|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији Јанез РотарСлавенско-албански национални односи према нашој путописној литератури (до 1914)Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. годинеОд краја 18. и у првој половици 19. стољећа Словенци су се све више усмјеравали к другим славенским народима, особито к Чесима с којима су заједно живјели у истој држави Аустрији. Појавом првих новина (Lublanske novize, 1797-1800) та се околност лијепо потврђује, особито у фељтону В. Водника, Поведање од словенскига језика. Појавом другог словенског листа, Kmetijske in rokedelske novice J. Bleiweisa (1843), дато је више могућности за обавјештавање о другим народима, а то се интензивира појавом мјесечника Словенски гласник (1858) и дневног листа Словенски народ (1868) те листа Словенец у Целовцу (1865, од 1873 као дневник у Љубљани). Од јужних Славена као да су највећу пажњу словенских публициста привлачили Црногорци, и то из изразито народно романтичких побуда, ради њихове специфичне патријархалности те ратничких особина. У другој половици 19. стољ. интерес за балкански југ нарочито је живнуо доласком Аустрије у Босну и Херцеговину. Малобројни Словенци десетак година прије тога нашли су се међу протутурским устаницима.[1] Уочи аустроугарске управе у Босни и Херцеговини поједини Словенци у том процесу предвиђали су јачање славенства у монархији као и могућност, "да тако окрепљен словански народ задоби вељаво в Австрији".[2] Како је у многом Словенцу и дио криптопротестанта, практично је процијењено да се у новим покрајинама буду могле наћи "материјална ин душевна корист, купчија, обрт, најближје соседство".[3] Слично су на ширење Аустрије гледали и многи Чеси. Почетком овога стољећа појављују се уз интензивирање народно-политичких процеса на Балкану и другачији интереси Словенаца, у првом реду, тко ће добити "те запушчене покрајине в својо област", како је записао Ј. Лавтижар у књизи При Југослованих, године 1903.[4] Година 1903 нарочито је динамична и нашла је више одјека у словенској публицистици што се "Југослованв" - тј. заједничким, српскохрватским језиком говорећих народа на славенском југу према ондашњој словенској терминологији и поимању јужнославенске етничке ситуације тиче. Те је године дошло до народних протуугарских немира у Загребу, до протутурског устанка дошло је у западном дијелу Македоније, а долазило је и до протутурских устанака Албанаца. Напокон, у Београду догодио се официрски преврат. Понајчешће се поставља питање, коме ће припасти Македонија након пропасти турског империја те како ће бити с Албанцима и Албанијом. Словенске публицисте мотивирали су за писање сами ти догађаји, они су их усмјеравали на немирни Балкан и при том упућивали литератури, која је већ постојала и без које ондашњи путник није ишао на пут у непознате крајеве. То је у осталом први успон бедекерске публицистике која је доживљавала нова и нова издања. Авантуристично мотивирани читаоци посегнули би и за књигама Карла Маја о Балкану. У тијеку једнога десетљећа настала је десетина књига на њемачком, словенском, хрватском и другим језицима које су читали наши читаоци. Ученим људима могла је доћи у руке књига руског језикословца Викентија Макушева Историческія разысканія славянахъ въ Алваніи въ средніе въка. Варшава, 1871,160 стр. Истраживањима Макушева наставља се онај интерес царске империјалне државе који је тридесетих година прошлога стољећа највише освједочио Измаил Иванович Срезњевски, обишавши најзападније предјеле славенскога свијета и јужнославенских подручја, а настављао Baudouin de Courtenay, насљедник Срезњевскога у Петербургу. De Courtenay је изучавао крајња западнословенска нарјечја, данас у Италији. В. Макушев је за потребе царске политике на Балкану отишао почетком 1868 у иностранство са Историјско-филолошког факултета у Петербургу, да би на лицу мјеста изучавао албански народ. Пошто није могао ући у Албанију, отишао је у Италију и у тамошњим архивима и библиотекама трагао је за грађом која би освјетљавала судбину Славена на тлу Албаније у средњем вијеку. Руски знанственик напомиње да је професор универзитета у Кенигсбергу Карл Гопф први упозоравао на важност талијанских архива, особито напуљског и млетачког, за изучавање Албанаца. Даље напомиње да има необично мало архивске грађе, а један дио изашао је у зборнику П. Ј. Шафарика; међу инима и Ф. Рачки црпио је из тих архива.
Знатижељним људима приступачнија од Макушева била је књига Georga von Gyurkovicsa Albanien, Schilderungen von Land und Leuten, Wien 1881, 160 стр. Гурковић је као поданик Аустро-угарске годину раније објавио дјело Bosnien und seine Nebenländer, Wien 1879, јамачно из сличних побуда, на које је упозоравао Ф. Кочевар, док је W. Tomaschek исте године као што је изашла Гyрковићева књига Albanien објавио стручно дјело Die vorslavische Topographie der Bosna, Herzegovina, Zrna-Gora und der angrenzenden Gebiete, Wien 1880.
Има подручја у Албанији на која ни у 19. стољ. још није закорачила нога европског истраживача. Писац је у годинама 1869-1873 обишао подручја с обје стране Дрима, као први Европљанин, како сматра. За детаљније географско истраживање није било прилика, тек за стварање летимичних скица и прибиљежака. Албанија је по његову схватању прије свега етнички а не политички или повијесни појам, будући да не постоји јединствена албанска држава или провинција. Постоји тек пучанство, дијалектно подијељено на подручја и около слиједећих градова: Антивари, Сјеница, Пријепоље, Врања, Скопље, Монастир, Касториа, Аргурокастро, Арта и јадранска обала, по броју 1.400.000 душа, док има 200.000 Албанаца у Италији, а у Грчкој 90.000. Пучанство се грана на самостална племена, а у цијелости дијеле се на двије групе - Тоске и Геге. "Die Dialekte, welche diese Stдmme sprechen, weichen etwa in dem grade wie Süd - und Plattdeutsch von einander ab, das heist: Tosken und Gegen verstehen einander nur höchst nothdürftig."[5] Међу објема скупинама биле су супротности и Порта је успевала покорити немирну страну с плаћеницима из друге. И религија раздваја сјеверни дио од јужнијег. И у расном, антрополошком погледу Гурковићева су разматрања интересантна и необична. Између Тоска и Гега јавља се у вријеме сеоба народа 130-годишњи период бивања Готa у сјеверној Албанији, а у јужној тамошњих финских Бугара. Готе су на сјеверу наслиједили српски досељеници, а на југу су се скрасили Бугари славенског подријетла који су основали државну цјелину са средиштем у Охриду; одатле су се Бугари ширили све до Јадрана. Албанска етничка граница допире до Шар-планине, али се протеже на јужну Србију, док на сјеверу достиже све до Колашина, Гусиња и Плава, уз Ибар до Рожаја међу славенско становништво у дистрикту Суходол, у јужном дијелу Санџака око Новог Пазара. Како се види, Гурковић се гиба унутар турске империјалне државе и њених граница са Србијом и Црном Гором. При том напомиње: "Auch in unserem Vaterlande Цsterreich zählen wir drei albanesische Colonien", и то у Сријему уз Саву код Митровице, подручја села Никинце и Хртковце. Албанци су заједно са Србима овамо доселили 1739, њих 40.000, за Арсенија IV. Други су код Задра и броје 1.000 душа, састављени од 27 обитељи које су прво прибјегле у Боку а одатле 1726 до Задра. Трећа колонија од 300 душа налази се у селу Перој крај Пуле. Десет албанских обитељи према млетачком документу из г. 1657 са 77 душа под водством Мика Драјковића испод турског јарма отишло је у Истру, а задржали су православље до данас.[6] У демографском приказу данашњих 1.010.000 Албанаца дијели се на 800.000 муслимана, 120.000 католика и 90.000 православаца, гркокатолика. У средњој Албанији и у пашалуку Скадар нема љармана, док је око Призрена и Гњилана бар 14.000 криптокатолика. Гурковић напомиње да има у Скадру три четвртине мухамеданских Албанаца, племе Дибра броји 106.000 душа, од тога 18.000 православних Бугара, око Призрена има око 6.000 католика и 4.000 мухамедана. Гурковић није пропустио да спомене папинске амбиције и рад Пропаганда фиде која омета рад Аустрије, њезино просвјећивање албанског становништва. Гледе демографских прилика занимљива је Гурковићева констатација да житељи између Дрина и црногорске границе у протекла четири стољећа нису Албанци већ Славени што доказују и имена села и насеља. Између горњег Лима и Дрина становништво је мијешано. Ту су црногорски Васојевићи, који старином потјечу од Албанаца, док су Кастрати старином Црногорци. Након Косовске битке и пада Босне (1463) Срби су се повукли од Скадра и Призрена према Црној Гори, али обадвије расе мијешају се, сматра Гурковић. О подручју Клементи писац вели да готово сва имена насеља на албанским високим планинама гласе несумњиво славенски, мада у многим овим мјестима и насељима нема више ниједног Славена. Граница између Срба и Арнаута није црногорска земаљска граница, већ се налази на албанском подручју. Сјеверно од Клементи племена живе погранична српска племена Кучи и Дрекаловићи, док око Гусиња живе само гркокатолички Срби, њих 2.800. Али и албански тип човјека са својим карактеристичним особинама допире високо у Црну Гору међу Пипере и Васојевиће. Посљедица турско-исламске инвазије управо је мијешање, одметање од вјере и припадности. О старини појединог албанског или црногорског племена и изворишту у другом етносу говоре поједине легенде, предања појединог племена. Клементи расно су изразито измијешани, пресељавају се и услијед крвне освјете, желећи избјећи одмазду. Слично је с племеном Хоти или Кастрати који селе према Пећи и на Косово поље. Средство придобивања нових подручја јесу пљачка и сукоби око пашњака. Такви ратови коначно доводе до Клементи насеља у Ругови, између Гусиња и Плава. Управо припадници племена Клементи (Kellmendi) селе далеко и нашироко. Западни Клементи јесу католици, док су они код Лима и Плава те Гусиња мухамеданци. Описујући начин живота, Гурковић истиче демократско уређење унутар племена, описује крвну освету и њезине коријене, бесу, оружје и велику гостољубивост, на коју је скренуо пажњу већ давно прије њега Доситеј Обрадовић у Животу, II, описујући свој боравак међу Албанцима. Треба на крају додати да садржи Гурковићева књига доста демографских података а и попис досадашње литературе о Албанцима од Страба преко Копитара и Миклошића до W. Tomascheka, укупно 73 јединице. За суочавање с приликама испред сто година и више ова је књига један од могућих извора. Очито је да је Гурковићева књига написана из оптике приврженог Аустријанца и његова односа спрам многојезчног, патријархалног Балкана. Стога и садржи низ стереотипа који ће се појављивати и у каснијим дјелима. Занимљиво је Гурковићево истицање и наглашавање подношљивости међу католичким и муслиманским становништвом, која се, међутим, не шири и на православно. Стереотипи, који су потенцирали негативне особине народа доста отпорније и упорније су се појављивали у каснијим записима. Међу такве спада и словенски Путопис Ј. Лавтижара, који такођер из оптике припадника Аустрије описује прилике на Балкану. О Албанцима пише само успут, описујући Црну Гору и Црногорце: "Дрзни преизковавци земље со досегли в северни Европи же до 85. стопиње земљеписне ширине тер јим мањка само 5 стопињ, да продро до севернега течаја, в Албанији па је ше много крајев, ки со земљеписцем незнани. Не упајо се тја, а не заради тежав потовања, темвеч заради силовитости ондотних пребивавцев. Марсикдо би шел рад в нотрање деле Албаније, да би видел кај новега, тода глава му је всеено љубша, него веда ин одкритје непознаних крајев. Худо би било прити в роке разбојником, ки јим жаре из темнега лица лескече очи, толовајем, ки седе, в беле цапе завити, на кошчених коњих тер преже, з долгими пихалники на хрбту, с самокреси ин ножи за пасом, на плен брез усмиљења ин призанашбе онди, кјер упајо кај уграбити. Кдор хоче ведети, кај је романтика, нај гре в Албанијо ин онди бо нашел все, кар срце пожели: ропарје, високе горе, неварне стезе, слабе крчме ин изгледно неснаго, кајти о Албанцу је знано, да се умије само двакрат в живљењу. Кдај придејо часи, ко бодо укрочена та дивја људства, часи, ко се одпре барбаром пот до изобразбе?"[7] Но треба додати да ништа ласкавије не пише ни о Црногорцима, говорећи о крвној освети и ратоборности: "Че видимо машчевање при омиканих људствих, бомо мар бољ строго содили мањ омиканим? Припомнити нам је, да со се Црногорци в новејших часих изпременили на бољо стран. Туршких глав, ки смо о њих говорили, же давно ни висела нобена веч на столпу цетињскега самостана."[8] Лавтижар је још непопустљивији приликом описивања положаја црногорске жена и о владању мушкараца, тј. њиховог понашања. Исте године као Лавтижарова књига изашло је неколико текстова словенских публициста о питањима Балкана. Етнолог Нико Жупанчић објавио је под псеудонимом К. Герсин брошуру Macedonien und das turkische Problem, Wien 1903, а у мјесечнику Ljubljanski zvon чланак Makedonija. Уредник конкурентског мјесечника Dom in svet Evgen Lampe написао је исцрпан приказ Жупаничеве њемачке брошуре, наводећи из ње и демографске податке о македонском простору све до Солуна, од Велеса, Сереза, Скопља, Штипа, Битоља, Охрида и Прилепа. На питање да ти су Македонци Бугари или Срби, Герсин - Жупанчић одговара неодређено, ослањајући се на Јагића и његово разлучивање српског, шопско-македонског и бугарског нарјечја. Питање је, да ли је Жупанич познавао књигу Th. Ippena (k. u. k. ost.-ung. Генералконсул у Скадру) Novipazar und Kossovo, das alte Rascien, која је изишла у Бечу 1892 и која дотиче и албанско питање, али је јасно да је словенски етнолог већ тада био под утјецајем српског географа и антрополога Јована Цвијића; с којим ће касније и изравно сурађивати. У тијеку 1903. године настало је неколико дјела која европском читаоцу предочавају прилике на Балкану. Dr. Carl Potsch, кустос земаљског музеја у Сарајеву засновао је збирку Zur Kunde der Balkanhalbinsel. Reisen und Beobachtungen. Као први свезак изашла је књига Eine Reise durch die Hochländergaue Oberalbaniens, а написао ју је Ingenieur Karl Steinmetz, Wien - Leipzig 1904. Обогаћена је са 13 слика и картом. Штаинмецова је књига написана из стручних побуда. Описује племена, родбинске куће - куле, начин живљења, крвну освету, канонизирани Lek Dukajinit, бесу, гостопримство, односе између муслимана и католика. Писац наглашава да се сјеверноалбаски мисионари школују у Аустрији и да над њима држи протекторат Аустрија, док бечка влада даје и субвенције сиромашном народу. Штаинмец суставно не описује националних прилика, али употребљава аутентична, махом славенска имена насеља и ријека, описујући своје путне утиске. Зауставља се такођер при мобилизацији услијед македонских немира. Посебну пажњу поклања католицима међу Албанцима и свећенству, њиховим црквама, школама и одгоју албанске младежи. Упозорава такођер да су сеобе појединих племена или породица увјетоване крвном осветом, појединци и породице који желе избјећи одмазди па стога селе према Ђаковици и Косову. На крају књиге налази се попис насеља на путу и њихове међусобне удаљености. Будући да су имена записана 1903. године, могућна је успоредба са старијим записима, и с Гурковићем, на путу од Скадра преко Малција ка Ђаковици, Призрену и Калканделе (Тетово). Неопсежна књижица од 64 странице не задире у питање етничких односа. Анексијска криза потакла је неколико писаца да су својим дјелима скренули пажњу читатељства на југозападни дио Балкана. У тим је околностима Штаинмецово дјело преведено на српски и издано под насловом Од Адрије до Црнога Дрима, код Прве српске штампарије "Вардар" у Скопљу 1910. године, с посвјетом Свети Ст. Симићу. Светислав Симић издао је у Београду 1904 књижицу Стара Србија и Арбанаси.[9] Пријевод Штеинмецове путописне књиге није дослован. За нас је занимљиво то да је преводилац (Симић?) опазио самосвијест аустријског грађанина и Kulturtragera - што означава и Гурковића или Лавтижара какву изражавају готово сви писци, били они аустријски Нијемци, Чеси, Словенци или Хрвати. Карактеристичне су Штаинмецове ријечи: "О Аустрији зна свако, о Италији једва да је познато и име њено. И ово изгледа да се неће за дуго ни изменити особито од како је монархија најзад паметно и мудро урадила те не васпитава више арнаутске францисканце у Италији, већ, донекле у својој рођеној земљи, а потом у Аустрији, највише у Ланковици у Штајерској и у Инсбруку. И народ зна, да му се духовници васпитавају за свој позив у Швапској, и ко их доцније помаже и плаћа, народ и то зна, да му Швапска подиже цркве и одржава и да их консули монархије штите и чувају. Мухамеданце у Северној Арбанији дели од Приморја и италијанских аспирација католичка зона, и они су према том на првом месту под утицајем својих суседа који су из Аустрије."[10] Уз ове ријечи преводилац је додао слиједећу напомену: "Писац је Аустријанац; једино тако и треба разумети даље редове. Да његова излагања на овом месту нису тачна не треба ни говорити."[11] Словенски журналист Нико Нинич у тржачком листу Edinost 1909 приопчавао је фељтон Albanija in Albanci. Iz mojih balkanskih spominov. Као самосталну брошуру дјелце је објавио 1910. год. Описује своје путовање из Црне Горе у Скадар, и то бродом преко Скадарског језера. Као Аустријанац накостријешен је на Талијане, своје свакидашње сусједе у родном Трсту. На броду талијанском сапутнику предбацује што Талијани подижу талијанске школе у Албанији умјесто да подижу албанске. Присутни Црногорци који су већином разумјели талијански, "со се з меној вред смејали ин ми дајали погум".[12] Што се полицијског односа пограничног прегледа тиче, наш Аустријанац је морао имати турску дозволу. "Но, Црногорци уживајо ту посене привилегије. Не треба друго, него имети на глави чрногорско капицо па се море свободно гибати по всеј Албанији", дакле без "пашуса". "В мени па со спознали осовраженега "швабу".[13] Нинич пише дакле супротно ономе што је записано у Штаинмеца. Али гостопримство Албанаца је изнимно, вели наш Нинич, описујући како гостионичар прво госту поклони и припали цигару, а донесе му и вина, ако гост пожели, мада је то против муслиманских вјерских начела. Гледе чистоће није онако једностран као Лавтижар и описујући хотел у који се упутио, каже: "На Балкану је сплох навада, да се крсти всако безницо за "Гранд Хотел". По наших појмих би бил та "Хотел Османие" кака навадна боља крчма, а з озиром на размере на Балкану ин специјално в Албанији, је признати, да локал заслужил име хотела."[14] Словенски журналист из аустријског Трста у којем су Талијани почетком 20. стољ. особито на походу и потискују аутохтоне Словенце, проматра прилике у Скадру политички критично. Скадар са 40.000 житеља средиште је албанског народног гибања. "Франчишкани ин други католишки редовники имајо ту своје шоле, ки јих подпира Австрија. Исто тако вздржава ту Италија своје шоле. Због тега је севеда туди италијаншчина прецеј разширјена в Скадру, како по обрежних албанских местих сплох. Господујочи језик је албански. Туршки не умеје никдо разен урадников ин частников. Наспроти тему па је познање србскега језика мочно разширјено туди мед Албанци. В васех околи Скадра самега пребива много Србов, а туди редни стики с соседњо Чрно Горо поспешујејо ширјење ин познавање србскега језика."[15] Опажа се додуше корак по корак конкуренција аустријских и талијанских утјецаја. Аустрија је заштитница католичке цркве у Албанији коју помаже морално и материјално. А да Аустрија то не чини само из вјерских већ и политичких разлога, то је Ниничу јасно, као што имају талијанске школе у Албанији изразито политичке циљеве, напомињући да у Албанији има више талијанских но ли албанских школа, а у Скадру нема чак ниједне албанске. И Турци прогоне албанску културу, забрањују ширење тједних и других листова. Попут Штаинмеца и Нинич наглашава млакост самих Албанаца што се конфесије и религиозности тиче. Припадност трима вјероисповиједима представља објективно препреку за културни развој народа, сматра Нинич. Албански конгрес у Скопљу одлучио је да Албанци пишу одсад само латиницом. Младотурци попут раније турске власти спречавају албанску еманципацију и тежње за отцепљењем од Цариграда. Устанци се понављају, каже тржачки фељтонист, Албанци могу формирати око 100.000 војника, док Турска не смогне снаге да их спречи. Треба посебно напоменути да је критични словенски журналист нагласио и оно што други писци дотад још нису споменули, а то је потреба да се гради дунавско-јадранска жељезничка пруга из Београда и Србије на Јадран преко Албаније. Но албански комиташи увијек су изнова спречавали рад француских инжењера који су прикупљали потребне топографске податке. Грађење пруге била је једна од концесија што их је Србија добила на рачун аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Иначе ни нашем фељтонисту није стран покровитељски однос спрам културе и живота народа на Балкану. Ускоро након Ниничева појави се занимљив хрватски путопис којег је написао фра Ловро Михачевић, родом из Крешева, По Албанији. Дојмови с пута, МХ Загреб 1911. Михачевић је као члан босанске фрањевачке провинције год. 1883 отишао у Албанију у самостан Трошан као учитељ тамошње редовничке младежи. Тамо је остао десет година, а 1906 из Рима поново му стиже декрет да је именован првим провинцијалом новоосноване фрањевачке провинције у Албанији са сједиштем у Скадру. 1907 год. обишао је цијелу Албанију укључујући и Епир те Македонију куда је допирала фрањевачка провинција. Обухваћала је седам бискупија: скадарску, драчку и скопљанску (призренску), и друге јужније. Римска црква у Албанији била је почетком 20. стољ. прилично чврсто организирана. "А сад, гдје се јуначки народ Албаније на видику Европе бори за своју слободу, паде ми на памет, да оне моје биљешке издам на свјетло, да и хрватски народ нешто сазна о Албанији и да се бар донекле одужим храбрим Албанцима на дирљиву сусретању, на чувствима љубави и штовања, којима су ме обасипали кроз четрнаест година мога боравка међу њима."[16] Брошура од 144 странице и с једном картом те већим бројем фотографија људи, зграда и насеља организирана је у шест поглавља. Уз путовања описује крајеве и мјеста која је обишао, посебно се задржава на приказу католичке цркве у Албанији, затим даје приказ прилика у Албанији, представља обичаје у породицама, крвну освету, бесу, мане и врлине, побратимство и кумство, а на крају говори и о књижевном раду како народном тако и ауторском од почетка, при чему се писац ослања на талијанског аутора Alberta Stratica Manuele di litteratura albanese, Milano 1906. Књига је заснована цјеловитије од било које дотадашње, нпр. Гурковићеве и других. Задире наиме у све слојеве живота, постојања па и прошлости Албанаца, дајући прилично мјеста и описима природе, што је прије Михачевића опазити само код Штаинмеца. И Михачевић упозорава на толерантне односе који владају између муслимана и католика, указује на појаву криптокатолика - љармана и криптомухамедоваца. "У Лурији су још и муслимани напола кршћани, а кршћани напола муслимани."[17] Слично тржачком фељтонисту и фра Михачевић упозорава како Турци забрањују албанску штампу, како се новине могу тек кришом растурати а читају их и официри. Говорећи о Албанцима у Македонији и наводећи њихова племена фра Михачевић истиче како су Љумљани у кајмаканији призренског санџаката "до XVIII стољећа говорили српско-бугарски; данас су сви муслимани, а говоре арбанашки".[18] Политичке прилике фра Михачевић је штуро али точно осликао. "За вријеме владања млетачке републике, за славних Балша и Балшића, те јуначкога Скендербега, а тако и у вријеме српских владара, особито побожне Јелене, српске краљице жене Стјепана Уроша I. могли су се фрањевци лијепо развијати по свој Албанији, нарочито у Епиру. Но то не би задуго. За провале Турака фрањевци су у Албанији били у најтежем положају. Г. 1635 почеше долазити фрањевци из Италије. Али како урођени тако и придошли фрањевци нијесу могли због сиромаштва напредовати, већ су све више назадовали до г. 1719. Најжалосније прилике за цркву католичку биле су у Албанији од г. 1850-1880. У невољи договоре се префекти Албаније и отворе за урођенике један колегиј у Трошану г. 1882 са 12 питомаца, које би Аустрија уздржавала. Између других доброчинитеља за градњу цркве (у Трошану 1886) даровало је Његово Величанство цар и краљ Фрањо Јосип I. 8.000 круна." И цркве у Баизи, Кастратију, Рапши грађене су "помоћу наше монархије", односно "милостињом сабраном у нашој монархији (1901)"[19] Фра Михачевић у својим политичким опсервацијама не указује на ривалство Италије и Аустрије на тлу Албаније, али опажа нешто што други нису примјетили или бар нису записали - фра Михачевић упозорава на грчке претензије. Говори о Драчу и о порушеној млетачкој утврди у Санти Караванта, која је некада била град, "а данас је село, у којем су зграде грчким топовима 1897 оштећене, а Турска их је тако оставила без поправка, као живи доказ љубави грчке према муслиманима и њихове похлепе за овим лијепим крајевима."[20] Султан "не допушта, да се град придигне, из бојазни, да не би постао близом грчком отоку и граду Крфу стјециште и ос грчке пропаганде у Епиру, а на штету турске царевине". Фра Михачевићева припадност Аустрији међутим долази довољно до изражаја, али без онога културтрегерства које је карактеристично за свјетовњаке. Попут Штаинмеца и фра Михачевић - за разлику од фељтониста тржачке Единости - сматра да је углед Аустрије код албанских људи изразит. "У разговору су врло учтиви и уљудни, те чекају, нека би једноч Аустрија - они веле арбанашки "Немсија" - учинила крај њиховој биједи."[21] Аустријски углед темељи се на просвјетном и каритативном раду католичког свећенства. Пишући о Драчу, фра Михачевић додаје: "Чч. сестре Паулинке имаду свој самостан са школом и болницом, Аустрија уздржава основу школу. Православни имају своју жупу и школу. И медреса имаде. Овдје је консулат аустријски, талијански, и грчки. Мјесто је нездраво и грозничаво."[22] Од 1910 све је већи интерес за Албанију. Тада је изишла и опсежна књига шеф-редактора бечког листа Vaterland Paula Siebertza, Albanien und die Albanesen. Landschafts- und Charakterbilder, обогаћена је бројним илустрацијама и списком литературе о Албанији. Писац започиње опсежним приказом Црне Горе, кнеза Никите и талијанских утјецаја. Затим говори о Скадру с посебним освртом на аустријску културну мисију у Албанији, о повијести Албаније, о племенима и ратничким организацијама, о закону планина, крвној освети (kanun Lek Dukadinit); упозорава да је донедавна клер долазио са стране од Пропаганда фиде из Рима, док земља сада располаже са својим албанским клером. Школе, семинаре па и штампарију имају у рукама страни духовници. Главна заслуга за одгој и образовање раније као и сада припада фрањевцима, а финанцијска потпора долази од Аустрије. При том не треба заборавити да је граница Аустрије источно од Боке, дакле у непосредној близини. Говорећи о прошлости Попут Гурковића и Сиберт истиче да је посљедњи краљ Илира Гентиус столовао у Скадру. Након пропасти римског царства од 493-538 по Кристу земљом је владао готски краљ Остроилус. Најдаље је у интересирању њемачких аутора за епизоду о Готима на тлу древне Илирије и Албаније вјеројатно отишао Otto Hauser, откривајући коријене горњега слоја на Балкану пред Турцима и под њима у готским великашима.[23] Не изненађује да су књиге о Албанији честе, да су написане стручно. Feldmarschalleutenant Otto von Gerstner објавио је књигу Albanien, са 18. слика и с једном картом, Wien - Leipziг 1913. Као други писци и Герстнер на почетку даје повијесни увод од најстаријих времена при чему ни он не пропуста епизоду готског доласка овамо; затим објашњава раздобље српске владавине и потом дугогодишње одољевање Скендербега и његову одбрану албанске слободе пред Турцима. Посебно је питање сусједства с Црном Гором. Аутор истиче да су Албанци источно од Дрима и Црне Горе измијешани са Србима, да лијепо говоре српски, а да су источни Албанци још од турске инвазије измијешани с бугарским ускоцима. Славенски отоци након распада Душанове државе остали су око Призрена, Ђаковице, Ипека и Митровице, даље око и у Санџаку и Новом Пазару. Древна патријаршија у Дечанима близу Ипека задњи је знак некадашње српске државе. Овдашњи Арнаути старином су Срби, али није правилно говорити о "српским Албанцима". "Der Albanese fьhlt sich als "Herr" und blickte mit Verachtung auf den Serben, dem er nur eine bedingte Daseinsberechtigung zuerkanntе", додаје фелдмаршаллајтнант вон Герстнер.[24] Начитани и у повијести образовани аустријски фелдмаршаллајтнант завршава уводно излагање ријечима грофа Octavia Sforze из Wallensteinova шпањолског рата: "Vielleicht treffen wir irgendwo in Albanien mit im zusammen." И додаје да ће Албанија замало бити поприште за "Aufmarsch der Streitkrдfte", и то против "den Erbfeind christlichen Namens den Tьrken, organisiert werden sollte".[25] Герстнер изричито говори о албанском питању, пишући у Бечу новембра 1912 о Албанцима и Балкану. Неколико књига изашло је у сарајевској збирци Zur Kunde der Balkanhalbinsel што ју је био основао кустос земаљског музеја др. Carl Patsch.[26] Као 16. свезак изашла је књига др. баруна Franza Nopcsae Haus und Hausrat in katholischen Nordalbanien (Сарајево 1912), даље је изишла књига Th. A. Ippena Skutari und die Nordalbanesischen Hochgebirge, опет стручно написано дјело као и истога Nopcsae Aus Schala und Klementi, Albanesische Wanderunden, као и F. Trzebitzkoga Studien über die Niederschlagverhältnisse auf der Südosteuropäischen Halbinsel, а од Stojana Novakovića Die Wiedergeburt des serbischen Staates. Очито недостаје текстова домаћих аутора који би из српског угла мотришта проматрали ситуацију и збивања на подручју којему се посвећују толике књиге Спиридона Гопчевића Geschichte von Montenegro und Albanien приопћена је у Gothi тек 1914. године, након настанка Албаније, а исте године у Берлину је издао књигу Das Furstentum Albanien. Године 1909 у Београду је додуше изишла брошура Die Anexion Bosniens und Herzegowina, коју је нпр. у Прагу полиција забранила, али се она не односи на албанско питање и на српске интересе.[27] У оваквим околностима брошура Albanien und die albanesische Frage од К. Герсина, то јест нама из 1903. године већ познатога Н. Жупанича заправо прво цјеловитије дјело које третира однос између Србије и Албаније на основу повијесних околности и тренутног политичкога положаја на тим просторима. Жупанич је, како је било напријед речено, још 1903. у Бечу објавио брошуру Mazedonien und das türkische Problem. Тамо је истакао да околности које се буду јавиле распадом турског царства нису тек материјалне, трговинске природе, као што карактеристично произилази из резонирања свјетске штампе и њезина сагледавања балканског питања. Европска дипломација је крива да "zur Schande Europas heute noch in Albanien und in Inneren Macedoniens ... Wildkьr und Fanatismus ьber das naturlichste Recht triumphiert",[28] опомиње Жупанич. О својој новој брошури Жупанич вели да жели њоме у Европи побудити интерес за Балкан. Ради се првенствено о оному дијелу европске Турске који се зове Стара Србија и о припадајућим приморским покрајинама између С. Ђованија ди Медуа и Драча која су у интересном пољу и анексијском подручју краљевине Србије те припадају српском народу. На ове просторе везане су за српски народ најсветије повијесне успомене, управо се овдје налази Стара Србија, колијевка и гробље њезине славе те величине у средњем вијеку. Жупанићево дјело представља исцрпну политичку и повијесну обраду с демографским подацима и географским те популацијским описима, при чему се аутор позива на статистичке податке из књиге тада познатог аутора A. Supana Die Bewölkerung der Erde, Gotha 1909, а за јужнију Македонију А. Ростовског Распредĕление жителеј битолскаго вилајета по народностјам и вĕроисповĕданијам в 1897 году (Живаја Старина, IX, Ст. Петерсбург 1899). У односу на своју ранију језичку ознаку македонског подручја Жупанич сада изричито наглашава да такозвани Шопо-Македонци дијалектално нису ни прави Срби ни прави Бугари већ прелазни ступањ повезан на западу са Србима, источно с Бугарима. И поред евидентних булгаризама према оцјени лингвиста Олафа Броцха и Александра Белића македонско језичко подручје припада српској језичкој групи. О Жупаничевим погледима на језик језгровито говоре ове његове реченице: "Das Serbokroatische ist die schönste und die wohlklingendste slavische Sprache; sie besitzt auch mehr Vokale als z. B. die deutsche oder französische Sprache. Da sie im Zentrum der Balkanhalbinsel bereits von 10,000.000 Südslaven gesprochen wird, scheint sie berufen zu sein, zur Schriftsprache sämtlicher Südslaven zu werden."[29 ]Према овим ријечима, у Жупаничу није било ни трунке криптопротестанта, словенске карактеристике. Занимљива су Жупаничева антрополошка и етничка означавања становништва на тлу некадашње Старе Србије. Свакако треба мислити и о томе, да су прилагођена разумијевању њемачког читаоца. О становницима Санџака вели, цитирајући A. Philippsona Europa, Leipzin-Wien 1906, 254: "Zwischen Montenegro und Serbien, Bosnien und dem türkischen Vilajet Kosovo liegt der Sandžak (Bezirk) Novi-Pazar, ein rauhes, wenig bekanntes Gebirgsland in der östlichen Kalkzone, mit unruhiger Bevölkerung serbischen Stammes (150.000 Einwohner), in der Mehrneit Mohammedaner."[30] Што се Косова тиче, наводи демографске податке санџака Скопље, Призрен, Пећ, Приштина, Нови Пазар и Пљевља, додаје још Дебар и Елбасан. Оцјењује да сада трећину становништва Старе Србије чине албански колонисти који су у XVII. стољ. дошли већином из Љуема. Антрополошки поглед открива и Жупаничеве расне квалификаторе: "In anthropologischer Hinsicht zeichen sich die Serben Altserbiens (besonders Kosovo polje, Tetovo, Prizren) durch helle Komplexion aus, d.h. sie haben sehr oft blondes oder hellbraunes Haar, rosaweisse Haut und blaue oder graue Augen. Da sie noch dazu längliche Schädel besitzen und gross sind, so behielten sie so ziemlich den physischen Typus der alten Sudslaven, wie sie uns von den byzantinischen Schriftstellern des VI. Jahrhunderts geschildert, wurden."[31] У означавању Албанаца Жупанич се ослања на своје судјеловање с Јованом Цвијићем на антрополошким истраживањима албанског становништва. Међу њима открива криптосрбе. Говорећи о аустријским интересима и њихову протежирању настанка албанске муслиманске државе Жупанич сматра да су Албанци на сувише ниској културној разини те да би могли имати властиту државу. Тешко је говорити о народу уопће: "Heutzutage sind die Albanesen ein Komplex von sprachlich einander verwandten Stдmmen, die gar keine Tradition gemeinsamer, weder kultureller noch politischer Vergangenheit haben. Wie können sie, ohne Bewultsein, überhaupt jemals eine eigene Nation gebildet zu haben, heutzutage als solche gelte? Die Nationalität resultiert aus historischerund kultureller Vergangenheit, wie die Folge aus der Ursache." Аутономна Албанија би према Жупаничеву мишљењу представљала трајну опасност за везе и за мир између Аустрије и Италије, што би могло довести чак до затварања отрантскога пута а тиме и до рата међу објема државама. Атентат у Сарајеву и тијек првога светског рата означавају крај словенског, чешког и аустријског занимања за Албанију и за Албанце у склопу политичкога збивања на Балкану с краја прошлога и почетка овога стољећа. Из источног дијела Европе једино су Руси, у духу традиције велике источне силе, и даље усмјеравали своје интересе овамо. Послије Срезњевског, Baudouina de Courtenayja, Макушева, Ростовског, Јастребова и још понеког аутора; након првога рата овамо се усмјерава филолог А. М. Селишчев. Особито је његова књига Славјанское население в Албании, издата на руском језику код Македонског научног института у Софији 1931, а (у претиску 1981), исто тако у квалитативном и квантитативном погледу освједочење споменуте континуитете. *** Проучавањем политичког и културолошког видика путописне публицистике на тему славенско-албански односи аутора из Аустро-Угарске долази се до закључка да је у првом плану аустријски као и њему опречни талијански интерес. Текстови аустријско-њемачких аутора с изједначеним односом третирају интерес Црногораца и Албанаца, поклањајући више пажње Албанцима који су истодобно и мање познати, од културне Европе удаљенији. Текстови словенских и хрватскога аутора у том погледу су нијансиранији, у већем или мањем ступњу долази до изражаја њихова држављанска припадност, припадност Аустрији. При том има посебни положај Нинич са својим наглашено критичким ставом према Талијанима ин њихову дјеловању у Црној Гори а особито у Албанији. Битно се од осталих аутора одваја Нико Жупанич. Он једини расправља на основи Поларизације Славени (Македонци) - Турци, године 1903, односно на поларизацији Срби (Славени и хришћани) - Албанци. Док остали писци Србију не укључују у своје културно-политичке опсервације, Жупанич их ставља у први план, желећи упозорити Европу пред опасношћу настанка муслиманске албанске државе, при чему заговара српска хисторијска права на основи Старе Србије. Путописна публицистика само је дио културно-политичке публицистике и она не може одражавати свеукупних одјека политичких збивања на Балкану. Поглед у периодички тисак и у архивске водиче у Љубљани, Загребу, Бечу и Прагу могао би показати праву ширину одјека. Управо се из словенског периодичног тиска даде разабрати профилирани однос спрам питања Македонаца, чему је у почетку дао свој удио и Нико Жупанич, док је касније заговарао искључиво српски интерес, јамачно под утјецајем Јована Цвијића. Покушавамо ли одговорити на питање којим су се мотивима поводили словенски аутори Лавтижар, Нинич и Жупанич, могло би се рећи да су Лавтижара и Нинича побуђивали културолошки и национални интерес уз пригушенију самосвијест културтрегерства и с непригушеном свјешћу припадности монархији Аустрији, што је особито карактеристично за славенске поданике од Словеније до Галиције. Ни један ни други рјешавање проблема свога народа не повезују с политичким питањима Славена на југозападу Балканског полуотока. Једини је Жупанич године 1903 изравније повезивао питање политичке будућности Словенаца с рјешењем македонског питања. Девет година касније Жупанич се усредсређује искључиво на рјешење српско-албанског питања, увјерен да се тиме рјешава питање Јужних Славена уопће. При том се ослања на традицију Старе Србије, на демографске прилике, на чињеницу да истим језиком говори 10.000.000 Јужних Славена, а свима препоручује српскохрватски језик као заједнички књижевни језик. Треба напокон упозорити да питања која се овдје обрађују нису ограничена на ове географске и националне просторе. Укључно с политичким корелацијама о сличностима може се говорити у начелу и за релацију Литва - Пољска, и то Литва као колијевка пољске државности. Суоднос на тлу Корошке, колијевке прве државе Словенаца Карантаније, спада у исти европски хисторијски архетип. Славенски коријени топонимике од горњег тока Драве, Зиље, Аниже, Муре и њезиних притока, или пак лијевих притока Одре, као и подручје Егеја и Трације говоре својим сличним повијесним језиком каквим говоре ови на тлу сјеверне Албаније и Старе Србије. Разлике су првенствено у динамици и њезину одржавању, очувавању. Напомене
3. Ф. Кочевар, Од Хрватске меје. Словенски Народ 9. 7. 1875. 4. Ј. Лавтижар, При Југослованих. СМ Забавна књижница XVI. Љубљана 1903. 5. Гурковић 1881, 5. 6. Ибид. 8; на питање В. Ст. Караџића, упућеног преко Словенца Ф. Клуна, професора на бечкој Ханделсакадемие, словенском духовнику Ј. Волчичу о дијалекатској слици Истре, Волчич у своме одговору у Bleiweisovim Novicama 1858 говори и о досељеницима у селу Перој крај Пуле и наводи да су по етничкој припадности Црногорци православне вјере. Усп.: Ј. Ротар, Донесек к словенски вукиани. Језик ин словство XXXIII, 1987/88, 6, 187-188. 7. Лавтижар 1903, 204. 8. Ибид. 231-232. 9. Због недостатка књиге није ми успјело провјерити, је ли то пријевод књиге Ј. С. Јастребова Стара Србија и Албанија, Београд 1904, или Симићево дјело. Јастребов је као руски конзул у Призрену написао опсежну књигу "Обичаи и песни турецких' сербов" (в' Призрене, Ипеке, Мораве и Дибре). Из путевих' записов. С. Петербург 1886, 498 стр. Усп.: В. Бобан, Јастребов у Призрену. Приштина 1983, 267 стр. 10. Карл Штајнмец, Од Адрије до Црнога Дрина. Превод. Скопље 1910, 57. 11. Ибид. 56. 12. Нинич 1910, 8. 13. Ибид. 10-11. 14. Ибид. 15. Ибид. 14. 16. Михачевић 1911, 4. Фра Михачевић у Сарајеву је 1912 издао и књижицу Цртице из албанске повијести. 17. Ибид. 30. На појаву "љармана", криптохришћана први је упозорио П. Трубар у предговору глагољског Новог завјета 1562. Усп. Ј. Ротар, Трубар ин јужни Словани, Љубљана 1988, 86 и сл. 18. Ибид. 64. 19. Ибид. 78. 20. Ибид. 40. 21. Ибид. 30. 22. Ибид. 36. 23. О. Хаусер пише: "Die Begenfamilien des Balkans gehen auf jene Adeligen . zurьck, die zum Islam ьbertraten. Sie behielten ihre Vorrechte über ihre Hörigen, und aus ihnen gingen bis in die jüngste Zeit die meisten Paschas hervor. Sie gaben den Türken seit ihrer Herrschaft in Europa eine grosse Anzahl der tüchtigsten Minister und Heerführer. Sind nun die Begen Albaniens ursprüngliche Albaner oder ganz wie der andere alte Balkanadel gotischen Blutes? In der Tat hat Albanien in jener Zeit der Grösse des gotischen Adels slawischer Zunge zum slawischen Herrschbereich gehört, und heute noch sind eine Anzahl Namen von Städten und Flüssen Zeugnis dafür." - O. Hauser, Albanische Volkslieder, Weimar MCMXVIII, IX. 24. Герстнер 1913, 9. 25. Ибид. 15. 26. C. Patsch је у Бечу 1904 издао књигу Der Sandzschak Berat in Albanien, сарајевску серију је засновао касније. 27. Усп.: П. Рибникар, Водник по архивскем градиву о Југославији в државнем осредњем архиву в Праги. Љубљана 1989, 53. 28. Герсин - Жупанич 1912, 5. 29. Ибид. 32. 30. Ибид. 31. Ибид. 45. |
