Албанске јуначке песме

Избор и превод Драгутин Мићовић

Садржај

• Мујова снага
• Мујо и виле
• Мујо и Бехур
• Халилова женидба
• Четобаша Мујо и Краљевић Марко
• Мујов ђогат
• Како је Халил осветио Муја
• Мујо код цара
• Зимер и Ганиби Гаљани
• Арнаут Османе
• Хусен Крапошнику
• Муса Кесеџија
• Женидба старца Ћефан-аге
• Зуко барјактар
• Халил после смрти
• Ђерзелез Алија
• Али Барјактар беса

Драгутин Мићовић
Албанска крајишничка епика
(предговор књизи Албанске јуначке песме)

Негде шездесетих година код нас се интензивније проучавају односи албанске и српскохрватске крајишничке епике, а, исто тако, анализирају се и албанске крајишничке песме с обзиром на мотиве, јунаке које опевају, посебно оне особености којима се издвајају из целокупног албанског усменог епског стваралаштва, по лепоти, језику, а посебно приказу духовног, етичког и културноисторијског живота, и албанске стварности, нарочито од 17. века наовамо.

Албанске крајишничке песме имају неколико особина на које треба одмах указати: кратке су, лапидарне у изношењу мотива; имају динамику развоја догађаја, која се може упоредити с типом херцеговачких и црногорских старијих песама; просечно, то су песме од око 500 стихова; албански певач није желео да се размеће речима, китећи поједине догађаје и јунаке, али су, зато, поједини описи ништа мање уметнички успели, без обзира да ли је у њих уграђен мањи или већи број стихова; мотиви и јунаци су, махом типизирани, а поједини "песнички клишеи" устаљени, те се у песмама сусрећу скоро непромењени; могло би г се чак рећи да албанске крајишничке песме чувају устаљен облик, тако да се мање може говорити о варијантама, а више о устаљеним песмама мотивима.

За компаративна проучавања с усменим народним стваралаштвом других балканских народа, посебно српским и хрватским песмама, као и босанскохерцеговачким муслиманским песмама на српскохрватском језику, албанске песме представљају још недовољно истражен, али веома значајан и привлачан извор разноврсних обавештења.

Могли бисмо рећи да се интересовање за песме које албански истраживачи убрајају у крајишничке (као о Муси Арбанаси), сусреће још код Вука, у његовој првој збирци, "Пјеснарици" (1815). Касније су, након др Ћира Трухелке, крајишничке песме посебно бележили и преводили са албанског на српскохрватски језик Тихомир Ђорђевић и сарадници часописа Прилози проучавању народне поезије (уређивали А. Шмаус и Р. Меденица), часописа уочи другог светског рата, да би се, након ослобођења, у социјалистичкој Југославији, овој проблематици све више посвећивало пажње (В. Данчетовић. А. Чета, М. Краснићи, Ш. Плана, Д. Шаља, Д. Мићовић и други док је на Конгресу фолклориста Југославије у Призрену 1967. Р. Меденица посебно анализирао песме које сада доносимо, а и други аутори су се на њих освртали)

Kangë kreshnike (këngë kreshnikesh), због чега неки истраживачи предлажу да их називамо "красничке песме", за разлику од босанскохерцеговачких "крајишничких песама", а А. Шмаус их је назвао "крајинским" (што по нашем мишљењу није исправно), имају више особина на које српскохрватском читаоцу треба одмах указати. Прво, ове песме представљају посебан циклус и у албанској епској поезији. Оне су испеване, пре свега, у десетерцу, иако друге јуначке албанске песме тзв. kangë trimnije (këngë trimnije јуначке песме попут кратких црногорско-херцеговачких о локалном догађају, каквог су карактера биле и Вукове албанске песме из 1830. године, записане од Јовице Обадовића из Ђураковца и неког калуђера из "пећке наије"), имају као типичан стих осмерац. (Наравно, уз одступања: седмерац, деветерац итд).

Затим, има доста сличности у именима јунака, као и у основним мотивима измећу крајишничке епике и босанскохерцеговачких муслиманских крајишничких песама. Али, исто толико и разлике. Пре свега у облику: албанске крајишничке песме нису онако опширне, са више хиљада стихова ("Песма о Смаилагић Меху" F. Кraussa, има 12.000 стихова), него су сличне хајдучко ускочким и муслиманским босанскохерцеговачким тзв. "херцеговачког типа", чиме се, заправо, и објашњава чињеница да се у "крајинске" песме не могу убрајати само оне које су опширне, по облику "крајинске", него треба поћи од садржине и јунака, независно од дужине, с "епизодама", додацима и сл" заправо, понекад састављене из више песама, механички спојених једном личношћу, да се добије у времену, јер је за дугих (нарочито рамазанских) вечери требало певати слушаоцима и виђенијим људима (пре свега имућнијим беговима). Ако бисмо посматрали албанске крајишничке песме по облику, онда су оне као и хајдучке кратке, упечатљиве, снажне.

Но, најзначајније у албанским крајишничким песмама је блискост и, заправо, кондензовано оформљена етичка потка ових песама која је, у основи албанска и одражава дух Албанаца, пре свега горштака (јер мећу Тоскама, на југу, није било "крајишница", сем ако не дође неки Гега, северњак), без обзира на неке сличности у односу на босанскохерцеговачку муслиманску епику, са којом има највише сличности и веза.

Наравно, аш доста детаља о којима бисмо могли посебно говорити, упоређујући, на пример, албанске и српске и хрватске епске песме: стари митолошки елементи, однос словенске ,"виле" према албанској "зани" (Дијана) и "ори", описи снежних планина северне Албаније у албанској крајишничкој епици; питање "бесе" у овој епици и њено истицање ("Али Барјактари Беса"), однос према госту (па макар се радило и о крвнику), према хлебу; жалости жене према мужу; односу мушкарца истог племена (или братства села) према жени истог племена, где су све девојке "као сестре", ако су из истог племена села итд.

Напоменућемо да се у албанским крајишничким песмама сусрећу имена браће Муја и Халила, као и других јунака, познатих из босанскохерцеговачких муслиманских епских песмама, али с једном особином: албански крајишници имају трочлано име: Ђето Башо Муји, Ђерђ Елез Алија, Сиран Тин Алија, Сми Нанић Сердари итд. што сведочи о прожимању ове епике горштачким и патријархалним животом, где се не запажа ни антагонизам измећу хајдука и крајишника односно ускока и крајишника и слично, а позорница је Jutbinë, Krahinë, Zara, Kotorret e reja, Seja, а сусрећу се и типизирана имена Крајили, Крајли и Сејес, Бани Задрањи, посебно Кunora е Bjeshkes (Кунора, алб. венац, Bjeshka, планина Планински венац), Lugjet e verdha (Зелени лугови).

Патријархални живот северноалбанских племена, обичаји у традицији, и у кодексу познатом као Канун Леке Дукађина, нашли су одраза и у крајишничким песмама, као уосталом и у другим песмама албанске народне поезије. Тако се, рецимо. у песмама о Муји и Халилу и другим крајишницима често помиње "fis" племе, које у северној Албанији има велики значај, а свакако је тај значај био знатан у средњем веку и за време Османлија. Арнаут Осман и Сиран Тин Алија се боре и Арнаут Осман пита:

"Тако ти Бога, Сиран Тин Алија,
Ти што седиш с Турцима из Удбине,
Од којег си, момче, фиса и фаре"

Исто тако и Сиран Тин Алија пита свог противника:

"Тако ти Бога, Арнаут Османе,
Од којег си, момче, фиса"...

Већ смо указали на појаву да се припадници једног села (а село је у северној Албанији^[1] племенског порекла) узајамно не узимају (жене и удају), те Халил све Удбињанке сматра својим сестрама. Додаћемо шта о племену, фису, наводи Е. Чабеј, албански познавалац народног живота:

"Заједница породица које имају заједничко порекло чине "фис"^[2]. Представници фиса не могу да дају и узимају жене међу собом. У Малесији они су дужни да освете "задужену крв", а и земља и баштина су им заједничке. По моме мишљењу овде треба тражити основе за назив арбанашког села, које је у почетку племенско село. То има великог значаја за стварање арбанашког села.

Слично о фису пише и К. Јуричек:

"Чланови арбанашког племена (fis или farrë) не жене се и не удају међусобно, јер се сматрају као потомци једног заједничког оца, а своје традиционално родословље умеју кашто да прате до десетог колена".

И редактор збирке Këngë popullore legjendares (Tiranë) 1955, у којој имамо најзначајније арбанашке крајишничке песме, у једној напомени пише:

"Наши горштаци зову девојке свога племена сестром и не жене се њоме. Један Краснић (припадник фиса Краснић) неће узети жену из 700 кућа Краснића. Шаљанин се неће оженити Шаљанком итд."

На тај начин истакнуто место, које се у песмама о женидби крајишника придаје Халиловим речима (односно неког другог крајишника) да се неће женити Удбињанкама, јер су му као сестре, постаје разумљиво када се зна за особености патријархалног живота северноалбанских племена.

Навешћемо још неке особине албанског патријархалног живота, које су нашле своје место и у народним песмама о крајишницима. Међу албанским племенима познат је обичај да се гост, када уђе у кућу, добро дочека и сачува, па макар био и противник. У једној песми се каже:

"Овоме момку ако не дамо воде,
Целу ћемо Удбину осрамотити..."

Исто тако Мујо саветује својој невести:

"Кад се виле примакну трпези,
Ти хлебу немој да приступиш,
Тад ће виле да се наљуте,
Без тебе хлеб неће да једу".

Осветлити образ је обавеза јунака (чак и коња: "Окрени се, ђого, јер је данас дошао дан И мени и теби да осветлимо образ"). Умрети јуначки, тј. борећи се, и без страха, сматра се племенском, патријархалном обавезом. Ђерђ Елез каже противнику:

"Преци су нам оставили Канун:
Прво оружје да покажемо,
Па онда робље да дамо."

Слично позивање на старе завете имамо не само у крајишничким песмама, него и у осталим јуначким албанским према тзв. kënge trimnije:

"Када ми је отац умирао,
Оставио ми је један аманет:
Оружје жив да не предајем."

Рањени Имер долази до врата куле, да се у њу затвори, како би се бранио, "јер мушко не сме да се уплаши". Јунаштво мора да буде чисто. Мујо је успео да уграби свог украденог коња, али се враћа с њим у Краљевину, јер га је отео без јунаштва:

"Нисам мушки ждребе уграбио"

Стота и однос према противнику треба да буде онакав какав доликује јунаку племенит. Када Халил предлаже Мују да убијеног противника, Краљевог Лабутана, веже ђогату о реп, и тако га довукао у Удбину, Мујо овако прекорева Халила:

"Ратуј с живима, јер мртви ти ништа не чине,
Као што нам је Канун од старих остао".

Можда се као круна оваквих патријархалних схватања о етици крајишника, а преко њих и читавог једног народа, могу узети Халилове речи у песми "Халилова женидба", када на Краљево питање да ли му је страшна смрт пред очима, овако одговара:

"Послушај ме, Краљу Капетане,
Није страшан смртни дан,
Смрт долази кад ти посеку пријатеља,
Смрт долази после прекршене бесе,
И залогај хлеба кад немаш за пријатеља"

Кршење ових традиционалних правила и обичаја, означених у Кануну Леке Дукађина, повлачи најтежу осуду, прекор "фиса", племена:

"Најгори фис ће нас, Мујо, прекорити"

Када Мују предочавају срамоту и прекор фиса, он одговара:

"Испусти, облаче, на мене муњу,
И, земљо, прими ме у тамницу гроба"

Има и других особина, које се спорадично сусрећу у албанским крајишничким песмама, које су настале под утицајем патријархалног живота. Мујо не допушта жени да плаче у кући за погинулим сином Имером:

"Плачи у шуми, кад идеш по дрва,
У конаку нећу да ми се галами",

што је у вези са обичајима у северној Албанији да покојника оплакује братство и племе, а не чланови покојникове куће.

Или, када аге не допуштају Мују да прекида и спречава Халила у говору:

"Редом ћемо да говоримо, Мујо"

Улога мајке у арбанашким крајишничким песмама такође показује локалне патријархалне особине. Када су Мујо и Халил добили писмо од цара из Стамбола да иду к њему, они траже савет од мајке; Мујо каже Халилу:

"Поћи ћемо да питамо мајку,
Шта ће нам мајка рећи да учинимо".

И у другим песмама, мајка на сличан начин саветује Али Барјактара, Зуку Барјактара итд" као што се, уопште, цени реч старијег човека, а има песама у којима се помиње и традиционални арбанашки "савет стараца" (pleqnija).

Посебно ћемо указати на бесу^[3], задату реч, која се често јавља у арбанашким песмама па и крајишничким. Прекршити бесу, по патријархалним схватањима, које је нашло одраза и у епици, равно је смрти:

"Смрт долази после прекршене бесе" каже Халил Краљу.

Када ју је препознао» Халил се овако обраћа Тануши:

"Бог те убио Тануши је рекао:
"Јеси ли човек од бесе?"

Арнаут Осман и Сиран Тин Алија се боре и одлуче да се одморе док обришу "крв с очију", а за то време су:

"Бесу један другоме дали"

Ашик Имер Бела Бегзаде дају један другом двоструку бесу:

"Besabesën njaty kenkan lidhë" ("Бесу бесе су ту утврдили", КПЛ 31,27).

И када Ашикова мајка не допушта сину да узме Бегзаду, Имер Ашик својом крвљу пише Бегзади, јер:

Божју бесу неће да прекрши".

"Беса" се помиње и у најстаријим арбанашким песмама, као и у крајишничким, а и у најновијим. У песми "Узиђивање у тврђаву" имамо да се поред традиционалне бесе помиње и fe вера:

"Утврдите бесу и утврдите веру" (Lidhni besën e lidhni fe, КПЛ 1, стр, 67), као и у другим примерима у истој песми: Carti besë, carti fe, Mbajti besë, mbajti fe (Прекршио је бесу, прекршио је веру, Одржао је бесу, одржао је веру).

И у игалоарбанашким песмама сусрећемо бесу:

"Te besa e Zotit Krisht" ^[4] - а, наравно, бесу сусрећемо и у другим јуначким песмама, из новијег периода:

"Један другом су бесу дали" (Ja dhanë besen shqi shojt).

По беси једна арбанашка крајишничка песма носи и назив: "Али Барјактар Беса" у којој имамо да се Али Барјактар враћа Краљу, који га је привремено пустио на слободу (Мотив одржавања задате речи и привременог пуштања на слободу) јер је дао бесу:

"У краљевину морам опет да се вратим,
Божју сам бесу Краљу дао,
Да ћу за седам дана бити тамо".

У песмама се могу сусрести и друге локалне особине, као крвна освета, а, такође, има и приказа суровог горштачког живота, (Мујо и Халил прикупљају дрва да би наложили ватру у кули и огрејали се итд.); приказа зиме, описа природе; планинског начина живота и друго.

Према српскохрватским вилама, у арбанашким крајишничким песмама сусрећемо две врсте вила: зана и ора. Ова особина је у поезију ушла на основу народних веровања северноарбанашких племена. Управо, према Е. Чебеју, већу распрострањеност има веровање у оре, него зане (Зана од Дијана. по Е. Чебеју).

Горштаци, наиме, сматрају да сваки човек има своју ору, свога заштитника, те су чести изрази: Njeri me orë, тј. срећан човек, човек са ором, човек коме све иде од руке, или: orëlig, човек слабе среће, човек "болесне оре" буквално. Чак и племена имају своју ору, вилу заштитницу, па се каже: ora fisit, тј. племенска ора, племенска вила заштитница, за коју се обично зна и где се за који фис налази. Тако се ора за фис Шаља налази на врху Ршељ, за фис Никај на врху Коница и др. На сличан начин тумачи у арбанашкој традицији и M. Lambertz, који је преводи са: weiblishe Schutzgeisten.

Сасвим је разумљиво што је из оваквих народних веровања, ора и зана продрла и у арбанашку епику (у којој је улога оре и зане истоветна и одговара вилама у муслиманској крајишничкој и српској народној поезији уопште), те је и ова појава која припада специфичним особинама арбанашке поезије о крајишницима у односу на српскохрватску крајишничку епику.

Слично као и у босанскохерцеговачким муслиманским крајишничким песмама, тако и у арбанашким песмама овога круга, сусрећемо доста речи туђег порекла. То су, пре свега, турцизми (а преко њих арапске и персијске речи), као и речи словенског порекла у арбанашким песмама. Словенских речи (пре свега из српскохрватског и македонског језика) које сусрећемо у крајишничким песмама^[5] има двојаких: а) речи које су задржале свој изворни облик и б) речи које су претрпеле одређене гласовне промене у духу законитости арбанашког језика.

Тако, поред турцизама, који су обични и у муслиманским босанскохерцеговачким песмама, а и у српскохрватској епици уопште, а које сусрећемо у арбанашким песмама, као: конак, копиљ, машраф, џефердар, кула, дирек, џеп, селам, сокак, буљукбаша, буљубаша, берберин, бербер, будал, телал, јабанџије, Алах, аманет, шехер, шућур, инат, кадија, (по изговору) итд. Имамо и речи словенског порекла: ne gostitë, me grabitë, me koritë и сл. За извесне словенске речи се запажа проширена појава метатезе, или се чува старије стање српскохрватског језика. На пример: пробатин, пробја, кресник, краљ, Кресто (траг, трг), где имамо уместо некадашњег полугласа у слов. говорима, садашњи пун вокал у арбанашком језику (тр'г трег), или губљење звучности као Туна (од Дунав), Qefenak (Од Чеиванга) и сл.

Албанске крајишничке песме у много већој мери него друге епске песме на овом језику (Kangë trimnije) показују богатство изражајних језичких и стилских особина и могућности. У том погледу крајишничка епика, такође, представља оделиту појаву народне поезије Албанаца. Да размотримо неке од ових особина, јер и оне показују одређену сличност са српскохрватским, пре свега муслиманским крајишничким песмама.

Епитет је честа стилска фигура арбанашке епике о крајишницима. Тако се као стални епитет сусреће именица соко, уз име Халили (Соколе Халили). Поред парова синонима (Shnosh e mirë kanë kthue në Jutbinë добро и здраво су се вратили у Удбину (КПЛ стр. 152)^[6], плеоназама и таутологије (. Почели су песму и певају, КПЛ, 39, 365), понављање целих израза, посену пажњу привлачи такозвана словенска антитеза:

"Цареви момци, гле, шта су рекли:
Каква је то грмљавина што грми?
Да нису топови у Краљевини?
Богом се цар заклео:
"Није то грмљавина са море,
Нити је јeка борбе у Краљевина,
Него дoлазе Мујо и Халил"

У арбанашкој епици, истина рудиментарно, слично ускочким, хајдучким или крајишничким песмама краткога типа, сусрећемо двостраност радње:

"Вила нестаде и попе се на планину,
Момче нестаде и спусти се у поље,
Горе јесте једна жива стена,
Доле јесте голи камењар"

Сусрећемо и поређење, обично у једном стиху {"Велика прашина, као облак, беше се подигла", КПЛ, 40, 4), хиперболу, која је разумљива за народно стваралаштво уопште. У албанским крајишничким песмама јунаци поседују натприродну снагу. Ђерђ Елез Алија, тако, баца "топузину" у вис, да се она након пада зарила "дванаестаршина" у земљу. Када је добио снагу од вила, Мујо подиже камен од хиљаду ока. У хиперболе се може рачунати и снага коју поседују деца. Тако Мујов син Омер већ од седам година има све врлине одраслог крајишника.

Описи јунака, девојачке лепоте, мегдана, битака сусрећу се и у албанској крајишничкој епици, иако не у онако развијеном облику као у муслиманској крајишничкој епици, (о чему сведочи ;и дужина албанских песама) али треба указати и на једну специфичност албанске крајишничке епике: у њој има доста описа природе зиме, пролећа, јутра и сл" што је свакако одсликано из горштачког живота и планинских пејсажа северне Албаније Да наведемо пример:

"Зашло је сунце за планинске врхове,
Засијао је месец иза шуме"

Или, овај приказ зиме, који даје реалистичку слику живота у планинама:

"Велики је снег пао,
Само се крстови виде од четинара,
Одјекују долови од усова,
Стигле су девојке са стадом до реке,
Стале су девојке да траже изворе,
Затекле су све изворе залеђене."

Као и у српскохрватским крајишничким песмама, тако и у албанској крајишничкој епици, јунаци говоре с коњима:

"Турски је ђогу повикао", где је још занимљиво да јунак с коњем разговара турски. У песми "Сестра Аге Асанаге постала кукавица", сестра Асанагина говори с медведом, дивљом звери и гавраном али, људским гласом. Од симбола, јавља се поред осталог кукавица, која "пада на гроб и кука", а негде је кукавица "црвена".

Иако ређе, у албанским крајишничким песмама се сусреће хумор. Тако у песми "Женидба старца Ћефанаге" имамо комичних сцена са Зуком, Халилом и Мујом, који треба да поврате девојку старцу Ћефанаги, и то за триста дуката, али, наравно девојку отимају за себе.

Хумора има и у опису девојке, која се жали мајци:

"Чудо ме велико, мајко, снашло,
Много ми се тело гоји,
Много ми прса расту,
За удају сам стасала,
Више не могу да чекам без мужа..."

што је за патријархалну албанску средину, заиста> доста необично сусрести у песми.

Као и у муслиманским песмама о крајишницима у нас, тако и у албанским песмама број ага на Удбини је увек тридесет, мада су чести и бројеви три, триста, као и седам.

Слично муслиманским крајишничким песмама, и у арбанашкој епици о крајишницима имамо типизиран почетак. Песма обично почиње раним устајањем јунака, окупљањем тридесет ага, изласком тридесет девојака, уз претходну евокацију Бога, која је, такође, типизирана:

"Срећни смо с тобом, мили Боже,
Нисмо били, а Бог нас је дао"... или:
"Срећни смо мили, боже,
Што учини Арнаут Османе..." итд.

И завршетак крајишничких албанских песама је донекле устаљен: Песма се обично завршава свадбом, "зијафетом" (весељем), повратком у Удбину, а, понегде, певач истиче:


"Тамо нисам био,
Тако сам чуо, тако су ми рекли,
Јер, то су старинске приче,
Нама Бог нека помогне..."

Иако се две врсте албанских епских песама, и то јуначких (kangë trimnije) и крајишничких (kangë kreshnike) у основи разликују, мећу њима се запажа узајамни утицај. Албанске јуначке песме, и то чак и оне из најновијег доба (Рецимо партизанске) налазе се под утицајем крајишничке епике и њених особина, али је, зато, и крајишничка епика претрпела утицај других албанских епских песама.

Једна од најзначајнијих особина албанских песама о крајишницима је римовање, које се овде запажа под утицајем осмерачких албанских песама: (kangë trimnije ), јер је римовање особина албанске, како епске, тако и лирске народне песме. Тако и у албанској крајишничкој епици сусрећемо стихове који се римују:

"Njaty rueni se lodroni
Njaty kangën mos e këndoni
Kini ment e mos pushoni"

Тамо се чувајте, не играјте, тамо песме не певајте (Чувајте се, не одмарајте се), или:

»Shum denam Krejli kish ba,
Gjith miletin bashkue m'a ka«

(Велику казну Краљ је увео), (Сав народ је окупио).

Навели смо и арбанашке стихове да би се видело римовање алб. речи:londronikëndompushoni, ,или: baka" што је честа појава и у другим арбанашким песмама, као и у крајишничким.

Већ смо више пута истицали да је арбанашка крајишничка епика испевана у десетерцу (у рецитовању и казивању може се догодити да имамо: 9-10 или чак, 8-7 стихова), који је развио и неке посебне особине. Арбанашки десетерац се, као и српскохрватски дели на два дела: обично је цезура после четвртог слога, што се може видети из примера:

Zana jemi,Mujo, tuj shetitë
1 2 3 45 6 7 8 9 10

Kenkan çuee janë shtreneue
1 2 3 45 6 7 8 9 10

Под утицајем десетерца настају и извесне гласовне промене, које утичу и на природу албанског гласовног система: тако, да би се добио десетерац, албански певач претвара полуглас, мукло е (л) у пун вокал е. На пример: pevetë od pëvetë, kendon од këdon, soteод sotë, dhane од
dhanë, mjesnate od mjesnatë,shume od shumë.

Као и у муслиманским крајишничким и другим српскохрватским песмама, тако и албански певач, да би добио десетерац, уноси узречице, као што су: ej, mori, o, tha (каже, рече, вели) kqyr (гле) итд.

На тај начин смо указали на неке особине арбанашке крајишничке епике, које се могу посматрати у поређењу са истим или сличним особинама муслиманских јуначких песама о крајишницима, а и читавом српскохрватском поезијом, али и на неке од особености албанске епике о крајишницима, које одржавају специфичне особине албанског начина живота и гледања, као и менталитет и дух северноалбанских племена и становништва.

Покретање часописа "Jeta e re" (Нови живот) у Приштини 1949. године, почели смо да добијамо систематске прилоге усменог стваралаштва, мећу којима и албанске крајишничке песме, које, у оквиру збирке народних песама, објављује 1952. године, такође у Приштини, група аутора. Критичко издавање "Kenge popullore legjendare"(Тирана, 1955.) доноси најзначајније крајишничке песме, чиме смо, после ослобођења добили могућност да приступимо и компаративном истраживању у каснијем периоду.

Садашњи избор албанских крајишничких песама, на српскохрватском језику, чини нам се, пружиће прилику многим славистима, посебно компаративистима да се упознају с најзначајнијим делом албанске крајишничке епике Тако ће и други истраживачи, различитог интересовања, моћи да изводе потребне закључке, у првом реду о снажним узајамним везама и утицајима балканских народа, који имају разлика, али, свакако, много више сличности и заједничког у свом развоју, културном и духовном животу, те у склопу тога и у усменом стваралаштву, посебно народној поезији, као што је случај са епском крајишничком епиком на албанском и српскохрватском језику.

Драгутин Мићовић

Напомене

Песме које доносимо у овом избору карактеристичне су по томе што су испеване у десетерцу, за разлику од типичног осмерца албанске епике, и по томе што свака песма представља посебан епски мотив. Детаљније их је анализирао у своме саопштењу на Конгресу фолклориста у Призрену, упоређујући их у првом реду с Вуковим јуначким песмама, Р. Меденица (уп. Рад XIV конгреса фолклориста Југославије у Призрену, Београд, 1974, стр. 233.), а податке о свакој песми, као и мотивима, садржи и мој рад "Крајишничка епика", Београд, Балканолошки институт САНУ, 1980.

Мујова снага

Мили Боже на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао.
Кад је Мујо био момче младо,
Отац га је дао у службу код газде.
За кравара газда га постави
Да поваздан Мујо брда обилази,
Крај извора ваздан да ладује,
На пландишта ваздан да почива,
Не размине стазу ни богазу.
Гонио је краве где нису допрле,
док вечери једне краве не изгуби,
па не смеде дому да се врати.
Крај крша је једнога застао
И легао чобанин да спава.
Две колевке Мујо ту затече,
Вриска и плач из њих се разлежу,
па им приђе Мујо да погледа.
Хтеде Мујо колевке да смири,
Љуља Мујо, бајука колевке ђогат
Све док нису колевке заспале.
Тад стигоше до две сјајне виле
"Ко си ти, бре?" Муја запиташе,
И како си к нама залутао?
А гле Муја шта им одговара:
"Чувар крава бех се задесио,
По ваздан сам брда обходио,
И данас ме невоља нагнала,
Стопих краве, не могах их наћи,
Ноћ ме стиже, те застадох на конак.
Ал' од плача, ни ока не склопих,
Плакале су ове две макање,
На миру ме деца не пуштаху,
Сажалих се, устах да их омирим,
Умирих их, те се успаваше.
Али, Боже, ко сте ви, у сјају?"
"Ми смо, Мујо, у планини виле,
Шетамо се, људе помажемо,
А награду какву хоћеш, Мујо?
Што си обе смирио колевке?
Хоћеш снагу Мујо, да победиш?
Хоћеш, Мујо, бојем да војујеш?
Хоћеш блага. Мујо, и иметка?
Или знања, језике да познаш?
Тражи, Мујо!" рекоше му виле.
Гледај Муја шта им одговара:
"Чобани ме често задиркују,
Из ината, најгорег заната,
Дајте да их све редом надјачам?"
"Из прсију даћемо му млека!"
Одлучише, па му млеко даше.
С три капи се јунак заситио,
Бог му је такву снагу дао,
Да је стену могао да крене.
"Хватај стену!" рекоше му виле,
Беше стена од хиљаду ока,
И дохвати камен од хиљаду ока,
Узалуд га рукама обујми,
до чланака само га подиже.
Тада једна вила другарици рече:
"Да још млека Мујо нам попосе!"
Узе Мујо да још млека сиса.
па дохвати камен да опроба.
До колена камен подигао
Па батали да мало почине.
Али гледај виле како збори:
"Још прсију да ми Мују дамо"
Опет даше Мују да посиса,
Доби снаге да сам Бог поможе.
И дохвати камен да опроба,
До појаса одмах га подиже,
А виле се на то погледаше,
једна другој овако рекоше:
"Још прсију Мују да ми дамо!"
Стаде Мујо из прси да сиса,
О! колико снаге Бог му даде,
Као змај се беше учинио,
Узео је камен да опроба,
На раме га беше подигао,
Од хиљаду ока камен задржао.
Мећу собом виле тад рекоше:
"Више Мују прси да не дамо,
Ако аш Мују још прсију дамо,
Уништиће васцели дуњалук!'
Тада виле с Мујом говораху,
Како слатко са њим егленишу»
А месец их одозго посматра,
Иза стена сенке се отегле,
пријатељски с Мујом беседаху,
И овако виле Мују веле:
"Ми хоћемо да си нам побратим,
Кажи, Мујо, да ли ти прихваташ?"
"Када будем у невољи, виле, помагајте!"
И тако им Бог јутро дарива,
По трагу се Мујо повратио,
Краве нађе и дома их врну,
На удбинско поље када паде,
Бутум друштво Мујо ту затече,
Где га увек беше застављало,
Силећи га и надјачавајући,
Ал' да видиш како сада Мујо игра,
Почео је с чобанима игру
И најтежу ствар када дочепа,
далеко је пет конопа баци.
Нико не сме ништа да прозбори,
Јер да неког и ноктом загребе,
Не би у њем душе оставио.
Од газде је одмах отишао,
Па је Мујо сам стао да живи,
Почео је Мујо да војује,
У кол'ко је битки ускакао,
Из сваке је с чашћу излазио!

Мујо и виле

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Свануло је и сунце грануло,
А шта ради Ђето Баша Мујо?
Спустио се до у Краљевину,
И невесту добру запросио.
Краљеву је кћери запросио
На Удбину кад се повратио,
Скупио је три стотине свата,
У злато их обукао, мачеве им украсио,
Копља и буздовани им позлаћени,
Ђогати им добро искићени,
Све су аге младе,
Сем једнога старца предводника
То је старац Диздар Осман Ага.
"Послушајте кићени сватови
Почео је Мујо да говори
Кад стигнемо на врх од планине,
Наћи ћемо три веља пландишта,
Чувајте се, тамо не играјте,
Тамо немој, песме да певате,
Мудри да сте, не одмарајте се,
Јер су тамо до три виле љуте,
На пландишту да се не задесе.
Можда ће се виле одмарати,
Читаве вас неће пропустити,
Тако беше и јутро свануло,
Атови су свати оседлали,
Започеше песме да певају
И почеше коње да пропињу,
Певајући, коњ'ма играјући,
Дохватише пут за Краљевину,
Кад су стигли на врх од планине,
Замукоше, песму прекидоше,
Рукама су коње прихватили
Па не желе нигде да застану,
Не гледају воде са извора,
Не гледају на травна пасишта,
Него право по девојку иду.
Краљ је добро свате дочекао,
Свима даде да једу и пију,
Да се песма, игра до по ноћи чује,
А кад нови данак освануо,
Обукли се и притегли свати.
Са невестом натраг окренуше,
Окренуше натраг у Удбину,
Не престаје нигде песма њина,
Не престаје нигде коло њино,
Док стигоше на Веља пландишта.
Ту овако старац проговара:
"Послушајте, на свадби сватови"
У сватове ја сам многаш био,
До невесте увек сам стизао.
Одмарао на овим врсима,
И увек смо ђогате трчали,
Певали смо у овој свежини,
Хладили се крај ових извора,
Никада нам ништа било није!"
Сви сјахаше одмах са ђогата.
Ни корака не хтедоше даље,
расуше се на одмор по трави,
И почеше песме да певају,
И зачеше игре да играју,
пише воду, па је замутише.
Буздованом гађају нишане,
Ох, мили Боже, на свему ти хвала,
Кретоше се брда уоколо,
Зафијука ветар мећу букве,
Мало стало, дуго не трајало»,
Кад ето ти три виле љутите.
саставиле зубе са зубима,
из устију ватра им палаца,
на пландишта право долетеше,
од сватова мраморје створише,
од ђогата убоге пањеве,
једино се невеста спасила,
виле су је за руке шчепале,
у пећину своју је повеле,
да их двори, од јутра до мрака.
Да им спрема и воду довлачи.
То је чуо Ђето Башо Мујо,
То је Муја тешко заболело,
Ђогату је на леђа скочио,
И у планину се упутио.
На ливаде када је избио,
Тридесет скамењених сватова је затекао,
Од тридесет ага тридесет мрамора.
Леже, с ђогатима разасути.
Како је то Муја заболело.
Умало је памет изгубио,
Ђогата гони, не стаје,
Планинских се пасишта докопа,
Свуда тражи те вилинске воде,
И пландишта вилинска он иште.
Али, нигде није их открио,
И када је у шуму зашао,
Тамну да се светлост не пробија,
А да сунце ниоткуд не продре,
Нагазио на вилински извор,
Вода, као суза ока, бистра,
Мујо заста да мало почине,
Те са коња Мујо је сишао,
Осврће се унаоколо, свуд шуме,
Нигде нема пута ни стазе.
Изнад буковика је жива стена
Испод буковика је голи камен,
Преплићу се све гране са граном,
Не дају сунчевим зракама да продру.
Тад је Мујо овако рекао:
"Гнездо вилинско је овде!"
Ђогата је међ' букве пустио,
Крај извора он се наслонио
Чека виле да по воду дођу,
Чека Мујо до три бела дана.
Једна жена с буретом је дошла,
А Мујо се собом разговара:
"Мили Боже шта ће овде жена?"
"Добро дошла!" рекао је Мујо,
"Добро те нашла" одговара жена!
"Шта радиш с том водом, невеста?"
Мујо пита ту младу невесту.
"Ни сама не знам куда је носим,
Сватови су дошли да ме воде
Кад избисмо на један пропланак,
Љуте виле ту се затекоше,
Или сми ми нагазили на њихово пландиште,
Ил је аге санак ухватио
То ће Бог знати, ја то не знам,
Само су загрмели планински врхови,
Зазвиждао је ветар кроз буковик,
Три љутите виле су се створиле,
Дунуле су у аге на починку,
Дунуле су у ђогате у буковику,
Намах су све претвориле у мраморје.
Мене су у свој дом повеле
Да им месим хлеб и доносим воду,"
"Ко ти је по имену био ђувегија,
Којег си јунака за мужа хтела, невесто?"
"Оставила сам оца, оставила мајку,
Оставила сестре и милу браћу,
Да бих се удала за јунака,
По имену Ђето Башо Муја!"
Овоме се Мујо ни мало не смеје;
"Да га видиш би ли га познала?"
Невесту Мујо опет пита.
"Не бих га, јадница, познати могла,
Јер га очима видела нисам,
Али како сам чула да се прича,
Ти си главом Ђето Башо Мујо!"
Како се гласно Мујо насмејао:
"То сам ја главом, моја невесто,
Баш си ме добро, вере ми, препознала.
Али, ако си девојка од фиса,
Хоћеш ли саслушати једну моју реч?"
"Тако ми Бога, што је над Сунцем и Месецом,
Тако ми свевишњег што земљом и небом влада,
Што час ведри, а што час облачи,
Штогод ми кажеш послушаћу те,
Па да ће ми глава с рамена отићи!"
Тада ју је Мујо научио"
"Вечерас, кад на конак пођеш,
Заподени и упитај виле:
Тако вам пландишта где се одмарате,
Где вам је скривена снага?"
"Зар ће ми рећи своју снагу?"
Пита невеста Муја.
Како јој добро Мујо одговара:
"Све нек буде као што ти кажем,
Сад залази иза горе сунце,
Сад се месец кроз грање пробија,
Сад ће ти се оне на окуп обрести,
Да при месечини скупа вечерају,
И кад виле трпези приступе,
Ти једина трпези не прићи,
Онда ће се виле на те сажалити,
И без тебе неће хлеб хтети да једу.
Тад ако знаш лепо да беседиш,
Казаће ти где им лежи снага.
Тако вам овог хлеба, реци им,
Тако вам планина где летујете,
Тако вам пландишта где се одмарате,
Тако вам извора где се расхлађујете,
Ето, већ сам неколико дана с вама,
Своју снагу што ми не кажете?
''Ако могнеш да се спасеш да те не скамене,
никаквим клетвама се оне неће спасти,
Крај извора ћеш сутра Муја наћи!"
Невеста зађе у шуму дубоку,
Мујо оде у Зелене Лутове
' Право к вилама невеста је одшетала,
"Где си тако закаснила?" питале су је,
"Био је извор замућен!"
Невеста вилама одговори.
А виле прострле јело па једу,
Прострле су пиће, па пију,
Невеста никако за трпезу не седа,
Доноси им воде и ломи хлеб,
Док је најмлађа вила не упита:
"Куно, шта ти је, што не једеш?
Да ниси болена, па нећеш?"
"Како да једем, море, најмлађа вило?
Тај хлеб није за мене,
Докми своју снагу не кажете.
И заклетву ја сам једну дала,
Ја робиња, а ви горске виле,
А можете, да ме скамените,
Тако вам висова, на којима водите коло,
Тако вам пландишта, где пландујете,
Тако вам извора, са којих пијете,
Кажите ми, где је ваша снага?"
Једнак виле скочише на ноге,
Да скамене сироту невесту
Вила се је најмлађа подигла
Брзо их је раздвојила.
"Бог те клео, најстарија вило,
И невести кад бисмо казали
Какве штете од тог ће нам бити?
Него слушај, и ти људска кћери
Окренула се невести и рекла
Ми имамо до три дивље козе,
Рогови им од сува дуката,
Оне живе у Зеленим Луговима,
Рукама их нико не ухвати,
А кад би их неко ухватио
Од снаге нам не би ни трага остало!"
Невеста је тада пристала да вечера
Почео је дан да свиће
Ка извору невеста је пошла.
На извору Муја је затекла,
Гласно се је Мујо насмејао,
"Зар те нису виле скамениле?"
"Спасла сам се, друге није било,
Али, узалуд, мислим све ће бити,
Јер не можеш ништа да учиниш!"
Јер ми кажу: имамо три дивље козе,
Рогови им од сува дуката,
Заједно расту у Зеленим Луговима,
Не може их нико ухватити.
Јер, ако се такав игде нађе,
"Не може им снагу уграбити!"
Окрену се Мујо, па јој вели:
К вилама ћеш ти опет отићи,
Али немој да оне примете,
Заправо ће вас Мујо све извући,
Тебе и аге, што су скамењене!"
Онда скочи ђогату на леђа,
Право јаше Мујо у Удбину.
Пред Удбину када је стигао,
По крајини абер је пустио:"
"Ко је ловац, на лонџу нек дође,
Нек поведе кере и загаре,
Сви увече мојој кући хајте,
Иа весеље и јуначко пиће,
У лов ћемо сутра да пођемо."
Три стотине ловаца се скупи,
Са шест стотин' и више загара,
А са триста и више керова,
Мујовоме дому сви пођоше,
Добар конак им Мујо приправи,
Кад је било сутра дан изјутра,
Овако је Мујо беседио:
"Послушајте ловци, браћо мила,
Козе ћемо живе ухватити,
Немој који да устрели козу,
Ако која допадне вам рана,
Ниједног нас Удбине не виде".
Мујо крену, остали за њиме,
У Зелене Лугове избише,
Са свих страна обруч направише,
Сам је Мујо напред ишетао,
За њима иде до триста загара,
С керовима, а и са ловцима,
Уоколо заседе ставише,
Три их дана и ноћи тераше,
Кад три дана и ноћи замину,
Живе су их руком ухватили.
И с првима су у Удбину стигли.
У тамницу Мујо их бацио,
Свим ловцима пешкеш учинио.
Снагу своју виле изгубише
Вабиле су козе, али узалуд је,
Погледају све лугове редом,
По стенама козе дозивају,
Ал' ниоткуд гласа не допире.
Тада једна вила ово каже:
"Козе нам је неко ухватио!"
"Послушај ме, ти вило са стене,
Невеста је најстаријој рекла
Поздрав ти је Мујо упутио,
Да је мене невестом узео,
И за мене и мраморне свате,
Дивље козе никуд не тражите,
Мујо их је узео у залог!"
Кад су виле чуле ове речи,
У Удбину одмах су кренуле,
Право стигле на Мујова врата:
"Јеси ли нам козе заробио?"
"Ја сам козе главом заробио,
У тамници мојој свезане су!"
Шта виле Мују говориле:
"У твојим смо рукама Ђето Башо Мујо,
Али нас сеци на огњишту своме,
Или ти нам благо наше пусти,
Јер живота без њих нама нема,
Свате ћемо теби повратити
Даћемо им коње да појашу,
Невесту ћемо довести кочијом,
У речи их Мујо прекинуо,
"За сватове виле што кажете,
Никад мени тешко није било,
Нит' ми стало ту до једне бабе,
Јер ћу себи ја невесту наћи,
Зато козе не могу пустити,
Такву дивљач досад не улових."
Виле плачем почеше да плачу
И кукњем сташе да кукају,
Растужи се и камен и дрво,
Ал' нимало Мују није жао,
Издвоји се понајмлађа вила
Сузе косом са чела бришући,
За руку је Муја дохватила,
Божју бесу Мују обећала:
"Где год хоћеш невесту да узмеш,
Где год будеш Мујо на мегдану,
Где год кренеш Мујо да четујеш,
Сви на леглу слободно играјте,
Сви на леглу слободно певајте,
И у нишан слободно гађајте,
Крај извора слободно хладујте,
На пландишта да се одмарате,
Божју бесу ћемо теби дати,
Нећемо вам ништа учинити!"
То је Мују много тешко било,
Мислио је док није смислио,
Вилама је задњу рекао:
"Виле јесте останите виле,
Беса је беса, а реч је реч,
Нека су вам просте дивље козе,
Изведи им козе из тамнице!"
Халилу је Мујо наредио
Из тамнице козе кад испаше,
Брзо виле лик су промениле,
И нису се могле ни видети
Као сенке лете у планину,
Кад су стигле у Зелене Лугове»
Скамењене нађоше сватове,
Скамењене нађоше им коње,
Претворише сватове у људе,
Враћају им ђогате сватовске,
А невесту мећу у кочију,
У Удбину невесту доводе.
Кад су стигле до поља удбинског,
Почеле су цуре да певају,
Почели су коло да играју.
Одјекнуше планински врхови,
Запеваше из планине виле,
"Виле бесмо, виле остајемо,
Беса је беса, а реч је реч,
Нек су прости аге и невеста."
Најстарија вила гором пева,
А најмлађа пева на врх стене,
Загрљене с оном средњом вилом,
"Бесмо виле, виле остајемо,
Беса је беса, а реч је реч,
Жена је жена, а вила је вила,
Вила сунце, а жена је Месец!"

Мујо и Бехур

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Пре сванућа, Мујо је устао,
Обуо се, добро припасао,
На огњишту, ватру заложио,
Попио је кафу са шећером,
И Халила гласно ми дозива:
"Диж', Халиле, главе не дигао,
Ево прође цео месец дана,
' Ми у чету како не идемо,
Прошјетај се до испред Удбине,
Тридес'т ага нека се окупе,
Јер 'оћемо данас четовати!"
Гле, шта ради Соколе Халиле,
Уз стубе је брзо отишао,
На бедем се од куле попео,
"Ко је јунак!" снажно је викнуо,
Да одјекне Крајина с Удбином,
Не би л' срећа Муја послужила.
Брзо Халил ђогата дохвати,
Како добро ђогата поткива,
Па он к Мују, у одају дође,
Добро су се Јунаци обукли,
Припасали маче од мегдана,
Са стрелама и са луковима,
Као увек кад у чету иду,
Мало било, много не трајало,
Тридест ага на врата је стигло,
"Добра срећа!" Мујо и Халиле,
"Добро дошли, јунаци с Удбине!"
"Куда ћемо данас четовати?"
"Куд нас води десница Господа!"
Изашли су на средину поља,
Почели су пољем да певају.
Ту су срели Диздар Осман Агу
Собом води до тридесет ага,
Добро су му селам учинили,
Још боље му аге одвратиле,
И с атова нико не силази
Питају се за јуначко здравље,
Неко свога ата поиграва,
А неко га на реци напаја,
"Крећи, Мујо, затече нас подне!"
Проговара старац Диздар Осман Ага.
Дохватише поље испред себе,
Предводи их Ђето Башо Мујо,
Иза њега Диздар Осман Ага,
Џилитају два десна ђогата,
Гле, за њима ко ли то избија,
То ми јесу до два барјактара,
Једно јесте Соколе Халиле,
Други јесте Зуко Барјактаре,
А за њима у четама аге,
Сви стигоше на воду студену.
Ђогатима кад воду дадоше,
Сву до капи, воду налокаше,
Окретоше к Великим горама,
Нигде живог створа да сусретну,
Ни четника ниоткуд не виде.
Целог дана тако су лутали,
Ноћ их стиже испод једне смреке,
Гране су јој ко планинског храста,
Има хлада за девет стотин' јунака,
Па се они под њих разместише.
У буковик ђогате пустише,
По трави се коњи изгубише,
А јунаци сели за вечеру,
И господски аге вечерале,
А кад стиже време по вечери,
Завикаше два крајишника млада:
"Послушајте аге од Удбине,
Лежај сваки да себи пронађе,
И без бриге нека сваки спава!"
Целу ноћ су они стражарили,
Добро чува Соколе Халиле,
Крај конака Зуко Барјактаре,
По шуми им коњи се играју,
На извору виле им певају,
А славуји лепо отпевају
Све су аге заспале под смреку,
А не спава Зуко са Халилом,
Све слушају, свуда погледују,
Песму чују, виде игру вила,
шумско цвеће како сабирају
Како козе пазе по стенама,
Купају се на тим изворима,
Као трен је ноћца промакнула,
Иза шуме Месец је зашао,
Журни путник до свог боравишта,
А јунаци грде Месец сјајни,
Освојио врхове планина,
Најстарија вила му се моли:
"Роса паде, сунце се не рађа,
Не жури се, море, ти Месече,
Бистра вода, ето, како тече,
Хладовина од ње надолази,
Дај светлости у ове врхове,
Баци поглед на ове литице,
И не хитај за њих да ти зађеш!"
И како их Месец послушаше,
Застави се на врху планинском,
Подигло се Сунце за планином,
Час румено а час беличасто,
Тад је Господ зору поклонио,
И месец се изгуби за крошње.
Са извора виле нестадоше,
Прекиде се појање славуја,
Тада момци стражу напустише,
Затекоше аге да спавају,
Ко' пањеве расуте по стењу,
Те завика Соколе Халиле:
"Диж', јунаци, сунце је грануло,
Устадоше аге сваки редом,
У планини, где је који био,
Покрај огња около седоше,
Само Старац љутит нешто беше,
Јунацима речју не одвраћа,
Само траву рукама пребира,
У зло доба, разговор започе:
"Почујте ме, браћо, крајишници,
Јунаштва смо заједно чинили,
А сву хвалу Мујо нам односи,
Делимо се: Ђето Башо Мујо,
Старчева је чета само за то!"
Гле, шта вели Ђето Башо Мујо:
"Бог те убио Диздар Осман Ага,
Ми под сунцем чете не делимо!"
Још љуће му Старац одговара:
"Бог те убио Ђето Башо Мујо,
Две смо чете, двоје четујемо!"
"Крила ти се осушила, старче,
Посећи ћеш и мене и себе,
Јесу ли ти очи бре, испале,
Да волове из јарма раздвајаш?"
И на ноге Мујо је скочио,
Ђогату се своме упутио,
гле, ђогата како сузе лије,
Предњом ногом по земљици копа,
И он свога господара жали.
Брзо Мујо агама долази,
"Чујете ли, аге, рекао је,
Чету данас да не одвајамо,
Како видим својега ђогата,
Нећемо се живи повраћати!"
За шалу му аге прихватише,
Ал' говори Диздар Осман Ага;
"Почео си да матуфиш, Мујо,
Словена се јеси уплашио!"
Тад дочека Соколе Халиле:
"Ми на свадбу нисмо данас дошли,
Но смо дошли да чету водимо,
На пут ћемо данас да кренемо,
А нећемо чету да делимо!"
Крмски старац тешко проговара:
Послушај м' ти, дете Мујово,
Срећан вам пут, али и без мене,
Пут се вама широк задесио,
Чете ћемо данас да делимо,
Ја одлазим у Нове Котаре,
Можда ћемо нешто опљачкати,
Можда ћемо главу неку посећи,
И девојку неку уграбити,
Њоме неког момка оженити!"
И у здрављу да се сусретнемо,
Скочи старац ђогату на леђа,
За њиме је до тридесет ага,
Право иду у Нове Котаре,
Али момак један се осврће,
Кроз ливаду ђого му промиче,
Час кроз шуму, а час преко крша,
То је главом Зуко Барјактаре,
' Намрштио веће преко чела,
Тражи једног свога доброг друга,
По имену Сокола Халила,
Буздован је момак дочепао,
Дохвати се једног буковика,
У буковику другове сустиже,
Кроз боровњаке другове достиже,
Очи у очи кад се погледају,
У буковој шуми када се сретну,
И последњи пут се погледају,
Поток суза момци пролију,
Сунце пало до иза планина,
Изгуби се чета за планину,
Остад Мујо са тридесет друга,
Нико ништа неће да говора,
Док сам Мујо није им казао:
"Здраво ћемо у Удбину поћи,
Ђогат мени на добро не слути,
Обе чете састати се неће",
Само Халил Мују одговара:
"Баца Мујо, и моју реч почуј,
Ако они весело се врате,
Од хвале нам места бити неће!"
' Ђогате су тад добро притегли,
Планине су опет претражили
Живо ништа нису опазили
Нигде нису четника сусрели
Опет их је ноћ тамна затекла,
' Ђогати им у траву полегли,
Крај извора аге полегале,
На стабло се Мујо прислонио,
Гледа игру помамних ђогата,
Тад господски аге вечераху,
Кад је стало време по вечери,
Шта говори Ђето Башо Мујо;
"Сад ме чујте, аге од Удбине,
Ноћ без бриге овде проведите!"
Сву ноћ Мујо наоколо бдије,
Здраво аге зору дочекаше.
Како ми се аге умивају,
Испод јела, како ложе ватру,
На лагане ноге Мујо скочи,
Планинских се била дохватио,
Уоколо Краљевство се шири,
Мујо гледа где ли је раскршће,
Никог Мујо не може да види,
А четника нигде да угледа,
Док угледа тамо изнад Жура,
Раскршће се једно укрстило,
Испод врха на једној ливади,
Добро види Бехурове кћери,
Спремају се горе у планину,
Да се хладе на бистром извору,
Собом воде до тридест пандура,
Одмах Мујо агама се врати,
Све је аге на ноге дигао,
Па их води до бистра извора,
У заседи, на Кожари чека,
Изнад пута петнаест оставља
Испод пута петнаест оставља,
А сам Мујо цесту запоседа,
Па се онда окрену Халилу:
"Хоћеш главе туђе да добијеш?
Или желиш робињу довести,"
"Пусти главе, Ђаво их однео,
Робињицу хоћу да заробим!"
Мало било много не трајало,
Наиђоше тридесет пандура,
Стрелама је Мујо нишанио,
Првога је мртвог оборио,
Колико су аге спремне биле,
Све су редом пандуре побиле,
Кол'ко глава Мујо ту посече,
'Робиње је Халил заробио,
Кренули су на врх од планине,
Још се нису људски разместили,
По бедрима Мујо се удрио,
Како гласно Халил подвикује:
"Што се удри, по бедрима, Мујо?"
"Остаде ми копље крај извора!"
"Остави то!" њему Халил каже,
"За копље је и буздован лако,
У Удбини пушака довољно!"
"Како су ми за руку погодни,
Не дај, Боже, да се без њих вратим",
"Идем, онда, ја ћу их донети",
Не да Мујо Халилу да иде,
На ђогата свога је скочио,
У трку се натраг повратио,
Затурено Копље пронашао,
Крај извора затурен буздован,
Кад је хтео воде да попије,
Вила му је главу заставила:
"Немој, господару, ту воду да пијеш,
Док не скинеш главу Бехур капетана!"
,А куд си се упутио, Мујо?"
"У Удбину, ако је суђено!"
"Ал' кад стигнеш, Удбина ће рећи:
Како јесу куле Бехурове?"
"Добро збориш, Бог ге не убио!"
Друго није Мујо њој рекао,
"Сад пиј воде!" вила је викнула.
Али Мујо неће ни кап воде,
Нит' сам пије, нит' ђогату даје,
Богом се је Мујо ту заклео,
"До кућа ћу Бехурових стићи!"
Иа он скочи на свога ђогата,
Ниједанпут ђогу не подвикну,
Сам му ђогат пута проналази,
Зелен пламен из чељусти баца,
Подигла се магла и дим свуда,
Ко' да лети са стране на страну,
И за час је до куле стигао,
Тамо нађе врата од авлије,
Кроз њих с ђогом Мујо је прошао,
Тамо нађе два челична кључа,
Ђогата је у подрум ставио,
У одају Мујо је ушао,
Тамо нађе мач сребрне дршке,
Лепши му се од његовог чини,
На комаде изломио мача,
А кад уђе у другу одају,
Зидови су крвљу испрскани,
Тридес'т глава уоколо лежи,
Добро их је Мујо препознао,
То су главе ага и сердара,
Од страха је Мујо побегао,
Брзо пође у трећу одају,
Тридес'т мача тамо је нашао,
Добро знаде и мојих су ага,
Тад отвара и собу највећу
Од џебане то је соба била,
Пуна врећа од сува барута,
Дугачки је фитиљ начинио
У барут га Мујо завукао
Спустио се доле у авлију,
Чује 'како земља подрхтава,
И угледа Бехура у пољу,
Право паде на авлијска врата,
Па дозива миле ћерке своје,
На глас му се нико не одзива,
Конаку се свом зломе попео,
Осврће се свуда уоколо
Своје кћери добро угледао,
Испод букве крај једног студенца,.
Оне леже Халилу у крилу.
Собом Бехур носи две лобање,
И лобање у авлију баца,
Мујо беше у се помислио:
"Када Бехур стигне до планине,
Затећи ће, као стадо, аге",
Па отвара врата од авлије,
Као ветар полетео ђого,
Кад је Мујо до поља стигао,
Бехур беше до пола планине,
За њим Мујо овако завика:
"Који јунак греде у планину?"
Окрену се Бехур и говори:
"Јеси ли ти Ђето Башо Мујо?"
"Ја сам главом Ђето Башо Мујо!"
"Тол'ко сам те по небу тражио,
Ал' те, ето, на земљици нађох!"
Па је коња Бехур поврнуо,
Да јуначког мегдана поделе,
Још је Мују дао и да бира:
"Хоћеш ли да бежиш, Мујо, или' да чекаш?"
"На мегдан сам увек излазио,
И увек сам ја први бежао!"
окренуо се Мујо и почео да бежи
Близу му се Бехур примакао,
Па га гађа танким буздованом,
На колена Мујов ђогат паде,
Изнад главе буздован прозвижда,
Гађа Бехур тешком топузином,
Намах скочи ђогат од мегдана,
Поред врата топуз му прошишта,
Тада окрену Бехур да он бежи,
Ђогату је Мујо подвикнуо:
"Напред, ђого, данас или никад!
Да осветлиш образ и себи и мени!"
Како ђогат Словена пристиже
Добро га је Мујо појурио,
Гађао га танким буздованом,
Шарац му се на трбух спустио,
Буздован га нигде не погоди,
Онда гађа топузином тешком,
Једном му је страном прошиштао,
Ал' га није нигде дотакао,
Један су се другом окренули,
Па јунаци маче укрстише,
До балчака маче поломише,
Поскакаше с коња на земљицу,
У коштац се беху ухватили,
Одмахују час један, час други,
Ал' не може нико да одоли,
И сунце је било на заласу,
Један другоме хвалу помнињаху
Где су били, мегдане делили,
И јунаштва своја набрајају,
Овако је Бехур говорио:
"Колико сам ага посекао,
У сарају лежи тридес'т њиних глава,
Одсекох их од трупова ага!"
"А пандури знаш ли где су?"
Узео је Мујо да говори
Две сам твоје кћери уграбио,
Остали су без глава пандури,
И ено их у планини леже."
Бехура је ово заболело:
"Тридесет сам ага посекао,
Опет Бехур Мују одговара,
Двој'ци главних посекао главе,
Једно ти је Диздар Осман Ага,
Други ти је Зуко Барјактаре".
Мало било, много не трајало,
Кад се зачу нека грмљавина,
' Као море кад буром одјекне,
Или небо кад муње севају,
Јунаци су стали па питају
"Није л' ово облак кроз ведрину,
Ил' да није јека с мора сиња?"
"Нит' је облак усред те ведрине,
Нити море о брегове,
Него су то куле Бехурове,
Подрхтава земља, јер се руше,
Док си био у обору своме,
Мујо ти је, у сред куле био,
Да ти сруши подруме од кула,
Да претражи одаје од кула,
И да стави фитиљ у џебану,
Да ти сравни сараје са земљом!"
Тада се је Бехур уплашио,
Наљутио па р! Мују каже:
"Нек је здраво на рамену глава,
Још боље ћу сараје подићи,
У темељ ћу ставит твоју главу,
Притегни се, Мујо, да те свалим!"
Добро су се оба подхватила,
Ваљају се по том буковику,
Свуд се ломе и кршем и стењем,
Ђогати им у поље побегли,
Дрвеће се планинско запали,
Осушило лишће на шумама,
Од дахтања док су се рвали,
Са ливаде на гребен избише,
Тамо црна пањина лежаше,
Мујо гледа, али га не види,
Словенина на земљу бацио,
Обе му је руке притегао,
Па вилама танко довикује:
"Јесте ли се у сну задесиле,
Где је беса, што сте ми је дале?
Никада ми теже није било!"
Намах вила до главе долете,
И овако вила Мују каже:
"Знаш ли, Мујо, шта сам говорила?
У недељу да мегдан не делиш!"
"Видим добро, вала, ја невољу,
У недељу мегдан нисам ни делио!"
Понајбоље вила га научи:
"Види горе, Бехуру ћеш рећи,
А кад горе у небо погледа,
У леви ћеш руку џеп да ставиш,
Тамо имаш ножа отрована,
И Словенина ако тим превариш,
Нећете се више састајати!"
Кад то рече, вила му утече,
Добро Мујо овај савет слуша,
А још боље овако говори:
"Гле, Бехуре, како сунце стаде,
Од јуче се јуначки рвемо".
А сунце се није померило,
Словенин се превари да види,
Мујо га је ножем распорио,
Мртав Бехур на земљицу паде,
Испод њега Мујо је остао,
"А ђогату туроки довикује:
"Под мртвим сам Словенином, Бого!'
Стиже ђого рзом рзајући,
Словенина преокрену с Муја,
Сав се крвав Мујо придигао,
Сабљом ману, Бехурову скиде главу,
За седло га брком привезује,
Други брк је с друге стране седла,
Избио је на врх од планине,
Тридес'т ага ту је затекао,
С Халилом су кћери Бехурове,
Кад видеше главу Бехурову,
Спопаде их тролетна грозница,
Гле, шта вели Мујо од Удбине,
"Бог вас клео, аге од Удбине,
Црн вам образ од дана данашњег,
Да Бехура још видесте жива,
Душа би вам од страха испала!"
Сунце зађе за гору, за брда,
Месец засја кроз грање од шуме.
Добро светли планинске путеве,
Да испрати оно мало света,
Сви сватови, ови су коњаници,
Сем пешака Муја и Халила,
А девојке сузе проливају,
Звезде Месец овако кориле:
"Лепотице што су залутале,
Нека пута месечином нађу!"
Како лепо Месец одговара:
"Далеко сам, слабо мене виде,
А то нису само лепотице,
Него јесу Бехурове кћери,
Бехурова глава на Мујовом седлу.
Пута су се за Удбину дохватили,
Сват ћу бити први међу њима,
Други сват је вила што их чува,
Да се Халил ногом не поклизне!"
Кад су аге на Удбину стигле,
Од весеља шенлук учинише,
А још бољу свадбу приправише,
Јер невесте добре доведоше.

Халилова женидба

Мили Боже, на свему ти хвала,
Сунце сија, а мало нас греје
Не видимо ни храста удбинског
Такав снег га беше притискао
Гране тешке, хоће да се сломе,
Четинари крстовима вире,
Одјекују планински сметови,
Девојке су пале с благом води
Затекоше реке залеђене,
Продужише да изворе траже
Сви извори беху замрзнути,
Мећу собом девојке збориле:
"Када ли ће Бог дати слободу,
Живи створ ће овако цркнути!"
Али, Боже, ко ли то путује,
Обучени по господски иду,
Да то нису јунаци у чети,
Кроз планину неће пролазити!"
Мећу њима Јера говорила:
"То нам нису сватови за свадбу,
Јер би паре у реку бацали,
То је главом Мујо с Крајишницима!
Не би л' неког лова уловио!"
Мили Боже, ти нас благослови,
Како облак сунце заклањаше,
Покров дуги на земљу се спусти,
И обуче около планине,
Кад јунаци на реку падоше,
За њима су магле и облаци,
Један другог нико не познаје,
Једва паше реци на обалу,
А тамо је кула Баше Муја,
Гле, шта ради Ђето Баша Мујо,
На ватру им бреме дрва баца,
Триста људи намах загрејао,
Јунацима крчаге доноси,
Јунацима бурад доваљао,
Сви крчази пунани ракије,
А сва бурад пунана су вина,
Јунацима дах се повратио,
Јуначка се крвца загрејала,
Бесећаху, јунак са јунаком,
Веселе се и радују аге,
Па јунаци Муја запиткују:
"Крај огњишта, ето, смо твојега,
Не замери што ћемо те питат'
Ој, Бога ти, Мујо, који те је дао,
Што Халила ниси оженио?
Сви се момци редом поженише,
Сви добили синове и кћери,
Већ се деца њихова играју,
Је л' ти жао блага да потрошиш?
Је л' ти жао свадбе да учиниш?
Дете ће нам неко преварити,
Често слази у Нове Которе
Дете ће нам живо уграбити,
И огњиште твоје угасити,
Фис најгори нас ће прекорити!"
У Бога се Мујо не куњаше:
"Чист вам образ, дружино премила,
Добро знате за моју невољу,
Ја не жалим блага небројена,
И не жалим свадбу да учиним,
Ко небраћа ви ме прекористе,
Јер ко жали за свадбу за брата,
Јер то није, бре, погани хајдук,
Добро знате јуначког је соја,
Јер кад би ми срамоту донео,
Да Бог да га не било под сунцем,
Ако мисли да срамоти племе,
Нек га спржи муња из облака,
Црна земља, из гроба избаци,
Овако се момче Богу куне:
"Негде имам брата, негде сестру,
Пре умрети, но што се женити,
Јер све девојке на Крајини што су,
И девојке што су на Удбини,
Мени као да су сестрице рођене,
Без среће ћу у земљу отићи,
Док не узмем Краљеву Танушу,
Очима сам Танушу видео,
Кад је била беса с Краљевином,
Ништа лепше по сјај'ним сунашцем,
Обрве јој савијене гране,
Глатко чело, као глатка стена,
Прави Месец кад на небу сјаји,
Њене очи зрна од трешања,
Трепавице крила ластавице,
Њено лице јабука на грани,
Прави нос јој ко' перо од тице,
Мала уста пупољак кад пупи,
Бели зуби белуци у реци,
Кад се после кише заблистају,
Грло јој је грло од голуба,
Стас њен као вита јела,
Мишице јој гране од шимшира!"
Ово момак свима изговара,
Уста му је Мујо запушио,
Ал' се момак још јаче разљути!
"Стани, Мујо, није час самртни,
'Редом ћемо, Мујо, да зборимо!"
Тако виче старац Башо Јона,
"Не остадох, дружино, без друга
Нит остадох нежењеа Што их немах,
Не остадох без девојке, јер је немах,
Него нисам хтео да се женим!"
"Послушај нас момче младо,
Рекао је старац Осман Ага,
Сутра ће нам велик данак бити,
Скупиће се до тридесет ага,
Сви доводе тридес'т девојака,
Понајбољу од њих изабери,
Аге ће ти срећу пожелети!"
Не да момак старцу да настави,
"Бог вас клео, аге од Удбине,
Гне се чуло под небом на земљи,
Да брат сестру узима за жену,
Јер све кћери што су на Крајини,
Све су оне мени као сестре,
Ја се јесам једанпут заклео,
Заклео се Богу јединоме,
Свемогућем што ведри и облачи,
Што управља и земљом и небом,
Ил' ћу узет' Краљеву Танушу,
Ил' лежати под земљом и кршем,
Чујете ли аге од Удбине,
Ил' ћу остати овакав до века,
Ал' се нећу женит' у Крајини,
Идем сада у Веље Планине,
Где још нема стаза ни богаза,
Док не стигнем у ту Краљевину,
Ја одлазим мало да четујем,
Морем хоћу до планинског била,
А ваљда ће и снег окопнити,
Одмах идем да венчам девојку,
Дружина се са мном поспрдује,
Назива ме: гле, которског бика".
Ветар дува, неће да престане,
Ал' је клетва пала на планине,
Дочуло је и море Халила,
Ветар дуну са мора сињега,
За њим топли дунуо је ветар,
Спустише се облаци са неба,
Одјекује усов у долине,
Ко да јече високе планине,
Не потраја више од три дана,
Снег се топи, у реку се слива,
Не потраје ни до три недеље,
Шта се чини са ледом у реци,
Леденици у море одоше.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Како поју птице у планини,
Играју се деца по пољима,
"Чета тражи да се брзо пође,
Цветом су се шуме расцветале"
Тад је момче Мују говорило:
"Сада треба да ми даш ђогата",
Ђогата му брат Мујо не даје,
Ђогата је овога Халил појахао,
И кренуо Танушу да доведе,
Кад се Мујо сам кући вратио,
Говори му остарела мајка:
"Сине, Мујо, да од Бога нађеш,
Што не даде Халилу ђогата?
Ако момче у невољу дође,
Краљевином свашта може бити,
Памтиће ти момче, догод дише!"
Како хитро Мујо проговара:
"Стан', Халиле," за њим је викнуо,
Па му даје својега ђогата,
И овако њега саветује:
"Срећно било четовање, брате,
И кад дођеш међи Краљевине,
Ти ђогату главу не устављај,
Он ће поћи Вуку Харамбаши,
Вук је, брате, мени побратиме,
Поздраве му од Муја понеси,
Побратиме, данас ми помози,
Помози ме м новцем и мачем,
Да уграбим Танушу девојку!"
Тада момче скочи на ђогата,
"Збогом" викну, када крену, Мују
Па друм хвата према Краљевини,
Нигде момче неће да застане,
Ни крај луга, нити на планини,
ни крај бора, нити покрај букве,
Нити дању, а и нити ноћу.
Нигде живе душе да угледа,
Сунце каже: на моју је веру,
Месец каже: на моју је веру,
Виле кажу: на нашу је веру,
Дивокозе као да говоре?
Дивокоза у планини збори:
И овако она проговара:
"Када сване, сунце му је стража,
Кад је тама, месец му је стража,
Виле су му чувари оружја.
Добро се је Халил уплашио,
"Шта говори у овој тишини?
Јесу ли то шумске дивокозе?"
"Не плаши се нисмо дивокозе,
Ми смо козе са пландишта,
Што играју заједно с вилама!"
Овако им момче одговара:
"Знам да сам на Вилинском леглу,
И реч вашу нећу погазити,
Око ми је под заштитом сунца,
Нога ми је под заштитом Месеца,
Оружје ми штите моје виле,
И смрт моја у руци је вила"
Кад је на врх планине избио,
Тад угледа једну дугу реку,
Дуга, као да је од мора до мора,
Иза реке види измаглицу,
До воде је ђогата спустио,
Три корака ђогат му устукну,
Живог створа угледа на кршу,
Добро га је вила упитала:
"Ако Бог да, Момче, куда?"
"У Краљевину бих да сићем,
Одговара момче мудро,
До онога Вука Харамбаше!"
Грохотом се вила насмејала,
Не зна момче што се вила смеје,
И ко с њиме овако говори,
Савет му је вила онда дала:
"Слушај момче, што ћу теби рећи,
Знам ја добро куд си наумио,
Још кад мину Зелене Лугове,
Ти си мени што очи у глави,
Ја те чувам и дању и ноћу,
Као сенка за тобом се крећем,
Тамо Вука ти затећи нећеш,
Него прићи да ти нешто кажем,
Видиш ову прешироку реку?
То је река, што се Туна (Дунав) зове,
Заустави поглед на обали реке,
И погледај све до оног хлада,
Да ли видиш беле чадорове,
Мећу њима и чадор црвени,
Немој ђогу дизгине дирати,
До Краљеве кћери ћеш допрети."
Вила рече, па је и нестаде,
Момче крену да стигне до поља,
Почело је сунце да залази,
Тамна ноћца почела да пада.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Дан си дао да се нарадимо,
Ноћ си дао да се одморимо,
Што се Месец никако не јавља,
Питају се славуји у гори.
"Стан' те, мало, славуји у гори,
Ни не знате друго до појања,
Месец вам је ноћас задоцнио,
Пријатеља треба да испрати!"
Дивокоза из горе им вели,
Тек што момче на обалу стиже,
Привезао ђога усред шибља,
Није шибље, него права шума,
И очима чадоре да види,
Када стиже до оног црвеног,
Застало је момче и чучнуло,
Сакрило се испод једног храста,
Храст корење све до реке грана,
А момку је много мучно било,
Само собом стаде говорити:
"Тамна ноћца, никако да падне!"
А када је поноћ настанула,
Мудро ми се Халил припремио,
Оштар нож је из паса тргао,
Примиче се земљом пузајући
Од шатора парче исекао,
Унутра је руку протурио,
Рука му је мало погрешила,
Напипала једно људско чело,
Беше чело Краљеве Тануше,
Као Ђаво завриска девојка,
Од страха је на ноге скочила,
Дотрчаше триста девојака,
"Ко то виче" Танушу питају,
"Јер овако, ти врискала ниси!"
Ал' Тануша благо одговара:
"Вратите се, миле другарице,
Мислила сам да ме вампир дира,
Од страха сам санак прекинула!"
Девојке се одмах растурише,
Свака оде својему чадору,
Ал' на земљу један прстен паде,
Са земље га Тануша подиже,
Кад угледа Халилово лице
"Однекуд сам њега ја видела,"
Чини ми се да је Халилово!"
Момче више не хтеде да чека,
"Бог те клео, Краљева Танушо,
Јеси л' човек, који држи бесу?"
"Да Бог да ти крила усахнула,
Дубоко си, момче, усред Краљевине,
Јер да имаш три стотине душа,
Ниједна ти не би претекнула,
Ући, брзо, копиљане један,
Или ћемо обоје умрети,
Или ћемо да се спасавамо!"
Али момче за то и не хаје,
"Стани, мало", девојци говори,
Па извади мача из корица,
Пред шатором бусију заузе,
Бацио је поглед наоколо,
Нигде нема ни живога створа,
Онда момче у чадор улази,
Девојка за руку дохвати,
Брзо га је увела код себе,
У одају, препуну дарова,
Изабраше најбољее хаљине,
Све хаљине златом опточене,
Пред Халила све је раширила,
"Брже баци хаљине на себе,
Док, Халиле, нови дан не сване,
Да обоје главом не платимо!"
Момче узе девојачко рухо,
На се баци, кад зора заруди,
Сунце поче на небу да скаче,
Ал' да видиш краљеве девојке,
Устале су пре сванућа дана,
На товаре изнеле су вуну,
Па са вуном до реке су стигле,
Вуну шире, а танко певају,
Попевају речноме камењу,
Изашла је до реке Тануша,
С другарицом, за прст се држећи,
Обе седе крај речног камења,
Тад говоре девојке Тануши:
"Амана ти, наша горска вило,
Одакле ти таква другарица,
Лепотом је све нас надмашила,
Очи су јој, као да је вила,
Чело јој је као месечина,
Стасита је као горска јела,
Нема друге одавде до неба!"
"Бог вас клео, триста девојака,
Нема створа, а да нема друга,
Сиротицу ову што вам водим,
Запросио Паша од Думлике,
Али нема дарова са собом,
Отац јој је одавно под земљом,
Мајка проси пред туђим вратима,
Довела је до татиних врата,
Ако може да јој што поклони,
Али, благо мени, ви перите,
Вуну пер'те, шалу оставите.
И девојке намах умукоше.
Наставише девојке да перу,
Нека пере, а нека и плаче.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Шта ли ради Краљица Котора?
Тежак санак она је уснила
Видела у сну букет стада,
Беше стадо од триста оваца,
Усред стада вук се задесио,
Црни вуче, као ован "гаљан",
Од страха се из сна пробудила,
Одмах Краљу беше дошетала:
"Устај Краљу, Бог ми те убио.
Бог је теби ћерку даровао,
Друго дете на огњишту немаш,
Одавно је ниси обишао,
Узми ђога, који ти најдражи,
Ја сам ноћас страшан санак снила!"
"Срећно нек је!" краљ јој одговара,
"Као да је сишо вуче из Удбине,
Растурио триста девојака."
Краљ је одмах на ноге скочио,
Притегао дора од мегдана,
Дохватио пута к реци Туни,
Тристо га је девојака угледало,
Све изашле да га дочекају,
Једна беше напред ишетала,
Најлепша од свих девојака,
"О, Тануша, благо бабу твоме,
Ко је ова девојка са тобом?
У свету јој друге нећеш наћи?"
"Сиротица то је једна пука,
Тата умро, а мајка на џади,
Њу ми проси Паша од Думлике,
А сирота ни дарова нема,
Па је дошла тебе да замоли,
Ако можеш да јој што поклониш".
Грлећи је, Краљ Тануши каже:
"Поћи ћемо у Нове Которе,
Ти поведи своју другарицу,
Краљ је мајци својој обећао,
Да ће триста спремит' девојака,
Па их ставља у кочије редом,
Кретоше се право у Которе,
Тануша је у последњем реду,
Са Халилом прст о прст се држи.
Момче ђога, девојка дората,
Они јашу, а војска их чува.
Па не могу никуд да побегну,
Кад минула три дана и ноћи,
Дојездише у Нове Которе,
Ту на конак смештају девојке,
Тануша је у најбољој кули,
На обали, покрај једне стене,
То је кула на дванаест ката,
Такве куле више нигде нема,
Широка је до триста корака,
Стране су јој од камена тврда,
А зидови од чиста мермера,
Испред куле камена столица,
Ту је башта, дивота у бога,
Ту се игра коло наоколо,
Ту се игра изнад самог мора.
Кад се уђе у кулу крај мора,
Чини ти се ништа лепше нема
Унутра су Халил и Тануша,
Три су дана и ноћи били,
Нити јели, нити су што пили,
Тад девојка Халилу говори:
"Како ћемо к теби у Удбину?
Нека коњи морем отпливају,
А нас двоје барком са веслима,
Ти за весло, а ја ћу за једро,
Ако Бог да, да нам ветар дуне,
Једра ће нас у Крајину вући,
На обали чекаће ђогати,
Јер ја не смем ни мајци да кажем."
Па пустише ђогате у море,
Ал' шта чини которска Словенка,
У мору је ђогате видела,
Па одлази и казује Краљу,
"Бог те клео", краљу проговара,
"Три дана је у Котору кћерка,
Нас је двоје нисмо ни видели!"
"Ако хоћеш ти је гледај сама,
Мене данас нико не помера!"
Краљица се брзо опремила,
Одшетала мору до обале,
Па је стигла до високе куле,
Ту је нашла кулу затворену.
Танко гласом Словенка стањила:
"Ој, Танушо, благо твојој мајци,
Отвори ми кулу да те видим,
Да не умрем од жеље за тобом!"
Како кћерка мудро одговара:
"Послушај ме, моја мила мајко,
Како да ти, јадна, врата ја отворим,
Кад ме болест преко струка стегла!"
"Благо мајци, због тога не брини,
И мене је, кад сам млада била,
Таква болест често притискала,
Задајем ти моју божју веру,
Тај јад ће ти мајка излечити,
Но отвори да више не чекам,
Мајка ти је, да знаш, права мајка!"
Кћи лагала, али срце није,
Низ скале је брзо сишла,
Још дората није зауздала,
Још веслима није завеслала,
А мајци је врата отворила.
Али мајка није била мајка,
Већ аждаја што гута змајеве,
Кад Словенка виде Сокола Халила,
Као змија натраг се окрете:
"Кћери моја сам те Бог убо,
Кулу си ми хајдуцима напунила!"
И врата је одмах затворила,
Право Краљу одмах је отишла,
"Готово је, Краљу Капетане,
Из Удбине хајдуци су дошли,
Кулу су ти они заузели,
На срамоту кћер ти узимају".
"Уста ти се осушила, жено!"
Проговара Словенин из Котора.
У лице му огањ ударио,
Па се одмах беше опремио,
Опколио од мора обалу,
И кренуо кули од камена,
Да му у њој момак не остане,
И обоје за раме дохвати.
"Што, Тануша, тако брукаш оца?
Шта ће теби хајдук са Удбине?"
Халила је у подрум бацио,
Из куће је кћерку истерао:
"Сад одлази, с Богом, кћери,
Тај пут сама, ти си изабрала!"
Немој да се опет овде вратиш,
Јер си свога оца бацила у пакао".
Оде девојка путем кукајући,
Закукала што је грло носи,
Свак је жали, куда путем прође,
Сви изашли да чују ко плаче,
Ал' јој нико ни да приђе не сме,
Краљ је стражу свуда поставио,
Кад је била на врата Котора,
Јован ју је овако питао:
"Што Тануша сестро, тако кукаш?
Такву писку досад нисам чуо.
Хајде к мени, у кућу ми уђи,
Видим да си на муци големој!"
"Ти ми, Јово, не можеш помоћи,
Заробљен је онај Мујов Халил,
А мене је бабо истерао,
Да се више у кућу не враћам!"
"Ко те изда, девојко Танушо?"
"Од кога се понајмање надах, Јово,
Мајка ме је одњихала, али и издала,
Но, аманет прими, брате Јово,
На Мујова врата глас понеси,
Нека одмах за Халила дође,
Јер ће момче, скапат' у тамници".
Гле, Јована шта јој одговара:
"Ја до Муја пута не познајем,
Али има једна жена са Крајине,
Кула јој је на врх од Котора,
Нова врата, летос ишарана!"
До тих врата Јово је доводи,
На сред врата жену сусретоше,
Са извора бурило доноси:
"Што је с тобом, сестрице Тануша?"
"Оно ми је да другог не снађе,
Тата ме је с врата истерао,
Да се више дому не повратим,
Мујов Халил тамнице допао,
Ја се бојим да ће иструнути,
Ако Мујо не дође с дружином!"
Девојка је добра соја била,
Речима је Танушу блажила:
"Ако игде има Муја живог,
За три дана Халил те венчава!"
Па пронађе човека од бесе,
Исте ноћи к Мују је пошао,
У кулу му сутрадан стигао,
Све је редом Мују испричао,
Грохотом се јунак насмејао:
"Рекох ли ти за твоју навику,
Да ћеш главу у Котору оставити, Халиле!'
Да ми није образа Удбине,
Бага ми ти не бих помогао!"
Па одшета Мујо до бедема
Куштрим* пушта Удбином, Крајином
"Работа нам данас допанула,
Куштрим, момци, хај'те четовати!"
Јунаци се намах окупише,
"Срећно, Мујо!" аге довикују,
"Послушајте аге од Удбине,
Обрука нас Соколе Халиле,
Паде ропства у Нове Которе,
Да ми није образа Удбине,
За њим не бих ни ногом мрднуо!"
Но се добро стегните јунаци,
Јер дан смрти теже не долази!"
Притеже се три стотине ага,
Одјекују шуме и планине,
Узбучаше реке и долине,
Полетеше ђоге од мегдана,
Хватише се Новога Котора,
Кад стигоше до мороког шевара,
На стене их Муј'о разместио,
"Нека нико гласа не одаје,"
Сакрише се аге и чекају.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Колико се сакупи народа,
Све се слегло у тај Нови Котор,
Куштримом је Краљ позвао народ
Крај цркве се народ окупио,
Недеља се беше потрефила,
На сред лонџе једно младо момче,
Руке у гвожђу, ноге букагији,
То је главом црни Халил ага,
Котор му се цео смеје редом,
Тад говори Краљу Капетане:
"Видиш страшну уру пред очима,
Да ли ти је икад, Халиле, теже било?"
Јуначки му момче одговара:
"Послушај ме Краљу Капетане,
Смрт човеку није понајтежа,
Смрт долази кад изгубиш друга,
Смрт долази када згазиш бесу,
Када немаш кору хлеба пријатељу.
А што ми је некад теже било,
Више ми је Господ помогао."
"Можеш рећи реч последњу своју!
Јер ћеш скончат' на оштроме коцу!"
"Бог те клео, Краљу Капетане,
Што си овај колач припремио,
А друго ти ја ништа не тражим,
Пет минута пусти м,и слободе,
Јер нам нису преци оставили друго,
Сем да никад пузећ' не умремо,
Него с мачем, секућ' и певајућ'!"
Јуначки му Краљу одговара:
"Певај, Халиле, што је теби воља".
И беле му руке одвезаше,
Дадоше му лауту у руке,
То што пева нико не разуме,
Дете пева језиком дедова;
"Дан последњи мени је дошао,
Сунца нема, а планине нема,
Где је Сунце, твоје обећање,
Где сте виле, да ме заштитите?
Је л' то беса, коју сте ми дали?
Хоћеш, Сунце, да ми одговориш?
Рад светлости што на челу имадл?
Остављам ти један свој аманет,
Нека буде мој задњи аманет,
Сваки камен планином претражи,
Све изворе што их гора има,
Ужди шуме од краја до краја,
Из сна буди планинкиње виле,
Најстарију вилу ми поздрави
Халил ти је, реци, у невољи,
Пролетела једна горска птица,
Долетела на грану од бреста,
"Амана ти, једна горска птица,
Имаш крила, гором да полетиш? ,
И тако ти гране на којој си,
Поздрави ми Ђето Башо Муја,
Ако га је санак преварио,
Никад главе здраво не дигао,
Ако л' е четом планином четује,
Да Бог да се кући не вратио,
Ако л' може да и мене чује,
Реци да ми никад теже није било!"
У то Мујо у поље долете,
Па повика громовитим гласом,
Из темеља куле се затресле,
Хтеде море да преплави куле,
Зајечаше планине олујом,
Ником утећ' јунаци не дају,
Ту се крвав бојак заметнуо,
Јунаци се зубима растржу
А ђогати зубима се кољу
Људска тела по мору пливају,
А трупови у крв утопљени,
Не мори се Ђето Башо Мујо,
Дубоко је јунак напред освојио,
"Чувај Краља, Мујо, да га не оштетиш!'
Тако виче Соколе Халиле,
"Скините ми окове са руку!
"Милом Богу ја сам завет дао,
Овим коцем да му узмем душу.!"
Мујо одмах момче ослобађа,
Како бесно момче је јурнуло,
Рукама је Краља живог стегло,
На колац га Халил натакнуо,
Тад буктиње јунаци хватају,
Пламен градом брзо се прошири,
Захвати га ватра с краја на крај,'
А како се Мујо помамио,
И никога јунак не жаљаше,
Нити куле што су се рушиле,
Нити мртве што у њима горе,
Три пута је Сунце залазило,
Три пута је Месец излазио,
А никако ватра да престане,
И кад Мујо намисли да иде,
Окрену се Новим Которима:
"Сиротињо, земље порушене,
Путеви вам н земљом и морем,
Ко вас пита по земљи и мору,
Зашто вас је Краљ јадне пустио,
Испричајте мајка изда кћерку
Да је Мујо брата одробио,
Баш Халила коме остаде девојка!

Четобаша Мујо и Краљевић Марко

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а ти си нас дао,
Не остави, Боже, без нафаке,
Ноћу се је Мујо подигао,
Са шећером Мујо кафу пије,
Пуши дуван, дуван ко 'кадаиф,
И ужива дувана и кафе,
Па невесту своју дозивао,
"Донеси ми ћилим и серџаду,
Све то стави, невесто, у башту!"
Сва се башта цвећем испунила,
Носи нева ћилим и серџаду,
По обоје у башти простире,
А Мујо је дошао и седи,
Горску вилу, Бог му је послао,
Из рамена као перје никло,
Са јабуке вила проговара:
"О где он ми, Четобаша Мујо?
Одмах узми Сокола Халила,
Са њим поћи пољу од мегдана,
Раскрсница седам има тамо,
Њима иде Краљевићу Марко,
Па гледајте да га убијете!
Или живог да га ухватите,
Нема јачег јунака од њега!"
Устао је Четобаша Мујо,
И у собу право одшетао,
Позвао је Сокола Халила,
"Чуј, Халиле, мој рођени брате,
Данас ћемо на мегдан изаћи,
Куд пролази Краљевићу Марко,
Да ми њега пушком убијемо,
Ил' некако жива заробимо,
После њега неће бит јунака,
Ал' се плашим од Маркове сабље!"
Гле шта збори Соколе Халиле;
"Брацо Мујо, да те Бог убије,
Јунака смо таквога тражити,
Данас ћемо с њиме мегдан делит'."
Устали су и опремили се,
Дохватили мегданско оружје,
Бацише се у седла ђогата,
И галопом оба одјахаше,
На мегданско поље се спустише,
И заседу оба заузеше,
Мало било, дуго не трајало,
По земљи се један тутањ зачу,
Под ногама земља им се тресе,
Гле шта збори Соколе Халиле:
Мили брацо, заклињем те Богом,
Од чега је овај тутањ земљом?"
"То долази Краљевићу Марко,
Ако нама Бог и срећа даду,
Слушај мене, да га не пустимо!"
Гле, шта збори Соколе Халиле:
"Божју веру, ја ти, брате, дајем,
Овим путем нећу га пустити,
Или ћу га пушком усмртити
Или ћу га живог ухватити.
А он мене, ако ли посече,
Ко се роди, једанпут умире!"
Мало било, а Краљ се појави,
Обојица пушке опалише,
Два пенџера на њем' направише;
Гле шта ради Соколе Халиле,
Кад завика што га грло носи:
Бор на земљи! беше се срушио,
"Где си сада, Краљевићу Марко,
Попричекај Сокола Халила,"
На њега се мачем окренуо,
Тад завика Четобаша Мујо,
У планини стење се затресе
"О, где си сада, Краљевићу Марко,
Попричекај Четобашу Муја!"
На њега је јуриш учинио,
Маркова се вила разболела,
Марко паде Халилу у руке,
Живог су га браћа заробила,
Допељаше Марка у Удбину,
У тамницу Краља су бацили,
Само хлеба по мало му дају,
Да му стомак никад не напуне,
Протекло је седам годин' дана,
Нико Марка неће да обиђе, '
А кад прође дванаест година*,/
У Краљу је душа тек остала,
Имао је Марко своју вилу,
Мајци својој по њој поручио,
"Мила мајко, одмах се опреми,
Па ти пођи Четобаши Мују,
Замоли га да ти ме поклони,
Покрај цркве да сахраниш мене!"
Кад је мајка такав сан уснила,
Зором рано на ноге скочила,
На Удбину ка Мују је пошла,
И када је на Удбину стигла,
"Послушај ме, Четобаша Мујо", каже,
"Ево сам ти на конаке пала,
Желим с тобом мало да попричам!"
"Хоџјелден!" Мујо је дочека,
Како ју је добро Мујо дочекао,
Добар јој је измет учинио,
И кад беше сабах освануо,
Устадоше на ноге лагане,
Кафу пију, шећером је сладе,
Тад старица поче да говори:
"Чујеш ли ме, Четобаша Мујо,
Заклињем те самим једним Богом,
Поклони ми Краљевића Марка,
Хоћеш ли ми Краља опростити?
Сан сам снила да је преминуо,
Крај цркве бих Марка сахранила!"
Гле, шта збори Четобаша Мујо,
"Чујеш мене, Соколе Халиле,
У тамницу, момче, одмах слази,
Је ли Марко мртав или у животу,
Ако Марко буде преминуо,
Извади га, у обор избаци!"
Гле, шта ради Соколе Халиле,
У тамницу дете се спустило,
Умртвљеног Марка је нашао,
' Испод руке га је Халил дохватио,
Из Марка је смрадеж запахнуо,
И кад га је у обор бацио
"Чујеш, брате, Мују је рекао
Краљ ти базди, 'као да је мртав!"
Његовој га мајци дароваше,
На леђа га мајка натовари,
Са њиме је пошла Краљевини,
Стара га је у зејтин спустила,
У уста му козје млеко ставља,
' Када прође дванаест месеци,
Краљ већ може и хлеба да једе,
Тада му је зејтин мајка скинула,
И како га мајка добро чува,
Кад је прошло три године дана,
Као и пре, Краљ се повратио,
У авлију кућну изашао,
И велику вриску је надао,
У планини камење се руши,
У авлији храст је голем био,
Рукама је дохватио храст,
С корењем је њега ишчупао,
У кулу се онда повратио,
И једно је писмо написао,
Написао Четобаши Мују,
"Како си ми, Четобаша Мујо"
Да ми дођеш на мегдан јуначки,
Ал' не води Сокола Халила,
Ја ти дајем бесу божју,
да са собом повест' никог нећу!"
У руке је Мују писмо дошло,
И Мујо је писмо прочитао,
Много му се Мујо развесели,
Питао је Сокола Халила:
"Ој, Бога ти, Четобашо Мујо,
Веселиш се као никад досад,
Од кога је то весело писмо?"
"То ми пише Краљевићу Марко,
Марко ме је на мегдан позвао,
У недељу која прва дође,
Друге нема, на мегдан се мора!"
"Брате, Мујо, за то се не брини,
Место тебе, ја на мегдан идем!"
"Марко ми је аманет послао,
Да на мегдан тебе не поведем!
Бесу нам је божју упутио,
На мегдан ће сам Краљ да изађе."
Кад је било у прву недељу,
За мегдан се Мујо припремио,
Појахао ђога од мегдана,
Кренуо је да мегдан подели,
Кад је дошао на мегданско поље,
Ту га чека Краљевићу Марко,
"О, хоџјелден, Краљевићу Марко,"
Јунаци се прво загрлише,
И мухабет добар учинише,
Гле, шта раде оне горске виле,
Право к Мују беху долетеле,
Долетеле с Марковим вилама,
Мујо стаде Краљу да говори:
"Чујеш ли ме, Краљевићу Марко,
Да кренемо мегдан да делимо!"
Ал' им виле обојици кажу:
"Мегдан данас немојте делити,
Исту снагу оба ви имате,
И број ,вила исти ви имате,
Камен и дрво у грех ви бацате,
Јер не можете један другога посећи,
А ми ћемо савет да вам дамо
Да се данас побратимите,"
Насмеја се Краљевићу Марко:
"Чујеш ли ме, Четобаша Мујо,
Две си ране ти мени задао,
Дванаест си ме година у тамници држао,
" Нека ти је данас све опроштено,
Узимам те за свог побратима,
За две недеље постајемо браћа,"
Онда су се оба загрлила,
У Удбину оба су отишла,
Весеље велико направише,
Па су онда пошли Краљевићу Марку,
И код њега гозбу направише,
Никада се више нису растајали,
Увек им је Бог помогао,
Наш мач зло побеђивао.

Мујов ђогат

Ноћ пролази, Месеца још нема
Сан уснио Мујо од Удбине,
Како му се коњи размножили,
Бели ждребац, где се ождребио
На челу му Бог звезду дарив'о,
Шија му је, ко било планине,
Ноге танке, као младе срне,
Коњска грива, повесмо кудеље,
И овако Ајкуни говори:
"Устај, Ајко, сићи у подруме,
Ево сам т^ један сан уснио,
Како нам се коњи размножили,
Бели ждребац да се ождребио,
На чело му звезду Бог даривао,
Ајкуна је на ноге устала,
Па дохвати луч у беле руке,
Мили Боже, како дивне ноћи,
Невеста је до штале доспела,
Њишти ждребац унутра, у штали,
Прелива се длака од светлости,
Ко кад бљешти у снегу планина"
На сред чела једна сјајна звезда,
"Машалах!" је Ајкуна казала,
Из подрума она се повраћа,
За собом је врата затворила,
У Мујову одају је ушла,
"Бог те клео, четобаша Мујо,
Што си снио, истина је била,
Устај брзо, да погледаш благо!"
Скочи Мујо на ноге лагане,
Право иде, коњима у шталу,
Како мило ждребе Муја гледа,
И милује своје ждребе Мујо,
Иза себе врата затворио,
До Ајкуне Мујо одшетао,
Па је жени овако рекао:
"Οво ждребе да ми добро пазиш,
Место јечма пшеницу му даји,
Место воде вино да му дајеш,
Три пут на дан ждребе да тимариш!"
Три године да никуд не иде,
Три године да светла не види,"
Добро пази Ајкуна ђогата,
Милује га и још боље чува,
Слаткорано ждребе се десило,
Како брзо ждребе је порасло,
И у штали ждребе нема мира,
Кад је (прошло три године дана,
На ноге је Мујо поскочио,
Хоће ждрепца Мујо да оседла,
Овако му у подруму вели:
"Хајде, ждрепче, хоћеш са мном лоћи,
Прошетајмо до једног извора,
Измеримо поља и планине,
Поћићемо и до Краљевине,
Повешћемо аге од Удбине!"
Па дохвати дизгине од ата,
Ал' на главу не пашу ждребету,
Ем су мале, ем су уске биле,
Онда узе седло за ђогата,
Али није седло за ђогата,
Седло му је и кратко и тесно,
Застао је Мујо да размисли,
Мало било, дуго не трајало,
Рукама је ждребе дохватио,
Па га води Мујо до пазара,
Према глави дизгине му прави,
На леђа му добро седло баца,
Узде су му од глачане коже,
Седло му је ибришимско,
Украшено све драгим камењем,
Девет му је латинских колана,
Копита му сребром поткована,
Прикуцана клинцима челичним,
Још му тимар није учинио,
"Помоз', Боже!" Мујо је рекао,
Јаше ждребе, ал' се оно не да,
Ждребе диже камен и прашину,
С њиме Мујо до шехера пада,
Цео шехер Мују се чудио,
Испред кућа сви се намолише,
Некако је ждребе обуздао,
Па се хвата друма испред себе,
И калдрму испред себе руши,
У поље је Мујо одјахао,
Са њиме се добро поиграва,
Час га спусти трбухом на земљу,
Час га диже као ножем горе,
Пет конопа одједанпут скаче,
Три сата с игром не престају,
И када Мујо хтеде игру да прекине,
Укриво је ђогат окренуо,
Однео га пут Краљева поља,
Словени се много уплашише,
Јер се ждребе много разиграло,
Преко њива с два три скока скаче,
Преко река с два три скока скаче,
То зачуо Краљу Капетане,
Куштримом је народ окупио,
Гле, шта збори Краљу Капетане:
"Мегданџија један се јавио,
На ђогату досад невиђеном,
Да ли има неког младог момка,
Да изађе томе мегданџији?"
Тад говори Галићу Гаљане:
"Не може се мегданџија наћи,
Док још Мујо ждребе подучава,
Лако ћемо њега заробити!"
Шта је Краљу у глави смислио,
Уоколо свуд војску поставља,
И у обруч Муја натерује,
Не би ли га живог ухватио,
Кад се Мујо томе досетио,
Он смирује својега ђогата,
Да батали игру и да отпочине,
Кад је ђогат игру зауставио,
Ка Удбини му главу окренуо,
Па га брзим касом натерује,
Нек појури ждребе понајбрже,
За собом је маглу подигао,
Словенима страх у кости тера,
Заседе га редом пропустише,
Шта говори Краљу Капетане;
"Да ли има момка ждребе да уграби,
Добро бих га даром даривао,
Дао бих му три стотине ћеса!"
Бог убио Арнаут Османа,
Када јунак те речи дочуо,
Краљевину у поноћ об'лази,
На Краљева врата отишао
До земље се Краљу поклонио,
Шта је стао Краљу да говори:
"Глас велики од тебе сам чуо,
Велике си паре одредио,
Ко ти ждребе Мујово донесе!
Ако хоћеш да даш мени паре,
Довешћу ти ждребе ухваћено!"
Тад говори Краљу Капетане:
"Триста ћу ти ћеса пара дати,
Ако могнеш Мују ждребе да уграбиш!"
Гле, шта збори Арнаут Османе:
"За недељу стрижем сина Мују,
Пошто сам му кум шишаног кумства.
Мујо ће ми у авлију доћи,
Изаћи ћу Муја да дочекам,
За узде ћу ждребе ухватити,
И у подрум ждребе ћу одвести,
Узде и седло нећу скидати,
Врата од подрума нећу затварати,
У моју башту ти доћи, Краљу,
Само гледај, те се добро сакриј,
Када Мујо узме кумче, у руке,
Ја ћу тада да се гласно насмејем,
Ти на ноге, Краљу, тад устани,
И у подрум треба ти да уђеш,
Да му ждребе за узде дохватиш,
У авлију да му га изведеш,
Окренеш му главу Краљевини,
Да у галоп ждребе ти натераш,
Поврати се твојој Краљевини,
За тобом ће сва Удбина поћи,
Но, ништа ти нико неће моћи,
"Здраво остај, Краљу Капетане!"
"Здраво поћи, Арнаут Османе!"
Протекло је три недеље дана,
Добро се је Краљу опремио,
За Удбину пута дохватио,
До оног Арнаут Османа,
Сакрио се до сванућа дана,
У сабах се Мујо подигао,
Па изводи ждребе и седла га,
Бацио се ждребету на леђа,
К Арнауту право је пошао,
Пред њега је Арнаут изашао,
За узде је ждребца дохватио,
Па га добро мази и милује,
У подруме доње га одводи,
Не скида му ни седло ни узду,
Од подрума врата му затвара,
На простирци место заузеше,
Пију кафу и дувана пуше,
Шта говори Арнаут Османе:
"Чујеш ли ме, Буљубаша Мујо,
Што у руке не дохватиш кумче?"
А на то му Мујо одговара:
"Кад хоћете, ви га мени дајте,"
Гласно се је Арнаут Османе засмејао,
Па га чује Краљу Капетане,
У подрум је одмах отрчао,
Ту га чека ждребе оседлано,
У авлију ждребе је извео,
Па се баца ђогату на леђа,
Краљевини главу му окреће,
Дим и магла пољем су се дигли,
Брзим касом ђогат је јурнуо,
Сетио се Мујо да је ђогата змија печила,
Чуо га је Мујо у одаји,
На земљу је дете попустио,
Кроз прозор је главу помолио,
Ал' очима ништа не може да види,
Јер је ждребе далеко отишло,
За њима се магла подигнула,
Дим и магла горе и поља прекрили,
Наликује на бели смет снега,
Уплаши се Арнаут Османе,
У шталу је Мујо брзо сиш'о,
Тражи ждребе, где ће га спазити,
Заболе га, јер ждребета нема,
Пошао је путем за ждребетом,
Сва је поља редом обишао,
Све планине редом обишао,
Док не дође до Високих планина,
Ту је срео једног чобанина,
И баш Чобанина Расподинина,
"Добар ти одмор!"рече Мујо,
"Добро дошао!" Распоја одговара,
Спустише се јунаци да седну,
Шта је стао Мујо да говори:
"За тебе сам, Распо, чуо,
Да на мене много личиш, Распо,
Капу да ми даш своју!"
Своју капу му је Распо дао,
А Мујо је ту капу узео.
Тад је Мујо свој мач извукао,
И Распоју главу одсекао,
Са њега је одело скинуо,
Па је себе Мујо обукао,
И баш му се добро погодило,
На Расподина много Мујо личи,
Штаб и корбач у руке узео,
Спустио се у Краљевину,
На Краљеву земљу, Мујо пао,
Гледај Краља шта му је рекао:
"Зар си само стадо, Распо, оставио?"
Шта му Мујо одговара:
"Један глас о теби сам чуо, Краљу,
Да си Мују ждребе уграбио,
Па сам хтео да ти га честитам!"
Шта му на то Краљу одговара:
"Нимало ми ждребе не користи,
Сем што је Мујо без њега остао!
Од како сам ждребе уграбио,
У подрум сам њега затворио,
К њему нико да уђе не може,
Тако се ждребе ражљутило,
Копитама нас убија,
А зубима оштрим гризе,
Кроз прозор му зоби дотурио!"
На ово му Мујо проговара:
"Дај ми изун, Краљу, да ја сиђем
У подруме где ти држиш ждребе,
Да му видим месец и звезду на челу,"
Овај изун Краљ је њему дао,
Од подрума врата Краљ је отворио,
Мујо уђе па ждребе милује,
"Стани, ђого, реп да ти отпадне!",
За гриву је ждребе дохватио,
У авлију ждребе избацио,
И овако Краљу проговара:
"Тако ти Бога, Краљу, који те је дао,
Дај ми дизгине и седло за ђога,
Не би ли га како припитомио!"
И Краљ га је добро послушао,
Добро му је ждребе оседлао,
На њега је Мујо узјахао,
Краљ се уплаши да не крене у Удбину,
Од авлије му врата затворио,
Око куће стражу поставио,
Узаман је, Мујо истог трена
Попритеже ђогове дизгине,
Из авлије у поље излете,
Дохвати се поља широкога,
А ђогат се трком разиграо,
Иза себе маглу подигао,
А, гле, Краља шта је учинио,
Попео се на бедем од куле,
У руке је дурбин дохватио,
Па погледа низ поље широко,
А Мујо је брзо одмицао,
Самог себе Краљ је прекорио:
"Како ждребе да му пустим?"
Шта је Мујо тада учинио,
Кад је стигао до близу Удбине,
Сам је себе Мујо прекорио:
"Ждребе нисам јуначки уграбио!"
Па је натраг ждребе окренуо,
Доводи Краљ опет натраг,
И, гле, шта је тад рекао:
"Даље ждребе немој да ми тражиш,
Нека ти је срећно и весело,
А ја к стаду идем своме!"
Краљ овако њему одговара:
"Стоци репови, да Бог да, отпали,
Нећеш ми ти к стаду ићи,
Добро знаш да ми је кћер за удају,
И као што је обичај остао,
Тражим јунака најбољег на свету,
Ето нађох Расподин Чобана,
Узимам те због мача и речи!"
Чобани су Краљу написали:
Мују је писмо у руке допало,
И Мујо је писмо прочитао,
А кад тамо, гле, шта је писало:
"Здраво да си. Краљу Капетане,
Зашто чуваш тог Ђето Баша Муја,
јер се у тебдил Мујо преобукао,
Обукао је Расподиново одело,
Јер нам је Расподина посекао,
И ђогата ти је узео,
Па ће ти и главу посећи!"
Чим је Мујо писмо прочитао,
У ватру је писмо бацио,
А чобани опет писма пишу,
А сва писма у Мујове руке падају,
Он их чита и у ватру баца,
Невести је време дошло
Телал је народ окупио,
Триста сватова руком одабира,
Свима даје триста коња оседланих,
Свима даје триста мачева од мегдана,
Све је сватове припремио,
Шта је Краљ тада Мују рекао:
"Устани, бре, Чобан Расподине,
Добро се обуци и припреми,
Те хаљине промени,
И оседлај Мујовог ђогата!"
Мујо скочи на ноге лагане,
Добро седла Краљевог ђогата,
Краљ му даје и мач и оружје,
Њих ми хвата у десницу руку,
Све му добро уз тело пасало,
Пред Словене он је изашао,
Својо кћери Краљу проговара:
"Устај, Рушо, дико моје куће,
Устај рухо, невестинско да обучеш,
Мећу свате ти ми се прошетај,"
Свога оца Руша послушала,
У кућу је ушла и рухо обукла,
Међу свате одмах је изашла,
И сватови више не чекаху,
Пред њима је Ђето Башо Мујо,
Раме уз раме са Краљевом кћери,
Пријатељу право они иду,
На простирке сви су починули,
Добро их дочекаше и почастише,
Полагано Мујо срче кафу,
Словенка га крадом осмотрила,
Словене је Словенка погледала:
Сватовима овако говори:
"Бог вас клео, људи, не смејте ,се,
Зар не познајете Ђето Башо Муја,
Коју штету данас од вас видим,
С њим једете, а с њим и пијете,
И скут уз скут заједно седите!"
Гле, сватова како завикаше:
"Хајде тамо, Словенко будаласта,
Што од Словена Турке правиш,
Јер ово није Турчин од Туркиње,
Него је то Словенин од Словенке,
Јер је то Чобанин Расподине,
Који ће сутра узети за жену нашу невесту!"
Тала је Словенка реч прекинула,
А сватови се најели и напили,
Почели су песме да певају,
Почели су коло да играју,
Почели су игре и игрању,
Сте док се дан од ноћи није одвојио,
Онда се сватови добро опремише,
Први креће Буљубаша Мујо,
Раме уз раме с Краљевом кћери,
Кад стигоше на широк пропланак,
Све сватове Мујо зауставља,
За узде је ждребе повукао,
Пред Словене јунак изашао,
Овако је Мујо свима говорио:
..Послушајте три стотине Словена,
Дошло је време да мегдан делимо,
Или ми сада на мегдан изађите,
Или сви у Удбину за мном пођите,
Јер ја нисам Распоја од оваца,
Него главом Ђето Башо Мујо!"
Сви Словени главе обесили,
Нико устима реч не проговара,
Нико му на мегдан не излази,
Нико борбу са њим не прихвата,
Сви стадоше редом испред Муја,
Три стотине свата заробио,
Две невесте Мујо собом води,
За се држи кћерку оног Краља,
И невесту Халилу доводи,
Све доведе у Удбину равну,
У својим сарајима Краљ све чека,
Да би му се свати повратили,
Те је ноћи ветар јак дунуо,
Сват ниједан није му дошао,
У Удбини свадбе и весеље,
Сву Удбину Мујо је позвао,
Веселе се девет дана и ноћи,
Кад протекло девет дана и ноћи,
Гле, шта ради Буљубаша Мујо,
Натенане једну књигу пише,
Па је шаље Краљу на криоце,
Краљ је чита, има шта да чита
У књизи му Мујо поручује:
"Поздрављам те Краљу Капетане,
Триста сам ти свата заробио,
И повео две младе невесте,
Јер ја нисам Распо Чобанине,
Него главом Мујо са Удбине!"
Краљ овако собом проговара:
"Пријатеља бољег нисам могао ни стећи!"

Како је Халил осветио Муја

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Удбином се ветар подигао,
Облак праха над њом се надвио,
Куда језди три стотине ага,
Куда иде са триста пушака,
Они иду Кунори планини,
Пред собом су пропланак опазили,
Око њега шуме и борови,
А кроз њега брест и четинари,
Брест ми има хиљаду година,
Не крешу га три хиљаде година,
Са ђогата ту аге сјахаше,
Поседале, па се одмарају,
Јунацима беше дојадило,
А разговор нико не почиње,
Нити тражи хлада крај извора,
Пустили су ђогате кроз шуму,
Под букве се момци окупљају,
Тад говори Буд Алине Тале,
и у аге чудећи се гледа
"Ми у чету, дружино, пођосмо,
Ал' најбољег међу нама нема,
под којим дрхти и земља и камен,
Овде нема Ђето Башо Муја,
Он је увек међу нама први,
Са њим лете и виле од чете,
Сву Крајину он с краја на крај познаје,
Шта хоћемо, без њега не знамо,
С њим у чети, нико нам не може ништа,
Ко ће поћи њега да доведе!"
"Послаћемо старца Диздар Осман Агу,
Синовац му је и воли га много,
Он ће Муја у чету довести!"
На ноге је Диздар поскочио,
Глади чакшире и везује појас,
Два три пута је бркове погладио,
Брзо је ђогата повабио,
"Хајде, ђого, да кренемо до Удбине!"
Завриштао је ђогат, све је загрмело,
Бог га беше таквог начинио,
Сав је био ишаран пегама,
Пеге беху беле и црвене и грне,
Као цвеће, кад процвета у планини,
"Хајде, мили!" Диздар је викнуо,
Хоће ђогу да стави дизгине,
Доста си се траве напасао,
Припреми се на пут за Удбину,
Да узмемо Ђето Башо Муја".
Вришти ђогат, копитама копа,
"Умири се!" старац подвикује,
Као момак у седло се баца,
У Удбину беше одјахао,
Диздар Ага с десет својих друга,
Кад су стигли на Мујове ливаде.
Ту су затекли стару Мујову мајку,
Рубље лере на једном бунару,
Крваво је све камење редом,
Вришти ђогат, све ногама копа,
Ту је старац веће сакупио,
Каква је, бре, мајко ова крв,
Где је јуначка чета настрадала,
Нисмо ништа знали, нисмо чули!"
Како мајка мушки одговара:
"Устала сам уочи сабаха,
Погледала горе и изворе,
И планине прекривене травом,
Погледала и црне планине,
Свуд сам редом, стара, погледала,
Нигде Муја нисам угледала,
Ал' угледах зобнице иза врата,
Са четом је Мујо одјездио,
Краљевину Мујо походио,
Словени га тајно опколише,
С тридесет су стрела га гађали,
Десет му се у тело зарило,
Бог је дао, ђогат га спасио,
Добри ђогат кући га довео!"
Сам за себе старац проговара:
"Ако Бог да да се сад угаси!"
Мамузама ђогата удари,
Бесни коњи, а бесни јунаци,
Скоковима јуре унапредак,
Сви на Мујов конак дојездише,
Мујо им је врата отворио,
Посрћући у постељу се повратио,
Стаде Диздар Мују да говори:
"Шта је с тобом, Ђето Башо Мујо?
Где си ране срећне зарадио?"
Весело му Мујо одговара:
"Пошао сам да ловим планином,
Тајно ме је Краљева чета опколила,
Тридесет су стрела испустили,
Десет у тело, остале у гуњ пале,
А три су 'ми, беса, срце оштетиле,
Бог је дао да ме ђогат спасе,
Рањеног ме у сарај донео,
Нисам досад знао шта су ране,
Али сам се сада забринуо,
Јер је за рањеника кућа гробница,
Тешко њему, а дружини тешко!"
Диздару се очи засузише,
Мисли Диздар Мујо неће устат',
Па овако Диздар проговара:
"Невоља је невољу сустигла,
У гори ми триста ага стоји,
Послали ме к теби да те водим,
А за твоју невољу не знају,
Која тебе, а и нас задеси,
Из планине ми немамо куда,
Само једно да те Мујо молим,
Дај ти нама младога Халила,
Да заједно у Краљевину сиђемо,
Једва Мујо Старцу одговара:
"Не могу ти, Диздаре, ја Халила дати,
Он у чету није излазио,
Ако би га неко увредио,
Плах је и млад, неће отрпети!"
Тада га је Диздар у речи пресекао:
"Ти зборови баш ништа не значе,
Данас Мујо, да ми даш Халила,
И нико га не сме увредити,
Сви ћемо га, Мујо, одбранити!"
Тад се Мујо Халилу окреће:
"Устај, брате, ђогата оседлај,
И у чети иди с Крајишницима,
Притегни оружје, брате, понајбоље,
А за мене ни мало не брини!"
А Халил је Мују говорио:
"Мило ми је што у чету идем,
Али тебе болесног остављам,
И још не знам ко те је ранио?
И тако ти Бога јединога,
Наше мајке која нас одњиха,
Ко те рани, да ми кажеш, Мујо,
Јер не могу ни да те осветим!"
"Рећи ћу ти, брате, ко ме рани,
Мене рани Краљев Лабутане,
Сараји му на врх Краљевине,
Тамо има једна бела кула,
Сад са срећом у чету одлази!"
Тад говори Диздар Осман Ага:
"Сада ћемо, Мујо, да крећемо,"
Добро се је Халил притегао»,
Добро свога ђога оседлао,
"Хоћу ране Мујо да ти видим!"
Мало јорган Мујо одгрнуо,
И ране је Мујо показао,
Очима је Старац видео несрећу,
Крв и трулеж по целоме телу,
На прсима рана, ко' песница,
Сва се плућа испод ране виде,
И јуначко срце како куца,
Све му срце беше у комаде,
Још је више Мујо јорган одгрнуо,
Страх ухвати Старца Диздарину,
На узглављу вила се подигла
Љутито је јунака гледала,
Од јунака очи не одваја,
Горска вила, нека мала вила,
Два јој ока као до две муње,
Два пута је Старац Муја погледао,
У котур се змија му увила,
Исписана леђа су јој била,
Испод главе две су танке руке,
Кад је Старац низ ноге гледао,
Мују седи међу ноге зверка,
Како им се очи сусретоше,
Један вук се према њему кези,
Ногу једну полаку опружи,
Цело тело лагано окрену,
Звер на ноге хоће да устане,
Ту се Старац грдно уплашио,
Мало стуче, за мач се ухвати,
Хтеде ову Мујову звер да посече,
Али Мујо гласно завикао:
"Не, Диздаре, очи ти испале,
Зло ми оне не праве никакво,
Него мени помажу ранама,
Видиш вилу што ми је 'крај главе,
Ноћ и дан ме све овако чува,
Ову змију што ранама шета,
Бог ми ју је на помоћи дао,
Под језиком девет трава има»
Трипут на дан ране ми испира,
А када ме болови заморе,
Тада змија почне да ми пева,
Такве песме још слушао ниси,
Заборавим боле, и у тлалњу падам,
Чини ми се као да четујем,
Чини ми се да се то одмарам,
Час по земљи ја чету подижем,
А час пливам морем и водама,
Са сновима и болови проћу,
А тај курјак што крај ногу чучити
Он никоме не да да ми приђе!"
Тал је Старац мача уставио,
Па дохвата за Мујову руку,
"Што си сретан, Ђето Башо Мујо?
Како ми се чини да те видим,
Ти на чету у планини мислиш?"
У планини јунаци одоше,
Кад су стигли на врх од планине,
Затекоше три стотине ага,
са Халилом сви љуто говоре:
"Јесте л' могли, јунаци?" питају,
"Полагано!" јунаци говоре.
Зло говори Буд Алине Тале!
Гле шта каже оном Диздар Аги:
"Ми смо тебе по Муја послали,
Што нам водиш Халила, Диздаре?
Још је дете и није за чету!"
Од речи се Диздар увредио,
Овако им Диздар одговара:
"Свој дружини Мујо поздрав шаље,
Са срећом вам ваше четовање,
А њему је тело у ранама,
Док је био послом у планини,
Словени га тајно ухватили,
Шта је било, даље ништа не знам,
Добар га је ђогат дому свео,
А ви, који у чету сте пошли,
Нек вам срећно четовање буде,
Вама дајем Халилагу младог!"
Но, Халила нигде више нема,
Тако се је момак наљутио,
Три пута је мача потрзао,
Па се сети Мујова савета:
"На биваку јунак мач не вади!"
Те дохвати ђогата за узде,
На извор га одводи да пије,
Ђогата је добро притегао,
С ђогатом се мило разговара:
"Чујеш, ђого, шта говори Тале,
Спусти 'мене у ту Краљевину,
Данас ћемо Муја осветити,
Или ћемо оба погинути!"
Вришти ђогат, гора се затресе,
А Халил му на леђа се баца,
Из чељусти зелен пламен бије,
Љутит ђогат, а још љући јунак,
Журно су се пута дохватили,
Грање шумско ломе испред себе,
Облак дима пољем се поздиже,
Док до беле куле дојездише,
Ту је ђогат трку уставио,
Ту су били Краљеви сараји,
Прва кула на три ката, Лабутанова је,
Водећ' ђога, Халил је ушао,
"Ко си, момче?" пита га цуретак,
"А ти ко си?" пита је Халиле,
"Кћи краљева, а шта овде хоћеш?"
"Дуговање ме је једно ту довело!"
Па он хвата девојку за руку,
Ал' завриска млађана девојка,
"Напред, ђого, данс или никад!" Халил виче,
Па дојаха до средине града,
Ископаше калдрму од трке,
Девојка кука, а Халил подврискује:
"Овако се свети млади Халил ага!"
Планине се момак дохватио,
А Словене жалост обузела,
Још не знају шта их ово нађе,
На гомиле један другог пита:
"Шта то јечи по свој Краљевини?
Кажу да је Халил ага млади!"
Мало било, много не трајало,
Право кући Лабутан долази,
Тражи Рушу, Рушу не налази,
Само неке старице што плачу,
Једна Словенка се тамо задесила,
"Кога ли си Лабутане, посекао?
Кад ти Мујо, уграби девојку?
Краљевину целу осрамоти,
Све Словене данас прекорио,
Нико не зна све да ти исприча,
Ђогата смо једнога зачули,
Кад за вриском улицу погледасмо,
Не види се ни коњ, ни коњаник!"
Како се је Словенин надуо,
Скупи веће, очи избуљио:
"Словенка си, а ниси Словенин,
Да те овим мачем сам посечем,
Муја ни Халила не би заменила,
Од срдаца седам Мујових,
Једно по једно мачем сам му тражио,
И да ти је Бог шесторо деце дао,
И по шест стотина да поживе година,
Мујов мач их не би посекао!"
Онда гласно беше завикао
И куштримом чету је позвао,
"Обрука нас Халил ага млади!"
Све Словенство се на ноге дигло,
Уз галаму иду у планину,
Потрчаше кери пред четама,
Ал' не бежи, Соколе Халиле,
У пећину јунак једну уђе,
Словенима Халил довикује:
"Овде чека Халил ага млади,
На њега је бесно Краљ кренуо,
Срећно га је Халил дочекао,
Кад на улаз од пећине Краљ стиже,
Буздованом Халил га обара,
Краљ на земљи мртав се одмара,
Од радости ђогат завриштао,
Од жалости девојка закука,
Мач исука Халил изнад Краља,
Словенима Халил довикује:
"Чујте, Словени из Краљевине,
Послушајте момка са Удбине,
Не водите борбу узалудну,
Хајте кући, новог Краља Бирајте,
Овоме ћу да одсечем главу,
Да је Мују у постељу носим!"
Када хтеде Краљу главу да посече,
Са свих страна Словени јурнуше,
Мили Боже, на свему ти хвала,
Жешће битке никад било није,
Многе Словене је јунак ногама побио,
Као пруће скупио им стреле,
Једном руком скупља, а другом удара,
Једне гурне тридесет обара,
Једном сече а тридесет гази,
А Словени, као горске звери,
Халил у пећини као змај,
За ноге је Краља дохватио,
На стомак му ногом наступио,
Словенима гласно довикнуо:
"Лакше, људи, чему ваша журба,
Кад ја умрем Краља узимајте!"
И арбанашки ђогу проговара:
"Јуриш, ђого Словене бацимо,
Раме уз раме са мном да се бориш,
Ти копитом, ја стрелом и мачем!"
Вилама се својим момак пожалио,
Три су виле намах долетеле,
Две по земљи, а најлакша небом,
До Мујове постоље су стигле,
"Где си, Мујо, да те Бог убије,
А на очи сана не имао,
Када не знаш ништа шта се ради,
Устај на ноге, право се упути,
Халилу ти никад теже није било,
Одсвуд су га Словени опколили!"
Помогоше јунаку да стане,
Ране му вежу, саме му их лече,
Саме су му коња оседлале,
Мирис траве неке јунаку су дале,
Јунаку се снага повратила,
Хваташе се планинских венаца,
За собом је виле остављао,
А планине редом разгледао,
Ко' орао кад на стадо лети,
У Зелене Лутове кад паде,
Мало се је јунак зауставио,
Зачу јеку битке Халилове,
Словени су на пећину пошли,
Ал' га нису могли савладати,
Ђогат их је отуд истерао,
Мујо гласно тад је закликтао:
У исти мах два ђогата вриште,
С грана лишће у шуми попада,
Словени се много уплашише,
Први није последњег чекао,
"Беж'те, момци," један другом вичу,
И пећину саму оставише,
На улазу оста добра стража,
Ту остаде Краљу Капетане,
Када Мујо до пећине стиже,
Са ђогата одмах је сјахао,
Понајвећег Словенина гледа,
"Што Словенина највећег не доведе?"
Љутито је Халил Муја запитао,
Само се мало Мујо насмејао:
Зар не видиш, Халиле, шта си урадио?
Убио си мојега крвника,
Убио си Краља, убио Лабутана,"
"Што се жалиш, брате мио Мујо,"
Одговара момак, као да превија ране,
"Да је то, ко'што кажеш, Лабутане,
Ја бих њега ђогу за реп везао,
Нек се котрља, псето, низа стене,
Све до песка, ја бих њега вукао,
Овуда кроз песак, а и кроз Удбину,"
Нимало се те речи Мују не допаше,
"Шта говориш, Халиле, Бог те сам убио,
Зар од мртвих да се намирујеш,
Ни крв, ни фис са Словенима немамо,
Шта ће нам посао са мртвима,
Ратуј са живима, с мртвима немамо посао,
Као што су наши стари оставили канун,
Јер сва јунаштва, Халиле,
Што си јунак направио,
Овим си речима себи изгубио!"
И ђогату на леђа се баци,
Хватише се пута за Удбину,
Низ Крајину овакав глас пустише:
"Бујрум, ко хоће да једе и пије,
Осветио се Халил ага млади,
Убио је Краља у горској пећини,
Одсекао главу Лабутану,
А за себе уграбио Краљеву кћер".

Мујо код цара

Добри су ми момци Мујо и Халил,
Јунаци зулумћари,
Не оставише друма да не пресеку,
Ни мегданџију на мегдану,
Нису оставили девојке да се уда,
Нити младо момче да порасте,
Жалила се Раја од Стамбола,
Пред Цара је Раја пала:
"Аман Царе, над читавим светом,
Што управљаш свима народима,
Или управљај Мујом и Халилом,
Или ће нам они семе затрети!"
Цар написа једну ситну књигу,
Па је даде тартару у руке,
И шаље је Мују и Халилу,
Мујо узе да из књиге чита,
На челу му веће уздрхташе,
По књизи му сузе потекоше,
"Брате Мујо!" Халил му говори,
И досад су књиге долазиле
Али ниси сузе проливао,
Да ти није умро ил' брат или пријатељ?
Да се није негде мегданџија појавио?"
"Ах, Халиле, Бог те не убио,
Није ми нигде брат, ил' побратим умро,
Нити се мегданџија јавио,
Мегданџију, ти знаш, ја не чекам,
Жалила се Раја од Стамбола,
Ево књига Цар нас себи зове,
Не знам, Халиле, шта ће нам урадити?
Хоћемо ли у планину пусту?
Хоћемо ли у кулу да се затворимо?
Боже, шта је Халил Мују говорио:
"Поћи ћемо мајку да питамо,
Како каже мајка ,и ми ћемо тако."
К мајци иду, и мајку питају,
Синовима мајка одговара:
"Нит идите у планину пусту,
У кулу се немојте затварати,
Притегните се, коње оседлајте,
С Царем се, мајкини, сусретните!"
Кад је бели данак освануо,
Ђогате су момци притегнули,
На главу су ставили гуњеве,
Бркове су к земљи обесили,
Синџирима ђогате стреноже,
Мећу Рају путем проходили,
"Куд ли иду, ови Цигани?"
Халил онда Мују проговара:
"Како да се обрукамо све до смрти?"
Па се гуњем љуцки огрнули,
И бркове горе усукаше,
Дим и магли ђогати дигоше,
Из њих биле пламен а и пена,
Горске јеле од ватре пуцају,
Планина је у дим обвијена,
Ал' шта вели Царева момчади:
"Ил грми, ил' се земља тресе,
Ил' грувају топови у Краљевини?"
Богу се је Царе помолио:
"Не, то није небеска грмњава,
Нити јека борбе у Краљевини,
Него иде Мујо са Халилом!"
На Царева врата Мујо бану,
Уз стубиште када је кренуо,
Степеноце царске попустише,
Те мајсторе одмах доведоше,
И још брже стубе поправише,
Кад хтедоше кроз врата да ућу,
Царска врата за њих мала беху,
Те су врата брзо поправили,
И крај себе Цар је Муја сео,
"Оче Царе, казао је Мујо,
Трком одмах Арапе доведи,
Нек још брже главу му одсеку!"
Тада се је Царе уплашио,
"Да Бог не да, Мујо и Халиле,
Да вратове ваше ја пресечем,
Јер је мени глас о вама стигао,
Ухватила ме жеља да вас видим!"
Онда Мујо још мало поседе
"Изун, Царе, хоћу да устајем!" рече,
Камашне је добро закопчао,
И кад јунак на ноге поскочи
Он дотера Цара до дувара!

Зимер и Ганиби Гаљани

Скупило се до тридесет ага,
Еглен воде, разговарају се,
Брацо Мујо овако говори:
"Тридес'т ага да вас Бог убије,
Да сте ви јунаци, као што се каже,
У планини девет стотин оваца,
Све напаса Ганиће Гаљани,
Истерао овце да напасе,
Иза себе псе овчарске држи,
Планину нам пасе без наплате!"
Тридес'т ага овако говори,
Халил каже: "Ја то нисам знао,
Без наплате да нам планину напаса!"
Па он скочи на ноге лагане,
За њим креће до тридесет ага,
А устаде да их води Мујо,
Први иде Четобаша Мујо,
Иза њега Соколе Халиле,
Иза њега Диздар Осман Ага,
И последњи Зимер од седам година,
"Натраг иди, Зимере, на кулу,
Јо ти ниси стасао за чету!
Чувај стоку," њему вели Мујо.
Али дете неће да остане,
Љутито се Мујо окренуо,
И шаком је ударио дете,
"Хајд' на конак, Зимере!" говори,
Пет му прста оста на образу,
Зимер се је кули повратио,
Као вила кули долетео,
Мујо иде у гору с агама,
Ганићеву стоку заробио,
Пустио му девет стотин' оваца,
Убио му тридесет шарова,
Чобанина девет заробио,
Све повео правцем за Удбину,
Ал' побеже најгори чобанин,
Док су ишли путем за Удбину,
Па се попе на врх од планине,
А како је гласно завикао:
"Ако пијеш пиће те убило,
Убило те Ганићу Гаљани,
Ако једеш, јело ти пресело,
Изашао Турчин да те сече!"
Зароби ти до девет чобана,
И са њима деветсто оваца!"
И вила је Ганићу јавила,
Док је јео, за софром седео,
Љутито је ногом ударио,
И у подрум јунак пожурио,
Те притеже вранца од мегдана,
Па се вранцу у седло бацио,
Седам сати за један сат прође,
На врх горе, Ганићу изађе.
Кад је био испред тридес'т ага,
"Где сте, аге" њима довикује,
"Чије ли сте чобане робили,
Чију ли сте стоку заробили,
Познаћете Ганића Гаљана!"
Тад је Мујо гласно завикао:
"Где си и ти, Ганићу Гаљане,
Што напасаш планине без таксе,
Ти ћеш познат Четобашу Муја!"
А тако му Мујо гласно викну,
Рекло би се планине се руше,
Почели су бојак међу собом,
У панцире оба обучени,
Да им тане наудит не може,
Ал завика Ганићу Гаљане:
"Излазите ове један по један!"
Па је Мујо први изашао.
Три сата се на коњима удараше,
Све оружје батал учинише,
Обојица на земљу седоше,
Ухватише да се обарају,
Седам сати оба се окрећу,
Један другог оборит не могу,
Ал замахну Ганиће Гаљани,
На плећа је Муја окренуо,
За Муја се аге уплашише,
Реч им једну Гаљан проговара:
"Ја ћу вама Муја поклонити,
Ако ми се сви редом предате!"
Аге сташе, па се предадоше,
Свима Ганић оружје узима,
Испред себе тридес'т ага води,
У планинске станове размешта,
Када их је у стан оставио,
У торове онда их угура,
Где су њему тридесет шарова,
Ту везује до тридесет ага.
А где му је шаров понајвећи,
Ту везује Четобашу Муја,
А Зимер је до куће стигао,
И узима мача и оружје,
Два топуза и Мујову торбу,
Па се пење на врх од планине,
И одлази до сточних станова,
Ту угледа савезане аге,
Тридес'т ага, уместо шарова,
Испод храста Ганићу Гаљане,
Наредио агама да лају, као пси,
По задњици бичем их удара,
Према њему Зимер се нашао,
"Ха, где си ми, Ганићу Гајване,
Што завеза до тридесет ага,
Сад ћеш видет ко је млад Зимере!"
Долазећи то је дете рекло.
И тако се мало Ганићу учини
Од радости жмарци га пођоше,
"Завезах ти до тридесет ага,
А ти немаш ни седам ока на кантару!"
Дете му се онда примакнуло,
У торбу је руку копиле завукло,
Буздованом Ганића удара,
На срцу му пећину отвара,
Мртав Ганић на земљицу паде,
Тридес'т ага из гвожћа откива,
Али Муја неће да откује,
У Удбину везаног га води.
Киван му је због оног шамара,
Киван му је због онога збора,
Па га моли до тридесет ага:
"Грехота је оца везаног оставити!"
"Тешку ми је отац реч рекао!"
Једва дете оца развезало.
Ганићеву стоку запленило,
Све његове чобане зароби,
Ганићу је главу одсекао,
Здраво стигли дома у Удбину,
Кад су стигли на бедем сараја,
Испалили топа абердара,
Сва се редом Удбина окупи,
Три дана је трајало весеље,
Због јунаштва детета Зимера,
Што посече Ганића Гаљана,
Коме пара међу седам Краља нема,
Срећну вилу седморици Краљева узео,
Тим јунаштвом, копиле што је учинило,
Заувек је себи место учинило.

Арнаут Османе

Мили Боже на свему ти хвала,
Шта учини Арнаут Османе,
Сакупио до дванаест друга,
Попео с на гору високу,
Словени су аге заробили,
Дванаест ага букагијом кују,
У тамници до девет година,
Па их Краљу овако запита:
"Ко ми оно сараје запали?"
Одговара Соколе Халиле:
"У тој чети, Краљу, нисам био!"
Гле, шта збори Осман Ага млади:
"Почуј, Краљу, Богом те заклињем,
Немој никог да на врат узимаш,
Ја сам твоје сараје спалио,
Ја сам твоје куле разрушио,
И диреке кулама посекао!"
Гле шта рече Краљу Капетане,
"Добро што си куле упалио,
Али где си стадо ми повео?"
"У Удбину све сам их повео."
Кад си благо и стадо повео,
Али оцу и мајци шта си ми учинио?"
"У Удбину и њих сам повео,
Дао сам их телалу у руке!"
Шта је стао Краљу да говори:
"Добро аге треба да почастим,
Да их гурнем дубље у тамницу,
Дан и сунце да никад не виде!"
На ноге им букагије меће,
Протекло је још шест годиница,
И дванаест и дана и ноћи,
С друговима Осман разговара:
"Моје друштво да вас Бог убије,
Време тече наше снаге копне,
Ми старимо, памет нас оставља,
Од старости и страх нас захвата,
Што копиле неко ми не каже,
Из тамнице како да изађем!"
Дружина је Осману казала:
"Време тече, ал нас снага није издала,
Остарисмо, али памет нас не остави,
Од старости страх нас не обузе,
Кад би било неког копилета,
И да њега Краљ на пробу стави,
Да га узме на овоју главу!"
Арнаут се у Бога заклео:
"Да ме гурну у седам зажарених пекара,
Зеница ми 'неће задрхтати,
И да знате, о моја дружино,
Данас ћу се овде истегнути,
Као да сам истински крепао!"
Ако хтедну да ме живог закопају,
А кад буде ноћи, пола ноћи
Ви дигните велику галаму,
Бели данак потом кад осване,
Ви кукњаву и лелек пустите,
Завичите, а и запиштите,
Да Краљ чује у своме сарају,
Па је ноге Арнаут истего,
Саставио руке на прсима,
Крај њега се друштво окупило,
У један се редак поређали,
Подигли су галаму и писку,
Почели су кукањ, па кукају,
"Тешко нама, за тобом, о брате!"
Кад трећи пут аге закукаше,
То зачуо у одаји Краљу,
То зачуо, па овако пита:
"Шта је, море, изгубљено робље,
Јесте ли се куће ужелели,
Јесте л' чељад своју ожелели,
Сетили се браће и сестара,
Сетили се белих Ђурђевдана,
Је л' вам блато дојадило, до колена,
Дојадила брада небријана,
Дојадила рубље неопрано,
Дојадило без светлости дана?"
Шта говоре сужњи у тамници:
"Од свега тог није ништа, Краљу,
Него нам је један друг умро,
И не знамо где да га сахранимо,
Апсана се много много усмрдела,"
Што причају, Краљ им не верује,
Но позива своју милу кћерцу,
Кључеве је кћерци дотурио,
И овако девојци рекао:
"Сићи мало у црну тамницу,
И погледај шта се тамо ради!"
С кључевима девојка је пошла,
Два пута је кључем окренула,
Док је сишла доле у тамницу,
Видела је како Арнаут лежаше,
Тог је момка јараном имала.
Па се Краљу девојка поврати,
И овако њему говорила:
"Мртав јесте јунак Османага,
То те аге нису превариле!
Умро ти је млади Османага,
Допушташ ли да га сахранимо,
Ако не даш да га сахранимо,
Ти ми кажи, ја ћу послушати!"
Никако јој Краљу не верује,
На тамницу сто људи доводи,
Десет најјачих у тамницу гура,
Сасвим мртвог Арнаута виде,
Изнеше га да га и Краљ види,
Ал копиле Краљ је овај био,
Почео је пробу, па га проба,
Девет змија скупио с присоја,
На прси их јунаку ставио,
А змије га јако уједаше,
Иако је жив био, жив се није чуо,
Краљ запали две велике ватре,
У средину Османа постави,
Спреда и с леђа ватра га захвата,
Жив је био, жив се није чуо,
Још Осману Краљ не поверова,
Па дохвати двадесет клинаца,
Забада их под нокте јунаку,
Крв му прска на свакоју страну,
Жив је Осман, али жив се није чуо,
Опет Краљу њему не верује,
Јер неверник велики је био,
Краљ још једу пробу му припрема,
Он доводи тридес'т лепих цура,
Лепо их је Краљу обукао,
Мртвацу 'их крај главе ставио,
Око њега коло да играју,
Цуре скачу около мртваца,
Како скачу, тако и певају,
Краљева се кћи крај главе мртваца задесила,
Осман ју је добро запазио,
Једним ју је оком погледао,
Осмех му се на лицу јавио,
Добро му се један брк подиже,
Ал' се добро сетила девојка,
Мараму му преко лица баца,
Шта говоре њене другарице:
"Ој Бога ти, који нас је дао,
Смеје ли се Осман ага млади?"
"Бог вас клео, моје другарице,
Овај момак већ је издахнуо,
Све грехове Бог му опростио,
Весело је душу испустио!"
Шта је рекла кћерка оцу своме:
"Ој тако ти Бога, Краљу,
За тебе је велика грехота,
Да ти мучиш мртвога човека,
И на пробе тураш га свакакве!"
Он је умро, живот завршио,
Три дана је овако некопан,
Из њега се и смрад проширио,
Зар мртвога да се бојиш створа?
Скидај њему тешке букагије,
Ослободи руке у мртваца!"
Још никако Краљ му не верује,
Позвао је мегданџију с мачем,
На његове очи Османа откива,
Скинуо му тешке негве с ногу,
Са руку му окове скинуо,
Изнад главе мач му наместио,
Док је Осман мача угледао,
Он поскочи на ноге лагане,
Мач у руке Осман дохватио,
Као махнит мегданџију сече,
Нико не сме ни да га сачека,
Сви мишљаху, мртвац оживео,
Страх је велик сваког ухватио,
Све је редом Осман погубио,
А Краљу је очи ослепео,
И рамена Краљу поткратио,
Са земљом му куле поравнио,
Дванаест ага Осман ослобађа,
Окупио тридес'т девојака,
Са собом их у Удбину води,
Оженио тридесет момака,
Кћер Краљеву за себе оставља,
Направише свадбу и весеље,
Свадба била девет дана и ноћи,
Лично тамо ја вам нисам био,
Тако кажу и тако сам чуо,
А то су вам и старинске приче,
А и нама Бог нека помогне.

Милом Богу, нек је на свем хвала,
Нисмо били, јунаци, а Бог нас је дао,
Без среће нас неће оставити,
Кад је био старац Махмутага,
Гле, у аге добра кћер бејаше,
По лепоти нигде друге нема,
Заручио кћерку старац беше,
Нашао јој баш доброга момка.
Али један Арапин се јави,
Заузео место на обали мора,
Узео је писмо да напише,
Па га шаље старцу Мехметаги,
"Како си ми стари Мехметага,
Ја сам чуо за кћер ти на гласу,
Баш је добра да ми буде жена,
Пошаљи је чим писмо добијеш,
А рок ти је три недеље дана,
Или ћеш ми своју кћерцу дати,
Или ћеш ми на мегдан изаћи,
Или ћу ти сам у кулу доћи,
Да ти главу са рамена скинем,
И кћер ћу ти, старче уграбити,
Узећу ти и овце и козе,
Узећу ти планине и пасишта!"
Па затвара писмо црним воско,
Дао га је гласнику у руке,
А овај га у груди ставио,
Крену одмах пута се дохвати,
Однесе га старцу Мехмет аги,
У руке му писмо дотурио,
Узе старац писмо да прочита,
Све је писмо редом прочитао,
Писмо чита а сузе пролива,
Јер се беше добро уплашио,
Кћер је свога оца запитала:
"Зашто, бабо, ти од писма плачеш?
Да ти није пријатељ преминуо,
Па га сада сузом оплакујеш?"
Овако јој старац одговара:
"Моја кћери шта ћу теби рећи,
Да ми те је Бог за срећу дао,
Сином би те он родио мени,
Или ми те не би поклонио,
За мене си велика невоља!
Тебе тражи црни Арапине,
Тражи да му будеш љуба,
Или да му ја на мегдан дођем,
А ја нисам, кћери, за мегдана,
Па он каже да овамо дође,
Стару моју главу да посече,
Па да онда тебе собом води,
Аој, медет, шта да урадимо?"
Тад овако кћерца проговара:
"О мој бабо, ти ништа не брини,
Ја ћу њему на мегдан изаћи."
И погледај шта та кћерка ради,
До подрума млада одшетала,
Оседлала ђога од мегдана,
Па се баца на ђогата свога,
С ђогатом је на пазар отишла,
Ђогата је ковачу повела,
Да јој добро поткује ђогата,
Па одлази једном берберину,
Да јој косу на мушку намести:
"Косу добро, берберине, скупи!"
Па је цура одатле изашла,
На ђогата својега скочила,
Своме дому она се повраћа,
Најела се и напила добро,
Кад је бели данак освануо,
Узјахала девојка ђогата,
Припасала мача и оружје,
Отац кћерци овако говори:
"Нек је срећно, моја мила кћери,
Када ноћас будеш на спавању,
Ђогат ће те младожењи повести. "
Пријатељски ти ћеш ту спавати,
А кад бели данак буде освануо,
Арапину на мегдан изађи!"
Помоз Боже, девојка је пошла.
Разиграла ђога од мегдана,
И пролази села и касабе,
И пролази горе у Крајини,
Младожењи ђогат је довео,
Застала је цура да почине,
Остала је цура да проспава.
"Одакле си, момче, питају је,
Из којег нам ти краја долазиш?"
Јер се као момче преобукла,
"Ја сам, вели пријатељ из Удбине!"
Тад говори цурин младожења:
"Е, баш си ме, момче обрадовао,
тамо ми је цура невиђена!"
Пријатељ се много растужио,
Јер помисли да то није момче,
Својој мајци он је говорио:
"Мила мајко, душу си ми дала,
Ти погледај на овога момка,
Чини ми ,се има женско лице!"
Овако му мајка беседила:
"Одведи је у твоју одају,
Тамо ћеш га лако препознати,
Имаш фрулу, имаш ћителију,
Имаш гусле имаш и музику,
Имаш фурун, а имаш и ренду,
Пријатеља у соби остави,
Покажи му ове старе ствари,
А ти седи и само посматрај.
Како ће ти свирати и певати."
Младожења цуру у одају води,
Као момку да му ствари каже,
Гле, да видиш шта девојка ради,
Она узе фрулу, ћителију,
За дивоту засвира девојка,
Па је онда гусле дохватила,
Почела је, хеј, лепо да пева,
Никако је младожења не препознаје,
Гле, шта каже њојзи младожења:
"Много сам те, момче, заволео,
Хоћу да се побратимимо!"
Тад је 'њему цура говорила:
"Имам неки посао да свршим,
Да посечем црног Арапина,
Ако мени Бог и срећа даду,
Арапина да данас посечем,
Неће проћи три недеље дана,
Ја ћу доћи да се братимимо."
Девојка се тада упутила,
на ђогату, коњу од мегдана,
Хватила се пута ка обали мора,
На врата је Арапина стигла:
"Изаћи ми, црни Арапине,
Што си сео у ту хладовину."
Арапин је тада изашао,
Као да је из планине мечка
Узео је момку да говори:
"Или бежи, или ја да бежим?"
Девојка је њему говорила:
"Немам занат да ја први бежим,
Окрени ми леђа, да те гоним!"
Окрете се Арапин да бежи,
А девојка нададе за њиме,
Разиграла ђога од мегдана,
С леђима је ноге саставио,
Арапина мачем ударила,
Раме и главу на земљу му баца,
Арапина с душом раставила,
Ђогата је цура окренула,
Разиграла ђога од мегдана,
И брзо се дому повратила,
Пред оца је девојка изашла,
"Добро дошла, кћери!". старац каже,
Своју кћер је старац загрлио,
Сузе ,су му низ лице потекле,
Тад је њему кћерка говорила:
"Мили бабо, ти не рони суза,
Посекла сам црног Арапина,
Здраво и жива сам се кући повратила!"
Гле, шта ради старац Мехметага,
Пријатељу глас је упутио,
"Спремио сам цуру за удају,
Свате шаљи три недеље дана!"
Гле, да видиш шта пријатељ ради,
Позвао је до триста сватова,
Да се спреме за три недељице,
Па да крену свати по девојку,
Почела је свадба и весеље,
Али жали јаки пријатељу,
Што му нема свата побратима,
Па љутито у седло се баца,
Неће момак ни с ким да говори,
Невеста га одмах опазила,
Па свекрви овако говори:
"Младожењи реци да ми дође!"
Младожења брзо је дошао,
Невеста је њему говорила:
"Тако ти Бога, који те је дао,
Што си ми се тако забринуо,
Да ли тако рђаво изгледам,
Или сам се несој погодила?"
Младожења њојзи одговара,
И куне се у Бога једнога:
"Не изгледаш рђава невеста,
Нити се несој погодила,
Али сам се јако забринуо,
Три недеље ево како прође,
С једним хтедох да се побратимим,
Он је мени своју бесу дао,
Да ће мени у сватове доћи,
И тад .ћемо побратими бити,
Њега нема, није ми дошао,
Не знам је ли игде у животу?"
Тад је стала невеста да збори:
"Немај бриге, бре, бела образа,
Побратиме, то сам ти ја главом,
Три недеље како сам ти била у кући,
Јер се с мора Арапин јавио,
Тражио је оца на мегдану,
Тражио је да се за њег удам,
Отац ми се немоћан десио,
Није био отац за мегдана,
Сама сам се спремила и пошла,
Црнога сам досекла Арапа,
Дому сам ,се жива повратила,
Невеста сам и ту сам ти дошла!"
Како се је момак разведрио,
И невести стао да говори:
"Светао ти образ увек био!"
Начинише свадбу и весеље,
Сва Удбина на весеље дошла.

Хусен Крапошнику

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Без среће нас неће оставити,
Беседило до тридесет ага,
Пред њима је пиће, па га лију,
Отворили еглен, па говоре,
Проговара Буљукбаша Мујо:
"Чујете ли до тридесет ага,
Хоћу нешто да вас редом питам,
Ако знате мени да кажете,
Најстрашније шта јесте на свету?"
Почеле су аге да говоре.
Неко каже: "Змија под каменом,
Као парче леда зими стоји,
Мислио змија није жива,
Големо је чудо да не крепа,
А кад крене пролеће да цвета,
Њој се душа изнова поврати,
Није тежу ствар Господ створио!"
Неко каже: "Птица у планини,
Нити једе птица, нити пије,
На врх горе, негде се намести,
И сву зиму, по снегу и киши,
Гледај чуда, како не угине!"
А кад потом пролеће наступи,
Извијају понајлепше песме,
С уживањем птице је слушати!"
Тад говори Буљукбаша Мујо:
"Почујте ме до тридесет ага,
Није тешко змији под каменом,
Није тешко птици с невременом,
Већ је тешко Хусен Крапошнику,
Девет рана, од девет пушака,
Излечит му доктори не могу,
А сабе су јако намучили.
У душеку седам годин' дана,
Момак лежи и нема таката,*
Имао је и невесту једну,
Побратиму невесту поклонио,
Поклонио Имере Делији!"
Гле шта ради Имере Делија,
Позвао је три стотине свата,
Да сви пођу, невесту доведу,
Па када су пријатељу дошли,
⁵ Како их је пријатељ добро дочекао,
Изнео им и јело и пиће,
А кад бели данак освануо,
Невеста се добро опремила,
Сватови је међу собом воде,
Кад прођоше Хусенове дворе,
Ту зачуше и кукањ и лелек,
Невеста је тада говорила:
"Хоћу овде да мало починем!"
Још је боље лелек ту зачула,
И опет је невеста казала:
"Да причекам до десет минута,
Да погледам Хусен Крапошника,
За њега сам ја била верена!"
Сватовима то је тешко било,
Ал' не могу још ништа невести,
У сарај је невеста отишла,
Одајама она Хуса тражи,
У једној је Хуса угледала,
На душеку, како Хусо лежи,
Много беше Хусо ослабио,
Тад невеста стаде да говори:
"Јеси л' много болан, момче?"
"Сем да умрем, за друго ти нисам!"
Опет њему невеста говори:
"Какав су ти хизмет досад учинили,
Да ми кажеш редом, момче,
Хизмет преко дана, или преко ноћи?"
Тад говори Хусен Крапошнику:
"Послушај ме, ти млада невесто,
Преко дана хизмет сам имао,
А хизмета ноћу, беса, нисам."
Тад је њему невеста казала:
"Чујеш ли ме Хусен Крапошнику,
Отац ми је добар доктор био,
Понешто је мене научио,
Ноћас хоћу с тобом да останем,
Сама хоћу хизмет да ти чиним!"
Хусен јој је овако рекао:
"Ти невесто, овде, не можеш, бре, да останеш,
Са тобом је до триста сватова!"
А невеста њему одговара:
"Нека овде до триста сватова,
Свима дајте да једу и пију,
Хоћу ноћас с тобом да проспавам".
Гле, да видиш шта невеста ради,
Изашла је према сватовима,
Па овако сватовима вели:
"Овде ћемо ноћас коначити,
Што хоћете једите и пијте,
⁵ Све вам даје Хусен Крапошнику,
Ноћас хоћу Хусена да чувам!"
Баш су тешку невесту имали,
Нико ништа невести не може.
У кућу је тад невеста ушла,
Ноћ је пала, нека буде светла,
Најела се невеста и напила,
Целе ноћи Хусена ти чува,
А када је пола ноћи прошло,
Једну змију невеста угледа,
Као гавран црна змија уђе,
Иде к Хусу да Му ране лиже,
Невеста се спремна задесила,
Маказама главу јој одсеца,
Целу змију у ћошак од собе баца.
Мало било, дуго не трајало,
И друга је змија измилела,
А црвена као крв је змија,
Хоће ране Хусену да лиже,
Хоће отров у њих да му ставља.
Спремна се је невеста десила,
Маказама главу јој одсеца,
И у ћошак од собе је баца.
Мало било, дуго не трајало,
Још је једна змија измилела,
Као снег се бела задесила,
Хоће змија ране да му лиже,
И мелема да му мало стави,
Спремна се је невеста десила,
Белој змији главу је одсекла,
Па је све три змије сакупила,
У један их џак невеста веже,
Па је села Хусену крај главе,
Ту невеста Хусена чувала,
Све док није зора зазорила,
Спавао је Хусен Крапошнику,
И када се Хусен подигао,
Баш се добро беше осећао,
Окрете се он младој невести,
Па овако њојзи говораше:
Ноћас ме је сан добро свладао,
Тело ми се добро одморило,
И данас сам у животу добро!"
На дупе се Хусен подигао,
Запалио један цигар духана,
И попио кафу са шећером,
Баш се Хусен беше разгалио,
А невеста ,њему говораше:
"Чујеш ли ме, Хусен Крапошнику,
Крај тебе сам сву ноћ проседела,
Три су змије овде долазиле,
Твоје ране хтеле су да трују,
Да не дају теби да устанеш,
Невеста му на џак показује,
Много се је Хусен обрадовао,
А невеста још овако каже:
"Још две ноћи с тобом ћу остати."
"Не можеш, као невеста са мном да останеш,
Две ноћи те неће свати чекати!"
Невеста му каже: "Ти не брини,
Само дајте сватовима јело,
Још две ноћи с тобом ћу спавати!".
Невеста је на обор изашла,
Сватовима овако говори:
"Ви једите и пијте сватови,
Још две ноћи ;на конак смо овде,
Да Хусена још мало послужим,
Ако Бог да да га попридигнем!"
Тешка беше невеста сватима,
Ал' не могу ништа да јој чине,
Тако свати још ту остадоше,
Још две ноћи на конак Хусену, .
А невеста измет Хусу чини,
Кад истече три ноћ и дана,
Проговара Хусен Крапошнику:
Невести је овако рекао:
Све досада мој си доктор била,
Да ми не би више тешко било,
Ја ћу мога појахати ђога,
Да се мало планином прошетам, .
Пошто си ме, ето, излечила."
Тада њему млада проговара:
"Послушај ме, Хусен Крапошнику,
Ти се, момче, обуј и одени,
И појаши ђога од мегдана,
Па прошетај у поље широко,
Да те види до триста сватова,
А од тебе ја се не одвајам!"
Па је Хуса тако придобила,
Добро се је Хусо обуо и оденуо,
Па се баца ђогу од мегдана,
И прошета пољем на ђогату,
Па појури са својим ђогатом,
Вас у пену ђогат се облио,
Право га је међу свате довео,
Добро им је Хусо селам дао,
Још боље му селам одвратили,
Хусен њима овако оговори:
"Па шта ћемо, свати, да чинимо?
Јер са вама невеста неће да иде!"
Мећу собом свати говораху:
"Без невесте нема нам одласка!"
Онда њима Хусен оговара:
"Моји свати, имам добру сестру,
У хаљине невестинске ћемо је обући,
Водите је са собом сватови,
Водите је Имеру Делији,
Ако хоће да је љубом узме,
Нек задржи моју милу сеју,
Или као сестру нек је држи!"
Обукоше сестру невестински,
Са невестом сватови кретоше,
Све до врата Имера Делије,
Испред њих је Имер изашао,
Сватовима овако говори:
"Што сте свати тако опоздили?
Да се нисте у бој упустили?"
Тад Имеру сватови говоре:
"Ми се нисмо у бој упустили,
Него кад смо путем пролазили,
Невеста је свате задржала,
У онога Хусен Крапошника,
Три смо ноћи ту се одмарали,
Невеста је Хусена лечила,
Док се није на ноге дигао,
А када је Хусен оздравио,
Мало смо се, богме, уплашили,
Задржа се невеста сватовска,
Задржа нас Хусен Крапошнику,
Своју сестру за тебе нам дао,
\ко хоћеш за жену је узми,
Ил' задржи као сестру своју.''
Гле, да видиш Имера Делију,
Како се је Имер обрадовао,
Две кубуре одмах извадио,
У небо их обе испразнио,
Све за здравље Хусен Крапошника,
Добру свадбу Имер припремио,
Све у здравље Хусен Крапошника,
Весеље је дуго потрајало,
Онда узе до триста сватова,
И невесту са собом узеше,
На Хусова врата пристигоше,
"Где он, море, Хусен Крапошнику,
Триста свата ,са собом доводим,
твоју сестру узимам за жену,
А теби сам дошао на свадбу!"
Направише свадбу и весеље,
Без престанка шест дана и ноћи!

Муса Кесеџија

Аман Боже, теби нек је хвала,
Када беше Муса Кесеџија,
Изнајми се у цареву службу,
Служио га дванаест година,
Не стиже му за јело и пиће,;
Не стиже му да се преобуче.
У механу Муса је пошао,
Друговима овако рекао:
"Изнајмих се у цареву службу,
Ево има дванаест година,
Нит' ми стиже за јело и пиће,
Нит' ми стиже да се преобучем,
Када буде бело лето дошло,
Из службе ћу цареве изаћи,
У Прилепу кулу саградити,
И то кулу на четири боја."
Другови се Муси насмејаше,
Али Муса речи не заборавља,
И када је бело лето дошло,
А земља се травом оросила,
Из цареве службе Муса изашао,
У Прилепском Лугу кулу саградио,
И то кулу на четири боја,
Баш ономе у комшилук Цару,
Па посече све цареве мегданџије,
И Цару је писмо написао:
"Ил' ми, Царе, на мегдан изаћи,
Ил' ми предај пола царства твога."
Кад је Царе писмо прочитао,
Све сузама писмо поквасио,
А кћерка је оцу Цару рекла:
"И досад си писма ти читао,
Ал' их ниси сузама квасио,
Ко те, бабо, тако растужио?"
"На правди је Бога јединога,
Имао сам оног Мусу Кесеџију,
Служио ме дванаест година,
А сада је из службе отишао,
У Прилепском Лугу кулу подигао,
И то кулу на четири боја,
Комшија је Муса ми постао,
Мегданџије све ми посекао,
Ја не могу на мегдан изаћи,
Немам кога да мене замени!"
Кћер Царева свом оцу говори:
"Ја ћу Муси мегданџију наћи,
Ево има девет годиница,
У тамници Краљевићу Марко,
Из тамнице ти Марка извади,
На мегдан ће он Муси изаћи!"
Цар је своју кћерку послушао,
Па се спусти доле до тамнице:
"А где си ми, Краљевићу Марко?"
"Ево ту сам, али не знам зашто,
Протекло је девет годиница,
У тамници како се не купам,
Нити бријем, нити преоблачим,
Пале су ми косе до појаса,
И од мрака већ сам ослепео!"
Цар је Марку овако рекао:
"Ја ћу тебе из тамнице дићи,
Да досечеш Мусу Кесеџију!"
Овако се Марко заклињаше:
"Ил' ћу Мусу посећ на мегдану.
Или ћу се у тамницу вратити!"
Онда Царе врата му отвара,
Па је Краљу на пазар пошао,
Код бербера једног отишао,
И главу је добро обријао,
Окупао се, а и преобукао,
Па мајстору онда отишао:
"Један добар мач ћеш ,да ми скујеш!"
Како му је добар мач сковао,
Када га је Краљ у руке узео,
Богом га је Краљ заклео,
"Јеси л' икад бољи мач сковао?"
Мајстор му се у Бога заклео:
"Нисам бољег мача сковао,
Осим мача Мусе Кесеџије,
Који ми је донео триста ока челика,
Седам дана сам га на огњу држао,
Тридесет ока је на крају испало,
М с мачем је по наковњу ударио,
У Бога се мајстор ту заклео
Посред наковња је њиме погодио,
Две педе се мач у дрво зарио."
Краљ се тада много уплашио,
Дохвати се пута за планину,
И пронађе Мусу Кесеџију,
Према њему и Муса је стао,
"Ко ми путе у планини пречи?"
Подвикује Марко у планини,
Како брзо Муса ту долете,
Два јунака, оба на коњима,
Мачеве су јунаци потегли,
На четворо маче поломише,
У коштац се тада ухватише,
Три сата су тако се 'рвали,
И на крају Муса надјачао,
А Краљу је даха понестало,
Хоће Краљу душа да испадне,
Бог убио Краља шта он чини,
Овако је Муси говорио:
"Ако мени ти живот опростиш,
Узећу те за свог побратима!"
Тад му Муса руке отпустил,
Ал' шта ради Краљевићу Марко,
Јуначку је веру прекршио,
И Муси је душу извадио,
Ка Цару је Марко отишао,
За Мусу је њему испричао,
Како се је Цар обрадовао,
Бог убио Краљевића Марка,
Што на бесу погуби јунака!

Женидба старца Ћефан-аге

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Без среће нас неће оставити,
Искочила кћи Јабуке Ахмет-аге,
Стасала је цура за удају,
својој ,мајци цура говорила:
"Велико .ме, мајко, чудо нашло,
Нешто ми се тело много гоји,
Много прса почела да расту,
Стасала сам за удају, мајко,
И на мужа не могу да чекам!"
А мајка јој овако говори:
"Моја кћери, Бог те сачувао,
Наћи ће ти мајка младожењу,
Баш онога Буљукбашу Муја,
Бољег створа Бог није створио,
Нема друга ни у Турчина нити Каурина,
Нема друга докле сунце сија,
Само има један рђав занат,
Четовођом Господ га је дао,
Десет лана у гори остане,
Све секући Краљеве Словене,
У комате хаљине исцепа,
И хаљине све у крв окупа,
Нећеш моћи, кћери, да га смириш!"
Овако је кћерка мајци рекла:
"Од њега ми, .мајко, среће нема!"
Онда мајка опет проговара:
"Наћи ће ти мајка доброг мужа,
Наћи ће ти Зука Барјактара,
Младо момче, какво теби треба,
Нема друга ни у Турака нити у Каура,
Само један рђав занат има,
Много га је бесног Бог дао!"
Девојка је мајци тада рекла:
"Од таквога среће, мајко, ја не видим."
Опет збори остарела мајка:
"Наћи ће ти мајка доброг мужа,
Баш онога Сокола Халила
Бољег момка Бог још није дао,
У свету му нигде пара нема,
Само један рђав занат има:
Женскарошем Бог га је створио,
Цело време за женскиње јури!"
Онда цура мајци одговара:
"Такву срећу, мајко, не имала!"
Али мајка опет кћерци збори:
"Наћи ће ти мајка доброг мужа,
Доброг га је човека Бог дао,
Стоге и блага Бот му поклонио,
Рахатлук ћеш велики имати,
И лезет ти велики пружити!"
Девојка је мајци говорила:
"Е, баш тога, хоћу ја да узмем!"
Гледај мајке шта је урадила,
Трпезу је добру припремила,
У руке је писмо дохватила,
И ономе старцу га послала:
"Како си ми, старац Ћефан ага,
Ако хоћеш да будемо пријатељи,
Хоћу своју кћерку да ти дадем,
Хоћу њоме да те ја оженим!"
Како се је старац обрадовао.
"Триста сватова хоћу да доведеш,
Али немој да водиш Муја Буљукбашу,
Нити Муја, а нити Халила,
И не води Зука Барјактара,
А другога води кога хоћеш!"
Гледај старца шта је учинио,
Три недеље рок је поставио,
Три стотини свата написао,
Ал' не пише Буљукбаши Мују,
Нити пише Соколу Халилу,
Нити пише Зуку Барјактару,
Овој тројици непозваних,
То је тако тешко било,
Овако је Мујо беседио:
"Чујеш ли ме, Зуко Барјактаре,
Један ћемо посао да учинимо,
Рок је свадби три недеље дана,
А ми ћемо хране са собом понети,
Узећемо вина и ракије,
Поћи ћемо Јабуци у кућу,
Са сватима нећемо седети,
Него ћемо сами своје пиће пити!"
Гле, да видиш Буљукбаше Муја,
Узео је Зука Барјактара,
И онога Сокола Халила,
И понео доста добре хране,
Понели су доста вина и ракије,
Отишли су Јабуци у кућу,
А да видиш старца Кефанагу,
Собом води до триста сватова,
Сви на коњ'ма, у седлу седећи,
И на врата Јабуке су пали,
У кућу их Јабука увео,
Кафу пече, ракију износи,
Прострли су мезе, да мезете!"
Гледај оног Муја шта ли ради,
Са сватовима он неће да једе,
Нити једе, а нити да пије.
"Непозван сам у кућу дошао,
Од својега ја ћу сам да једем и пијем!"
А кад су се најели и напили,
У весеље свати ударише,
Па одатле сватови кретоше,
Собом 30^1,0 гиздаву невесту,
Кад су били на једно пола пута,
Овако је млада говорила:
"Девербашо, да ми нешто кажем!,
А тако ти Бога јединога,
Ко је тај Буљукбаша Мујо."
Овако јој девер одговара:
"Ћути, млада, да те Бог убије,
Откад невеста са сватима говори,
Видиш оног јунака црнпутог
Који јаше белога ђогата,
Брци су му као два гаљана,
То је главом Буљукбаша Мујо!"
Нудили су ти .га, ти га ниси хтела,
Опет млада девера запита:
"Девербашо, још ми једно кажи,
Који јунак Зуко Барјактаре?"
"Видиш ли ти оног младог момка,
Који јаше црвеног дората,
Право главу што је подигао,
Тога зову Зуко Барјактаре,
Ти ни њега ниси, млада, хтела!"
Ал' девојка опет проговара:
"Девербашо још једно ми кажи,
Које јесте Соколе Халиле?"
Овако јој девер одговара:
"Да ли видиш оно младо момче,
Као сунце што му сунце сија,
И што јаше на црноме вранцу,
Нема друга у триста сватова,
Ти ни њега ниси хтела узети!"
Опет млада овако говори:
"Девербашо још једно ми реда,
Које јесте старац Ћефан-ага?"
Овако јој девер одговара:
"Онај на магарцу, седи,
Што с друштвом сада наилази!"
Тада се је млада растужила,
Започело срце да је боли, ^;
Болесна се невеста срушила;
Сватови су места заузели,
Заузели и да се одморе,
Како се је старац забринуо,
"Хај, медет, за мене,
Издахнуће сад моја невеста,
Сватовима овако говори:
"Има л' неко међу сватовима,
Који младу може да излечи,
Обасу ћу њега дукатима,
Нека младу на ноге подигне!"
Тад говори Зуко Барјактаре:
"Сви сватови мало одступите,
И невесту мени оставите,
Ја вам знадем за неке мађије,
Да нам срећна постане невеста!"
Сватови су тада одступили,
Невести се Зуко примакао,
Све је лира и милује,
Почела је невеста да устаје,
И овако млада да говори:
"Аман, Зуко, ако јеси што си,
Један дерман данас ми учини,
Да ми макнеш старца Ћефан-агу."
Овако јој Зуко одговара:
"Ако хоћеш да за мене пођеш,
Лако ћемо све то удесити."
"Ајт, твоја сам!", невеста је рекла,
Гледај Зука шта је учинио,
Сватима је овако рекао:
"Мало нам је сад невеста боље,
Хоће мало да дора појаше,
Хоће мало невеста да шета!"
На дората невесту попео,
Шетајући и поигравајући,
Мало било много не трајало,
Главу дору беше исправио,
Потерао својега ђогата,
У високу гору се попео,
Невесту је старцу уграбио,
Сватови се много забринуше,
А и старац тужно јадикује:
Аој, медет, остах без невесте,
Више ми је неће повратити,
Шта да радим, поштена дружино?
Да ли ,има који момак спреман,
Да ми врати младу уграбљену,
Даћу њему небројено благо.
Даћу њему три стотин' дуката!"
"Дај их брзо!", рекао је Мујо,
На брзину дукате дадоше,
Мујо гурну дукате у џеп,
Па он скочи на свога ђогата,
Он се хвата пута за планину,
На врх горе, када се испео,
Тамо зове Зука Барјактара:
"Доћи, Зуко, и ја сам дошао,
И пара сам доста уграбио!"
Обојица одмах ,се нађоше,
Гле, сватови шта су учинили,
Како су се много забринули,
Старац каже: "Аој, тешко мени,"
"Шта ћу, јадан, сада", редом свате пита!
Младо момче ту се задесило,
И овако сватовима вели:
"Лако ћемо ту ствар удесити,
Ми имамо Сокола Халила,
Као младу њега обуцимо,
Па на конак старцу поведимо,
Док се нама млада не поврати!"
Гле, да видиш Сокола Халила,
Младо момче одмах је плануло,
На лагане ноге поскочило,
И како се дете наљутило,
Сватовима овако је рекло:
"Ви сви знате ко сам и ја главом,
Ја сам главом Соколе Халиле,
Немојте ме много наљутити,
Мачем ћу вас за главу скратити,
Један колац дете је спазило,
Хвата колац Соколе Халиле,
Триста свата удара около,
Када дође старцу Ћефанаги,
Три пута је старца ударио,
Мртав се је старац опружио,
Па појаха Халил свога вранца,
Дохвати се ,високе планине,
⁵ Кад је Халил високо зашао,
Ту дозива Буљукбашу Муја,
Повикао Зука Барјактара:
"Сачекајте, дружино, и мене, ,
Претукао сам до триста сватова,
А старца сам мртвог оставио!"
Сва тројица ту се искупише,
Сва тројица ту се саставише,
Али Господ то хтеде да квари,
Мујо рече: "Моја је невеста!"
Халил каже: "Ја са неожењен,
И невеста нека буде моја!"
А Зуко се добро забринуо,
Забринуо, па је и рекао:
"Ту невесту ја сам уграбио,
Ви имате паре да делите,
А невеста нек мени припадне!"
Ал' никако да се они сложе,
Па пођоше по старца једнога,
Нека старац све ово пресуди,
Гле, шта им је старац учинио,
На једно их место он одводи,
Па им каже: "Оставите младу,
Ви идите с друге стране поља,
Сва тројица у исти мах крените,
И ко први до мене дотрчи,
Тај нек води невесту са собом!"
Сва тројица одмах отидоше,
Кад на другу страну поља стигли,
Сва тројица одмах потрчаше,
Гле, да видиш Муја и Халила,
Испред Зука оба искочише,
На сред поља када дотрчаше,
Назад их је Господ повратио,
На исто се место повратили,
Јер је таква правда била,
Да невеста баш Зуку припадне,
Како ју је брзо Зуко дограбио,
Кад је старцу Зуко дотрчао,
Дограбио невесту девојку,
Тад долази Мујо са Халилом,
„Аман, вели, Зуко, опрости нам,
Ми смо тебе на душу узели,
А невесту ти си уграбио,
Уграбио теби и припада,
И са срећом да јој сласт осетиш!"

Зуко барјактар

Скупило се до тридесет ага,
У Удбини на зеленој лонџи,
Испред себе раширили пиће,
Мују су се много дојадили:
"Бог вас клео, до тридесет ага,
Ја не жалим пиће што пијете,
Ал не знате шта ви говорите.
Бог убио мајке у Удбини,
И кобиле да Богда липсале,
Када мајка не роди јунака,
Нит кобила ождреби ђогата,
Па да момак појаше ђогата,
Да се спусти у Котор, Краљевину,
Тамо јесте једна добра цура,
Нема цура до дванаест лета,
Није сунца очима видела,
Није логом земљу начепила,
Нема друге у целоме свету,
Порасла је дванаест аршина,
Девојци је до дванаест педи од сисе до сисе,
Ту се тридес'т ага замислило,
И јунаци ником поникоше,
Тад говори Зуко Барјактаре,
Заклиње се дином и аманом:
"Ја сам био тамо пре пет ноћи,
Три сам дана са цуром провео,
Три сам ноћи са цуром спавао!"
Момак вади слике и показује.
"Хајде тамо, будало велика,
Слике женске овде не показуј,
Да си био доле у Которе,
И девојку видео очима,
И три дана са њом провео,
И три ноћи са њом спавао,
Тресла би те грозница од девет година,
Не би те за девет година пустила грозница,
момче,
И болесног занавек оставила!"
Тешке речи Мујо изговара:
"Да ми ниси ујак, као што си,
Одмах би те на мегдан позвао,
Ал' ти Мујо, дајем божју веру,
Ако будем јунак у животу,
Ил ћу јунак главу положити,
Ил довести девојку Удбини!"
Све за шалу аге прихватише,
Тад је момче скочило на ноге,
Својој мајци у сарај одлази,
Па овако мајци проговара:
"Мила, мајко, да ми хлеба спремиш,
Данас хоћу у Которе доћи,
Краљеву кћер, мајко, хоћу да узмем,
Или главу са ње да изгубим."
Мајка га је у дина заклела:
"Немој, сине, у Краљевину ићи,
Оставићеш мајку самохрану!"
"Разговор јој са Мујом исприча,
Тад му је мајка хлебац приправила,
Ђогата му мајка оседлала,
Пута се је момак дохватио,
Са мајком се момак опростио,
Иде момак и дању и ноћу,
Док не стиже Котору у Краљевини,
Закуцао на цурина врата,
"Отвори ми, врата, ој Латинко!
"Бежи тамо, Маџарине млади,
"Што ме будиш усред тамне ноћи,
Имам овде до дванаест стража,
Одмах ћу им гласа учинити,
Скинуће ти главу са рамена!"
Опет Зуко у врата удара.
⁰ Бежи тамо будалино једна,
Ноћу ником не отварам врата,
Сем кад дође Зуко Барјактаре!"
"Да сам главом Зуко Барјактаре,
Реци, цуро, шта би учинила?"
"Да си главом Зуко Барјактаре,
Ђогата би ближе примакао,
Дизгинама ђога притегнуо,
Под прозором ђогата пропео,
На прозор ми прстен оставио.
Ако прстен на прозор оставиш,
Познаћу га, јер сам ти га дала,
Познаћу ти и крај џемедана".
Прозору се момче примакнуло,
Дизгинама ђога притезало,
Под прозором ђогат се пропиње,
Зуко прстен на прозор оставља,
Девојка га одмах препознала,
Препознала, јер му га је дала,
Познала му џамадан украсе,
Па навуче нануле на ноге,
Низ стубе се девојка спустила,
Од капије врата отворила,
Пушта момка, ђога у подрум води,
Зука води себи уза стубе,
У одају Зука наместила,
Испекла му кафу са шећером,
Полагано момак кафу пије,
Са девојком нита не говори,
Око врата девојка га грли,
"Што си ми се, момче, забринуо,
Јеси ли се много уплашио?"
Тада момче овако говори:
"Невоља је да се и забринем."
Све јој каза шта је и како је:
"Јасам Мују Божју веру дао
Ил' ћу главу овде оставити,
Ил' ћу тебе са собом повести!"
Девојка је њему говорила:
"Попиј кафу и ништа не брини,
Лако ћемо и то удесити!"
Кад је момка добро почастила,
Две му лампе упаљене ставља,
Када сутра бели дан освану,
Сан обоје, лицем уз лице, ухватио,
Иза врата мајка јој долази,
"Аој, кћери, сам те Бог убио
Чији оно трагови од ђога"
Јеси л' стекла некога јарана,
Ђогата му у подрум сакрила?"
Цура мајци овако говори:
"Нисам мајко, ја јарана стекла,
Него синоћ пође другарица једна,
Јадница је без оца и мајке,
Мајка ју је, јадну, испросила,
Не би ли је, јадницу, удала,
Али нема ништа, осим душе,
Два три дана хоће да остане,
А ти да се мом оцу замолиш,
Да је пусти међу другарице да проси,
Оцу не смем на очи изаћи,
Ти ћеш оца за то замолити!
Да је водим међу другарице,
Да сиротој коју ствар скупимо!"
Молбу јој је мајка испунила,
У девојку Зука преобукла,
Увила га у димије беле,
У добар га тебдил окренула,
Два три дана брзо је протекло,
Старица је краља замолила,
Да кћер пусти, да им се прошета,
Краљ овако њојзи одговара:
"Ја страхујем да је не уграбе,
Са њом биће два добра стражара,
Краљевином нека се прошета."
Обукле се, а и припремиле девојке»
Два су добра ата оседлали,
Зуко и цура на њих појахаше,
Зуко се је цуром обукао,
Увио се у беле димије,
У њих крије мача и оружје,
Испред њих су два добра стражара,
Кад су били на обали мора,
Зуко чаршав далеко бацио,
Извукао мача и оружје,
Стражара је једног 110081(30,
Са другим је борбу започео,
Бој се чује до у Краљевину,
Триста Словена је бој ускочило,
У сарају Мујо се затекао,
"Бог те клео", Халил је рекао,
"Узео си сестрића на душу!"
На коњима одмах појурише,
Тридес'т ага у помоћ му пошло,
Невесту и момка Словенима уграбише,
У Удбину здраво су се повратили,
Но, са младом, гужва је испала,
Сваки хоће себи за невесту,
Сваки каже да се он борио,
Мујо каже: "Дајте на кочију,
И невесту тамо оставите,
Па ко први до невесте дође,
Нек невесту за себе задржи."
У кочију невесту ставише,
Диздар каже: "Ја ћу је добити."
У касу је пустио ђогата,
Но, кочије мало даље су ставили,
Седам сати пољем и ливадом,
Седам сати стеном и планином,
седам сати водом и мочваром,
до по лута, јунаци су стигли,
Све јурећи један иза другог,
Црче ђогат Диздар Осман Аге,
Диздар седло на раме ставио,
Па трчећи за друштвом полази,
До кочије су се примакнули,
Први стиже Соколе Халиле,
Иза њега Зуко Барјактаре,
Иза њих су до тридесет ага,
А последњи Диздар Осман Ага,
Халилу је Зуко тад рекао:
"Како ћеш, ујаче, ову младу да ми узмеш,
Умало сам због ње погинуо?"
"Ти невесту жив узети нећеш!"
Кад су дошли до хана крај пута,
Халил коња ка хану окреће,
Зуко трчи, младу му уграби,
И кочију ту је задобио,
Тридесет ага му је честитало,
Само Мујо на Халила виче:
"Бог те клео, Халил ага млади,
Ја не жалим што младу не узе,
И да си је уграбио, опет би му је дао,
Него си ми ђога, батал учинио."
Тад се Халил њему окренуо,
"Сам си коња батал учинио,
Јер ти, Мујо, много пића пијеш,
С њим у сваки хан навраћаш,
Њега ставиш да чека пред ханом,
На хан ти се ђогат научио,
Ти си много ђога заставио,
Па је мене Зуко престигао,
И тако је младу уграбио,
За кочијом све нас оставио,
Сад му, Мујо, и ти то честитај!"
Али, Мујо неће ни да чује,
Да невесту опет у кочије ставимо,
Али аге почеше да моле,
Па се моле Мују Буљукбаши,
Да честита невесту Зуку,
Једва их је Мујо послушао,
Па је Зуку младу честитао,
Устали су и са Зуком пошли,
Са невестом у сараје иду,
Три недеље трајала је свадба;
Много им је лепа невеста испала,
Диздара су за кума узели.

Халил после смрти

Кукавица црвена закука,
У планини а на сувој грани,
Док из земље глас јој проговара,
И овако кукавици вели:
"Аманет ти, кукавице, један,
Да до Муја Удбини однесеш!"
Шта говори црвена кукавица:
"Аманетом и земља се држи,
Ал' се само једном чуду чудим,
Глас се чује, а створ се не види,
Навикла сам сама да самујем,
Ал' још не чух гласа оваквога!"
Гле, шта њојзи Халиле одговара:
"Мртав лежим очима не видим,
Мују поћи и овако реци:
"Халил те је много поздравио,
А Бог ми је муку оставио,
Баш онога Крешто Капетана,
Кад Словенин ноћу у лов пође,
Собом води до триста другова,
Када чету до гроба доведе,
Онда мене гласно довикује:
"Хеј, копиле, на мегдан устани,
Словене си на путу сретао,
Некад си нам путеве секао,
Дружини ми задавао страха!"
Ла по гробу топузином лупа,
На миру ми кости не оставља,
Па сам њему, Мујо говорио:
"Где ће мртав на мегдан изаћи,
А ако си ти жељан мегдана,
Ти позови Буљукбашу Муја,
Мујо ће ти на мегдан изаћи;",
Па сад види, мили брате Мујо,
Да некако ту ми муку скинеш!"
Ми у двору сув дуд ту имамо,
На врх врха ти ћеш му слетети,
И тамо ћеш, два три пута закукати,
Кукање ће твоје неко чути,
Тешком речи тебе увредити,
Али, кукавице, ти не слушај никог,
Све док тебе Мујо не зачује!"
Црвена је кукавица полетела,
Док полете до сувога дуда,
Два три пута добро закукала
Изашла је Мујова невеста:
Кукавици овако говори:
"Бежи тамо, кукавице, црна,!
И лани си овако кукала,
Халила си нама искобила,
Јер ако се Мујо сад ражљути,
Па дохвати пушку силовиту,.
У комаде разнеће те Мујо!"
Кукавица невести говори:
"Досад никад нисам овде била,
Нити сам вам Халила искобила,
Ал' је Халил аманет послао,
Да глас кажем брату му Мујаги."
Како Мујо добро ово чује,
Као вила напоље излете,
Кукавици овако говори:
"'Реци, кукавице, посветила ми се,
И у кућу ако ћеш да уђеш,
Једи и пиј колико ти воља,
И остани да се расположиш!"
Тад говори кукавица Мују:
"Нисам дошла да једем и пијем,
Нити дошла да се расположим,
Аманет је Халил оставио,
Да га теби ја донесем, Мујо,
Јер сам била у гори високој
И слетела ја на суву грану,
Ту сам два три пута закукала,
Из земље је нешто говорило:
Овако ми својим гласом каже:
"Аманет ти, кукавице, дајем,
Да понесеш ову реч до Муја,
Муку ми је Бог велику дао,
Дао ми је Крешто Капетана,
Кад недељом у лов пође, Крешто,
Собом води до триста другова,
И кад тако до мог гроба дођу,
Тад Халила Словенин позива:
"Хеј, копиле, на мегдан устани,
Словене си на путу сретао,
Дружини нам задавао страха,
Ногом лупа, а и топузином по гробу,
На миру ми кости не оставља,
Халил му је овако рекао:
"Где ће мртав на мегдан изаћи,
А, ако си ти жељан мегдана
Пошљи абер Буљукбаши Мују,
А ти Мујо, ако јеси брат ми,
Скидај мени невољу са врата!"
"Онда, хајде, срећно поћи, кукавице,
И поздрави мог брата Халила,
У недељу која прва дође,
Ту ћу муку ја њему скинути!"
А у летак, гле, шта ради Мујо,
Попео се на бедем од сараја,
Испразнио пушку хебердарку,
То зачула Крајина с Удбином,
Па сви редом Мују на кулу долазе,
"Хабер неки откуд је дошао?"
Сви питају Муја, па му честитају,
Тада Мујо њима одговара:
"У суботу вече да сте спремни,
Јер у чету треба да идемо!"
Све је аге Мујо на вечеру задржао,
Ноћ је прошла, субота је дошла,
Опет су се аге искупиле,
Јунаци се добро припремили,
На врх горе, халиловом гробу дошли,
Тада Мујо њима проговара:
"С обе стране бусију држите,
Јер ће доћи до триста Словена,
Ја ћу стати иза гроба Халиловог,
Па вас кунем у Бога једнога,
Да пре мене нико не опали,
Док ја први не испразним пушку!"
Аге су се у Бога заклеле:
"Чекаћемо твоју дрву пушку."
С обе стране хватају бусију,
Мујо паде за гробом Халила,
Када бели данак освануо,
Словени су стали да долазе,
Како гласно Крешто довикује:
"Хеј, копиле, на мегдан устани."
Још гласније Мујо одговара:
"Данас ћу ти на мегдан изаћи!"
Збунио се Словенин и стао,
"О, Господе, ко ли то говори?"
Тад је Мујо огањ пушци дао,
На земљицу мртав Крешто пале,
Још тридесет пушака је пукло,
А на ноге Мујо је скочио,
"Помоз Боже!" мач је извадио,
Па кренуо да се са Словенима сече,
Све су аге намах поскочиле,
Оштар бојак са Словенима бију,
Што убише, а што заробише,
Ниједан се Краљу не поврати!

Ђерзелез Алија

Јунак над јунацима тај Ђерзелез Алија,
Девет година с девет рана,
Лежи, сестра му је више главе,
Испира му ране водом са извора,
' Ране пере, а сузе пролива,
Својом косом крв му засушује,
Марамом га Мајчином увија,
Очевим га рухом украшава,
На узглавље оружје му ређа, ;
Кол'ко пута сестра га окрене,
Толико ми бол Елезу мине,
Но од бола за сестром умире,
Земљом целом абер се пронео,
Мегданџија с мора се јавио,
Задрти је, кажу, јунак био,
Тежак намет на земљу намеће,
"Свака кућа по печена овна,
Свака кућа на ноћ по девојку,
Сваког дана по један крајишник посечен!
Од недеље до недеље по једна Крајина
попаљена!"
Па је и на Ђерђа ред дошао,
По лицу му сестрине сузе покапале,
"Како ће образ кућни окаљати."
Почела је сестра да му кука,
Свег је Ђерђа сузом оросила,
"Како дан смрт, брате, да нас заборави,
Мајка и отац испод храста труну,
Братско тело живо у кући сахрањено,
Једна сестра мегданџији у руке,
Што се на нас кула не обруши,
Што се кула у гроб не претвори,
Не бисмо ли часно завршили!"
На два дела срце јој се цепа,
С оба ока сетру погледао,
Два потока суза потекоше,
И сам јунак кулу проговара:
"Ој, сараји, да Бог да пропали,
Обрасла вас густа маховина,
Змије и поскоци вам сестре и браћа били,
Кад сте и ви покиснули пусти."
"Немој, брате, тебе сестра моли,
Од бунила не знаш шта говориш,
Јер напољу киша још не пада,
То сестрине сузе покапају!"
За руку је Ђерђ сестру стегао,
Милује је обема рукама, "
А гледа је са два ока жељна,
Врло јасно јунак проговара:
"Аманет ти, сестро, зашто плачеш?"
Што на двоје моје срце цепаш
Моје тело девет годин' труне,
За твог Ђерђа другог пута нема,
Овде лежим као суви лист на присојној
страни,
Зар ниси имала да једеш и пијеш?
Зар ти нисам добро облачио,
Да те нисам некад увредио?"
"Црној сестри, зар брат да досади?"
"Да ти није време за удају,?"
Како сестра брату одговара,
Братовљеву руку на чело ставила,
"Ах, где си сада, од храста младико,
Да ли те је бунцање притисло,
Боље жива у гроб, него да се удам,
Имала сам да једем и пијем,
Имала сам да се и обучем,
Теже речи ниси ми рекао,
Другог оца, нити мајке имам,
Аманет ти, брате, не увреди ми се,
Што ћу данас од бола да плачем,
Девет година се то тело не млади,
Ни до врата не може да крене,
Што се није осушило, а и ја да сванем,
Мегданџији кад морам да пођем!"
На ноге је момак поскочио,
"Од мегдана ђога да ми узмеш,
Право у град, поведи га сејо,
Право моме ковач побратиму,
Од мене му поздраве однеси,
Нек челиком поткује ђогата,
Ја на мегдан хоћу да изађем,
Ако неће побро да поткује ђога,
Ти га води право код јарана!"
Девојка се у шехер спустила,
Ка ковачу, право, побратиму,
"Добро срећа, куме побратиме."
"Добра срећа девојко из далека!"
"Од Ђерђа ти поздрав ја доносим,
Да му ђога ти добро поткујеш,
Удари му челичне поткове,
Закуцај му клинце од челика,
Јер на мегдан хоће да изађе!*'
Лоше збори ковач побратиме,
Поклони ми два ока у глави,
Да ти спасим Ђерђа на мегдану!
Летеће му !зогат као вихор."
Девојка се добро иаљутила,
"Уста ти се, твоја осушила,
На врата сам побратиму пошла,
Девет година те није ђогат обишао,
А дошла сам на цигасека врата,
А очи сам ове пошкшила,
Мајци и оцу што труну под земљом,
Моме Ђерђу, што од рана груне!"
Онда иде ковачу јарану,
"Ђерђ ти шаље поздраве по мени,
Дошло му је време од мегдана,
Да му ђога што боље поткујеш,
Потковице нек су од челика,
Удари му клинце од челика,
Јер на мегдан мегданџији мора
Јаран добро ђога му поткива,
Навече се цура кули повраћала,
Затекла је брата како чека,
Гле, шта ради јунак Ђерђ Елез Алија,
Мегданџији ово поручује:
"Рано доћи на поље јуначко,
Јер за тебе још ја немам цуре,
А овнове нисмо сачували,
Не могу ти своју сестру дати,
Немам кога да ми ране веже!"
Чим надгором бели дан освану
На .мегдан су јунаци изашли, ,
Један другог и руже и коре,
"Зар из гроба, ти Ђерђе, устајеш?,
И шта тражиш овде на мегдану?"
Како јунак добро одговара:
"Добро кажеш, црни мегданџијо,
На пола сам пута ја до смрти,
Отуда си ти мене вратио,
Тражио си сестру пре мегдана,
Тражио си стадо пре чобана,
Дошао сам прво да ти кажем,
Стари су нам канун оставили:
Прво оружје да покажемо, па намет да дамо,
Мегданџији сестру да не дамо,
Док мачеве нисмо укрстили,
Припреми се, мегданџијо, данас,
Мене кажу Ђерђ Елез Алија!"
Ударише јунак на јунака,
Топузином мегданџија гађа,
Ђерђов ђогат на колена пада,
Изнад главе топузина лети,
У земљу се дубоко зарио,
Високи се облак подигнуо,
Тад на Ђерђа реда допанула,
Како топуз јунак добро баца,.
Мегданџију добро погодио,
Уз тутњаву мегданџија пада, ^;
Јунак Ђерђ је мача извадио,
Од тела му главу раставио,
Тело вуче по земљици црној,
У бунар га са коњем бацио,
Од крви се вода зацрвени,
Три године све около смрди,;
Онда Јунак дому се повраћа,
Око себе друштво окупио,
"Послушајте, га другови моји,
Нека су вам прости ти сараји,
Моје паре нека су вам просте,
И све благо што имам у кући,
Аманет вам сестра Ђерђ Елез Алије!"
И себе је Елез исправио,
Црну сестру хтео да загрли,
Обојима намах дах престаде,
Брат и сестра мртви попадаше,
Душа ником лакше не испаде,
Закукаше другови за њима,
Једна широк гроб им направисте?
Брат и сестра загрљени леже,
Гробницу им лепу сазидали,
Над главом им липу засадили,
,Летња птица да се ту одмора,
Кад се гора заодела листом,
На гроб њихов кукавица слете;
Липи беху гране осушене,
Па одлете горе ка сарају,
Кров сараја на земљици црној,"
На један је прозор долетела,
Па овако путника заклела:
"Аманет ти, путниче у гори,
Ако певаш, застани са песмом,
Ако плачеш застани са плачем,
Где год бејах у гори високој,
Где год бејах у гају зеленом,
Где закуках од куле до куле,
Још не сретох таквога јунака,
Као што је Ђерђ Елез Алија!"

Али Барјактар беса

Била нека жена удовица,
Једно чедо од Бога имала,
Име му је добро наденула,.
По имену Али Барјактаре,
С муком га је мајка подизала,
Све просећи од врата до врата,
Облачила у сукнене крпе,
Кад напуни дванаест година,
Бог му даде благо и имање,
А мајка му младу запросила,
Три недеље рок су одредили,
И када је прошло три недеље,
Мајка шаље свате по девојку,
Какву није јечи видео нико,
Само нешто дете погрешило,
Три године никуд не одило,
Па је мајка њему говорила:
"Ожених те, сине, заробих те,
Међ другове никад не излазиш,
Ни ујаке никад да посетиш,
А очеве пријатеље не знаш!"
Син Је тада мајци говорио:
"Мучи, мајко, да те Бог убије,
Кад је све то твоје масло било,
Невесту си много младу нашла,
А моја је кућа на граници,
И сараје ако ја оставим,
Словени ће сарај запалити,
Невесту ће моју уграбити,
А мене ће светом поскитати,
Ако ћеш ми Божју веру дати,
Да никоме врата не отвараш,
Док Алија, твој синак не дође,
Изаћи ћу међу пријатеље.
Мајка му је Божју веру дала,
"Нећу ником врата отворити,
Док не дође мој синак Алија!"
На ђогата јунак себе баца,
Па се беше пута дохватио,
Окрете се погледа сараје,
"Од вас среће сараји да немам,
ћускијом ће Краљ вас разрушити,
Ћерамиде по вама ломити,
Трага од вас нигде бити неће!"
Онда крену к оној Краљевини,
Па се доброг пута дохватио,
И у гору када се попео,
Ту затече извор воде хладне,
Да почине ту седе Алија,
Сагао се и воде напио,
Снежна вода на срце му паде,
Крај извора тежак сан уснио,
У лов беше Краљ туда ходио,
И Алију добро угледао,
Па говори својим Маџарима,
"Турчин нам је на извор дошао,
Ви немојте правити галаме,
Е да бисмо њега заробили,
И невесту њему уграбили."
Па Маџари уз гору кретоше,
И Алији руке савезаше,
У тамницу Алију бацише,
И занавек врата затворише.
Ал погледај шта сад Краљу чини,
Сав је народ тамо окупио,
Једног момка ко Алију нађе,
Алијине саши му хаљине,
Његов мач му и ђогата даде,
Па овако момчету говори:
Ако можеш младу му уграби,
Богато ћу тебе наградити!"
Момче оде Алијиној мајци,
"Сиђи, мајко, врата ми отвори,
Дошао је твој синак Алија!"
Од радости мајка завикала:
"Сиђи, млада, врата да отвориш,
Алија је изгледа дошао!
Баш дошао мој синак Алија!"
Та невеста од соја бејаше,
На прозор је главу помолила,
Словенима добро угледала,
Богом се је млада заклињала:
"Нити муж ми, нити синак није,
Но Словенин, Словенка му мајка,
Дошао је мене да уграби!"
Невеста је Словену казала:
"Бежи тамо ти Словенкин сине,
Јер ти ниси главом наш Алија,
Но Словенин, Словенка ти мати,
Дошао си мене да уграбиш,
Познајем те ја по гласу грубом,
И ђогата имаш зеленијег!"
Ал' Словенин опет проговара:
"Сићи, млада, врата ми отвори,
Снежна вода глас ми покварила,
По ђогату лишће је попало,
Ако уђем у бедем унутра,
На комаде тебе ћу исећи."
Невеста се мало уплашила
И овако момку говорила:
"Изаћи ћу на бедем сараја,
Испразнићу пушку хабердарку,
Нека чује Крајина с Удбином,
И ови ће се намах окупити,
Тада ћу ти врата отворити!"
Опет њојзи момче проговара;
"Када год сам некуд одлазио,
И када су аге долазиле,
Удбина се редом окупљала,
Нама ће се слатко насмејати,
Где отвараш врата своме мужу!"
Тада се је млада преварила,
Доле сиђе и врата отвори,
Па се одмах натраг повратила,
Али за њоом Словенин потрча,
На чардаку невесту ухвати,
"Хеј, узбуна!" невеста повика,
Страх је велик Словена хватао,
Из руку је младу испустио,
Без невесте натраг побегао,
До Краља је право отишао,
У Бога се Словенин заклео:
"Нервесту сам за руку имао,
Ал' невеста "узбуна!" Бикнула,
Страх је мене велик ухватио,
Па сам теби, ето, побегао!"
Па се опет добрим Богом куне:
"Лепшег створа, ја видео нисам!"
Овако је Краљу говорио:
"Немој вољу ти губити, момче,
Невеста ће, опет, наша бити!"
И краљ узе, ситну књигу пише,
Па је шаље невести у руке,
Гле, у књизи шта је написао:
"Послушај ме Алијина млада,
Себи тражи ти другога мужа,
Твој Алија лежи у тамници,
Из тамнице никад изаћ' неће!"
Невести је ситна књига стигла,
Сузама је књигу оплакала,
Овако јој мајка говорила:
"Мили Боже, од кога је књига?
Доста си их, млада, добијала,
Ал' ниједно ниси оплакала?"
Невеста је старој мајци рекла:
"Алија нам ропства допануо,
У тамницу њега су бацили,
Занавек су врата затворили,
Чекаћу га три године дана,
Ако могнем да га негде нађем,
Ако игде буде у животу,
Са тобом ћу заједно умрети,
Ако ли се никако не Јави,
После тога мужа ћу бирати!"
Три године све књигама тражи,
Ал' џевапа нигде не налази,
Невеста се онда испросила,
Испроси је Соколе Халиле,
Ал' невеста једнак књигу пише,
И у њојзи ово поручује:
"Ако јеси игде у животу,
Да, Алија, мени абер даднеш,
Заувек ћу с мајком ти остати,
Иначе сам човека изабрала,
Три недеље рок ми је за свате!"
Ова књига Аља допаде,
Аљо узе, ситну књигу чита,
Како гласно беше завикао,
Ћерамиде на крову затресе,
Њега пита Краљу из одаје:
"Што Алија гласно запомажеш,
Досади л' ти брада небријана,
Или црно блато до колена,
Ил' кошуља никада опрана?"
Гле, Алије шта му одговара:
"Ништа мени досадило није,
Не досади брада небријана,
Нити црно блато до колена,
Нит' кошуља никада опрана!
Но оставих мајку самохрану,
Сама ми је код куће остала,
Па сам чуо да ми је умрла,
Нема нико да мајку сахрани,
Гаврани ће мајку покљуцати,
Ако ћеш ми за бесу примити,
Јер залоге за откупа немам,
Сем што имам велику залогу:
Једним Богом да се теби кунем,
За шест дана сам ћу се вратити!"
Ал' никако Краљ бесу не прима,
Тад је рекла та Краљева кћерка:
"За Алију ја сам ти залога,
Његове ћу муке издржати,
Десет дана ако се не врати!"
Краљ је тада Алију пустио,
А Алија кући окренуо,
Сусрео је Буљукбашу Муја:
"О, ујаче, нек је добра вечер!"
Овако му Мујо одговара:
"Добро дошо, убоги просјаче!"
И још поче да га запиткује:
"Ој, просјаче, куда си кренуо?"
Њему Аљо овако говори:
"Из тамнице право ти излазим!"
Онда знаш ли да ми нешто кажеш,
Је ли тамо Али Барјактаре?
Ево има три године дана,
Како паде у ропство код Краља?"
Алија му тада одговара:
У истој смо тамници лежали,
Алија је тамо преминуо,
Кости смо му кроз прозор бацили,
Хапсану је целу усмрдео.
Алија ми аманет остави,
Да глас кажем његовој невести!"
Низ бразе сузе Мују теку,
У џепове руке завукао,
Поклони таку добрих пара,
За душу му Алијину даје,
Опет Мујо овако говори:
"Младу спреме до тридесет дада,
И ако ти не отвори врата,
А ти гласно дозивај Мујагу."
И кад Аљо у обор дошао,
Сусрео је Сокола Халила,
"Јеси добро, мој драги ујаче?"
"Добро дошо, убоги просјаче"
Почео је Халил да га пита:
"Одакле си и куд ћеш, просјаче?"
Тада њему Алија рекао:
"Ја долазим из те Краљевине,
Из тамнице данас сам дошао!"
"Можеш мени, просјаче да кажеш,
Је ли тамо Али Барјактаре?
Краљ ми га је давно заробио?"
"Заједно смо у тамници били,
Алија је у тамници умро,
Кости сам кроз пенџер изнео,
Хапсану је хтео да усмрди."
Низ образе Халил сузе лије,
У џепове руке завукао,
Тридесет му пара поклонио,
Дао му их Алији за душу.
Кад Алија на чардак дошао,
.Сусрео је мајку самохрану;
"Како си ми, мајко самохрана?"
"Добро дошо', просјаче убоги!"
На овако њега мајка пита:
,Одакле си, а и куда идеш?"
Ја долазим из те Краљевине,
Пустише ме данас из тамнице!"
"Ој, Бога ти, просјаче убоги,
Знаш ли мени штогод говорити,
За мог сина Али Барјактара?"
"Самохрана, мајко, увек сама била,
Алија је у тамници умро,
Кости сам му кроз пенџер бацио,
Хапсана је почела да смрди."
Мајци сузе низ образе теку,
Па завуче у џепове руке,
И даје му небројано благо,
Даје стара свом сину за душу.
У одаје тад Аљо пошао,
Даље неће пролаз да му дају,
Како гласно Алија завика,
Онда оне Муја пропустише,
Све је даде одмах истерао, ч>
И Алију унутра угура,
Невеста је стала да га пита:
"Куда идеш, просјаче, откуд си?
Ја долазим из те Краљевине,
Из тамнице сад сам изашао!"
"Знаш ли, онда, нешто да ми кажеш?
За Алију Барјактара, мужа,
Кога ми је Краљу заробио!"
"У тамници заједно смо били,
У тамници Алија је умро,
Кости сам му кроз прозор бацио."
Низ образе сузе младој теку,
Знак је један на челу имао,
Дуга коса белег му покрила,
Алија је косу подигао,
Како млада белег угледала,
Невеста се одмах досетила,
У хамамџик Алију одвела,
Алија се добро обукао,
Са невестом из куле сишао,
Мујовога коња појахали,
Кренули су обоје да беже,
Халил их је тада угледао,
Па овако Мују говорио:
"Није ово убоги просјаче,
Но Словенин, рођене Словенке,
Ја толико за младу не бринем,
Ал' ђогата како да добавим?"
Халилу је Мујо тад, рекао:
"Бежи тамо, будаласта лудо,
То је газда своју ствар узео."
Мујо узе Халилово ждребе,
На ждребету касом полетео,
Високо је гори дојахао,
Тада му је Алија рекао:
"Ој, Бога ми, Мујо, који ме је дао,
Своју сам ствар натраг повратио."
Мујо њему опет проговара:
"Свадбе ћемо до две учинити,
Једну младој што си ти узео,
Другу што си осто' у животу."
Шест дана је трајало весеље,
А кад прође време од шест дана,
Алија је невести казао:
"Морам опет Краљевини саћи,
Бесу божју ја сам Краљу дао,
За шест дана да ћу тамо бити,
Али Краљ ми није веровао,
Кћер Краљева залогом постала,
Само тако Краљ ме је пустио,
И не могу да кћер ту преварим,
Да јој кажем шта је и како је."
Онда свога ђога. појахао,
Спустио се доле Краљевини,
Тевабија пред њега искаче,
Нико неће ђога да прихвати,
Свако мисли да је то мусафир,
Алија им тада проговара:
"Тевабијо, ја мусафир нисам,
И јавите Краљу да сам дошо."
Краљ је тада на врата дошао,
Алију је одмах угледао,
Па Алији овако говори:
"Хајт', Алија, нек ти је са срећом,
Када своју реч си одржао!"
Алија се онда повратио,
Дому своме Али Барјактар пошао!

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт