|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији Мирко БарјактаревићПредања о заједничком пореклу неких црногорских и неких арбанашких племенаИзвор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. годинеУводОд раније су позната народна предања о томе да су нека црногорска и нека арбанашка, или пак само нека црногорска односно нека арбанашка племена, нарасла од једног лица, односно разгранала се од рођене браће. А то значи да су међусобно "рођаци". Мотиви таквих казивања иначе могли би бити старији. Да ли су оваква предања преузета од балканских староседелаца, или су, макар и малим делом, имала какву стварну и историјску основу, или су једноставно настала и настајала као израз заједничних невоља односно потреба међусобног наслањања људи једних на друге у одређеним приликама тешко je поуздано ишта рећи. Јер, о томе нема података. Запажа се само да су се та и таква предања ширила и разгранавала. А то опет и само собом нешто говори. АУ Црној Гори и северној Арбанији једнаки су природно-географски услови. Задуго су у прошлости овамо владале и исте историјске прилике. У средњем веку северну Арбанију држе, па свакако и насељавају, зетски Срби. Војислављевићима je у Скадру, у такозваној доњој Зети, била и престоница.[1] Отуда по Арбанији и бројни називи места словенског порекла (по Селишчеву, 1934, више од хиљаду) као и истоветан начин живљења људи. Тамо je својевремено било и више такозваних етнички мешовитих бракова. Отуда и извесних повода за међусобним сродством. У време Турака због посебних политичких, пореских и економских услова у северној Арбанији и Црној Гори отпочеће организовање домаћег становништва у такозване племенске заједнице. То je била врста самосналажења и самоодбране домаћег живља од туђинске управе. И, малобројни су се "прибијали" уз јаче и енергичније. У племенске заједнице, које су личиле на државице, које брину о својим члановима и штите их, организовали су се углавном хришћани. Биле су то, дакле, више територијалне него сродничке организације.[2] Они пак који би примили ислам нису имали потребе, осим када je државна (турска) власт била посве слаба, за самоорганизовањем јер њих je штитила нова држава и њихова нова религија - ислам,[3] који je у Турској био државна религија. Племена су временом стварала своју, традиционалну разуме се, историју, а донекле и свој особени морал и понашање племеника. Онај ко се држао племенског реда и регула могао je да рачуна на пуну подршку свога племена. Таквога ће племе да штити, освети, памти а можда и опева.[4] Уосталом, познато je да народ у неком подручју, у одређено време, има своју, посебну историју са којом je и на којој je, на њему одговарајући начин, и сам активно учествовао. Већ рекосмо да се у племенске заједнице организује углавном хришћанска раја. Отуда и сарадња, и савези, арбанашких и црногорских племена у борби противу Турака.[5] Рецимо 1694. Хоти и Кучи су били у савезу[6], а у 18. столећу Хоти и Клименти су не само помагали Кучима и Васојевићима у борби противу Турака већ су после тог неуспелог рата Клименти делом и избегли из свог завичаја.[7] Па и васојевићки војвода Миљан Вуков/ић/, при крају прошлог столећа, обраћао се главарима арбанашног племена Краснићи (како пише Марко Миљанов као "превјереној брали")[8] и рачунао на њихову помоћ противу Турака. Ови су опет, у отписивању, војводу Миљана називали "братом".[10] Почетком нашег столећа историчар Шуфлај написао je да су Зета и северна Арбанија један "биолошки фациес" повезан једнаком пластиком тла, истом илирском крвљу и истим "историјским болима".[11] БДођосмо тако до такозваних "рођачких" веза арбанашких и црногорских племена. Али, одмах се намеће питање од куда и какви су то "рођаци" могли бити конкретно арбанашки Краснићи и црногорско-брђански Васојевићи? Отуда, што су, према предању, ова два племена нарасла од два рођена брата. Ево сада и тих (или барем оних најзначајнијих) предања о "крвној сродности" и међусобном својатању арбанашких и црногорских племена. Но, да пре тога објаснимо израз "рођаци". У Црној Гори, и уопште у зони где je било племенског начина живљења, под овим појмом рачунају се само сродници по мушкој линији (каже се за њих и рођаци "по крви" или "по дебелој крви"). Сродство које долази по женској линији (рећи ће се и "рођаци по млијеку" или по "танкој крви") држи се за мање блиско па га зато и називају својтом (својбином). На сродство по мушкој линији, тојест на "рођаке" обично се дуго генерацијама пази и до њега се држи, док се оно по женској линији за генерацију две обично заборави. а. Половином прошлог столећа аустријски конзул у Скадру, Хан, записао je овакво народно казивање, које скраћено доносимо: Неки Арбанас, по имену Кећ[12], побегао од Турака и дошао у крај који ће се касније назвати Пиперима. Ту се окућио и ту му се родило шест синова: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. И, када су му синови одрасли један од њих у некој свађи убије суседа. Отац, стар и оронуо и најмлађи син Пипери, који je иначе био хром, измириће се са породицом убијенога. Временом су од тог најмлађег нарасли Пипери.[13] Остала пак браћа, из страха од освете, одмах су после тог убиства побегли у Затријебач (данашњи Кучи). Лазар и Бан ће ту и да остану да би временом, у пределима с леве стране Цијевне, од Лазара нарасли Хоти, а од Бана у Затријепчу Бонкећи.[14] Нешто касније и Меркот ће се вратити у родни крај да би од њега потом нарасли Мрке[15] у Пиперима. Судбина преостала два брата била je следећа: Вас се ожени девојком из Речице, ту се настани и од њега ће да нарасту Васојевићи.[16] Кастер оде даље, у Дукађин (Метохија), тамо се ожени, остане у тазбини и од њега ће временом да нарасту Краснићи.[17] Спиридон Гопчевић je при крају прошлог столећа донео исто предање о овој шесторици браће.[18] И у папирима (заоставштини) Марка Миљанова пронађена je белешка о шесторици браће, али делом под другим именима а не оним које су Хан и Гопчевић саопштили. Тамо, найме, стоји да je Кећа Понтин имао шест синова: Озра, Пипа, Краса, Васа, Ота и Бона. Прва четворица били су му од прве а последња двојица од друге жене. У тој белешци даље стоји да je Кећа у Затријербач дошао[19] од некуда са севера "низ корито Цијевне". У овој верзији, како се види, јављају се Озро и Ото уместо Лазара и Мркоте (из прве верзије). Међутим, самом Миљанову као да je било вероватније предање да су била петорица браће, без Бона (родоначелника Бонкећа у Затријепчу).[20] Али, осим онога што je Миљанов саопштио и други су забележили казивање о постојању само петорице браће и то: Васа, Краса, Озра, Пипа и Ота, да би временом од Краса и Ота нарасла арбанашка племена Краснићи (Миљанов пише Крастенићи) и Оти а од Васа, Озра и Пипа црногорска племена Васојевићи, Озринићи и Пипери.[21] Код арбанашког племена Хота такође je записано предање да су били пет брата, али не и свих оних под именима раније навођеним. Наиме, тамо се наже да су били: Пипо, Васо, Красо, Лазар и Бан. Заправо уместо Ота овде се јавља Лазар (од кога ће нарасти Хоти), а уместо Озра долази Бан од нога ће нарасти Затрепчани.[22] у Хотима се иначе не зна и за неко њихово сродство са Озринићима.[23] Јовићевић наводи и верзију да je Лазар био отац оних петорице синова: Пипа, Васа, Хота, Краса и петог коме je име заборављено.[24] Он иначе наглашава да се у Црној Гори "много прича" да су била петорица (а не шесторица) браће.[25] Постоји затим и варијанта да су била четворица браће (Васо, Красо, Ото и Озро) те да није сигурно да je Пипо био њихов брат.[26] Тако вели једно казивање. Друго говори о четворици, међу којима je Пипо, али не и Озро.[27] Ердељановић je у Пиперима забележио предање о четворици браће: Пипо, Озро, Васо и Ото, који су били синови Николе Гојкова, који je испред Турака са децом побегао из Пирота,[28] односно по другој верзији из Призрена.[29] И Лалевић и Протић су у Васојевићима забележили варијанту о четворици браће (Васо, Красо, Ото и Озро), који су из Херцеговине најпре дошли на Кчево. (Овде међу браћом нема Пипа). Ту je Озро, пошто je био хром, остао и од њега ће постати Озринићи.[30] О постојању четворице браће јавља се и варијанта: Бијели Павле, Васо, Пипо и Озро.[31] Овде као да су смишљено искључени родоначелници којег од арбанашких племена (Краса и Ота), jep се уместо њих нашао Бијели Павле. Потом се јавља предање о постојању само тројице браће: Васо, Озро и Пипо.[32] То по једној верзији. По другој били су то: Васо, Хото и Красо.[33] Прва варијанта говори о тројици браће од којих ће нарасти само црногорска племена. По другој варијанти од Васове браће Хота и Краса нарасла су два арбанашка племена: Хоти и Краснићи. Половином прошлог столећа француски конзул у Скадру, Енар, који je иначе доста писао о северној Арбанији, препричао је мотив народне песме у којој се говори о Васу, Хасу и Колашу као три брата,[34] а од којих тројице су, наводно, нарасла племена Васојевићи, Ашани[35] и Колашинци. Ни у овој верзији неће бити "рођака" Арбанаса. Како се види, записано je више, и различитих варијаната о постојању тројице, четворице, петорице или пан шесторице браће, од којих je временом нарасло неколико наших или наших и арбанашких племенских заједница. Оваква предања јављала су се и даље не би ли се њима обухватило још које племе и не би ли се и оно нашло у групи "рођака". Домишљању и измишљању народном у овом погледу као да није било краја. Јављала су се и нова предања. б. Тако је Миљанов записао предање да су племена Кучи, Кастрати и Шаљани настала од три брата: Грче, Крста и Шака.[36] По предању опет самих Кастрата њихов предак, Детали Вратош, доселио се својевремено, са својим синовима, из Куча.[37] и зато што су досељени са кучке територије, записаће Миљанов, Кастрати се са Кучима "своје (својатају) по крви".[38] Шта више, Миљанов бележи да се са Кучима "за близику држе" не само Кастрати и Шаљани већ и Берише. Jep, и њихови су преци, као и преци Кастрата, наводно, досељени из Куча.[39] Дакле, ваљало je бити сродник (заправо рођак) са што више племена било црногорских било арбанашких. Ако не "по крви", близина се изнађе по изворној или матичној територији са које je неко "дошао". Зато су Кучима "рођаци" не само Кастрати и Берише већ и Клименти јер je и њихов далеки предак својевремено, тобоже, досељен из Куча.[40] Ето, дакле, и сродства које долази по заједничкој матичној територији. Сасвим je пак јасно да бити пореклом са исте територије не значи бити и сродник са неким од оних који данас живе на тој територији. в. Такође често исказано и записано предање јесте и о постојању два сасвим друга брата од којих су временом нарасла два позната племена. То су Бијели Павле и Гаврило (Гашо) као родоначелници Бјелопавлића и Гашана. Бијели Павле и Гашо, били су, наводно, синови Лене Дукађина.[41] Ровинском je ово предање изглодало и вероватним.[42] Шобајић je у Бјелопавлићима записао предање да су испред Турака својевремено, из Метохије, побегла два брата: Бијели Павле и Гаврило у Црну Гору. Гаврило се касније "вратио на старевину" и "потурчио". И, од њега je постала група Гашани код Ђаковице.[43] Шобајић je забележио и варијанту да су ова двојица имала још два брата: Мираша и Бошка, од којих (наводно) има потомака по Боки и у Паштровићима.[44] Од Леке Дукађина доводе порекло не само Бјелопавлићи и Гашани већ и два друга арбанашка племена: Миридити и Шаљани.[45] Али, немамо података о томе да су се својатали рецимо Бјелопавлићи и Гашани с једне и Миридити и Шаљани с друге стране иако сви своје племенске родоначелнике везују за исто лице (Леку). Како се види, Шаљани ће једном бити "рођаци" са Кучима а други пут са Братоножићима или Миридитима. г. Сачувала су се затим предања, макар била и сасвим упроштена, да су међусобно "рођаци" арбанашки Клименти и црногорски Цеклињани (код Црнојевића ријеке). Миљанов je записао да je предак Цеклињана досељен из Арбаније и додаје да сада "рођаци" (мисли на Арбанасе Клименте и потомке једног давно одсељеног Клименте који се посрбио) не могу међусобно да се споразумевају јер више не говоре истим језиком.[46] Предање, наиме, каже да je неки Лека из Климената дошао у Цеклин преко Пипера где се био оженио неком удовицом. И, од тога Леке, пореклом Клименте, су цеклински Горњани, а од сина из првог брака оне Пиперке, кога je она собом као довотка повела Леки, су цеклински Доњани.[47] Немамо података о томе да су се на основи оваквог предања "рођакали" Пипери и цеклински Доњани (чији је предак пореклом из Пипера). Или за то није било неке конкретне потребе! Са Климентима се "рођакају" и Морачани.[48] Заправо, постоји предање да су Клименти српског порекла,[49] и да им je предак потекао из Мораче,[50] односно из Пипера,[51] односно из Херцеговине.[52] За сродничке везе са Климентима, како се види, као да je било неког отимања и утркивања. Ваљда и зато што су они дуже остали привржени хришћанству. За даљег претка Климената (по једном називао се Амати, по другом Клмен) каже се да je досељен из Хота а да je у Хоте досељен из Куча.[53] Код Климената опет забележено je предање да они потичу од прапретка Николе Оштроумног Колмендија,[54] док Шуфлај, насупрот томе, тврди да ово племенско име долази по Клементиани, некадашњем византијском утврђењу које се налазило на путу Скадар-Призрен, код средњевековне царине св. Спас на Дриму.[55] И за племенско име Кастрати Шуфлај тврди, свакако с правом, да je дошло (не по личном имену Крсто како предање каже) по каструму, старом римском утврђењу, који се налазио на путу Скадар-Ороши.[56] Облик именице Кастро по свом гласовном саставу сасвим je близак изразу каструм. д. Понекад и становништво малих насеља, или предела, изгради предање да je и оно нарасло од негдашње браће. Тако у Дреници (Косово) прича се да су од браће: Преке, Озрена и Брње настали - од Преке и Озрена неки овдашњи арбанашки родови, а од Брње Срби у селу Брњаку у Ибарском Колашину.[57] Ово налажење и стварање "рођака" и у малим насељима свакако je било по угледу на она већ раније помињана предања. Или су их доносили и стварали досељеници из племена где су такве легенде већ постојале. Тако, на пример, за Коматовиће у Брњаку се прича да су пореклом из Куча.[58] Или, у Шекулару се приповеда да се пре десетак генерација унук онда значајног првака, Вука Љевака, оженио девојком заробљеном од Климената. Но, овај je рано умро па се његова жена, са дететом из тог брака, врати у род (Клименте). Тамо се поново удала, али у другом браку није имала деце. Од оног њеног довотка, по оцу Шекуларца, временом je у Климентима нарасло веће братство Лелчани.[59] Сличан, али у обрнутом смеру, случај десио се у селу Велици, код Плава. Према предању, пре десетак генерација добежао je овамо, из страха од освете, неки Чера, католик, из северноарбанашког племена Шаље. У Велици се оженио од староседелаца Живаљевића и примио православну веру. Од њега je потом нарасла група родова (Брковићи, Гојковићи, Голубовићи, Јокићи, Кнежевићи, Касумовићи, Микићи, Лакићевићи, Радуловићи и Симоновићи), које суседи називају заједничким надимком "Шаљани", а којих je у Велици 1921. било више од 150 домаћинстава.[60] У међуетнички граничним зонама, дакле, могло je да буде, и бивало je, узајамних веза, етнички мешовитих бракова па тако и основа за "рођачке везе". ВКако видимо, некако су се стално јављали и изналазили нови "рођаци". Њихов круг се могао лако размицати или сузити. Ваљда како је коме, и када, требало онако je и стварао одговарајућу варијанту. Предања ове врсте разношена су, разуме се и самим кретањем становништва. Уосталом, као и остале традиције. Занимљиво je да се у највећем броју предања на почетку наведених скоро стално јавља Васо да би се око и поред њега стављала, и мењала, "браћа" разних имена. Или полубраћа. Да ли je то било због тога што je ово племе (Васојевићи) одавна бројно и јако и што га je као такво свако хтео да има за "рођаке"? Или je то било и због тога што су се Васојевићи доста одсељавали из свог матичног краја па тако разносили популарност и свог родоначелника и свог племена? За предања неће бити важно да ли je Васо био син Кећов, Лазарев или Николин! И са Климентима, видели смо, многи су желели да буду "рођаци". То што се порекло Дрекаловића, које називају и новокучима, предањем доводи у везу са Ђуром Кастриотићем, други пут са Мрњавчевићима, a трећи пут са Грубом, кћерком цара Душана[61] и неће бити толико значајно. Свако je имао своје казивање које je обично и држао за једино веродостојно. Но, главно je било да се има угледан предак, то јест што познатији племенски "коријен". А са таквима ко и не жели да постане "рођак"? Значајан родоначелник свакако je потомцима, који су се трудили да не "обрукају своје старе", био морална подршка.[62] Ако пак у предању неко није запамћен као "брат" већ познатог и легендарног лица, онда може (накнадно) да му се постане и полубрат. Овај неће бити виђен и чувен као његов брат, али му je ипак брат. Ото и Бан су "полубраћа" већ познатих Пипа и Васа. И Брато ће, родоначелник Братоножића,[63] тако постати полубрат Васу и Пипу. Оно што арбанашки Бањкани, у Кучима, који се држе као део племена Куча, доводе своју старину од Црнојевића[64] требало би да буде накнадно изналажење (измишљање) сродства са неким. Наиме, када други имају значајног претка зашто не бисмо и ми имали? Taj предак je понекад дошао из даљине, или je био непознатог порекла. Али, овде би ипак био најкарактеристичнији Асо, очигледно накнадно измишљени брат Васов. Лично име Асо (или Хасо) направљено je од ас (или хас), именице арапског порекла, која значи имање, феуд, посед дат неком на уживање. И, по направљеном (односно измишљеном) имену Асу лако дође и до назива Ашани за становнике Аса (беранске, данас Иванградске котлине). И, тако je новонастали Асо постао нико други до брат Васов.[65] Главно je било да се има неки ослонац (брат, односно његови потомци) на који се, по племенском менталитету обавезне сродничке солидарности, могло позвати и рачунати. Тако су и становници старог насеља Мрке у Пиперима, које као старије житеље нови и енергичнији Пипери у почетку и нису марили, нашли претка у имену Мркоте ништа мање него Пиповог брата.[66] Када већ живе помешани, и заједно зашто не би били и рођаци и "браћа"? А када тврдимо да су нам рођаци и браћа онда их тако обавезујемо на (узајамну) помоћ. Ако се предање о томе да je Мркота (предак Мрка у Пиперима) био стриц Пипов,[67] односно да му je био брат, опорекне или заборави, онда ће се за Мрке наћи нове сродничке везе са Мркојевићима из Црногорске крајине. И то сада према сличности имена.[68] Главно je било да се има што више "рођака". Када се помињу родоначелници појединих племена некако се намеће мисао нису ли ови, или барем неки од њих, у време отпочињања образовања племенских заједница били и старешине појединих сточарских катунских организација (какав je на пример вероватно био случај са Васом)? Ово и због тога што су се ови мотиви о сродству појединих племена очигледно кретали. И то баш онако како су се некада кретале (катунске) сточарске заједнице становништва. Занимљиво je да се у овим предањима неке појединости и понављају. То je на пример нечије дуго лутање (кретање), или бежање; затим наилазак од куда удовице која бежи са дететом; полубраћа, хромост појединаца. У овим и оваквим мотивима свакако има општих и старих елемената. Друго, зна се, опет, и то да су некада старешинска звања (катунари, челници, кнежеви) била у појединим породицама наследна. Катун као организација имао је у себи родовске (сродничке) повезаности, а према другима био je организован и на одговарајући војнички начин. Зато, када један катун, који има и свога старешину, бројно нарасте, тај катун се, сасвим природно, дели на два или три нова катуна. Јасно je да ће браћа или синови дотадашњег катунског старешине, по праву наслеђа, постати, односно остати старешине и новонастале катунске групе, односно новоодељеног катуна као организације. А од катунских група су обично у прошлости и зачињале да се образују племенске заједнице. Дакле, два брата су могла да буду старешине две сточарске групе. А то по одређеној логици значи да су међусобно сродне и ове две групе. Разуме се када се то жели и када за то има потребе. Ето, ту би могла бити једна од стварних клица и могућности да су две потоње племенске заједнице нарасле од рођене браће. Још ако једна група временом пређе у ислам па тим путем прихвати и нову (другу) националну припадност онда ето и објашњења да су "рођаци" Црногорци и Арбанаси. У национално мешовитим срединама, затим, људи се често међусобно поштују, помажу па и међусобно орођавају брачним везама. У мешовитим браковима опет дете може прво (или једино) да научи језик од мајке. Тако долази и до зачетака језичког подвајања. Арбанас Лека je узео Српкињу из Пипера, али je његов син научио само матерњи језик. Лека као појединац није могао да натури свој (арбанашки) језик средини у којој се нашао. Лелчани у Климентима нарасли су од довотка из Шекулара, који je, у ујчевини, морао да говори само и једино материн језик. Ни Черина деца, у Велици, нису научила други осим матерњег језика. Према гледању пак људи племенског менталитета и они који не знају наш језик могу нам бити "рођаци". Јер, главно je да су они пореклом од, иако далеког, нашег сродника. Ето објашњења ономе што Миљанов помиње да се "они који се своје", то јест који су рођаци, не могу споразумевати jep говоре разне језике. Када се траже стварне основе и могућности за настајање оваквих предања истичемо још једну ствар. У северној Арбанији je од пораније познато постојање двоверских породичних задруга. Када би, наиме, неки млад појединац из хришћанске куће прихватио ислам он се женио муслиманком па су му и деца била исламске религије. Али, тај ожењени муслиман je и даље живео у задрузи у којој je претезао број чељади хришћанске религије, која je за мале породице и младе брачне парове била и друштвено и економски сигурнија заједница. Међутим, када би се таква задруга делила природно je да су се од ње одвајале и осамостаљивале на једној страни хришћанске а на другој исламизиране породице. А ове породице и њихове старешине, стварно и изворно, биле су међусобно сродничке. Марко Миљанов истиче да одељацима није сметала друга вера њихових сродника већ су "братски" и даље са њима живели.[69] Уосталом, иако друге вере, а можда баш и због тога што нису били исте вере, ови одељаци су и даље "ваљали" једни другима.[70] Нарастањем пак родова, братства, а евентуално и племена од двоверске задруге (која се распадала) добијала се ситуација да су заиста била сродна и "исте крви" домаћинства хришћанске и исламске религије, то јест да су две друштвене заједнице, али ето, не и исте религије, нарасле од истинских сродника. Ото се потурчио и од њега су настали Оти, Арбанаси, док су његова браћа Пипо и Васо остали Срби. Онај опет у Турској који би прихватио ислам, да би се што пре изједначио са Турцима[71] настојао би да се исказује и доказује да je и он "Турчин". Уосталом код балканских народа je у то време изједначавана верска и национална (односно народносна) припадност. Отуда и могућност, теоријска и умишљена, да су "рођаци", то јест далеки сродници, Арбанаси и Црногорци - хришћани и муслимани. На концу, потреба заједничке одбране и сигурнијег економског живљења тера и несроднике да се удружују у исту заједницу или племе. Тако су Срби и, делом, Арбанаси образовали племе Куче. И то Срби православне а Арбанаси католичке и исламске религије. Отуда Кучи као племе чине заједницу од Срба и Арбанаса то јест од живља православне, католичке и исламске религије. Ни етничка ни религиозна разлика нису биле толика препрека да се створи јединствена племенска заједница.[72] Познато je затим да су из страха од освете појединци у прошлости бежали из свог завичаја. Бежало се каткад и у етнички туђу средину (ми сада кажемо да се емигрира). О томе и говоре примери Леке из Климената од кога ће у Цеклину да нарасте део тамошњег живља. По предању, које je Хан записао, такав je случај био и са Красом. Исто се десило и са Чером у Велици, где се он оженио и од кога je потекла група родова. Разуме се овде узимамо у обзир само нарастање по мушкој лози. И такви појединачни примери када je требало оживљавани су и призивани у помоћ као "рођаци", макар они били и веома далеки "рођаци". А таквих "рођака", видели смо, било je и код оних који су већ одавна друге етничке припадности. Узето теоријски, дакле, могло je бити, и било je, и стварних основа за настојање неког од предања о сродству, то јест далеком заједничком пореклу неких арбанашких и неких црногорских племена. Али, та предања су се временом толико умножила, разгранала и измешала да су једноставно постала и невероватна. Сигурно je, међутим, да су на стварање оваквих предања пресудно утицале одговарајуће историјске прилике. Наиме, у "бесудним" временима, када je државна власт, особито у затуреним подручјима, била лабава или никаква и када je закон силе и право јачега преовлађивао, да су се људи, нужно и природно, стали да позивају и ослањају једни на друге. Особито они слабији су се позивали на оног јачег. Јер у таквим условима појединац je вредео и био јак онолико колико je била јака његова заједница и бројни његови "рођаци".[73] У таквим приликама морало je бити и позива на "рођаке". Тада су они и измишљани. А сроднике, особито оне који су у невољи, по племенским мерилима, ваљало je помоћи, бранити, светити. То je захтевала обавеза сродства (jep крв није вода). Због тога je рођаштво, сродство и својбина у невољи једноставно и измишљано. Оно je, реципрочно, свим странама било потребно. Већ смо поменули да je у такозваној патријархалној зони цењено нарочито оно сродство које је долазило "по крви", то јест по мушкој линији. Што би се временом људи више удаљили од тако накнадно пронађеног и успостављеног "сродства" оно je у казивањима и приповедањима већ добијало све више своју "историјску" истинитост. Оно се, сем тога, није ни могло а ни хтело да проверава. Уосталом, познато je да су се људи у невољи "орођавали" и на који други начин. Такви "сродници" су на пример били кумови и побратими, који су један за другога знали до краја да се жртвују. Дакле, није потреба стварала само предања о (тобожњем) заједничком крвном сродству неких црногорских и неких арбанашких племенских заједница већ су старим и општијим облицима вештачког или духовног "сродства", познатих као кумство и побратимство, успостављане и бројне појединачне везе међу несродницима па и иноверцима. Поменимо овде да су се међусобно братимили и највиши племенски па и државни руководиоци Црне Горе или пак руководиоци Црне Горе и других крајева. Тако, познато je да су били побратими кнез Данило и васојевићки војвода Миљан Вуков(ић), као и сам православни владика Раде (Његош) и муслиман Али паша Сточевић из Херцеговине. Колико су опет кумство и побратимство били значајни облици "орођавања" појединаца види се и из тога што је приликом крвног умира међусобно завађених породица или родова даља закрвљеност (и свака свађа) престајала успостављањем кумства или побратимства међу завађенима. Ако није имао ко од крвних сродника убијенога да освети светио га je његов побратим, односно кум. Миљанов пише да Арбанас пре свети побратима него брата (ако су случајно једновремено убијени), jep Арбанаси сматрају да je "побратим ближа својта но брат, jep брат je по оцу и мајци, а побратим je по Богу брат; а пошто je Бог над свијем, што je Бога ближе, то je и човека ближе" (М. Миљанов, Цјел. дјела, књ. 2, с. 11). Када je реч о предањима да поједине групе људи код нас потичу од рођене браће помињемо и то да су таква казивања била позната и старим предкласичним балканским народима. На пример, веровало се да je син киклопа Полифема имао синове Илириоса, Нелтоса и Галоса, од којих су, наводно, били нарасли Илири, Келти итд.[74] Или се држало да je било и других, и више браће, од којих су нарасле поједине заједнице. Код Илира je било племенских имена која су довођена у везу и са именима појединих божанстава.[75] Не ради ли се овде о оним вечним и покретним мотивима који се јављају и обнављају (оживљавају) у временима када се за њих укаже потреба? Ово би могло, као општија и упоредно-историјска претпоставка, да се прихвати. Предања пак о заједничком пореклу неких арбанашких и неких црногорских племена у целини гледано, нарочито са оноликим бројем варијаната, никако не могу бити ни тачна нити вероватна. Међутим, могло би бити да je нека од оноликих варијаната некада, у условима посебног ("бесудног") начина живљења и прилика заиста могла да има и стварну историјску основу. Ердељановић je мислио да предања о сродству ових племена "морају имати" стару подлогу [76] и да она у себи "имају нечега стварног".[77] Ипак ће бити да je овај мотив о сродству, сродству које je код племеника патријархалне културе било веома значајан и цењен фактор за одржавање заједнице, имао у одређеним приликама да послужи као основа и позив окупљања, солидарности и самозаштите. Тако, ако се код суседа јави предање о постојању рецимо тројице браће, зашто се том и таквом предању не би додао још један брат? Или и више њих? Та ми смо суседи, требамо једни другима, морамо да сарађујемо, међусобно се иначе орођавамо. Зашто онда не би и наш заједнички (групни) предак био брат оне тројице? Или полубрат. Taj наш предак може бити и сасвим измишљено лице. Тиме нико и ништа не губи а у одређеном смислу сви добијамо. Ето, ту и у томе ваља тражити објашњење бројним од ових црногорских и арбанашких предања о заједничком пореклу. Већ смо видели да за Куче ни етничка нити религиозна страна нису биле сметња да се људи групишу и сматрају јединственим племеном. То што je временом у доба Турака једна група становништва и прихватила ислам могло je да буде и од користи. Исламизирани ће, барем у први мах, када затреба и када буду могли, да штите и бране своје рођаке хришћанске религије. И обрнуто.[78] Уосталом, необразован свет не мора бити и религиозно фанатизован. Наједном месту код Миљанова скоро да стоји овако: да je ислам код Арбанаса приман готово као и намерно само да би се као мањина (етнички) одржали.[79] На крају, упитајмо се и следеће. Да ли су боље радили наши неуки преци, припадници појединих племенских заједница, када су изналазили и фиктивно заједничке претке не би ли тако, преко тих измишљених предака, били "браћа", "сродници", "близика" и на основи тога се помагали и сарађивали, или je боље, паметније и хуманије оно што данас чине и учени стручњаци када брижљиво настоје да изнађу што више појединости које разликују и одвајају два суседна народа један од другога и када их на тај начин, у одређеном смислу, и супротстављају један према другоме? Заправо, питамо се да ли je боља и измишљотина са хуманом поруком и дејством или истина са друштвено лошим последицама? Макар то било и само у једном времену. Или je добро и једно и друго, али само када би могло да буде да се појединости не злоупотребљавају? Напомене1. Касније су и Балшићи држали Скадар (Раде Михаљчић, Крај српског царства, Београда 1989, 65). 2. Валтазар Богишић, Зборник садашњих правних обичаја у Јужних Славена. Загреб 1874,514, 3. Мирко Барјактаровић, Новија динарска племена, Гласник Етн. института САНУ 31, Београд 1986, 79. 4. Мирно Барјактаровић, О црногорским племенима (с посебним освртом на формирање два брђанска племена), Зборник за нар. жив. и обич. J. Славена 49, Загреб 1983, 49-50. 5. Мирко Барјактаровић, Поводом традиција о заједничком поријеклу неких арбанашких и црногорских племена, Албанолошка истраживања 1, Приштина 1962, 226. 6. Milan Šufflay, Srbi i Arbanasi. Zagreb 1925. 67. 7. Мита Костић, Устанак Срба и Арбанаса у старој Србији противу Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, Гласник Скопског научног друштва 7-8, Скопље 1929, 225, 230, 234; Мита Костић, Арнаутска насеља у Срему, Јужна Србија, Скопље 1923, 6-7. 8. Марко Миљанов, Цјелокупна дјела 3, Титоград 1967, 24. 9. Марко Миљанов, Цјелокупна дјела 3, 24; Радослав Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935, 98. 10. Радослав Вешовић, Племе Васојевићи, 98. 11. Milan Šufflay, Срби Srbi i Arbanasi, 52. 12. Придев кећ у арбанашком значи рђав, лош. 13. Hahn, Albanesische, Studien, Jena 1853, 185-188. 14. Hahn, Цитирани рад, 185-188. Исту ову причу из северно Арбаније о пореклу Хота и Бонкећа саопштио je и Енар 1859 (Hyacinth Hecquard, Histoire et deskription de la Haute Albanie on Jegarie, Paris 1859, 171-5). 15. Hahn, Цитирани рад 185-88. Мрке су иначе давнашње насеље у Пиперима са "староседелачким" становништвом (Јован Ердељановић, Постанак племена Пипера, Срп. етн. зборник 17, Београд 1911, 347, 352). 16 Hahn, Цитирани рад, 185-188. У турским споменицима 15 и 16 столећа Лијева Ријека, као потоња матица племена Васојевића, назива се Речица (Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860, Београд 1986, 161,164). 17. Hahn, Цитирани рад, 185-188. 18. Spiridon Gopčević, Oberalbanien und Seine Liga, Leipzig 1881, 573, 574. 19. Марко Миљанов, Цјелокупна дјела 3, с. 26-7. 20. M. Миљанов, Цјелокупна дјела З, с. 23; Видети и Андрија Јовићевић, Малесија Срп. етн. зборник 27, Београд 1923, 55. 21. Јован Ердељановић, Постанак племена Пипера, Српски ет. збор. 17, Београд 1911, 316, 323, 474; P. Вешовић, Племе Васојевићи, 99; M. Миљанов, Цјелокупна дјела 3, с. 23. 22. Андрија Јовићевић, Малесија, Српски етн. зборник 27, Београд 1923, 55. 23. A. Јовићевић, Малесија, 55. 24. A. Јовићевић, Малесија, 55. 25. A. Јовићевић, Малесија 56. 26. Богдан Лалевић-Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Српски етн. зборник 5, Београд 1903, 536. 27. P. Вешовић, Племе Васојевићи, 93. 28. J. Ердељановић, Постанак племена Пипера, 326, 447. 29. J. Ердељановић, Постанак племена Пипера, 326. 30. Б. Лалевић-И. Протић, Васојевићи у црногорској граници, 536. 31. Љубомир Ненадовић, О Црногорцима, писма са Цетиња из 1871 (Српска књижевна задруга) Београд 1929, 69. 32. Павле Ровинский Черногорија въ е прошломъ и настојашчем II, 1, Санпетербургъ 33. M. С. Милојевић, Путопис, Београд 1872, 98-99. 34. Hyacinth. Hecquard, Цитирани рад, 112. 35. Ашанима се називају становници Беранске (Иванградске) котлине - раније називане асом или хасом, које су Васојевићи у свом ширењу од 18 столећа ту затицали. 36. Марко Миљанов, Цјелокупна дјела 3, с. 23. 37. Љуба Ковачевић У Цјелокупним дјелима M. Миљанова књ. 4, Титоград 1967, 255. 38. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 3, с. 23. 39. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, с. 80. 40. Андрија Јовићевић, Малесија, 60-1. 41 M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, с. 80. 42. Павле Ровински, Цитирани рад, 117. 43. Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Српски етн. зборник 27, Београд 1923, 175. Миљанов бележи да су се браћа раздвојила у Метохији, то јест да је одатле отишао само Бијели Павле, а да Гашо није напуштао Метохију (Цјелокупна дјела 2, с. 80.) 44. Петар Шобајић, Цитирани рад, 175. 45. Frans Nopcsa, Aus Sala und Klementi, Sarajevo 1910, 31. 46. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, 81, 3, 23. 47. Андрија Јовићевић, Ријечка нахија, Насеља српских земаља, 7, Београд 1911,600; A. Јовићевић, Малесија 63-4; M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, 81; 3, 23. 48. Митар Влаховић, Постанак црногорских племена, Зборник радова III конгреса словенских географа и етнографа, Београд 1923, 231. 49. H. Hecquard, Цитирани рад 178-180; Милош Велимировић, На Комовима, Братство 5, Београд 1892, 24; A. Јовићевић, Малесија 61, 64, 77. 50. Јован Томић, О Арнаутима у старој Србији и Санџаку, Београд 1913, 74. 51. A. Јовићевић, Малесија 64. 52. Андрија Лубурић, Војвода Јован Мркшић Климента Карађорђев дед и плавски Турци, Београд 1937. 17. 53. A. Јовићевић, Малесија 60-1. 54 M. Sufflay, Повијест сјев. Арб., Архив за арбанашку страну II, 2, Београд 1924, 197. 55. M Sufflay, Повијест сјев. Арб. 197; M. Sufflay, Срби и Арбанаси 60. 56. M. Sufflay, Срби и Арбанаси 60. 57. Мирко Барјактаровић, О заједништву Арбанаса и других, Политика 19. Х 1987, Београд, с. 17. 58. Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, Српски етн. зборник 67, Београд 1954, 49. 59. A. Јовићевић, Плавскогусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Српски етн. зборник 21, Београд 1921, 566. 60. A. Јовићевић, Плавскогусињска област... 539. 61. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 3, 1. 21. 62. Кад помињемо порекло појединих родова или братстава ту je племе Кучи посебно занимљиво. Тако, док се Дрекаловићи пореклом везују за Ђ. Кастриотића (Скендербега), дотле се "стари" или "остали Кучи" везују за Гојка, брата краља Вукашина, а арбанашки род Бањкани хоће да буду од Црнојевића (Ј. Ердељановић, Племе Кучи у Црној Гори, Српски етн. зборник 8, Београд 1907, 170. 63. Ј. Ердељановић, Братоножићи племе у црногорским брдима, Насеља 6, Београд 1909, 494. Постоји и мишљење да су Кучи и Братоножићи истог порекла и да су некада били једно племе (J. Ердељановић, Кучи, 167) те да су имали заједничких земаља и исту славу (J. Ердељановић, Братоножићи, 491). 64. J. Ердељановић, Племе Кучи у Црној Гори, Српски етн. зборник 8, Београд 1907, 144-5, 170/. 65. Милисав Лутовац, Србљани у горњем Полимљу, Гласник Етнографског музеја у Београду 10, Београд 1935, 114. 66. По једној верзији Мркоје je био "стриц Пипов" (J. Ердељановић, Пипери, 353). 67. J. Ердељановић. Постанак племена Пипера, 353. 68. J. Ердељановић, Постанак племена Пипера 353. 69. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, с. 70. 70. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, 78. Двоверске задруге у Арбанији поменуо je M. Миљанов (2, 73), затим Ловро Михачевић (По Албанији, Загреб 191 1, 30). Њих je било и код Арбанаса у Метохији (M. Lutovac, La Metohia, Paris 1935, 72) све до после другог светског рата у селима Горњи Барани, Лугађија и Глођани (Мирно Барјактаровић, Двовјерске шиптарске задруге у Метохији, Зборник радова Етнографског института САНУ 1, Београд 1950, 199), које су понекад настајале и преко верски мешовитих бракова. 71. Па и наши босанско-херцеговачки муслимани једва су се, и то тек у најновије време, одрекли свог опредељивања за Турке (Павле Ивић, Српски народ и његов језик - Српска књижевна задруга, Београд 1971, 76). 72. Ј. Ердељановић, Племе Кучи... 208. Код нас, дакле, када би неко прихватио ислам он je тиме национално постајао "Турчин". Тако су Срби и Арбанаси добијали од дојучерашње крвне и истоверне браће као браћу и "Турке". Уколико пак исламизирани није настојао да што пре заиста и правно постане Турчин он je ипак своме брату хришћанину Србину (или Арбанасу) остајао крвни брат. 73. Како би Шуфлај рекао то je било време када се људи враћају и на првобитне облике живљења само да би се опстало и претрајало (M. Љufflay, Srbi i Arbanasi, 52). 74. Фанула Папазоглу, Средњебалканска племена у предримско доба, Сарајево 1969, 97,127,163, 267. 75. Константин Јиречек, Историја Срба 1, Београд 1923, 10, 11, 16. У давнини, на пример код старих Грка, била je позната појава да када су људи у невољи они су позивали у помоћ и своје хероизиране претке (Веселин Чајкановић, Клицање мртвих, Шишићев зборник, Загреб 1930, 652), jep живи и мртви чине једну заједницу. Позивање у помоћ својих чувених предака (као да су живи) могло je непријатеље и да уплаши. 76. J. Ердељановић, Постанак племена Пипера, 316. 77. J. Ердељановић, Постанак племена Пипера, 413. 78. У народу се често каже "да крв није вода". Одавно je и више пута забележен конкретни случај Мурат-аге Ганића (из Бијелог Поља), који je убио свог суседа муслимана када се хвалио да je убио неког Куча. Тако je Ганић осветио "брата" Куча, иако му je тај брат био друге религије (M. Миљанов. Цјелокупна Дјела 2, 83). Ганићи су иначе исламизирани Кучи, али су очували свест о свом ранијем пореклу. 79. M. Миљанов, Цјелокупна дјела 2, с. 10. 76, 77, 78. |
