Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Писање црногорске штампе о словенском становништву на тлу Албаније посматрао сам у контексту општих и посебних збивања у Европи и на Балкану, као и стања унутар Црне Горе. Ове црногорске новине излазе у вријеме значајних општих друштвених и политичких збивања крајем XIX и почетком XX вијека. То je вријеме када наши народи ступају на пут капитализма, који је био успорен дугом владавином туђина, и који је довео до појачане борбе за национално ослобођење и уједињење. Истовремено, то je и вријеме политичких неуспјеха и предоминације Аустрије на Балкану (1875-1903); диобе интересних сфера између Аустрије и Русије; Берлинског конгреса и његових посљедица, балканских ратова и пораза Турске и првог свјетског рата. У Црној Гори то јe вријеме послије ослободилачких ратова, када je почела да доживљава бржи економски и друштвени развој; вријеме владавине књаза Николе Петровића и реформи државне управе; борбе против личног режима књаза и појаве политичких странака, зачетака социјалистичког и радничког покрета.

У другој половини XIX вијека сјеверноалбанска племена налазила су се под притиском војно-феудалне Османлијске Империје, чије су посљедице биле стагнација у економском, друштвеном и општем развитку. Већ седамдесетих година XIX вијека, због свог стратегијског значаја, територија насељена Албанцима постаје објект интересовања европских империјалистичких земаља. Заоштравају се интереси Аустро-Угарске и Италије на албанском тлу, на којем се снажније манифестује ослободилачка борба и процес националног буђења. Посљедице Берлинског конгреса осјетиле су се и код Албанаца. Формирана je Албанска (Призренска) лига.

Од 1878. године настаје преокрет у историји Сјеверне Албаније. Умјесто ранијих побуна, које су имале локални карактер, прелази се на "национални покрет и национални албански препород, који je нарочито подржавала албанска емиграција у иностранству".^[1] Младотурска револуција 1908. године имала je велики утицај на развој борбе за аутономију Албанаца. На почетну првог балканског рата 1912. године српска и црногорска војска заузеле су сјеверни дио Албаније и опсјеле град Скадар. Грци су заузели јужни дио Албаније и почели опсаду Јањине. Очита je била тенденција ових балканских држава да подијеле Албанију, али међународна ситуација и унутрашње стање условили су формално проглашење албанске независности. За независност Албаније посебно су се заузимале Аустро-Угарска и Италија, које су на тај начин настојале да вежу за себе албанске феудалце и да онемогуће излазак Србије на море. Лондонска конференција амбасадора великих сила од 20. новембра 1912. године признала je Албанији независност.

Богатство података о Албанцима у црногорској, па и европској штампи било je условљено специфичним геополитичким положајем и историјским околностима, jep je Албанија, у том периоду, имала већу улогу у међународним односима него што би то произилазило из њене величине и економске снаге.

Подаци о словенском становништву у Албанији су бројни и разноврсни. У "Гласу Црногорца" ^[2] од 18. октобра 1880. године пренијет je текст из лондонског "Тајмса" под насловом: "Етнографија сјеверне Албаније и албанско-црногорски спор" у коме се наглашава да je садашњи спор (мисли се на догађаје послије Берлинског конгреса) Црногораца и Арбанаса само обнова вјековне борбе која je с промјенљивом срећом вођена између Цијевне и Дрима. "Гегарија", тј. Сјеверна Албанија била je прије "турске напасти" у "мирном притежању Срба од Зете"..., "стари Илири су њихови преци, а заузимали су западни дио Балканског полуострва. Њихов одличан војнички карактер није могао спасити земљу ни од једне освајачке силе. Као народ врло ратоборан, цијењен као савезник и најамник, али никада, сем у тренутном заносу, није био кадар да се одржи, чак и против племена нижих од себе. Од овога чини изузетан неприступачни планински предио оно Елбасана".^[3]

Лондонски "Тајмс" даље пише; "Већина сјеверноалбанских племена je словенског поријекла и једино Миридити представљају чисту албанску лозу. Хаси, Хоти, Клементи, Кастрати, Груда, Шкрељи су родом словенска племена, која су подлегла сложном утицају Турске доминације, односно католичке пропаганде. Ријека Дрим je граница правих арбанашких племена." На њихово словенско поријекло упућују и "српске и арбанашке пјесме и предања" се слажу да су потомци људи који су бјежали од Турака и Вендета, настанивши се у опустошеним крајевима Илирије." Клементи воде поријекло од неког далматинског ускока, који се оженио Српкињом и настанио "пусте попаше на Зему", али његови потомци су пристали уз Турке уочи Косовске битке. Кад су Турци покорили ова арбанашка племена, почели су их цијепати и завађати међусобно, потплаћујући их на међусобне ратове, уз истовремено "уношење ислама, односно католичке вјере" (код пограничних племена). Већина становништва на Зему се покатоличила, а пропаганда од стране аустријске власти била je јако усмјерена у правцу да се становништво одриче српског, а прима арбанашки језик.^[4]

Муслимански живаљ, навикнут на власт и оружје, je најратоборнији. Он се нарочито противи ширењу Црне Горе и давању Плава и Гусиња, jep "Плав и Гусиње имају 7.000 муслимана и 4.000 православних. Сјеверно од Зема има укупно 9.850 муслимана, а 8.450 православних." Католичко становништво "само за плату брани турске интересе". И арбанашка и поарбанашена племена не мијешају се у туђу свађу без "шићара".^[5]

Податке о словенском поријеклу албанских племена "Глас Црногорца" je објавио у тексту "Арбанаси и улога им у историји и савременом животу балканском", који je интегрално пренијет из "Петроградског Вједомостија" у три наставка.^[6] У њему се говори о "претварању самих Срба у Арбанасе". Многи су Срби усвајали арбанашки језик, одијело и обичаје, само да се "избаве од насиља", а "знатни Турци пећски и призренски већином су српског поријекла, и многи су сачували с арбанашкијем и свој рођени, српски језик".^[7]

"Цетињски вјесник^"[8] у тексту "Доситеј међу Арбанасима" од 2. априла 1911. године наводи да je Доситеј, враћајући се из Смирне, посјетио и Арбанију, гдје се са њима ближе упознао и проучио начин њиховог живота. Бавећи се 1768. године у Грчкој, Доситеј je на позив "неких Арбанаса" међу њима боравио годину дана. Упознао je земљу и народ и "научио арбанашки" језик. Доситеј истиче њихово сродство са Србима: "Како je мени било код истих Албанеза чути да говоре: ' Ко Сербијом овлада, тога ћемо и ми за нашег владатеља признати, зашто српски краљи и наши су били '".^[9] О свом боравку међу Албанцима Доситеј наставља: "Недалеко од Хормова наоде се нека прекрасна поља, која Албанези не зову другачије него Лепа-жита. Питам их ja шта то значи. "Не знамо", кажу ми; "то je име поља". А када им ja то разјасних, казујући им да je српска реч, "Море калуђеру", одговоре ми, "не чуди се ти томе; ми смо са Србљи један род и племе у старо време били".^[10]

И у броју од 23. маја 1911. године "Цетињски лист"^[11] преносећи из "биоградског" листа "Маћедонија" текст "Арнаути и Арбанаси" истиче да су једно Арнаути у косовском вилајету, а друго Арбанаси у Албанији, у скадарском, јањинском и дијелу битољског вилајета. Лист пише о томе да су једни према другима равнодушни када je у питању њихова борба за слободу против заједничког им непријатеља Турске државе. Они се у тим борбама не помажу. Из таквих односа лист изводи закључак да су међу њима такве разлике отуда што "Арнаути нијесу Арбанаси и арбанашког поријекла", већ да су они "некадашњи српски сељаци, који су примили ислам из разлога из кога су га примили и Срби у Босни и Херцеговини, нијесу Арбанаси потомци Илира, него заиста Арнауташи, наша једнокрвна и изгубљена браћа, која данас цио свијет па и сами Срби, сматрају да су Арбанаси".^[12]

Послије турског освајања наших земаља у старој Зети живот народа био je веома тежак, а нарочито Срба који су "једини остали непомирљиви осветници новим господарима, за то српско име прими на себе печат бунтовнички и непријатељски у очима турских власника". У настојањима да искоријене српско име Турци су их називали: Рум, Булгар, Влах, Хрват, Арбанас, како им се гдје свидјело, "због чега су насилно превјеровали народ српски у мухамеданство, више него ли друге народе Балканског полуострва, и од покољења ових нових мухамеданаца, стварали најжешће крвнике њиховој браћи хришћанској".^[13]

Односи између Арбанаса и Срба су до Берлинског конгреса 1878. године "били доста мирни, и сеобе српског народа из Старе Србије нијесу биле потакнуте толико тешкијем положајем, колико настојањем Аустрије, која je онда ратовала с Турском, и стога Србе бунила против Турске, и у исто доба к себи их привлачила, да њима насели у то доба пусте земље пограничне Турској". Усљед српских сеоба из Старе Србије остале су пустоши, "које су стали насељавати Арбанаси, особито Мухамеданци, без борбе и отпора српскијех Хришћана, пошто је било довољно простора за свијех".^[14]

Ратови и неродне године тјерале су Црногорце, у доба "гладнијех година" да у "масама, са фамилијама и са стоком" долазе, "особито у пећку нахију, да презиме, помажући радити у пољу мјесном становништву с јесени и с прољећа. Тамошњи бегови, признајући се потомцима знатнијех српскијех кућа, лијепо су их дочекали. A Крастенићи, Гаши и Берише - особита арбанашка племена - дочекали су Васојевиће, Бјелопавловиће и Куче, као своје саплеменике".^[15]

Црногорска штампа повремено презентира податке о животу и раду словенског живља под Турском, у крајевима гдје су Арбанаси уживали значајна права и привилегије и третирани као "освједочени браниоци Турске и вазда вјерне слуге падишаха".^[16] Тежак живот под Турцима и општа обесправљеност утицали су на то да je "српски народ био присиљен да прими скипетарски језик мјесто свог српског, a којим се није смио појавити нигдје у друштву сусједа, нити појавити код турских званичника, те исти језик завлада Скадром, његовом околином и широм скадарских брда (Малесија, Шкодра) до ријеке Цијевне, с ове стране, које су митрополити црногорски могли спријечити двоструки рад римске пропаганде тј. превјеравања и однарођавања, којој Турци нијесу сметали из познатих разлога".^[17] Тако су многи Срби, под Турцима, прије свега, из егзистенцијалних разлога били приморани да "преврну вјеру: нени од зулума, неки својевољно, а неки обманути празним обећањима".^[18]

У борби за очување живота и власти најприје посустају људске савјести. Отуда у Црној Гори, као и сјеверној Албанији "један брат призиваше Свевишњега са олтара, а други Мухамеда са мунара".^[19] Није мали број примјера да je у једном братству било три вјероисповијести, а два брата двије вјере и због оне народне "злу не требало", а требало је и то вјековима.

Турска власт je све чинила да завађа сусједе: Црногорце и Албанце. Но, и поред тога њихове заједничке борбе против Турака су бројне. Нијесу то само борбе против заједничког непријатеља него и осјећај заједничког поријекла, без обзира на вјероисповијест. У "пређашња времена Васојевићи, Кучи и арбанско племе Клименти скупа подизали су читаве ратне операције против Турака у Шумадији. Погранична арбанашка племена (ти исти Клименти, иако су Католици) постојано су се држали у заједници са сусједнијем Србима и подизали устанке против турских паша".^[20] А, године 1832. када су Црногорци покушали да заузму Подгорицу, с њима су била сва "сусједна арбанашка племена, разумије се Хришћани, то јест Католици". ^[21]

Односи Црне Горе и сјеверноалбанских племена постају веома присни у периоду Малисорских буна 1910. и 1911. године. О томе црногорска штампа опширно пише, а нарочито "Цетињски лист" ^[22] и "Глас Црногорца". Овдје ћемо навести опширан текст сердара Рада Т. Пламенца, државног савјетника у пензији, који "Цетињски лист" преноси у четири своја броја. У њему Пламенац наводи да Арбанаси са "највећим повјерењем приступају Црној Гори, и то не под оним видом повјерења којим се обично одликује обновљено пријатељство између раније завађених различитих раса, већ под видом много јачим, много својнијим, то јест под видом правог братског племенског повјерења са којим само завађена браћа могу једни другом да приступе. Ту су јачи осјећаји који онда владају, те их и нагоне на такав поступак, што се обично и јавља пред великом несрећом или пропашћу која једном од браће пријети, те поред свега међусобног дотадашњег иједа, брат брату лети нијем у загрљај и свако се међусобно зло заборавља. Браћа опет постају браћа, и један за другога дају своју крв!"^[23]

"Ови се Скендерци и Старосрбијанци, које туђинци по наметнутом им имену називају 'Арбанаси' и 'Арнаути' не повукоше за масним средствима туђе пропаганде, која су до скоро гризли, не обратише се за помоћ својој невољи за њеним силнијем и богатијем представницима, већ ускочише код сиромашних Црногораца својих највећих крвника, што мора да изазива чуђење код свакога, који главни узрок овоме не познаје." ^[24]

Слабост турске државе све се више осјећала. Она није имала довољно ауторитета над својим поданицима. Зато je Турска настојала да реформише Албанију. Албанци су се одупирали турској реформи. Такав отпор представљају и Малесорске буне и устанци. Пред снажном турском најездом Малисори су се склањали у Црну Гору, тражећи помоћ и уточиште, дајући истовремено и војнички отпор. Црна Гора им, без обзира на комплексну међународну ситуацију, пружа помоћ и гостопримство, правдајући то чињеницом да то "нијесу Арбанаси из Арбаније, која се простире од ријеке Мати до краљевине Грчке, a међ Црним Дримом и Јадранским и Јонским Морем, подијељеном ријеком Шкумбом на горњу и доњу Арбанију, гдје у првој живе Тоске, а у другој Геге, него су ово потомци највећим дијелом српског племена из Скендерије (старе Зете) и Старе Србије (Рашке)."^[25]

Пред турским зулумима из пограничних арбанашких села "читаве фамилије бјеже у нашу границу", пише "Глас Црногорца".^[26] Разлог je "насилни поступак аскера према разоружаном становништву". Број емиграната брзо расте. Због тога слиједи апел црногорске владе за помоћ "страдалницима Арбанасима", с којим "осим чисто човјечанских дужности, имамо сусједске везе и многе традиције из прошлости". У "Прогласу Црногорцима",^[27] који су потписали чланови главног одбора за прикупљање добровољних прилога емигрантима, и то по капетанијама и општинама, од народа се тражи да даје помоћ у новцу, житу и стоци. Становништво се масовно одазвало апелу црногорске владе. (То потврђују спискови прилагача који су објављени у готово свим бројевима "Гласа Црногорца" од 16. октобра 1910. до краја 1911. године).

Укупни прилози, према евиденцији која je брижљиво вођена, а износе преко 400.000 перпера, а укупни трошкови око издржавања Малисора износили су 4 милиона перпера. Ови напори црногорске владе и помоћ коју je народ Црне Горе сакупљао, омогућили су емигрантима нормалан живот, а наишли су и на одјек у страној штампи. Те одјеке преносио je "Глас Црногорца", званични лист црногорске владе. Тако новосадски лист "Браник" (бр. 218) из пера др Полит Десанчића, поред осталог, пише: "На Балкану све се већма мути ... Црна Гора стоји и у овај мах на бранику Српства на Балкану. Ствари на Балкану узимају све важнији облик. Могу настати компликације од великог замашаја. Ми не сумњамо, да ће Црна Гора, да ће краљ Никола своју дужност учинити у интересу балканског Српства".^[28]

Мјешовита црногорско-турска комисија, како стоји у "Гласу Црногорца"^[29] од 24. децембра 1910. године, интензивно ради на рјешавању спорних питања, а нарочито на повратку емиграната у домовину. Рад ове комисије позитивно се одразио на повратак емиграната из скадарског вилајета, док се број емиграната из косовског вилајета и других крајева повећавао. Емигрирање албанског живља највише je узроковала младотурска влада, која се нарочито сурово обрачунавала с "нетурским становништвом", што je имало за посљедицу нове немире у Турској, посебно у Албанији.

Црногорска влада формално je остала неутрална у Малисорским бунама, али турско посланство на Цетињу саопштава имена црногорских официра који су у њима учествовали. У истрази коју je влада Црне Горе, у вези с тим водила, стоји да "сумња" да je више од 100 Црногораца учествовало, односно пружало помоћ Малисорима у борбама против Турске, те да Црна Гора жели да остане неутрална, мада појединци помажу Малисоре и њихове породице због "сусједских, пријатељских и крвних веза, а нарочито оне чије су куће попаљене па их смјештају по селима око Подгорице". Из извјештаја се види да je било Црногораца који су учествовали у малисорским бунама, те да je "који наш поданик позајмио пушку своме рођаку."^[30] Ово се оправдава традиционалним добросусједским односима и родбинским везама од "старина", као и братственичким и пријатељским везама.

Црногорско-албански односи, према писању црногорске штампе, били су двојаки: пријатељски - када су интереси били истосмјерни и - непријатељски, мада ријетко, када су се њихови интереси сукобљавали. Разумије се, ове односе диктирало je вријеме и одређена политика не само црногорска и албанских племена него и великих сила. У многим написима црногорска штампа потенцира добре односе Црногораца и албанских племена, као и заједничко поријекло. О томе "Цетињски Вјесник" у броју 44, од 8. јуна 1911. године пише: "Срби и Арбанаси живјели су у слози међу собом; пријатељили се и измијешано били насељени, тако да су многи Арбанаси живјели у Зети тј. с ову страну ријеке Мати, а многи Срби у Арбанији тј. с ону страну Мати, али им се обичаји јако разликују".

Осјећај припадности заједничком поријеклу сјеверноалбанских племена и Црногораца наилазио je на отпор Турске државе, као и католичких власти. О томе црногорска штампа пише: "Како турској власти, тако и римској пропаганди у многоме je посао однарођавања и превјеравања народа олакшао пријелаз српске скадарске власти у ислам, да би сачувала своја племићка права, примајући још шкиптарски језик на мјесто свог српског".^[31]

Турска држава je настојала да превођењем у ислам учврсти своју власт међу словенским живљем. На многим мјестима "Србима се даје име Арбанас, као на примјер Дибранима", настојећи да их повластицама разним придобију, у чему су имали успјеха. О томе "Цетињски лист" пише: "Исто се тако, распрострије ислам и шкипетарски језик, у ово зло вријеме по српски народ, широм Старе Србије, и пријеђе преко Црног Дрима, те захвати Дибру и дијелове Македоније".^[32]

И римска пропаганда на разне начине вршила је своју мисију на превођењу Срба у римокатолике, не либећи се ни промјена у називима појединих области у којима су живјели Срби. Тако њемачки картографи, "у новом издању Кипертове General karte der Sьdost-Europдrelien Halbinrel (Берлин, 1897) сву област на западу адријапољског вилајета називају Македонијом и Арбанијом - намјерно избрисавши са пређашњих мапа назив сјеверног дијела ове простране области "Alt Serbien" гдје има мјеста, по којијема или сасвијем нема Арбанаса, ни какве друге народности, као новопазарски санџак, или je српска народност у великој већини над другијема, као што су окрузи: призренски, пећски, приштински, гњилански, вучитрнски и други; и то по статистикама састављенијем у духу протусловенском, као што je она од A. Ritter Carl Sax аустријског консула у Адријанопољу (1878)."^[33]

И поред повластица које су Турци давали Арбанасима исламске вјероисповијести, многи Арбанаси-католици, који су били врло јаки у скадарском вилајету, "иду из своје отаџбине у Аустрију, Италију и у Црну Гору, гдје се занимају трговином и занатима, гдје им je обезбијеђен живот и имање - што није у отаџбини. И они су тамо добар грађански елемент. Особито их много има у Црној Гори, гдје се осјећају исто као дома". Напуштање своје домовине била je посљедица ненормалног стања у турској држави. То што су их у Црној Гори радо прихватали говори о упућености једних на друге и традиционалним везама, као и осјећања припадности заједничким прецима.

Муслиманима je слављење крсног имена забранио јавно Мола Камбер, "највећи црквени старјешина у Скадру 1835. године". Ова забрана слављења крсног имена муслиманима у Скадру нашла je своје мјесто у причи о "казни Божјој" коју je "Цетињски Вјесник" забиљежио. Мола Камбер имао je једног сина, који je у Скадру био познат као веома виђен делија. Али, исте године када je Мола Камбер забранио слављење крсног имена, син му напрасно умре. Због тога je народ осуђивао Камбера, говорили да га je "постигла казна Божја, што je забранио муслиманима да славе своја крсна имена".

И поред забране слављења крене славе римокатоличко становништво je наставило са обиљежавањем овог датума, али сада "по новом календару". И многи муслимани наставили су да славе "тајно своја крсна имена (Мркојевићи славе јавно) и то овако: запале свијеће воштанице, па се моле уза свијећу Богу и њиховом патрону за помоћ и напредак свог дома. Ови славе крсна имена држећи се старог календара, и никад то не пропуштају".^[34]

На словенско поријекло становника Сјеверне Албаније не указује само црногорска штампа, већ и њени сами становници. У том погледу карактеристична je пјесма Дервиша Иброва Лединића "Одјек из Скадра"^[35] 1. Муслимани, у којој послије предаје Скадра црногорској војсци истиче:

О политичко-војничким везама "Глас Црногорца" саопштава податке Скадранина Барлеција, који описује живот Скендербега. Барлеције истиче да je Скендербег увијек када je нападао Турке настојао да обезбиједи савезнике међу Арбанасима и међу Србима, позивао их на савезну скупштину", коју je одржавао у Љешу на Дриму, на граници Арбаније, да му се пак нико не би замјерио". Таквом политиком "Скендербег je обезбеђивао помоћ неких српских кнезова, као Стеван Црнојевић са својим Ђурђем и Иваном,^[36]

Из овога писац текста у "Цетињском Вјеснику" изводи закључак да се "овај народ осјећа једно те исто са Црногорцима, и одликује се жељом за слободом, моралом, поносом и јунаштвом, те по својим правима, било историјским, било народносним, било по својим осјећањима душевним тражи с разлогом помоћи од Црне Горе".^[37]

Окренутост Малисора према Црногорцима у вријеме када су дизали буне и устанке сметала je Турцима. Зато су Турци увијек настојали да их одвоје од својих сусједа, дајући им додатне повластице и права. Велики везир Муктар паша да би смирио побуњене Арбанасе шаље им проглас у коме их назива "највјернијом дјецом султановом", и забрањује турској војсци да их "под каквим било изговором напада", обећавши им да ће посебна комисија под предсједништвом Ариф паше доћи да саслуша "све жалбе Арбанаса и да ће из Парламента уклонити све незаконито изабране заступнике, најпослије да ће се исплатити све штете, које су Арбанасима учињене пошљеднијем војним походом".^[38]

Црна Гора је увијек била отворена за Малисоре, без обзира на то што су се они налазили и у турској војсци. Такву политику књаза-краља Николе подржавао je црногорски народ. Али, ван Црне Горе није се увијек са благонаклоношћу гледало на овакву политику црногорског двора. Тако у вријеме Малисорских буна 1911. године биоградски лист "Маћедонија", орган Старо Србијанаца и Маћедонаца, a који je пренио "Цетињски лист", пише: Петстогодишњи поданици једне државе, у којој су своју вјеру и своје име промијенили, бјеже сада сиједом Господару Црне Горе и траже заштиту његову".^[39]

Црногорски краљ je знао колики међународни значај има Албанија, па je сходно томе водио политику. Аустрија чини значајне напоре за уплив у Албанију. Зашто Аустрији треба Албанија, одговор даје барон Хлумецки у листу "Oester Rund schau" из кога "Цетињски вјесник" преноси: "Нама треба јака Албанија ради нас, а не ради Арбанаса. У смислу аустро-угарске a дошљедно и њемачке политике, Албанија има да буде задња утврда, одбрамбени зид против словенског продирања на Адрију. Она мора да буде противтежа појачаној Србији, те напокон Албанија нам представља задњи мост, преко којега ће Средња Европа скоро несметано вршити свој уплив, моћ, наспрам западног Балкана".^[40] Продор словенства на Јадран значио би пропаст "јадранске политике" и били би дирнути велико-њемачки интереси.

- границе аутентично Албаније и проблем Црне Горе - преноси се писање италијанског листа "Corriere della Sera" у коме се наглашава да се "арбанашко питање не може ријешити ако се узме у обзир само етнички елемент; првјенствено треба имати у виду политички циљ." У том смислу италијански лист истиче да Арбанаси нијесу један од оних народа који може, у име своје цивилизације, истаћи свој националитет и наметнути га територији на којој живи, "јер цивилизације арбанашке не постоји". Арбанаси су конгломерација племена која су сачувала своје "дистиктивне карактере у средњој Арбанији, и на сјеверу и на југу, измијешали су се са словенским и грчким елементима".^[41]

Тако су се интереси европских и балканских земаља око Албаније укрштали, а словенски живаљ био изложен асимилацији, и то однарођивањем и превјеравањем. Један дио српске скадарске властеле je прелазио у ислам, да би сачувао своја племићка права, примајући још "шкипетарски језик на мјесто свог српског", а други je под утицајем римске курије примао католичанство. Католичка црква настоји протезати своју неограничену власт над свим народима, па и српским у Албанији, она "се хваста да je универзална, за све народе, па то не може иначе спровести него тиме, да се сложи са угњетавачима народне слободе. У томе je смислу римска црква интернационална, исправније, дакле антинационална, противница народних интереса, народне слободе, спремна да пактира једино са појединим особама, које имају власт над народом. Бајку, да сва власт долази од Бога, а не од народа, измислила је Црква, да се наметне народима и властодршцима."^[42]

И лист "Новое Время", како преноси "Цетињски лист" у броју 99, од 6. новембра 1912. године говори о мјешавини Арбанаса и Словена. У њему се истиче да Албанија не представља "ни политичку, ни географску, чак ни етнографску (у строгом смислу) цјелину. Само обалом Јадранског мора, између Црне Горе и Грчке, становништво је арбанашко, и ту ријека Шкумба дијели Тоске и Геге, који говоре дијалектима, међусобно неразумљивим. На сјеверу и истоку Црног Дрима Арбанаси готово сви говоре српски. То je смјеса Арбанаса са Словенима, или Словени, који су привидно примили мухамеданску вјеру. Арнаути на многим мјестима у Старој Србији разликују се од свога сусједа, православног Србина само у социјалном смислу: Арнаутин je господин, власник земље, а Србин je његов роб".

Елбасана, Драча, Валоне, Берата, Корче, све до Превезе. Али се муслимани нигдје не налазе у једној маси. У средњој, особито јужној Албанији, измијешани су са православнима (којима су раније припадали). На југу ријеке Шкумбе муслимани припадају посебној секти Бег-паше. У Старој Србији, тј. у новопазарском санџаку, на Косову пољу, у Метохији, око Скопља, Арбанаси су измијешани са Словенима и већином су муслимани, a дијелом "тајни хришћани (криптохришћани) и међу приморским муслиманским Арбанасима".^[43]

Веза са старом вјером, код многих Арбанаса муслимана огледа се у чињеници да многи од њих "имају по два имена - муслиманско име за власти, a хришћанско за домаћи саобраћај. Многи поред бајрама шеткују и хришћанске празнике".^[44]

Преносећи писање италијанског гласила "Corriere della Sera", "Цетињски вјесник" у броју 15, од 15. фебруара 1913. године негира цивилизацијску способност Арбанаса да успјешно организују државни живот, jep се налазе на ниском ступњу културе и што су међусобно подијељени обичајно, вјерски и језички. Основна подјела je на Геге и Тоске. "Геге, као Срби носе уски џамадан и тако исто и гаће и опанке, а Тоски као Грци носе фистан и кондуре - као опанке заврнутијем врхом често од црвене коже, или пашмаге".^[45]

Језик Гега и Тоска je различит и за међусобно споразумијевање "потпуно неразумљив". Према Дифенбаху савремени арбанашки језик представља "потпуно растројство у фонетичком обзиру и врло je измијешан, највише са грчкијем језиком па с романскијем језицима и са српскијем и турскијем".^[46] Од 5140 ријечи, којима се Арбанаси служе, само су 540 од старог илирског, а остатак од "македонско-ромунског, турског, словенског и грчког језика".^[47]

Црногорска штампа не пружа довољно података о броју словенског становништва на тлу ондашње Албаније. Најчешће се преносе подаци, које пласирају италијански научници и њемачки картографи, али црногорска гласила, која их вјерно преносе, изражавају сумњу у њихову вјеродостојност. Према извјештају секретара трговачке коморе у Вићенци професора Менегелија, из 1902. године, на простору између ријеке Бојане и Артанског залива, којем су границе на западу море, на истоку планине, које везују Шар са Пиндом, налази се Албанија, површине од 44.000km², или према турској административној подјели осим вилајета јањинског и скадарског, ту су још и дјелови битољског и косовског вилајета, живи 1,5 милиона Арнаута и 900.000 становника друге народности. Даље се каже да Арнаута има 100.000 у Јужној Италији, 200.000 у Грчкој, а као "куриозум могу се навести мале изолиране њихове насеобине у Хртковцима и Никинцима код Митровице и у Арбанасима код Задра".^[48]

У чланку "Скадарски вилајет"^[49] Италијан Г. A. Балдаћи пише да у скадарском вилајету има: мухамеданаца - 133.965, католика - 81.997 и православаца - 6.642, односно укупно - 222.504 становника. Ово су подаци из 1901. године. Међутим, "Глас Црногорца", у броју 49, од 1. децембра 1901. године тврди да су подаци Балдаћија непотпуни, нарочито када су у питању православци јер наводи да их је у Скадру само 400 и 260 у племену Ранка, a нигдје не помиње Враку близу Скадра и "расијане православне куће до Врања". Очито је да су подаци непотпуни, што je и нормално jep у овим крајевима није било никада пописа становништва. Смањивање броја православаца тумачи се и намјером како би се умањиле претензије Црне Горе на Скадар са околином.

Према рачунању аустријских војних власти 1885. године у Сјеверној Албанији живјело je 5.150 Срба, 101.520 Арбанаса и 900 осталих. Срби су у Сјеверној Албанији били насељени на површини од 2.000km². Марко Драговић у "Новој Зети", из 1890. године убраја у српске земље и "најсјеверније крајеве Албаније до ријеке Дрима, који тече од Шар-планине до мора, a својим високијем бреговима чини једну праву природну границу коју с те стране може имати Црна Гора. У тим крајевима живи, по рачуну аустријских војничких власти: 101.520 Арбанаса, од тога 54.400 католика и 49.120 мухамеданаца; Срба православних 5.150 и осталих становника 900. Сви ови крајеви били су некада "по народности добрим дијелом српски", а сада су арбанашки. Црногорска штампа крајем XIX и почетком XX вијека помно je пратила збивања код сусједних Албанаца, дајући им тон и боју према тренутној преокупацији и одговарајућим спољним и унутрашњим импулсима које je диктирала политика двора. У зависности од реченог штампа се враћала у даљу и ближу прошлост овога народа да би нашла поткрепљење за своје наводе и интересе званичне политике. Захваљујући таквом приступу штампа презентира бројне податке о Албанцима и њиховом поријеклу, за које се истиче да je највећим дијелом словенско. Подаци о словенском становништву у Албанији су малобројнији, али, ипак, довољни да се утврди њихово присуство и учешће у животу Албаније. У настојању да сачува свој идентитет словенско становништво je било злостављано и представљало je "pajу". У тежњи да сачувају положај, углед и богатство многи становници словенског поријекла прелазили су у мухамеданство, чувајући извјесно вријеме обичаје и начин живота ранијих предака. Словенски живаљ био je изложен и утицају римске курије и преласку у католичанство, тако да се мали број становништва православног-словенског одржао у Албанији. О свим тим мијенама налазе се подаци у црногорској журналистици овог времена.