|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији Благоје В. МарковићВрака и ВрачаниИзвор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. годинеУздржано се осјећам јер сам први пут пред оваквим научним скупом иако сам сарађивао са заинтересованим научницима, читао и домородац 1911. годишта из древнога села Раш у Враки. Кроз излагање покушаћу да исправљам извјесне грешке у науци о Враки колико сам запазио да je на лицу мјеста другојаче по домаћем гледању. Споменућу надземне културне остатке који су мање или нимало поменути неуочљиви странцу и домаћем извањцу. Додаћу неколико карактеристичких топовима, израза и појава из давне и врло промјенљиве етничке и политичко-управне анархичне прошлости околине Скадра гдје спадају Врака и Врачани, конзервирани у лексици Врачана што собом могу да казују и одређују етапе и вријеме настајања. Ријеч je o стању у Враки до 1933. године. ВpaкaПрема новим изворима наше историјске науке простор Враке je јужни дио простране жупе Купјелник, на токовима текућице "Врака", велике бујице "Бануша веља" ("Бенуш") и низ Скадарско језеро, издвојен у "нову жупу" под управом Саганеца Војислављевића у XI вијеку, и, свакојако пространија него ли je то Врака 1933. г. била. Средиште нове жупе била je "жупска црква" св. Јован рашки (у Малисора "киша рашит") са селима у рушевинама, односно, сада, у распознавању села: Раш и Куле. Обзиром да се по св. Јовану рашком и Рашу јужније преко текућице "Врака" настављају топоними: Раш Мали у страни (малисорски "Раши вогељ"), Рашке ливаде, Рашки ублови у тим ливадама мочварне потолине бијеле иловаче, широки, неозидани, недубоки у које ври подземна вода, није утврђено гдје je жупи била међа на тој страни и колико се je по Штоју, туда, у правцу села: Драгоч, Бокса она протезала ка Дривосту. Жупска Црква св. Јована рашког први пута се помиње 1166. у канцеларији епископа Maja, у Котору, приликом освећења неких олтара св. Трипуна. Присуствовали су архимандрити св. Јована рашког, Михаило, и св. Срђа и Ваха на Бојани, Петар, обојица одбили титулисање "аббас" и прихваћено њихово изворно грчко-шизматичко титулисање: архимандрит.[1] Нова жупа je латинским растегнутим текстом убицирана уздуж обала текућице Врака назива "Барези", [2] у даљем "Барици",[3] што у словенском јесте "Барице". Низ воде које смо поменули и дном кад токови пресуше, гледао сам, задржавало се je мноштво природних бара и, "живо око Амбо" у кориту Старе Враке налик на "ока" у Скадарском језеру, али није испитивано je ли "Амбо" истог нивоа, и, вјештачких "лоукава" како се оне именују у Дечанским хрисовуљама предјела с. Кушево и Купјелник, у катунарском зване "брак-а", рјеђе, "лом-а". Као домородац памтим 5-6 тих вјештачких локава поименично, положајима пољем између Раша и Громира "Вељег-новог" и ка с. Омара - велике, налик на изврнуту малисорску капу "пустињачу", за напајање крупне стоке сушним летом. - У Лексици старих Врачана нема јединице "бара", већ je редовно: локва. - Тврђе б влашко-катунарског пријешло je у мекше за изговор в. Од "брака" постало je "врака", односно назив текућице и налегли простор гдје je имало вјештачних локава и рукаваца обалом Скадарског језера. Низ ток текућице Враке, у атарима села Куле и Старих Борич, који належу, имало je топонима за њиве: "Враке", "Вракице". Кроз промјене, мјешавине, нестало je старо "Барице" и пријешло у "Врака". Неки прелазници са тог подручја још од половине 14. вијека преносе назив "Врака" прије помена да то може да буде "половина Ракаа" или "Вуракха", епизодичне појаве и тако исчезле. Посједањем тла Враке предјела, од половине 18. вијека "Врачани" су распрострли измијењен стари појам предеони "Барице" и прихватили "Врака" и себе назвали "Врачани". За замјену б у в налазимо потврду у Хотима: "врак пресје"[4], преведено "локва крви", a језички би правилније било да je "локва сјече". Познато Шкриванићево "Половина Ракаа" не опојмљује ни село ни предео "Врака"; тамо се у више крупних научника помиње велика црква на Риоли - св. Врачи, Врачеви. "Раке", даровница св. Николи на Врањини je потез Ћемовског поља од Матагужа ка "Никољ цркви" усред тога поља. Појам "Вуракха", полатињено "Врака" пренијели су Хоти или прибјегли становници са ширег подручја, предеоно се сабили спремни да се иселе у доба сеоба Срба. Слично окупљање се десило у Гриљу, сада најближем селу врачком ка Језеру у процесу исељавања Врачана 1933. На мјеста исељених Гриљана пришли су десетак домова Крстовића изниже Скадра, Дригњата, 1 дом из Раша спремни да се из датог полазишта крену на сјевер, но застали из неких варљивости набоље, а послије 1948. није се смјело. Примјећујемо да су Хоти изражено имали утицаја на помен "врака-Врака" иако je општи утисак да се тај појам помјерао - "шетао" датим простором, новодошли Врачани га затекли, примијенили - сигурно je да га нијесу донијели из старевине. Врака топоним одавно се помиње у старој Црној Гори обликом "Фрака", а становништво "Фрачани". Тако je Никола I Петровић меће у уста Станка Црнојевића: "Ето ми војска иде од Фраке"[5]. Враку помиње Вук "60 кућа" и Цвијић "1000 душа". Гдје je Врака означена "село" погрешно je, jep je чине шест села: Раш, Куле, Стари Борич везиров, Млади Борич муктаров, Гриљ и Омара и три засеока: Котробудан, Турајлија и Бегове куће (Крањске). На малом простору, ондје, села нијесу као великоравничарска, већ мала. По млетачком катастру 1416.1 кућа и пореска глава je село. Врачка стара села су збијеног типа распоређена ободом, осим, каснији, Млади Борић растегнуто. Из тјескобе равног простора судбоносно за смјештај и одбрану у односу на камењарску пасивност около. Још од катастра 1416., без промјене до 1933. помињу се села: Раш и Куле[6] у више извора сва села по Враки се набрајају Јастребов [7]; др Ђорђије-Ђоко Пејовић "шест села Враке"[8]; сами Врачани у двије молбенице "Господару" у Цетињу[9], у Меморандуму Црне Горе 1919. у Женеви[10] и заредом у штампи одскоро. У одбрани српских културних споменика, остатака средњег вијека свуда око Скадра од латинских присвајања, по правилу свега од словенског значења, Иван Јастребов нам je оставио поименично мноштво података о селима Враке и о Врачанима у Гласницима и Спомен-књигама издања СУД (САНУ) без којих ми би, данас, јако оскудијевали ослоном на стране истраживаче који, често, нијесу сасвим поуздани кад су емисари Венеције и "Пропаганда фиде" радећи систематски да униште "шизматичке" трагове све док нијесу довели фашистичку Италију и звоњавом свих латинских цркава у Скадру три дана оглашавали окупацију Албаније 1939. и створили "Велику Албанију". Ваљда је сепаратистима јасно, да је случајно Италија побиједила у другом свјетском рату и Југославија пред рат 1941. прихватила понуду размјене Шиптара за Словенце [11], данас би имали балканску Либију и нестале све марионетске творевине с источне обале Јадрана. Око села по Враки остало је много развалина непознатог поријекла, "талијанског" правописа топонимије около. То се очитује код Стојана Новаковића, "Село"[12]: с. 98, 111, 112, 136, 143. с једне стране, а са друге ни чувени научник Хенри Барић није могао да распозна велико село, које je тражио, које je одједном имало десет свештеника, a није мислио на постојани Купјелник[13]. Ми, пак, мислимо да je то село једино могло да буде око св. Јована рашког атарима села Раша и Пула око којих je и по броју и по врсти остало највише споменичких остатака: зидина, зараслих кућних темеља, земљаних хумки "главица", гробаља на неколико мјеста, стародревних стабала дрвећа. На једном од великих млинарских брестова атара села Куле Црногорци су 1912. поставили осматрачницу погледа на штојски фронт и ка Скадру.[14] О густини насељености положају ширем смислу, у старих Врачана забиљежио сам предање: "От старога Громира ("Громир кећ") преко Раша и св. Јована до Дришта (Дриваст) могла je мачка с куће на кућу да мине а да земљу не такне". Покушај Ј. Ердељановића да посредно обради Враку (и Скадар?) преко студента Сава Филипова Вучковића из Скадра, није успио нити je у САНУ нађено извјештаја.[15] Није успио ни непосредни покушај Ан. Јовићевића да на лицу мјеста проучи Враку, 1923., јер му префект новонастале државе Албаније није дозволио да из Скадра зађе у Враку. Забиљежио je само да Врака има "130 кућа". [16] Та прилика не може да се надомјести, пошто je Јовићевић радио под руководством J. Цвијића и представника САНУ. Персида Томић, из Београда, из своје монографије "Врака и Врачани" објавила je сепарат "Врачани" 1971.[17] Текст je научног нивоа и, корисно би било да објави цио рукопис. По нашој оцјени у сепарату има пропуста, ваљда због мањка казивача или није долазила у Враку, као: да кућу "чардак" у Враки имају само Мартиновићи, а имало их je шест, да су сви Врачани знали да говоре арбанашки језик, да су села била разбијеног типа, Решетари да су "старинци" у Враки, a нијесу већ неколико других. Дискутабилно je да ли се Врака као предио помињала прије XIX вијека, чему ће, можда унијети више јасности неки извори који до сада нијесу коришћени. Доста наведеног до 1933. било je другојаче или дјелимично. Само на мапи код Томићеве нашао сам исправно да се ток Враке не дужи узбрдо током бујице Бануша веља, већ je како јесте у природи, jep Врака избија из врела "Пелк" на нулта тачки страна-равница и, ту je раздвојена у двије Враке: "Стара" и "Млада" за натапање баштина "подводница" и два млина села Куле и, опет Млада скренута у старо корито. Има вијести да je Млада Врака продужена за натапање налеглог тла. Предлажемо да се грешка зачета у EJ I о току текућице Враке не наставља у науци убудуће. Наведена грешка je довела до друге грешке - св. Јован je лоциран лијево Враке, а десно je ње и подаље. Новост доноси мапа у сепарату "Врачани". Арнаутско село "Раш Мали" - топоним, спуштен je на мјесто врачкога Раша, те, сада, древни Раш се назива "Раши вогељ". По неким вијестима наш Раш je срушен и планиран изнова, а св. Јован "Црквина", служи у друге сврхе. Збуњују два позивања на катастар 1614., по Болици, а прилика je да не могу да се сложе, искључују се. Новаковићу je недостајао Љубићев попис вароши Скадра када је Врака ишла са њим, "Село",[18] а користила га je П. Томић од Скадра на сјевер.[19] Томић: "У Скадарском котару, у то време, било je 12 села од којих je 7 било у равници на путу према Подгорици. У то време, према Болици, сва су села арбанашка и католици". - Ово je уопштено jep недостају имена села којих je много равницом од Скадра на сјевер до католичких Кастрата и Хота. Међутим, истим положајем ка Коплику, Болица каже да je народ "de rito serbiano". Није логично да се католицизам масовније шири на домаку турскога Скадра, већ ислам и, није лако било да се ту пропагира као у неприступачној високој Малесији од стране унијатских попова, код Турака приказани као "доктори" а у брђана "попови са брадом" и, тобоже, не признају папу. Иако они варају негдје митом, негдје заосталошћу људи, па, опет, преобраћење запиње. Један високи латински прелат "пријатељски" се жалио православном свештенику у Скадру и углавном прваку Ђуру Поповићу да не може "своје" Брђане да одвикне од три прста и крсте се шаком. Јастребов даље казује да још 1880. из Коплика долазе 4 православна дома у цркву у Враки, да Копличани у распри на суду у Скадру чији су св. Јован рашки и св. Петка гриљска, свједоче 1857. да je св. Јован био и њихова црква док нијесу пријешли у ислам, а не латински.[20] У именима старешина села по Враки 1614. опажа се залажење исламске хомонимије, као, "Вуко Сула". Српско "Вук-о" у Арбанаса je "Ујк". У полису становништва и католика у Албанији, Јован Томић за Гриљ казује "казе кристијане 24 са 210 особа" 1703., непрецизно којег су хришћанског обреда, али изричито гдје су католици стварно: "Груемира 1 дом католика са 9 чланова".[21] (Да! То су Керићи којих је до 1933. настало 4-5 домова, Б. М.). Доскора живи старци из сусједног Раша причали су ми да повремено у Громир долази латински поп, рашири поњаву на ледини умјесто у кући и, чита, а они других обредности се чуде не знајући да je то вид пропагирања и да њих којега привуче и преведе. Громир je 1933. био велико село са преко 100 домова. Лазар Рогановић, из Титограда, приватно je објавио књигу у два дијела, од којих први под насловом "Под сунцем туђег неба (Врака и Врачани)". Не изгледа да je поступио по оцјени прегледача Светозара Пилетића, књижевника, па и нема што да се прида. Ипак, Врачани су се рађали, живјели и умирали под сунцем родног неба вјековима. Рогановић je упорно искључив да нико прије њега није писао о Врачанима. Врака предио била je неприступачна од стварања нове државе Албаније, посебно од резолуције 1948., није постојао никакав претекст да знатижељник започне обраду Враке и није имала домородачних кадрова обучених за такав рад. Може да се закључи да je Врака и даље остала необрађена насељски цјеловито, но само географски опојмљена: "Врака код Скадра". Врака je равна; има једно ребро средином Рашког поља правца c-j са којега се одлично запажа спуштање тла, наводно тектонско спуштање у науци и-з, ка Језеру и св. Јовану рашком. До 1933. није катастарски мјерена, већ "рало" за њиву и поље, и "коса" за ливаду. Грубо рачунато површина Враке je око 70-80-90 км2. Откада се Врака као предио може да помиње остављамо процјени стручњака помене у Споменицима у Котору од половине 14. вијека и даље, који у науци нијесу коришћени до сада - навешћемо их касније у овом прилогу. ВрачаниНикада од појаве Словена у 7. вијеку према Скадру није било без словенских припадника, трајно настањених или пролазећих до данас на тлу Враке. Фигуративно речено, кроз све вријеме до растура већег дијела Врачана 1933/4., словенски припадници су се узином низ Скадарско језеро, насељима од Каменице и Враком, кретали као шипка кроз пушчану цијев кад се она чисти и обратно и, конверсно. Краткотрајан вакуум je могао да се збије током и иза двије велике сеобе Срба захватањем и области Скадра 17. и 18. вијека с појавом малисорских Риолаца у опушћеном Рашу на истоку и збијања остатака у "Вуранха" на западу, како то сликовито описује Ст. Новаковић обрађујући катастар 1416.: "народ je прешао на другу страну". Ни у доба сеоба тло Враке није било без словенских остатака српске етничности, старога обреда, свјеже превјерених за биолошко одржање са чувањем традиције (бадњак, славска свијећа), предања. То преносе прелазници са тла Враке, "Староврачани" од половине 14. в., обично у презимену мјесто потицања. Процес збијања - "прелажења на другу страну" - поновио се je растурањем Врачана прво из Враке 1933., затим из насеља у Метохији шездесетих година XX в., кроз средине у Србији, као: Пећ, Барајево, Крагујевац, читаве колоније: "Врака-Врачанин-Врачани", у свој околини Титограда гдје Врачана има много, те Горичане у Зети народ већ назива "Мала Врака". У почетној фази долажења ка Скадру, Словени су потиснули Романе у градиће источно Скадра, мијешали се са њима са међуутицајима, опколили Скадар жупама: Горска, Купјелник, Крајина-Прапратна, Облик, смјестили престоницу у њему од кнеза Вишеслава корјенићске струје до Душанова дворца на Дриму немањићке косовске струје "la corte de lo imperador",[23] настанили простране плодне равнице ниже Скадра: "За-дриму", "За-бојану", "Велипоље" латински "Уилипоја", српско-арбанашки "Филипој-а", укупног назива: српски "Подскадар", арбанашки "Ноншкодер", латински "Субскутари". По аналогији у ту категорију би ставили и "Тропоју" словенског становништва [24] по "поја"-три поља. Међутим, од превласти Млечића Скадром иза Срба, кроз пронијарство, Млечићи су доводили Брђане: Хоте, Шкреље и друге на мјеста исељених Словена и непокорних превјеравању користећи их војнички и бездушним опорезом, те се словенски елеменат исељавао присилно. Словенске миграције под Турцима биле су масовније, грубље и дуже су трајале. За турским освајањима су се кретали народносни елементи с југа, од Епира и јужне Албаније, без етничког распознавања: Власи, Куцовласи, Гоге, Аромуни, Арванитовласи, Сербоарванитобулгари, већ како их ко назива, претворни у вјери језику, нацији, заинтересовани трговачким профитом и занатима сви албанизирани с руке турске, баџибозук за борбу против "каур-а", "шкие" успостављајући политичку границу државну докле су Турци освајали према Црној Гори, из равнице у камен.[25] Дуго су Млечићи на себи својствен начин, и Турци, завађали и једне с другима тукли домородачке етничности и, владали. Тако су примијенили и Италијани у другом свјетском рату преко придобијених фашиста Албанаца паролом "Гранде Албанија". Поучна je трајно прича једног скадарског Албанца о пијеску и води. Пијесак су домороци Албанци и Црногорци, а "плима" су окупаторске војске које као вода сплину а "пијесак" остаје. Слична je друга истина: с обије стране границом Албаније не зна се колико je крви једне етничности у крви оне друге, па и дубљим клиновима. Почетком 15. вијека први пута се појављују "арбанашки нуклеуси": "Малисор" у Грижи сјеверно од Враке, "Скиптар" у Дривосту и "Миридит" ка Мату. У том "куту" вјековима су се "трли Румуни, Словени и Арбанаси са симбиозама: етничким, језичким и вјерским" [26] - додајмо на српској основи. Румуни су се претопили у Малисоре и Србе, или се иселили преко Старог Влаха ка с-и Србије остављајући топонимије, да истакнемо "Урсула" у Левчу-Белица, те, према легенди и Букурешт долази од албанизма: "букур оншт" - лијеп je био неки чобанин овчар. Влахо-Малисори су се држали планине, а Словени равнице. Они то исказују: "Србима су дати пушка и рало, а нама леђа и мазга". Словени и Арбанаси су наставили те и данас живе у сусједству, или измијешано. Из говорне симбиозе и "трења" са Романима, касније и са Албанцима, у Врачана су сачуване двије старе бројалице у играма младежи, до десет: једунија, дудунија, трилија, чегрлија, пеган, шеган, секман, дукман, дивуљиљи, душман, са Арбанасима: љиђиђиљи, папаљиђи, о мркача (смоква), петровача, јуне (јун мјесец), шкуне (бери), бићбић (пентрање по гранама), катић, њето мере (ову узми - зрела), њето ић (ову остави - зелена). Ове игре су играли два и више играча стављајући три прста на колено једнога играча. На којем буде "душман" и "њето ић" он се подвије. Ко остане најзадњи с прстом на колену, тај жмури, а други га играч "штрока" у чело док не погоди којим je то прстом, па игра наново. У мјешавини говора прихватамо као словенско-арбанашку сложеницу "Брдањолт", гдје je "њолт-њаљт" високо (Б. М.) или ка Бару, гдје су катунари пасући стоку за собом остављали израза: "Мала и веља Шкурта" (шкурт - кратак), потоци у Равњу атара Добре Воде-Печурице. Аналогно, у истом периоду времена, језичким обртима, спонтано без писмена, мислимо, обликовало се je од "Барице-врак-а" предеоно назив Врака. Врака, најшира са Штојом сјеверно Скадра, има и одиграла je положај проходишта. Отуда je много рушевина око села у њој и, истовремено много надземних културних остатака: земљаних гомила, масовних гробаља непознате припадности, прастарих древади, подивљале лозе плотовима од некадашњих винограда од којих су топоними "виноградине" средњег вијека и слично, "лозница" уздигнутих уз крупно дрвеће. Можда ћемо се поновити: на једном од грандиозних брестова, засјечене круне, била je црногорска осматрачница ка Скадру. Преко тла Враке прохујали су Монголи 1242., прегонили се краљ Дечански и син Душан и доста других зала. Тим положајима одступили су краљеви Црне Горе и Србије с већином српске војске и, изграђена железничка пруга широког колосјека за Скадар. Мистовић je постао "Мисто",[27] a књижевник Милош Ђока Николић je "Миђени". Тим акростихом: Ми-Ђе-Ни пошто је претходно "Ђоко" постао "Ђерђ" носилац je дискретно сачувао своје поријекло. "Миђени" je битољац, завршио je богословију, у прелазном периоду наставе са с-х на арбанашки у Враки био je краће вријеме учитељ као билингвиста и као православца народ прихвати. Од скадарских Булатовић-Поповића сачуван је знаменити Архив Поповића. Њега је започео Алекса Ђуров (Скадар: 1819-1904.), наставио син Јеремија-Ђоко (Скадар: 1850-1932.). Јеремија А. Поповић je у народној скупштини предратне Југославије оглашен за националног радника. Над одром на гробљу Брдањолта говорио je југословенски консул у Скадру, Миливоје Миличић: "Зањихао се стари храст под теретом бремена...". Последњи од ових Поповића био je Ристо Јеремијин (Скадар: 1891-1975. Београд), пензионисани старосни југословенски консул у Солуну. Нэиме се угасила та племенита српска лоза. Није имао порода. Архив je негдје у Београду или Цетињу. Од последњег држаоца, наследника по женској линији, почившег Момчила П. Шоћа из Београда, чуо сам да се за Архив интересовала Патријаршија у Београду. Ђорђе-паша (Скадар 1842-1925. Дубровник), - Од Беровића истичемо: академика САНУ и једно вријеме Титовог личног љекара, Радивоја Беровића и народну видарицу Јаницу Беровић у Скадру, гласовиту. Ко je од Црногораца пропутио ниже Скадра тонуо je у асимилацију, или у Турској нестајао етнички. - Није тога исељавања било што мало или краткотрајно, већ ријеке појединаца, група, како кад и непрекидно. Историк др Ђ. Пејовић износи да се само у једном случају "у Турској скадарску државу", 1817. стекло око "3000" црногорске чељади и буљуком продавани као стока, или 1888. 13 домова прошло за Анадолију, па се из те групе издвојио 1 дом Брајовића са 7 чељади и настанио у Враки [28] - да, и јесте Брајовић из Бјелопавлића, у Гриљу, од којих je до 1933. настало 6 д. Брајовић-Радичића. То je био врло закасњели долазник у Враку. Иван Јастребов на поменутом суду у Скадру документује: "Порта тражи преко Исмаил-паше скадарскога, 1857. да се за дуг Цариградске патријаршије исплати од православних кућа (доскоро се рачунало да их je тамо две хиљаде) из Задриме патријашиска мирија",[29] а 1880. je забиљежио ниже Скадра свега: у Горици 4 православна дома, у Труншима 6, у Брдици 3, у Дригњату 8 домова. На тлу Враке je нађен "Зборник попа Драгоља" из 14. вијека, сада у Библиотеци Србије у Београду, родио се велики српски сликар Коста М. Миличевић, отворена je школа седамдесетих година, педесет година Врачани су претпоследњи слој Црногораца из маса које су се због завада и глади кретале ка Скадру и даље, па се, понеко, појединачно задржавао на чивчилуке по Враки. У времену од прве половине 18. до половине 19. вијека посјели су сву Враку. Долазили су задржавајући се по Зети, преко релеја Каменица у Раш и из Раша по осталој Враки, a мање преко Бојане у Подскадар: Брдицу, Горицу, Трунше, Дригњат. Кроз Врану су се задржавали, касније угледни Скадрани: Беровићи, Вучковићи, Вучинићи, Станићи, Кадићи, од којих je гдјено оставио честица на своје име, као "Мњин Вучинића на Вији суеђон", "Забељ", "Уба Ћепа Станића"... Црногорци у Скадру окупљали су се око српско-православне црквено-школске општине којом су предводили чувени Булатовићи-Поповићи давно из Роваца, од којих je био војвода Вуксан из пјесме три сужња у тамници паше скадарскога. Они су у Скадру били наследни свештеници. Ко се задржао у Скадру и Враки очувао се je етнички уз подршку Црне Горе од половине 19. вијека (Вацлик), руских консула стално. Најугледнији Поповићи, Беровићи, Глиго Вулев Перовић били су тумачи "терзомани" код консула велесила европских: Русије, Енглеске, Француске, Угарске и штошта штетнога за сународнике предупређивали, јер се Скадар по присуству консула, степеном њихова одлучивања, мишљења, називао "Мали Цариград". У црквено-школском смислу подржавала је и Митрополија из Призрена, касније и архимандрит и викарни епископ у Скадру, Виктор Михаиловић из Пипера. Од 1918. школе у Скадру и Враки из положаја црногорске заграничне пријешле су у мањинске југословенске са засебним надзорништвом (Харалампије Андрић) богато издржаване, a дјеца из Скадра и Враке слата на даље школовање у богословско-гимназијском интернату у Битољу. То су били тзв. "Битољци" - дјеца нижих слојева друштва, међу којима je било много "ортодокса" уздуж цијеле Албаније до Подградеца. Синови високих феудалаца, осим Рима и Букурешта школовали су се и у Београду у тзв. "Арбанашком интернату" (у којему сам пробавио 15 дана, али нијесам био примљен и видио богатство и раскош о југ. државном трошку). То се називаше: "виши државни интереси". Студенти те класе су постајали министри и на другим високим положајима и, сви изреда, противници Југославије. Знатно се напредовало у мањинским правима стеченим под Турском и, кад je изгледало најбоље, угасло je све одједном превлашћу фашистичке Италије у Албанији, албанизиран je сав јавни живот наше мањине: школе, црква, протјеривани су прваци из Враке са свештеником у логоре по доњој Албанији са тучом људи, цијепањем црногорских капа и извјешавањем по багремима код жанд. станице на "Хан-Врака". Забрањен je матерњи језик да се шапутало чак и у кући, измијењена презимена. Током тридесетих година XX в. албанизиране су друштвене културне и спортске организације у Скадру, међу осталим презимена тројице народних хероја Албаније и једног књижевника, ђака српске школе скадарске: Кадић је постао "Кадија", Кушевић je постао "Куши", прије сваке свјетовне школе на селу у широкој околини Скадра, па 1909. постала црногорска загранична и послат учитељ Александар-Лено Бојовић из Буча код Иванграда родом. Још 1850. уговором српско православне црквено-школске општине у Скадру са учитељем Ђуром Алексићем, дата je могућност да он уписује и дјецу "што нијесу Скадрани, од Враке, Горице, Бара и Подгорице и до 15 дјеце католичке."[30] Током великих сеоба Срба и, од скадарске области, Врака се народносно свела у словенском смислу, као Раш у којем се настанише неколико малисорских Риолаца. Остатак Словена се сабио у "Вуракха" спремни да крену на сјевер, задржавајући именом села предиони појам или су то "Вуракха" засновали Хоти и заједно нестали од поводње или наиласком првих Врачана. И сусједни Гриљ je у том времену свјеже празан, што свједоче први досељеници у њега, Ђурчевићи. Простом аналогијом сличан процес се поновио исељавањем Врачана 1933.: опет се Раш испразнио и из њега у Гриљ пошао 1 преостали дом, а из Дригњата пришло десетак кућа Крстовића, те Гриљ постао као неко сабиралиште, по нашем мишљењу баш као што je то могла "Вуракха" скоро двијестотине година раније. Осим поменутих разарања монголских 1242. и освета оца краља Ст. Дечанског сину, разорна пустошења нанијели су Турци својим напредовањима према Скадру борећи се са Млечићима, Скендербегом од Кроје, Црнојевићима, жестоко рушећи, пљачкајући, палећи. Тако су порушили мали Дањ, спалили Љеш и опљачкали млетачки крај око Скадра, гдје je, несумњиво спадала Врака. "Беглербег Анадолије освоји Дривост и уништи потпуно његово становништво чиме се угаси историја овога средњевековног града", a румелијски Беглер-бег "опусти све около Дривоста и штојско поље".[31] Турски војни покрети заобилазећи тврди Скадар и љути на браниоце домороце заузеше Жабљак Црнојевића па, у повратку узеше Скадар од Млечића те паде Зета њиме крајем XV вијека. У наставку развила се je феудална анархија, безвлашће; први врачки долазници причају да Малисор убија на путу, у чобанству и слично човјека да проба може ли му пушта да пробије кожух на нечијим леђима, по дану убијају човјека на спавању у хладу подаље од куће - баш се десило у Рашу, наилазиле прелазне болести, куга, разорни земљотреси и друге недаће. Бројни прелазници са тла Враке преносе у нова станишта чист назив краја, села свог потицања од прве половине 14. в. до наших дана или могу да буду из повезане околине са њом. Друго je то je ли записивано име мјеста изворним говором или језиком туђе средине, па се чита измијењено, особито глас и знак ц кад je у питању италијански правопис, који и нема неки глас с-х говора, или може бити штампарска грешка. У EJ, уз јединицу "Коста Миличевић", нпр. стоји да je он рођен у "Враце" када је облик "Врака" био постојан. Међу дио извора који нијесу коришћени у писању о Враки посебно су они које доноси Ристо Ковијанић и, уједно су најранији, у својим дјелима: "Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV-XVI)". У књизи 1 започиње именом "Марин Михаилов Влакијен... из познате породице Вракјен", 1335. и "Гргур Грила" 1589. можда поријеклом Зећанин, из Враке. У регистру књиге су наређани многи "Вракјени", њих деветорица, а 1754. Стефан Вракјен, којега je истакла и "Политика": "Да ли знате?", 12. маја 1967. Београд. У књизи II, у регистру се помињу "Вракјени" 6-7 пута. - Гдје je Арбанас, назначено je, као "Арбанас Никола" II 164, 187, 221, "Пеар" 233.22 Очигледно помени "Вракјен", "Грила" подсјећају на Враку предио и Гриљ село у Враки, и претходе поменима: "Ракаа...", "Вуранха", "Санта Аурацио". - Андрија Јовићевић у црногорској Крајини казује: "Врачај", "Рашај", дабоме албанизирано до пописа 33. - Данило Вујачић, пензионер из Бара, иначе родом из Црмнице, казује родословом од "Вуја Пепељавога" да je прастарином од Хота, у Враку и из Враке у Подгор у Црмници, 1546. - Једни бјегунци из Враке од крвне освете прије "Царског умира" 1905., у Бару су "Врачанин-Врачани", као Панто и брат му Блажо Радиновићи, док један црногорски муслиман у Старом Бару носи презиме "Врака". Од прелазника Врачана ка Бару остајало je рођака по Крајини: Поповићи, Ђиновићи и још које презиме, сви су превјерили али сачували -ић у презимену. - Бечићи. - Бечићи су са Чева, од Озра, рођаци врачких Ђоровића[34] (и Шуњевића, Б. М.). Бечићи се крећу од "Бечић" у Велестову у Глухи До у Црмници гдје оставише цркву Св. Петка, па Зетом ка Скадру и, отуда засноваше село Бечићи у Паштровићима. Преостали у Враки прозваше се "Јочковићи", па због погибије два брата, на превари, мајка са дјецом избјегне у Бар, у којему их данас има 5 домова презименом Мргудовићи. Више тих Бечића je, раније, пријешло у Зету и јако се размножили у старом презимену "Бечићи" у Балабанима. Једни су као избјеглице из Метохије 1941. живјели у избјегличком логору у Бару, пет брата, па се населили у Војводини 1945. Сви родови Бечића славе, кад славе, св. Архангела Михаила. Проноси се да у Враки има још 1 дом, Шуњевићи, из рода Бечићи. - "Барче и Враче, двије потпуно нове нахије предјела Јелеч, 1469." узимамо јер јако подсјећају обликом на Борич, с. у Враки и на Враку и што су заједно, можда избјегли током ратовања око Скадра пред пад Зете. Досељеника сличног назива, ни појединачно ни заједно с друге стране нијесам нашао.[35] - "Кулизе" - према научним изворима су с источне стране Скадра. Општи надимак им je по "куло", прљавом и недоличном у романском, мислим предјела Дривоста ка Враки. Тим положајима одавна је популарна кућа "кула", можда још од Грка, којих је 1933. имало неколико, а држаоци ка Драгочу и Боксли називаху се "Кулаџи". ("Кулат е Боксит" - "Пол. свет", бр. 192, Београд, август 1989, карта, с. 36). Ето у Враки и данас село Куле, а кућа "кула" нема. Једно вријеме село се звало "Јукића Куле". Мислимо, да уз настајање "Кулизе" треба узети да je и од куће "кула", чак и са предношћу. По предању старих Врачана кад je деспот Стефан Лазаревић напустио Дривост и преварио Млечиће даје Дривосту дошло српско појачање, окретом поткова за 180° по мокрој земљи, одступио je мирно са много народа преко Дукађина. Биће то "Кулизе" понамјештани у Белици и ка Копаонику. Дабоме, пресјелице су дошли из крајева релативно искварених романштином, различите ношње, обичаја, у природнију, неизвештачењу средину, људи сасвим друге културе: "internaciones perversas posita".[36] Служећи као учитељ у селу Шантаровац код Јагодине (Светозарево) у Белици, 1935-1938., мој управитељ Љуба Симић и неколико домова Ристића имаху надимак "Кулиза". - Није ли из те струје село "Скадар" код Осечине ваљевског краја? - Добриловићи и Петрановићи. Сем поменутих презимена старином из Враке према Р. Ковијанићу, ан. Јовићевићу, Д. Вујачићу и других, издвајам Добриловиће и Петрановиће који износе да су "из Враке прије триста година",[37] а то je доба српских сеоба. Добриловићи су род из Пиве, рођаци Тода и Стојана Добриловића-Чупића, "Змаја од Ноћаја" у Мачви. Три брата Добриловића настанили су се у Глухом Долу у Црмници. Размножили су се у подбратства: Шуштери, Ћетковићи, а Лукићи и Поповићи су се одселили у Србију пошто су, наводно, претходно оловом залили гробове својих умрлих. У Ћетковића je академски сликар Велиша Лековић нашао и за Завичајни музеј у Бару откупио Молитвеник на црквенословенском, са записом: "Митар Милов Добриловић, из Глухог Дола, у Црмници, писа 1745-1747. у Млецима молитвеник". - Петрановићи су разгранато братство у засеоку Бољевића, Забес, у Црмници. Међу њима je 1 дом Поповића давно из Враке. Многи од ових родова данас живе по Бару. - Ђуришићи, сада у Бару и Љешанској нахији су од три брата исељени из Враке. Већину ових прелазника од Враке, старијих и млађих, као пред Врачане наших Врачана од половине 18. вијека назвао сам "Староврани". (Према Данилу Перовићу-Тунгузу, по казивању Стефана Лукачевића из Подгорице, династичког пријатеља краља Петра I, има вијести да су и преци Карађорђеви пребивали у Враки прије преласка у Матагуже и даље [38]). Током и иза сеобе Срба плодно и питомо тло Враке je закоровило и гдје су се могли наћи Малисори, као оно Риолци у Рашу, 3-5 д. 1703-1708. Беговат се размножавао, добрим дијелом je сиромашио диобама па јачи куповао имовину пауперизованих. Малисори су били слаби земљорадници а добри сточари и користили испашу, а Бушатлијама требало жито и дуван. С друге стране добродошли су им били гладни Црногорци за чивчијање. Зато су аге, да задрже нове чивчије, на примјер у Рашу, исподизали нове тврде куће "еревије", 4-5, једноличне, подешене за 2-4 породице, без прозора из страха убиства "на здраку"; виђелица je улазила само вратима и "сунчарицом" на крову. Тано je Раш послужио јаким братствима од релеја Каменица "право у Раш", као: Поповићи, Мартиновићи, Сенићи и из Раша куповали пољане и запуштене њиве те прелазили "на своје" по Доњој Враки. Ага je давао стоке наполице док се запати своја, вересије жита, чак и новца за куповину свиња само да се чивчија задржи и, иначе штитио код турске власти у Скадру и не иду у низаме. Ага je од жита узимао треће зрно, од дувана половину али се дуван крао, од силне испаше и затеченог воћа, смокава, ништа, осим ко хоће, а чинило се, јагње у дар о Ђурђевдану и црвена jaja о Ускрсу, чему су се радовала дјеца и буле пошто су Бушатлије причали у дому да потичу од Ст. Црнојевића, ни од испаше "скадарских ливада" пошто се подигне сијено машински везано у "денгове". Свако врачко село имало je свој дио поља на испаши заједничкој само односног села. Огласили су се добри услови за чивчијање, празна намјешћа. Један устаљени чивчија привлачио je другога дошљака, ага од Подгорице и Спужа аги у Скадру препоручивао, изналазио бездомника по Зети. За око сто година шест села Враке и два-три засеока посједоше Црногорци без икакве туђице напунили je "ка око" да закасњели појединац нема гдје већ забатаљеним крајем и уз помоћ Врачана. Вриједни Врачани, жељни равнице, разрадили су запуштено, искрчили драчу, трн, ситногорицу "прошму". Улегнућима, зване "ђоље" дебеле црнице и браздама некадашње њиве, опажало се je под бујном папрати да се не види човјек на коњу, свједочаше о некадашњој густој настањености атарима села Раш и Куле. Било je покушаја да се крче и "ђоље", али ондашњим радним средствима само људском снагом није успијевало јер се папрат сваке године обнавља да прекрије и угуши усјев. Но папрат je коришћена косидбом за простирку стоци и добијано од ње добро обилато ђубре, опшиване су стаје гдје недостајаше ражана слама и "барина" из лугова покрај Језера. Памтим у Рашу, добровољца из Америке балканског рата, Божа Шоћа коме су Рашани уступили по комадић агачке земље кад je изјавио да би код њих живио, саградили му тврду појату за стан у дворишту Марка Рацковића, па је остало: "Чивчија у чивчија". Аги је било свеједно ко ради, само да добије одговарајућу трећину. Доста рано су аге престале да поправљају чивчијске куће и подижу нове, но чивчија сам да му кућа не "притисне чељад". Пластичну слику стања по Враки преносе Врачани из првих година досељења. Један Ђурчевић, за којег се мисли да je први стално остао у Враки, у Гриљу, а можда je још прије њега један Мартиновић од Јована Мартинова из првога брака доспио у Враку, у Стари Борич, уселио се у празну кућу пуну покућства и амбаре пуне класова у обору, а у селу није имало живе душе. Није утврђено je ли село Гриљ празно од помора, но прије ће бити сеоба. Дабоме, 5 д. Ђурчевића (раније Становићи из Куча) живјели су богато стално на своме до 1933. Мартиновићи из Раша, гране од Батрића Мартина Бајице, "прва три рала пољане купили су у Цигана" у Младом Боричу "Муктаровом". Прича се да je један Сенић копајући темељ за нову кућу у Мл. Боричу, који се насељавао, да из Раша тамо пријеђе, "нашао ћуп пара" и забогатио, те 6 д. Сенића до 1933. живјели на своме и богато. Од њих je остало честица у Рашу и државини: Крш Гаљичански Сенића - шума, камен, ливада, Пале гаљичанске - шумица са зараслим темељима кућа. Нема трагова je ли ко стручно испитивао нађени новац, који је могао да буде од Грка, Римљана или којег млађег слоја. Беговат се испродавао осим ријетко, a Бушатлије су, у четири најглавније гране држали Раш у четири дијела: њиву, поље, шуму и нијесу га распродавали због апсолутне погодности за живот, осим оно Сенићима, чувајући га да за невољу послужи коме буде потреба да изиђе на село и сам ради земљу, као и јесте учинио Ћазим бег двадесетих година XX в. па му се шаљиви Рашани ругали: "А, бек Ћазим, да видиш како је орати и копати!"Тако до социјализације у Албанији, иза револуције и Ћазим крио у Рашу рођака Суљчо бега па обојицу погубила нова власт. У старих Врачана "једном свезану пару" домаћин je вадио само за куповину земље. Штедјели су они од продаје дувана, сира, масла, вуне, јагањаца и постаралих оваца из стада од 50-300 и више грла, од зараде "у свијет" - по Цариграду, Америци по неколико браће, као: Каварићи, Мартиновићи, Пелевићи и други, а аге похлепни за сребро и злато. Трајно у Скадру није пролазио папирни новац осим у мењачници код "сексера", ни за аугарске окупације 1916-1918. За Скадар je важило: "Потонујо от злата", па га извезла Италија у своје банке плашећи богаташе - "туџаре" појавом комунизма те, најзад, остали без злата, чивчилука и без глава, многи. Претежан број братстава у Враки били су из околине Цетиња. Имало je Пипера - Башановићи, Бјелопавлића - Брајовићи и Пелевићи, из Куча - Ђурчевићи, Златичани, косовских старинаца - Поповићи од Коплика и Ламбулићи од Гриже до Вуковаца у Зети, Мајићи од Мајина, Дамбарића - Поповића прастарином од Кастрата; најстарији су били Шоћи, те je Врака називана "Мала Црна Гора". Под Турском Врака je била у саставу скадарске општине под управом сеоских првака кметова, "кнежева" "коџобаша", простонародне самоуправе, под главним кметом "субашлук". Упамћен je субаша Томо Каварић, који je живио 115 година (Врака: 1816-1921), знао je турски језик из печалбе у Цариграду, учествовао у кримском рату 1852. Има називања у Каварића да су Тома као старца-памтишу испитивали "неки туђи љуђи", мислимо Шуфлај, Талоци, Нопче. Под Турском Врака je остварила основна мањинска права: свеврачку саборну цркву 1869., школу али je под Зогистичком Албанијом све албанизирано одједном и, од тада до данас, 1989., поред свих промјена у Албанији, у школи у Враки нема ни један час наставе на с-х говору, што претешко пада Врачанима уочавајући неравноправност са Шиптарима у Црној Гори-Југославији, јер су и тамо, они, људи као Шиптари овамо. - Током времена Врака je израстала, поред Скадра, у друго свјеже етничко средиште на тој страни и узданица не само Црногорцима Подскадра до Каменице, него и наших Скадрана гдје je албанизација лакше нагризала градску него сеоску средину. Зато су фашисти напали и геноцидно растурили Враку као такву и прву чисту словенску насеобину у завођењу "новог поретка" на Балкану. Но колико je Врака положајно истакнута, а Врачани вриједни и да јој загубе траг, свједочи њено оглашење за угледно задружно добро (уствари радни логор) за извођење страних гостију, великодостојника, као Чу Ен Лаја из Кине с пријетњом да Врачани у једној руци држе пушку према Југославији, а у другој мотику и слушају Тирану,[39] и ловиште. По Враки су ловили Е. Хоџа и М. Шеху, и нижи ако je смио, уз лично обезбјеђење неких Врачана у служби, док и они нијесу емигрирали преко Југославије у Америку (два брата Цеклићи). По нашем домородачком познавању до 1933. допуњено анкетом исељених у Југославији, 1962. и њихових казивања за преостале у Враки, број домова по братствима у селима Враке je 1933. био: - Село Раш: Рогановићи 5 д., Бјелановић-Марковићи 2 д., Крстовићи 2 д., Ускоковићи 2 д., Рацковићи 1 д., Кркотићи 1 д., Малисора 2 д. Укупно врачких Рашана 13 домова. - Сви се иселили. - Село Куле: Решетари 6 д., Башановићи 3 д., Милогорићи 1 д., Малисори 1 дом. - Укупно врачких Кулана 11 домова. - Сви се иселили. - Село Стари Борич: Мартиновићи 3 д., Златичани 4 д., Жарићи 2 д., Мајићи 1 д., Вукчевићи-Веснићи 2 д., Шабановићи 2 д., Стајкићи 3 д., Секулићи 3 д., Ајковићи 4 д., Контићи 2 д. - Укупно 26 домова врачких Староборичана. - Иселили се 7 домова. Село Млади Борич: Сенићи 6 д., Мреновићи 5 д., Башановићи 3 д., Крстовићи 1 д., Пелевићи 12 д., Мартиновићи 9 д., Матановићи-Вујовићи 14 д., Микулићи 9 д., Пејовићи 1 д., Поповићи Дамбарићи 1 д. Укупно врачких Младоборичана 61 дом. - Иселило се 57 домова. - Котробудан - засеок: Каварићи 2 д., Ајковићи 3 д., Шоћи 1 дом. Укупно врачких Нотробуђанана 6 домова. - Иселили се 2 д. Наварила. - Село Гриљ: Ђурчевићи 5 д., Поповићи 4 д., Ђиновићи 2 д., Бањевићи 2 д., Пеличићи 3 д., Радичковићи 1 д., Ламбулићи 1 д., Брајовићи 6 д., Златичани 3 д., Цамнићи 1 дом. Укупно 28 домова. Иселило се 20 домова (а пришло десетак домова Крстовића, ван ов. пописа). - Село Омара: Цеклићи 4 д., Краковићи 5 д., Никићи 2 д., Крстовићи 3 д., Вучићи 2 д., Крачковићи 2 д., Андријевић-Обреновићи 1 д., Башановићи 1 д., Милогорићи 3 д., Мачкићи 1 д., Марковићи (Пипери) 1 д., Марђоновићи (католици из Шестана) 2 дома. - Укупно 27 домова. Иселили се 13 домова. -Турајлија и Бегове Купе - засеоци западно Омаре имали су врачких припадника промјенљивог броја домова, братстава, па их не утврђујемо, пролазећи. Укупно у Враки 1 933. било je 183 дома. Иселило се 131 дом, а остало 51 + 3 д. врачких придошлица иза 1 933. Исељено особа око 900. О исељавању Врачана протестно на владу у Београду писали су бивши министри Црне Горе Саво Вулетић, др Перо Ђ. Шоћ и др. у листу "Зета". "Политика" из Београда je само нотирала исељење. Број исељених породица или чељади у "Зети" може да буде увећан ради издавања најскромније помоћи, или и мањи да се не слаже с овим пописом, jep, понеко je пристизао шумом или се склонио код рођака по Зети и около Подгорице. - У чланку "Врака", др Шоћ je исељавање Врачана назвао: "Афера врачка", "ругло обије сусједне земље" с позивом влади у Београду да кривце позове на одговорност.[40] Године 1936. др Шоћ je, по цијени живота, обишао рођаке у Скадру и Враки и сликао се пред вратима цркве и школе у Враки. Оба снимка чувам у сликовници из Враке. Исељеници из Враке задржани су у ондашњој Подгорици око пола године до дозволе да отпуте у Пећ, гдје je кгр. кукуруза био 2 гроша а у Подгорици 2 динара. У мин. ин. дјела у Београду, код Богољуба Јевтића одржан je састанак свих живих црногорских консула у Скадру до 1916. и Југословенских од 1918, е не би ли се нашао начин међудржавни и Врачани врате у Враку, неуспјешно, jep су купци имовине врачке одмах судски преводили у свој посјед. У Београд тога времена je била и једна делегација Врачана са захтјевом да сви пребјегли Врачани буду насељени наједно и, одбили да се населе у Војводини због слабе воде. Врачани су се женили млади и, сразмјерно брзо намножавали. Више се рађало мушке него женске дјеце па je недостајало дјевојака за женидбу. Због разних видова опријатељења међу врачким братствима епископ из Скадра, Виктор, смањио je један степен сродства црквених правила. Богатији су хитали да "објележе" будућу снаху чекањем свадбе и по три године само да je Врачанка. Сиромашнији, старији удовци или момак под каквом тјелесном маном, женили су се из Зете и пород доносили напреднији. Преко државне границе се прелазило без пасоша, само се разгрне драча на друму. Први породични пасош je издан једном Врачанину, на араку папира на француском и арбанашком писму 1922. Taj пасош сам фотокопирао. Развод брака у Врачана je непознат. Врачани су претежно живјели у већим кућним заједницама и чували je да не уђе љута снаха и раздијели je. Пратећи размножање исељених Врачана, до 1962., од једног исељеног дома настајали су 3-4. Аналогно, од педесетак осталих домова у Враки 1933. треба очекивати да их већ има најмање 200 домова. Надамо се да je већина у матици - Враки. - Мухаџерими. - Мухаџерими су расни Црногорци муслимани и најмлађи словенски слој који je у великом броју пошао за повлачењем Турске ка Скадру иза берлинског конгреса 1878. Дијелом су настанили запуштени Штој од Враке према Скадру - "ксолат е мухаџервет",[41] а већина се je погубила кроз Скадар и ка Драчу. Јако су економски пострадали иза богатих имања по Зети и слично, па се сналазили врло умјешно занатима и препродајама. По Враки бијаху оглашени као "врхачи" с коњима по гувнима. Нимало се нијесу хтјели са Малисорима, није им при срцу била ни Албанија ни албански језик. Са друге стране убијали су се са Врачанима да je самим почетком XX в. то личило на "малу истрагу" све до "царског умира" 1905. код паше у Скадру, пред страним консулима и тројевјерским поглаварима, па послије не. Постављена je тзв. "унутрашња граница" дуж воде Враке и посједнута таборима низама за три године. Врачани су то стање називали двострука окупација. Мухаџери су настојали да Турска пресели Врачане на напуштена њихова имања по Зети и они посједну Враку. Међутим, њихова имовина већ je била издијељена црногорским ратницима, односно, Бушатлијама je Врака с Врачанима служила као "мост" са Цетињем ако Скадар, у предвиђању прилика, припадне Црној Гори. Неки потурице су нашли рођака из старевине у Враки, као: Алуновићи Микулиће, Ркочевићи Ђурчевиће, али кад се два предјела бију, пуцао je рођак на рођака према вјерској припадности. Понекад je то рођакање служило за разговоре мањег спора, али ниједна завада није сређена кумством, побратимством, као што je унутар Врачана и Врачана са Малисорима. За опстанак Врачана било je ризично да се једновремено бране од двије јаче стране, Малисора и Мухаџерима с убиствима и међусобним. Дојадило je то и "Господару", пa je књаз Никола смирио одједном у Враки "24 главе и ране", с Малисорима je настало опрезно затишје осим са католичким Керићима из Громира, и свом снагом се бранили и одбранили од Мухаџерима. - Карактеристично je да се ниједан Мухаџер није настанио по Враки иза расељавања 1933., како су се раније грабили, ваљда су увидјели да умјесто Турске наступа католичка струја у Албанији са премоћу фашистичке Италије. Има прича из Враке да су штојски Мухаџерими бранили остатак Врачана за вријеме окупације од злогласног балисте Асан Јусуфа: "то су наша браћа", заједно са барјактаром из Хота: "Дићи ћу сву Малесију у одбрану Врачана од тебе!" - У пуном смислу Мухаџерими су живјели "на себе". Говорили су чистим с-х језиком старо подгоричког дијалекта. Носили су се "алатурко" с дубљим бијелим фесом, а жене умотавале шареним чаршавима до пета с израженим подбратком, а лице полуслободно. Недостатак међусобних женидби јако су попуњавали од Подгорице (Титоград), одржавали везе са рођацима у Црној Гори, те они и данас више од других то чине у датим условима за међупосјете. Наши етнографи у својим дјелима пописали су многа братства исељених црногорских муслимана: J. Ердељановић, Ан. Јовићевић, Пет. Шобајић, a Ђ. Пејовић казује да се само из Никшића, до 1879. иселило 283 дома.[42] Недавно je Л. Рогановић казао Јовану Дујовићу поименично 43 исељена братства, "... било je некада 2345 муслиманских породица од Штоја до Миридите сразмјерно по 5 чланова", али нема извора.[43] Једно вријеме мојега дјетињства у Рашу живио je црногорски муслиман Тахир Адемовић са ожењеним синовима Зењел и Бишо, а памтим и препродавце из Скадра, мухаџере, Садика и Иљу "јајчаре", крстати у раменима као гране из дебела трупа дрвета, који су по врачким селима, и у Рашу, мијењали за jaja женске потребе: "Ољи што, Васојце?" - копчице, ђинђуве, ђердање, игле и конац у "чиљицама" за вез и шивење, сапун, укоснице, "чекме" (дугмад). Од првих потурица Црнојевића прелазило je много њих ка Скадру до маса иза 1878., толико, да их по Албанији нико, мислим, не би могао да попише, посебно уз принове множења, у домовима то ли у чељади. Смијешне су вијести 1989. да по попису становништва у Албанији има само "сто регистрованих Црногораца".[44] Давњи топоними и сл. у лексици Врачана. - Ту грађу стављам набацано или у приближну хронологију: 1. - Уба Касара су три убла у старом "Громир кећ", од којих je само један имао воде стално и обилато за људе и стоку. Малисори их називаху множином "Пусат е касарит". Топоним подсјећа на књегињу Косару кнеза Владимира из Крајине. По предању, Косара je "извадила" и уба у Рашу и код Пречисте крајинске. Блокови тесаника за "кампањело" (звоник) цркве у Враки су од камена с крај убла Касара. 2. - Пергула je "пергола", држач лозе у Приморју црногорском. Остао je топоним за њиву у чијим je плотовима имало много подивљале лозе с доста крупним зрном грожђа. Подсјећа на људство из Приморја које je пробивало у манастиру св. Јован рашки. 3. - Сук Марона je побрђе на атарској граници Раша и Громира Новог у којем je имало много древних стабала коштање-коштањар "Кашњет". Чобани су крали јежева коштања са тих стабала и купили кад се омоти распрсну. Подсјећа на млетачку управу тим крајевима; у њих "марони" је кестен, а "сук" je у арбанашком брдо. 4. - Мљесец от пченице је"божја брада"допрла у Враку, изворно из Украјине, па од Кикинде у Војводини. [45] Подсјећа на долазак Словена према Скадру и даље. У Врачана je "мјесец от пченице" обучених рамена класјем и тиме се разликује од сликане "Божје браде", изворне. Висио je изнад наћава у дому мога оца у Рашу. Гледао сам га и у другим домовима у које сам долазио дјететом, као у ујчевини Мартиновићи. 5. - Пале, поменуто уз Сениће-Галичане, атара Раша, зарасла кућишта ситногорицом. Подсјећа на нечију паљевину тим положајем око св. Јована рашког. 6. - Селите, атара Кула, у којима je било старо гробље "грчко" па искрчено за њиве. Можда je у том гробљу био сахрањен грчки војсковођа рањен у бици код Бара 1042., "la kroče de Kursilio" у науци. Подсјећа на присилно исељавање становништва паралелно са "Пале". 7. - Једунија, Дудунија... бројалица, поменута. 8. - Љиђиљиђи,... бројалица, поменута. 9. - Вељи Пут je наставак имена "Велија цеста" доба владавине Немањића у Зети; води средином Враке од Скадра на сјевер. 10. - Бурк Бишоф су два брда западно од Громира, у равници као одлијепљени од кршевите стране. На већем се виђаху из Раша црне зидине развалине. "Бурк" je у турско-арбанашком затвор, а ван Скадра није било потребе такве. Један познати дијалектолог у причи, одмах ми je рекао да ће то бити "бискупов град", по енглеском "бишоп". У науци нашој се зна да je латински епископ Мануил из Скадра, на налог папе Пија II забранио именовање Петра Славјанина да управља из св. Јована рашког, већ да сједи у граду "Птисти" ка Коплику.[46] Иначе, наша наука историјска тражи још један "град" из катунарског периода онуда. Није ли "Бурк бишоф" "Птиста" и тражени град? 11.- Кам Бијељи - усред Рашког поља називала се тако једна рупа, већа. Могао je ту да буде велики камен, окречен, као један међник разграничења српске деспотовине и Венеције јер природног биљега није имало около. 2. - Кам Марка Краљевића и Седло Марка Краљевића су предања у Врачана. Кам je ступа из св. Јована, тобоже Марко бацао камен са врха Маранаја и први добацио у Раш, други je "Кам бијели", а трећи у Језеро па се не види од воде. "Седло M. K." je преседласта стијена на Суки Ускоковића иза које су млади зетови гађали нишан о Новој години. 13. - Штринга je дјечја играчка самострел. У свему подсјећа имитацијом на средњевјековно српско наоружање те врсте. Звоник-кула св. Јована имала je прорезе на све четири стране за одапињање самострелом. Штринга je била опасна играчка кад се у главу стријеле забоде игла опанчарица, па се крило од родитеља. Шта им "ђавоља" дјеца раде, открио je прасац забоденом иглом у леђа добјегао у кошарицу. Имао сам штрингу чувајући свиње. 14. - Грнчарски Пут и Пут Банушом Вељом су били два пута јако прометни. Грнчарским путом су се кретали разни Малисори од села Грнчар копличке Подгоре дијагонално средином Враке за Скадар. Утапао се у Вељи пут у Штоју. - Пут Банушом вељом водио je од Ћаф бишкаизи увалом између Маранаја и Паруна падином гдје бријегом, гдје коритом - људска и коњска постопица, поред св. Јована на Штој код "Кофћела вељих" па за Скадар. Њиме се кретаху Шаља, Пуљти и успутни Малисори. - Стари пут од Дривоста за Коплик, иначе урбанизован (Ђ. Бошковић), ишао је поред св. Јована, кроз Раш и Громир, али je био испрекидан употребом цијеле дужине. 15. - Маљ-Сор, Бок-Сор, Брега-Сор су три врсте Малисора названи по рељефу: маљ=планина, бок=рупа, брег=воде (Бојана). Р. Ковијанић казује у Кућишту три братства влашког поријекла: Фрадели, Топали, Сораји; нема им помена касније у которским споменицима[47], а то се поклапа са појавом "Малисор" у XV, према Шуфлају у Грижи. 16. - Вукашинов Гроб, усамљен, био je у атару Раша јужно атара Громира, правоугаоне основе размере 3 х 5 м приближно. Сав je био од већих и једнаких тесаника у обурдавању кад се волови очешу о њега, неутврђене висине страна и изгледа с горње стране. Ништа се не зна у народу кад je и којем "Вукашину" то био маузолеј, а сигурно није припадао Вукашину Мрњавчевићу. Пољем око њега се назирало гробног камена угаженог у ледину, а у сусједном плоту њиве поширем, у густишу купине и цера још дубљаху прочелни камени гробова. Чујало се je туда "вактиље" постојала црква - можда "С. Алесандро сото Балезо?" 17. - Велеброди - велики и плодни дио атара крај Гриља сјевернозападно ка Језеру и ушћу Риоле. Мислим, Велебродиће, рећи мноштво бродица којима се искрцала војска Црнојевића у помоћ Млечићима за одбрану Скадра 1474. К. Јиречек je дослован: "... помогао je Иван Млечићима на суху, док су, опет, његови људи на баркама преко Језера дошли граду у помоћ."[48] Има старо предање да je у Велебродима било неко гробље, да су се судариле двије војске и било пазариште. Ако je постојало и примитивно пристаниште за чунове и слично, све je поплавило Језеро. Језеро већ допире до села Гриља које je знатно даље од "Вуракха" ту и "Сартри" туда. 18. - Цуцка и Таратачка су игре врачких младића и чобана. Јаким штаповима са главом на доњем крају се тјерао округао камен "цуцка" у већу рупу "котљан". Обоје подсјећа на хокеј на трави. Стари Византици су, према изворима, то играли са коња, назива "циканион", а играчи "керезионтес". 19. - Пустопој-а je назив у оба језика ту за Пусто поље ка Коплику, састава као Ћемовско поље. Тамо je и Суви поток, у арб. "Прони тхат". 20. - Стари Борич Везиров, село и цио атар "Везирово-Везировина", подсјећа на "царски хас" под управом Ст. Црнојевића[49] Враком и шире, са пратећим називима: Пашин млин, Пашинасука, Везирово поље... 21. - Мераје - поље и њиве атара Млади Борич, значења "царско добро", у наставку Везировог поља: Мераје Пелевића, Мартиновића... 22. - Макине и Памуке су називи њива атара Раша у два синора, мислимо подсјећају на покушаје Махмут паше Бушатлије да тргује са Бечом, увози какву машину за пољопривреду и сије памук. Било je покушаја и у мојем дјетињству да отац опроба у неколико редова сијање памука и, памтим кокице колико највећа песница, али je предност имао кукуруз и отпало. Сваку и, најмању машиницу, и ону за шишање, стари Врачани називаху "макина". 23. - Сартри и Беси узимамо иако има мало везе са Враком, но, можда преко њих може да се објасни предање о "Цркви на Румији". Према Петру Гагулићу "Беси" су из планине древне Ремесијане у Понишављу; градили су паганске храмове по врховима планина отворене за издимљавање људске жртве коју су приносили уз велико оргијање, да су се са њима кретапи и живјели сродни "Сартри", да су их уништили Словени у надирању.[50] Међутим, они ће бити избјегли уништење као врло "отпорни" или су их Римљани измјестили у мирнију унутрашњост. И данас на западној страни Скадарског језера постоји селце Бес-и и словенизирани топоними "За-бес", "Бес-ац" код Вирпазара па ће и некропола у Мијелама бити бесачка. По Дукљанину су "Беси пополо де ла Трација".[51] Сартри[52] су остали на источној обали Језера, предјела Велеброди и појављују се 1417., па више не, осим по грофу Капатоу 1838.[53] када их нема нити их Врачани помињу. Биће Капато користио стари извор, а да je излазио из Скадра ка Враки, не би веће село Гриљ смјестио десно друма, jep je Гриљ лијево и подаље. Дошавши у масив Румије, беси ће природно наставити градњу својих храмова, па и на врху Румије. Свети Јован Рашки је истакнут средњевековни споменик у ширем смислу, а у Враки најважнији словенски културни споменик у рушевини "Црквина". Околни Малисори га називаху "Киша рашит" у смислу српски, православни. У много писања о њему није се начисто je ли га срушила људска рука или земљотрес, но свакако једно другом придавало, но да je почео земљотрес прије би пао високи звоник-кула коме je само кров смакнут, па изложени зидови се крунили. Мислимо да су првобитну грађевину срушили Монголи на путу за Дривост 1242. како смо већ навели, па богатим донатом обновила краљица Јелена, католикиња Урошева и дала Бенедиктинцима. По томе je он "Српски бенедиктински манастир" ми својатали га Латини да je њихов иако je остао источног постављења. Да ли су га срушили "шизматици", могуће je сасвим и то црквени сељаци православни Власи, помали сорчени, закључујем по два основа: а) предање у њих да су враћали тесаник одношен за стране врата и прозора на кућама jep су им били учестали помори чељади и стоке "због старога гријеха" и б) држали су црквене земље као раније у својини од Љинде до Драгоча а да беговат није посегао никада - ваљда за награду због преласка у ислам, али су чували стари "аманет" да не забораве бадњак и славску свијећу, што и чињаху. Ниједан Рашанин ни Куланин није држао ни парче тла црквеног. Потврду за разношење, пак, фино обрађених предмета налазимо у изношењу из црквеног круга "ломбуру" танане обраде из бијела мермера са црним гранама на бунар у Рашу и "Марков кам" насред Раша. То су пренијели Риолци и, нијесу вратили jep "њих није кињио "стари гријех", и били су издаље и остали у Рашу привремено. - Та два предмета није видио ниједан истраживач св. Јована. Латинској вјерској пропаганди било je довољно да манастира нема и, уопштено, у науци да остане кривица, узимајући посрбљаке као чисте Србе "шизматике": "Gum... monasterium S. Benedikti Drivostensis dioklesis in Renjo Rasciae konsti et ab ipsius Renji scismaticis totalitдr dissipatium per abatum kuandam Andreae Ultimi abbatis dikti monasteri."[55] Врачки Рашани су познавали и чували манастирски круг, дизали кроте и поп служио о св. Јовану јесенском службу један дан умјесто, по предању, четири дана и ноћи раније са ноћењем народа у пространим конацима манастира. Три пута су водили ка св. Јовану, на три капије круга опточеног зидом. Јужна капија je била сволтана приморског веза здрава и стајаше дио оградног зида с источне стране, а отвор бунара разголићен. Рашани преносе да je на једном тесанику с чела звоника била четворолисна дјетелина и напис да je поједено 150 товара боба по 150 кгр. док je градња трајала. Унутар звоника, при дну, била je причвршћена мермерна плоча исписана да ни поп ни учитељ врачки нијесу знали да прочитају "омркла и једном не осванула" - украли je ноћу латински попови и однијели у Скадар. - Није поменуто у науци мање црквиште "Шимрија" (св. Марија) на истоименом брду сјеверније од св. Јована у побрђу "Бегачне горе". "Шимрија" je била постављена с олтаром на запад, распознатљивих темеља, већа ниша испод олтара, двориште поплочано и све прорасло ситногорицом. Недалеко, ниже, крајем велике њиве, ка св. Јовану, још дубљаху зидови једне куће са три степеништа - све у тесанику. Никада код "Шимрије" нијесу долазили латински попови из Скадра, који су, често, скрнавили, ломили словенске знаке по пространом гробљу око св. Јована и, Рашани их тјерали тек чобани дојаве, једном чак до у Скадар "12 попова". Од свих писања о св. Јовану најуспешнији нам се допао рад "Градитељска школа Поморја".[56] На основи писања и домородачког познавања сачинио сам рад "Св. Јован рашки". Основне грешке у науци о Враки. - О неким грешкама о Враки говорили смо у досадашњем тексту. У основне, пак, грешке новијег времена, понављамо, јесте продужавање тока воде Враке узбрдо тоном Бануше и, њоме изазвано измјештање св. Јована рашког. То се види из "Старинара".[57] Ал. Дероко je на лицу мјеста снимио звоник-кулу "до 15 м висине", у јулу 1929. када сви токови пресуше a укрштају ту, па се не зна што je што, а Бануша зјапи, вара, још иако му je водич био из Скадра. Друга грешка je измјештање Врачана у Зету у једном наслову, непознатог разлога. [58] Послије изворне опомене да то може да заведе читаоца ако, стварно, не зна или није чуо за Враку да je она код Скадра у Албанији и даје ријеч о говору Врачана у Враки, а не З-4 куће у Зети, па у даља три наслова о говору Врачана др Петровић je изоставио оно и... у Зети". Трећу грешку je учинио неконтролисано италијански ботаничар истраживач Антонио Балдачи, цитирамо: "Уосталом, Врачани, због отпора и мржње према Црној Гори, од турских власти су имали извјесне попусте и повластице, као рецимо, при куповини земље."[59] Врачани нијесу били "колонисти" у смислу нечије организоване радње већ историјски етнички континуитет, појединци у дужем трајању потражње земље за исхрану породице; нијесу имали попуста у купњи земље ван што jecy били људи уздани да плате на вријеме. Ако има мјеста причи о повластицама, то ми узимамо куповину цијелог села с атаром од стране краљевине СХС 1925, наиме купљен je Стари Борич Везиров: њива, ливада, поље у посјед колико се je у којег чивчије чега затекло. И мој отац je држао и задржао "15 рала" поља Везировога. Иначе, Врачани су куповали земље од осиромашеног беговата. Памтим брата најимућнијег и најутицајнијег Суљчо-бега, Шаљћета, да се по Скадру носи малисорски, онемао. Чланак Балдачијев je с краја 19. вијека, када су Врачани црногорског владара сматрали као свога "Господара"; Црна Гора je помагала при склапању "Царског умира" 1905, врачку школу узела за црногорску заграничну и послала учитеља Црногорца 1909. Међу више сачуваних молбеница "Господару", појединачно, групно за помоћ, заштиту, пушку и све Враке саме или удружено са Скадранима, говоре двије молбенице и, обијема je удовољено. У првој Врачани су молили "Господара" да помилује Врачанина Коста Кркотића који се осветио у Бару 1894. па га црногорски суд осудио на робију 15 година. Молбу, датирану 1.1 1903. потписали су крстићима 14 угледника свих врачких села, 4 коџобаше (кнежеви) и свештеник врачки уз црквени печат, Петар Мреновић.[60] Друга молбеница je заједничка "Срба из Скадра и Враке", из 1907. Потписали су je 7 првака из Скадра, чланови српске православне општине, а из Враке 12 чланова општине и предсједник општине Петар Мреновић, свештеник. Том молбом се моли "Господар" да не укине црногорски консулат у Скадру. Дајемо исјечак молбенице: "Господару... не пуштајте ово неколико стотина породица у вароши и по села на милост и немилост једних, а на другој страни фратара, језуита и учитеља талијанских који се труде да изгубе име наше народности у овом крају... Колико је само заштите и одбране учинио Ваш славни Консулат нашој браћи Врачанима и што би са нама било да није овдје на лицу Вашег Консулата." Дакле, умјесто "мржње" Врачани су према Црној Гори били стално привржени. Консулат у Скадру je постојао и врло успјешно радио свој посао до постојања Црне Горе као самосталне државе, а послије уједињења одавно нема ни југословенског консулата у Скадру. Бесмислене су и превазиђене ситније грешке о Враки кроз штампу, на картама, као: "Хани Вракес" да je село: "Бељо Пашанин" умјесто Андрија "Бељо" Башановић; да у Враки има "3000" душа, "200" ђака; село "Гукај" мјесто Куле - арб. "Кулај"; "Рапа" умјесто Раш; "Гриба" умјесто Гриљ; "Враце" мјесто Врака (и то у El I, с. 111 ?); "Борлоч-Борит" за Борич; да je св. Јован ка Каменици, а "Раши Вогељ" je умјесто древнога Раша из 1416. Грешкице се и даље настављају, изворно неконтролисане, објављене или не, на примјер, да je Милош Ђока Николић - "Миђони" у акростиху - "Миђени" у албанизацији, књижевник, да je рођен у Враки, а рођен je у Скадру; тако и Коста М. Миличевић да je арбанашки умјесто српски сликар. Коста je рођен у Враки, а Милош за кратко био учитељ у Враки. "Лапсус" je да je у Враки 1933, остало "300 домова" умјесто да je од неисељених 50-60 домова до 1989. могло да се намножи тих "300 домова" (Љ. О. "Политикин свет" бр. 192, "Досије (Југо) Словени у Албанији", Београд, август 1989, с. 38). Врачани 1989. - Врачани живе предвојени - двије трећине у Југославији, остатак у Враки-Албанија до данас. Укупно их има 700-800 домова - распале су се задруге. Упадљиво je, исељени су се трипут раскућивали за мало времена: из Враке 1933. и Метохије 1941. и шездесетих година од истог прогониоца фаши-завојевача у сврхе стварања "Велике Албаније". Југословенски Врачани живе у троуглу: Пећ-Београд-Титоград са приградским насељима: Барајево, Миријево, Крушевац, Краљево, много их je у Крагујевцу, у Титограду и свуд око њега, гдје у Зети село Горичане народ назива "Мала Врака". Нико се од њих не занима чистом земљорадњом. У просјеку добро стоје економски од рада у предузећима, служби, у иностранству и помажу домовини. У свим срединама су добро прихваћени јер их још красе старе моралне врлине и грађанска исправност. Жељни су напредовања, лако се прилагођавају и љубе заједништво. На стотине их има: високообразованих, магистара, у дипломатији, у војсци, просвјети, здравству и сл. Највише прилике да не забораве стари крај имају врачке добјеглице око Титограда по сродности с мјештанима, фолклору и близине Враке. Они по Албанији су у тешком положају, разбијени, али претпостављамо да их je највише у Враки измијешани са Шиптарима са разних страна. Напомене1. Историја Црне Горе, 1, Титоград 1967, 295, 318, 320/21, 310, 355/356, 402/403 и карта "Дукљанска држава"; Ристо Ковијанић, "Помени црногорских племена у Которским споменицима (XIV-XVI вијек), II, Титоград 1974, 59 "Купелник". , 2. Фердо Шишић, "Љетопис попа Дукљанина", Београд-Загреб, 1928 - карта у прилогу; Славко Мијушковић, "Љетопис, попа Дукљанина" - увод, превод и коментар, Графички завод, Титоград, с. 226/227, 255. 3. Иван Јастребов, "Стара Србија и Арбанија" - Споменик XV 48, СКА, Београд 1904,151. 4. Андрија Јовићевић, "Малесија" - Српски етнографски зборник, књ. XXVII, САНУ, Београд 1923, с. 76. 5. Никола I Петровић, "Балканска царица", Нови Сад, 1894, с. 122. 6. Иван Јастребов, наведени Споменик, 169. 7. Иван Јастребов, нав. Споменик - Гласник 385, 386. 8. Др Ђ. Пејовић, "Исељавање Црногораца у XIX вијеку", Историјски институт СРЦГ, Титоград, 1962, 47. 9. Видјети примједбе: 60 и 61. 10. Др Перо Ђ. Шоћ, "Меморандум Црне Горе", Женева, 1919, 36. 11. Александар Карађорђевић, Лондон, "Не дам, док сам жив, ни педаљ наше земље", дневни лист "Политика", Београд, 5. јул 1989. 1 2. Стојан Новаковић, "Село", СИЗ, Београд 1965: 98, 111, 112, 136, 143. (даље: Село). 13. По казивању последњег Булатовић-Поповића, Риста, из Скадра који je сарађивао са X. Барићем. 14. Митар Ђуришић и другови, "Први балкански рат 1912-13. - Илустрована хроника, коло, друго издање, Београд 1960: 170, 181, 182/3, 185, 374. 15. Из преписке са др П. Ђ. Шоћом; Вучковиће je познавао и Р. Поповић. 16. Андрија Јовићевић, н. д. 132. 17. Персида Томић, "Врачани", Радови XI савјетовања етнолога Југославије, књ. I, Зеница 1970. 18. "Село", 214 - с. 136. 19. Персида Томић, н. рад, с. 124. 20. Упоредити: Филип Лаиновић - кнез Данило - шесте године владавине (1857), - "Записи", март, Цетиње 1937, с. 132: исто, мај, Цетиње 1939, с. 306; Марко Кажић, "Филип Лаиновић", Титоградска трибина, Титоград 27. I 1964; Павле С. Радусиновић, "Зетска котлина Титоград, 1962, с. 63; - О свједочењу Копличана и старих Скадрана прича и Ив. Јастребов: Споменик СНА 41, Београд 1904, с. 149, 150. 21. Јован Томић, Споменик СКА 242, "Попис становника у Албанији 1703 и католика 1707", Београд 1905, с. 65 и 74. 22. Лазар Рогановић, I дио, "Под сунцем туђег неба (Врака и Врачани)", Титоград 1978. 23. К. Јиречек, Јован Радоњић, "Историја Срба" II, Београд 1952, 10. 24. Павле Ивић, "НИН" ?, Београд 1 989? (* загубљен податак, Б. М.). 25. Др Д. J. Поповић, доцент универзитета: "О Цинцарима - прилози питању постанка наше чаршије", Београд - нема година издања. 26. Др Милан пл. Шуфлај, "Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, Повијест сјеверних Арбанаса", књ. II, св. 2, Београд 1925, с. 198, 200. и "Архив-I, 1 -2, Београд 1923, с. 212. 27. Владимир Дедијер, "Југословенско-албански односи 1939-1948", "Борба" Београд, 1949, с. 117. 28. Др Ђ. Пејовић, н. д., с. 338. 29. Иван Јастребов, "Гласник 48", н. д. с. 400. 30. Из "Архива" Ал. Поповића, "Записи" Цетиње, мај, 1939, с. 309/310. 31. К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1952, с. 402. 32. Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у Которским споменицима (XIV-XV) I, Историјски институт СРЦГ, Цетиње 1963, с. 19, 88; регистар 259; Арбанас с 241...; II, Титоград 1974, с. 248. "Вракјен", "Арбанас", с. 231. 33. Андрија Јовићевић, "Црногорско приморје и Крајина", Српски етнографски зборник, Београд 1922, с. 50, 55. 34. Др Јован Вукмановић, "Паштровићи", Цетиње, 1960, с. 81. 35. Милован Ристић, "Стари Влах", Београд 1965, с. 152. 153. 36. К. Јиречек-Ј. Радонић, ИС II, 1952, с. 76. 37. Петар Шобајић, "Корјенићи", Гласник Етн, музеја, Цетиње 1964, с. 167-168. 38. Из "личне прописке са др П. Шоћем. 39. "Борба", дневни лист "Кинеско-албански разговори на нашој граници" - "Задруга у селу Врак", Београд, 1. III 1961, с. 2. 40. Др Перо Шоћ, "Врака", лист "Зета" број 52, с. 6, Подгорица (Титоград) 27. XII 1936. 41. E J, I, с. 360. - карта Бара. 42. Др Ђ. Пејовић, н. д, с. 294. 43. Јован Дујовић, "Скадарски Црногорци прерастају у врбе", лист "Побједа", Титоград, 29. март 1989. 44. "Танјуг": "Попис становништва у Албанији - Националне мањине десетковане", лист "Политика", 10. јул 1989. 45. Кулишић-Петровић-Н. Пантелић, "Српски митолошки речник" -"Нолит" - "Библиотека синтезе", Београд, 1970, с. 38-39. 46. Ив. Јастребов, Споменик 41, н. д, с. 150. 47. Р. Ковијанић, н. д. I, с. 186. 48. Н. Јиречек, ИС, I, н. д, с. 401. 49. Др Ђ. Пејовић, н. д, с. 47; "Везировина, царски хас". 50. Петар Гагулић, "Православна мисао", VII, св. 2, - "Антички град Ремесијана и његови епископи", Београд 1964, с. 86-95. 51. Фердо Шишић, "Летопис попа Дукљанина", н. д, с. 22. 52. Георгије Острогорски, "Пронија", САНУ, Београд 1951, с. 171, "Саитри". 53. Љубомир Дурковић-Јакшић, "Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори" Београд 1951 - на карти у прилогу село "Сартси". 54. Станоје Станојевић, "Свезнање" - "Народно дело", Загреб 1937, с. 402, јединица "Врака". 55. Др Иван Марковић, "Дукљанско-барска митрополија", Загреб 1902, 111. 56. Војислав Кораћ, Градитељска школа Поморја", САНУ - Посебно издање, књ. 49 Одељење друштвених наука, Београд 1965, 65-68. 57. Академик Ал. Дероко, "Старинар", књ. V (1928-29-1930), Београд, 1930, с. 130, 136 и скица Враке у прилогу. 58. Др Драгољуб Петровић, "Гласовне особине говора Врачана у Зети", Годишњак Фил. факултета у Н. Саду XV/1 (1972), Нови Сад 1972. 59. Антонијо Балдини, "Црногорска колонија у Враки", превео с италијанског Данијел Винчец, дневни лист "Побједа", Титоград 9. април 1989. 60. "Молбеница" 19 врачких представника "Господару" на Цетињу од 1. I 1903. Државни музеј Цетиње "Никола I", 15. l 1903. - преписао Б. M. 13. VIII 1963. 61. "Молбеница" бр. 88, од 28. новембра "Господару" на Цетињу уз пописе 7 представника Скадрана и 13 из Враке - објавио Ристо Драгићевић, "Записи" - Гласник Историјског друштва Цетиње, год. XIII, књ. XXIII. Цетиње. јануар 1940. с. 49-51. |
