Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Димитрије М. Калезић

Српске школе у Албанији

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Позната je ствар да су Солунска браћа дала словенскоме свијету азбуку да би одатле па даље потекла историја словенске писмености и књиге. Разумљиво je да та писменост није настала као неки циљ сам за себе, него као средство - управо средство мисије, па разних облика културе која je сва била подређена црквеној обради и његовању. Ту, поред олтара и у сфери култа, настаје и гаји се култура, jep се ту живи, учи, влада, понаша, ствара... Код словенских народа то je тако од почетка њихова уласка у историју; тако je, дакле, и код нас Срба.

Писменост и школовање су били дуго, скоро до најновијега времена, бар код Срба, строго у функцији Цркве. У Цркву je укључиван народ, сви чланови, a поједини одређени људи су стварали, писали, учили, богослужили - заједно од свога назначења и посвећења.

Тако, и никако друкчије, могло je да буде и у црквама Српске архиепископије, и под њеним тремовима - мислим на оне које су у средњем вијеку зидали српски владари, нарочито краљ Милутин.^[1] Њих је било прилично на тлу данашње Албаније. Многе од њих су порушене, али их има које су као објекти сачуване - конзервиране, и стоје данас, послије толико времена, празне; или су адаптиране и промијењена им je намјена - дакле, и у једноме и у другом случају оне су ван своје аутентичне и примарне функције. Ако једнога дана дође до истраживачких захвата на њима и проучавања њихова живописа, могло би да се догоди - и то не би било никакво чудо, него очекивана појава - да се нађу макар фрагменти извјесних композиција на њиховим зидним површинама које осликавају амбијент и ситуацију школе - дјеце, и учитеља вјере и писмености, свештеника, било мирскога (свјетовнога) било монашкога (калуђерског) реда. У Богородици Љевишкој у Призрену имамо, на примјер, приказану младост св. Николе. На тој композицији je приказано како га мајка води у Цркву да учи књигу, а тамо га дочекује калуђер-учитељ. Врло је основано претпоставити да je у православним храмовима на територији Албаније била заступљена таква тематика - бар у онима које je зидао краљ Милутин у годинама кад je осликавао Призренску Љевишку.

За илустрацију тезе да се у скадарском крају његовала књига, што ће рећи да je било писмених и оних који су се описмењавали, нека послужи позната чињеница да je у једноме од села у околини Скадра пронађен зборник попа Драгоља, наш књижевни споменик из XIV вијека. То je било у Враки, и то у кући која je била наследно свештеничка "кроз 17 кољена", па je књига предавана "од оца - сину, унуку...".

Сачувани слајдови нам пружају могућност закључка да je у питању управо српски живопис, али византијске културне сфере, а не грчки. Наиме, по живопису као живопису било би тешко закључити чијега je поријекла и чија га je кичица радила - али има један други поуздан знак којим можемо са сигурношћу извршити атрибуцију његову као српскога а не грчнога или чијега друго. То су сигнатуре на фрескама - оне су српске, а не грчке. Слајдови које имам у виду пружају још један доказ односно доказни материјал о постојању српске писмености у територијама средње и сјеверне Албаније у четрнаестом вијеку и даље: надгробне плоче на којима су и данас читљиви словенски натписи. Уопште je немогуће претпоставити да je грчки сликар исписивао словенска слова на фрескама и гробним плочама. Јест да je то био наш српски ренесанс, који представља даљи одјек цариградскога ренесанса Палеолога, и краљ Милутин je мецена наше културе баш тога стила, али je незамисливо да српска слова исписује сликар Грк; уосталом, зашто би то он исписивао, кад то није радио ни Грк Никола који je фрескописао Студеницу, него. све je прилика, сам наручилац студеничкога живописа - Свети Сава.^[2]

Taj стари, предсистематски тип школе и метод рада у њој био je функционалан: учило се уз рад, и радило се. уз учење. Тако je уз оца свештеника, сликара, тесара, зидара... радио и његов син и настављао посао. Тако je настајала лагано једна традиција - односно, она je пренесена из старе Византије: примили смо je заједно са хришћанством.^[3] Историју многих заната и вјештина можемо да пратимо чак из тога времена, а неке породице, гдје занат или звање прелази са оца на сина, исто тако: на примјер презимена Поповић и Кујунџић. Сва подручја дјелатности представљала су органске дјелове који су се уклапали у велики пројект културе, његоване у храму и уз култ. Ту je развијан морал, васпитаван укус... изграђиван један менталитет који je потицао из једнога укупног живота који je био еминентно хришћански. Сфера хришћанске духовности je обузимала и прожимала - начелно гледано - све. Није то био никакав спецификум српски, него je такав био укупни концепт средњега вијека.

***

Нови вијек и његов концепт културе захтијева и нови тип школе. Та нова школа, одвојена од Цркве, какву у Европи имамо послије периода ренесансе, у новом вијеку, код нас уопште долази прилично касно - тек у XIX вијеку, и то прије и више у Војводини која je ипак залазила у европску културну климу. Па ни тада то није била типично систематска школа. Школе су у прошлом вијеку биле типично парохијалне или парохијске школе; чак и у Војводини, али организованије. Поред оних практичних предмета у нижим разредима који су спремали дјецу за практични живот, у тим школама je преовлађивало патријархално васпитање и вјерско образовање, јер je то било оно егзистенцијално чим се живјело и од чега се живјело. Зато су дјеца томе учена још од малих ногу, прво од родитеља. Дакле, "вјерско" није било само ствар школске праксе и теорије, него живота укупно виђеног, а за живот се дијете спремало у кући и у школи -у томе je била функционалност школе. Црква je организовала и имала такве школе. У многим случајевима учитељ je био свештеник: мученик Ђорђе Кратовац je учио књигу и златарски занат код попа Пеје у Кратову, речено je у његову Житију.^[4] Црквено туторство или црквено-школска општина је била орган, односно душа и срце који воде бригу о ономе што je заједничко мјештанима једнога села, односно једнога града, а то су, у првоме реду, црква и школа. У самој ствари, то двоје није одвајано једно од другога, него кад би се рекло "црква" мислило би се у првоме реду на заједницу или општину вјерних у томе мјесту, а школа je била само огранак, односно подмладак те заједнице.

Територије данашње Албаније су улазиле у Зетску државу и Скадар je био престоница њена све до доласка Турака кад зетски владари измичу према брдским подручјима: Иван Црнојевић зида Цетињски манастир и преноси столицу на Цетиње. Тек послије Турака појачан je рад мисионара Римокатоличке цркве. Сјеверније и источније од Скадра имамо неизвјесну и трагичну судбину словенскога живља; али у тим годинама Скадар je ипак у друкчијем стању од даљих територија. Прије свега, он je некадашње сједиште и средиште, па и сад - он je сједиште санџак-бега; уз то, он je ту, надомак немирне црногорске границе коју често прелазе и скадарски Турци ради напада, и Црногорци разним поводима и циљевима: и ради трговине, и ради одржавања веза са познаницима, и пребјегом због крви... Зато у околину Скадра стално се "долива" свијет из Црне Горе, нарочито у богату околину скадарску. Многи од пребјега нијесу имали даље никакве везе са својима бившим рођацима, али они који нијесу "утекли због крви", поготово из ближих територија, те везе одржавају, a одржавање иде доста тешко и ризично, као што je често случај преко границе.

Од године 1828. кад Албанија добија извјесну своју аутономију у оквиру простране империје Отоманске српски живаљ у Скадру и његовој најужој околини почиње да се примјећује као груписана и унеколико организована етноцјелина. Зато у Скадру и области Враке почиње да се јавља идеја о коришћењу извјесних повластица, па се увиђа пријека потреба и за школом. А школа треба да буде животна, па да дјецу спреми за живот: да пробуди њихово знање о вјери православној које им (знање) могу наследно кроз живот пружити и родитељи; затим да појача њихову националну свијест из разлога што су концентрисани а налазе се у непосредној близини слободарске Црне Горе...

У погледу црквене организације, и будући да се налази у границама турске државе, Скадар припала призренскоме православном епископу, односно епархији. Још од Чарнојевићева времена наше епархије на југу заузимају епископи Грци који су обавезно турски поданици. Њихов циљ није био рушење државнога система турске државе, него очување православља у повјереним им епархијама. Тако je рад призренскога епископа био типично пастирство без политике у свјетовноме смислу ријечи. Ово наглашавамо из разлога што ће нам касније, у другој половини XIX вијека, бити јасније неке интервенције призренскога епископа Партенија у односу на Скадар, односно скадарску школу и њено туторство, а поводом избора и пријема у службу новог учитеља.

Према подацима који су познати и у науци кориштени,^[5] прва српска основна школа у Скадру основана je управо 1828. године. Али читаве прве двије деценије њенога постојања и рада остају у неком сумраку, обавијене маглом: нема сачуваних докумената, не зна се број ђака, остала су у предању имена двојице њених првих учитеља (Милан и Марко); о њима постоје права нагађања: те да су били браћа, те да нијесу били браћа a један се презименом звао Марковић, и слично. Тек, једно je извјесно: школа je ипак некако радила.

Бригу око школе и њених потреба водила je црквено-школска општина. Она je, иначе, била у сталноме контакту и сарадњи са надлежним епископом призренским, a питање школе и њенога издржавања, посебно рада, било je осјетљиво, па су зато од времена оснивања школе те везе и односи били појачани. Пошто je то била турска држава, и тај епископ и његови вјерници, па и ови у Скадру, били су Султанова paja - дакле, држављани турске државе. Као такав, епископ je имао пред собом примарни задатак чување, развијање и даљи напредак православља (његовога учења и морала) код својих вјерника које je он имао пред собом само као православне вјернике, а не као Србе. Да би његов план рада ишао што je могуће што успјешније и несметано, он je гледао, колико-толико, да стишава ситуацију, јер je Балкан посебно, а и цијела Европа, у XIX вијеку био у неком, посебно националном превирању. Римокатоличка унијатска пропаганда je ширена; њене мисије су биле прегле на посао тражећи међу православнима своје нове вјернике, свакако не и међу муслиманима. Уосталом, та je мисија размрежила свој рад доласком Турака, па њени мисионари шестаре и стижу чак и тамо гдје никад раније није било римокатолика. Иако је велика Империја, као тешки болесник на Босфору, кроз цио XIX вијек посртала и постепено се клонила своме коначном паду, њен теократски став je држан чврсто: вјера као вјера je била заштићена, и било je могуће прелазити из вјере у вјеру; али ако би неко из државне религије, а то je она коју исповиједа сам Султан, дакле из ислама, прешао у било коју другу тај би то плаћао главом. Зато римокатоличка мисија није могла рачунати ама баш ни на какав успјех у односу на муслимане; а како других вјерника осим православних није било, они су били, значи, мета и циљ њених мисијских подухвата. Са примањем уније, одређени турски држављанин би се, нема сумње, одвајао од свога српскога поријекла и православнога увјерења, остајући турски поданик римокатоличкога исповиједања.

Будући да je скадарска православна школа - а то значи, стварно и српска, jep других вјерника, рецимо Грка, није било у већем броју - имала право јавности, њу су похађала и дјеца Грка и Куцовлаха, учила српски језик и православни закон (= вјероучење, вјеронаук). Са овом православном несрпском дјецом било je и римокатоличке дјеце - управо из разлога јавности рада школе. У школи као таквој, и јавној и црквеној, није било никакве бојазни од асимилације њених полазника - било вјерске, било националне. Уосталом, православнима je, уопште гледано, стран прозелитизам. Међутим, баш с те стране рад школе није био несметан. Свакако услед недостатка уџбеника (буквара, катихизиса и можда неких других), можда и учила, школи су понудили римокатолички мисионари своје књиге - свакако штампане у Риму, у штампарији Пропаганде за ширење вјере. Те су књиге биле, нема сумње, у двојакој функцији: као образовна и као мисионарска средства. Кад су римокатолички мисионари испољили ту своју добру вољу и спремност и понудили те књиге, све нове и фино опремљене, црквено-школскоме туторству, настала je брига и главобоља: како да их прихвате кад су римокатоличке; да ли да се њима само помажу због недостатка својих православнога садржаја, или не; једноставно - шта да раде! Зато су се обратили владици Партенију у Призрену, а он хитно одговара да те књиге ставе на сигурноме мјесту док он не дође, а да учитељ и родитељи васпитавају своју дјецу у традицијама своје вјере "као и досад". То je било управо у половини XIX вијека, тачније 1850. године. Недостатак уџбеника, свакако и програма, гледали су мисионари да искористе за рачун Римокатоличке цркве и да тиме оправдају повјерење и наде које им je Пропаганда поклонила. Али код скадарских православаца то није прошло; код владике Партенија који онако хитно реагује тај покушај je био још лошије среће. Епископ Партеније je овдје реаговао из још једнога разлога: будући да су понуђене књиге имале другу намјену као крајњи циљ, више je него сигурно да би то изазвало буру код православних Скадрана, па и са политичкога становишта то није била добра ствар. Бојећи се буне, епископ упозорава и подсјећа часно туторство да су они поданици Султана и да не примају никога за учитеља ко није Султанова paja.

Такво, веома неорганизовано стање школе потрајало je, прилика je, све до те, односно идуће године.

Није прошла ни година дана откако владика Партеније подсјећа на поданичке обавезе и владање сходно њима, jep je у питању школа са правом јавности по грађанскоме праву турском, - а у Скадар долази и бива примљен за учитеља Никола Мусулин, православни Србин из Гомирја, из Хрватске, учен човјек (завршио je богословију у Сремским Карловцима) и аустријски официр који je послије бурне 1848. отишао у Србију, а онда још даље - у Турску. Примање њега у службу упућује нас на траг да закључимо да се часно туторство оглушило о јасну ријеч Владичину и примило овога Хрваћанина за учитеља. Он се њима свидио ученошћу и родољубљем. Он je тако и радио. Развијао je код млађих у духу и сфери православља српску светосавску мисао и организовао светосавске прославе, што Владици - Грку и турском поданику - није било по вољи - ни интимно, а камоли званично.

Будући човјек упућен у питања школе и културе, Мусулин je у Скадру, може се рећи, поставио школу на ноге и увео у њој школски поредак. Од његова времена може да се, по архиви, прати рад школе из године, у годину. Вођени су дневници, извјештаји о инспекцијама али нијесу сачувани; извјештаји о издржавању школе: помагало je туторство и поједини имућнији вјерници-грађани... Послије Мусулина су готово редовно учитељи Васојевићи или Скадрани. Као човјек који je завршио богословију у Аустроугарској гдје су Срби, иако бројни и са својим институцијама, ипак у туђој држави - Мусулин je добро знао шта значи једна школа те врсте - богословска. Зато се много залагао за отварање богословске школе у Скадру. У томе није успио, али неће бити да je то његово залагање остало без икаква резултата: нема сумње, његов одјек je оснивање богословско-учитељске школе у Призрену (1871).

Неуспјели и некоректни покушај римокатоличке мисије учинио је то да и њихови мисионари пораде на оснивању школе. Језуити и фрањевци у Скадру оснивају школу, али знатно послије православних Срба.

Из сачуваних и познатих података види се да je школа била четвороразредна, са по два мјешовита одјељења. До 1893. године била je мјешовита да би те године била отворена посебна школа за женску дјецу. Тада су били учитељи брачни пар Томић - Филип и Љепосава. Из тога времена сачувани су дневници у континуитету све до постојања школе 1912, односно 1914. године. Дневници су и раније вођени, од времена Николе Мусулина, али нијесу сачувани; можда нијесу ни били у континуитету. Све до тада je Црквена општина скадарска, преко свога туторства, издржавала школу. Школу, као и раније, помажу имућнији Срби, нарочито трговци, али то je било прилично оскудно и нередовно. Ту je и Конзулат руске царевине који je још од 1871. године помагао ову школу. До тога времена школа je обезбјеђивана комбиновано: учила и др. обезбјеђује црквена општина, уџбеници се добијају из Цариграда а доцније из Црне Горе, a израђивани су према програму који je прописивало Министарство просвјете на Цетињу.

Тада настаје извјесна прекретница у организацији и животу скадарскога школства, свакако набоље: учитеље плаћају Краљевина Србија, и Кнежевина, односно касније Краљевина Црна Гора; одвајају се мушка и женска дјеца и посебно постоје двије школе - мушка која je наставила да се зове именом Светога Саве, што je већ учитељ Мусулин почео да истиче, и женска која ће се прозвати Маринска, и коју ће од 1900. преузети Руски конзулат да финансира у потпуности. Такво стање ће потрајати све до њихова укидања избијањем првога балканског, односно првога свјетског рата.

У Скадру je крајем прошлога вијека постојао и Црногорски конзулат. Први конзул црногорски у Скадру Лазар Мијушковић се много залагао за школу и бринуо око ње. Он je, у договору са митрополитом призренским Никифором урадио да се отвори грађанска школа за коју су њих двојица саставили програм. Ускоро je у Скадру основано и обданиште.

Смјештај школе био je брига Црквене општине. С почетка је школа радила у приватним кућама у граду које je изнајмљивало туторство или су сами имућнији људи излазили у сусрет потребама школе на одређено вријеме. Затим je радила у појединим црквеним кућама, највише у кући поред мале цркве. Све je то било неодговарајуће и мало тако да je више личило на импровизацију и тренутно решење. Тек кад je (1896) угледни и имућни скадарски Србин Радивоје Беровић финансирао изградњу школе, скадарска школа je добила функционалну и адекватну зграду. То je била, за оно вријеме, лијепа и модерна грађевина - једна од првих кућа дигнутих на спрат у цијелом граду. Зграда je имала осам одјељења, пространих и свијетлих - по четири за мушку и за женску дјецу.

Откако постоје редовно (до 1874) светосавске прославе, чију je редовну праксу увео Јеремија Поповић, постоји и пракса да се о Св. Сави награђују ученици, из прилога имућнијих православаца; награде су у одијелу и др. потребама. А откако je основан ђачки фонд (1902), од тада постоји пракса награђивања ученика на крају школске године. Kpaj школске године je завршаван ревизијом; ова je била годинама чисто приватне природе и представљала je завршну свечаност: учитељ би позвао свештеника да изврши инспекцију и - то je било све; а онда би за неколико дана дошли остали резултати и свечаности. Зато није било никаквих званичних записника, извјештаја и сл. Тако je то текло до 1902. године, кад je митрополит Никифор донио наредбу о званичној школској инспекцији. Од тада се заводи пракса званичне службене ревизије, и подношења званичног извјештаја о томе.

II

Поред скадарске школе зна се и за школу у Враки. Врака je једно, највеће у кругу од 5 села српских у непосредној близини Скадра. Сва та села, заједно, зову се заједничким именом - Враке. У средишту je Врака, највеће међу њима које има и саборну цркву, а уз њу и школу, заједничку за сва села. Долазак Николе Мусулина у Скадар за учитеља значио je много; не само за Скадар, него и за Враку. Његово родољубље и његово прегалаштво на пољу културе осоколило је врачке Србе и дало им полета и маха, па су и они зажељели да имају своју школу. Од Мусулинова доласка у Скадар ускоро почиње ширење просвјетних идеја и међу Врачанима. Све до 1875. прво он па његови наследници посјећују Враку, помажу им, поучавају њихову дјецу и то je све била припрема за оснивање посебне школе у Враки. У томе припремном периоду, може се рећи, припремљен je млађи нараштај који ће касније бити прихватилац и носилац те идеје. Од тада (1873, односно 1875) почиње са редовним радом и ова школа, друга српска у Албанији новијега времена. За првог учитеља je дошао Мића Милићевић. Зато његов почетак рада je почетак рада ове школе. Милићевић je био и парох, и та пракса ће остати, практично, с прекидима, кроз цијело вријеме трајања ове школе. За њега и Дамјана Исаиловића постоји предање које се чувало усменим путем до нашега времена, а изворних докумената нема. Пред само гашење школе, 1911. у Враку долазе за учитеља Радивоје Мартинић из Бјелопавлића и Брацан Кркелић из Братоножића. Врачка школа није, изгледа, имала строге прописе као скадарска - зато све до 1909. нема никаквих трагова о наставном плану, програму, уџбеницима. И ова школа je доживјела свој крај 1912, односно 1914. године, кад и скадарска. Врачка црква, као и школа, била je све до 1905. године под скадарском, као њена филијална школа; црква je била у намјесништву скендеријском. Од тада она (тј. школа) се осамостаљује; има своју заставу и свој печат са написом: Српска православна општина у Враки. Од те године њена школа има статус законом признате школе. Њен први редовни учитељ, као самосталне школе, био je Алекса Леко Војводић. Његово издржавање je било скромно: људи су га плаћали биром у натури, a недјељом и о већим празницима у цркви je ишао посебан тас за школу.

Ако из данашње перспективе бацимо поглед на метод рада у тој школи, рекло би се да je то било све слабо и импровизовано. Међутим, тако не смијемо уопште третирати то питање. Она je својим концептом умногоме подсјећала на ранији рад, облик и методологију школа: функционалност је у много већој мјери заступљена, него систематика са својим тривијумом и квадријумом.

Ратно вријеме je као и свако нередовно стање било посебно. Најприје je обустављен рад школе да би био касније настављен. Окупационе власти у вријеме првога свјетског рата одобравају рад школе, али оне доводе и постављају за учитеља римокатолика из Скадра који није знао ни српски језик; звао се Фран Пиколи. Он заводи наставу на албанском језику, јер српски није знао. Истина, он je морао да учи српски да би некако остварио контакт са ученицима, a ђаци нијесу морали да уче албански. Ипак, овом праксом која je заведена у овом периоду слути се нешто друго што ће да се појави знатно касније. Истина, Фран Пиколи није дуго остао за учитеља; ускоро престаје са радом - да би школу у Враки преузео, по трећи пут, парох Петар Мреновић - сада у поодмаклим годинама.

У повећем селу Каменици налазио се свештеник Велиша Поповић. И црквено и школско питање у Враки ријешиће - у увјерењу да ће то бити на дуже вријеме - епископ Виктор Михаиловић кад Велишу Поповића премјести из Каменице у Враку и постави га за пароха и учитеља.

Ово вријеме од 1912, кад почиње први балкански рат, па до 1921, кад ће у новој држави Албанији доћи до радикалнијих промјена, представља неку врсту нередовнога и прелазног стања. Куд ће кренути развој ситуације, видјеће се касније, али Пиколијево службовање (1916-1918) већ слути нешто необично.

III

Пошто je завршен први свјетски рат и обновљена држава Албанија, школа je наставила свој рад (1919). Али, сад су искрсли нови проблеми, напросто израсли су из новонастале ситуације, а кроз њих се, као црвена нит, полако, систематски и упорно пробија и привлачи тенденција Албанаца, иза које стоје, очигледно, други чиниоци.

У новоформираној држави Албанији одмах послије рата се почело радити на формирању Албанске православне цркве. Ова црква je себе сматрала од самог почетка аутокефалном, али њена матична црква, Цариградска патријаршија, није хтјела спочетка да да аутокефалију из чисте бојазни да тиме опстанак православља не би дошао у опасност. Васпостављена je аутокефална патријаршија у Београду у коју су ушле све српске покрајинске црквене организације - како оне које су пocтojaлe засебно, тако и оне које су преузете из крила других патријаршија, односно митрополија (Цариградске и Буковинске). формирана je нова држава, Краљевина СХС. И патријаршија и Влада краљевине СХС, односно касније Југославије, воде бригу о дијелу српскога живља који je остао ван граница нове државе. О живљу који je остао у Албанији Патријаршија брине преко др Гаврила Дожића, митрополита црногорско-приморског, који мотри, брине, интересује се, прати... рад Срба у Скадру и околини; а на југу о живљу српскога поријекла води пастирску бригу др Николај Велимировић, епископ охридски. Преко њих двојице уписују се ученици из сјеверне Албаније у Богословију на Цетињу, а из јужне Албаније у Богословију и богословски гимназијски интернат у Битољу; од њих неки касније студирају теологију у Београду. Они се враћају у завичајну Албанију и постају учитељи, свештеници, епископи... На каналу државнога интересовања за овај дио наше дијаспоре ресорно води бригу Министарство иностраних послова у Београду, преко Посланства у Тирани и Конзулата у Скадру.

У Враки je учитељ у овоме периоду опет свештеник Велиша Поповић који je, по постављењу пapox ca дужношћу учитеља. У Скадар су дошли Брајовићи - Лазар и Видосава, супружници. Школа се, као и раније, одржава као парохијална, необавезна и аутономна - наслиједила je аутономију од ранијега времена. Али то стање, очигледно, неће потрајати дуго. Учестали су притисци из Тиранске митрополије, односно архиепископије, да се пређе у богослужењу и у администрацији на албански језик, да се прихвати нови, григоријански календар... У свему томе она има подлогу и потпору државе Албаније. Скадарски већ виде, све јасније, током двадесетих година куд то иде и чему то води. Патријаршија у Београду слути црне дане који ће ускоро наступити. Зато задржава свој викаријат у Скадру, али ни то неће бити дуга вијека. Свештеник Велиша Поповић je конфиниран и послан у манастир Елбасан на епитимију. Епископ Виктор моли патријарха Димитрија у Београду за посредовање и дејство код надлежних да се из интернације у Елбасану врати свештеник Поповић из Враке и народни кметови - да свештеници богослуже на црквенословенском језику и пишу својим народним језиком.^[6] Нови патријарх Варнава се залаже да свештеник Велиша Поповић "може вршити службу у селу Враки на словенском језику".^[7] Ово су црквена реаговања на албанске поступке. Она не представљају никакво изненађење. Још у јануару те (1930) године Свети архијерејски синод у Београду je добио од Драчке митрополије Декларацију Арбанске православне цркве на коју je ставио свој приговор:"... Српски живаљ у Скадру и осталим местима у Албанији има своја црквено-школска права, стечена много раније него je постала Албанска држава и арбанашки синод, и наслеђена из давне прошлости, која се права не могу збрисати једноставном и антиканонском акцијом ма чијом, па ни оном арбанашкога синода из Тиране".^[8]

Очигледно, онај тзв. прелазни период (1912-1921) je прошао и ушло се у период чисте албанизације. Он ће потрајати до 1932. кад буде затворена школа у Скадру, односно до 1933. кад буде затворена и школа у Враки. Тим поводом je одржан службени састанак у Министарству иностраних послова на коме je био учесник црногорско-приморски митрополит др Гаврило Дожић; он je захтијевао, бринући о скадарским Србима, да испослујемо да имамо архијереја своје расе и језика који би улазио у Тирански синод; да нам се призна раније стечена црквено-школска аутономија.^[9] Нажалост, ништа од тога није било: епископ Виктор je био једно вријеме у тим функцијама, али - ништа није могао да учини. Морао je да се повуче. Тада је протјеран већи број Скадрана и Врачана, заједно ca владиком Виктором који je дочекао крај свога живота у манастиру Високим Дечанима 8. септембра 1938. године.

Гашењем ових школа свештеник Велиша Поповић je остао само парох, а брачни пар Брајовић, који су били поданици југословенске државе, вратили су се назад, пошто су изгубили свој посао. Док су били на послу, радили су полетно и родољубиво. Министарство просвјете Краљевине Југославије им je слало средства: уџбенике, учила, новац... а градиво je било по југословенском програму за основне школе.

Ускоро послије тога долази до радикалнога лаицизирања свих школа у Албанији - дакле, и ових, некадашњи парохијалних. Вјерска настава je искључена из школскога програма, па je остављено дјеци да факултативно посјећују часове из те наставе у породици или у цркви - али у вријеме слободно од школских обавеза: недјељом или увече, или да се организују специјалне школе чији рад неће реметити ток наставе обавезне државне школе.

Православни су дигли глас против ове праксе и изразили своје незадовољство. Њихову протесту поклања извјесну пажњу краљ Зогу који (1937) пише отворено писмо предсједнику владе "у коме изражава жељу да се новим буџетом обезбеде кредити за постављање вероучитеља по свим варошким школама у Албанији".^[10] У вези с тим Архиепископија у Тирани одлучује да хитно отвори богословску школу и да за наредну (1937/38) годину одреди вјероучитеље у основним школама и у гимназијама.^[11] Али, та настава вјеронауке није била више на српском, ни у овима некада парохијалним школама српским; оне су у потпуности албанизоване - али, народ je у кући и у цркви учио своју дјецу своме језику и истинама своје вјере. Богословија у Корчи je отворена те (1937/38) године и давала je кандидате за свештенички и вјероучитељски позив. Она je постојала, с паузом у рату, да би доживјела свој крај 1949. године. Даљи резултат тога je прво забрана, па онда укидање религије снагом Устава (1967). То je био пут преко лаицизирања до чисте атеизације.

Тако се некадашње српске православне школе у Албанији топе док најзад не ишчезну: најприје престају да буду парохијалне, a постају државне; па прекидају наставу на српскоме језику, јер су албанизоване; па остају без вјеронауке - да би je добиле као државне школе на албанском језику, а најзад, да остану и без тога.

Српски језик и православна вјера (уосталом, као и било која друга вјера, одн. религија) постаје данас у Албанији у најдубљој интими и најстрожијој конспирацији - дакле, српству и православљу траје у XX вијеку у Албанији катакомбски период читав један људски вијек.

Напомене

1. имам у виду колекцију фотоса-слајдова коју посједује архитекта Љубиша Фолић, професор Универзитета у Приштини.

2. Светислав Мандић, "Древник. Записи конзерватора", Београд, 1975; 81-88.

3. Луј Бреје, "Византијска цивилизација", превела Иванка Николајевић, "Нолит", Београд, 1976, 407-446.

4. Комплетно критичко издање текста "Житија Ђорђа Кратовца" издао je Димитрије Богдановић у Београду 1976.

5. Имам у виду следеће радове о овим школама: Филип Протић, "Српска школа у Скадру", Цетиње, 1914; др Драгоје Живковић, "Црногорска основна школа у Скадру (1828-1914)", "Зборник радова поводом 140-годишњице Његошеве школе из 1834. године", Цетиње, 1976, 209-218. и Василије Марковић, "Основна школа у Враки код Скадра", "Гласник Српске православне цркве", 1981, 8,147-149. Ови аутори дају имена свих учитеља до којих су дошли, са назнаком година службовања - тако да би лако било направити њихову листу, хронолошким редом; истина, у томе континуитету не би било баш све, али оно до чега се дошло - ту je.

6. 7/20. III 1930. у А САС СПЦ АЦ (- Архива Светога архијерејског синода Српске православне цркве, Албанска црква).

7. Пов. АЕ Патријарх српски Бр. 15 од 30. VIII 1930, у А САС СПЦ, АЦ.

8. 20. III 1930; достављена je 31. I 1930. у А САС СПЦ АЦ.

9. 2. XI 1933. у А САС СПЦ АЦ.

10. Син. бр. 411 /14. IV 1937. у А САС СПЦ АЦ.

11. Посланство у Тирани, Пов. бр. 1033/15. VII 1937. у А САС СПЦ АЦ.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт