, Карл-или, Испат и др.), али се у то овде не можемо упуштати.

Из свега што je до сада познато, ишчезавању словенског живља претходио je период напоредног живота са другим етничким групама. Негде je то шаренило било изразито као у широј околини Јањине које рефлектује у Јањинској хроници.^[43] У причањима непознатог аутора о Томи Прељубовићу и његовој "страховлади" јављају се поред Ромеја, Бугари, Албанци, Срби, Власи, а са стране доспевају у ту шарену средину још и понеки Италијани и Турци, који тек наговештавају касније освајаче. У том извору je и чувени помен Богоја или Бонка (?) за кога се каже да je "сербоарванитобулгаровлах". ^[44] Место je првенствено коришћено у перспективи генеалогије и тај опскурни кратковремени господар Арте je виђен као резултат јединствене мешавине. Треба, међутим, имати у виду да je свака заједница којој су га приписивали живела по посебном праву и обичајима, у различитој социјалној организацији и структури, да je због тога могућност да се наступи у више својстава подразумевала необичну еластичност и политичку вештину.

Ширење огранака албанских племенских заједница, њихово укључивање у војне и административно системе туђих држава, њихово наметање за господаре земљишта настањеног живљем другог језика и културе, није остајало без последица по њих. Код многих породица су запажени jaсни трагови славизације у прихватању личних имена, што je знак језичког колебања, старих титула и достојанстава, у преузимању црквенословенског као језика администрације и преписке, усвајање српских црквених традиција као што je улога ктитора у Хиландару код Кастриота, везивање за балканске владарске и великашке породице итд. Мешање до кога je долазило у последњим деценијама пре турске власти није увек и обавезно водило ишчезавању словенских и наметању албанских обележја, било je свакако и супротних случајева, али они нису били одлучујући за укупни развој. Пресудна су, по коначни исход, била столећа турске власти када је ситуација још једном измењена и када je укључивање у османлијски тимарски систем и укључење у исламизовану владајућу класу имало већу тежину од бројности популације једног или другог језика. Као и у другим деловима Балканског полуострва и овде јe средњовековни период у значајној мери утицао на етнички развој, али га није дефинитивно уобличио.

Напомене

1. А. М. Селишчев, "Славянское население в Албании", София 1931 (репринт 1981).

2. M. Vasmer, "Die Slaven in Griechenland", Abhandlunen der Preussischen Akademie der Wissenschaften 1941, Phil. - hist. Klase Nr. 12.

3. J. Koder - F. Hild, "Tabula Imperii Byzantini 1." Hellas und Thessalia. Wien 1976 (o насељавању Словена стр. 54-60 и на многим местима у чланцима о насељима и областима); р. Soustal - J. Koder. Tabula Imperii Byzantini 3. Nikopolis und Kephallenia, Wien 1981 (стр. 50-54 о насељавању Словена и на многим другим местима. Драгоцени су у оба дела картографски прикази.)

4. M. W. Weitmann, Die slavische Bevolkerung auf der griechischen Halbinsel. Ein Beitrag historischen Ethnographie Sudosteropas. Beitrage zur Kenntnis Sudo steuropas und des Nahen Orients 31, Munchen 1978 (дисертација урађена у Институту Stadtmullera). Уп. приказ J. Koder, Byzantinische Zeitschrift 74 (1981) 88-90: J. Kodar Zur Frage der slavischen Siedlungsgebiete im mittelalterlichen Griechenland, Byzantinische Zeitschrift 71 (1978) 315-331 (са важним картографским прилозима и методолошким иновацијама): Μ. Σ. Κορδωοης 'Η σλαβιχη εποιхηοη στην Πελοποννησο με βαση τα σλαβιхα τοπωνυμια, Δωδωνη 10 (1981) 381-429.

5. Рад на трећој књизи историјског атласа Византијског Царства, цитираној у напомени 3, дао je подстрек за досад најтемељнију обраду средњовековних словенских насеља на тлу Албаније, али само у долини Dropulli (околина Ђирокастра): Ј. Кодер. Προβλνματα τησ σλαβιхηο хαι τοπωνυμιασ οτη Μεσαιωνιхη 'Ηπειπο, Ηπειπωτιхα χρονιхα 24 (1982) 9-35.

6. Уп. С. Ћирковић, "Средњовековна фаза у тзв. етногенези балканских народа" Хисторијски зборник (у штампи).

7. То се питање намеће нарочито поводом закључака J. Kodera "Zur Frage"(нап. 4), да je словенска топономастика најгушћа у брдским пределима погодним за сточарење.

8. За разликовање хронолошких слојева у дугом пронесу насељавања и уочавање значаја таласа после 578. нарочито је заслужан В. Поповић, аутор већег броја радова од којих овде издвајамо:Аих origines de la slavisation des Balkans: La constitution des premieres Sklavinies Macedoniennes, Comptes rendus de l'Academie des Inscriptions et Belles-Lettres 1980, 230-257: "Албанија у касној Антици", Илири и Албанци, Београд 1988, 201-283.

9. Поред библиографских података у раду В. Поповића, цитираном у претходној напомени, уп. и Б. Ферјанчић, "Албанци у византијским изворима", Илири н Албанци, Београд 1988, 285-322, и A Ducellier, La facade maritime de l'Albanie au moyen age.Durazzo et Valona du Xle.au XVe siede, Thessaloniki 1981.

10. Уз радове наведене у претходној напомени. који садрже библиографске податне о ранијим радовима, уп. и Ј. Ferluga, Sur la date de la creatin du theme de Dyrrachium, Actes du XII^e Congres International des Etudes Byzantines II, Београд, 1964, 83-92; Исти, "Драч и драчка област пред крај X и почетком XI века", Зборник радова византолошког института 8,2 (1964) 117-132 (у преводу и у књизи: "Byzantinum on the Balkans. Studies on the Byzantine Administration and Southern Slavs from the 7th to the 12th Centuries, Amsterdam 1976, 215-224, 225-244).

11. Специфично средњовековни материјал приказан је картографски у већ цитираној трећој књизи TIB, само за јужни део. За северни део најпотпунији је преглед В. Поповића, "Албанија у касној Антици".

12. Ј. Ферлуга, "Драч и његова област од VII до почетна XIII века", Глас САНУ, Одељење историјских наука 5(1986) 65-120.

13. Ј. Ферлуга, "Драч и његова област", 78.

14. На истом месту.

15. Извори о Самуиловој власти над Драчом преведени и снабдевени исцрпним коментарима Ј. Ферлуге, "Византијски извори за историју народа Југославије" III, Београд 1966, 117, 123, 124, 132, 250. Уп. и радове наведене у фус. 10 и 12.

16. "Виз. извори III", 133.

17. Преглед свега што се зна о Вагенетији у P. Soustal, Nikopolis und Kephallenia, Tabula Imperii Byzantini 3., Wien 1981, 119-120, где су наведени извори и ранија литература.

18. H. Inalcik, Hicri 835 Tarihi Suret-i Defter-i Sancak-i Arvanid, Turk Tarih Kurumu Yayinlaridan XIV, 1, Ankara 1954, 12.

19. N. Todorov - A. Velkov, Situation demographique de la Peninsule balkanique (fin du XV^e s. debut XVI^e s.) Sofija 1988, 288 (превод).

20. J. Darrouzes, Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae Paris 1981.

21. Уп. И. Снагаров, "История на Охридската архиепископия I, София 1924.

22. С. Jireček, Valona im Mittelalter, Illyrisch-albanische Forschungen I, Munchen-Leipzig 1916, 183, 185-186..

23. Преглед мишљења и аргумената у A. Ducellier, La facade maritime. 21 24.

24. A, Carile, Partitio terrarum imperii Romanie, Studi Veneziani 7 (1965) 219-220.

25. Одломци из списа цара Константина VII Порфирогенита у преводу и са нужним објашњењима и литературом у: "Виз. извори II", Београд 1959 (Б. Ферјанчић).

26. "Виз. извори I", Београд 1955, 54-70 (епирски градови са стр. 116-118 изд. De edificiis IV нису репродуковани).

27. Удео старих градских насеља међу седиштима епископија Охридске архиепископије, најбоље се може проценити на основу три повеље цара Василија II. Уп. С. Новаковић, "Охридска архиепископија у почетку XI века", Глас 76 (1908) 1-62.

28. В. Поповић, "Албанија у касној антици", Илири и Албанци, Београд 1988, 201 -250 на француском 251-283) са драгоценим картографским материјалом, уп. особито карту 22 на којој су приказани словенски топоними који се односе на напуштене локалитете.

29. Pregled istorije u M. Sufflay, Stadte und Burgen Albaniens haupsachlich wahrend des Mittelalters, Denkschriften der Akademie der Wissenschaften in Wien, Phil-hist. Klasse 63 Bd. 1, Wien 1924, 32-33.

30. Уп. нап. 22.

31. P. Soustal, Nikopolis und Kephallenia, 261-262. У XIII в. je постојала "архонтија Сопоту", a крајем XV в. се против турске власти ту подижу Албанци.

32. На месту Коњуха je дигнут у XV в. Елбасан. О овом Кожљу уп. П. Соустал, нав. дело, 186-187.

33. Уп. расправу у нап. 5.

34. Уп. преглед мишљења и податке извора у коментару J. Ферлуге, "Виз. извори III", 133-134 нап. 186.

35. "Виз. извори III", 252-253 (Б. Радојчић).

36. "Виз. извори III", 146-149, 252-253 (J. Ферлуга, Б. Радојчић)

37. "Виз. извори III", 379-380 (Б. Крекић).

38. Сажет преглед историје Албаније у касном средњем веку даје И. Божић, "Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку", Глас САНУ, Од. ист. наука 3 (1983) 11-116.

39. Поред старијих и новијих прегледа историје Албаније. наведених у ранијим напоменама, Драгоцени су текстови К. Јиречека о Албанији у прошлости, Скадру, Драчу, Валони у већ цитираном зборнику "Illyrisch albanische Forschunaen I", 63-124, 168-187, од којих су они о Драчу и Скадру објављени на српскохрватском у Гласнику Српског географског друштва 2(1913) и 3(1914). Вел»ика je штета за науку и историјско просвећивање што Јиречекови текстови нису постали приступачнији данашњим читаоцима. Веома je документован и исцрпан преглед историје Епира D. Nicol, The Despotate of Epiros 1267-1479, Cambridge. 1984. За нашу тему je важан и реферат истог аутора за XV конгрес византолога (1976): D. Nicol, Refugees, Mixed Population and Local Patriotism in Epiros and Western Macedonia after the Fourth Crusade, Athenes 1976, 1-33.

40. Anonymi Descriptio Europae Orientalis, ed. O. Gorka, Cracoviae 1916, или изд. G. Popa-Lisseanu, Izvoarelle istorici Romanilor II, Bucuresti 1934. Код нас je прештампано пољско издање О. Гурке и снабдевено преводом на македонски J. Белчовског, .Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија II", Скопје 1977, 458-489, поглавље о Албанији из кога су горњи цитати je на стр. 470-473.

41. У погледу идентификације наведених области нема већих проблема: Томориште je одређено положајем планине Томор и реке Томорице, притоке реке Семени, која се у горњем току назива Девол. Клисуру je теже идентификовати jep се име чешће јавља, али je овде готово извесно реч о пределу Келцура у горњем току Војуше. Положај ових територија je такав да представља продужење Арбанона према југу. Од оне четири, које Албанија има ,уз себе" или "поред себе", налазе се на северу и од њих Пилот и Дебар не траже никаква објашњења, jep су добро познати. Хунавија се простирала између Драча и реке Мат, док je положај Стефаната или Стефаника непознат, сачуван у имену епископије која je сједињена с епископијом Бенде, те се њено седиште источно од Тиране не може узети као ослонац за локализацију Стефаната. У сваком случају, три идентификоване области откривају да су у питању земљораднички предели, у најближем суседству првобитног Арбанума. Ранији словенски карактер Пилота произлази из географије Летописа Попа Дукљанина (Барског родослова), по којој словенске жупе са свих страна окружују Скадарско језеро. Жупе које окружују Дебар имају словенска имена и на почетку турске власти (уп. G. Palikruљeva - A. Stojanovski, Debarska oblast u љezdesetim godinama XV veka (na osnovu jednog savremenog turskog izvora), Simpoziumi per Skenderbeun. Simpozijum о Skenderbegu (9-12 maj 1968), Pristina преостале две "провинције" не може се нешто одређено рећи.

42. Није јасно како треба разумети."опида" код Анонима. У касном средњем веку у угарској или дубровачкој грађи тим термином се означава неутврђено место, трговиште. У античким текстовима то je реч за утврђење, а то je, изгледа, било познато писцу, мада му тачан облик измиче.

43. Το χρονιхον των Ιωαννινων хατ ανεδοτον δημωδη επιτομην ed. ^ I. Βρανουσπς, Επετηρισ του Μεσαιωνιхου Αρχειου 12 (1962) 74-101.

Под нас je тај извор приписиван Комнину и Проклу и објављен je у преводу J. Аврамовића, Гласник ДСС 14 (1862) 233-281.

44. Име овог необичног властелина неједнако се прекоси, jep није сигурно како га треба читати, а записано je у облику Μπογхσης чему би гласовито најпре одговарало Богој или Бонгој.