Др Петар Скок

Долазак Словена на Медитеран

(Одломак)

• Прво издање: Сплит: (Поморска библиотека јадранске страже. Коло 2; св. 1) [с. н.], 1934, 276 стр., [2] пресавијена листа : илустр., 20 цм
• Овде објављено према: Catena mundi. Књ. 1 / [приредио Предраг Р. Драгић Кијук. - Краљево : Ибарске новости ; Београд : Матица Срба и исељеника Србије, 1992. - (Библиотека Векови Србије). - ISBN 86-81341-03-0. - стр. 83-94.

За „Пројекат Растко“ дигитализовао
господин Небојша Јовичић

Из књиге Петра Скока „Долазак Словена на Медитеран“

КРОЗ ЛИКУ

Прошли смо поред мноштва гробаља, око којих круже духовне сабласти словенске и оријенталне фантазије, вукодлаци или вампири. Местимично локална митологија све је живахнија и привлачнија. Поред пута код Св. Рока наишли смо на мали поток. Вода избија из једног каменитог базена. Овај је извор познат личком свету као „Извор мудрости“. Ту смо застали и освежили се водом сазнања. На јужној планинској страни, код Удбине, налазе се други извори, лековити извори теку из самог снега. Сељаци кажу да су, тамо горе, некад давно анђели играли коло (национални словенски плес) на снегу и следећег јутра видео се круг божанских стопа. Болесни из Удбине и околине долазе сваке године 24. јула навече овамо на ходочашће. Народ се купа у светом потоку и поред њега проведе ноћ. Православни свештеник долази сутрадан да одслужи службу божју и тим обредом је лечење потпуно обављено.

Артур Еванс

*

Под ријечју Медитеран схваћамо и Егејско и Јонско и Јадранско море. Ова три мора у ствари су и онако периферијске избочине великога Медитерана.

Истаћи треба већ овом приликом да за Егејско и Јадранско море балкански Словени имају и своје народне изразе. Не знамо на жалост како су стари. Али по начину како су названи изгледа да потјечу можда и из најстаријега времена. Они никако не стоје у вези са изразима егејски и јадрански, како Грци и Латини зову ова мора, а и Европљани уопће од доба ренесансе. Него их Словени зову по боји морске пјене, соли и валова.

Бугари зову Егејско море Бијелим. Назив бијел за воду, ријеке и врела обичан је код Словена. Једно од три врела испод Чемерна, из којих извире ријека Лопатница или Толишница у предратној Србији зове се Бијело врело. Велики Рзав прима у себе Бијелу ријеку. У Желигову код Куманова помиње се већ у 14. вијеку Бијела водица. У селу Слатини у срезу Крајинском налази се извор минералне воде који се зове Бели извор. Нарочито је чест назив Бијели поток већ од 13. вијека. Има и Бели студенац већ у 14. вијеку. Епитетон Бијели добива Егејско море код Гундулића и Витезовића. Интересантно је да га и Турци зову исто овако. Његов назив Ак-Дениз значи исто. Изгледа да су Турци у 14. вијеку чули овај назив од Словена, не од Грка који га не зову овако.

Други епитетон сињи значи „плав“. То је прасловенска ријеч, која се данас ријетко употребљава у правом значењу, више у пренесеном, као сиња кукавица. Витезовић је најстарији наш писац који вели „адријанско олити Сиње море“. Од новијих писаца који пишу чистим народним језиком, Љубиша се служи овим изразом. Али и овај израз мора да је стар, јер Рањина преводећи итал. пјесника Bernarda Tassa вели: „и они ки броде страшне и погибне дубине сињега мора“ за итал. стих „i pericolosi seni del mar solcando“.

Како се види из овога лингвистичкога разматрања, Словени су се морали веома рано упознати са овим отсјечцима Медитерана. И заиста, ако испитујемо хисторијска врела, онда сазнајемо да се онај обалски потез Медитерана на којем се појављују Словени од 6. и 7. вијека даље протеже од Цариграда до Градежа код Оглаја.

Треба истаћи и то да ова медитеранска црта на којој се појављују Словени одговара од прилике сјеверној међи источно-римскога или византинскога царства иза г. 568.

Ако и није сврха нашим студијама да објашњавамо закучаста питања зашто се селе Словени на југ из закарпатске своје домовине, из земље која је обиловала шумама, мочварама и ријекама, ипак је потребно да се даду још нека опћа објашњења о кретању барбара према Медитерану.

Већ смо горе споменули закон по којему се влада медитеранско пучанство од најстаријих времена. Кад се једно медитеранско пучанство засити културе, настаје потреба обнове, а та може да дође само од барбара са сјевера. Из овога разлога кретали су се прије Исуса Грци и Римљани према Медитерану, послије Исуса Германи и Словени.

Проматрана с овога гледишта, сеоба народа, према томе и Словена, упада у вријеме када је античка култура проживљавала кризу. Као данас што проживљује цивилизација јаку кризу у два своја најјача изданка, у капиталу и техници, тако је и античка цивилизација проживљавала у доба сеобе народа озбиљну кризу у начину живота и у популацији. Требало је да се око Медитерана обнови пучанство новом крви са сјевера.

Кршћанство је додуше обновило морал античког поганског свијета. Оно се је утврдило на Медитерану још давно прије доласка Словена. Ако је могло кршћанство да обнови морал античких народа, није могло да обнови расе.

С друге опет стране, у тадашњој Европи није било културнога еквилибријума. На једној је страни био хиперцивилизирани Медитеран, а на другој барбари који живе примитивним својим животом. Гдјегод постоје овакви културни екстреми, мора доћи до оштрих пертурбација. Барбари су морали да се зажеле културног, лагодног живота медитеранскога. Чим се је ова жеља појавила ма у кога народа барбарскога на периферији државе римске, морало је доћи до сеоба.

Кретање барбара према Медитерану може се објаснити и једном модерном, згоднијом поредбом.

Силан развитак технике у Америци имао је за посљедицу могућност велике зараде. Ова могућност привлачила је народе цијелога свијета у Савезне Државе као у обећану земљу. Такова обећана земља у доба сеобе народа био је Медитеран за барбаре на периферији римске државе.

Овом опћем културном закону нијесу се могли одупрти ни Словени. Они су већ у прадомовини били пољопривредници, сточари, рибари и пчелари нижег степена. За њих и њихов економски живот значио је Медитеран у оно вријеме исто што и нашим сељацима, американска конјунктура у доба цвата. Домаћи се живот сматрао нижи степен, који не даје довољно увјета за живот, а американски као виши и привлачивији. Као што је прије неколико година све хрлило у Америку, тако је од почетка кршћанске ере све хтјело да дође у сферу Медитерана.

Чим се је указала прилика да се иде, Словени су пошли, или сами, или у друштву са народом другога раснога и језичнога поријекла, са Аварима, које Словени називају Обрима.

Треба још рећи овом приликом и то, да је криза античке цивилизације, која је изазвала сеобу народа уопће, трајала око 400 година, све до момента док старе и нове медитеранске силе нијесу дошле опет до еквилибријума, док покрштавањем нових придошлица нијесу били сви изједначени и стари и нови становници, и док се, на западу, Германи нијесу са Романима социјално и језично стопили у један народ.

Као крајњу точку овога процеса можемо донекле означити добу Карла Великог који изводи обнову римскога царства на, дијелом новим, етничким базама.

Медитеранска се цивилизација од његовог времена даље опет консолидује. Наша је задаћа да одредимо и Словенима мјесто у тој опћој консолидацији медитеранске културе која је наступила са Карлом Великим. Али прије тога треба да огледамо, куда и када и у каквом друштву долазе Словени на обале Медитерана.

*

Правац којим се Словени крећу у 6. и 7. вијеку ка Медитерану двострук је: прво, према градским византиским насељима, према цватућим градовима, а онда, уз ријеке и плодне долине. Огледајмо најприје први правац, а онда други. Њихов пут, прије свега, води према два велика градска насеља на византиском дијелу Медитерана, према Цариграду и Солуну. У хисторији сеобе народа опазило се да се барбари крећу најрадије према градским насељима. Могућност богатога плијена опредјељује овај правац. Тако су се кретали Германи, тако и Авари и Хуни.

Значајно је да се Словени не крећу само у правцу према градским обалским насељима на Медитерану, него у друштву са турско-татарским: народом Авара.

Како је дошло до везе између Словена и Авара на овим ратним походима није посвема објашњено у хисторији. Ако имамо у виду да су Авари били коњанички номадски народ, који је требао за своја освајања пољопривреднике, да га снабдјене и пјешадијом и храном, обрађујући заузета земљишта, онда се овај одношај тумачи сам од себе. Авари су покорили Словене, јер су их требали за своје освајачке сврхе.

Овај најстарији турско-словенски одношај, опетоваће се у балканској хисторији више пута. Турско племе Протобугара прелазећи на Балкан. на доњем Дунаву преко Добруџе спаја се са Словенима. Њих је мало, али као номадски освајачи, посједују неодољиву вољу за владањем. И они употребљавају балканске Словене у своје ратничке сврхе и дају Словенима, који су дотада живјели у племенском хаосу, војничко и државно уређење. Кад се у 14. и 15. вијеку Турци утврђују на Балкану, у Босни на примјер, да би могли обрађивати своје чифтлике, употребљују такођер Словене као колонизаторе.

Стара аварско-словенска веза у којој долазе Словени пред градове Медитерана није, према томе, ништа необична. Као Протобугари што дају државно уређење једном дијелу балканских Словена, тако су већ Авари дали Словенима уређење које је надилазило прву словенску велико-фамилијску и племенску организацију.

Над више племена владао је бан. Ријеч бан, коју цар Порфирогенит у половици 10. вијека пише бојанос, аварска је ријеч која се налази код свих турко-татарских народа и као опћа ријеч и као име, а гласи бајан и значи „богат, човјек снабдјевен великим посједима“. Бан није само хрватска част, него се налази и у бугарском језику у истом значењу. У хисторији нам није додуше потврђено да су бани у Бугарској ковали свој новац. Али из румунске ријеч бан, „новац“, морамо закључити да су аварски банови већ у 7, 8. и 9. вијеку на Балкану имали свој новац. Код дачких Словена је постојала ова част такођер, како се види из северинскога баната и назива краја Банат, који је припао дијелом нашој, а дијелом румунској краљевини.

И други назив за поглаваре у словенској администрацији мањој од бановине био је аварскога поријекла. Жупан је владао над територијом која је припадала неколиким великим фамилијама. За опћу слов. ријеч жупан, шпан може се извјесно казати да није словенска изведеница од жупа, него, обратно, ријеч жупа направљена је према жупан. Суфикс -ан не служи, наиме, за извођење ријечи које значе части, него увијек за ријечи од мила, за т. зв. хипокористика. Уосталом, ова част није била никада ријеч од мила. Нађен је, поред тога, први несловенски облик овога назива у Маџарској у облику зоапан.

Има и других ријечи које упућују на аварско војничко уређење. Крзно служило је за покривање главе аварских војника. Њихов назив клобук узеше и Словени. Ова је ријеч истога постања као и калпак; само што овај посљедњи облик потјече из османлијскога, а онај први из аварскога језика.

Из рјечника који се односи на социјално уређење аваро-словенско, треба истаћи ово. Племенити слојеви аварскога поријекла и код Хрвата и код Словенаца звали су се косези. Ова ријеч је иста што и кубанско-турска ријеч касаг, данас козак.

Интересантно је споменути и то како дођоше Словени до назива Обри за Словене. Овај назив добише од њих самих, који су се звали Ујгури или Огури. Г су изговарали као неки спирант као новогрчки Chrysogonos што гласи Кршеван, дакле в за г. Ово г чули су и балкански Грци и Латини, који од Огури начинише Авари.

Кад су се Авари претопили у Словене, њихово старо име сачувало се само у чешком адвјективу obrovsky, који значи „голем“. Име народа прешло је у опће име и имало у значењу исти развитак који и Hellenes код Словена и код Грка. Као Илими што значе у Маћедонији „дивови“, тако се вели у ческом обр, у пољском обрзим (olbrzym) за дива.

Како ово лингвистичко разматрање показује, живјели су стари Словени с Аварима у симбиози, у заједничком животу. Није чудо да византиски писци замјењују Словене с Обрима и обратно, кад говоре о Обрима мисле Словене. То се нарочито види у грчким вијестима о оним Словенима који су дошли у Атику и даље у Пелопонез. Византиске вијести говоре овдје о Аварима, а кад испитујемо топономастику ових крајева, која је у јаком проценту словенска, онда морамо закључити да се ради о Словенима, којима су Обри давали жупане и војничке заповједнике.

У заједници с овим номадским освајачима иду Словени према два главна центра византиске цивилизације, према Цариграду и Солуну.

Јачи словенски походи према ова два градска (урбанистичка) средишта у источном Медитерану догађају се нарочито за владе источноримскога цара Фокаса (602 — 610), у вријеме када Дунав и Сава престају да важе као сјеверне међе источнога царства.

Ми овом приликом нећемо да потанко спомињемо сваки словенско-аварски поход према Цариграду и Солуну, него ћемо споменути само оне који су особито карактеристични за долазак Словена на Медитеран.

Јаки словенски нападај на Цариград збио се г. 626. Код овога нападаја зауставићемо се мало више, јер нам показује најважнију карактеристику словенскога нападања на градска насеља на Медитерану.

Овом приликом видјело се да Словени не извршавају сами, као Германи примјерице, нападаје на градска насеља, већ у друштву са Турко-Татарима или Аварима. Исто овакове нападаје у заједници са Аварима подузимали су Словени и у јадранској зони, како ћемо видјети, па у егејској око Солуна, па око Атине и око Монемвасије, Спарте и Патраса у Пелопонезу.

Нападај на Цариград из г. 626. карактеристичан је још због тога што нам византиска вијест вели да су Авари нападали с копна, а Словени с мора, на т. зв. моноксилима или бродовима из једнога комада дрва. Дакле су се већ почетком 7. вијека могли Словени упуштати на море, и ако на технички слабијим морепловним средствима него што су била византска. Византиски адмирал Бонус, који је, како се види, носио латинско име, могао је лако да побије све Словене морнаре због ових примитивних бродица. Византиски писац Аrrian, који је потање описао цио овај догађај, вели, да се је море зацрвенило словенском крвљу. Значајно је да је међу мртвим словенским морнарима била и жена.

Овај нам је писац описао и најстарији начин словенскога морепловства. Arrian вели дословно ово: „Словени имађаху мале рђаве бродове. Нијесу веслали, како је обичај у Грка, тако да ставе везицу од весла (= крок) у шкарам, него су стављали весла у воду с једне и друге стране брода као да копају земљу“. Из овога се описа види, да Словени у својим моноксилима нијесу сједили и веслали, него су стајали као на сплавима.

Из Arrianova ce кратког описа види да Словени на почетку 7. вијека још нијесу морепловци у смислу византиском. Они знају да плове на моноксилима на ријекама. Пред Цариград су, с тога, морали доћи или са ушћа Дунава или са Дњестра.

Било је више словенских навала на Цариград. Ниједна није била овако карактеристична као ова о којој прича Arrian.

Код Цариграда је било тешко Словенима имати успјеха у ово вријеме, јер је цар Анастазије г. 521. између Деркоса на Црном мору и Selymbriје на Мармарском (данас у турском изговору Силиври) саградио за заштиту Цариграда неку врст кинеског зида. Због тога се г. 626. према аварско-словенском плану могло имати изгледа у успјех само ако се са морске стране навали на византиску метрополу. Међутим та је навала пропала.

Како Словени нијесу народ који само наваљује да се дочепа плијена, него у прво вријеме Аварима служи и као колонизаторно пучанство, разумљиво је што је било све до зидова Цариграда словенских насеља, која су се дијелом одржала до данас. Писаних података о томе има додуше мало, али нам их може да да и топономастика. Недалеко од Цариграда, на један сат удаљености, налазимо на црноморској обали село које носи стари чисти словенски назив Велогрáдион у грчком изговору, дакле Белград, који назив налазимо посвуда куд год Словени долазе и то од најдавнијих времена њихова доласка. Словени, измијешани са Турцима, допиру данас и до Родоста и до Силиврије на Мармарском мору.

Интерес који су Словени имали за Цариград од првога доба њихова доласка на Балкан види се и по томе што за главно мјесто Византије имају једини Словени у Европи свој властити назив. Овај назив садржи у првом дијелу стари посједовни адјектив цар' (= царев) а у другом ријеч град. Име значи град византискога каисара или василефса. Не може се рећи да је словенски назив превод грчкога Констандинуполис, како се Визант звао одкад је кршћанство постала државна религија, т. ј. Константинов град. Словени су знали да у њему станује византиски каисар = цесар или, скраћено, цар. С тога су га назвали не по Константину, него по опћем називу византискога владара. Данашњи Грци и Цинцари зову га само Полис (цинцарски Поле) т. ј. град.

И Турци задржаше овај грчки скраћени назив, али заједно са грчким приједлогом с (= u) и са чланом тин (= новогрчки с' тим боли „у граду“), од чега настаде правилно према законима турске вокалне хармоније Истанбул. Дочетно грчко -ин су Турци испустили због тога што су мислили да је то њихова замјеница -ин која се додаје. Истанболин су схватили као „твој Цариград“. Њихова је језична свијест морала испустити овај дочетак.

*

Словенска колонизација око Цариграда из лако схватљивих разлога није могла да има већега успјеха. До данас нијесу се Словени могли да одрже у земљама око овога града у већој компактности. Далеко већи успјех имали су Словени у овом погледу у пространим низијама солунским.. Овај раван и плодан крај био је као наручен за чисто пољопривредно пучанство као што је словенско.

Словени се почињу да крећу према Солуну веома рано и њихови нападаји на Солун учесташе већ од друге половине 6. вијека, т. ј. од год. 578, 579, 609, 623, 641. и т. д.

Забиљежићемо као значајне само она два нападаја из прве и друге половине 7. вијека (25. јула 630) из доба цара Хераклија, гдје нам Легенда о чудесима св. Димитрија, заштитника солунскога, јавља да јаким словенским нападајима управљају Хáцон и Пербýндос. Први се означује као ексарх Словена. Из ових несловенских, по свој прилици аварских имена, види се да и овим великим словенским нападајима у војничком погледу руководе Авари, то јест да и овамо долазе Словени војнички организирани од Авара.

Поред овога детаља ваља поменути још ово што вели друга легенда о чудесима св. Димитрија. Она описује и поморске битке које воде Словени да би дошли у посјед Солуна. На Солун као и на Цариград ваљало је Словенима у друштву са Аварима навалити с морске стране да би га освојили. Словени наваљују с мора не само на Солун, него још вели иста легенда, да су четири словенска племена маћедонска, — која се на том мјесту по имену помињу, а о којима ћемо говорити ниже — на лађама из једнога дрвета, дакле на моноксилима као и у навали на Цариград, пустошила по читавој Тесалији, и по острвима око ње, по кикладским острвима, по читавој Ахаји, Епиру, Илирикуму и по Азији.

Видимо дакле на Егеју исту појаву као и на Јадрану: да су Словени већ у прво доба свога доласка на Балкан били на мору веома активни.

За разлику од навале на Цариград, гдје су Словени нападали само с морске стране, а Авари са копнене, вели Легенда о чудесима св. Димитрија, да су и са копнене стране Словени опсиједали Солун. Овај хагиографски докуменат не зна хронологички да исприча све што зна о тим нападајима, али и ово што каже веома је интересантно. Једно сирско врело знаде чак да хронолошки утврди када се догодио словенски нападај на острво Крит. Било је то год. 623. Дакле су у исто доба од прилике морали наваљивати и на Солун.

Тако су Словени постали морепловци већ у првој половини 7. вијека не само на Црном мору него и на Егеју и Јадрану.

Светачка легенда, како је и природно, кад је ријеч о документу ове руке, има у виду само чудеса св. Димитрија. Све што се догађа у корист града Солуна, дјело је градског свеца заштитника.

Овај светац штити исто тако Солун, као остали византиски свеци: св. Трипун, св. Влахо, св. Теодор, св. Дујам и св. Христофор што штите приморске градове византиске теме Далмације:

Котор, Дубровник, Корчулу, Сплит и Раб. Сви градови у Византији у доба доласка Словена на Медитеран под заштитом су светаца.

Св. Димитрије солунски чини чудеса против Словена, а у корист Грка. Против словенских. лађа подигне толику силну буру, да су се сви словенски морнари што потопили, а што међу собом поубијали, хотећи се спасити. Као Arrijan што вели за пораз словенске морнарице пред Цариградом, да се је од словенских женских и мушких лешева зацрвенило Црно море, тако вели и побожни састављач легенде о чудесима св. Димитрија да се је Солунско море зацрвенило од барбарске крви.

Словенска навала са копна није такођер успјела благодарећи утицају св. Димитрија. Словенски ексарх, Аварин или Обрин Хацон буде ухваћен, доведен у Солун и овдје од жена каменован и попљуван.

Легенда знаде још прича и о каснијој, двогодишњој словенској блокади Солуна, која је била изазвана тиме што су Солуњани издајнички заробили и убили вардарскога (= ринхинскога) кнеза Пербундоса. Ова се блокада не може датирати. Неки је мећу у год. 678.

Прелазимо преко осталих словенских похода на Солун због тога што нијесу од важности за наша излагања која имају у виду само догађаје карактеристичне за долазак Словена на Медитеран.

Како смо горе огледали важност словенскога назива за престоницу византискога василефса, тако ћемо сада размотрити и име Солуна. Словенски се назив ни овдје не слаже са грчким који гласи Тхессалонике. То значи да име овога града нијесу Словени сазнали од солунских Грка, него од балканских Романа још прије него су дошли под солунске зидине.          

Ову су дугу ријеч осјећали Грци у доба словенског доласка на Медитеран као сложеницу од три ријечи, од императива тхес „стави“, датива алло „другому“ и акусатива никен „побједу“ и тумачили ово име да значи „диван град који све остале сјајем и оружјем надвисује“.

Оваква тумачења обичајна су у византиској лингвистици све до цара Константина (и даље) који и наша далматинска имена овако тумачи.

Словени не знају за овај дугачки облик, него као и балкански Романи сачуваше краћи облик који је настао стезањем (на основу закона хаплологије) прва два слога тхесса у са испуштањем дочетка -икê. Овај су наиме дочетак балкански Романи осјећали као адјективни наставак -ицус који служи за прављење адјектива од имена градова. Балкански Романи, држећи Салоница адјективом, поступише у овом случају једнако као у Тарсатица. Како је на Јадрану од старога имена настао Трсат, тако је од посљедњега облика на Егеју настало балканско-латинско Салона, а од овога код Цинцара Саруна, а код Словена Солун.

Солун је у доба доласка Словена најсјајнији град на Медитерану, и по својим грађевинама и по својој културној вриједности. Савремени Грци називају га оваковим епитетима: сјајан (splendida civitas) и од бога чуван (theophylaktos) град и Богом управљан краљ градова (theokyvérnis valisís tôn pôleon) итд.

Нада све сјајан му је географски положај. Вардар, који су Словени звали Велика (ријека), и Морава везали су га са Дунавом и средњом Европом, а Виа Егнатиа преко Битоља и Охрида са Драчом и даље, преко друге стране Јадрана, са Римом. Његова силна трговина ишла је морем у Ориент и Италију, а ријекама у Европу.

Већ у доба римскога царства играо је велику улогу, а још већу у Византији. Солун је у ово доба центар црквене администрације. Солунски митрополит има под собом једанаест бискупа.

Архитектура, умјетност и науке цвале су овдје као нигдје другдје. Бројио је око 200.000 душа а бранили су га, као и Цариград, с копнене стране силни обрамбени зидови са јаким утврђењем на брду са сјевера. Није чудо што су га се, као и Цариград, зажељели барбари, међу њима и Словени.

По једногласном увјерењу васцијеле Византије стоји Солун под моћним окриљем св. Димитрија баш као и Дубровник под окриљем св. Влаха. Византиска је маса, према једној хагиографској легенди, овако о њему говорила: „Солуне, непобједива куло, ти ћеш побиједити своје непријатеље, ти си био слава својих светаца и тебе је посветио сам Свевишњи“. Писац ове легенде циљао је дакако на Словене.

Овај свети и јако утврђени град необично је важан за хисторију балканских Словена из два разлога, како ћемо видјети. Његово је залеђе било исто тако рано насељено Словенима, баш као и залеђа византиских вароши у теми Далмацији на Јадрану. Читава солунска територија на двадесет километара од града од најстаријих времена чисто је словенска.

Као на Јадрану што се ствара након покрштења Словена симбиоза између романскога варошкога пучанства и словенскога залеђа, тако и овдје између грчкога варошкога пучанства и словенскога пољопривреднога пучанства солунске низије. То се види најбоље из ријечи цара Михајла, који је, шаљући почетком 9. вијека два солунска Грка, св. Ћирила и Метода, као мисионаре на сјевер у Моравску, говорио им: „Ви сте наиме Солуњани, а сви Солуњани зборе чисто словенски“.

Из ових царевих ријечи јасно излази да у ово вријеме и град и села око њега знају словенски.

Легенда о чудесима светога Димитрија од многобројних словенских племена наводи по имену ова четири на територији од Солуна до Волоса: Дрогувите, Сагудате, Велејезите и Берзите. Како су ови словенски племенски називи доиста гласили у словенским устима, не може се знати. По грчким дочецима — ите, — ате судећи, јасно је да ова имена нијесу чисти словенски називи, него грецизирани облици.

Убицирати можемо с неком вјероватношћу само племе Велејезита, ако узмемо да је данашње име Велестино (службено се грчки данас зове Фера) у Тесалији, изведеница одатле.

Источно и сјеверно од Солуна становала су словенска племена позната по имену. Ова племена имају имена по ријекама. Као у јадранској зони што се зову Неретљани (латинско-млетачки Нарантани) по ријеци Неретви, тако се Словени на Вардару зову по овој ријеци. Прокопије назива Вардар Рихиос. Стога се племе које станује око ове ријеке зове Ринхини.

Заједно или помијешано с овим словенским племеном живе и балкански Романи који Словенима дадоше име града Солуна. Византиско врело позна Ринхине и Влахорихине, т. ј. Словене око Вардара и Влахе око ове ријеке.

На Струми станује друго словенско племе, које је добило име по ријеци. То су Strymonite.

Треће словенско племе које је становало уз ријеку у овој области били су Смољани. Њихово име није настало по ријеци. Становали су на читавом средњем и горњем току Месте и даље до горњега тока Арде, сјеверозападао од Кавале. Успомена на ово племе сачувала се до данас у имену Смилан. Турци су, наиме, изопачили Смољане у Измилан.

Трећа важна ријека егејска Марица и данас је на десној обали словенска близу до ушћа. На ушћу Марице, старом Евросу, било је Словена све до 14. вијека.

Како је интензивна колонизација словенска била у солунском крају од најранијих времена види се по томе што велике ријеке овога краја носе или чисто словенска имена или су пак античка али прекројена на словенску баш као у Илирику уз Дунав на сјеверу.

На истоку од Вардара је Бистрица, која је замијенила стари Халиакмон, који назив данашњи Грци опет уведоше у употребу.

За стари Аксиос или како је касније назван Вардариос, имали су Словени свој назив Велика, који данас више није у употреби.

Старе називе Strymon и Nestos замијенише Словени у Струма и Места баш као и Савус или Дравус, Дринус у Сава, Драва и Дрина. Притока Струме зове се у деминутиву Струмица, баш као и притока Неретве што се зове Неретвица или приток Олта (стара Алутус) у Дакији Олтец.

Кад не би имали никакових писаних споменика о словенству уз Егеј сем ових топономастичких доказа, било би доста да се увјеримо о томе како су Словени интенсивно напучили све ове краје управо онако као и уз Јадран.

Из ових топономастичких података црпимо сазнање да се Словени крећу према Егеју такођер уз ријеке, а не само у правцу вароши. Кад све ово знамо, онда ће нам одједаред бити јасно да је овако сјајан град као Солун морао значити за словенски живот и развитак на Медитерану оно исто што су значили за културни и политички живот Словена на Јадрану византиски градови романскога језика у теми Далмацији.

Као овдје што се у залеђу Задра, Сплита и Дубровника почињу груписати словенска племена хрватска и српска у веће државне формације, тако се и у залеђу Солуна ствара од горе споменутих племена најстарија словенска држава на Балкану. Византиски писци зову је Склавиниа, управо овако као и Романи Апенинског полуотока што прозваше Sclavonia сву словенску земљу од Раше до Љеша.

Видимо дакле да су прве државне творевине словенске на Балкану везане уз византиске вароши. Да није било њих, Словени би били наставили да живе својим племенским животом све дотле док их каков несловенски народ, као Авари и Протобугари, не би сјединио у сврху да с њима чини своје војне походе.

Како је сва територија, од Солуна па до Сватоплукове престонице на Блатном језеру била настањена Словенима, ваљало је Византији размислити о томе како ће ове словенске масе привести у сферу своје културе и свога вјеровања, јер и онако није могла мислити на то да војнички освоји овако голему територију.

Фактом досељења Словена на Балкан били су Грци опет потиснути са континента, на коме се нијесу никада право утврдили, на обале и мало да не постадоше опет обалски народ каков су били у старом вијеку. То би се било и заиста догодило да славизација старе Јеладе није била заустављена послије 10. вијека.

Из Солуна, гдје се и словенски говори, али само грчки то јест кршћански осјећа и мисли, започела је византиска политика покрштавања словенства. Како је то било у детаљу, видјеће се ниже кад буде ријеч о томе, што Словени добивају на Медитерану. Овдје ваља само још једном указати на чињеницу, да се прве словенске државне творевине, то јест надплеменске организације,. стварају у залеђу византиских обалских градова на Медитерану.

Већ смо горе рекли да међу овим Словенима има и балканских Романа или Влаха. За Вардар су нам изричито и потврђени. Други балкански Романи потврђени су међу Словенима у Тесалији. У 11. вијеку тесалски Власи имају словенска имена. Њихови вођи Николица и Славота спремише заједно са Словенима устанак против Византије.

Овом приликом треба ријешити и ономастичка питања. Словени упознавају Грке и њихово народно име код балканских Романа. Зову их Грци, што долази од Graecus, a не Rumii, како су се сами Грци називали. То је због тога што су Грци заправо обалски народ с којима Словени касније долазе у симбиозу него ли са Романима. Ову смо ствар већ горе објаснили.

Романи сазнаше директно од Словена за њихово право име, па их зову, испуштајући дочетак ради романске деклинације Sclavus или задржавају Sclavenus. Оба ова два облика предадоше Грцима.

Саме пак Романе Словени нијесу никада називали њиховим народним именом. То је због тога што су већ у Задунављу и у прадомовини у мочварном Припјату сазнали од Германа за Романе.

Из германскога валхоз они створише назив Влах, који означује најприје балканске Романе, а онда и апенинске.

Значајно је што Византија од Словена преузима овај назив за балканске Романе. То је због тога што у прво доба Ромаиос у Византу значи и Грка и Романа, то јест свакога припадника источно-римскога царства. Још код цара Константина ромаисти значи и грчки и латински. Грчки назив влахос губи наскоро везу са народношћу и означује сељака и пастира уопће, то јест социјалну врсту коју су Словени и балкански Романи претстављали заједно.

Како Византију касније у 14. вијеку надомјештавају на Балкану Турци, они преузимљу од њих и назив Ифлак.

*

Напустимо овај екскурс о именима и пођимо даље на југ, да видимо гдје све уз грчку обалу Медитерана можемо да наиђемо на остатке Словена.

Како за ова питања нема директних писаних врела, морамо да надомјестимо писана врела испитивањем топономастике. Како опет ово средство није у сваком случају доста поуздано због тога што данас још нијесмо у стању да свако име мјеста поуздано протумачимо, ограничићемо се само на она имена код којих је интерпретација евидентна.

Да је и на она три рукава полуострва Халкидике било Словена, то се види из очитих словенских имена мјеста као што су Изворос (данас службено Стратоники близу Аристотелове Стагире) и Лонгос (стари облик за луг). У ова два имена додан је грчки обични дочетак — ос на словенску ријеч. Ту ћемо појаву опажати код свих имена словенскога поријекла у старој Јелади. Византиски један докуменат помиње овдје и Бугаре.

У крају Волоса, гдје смо већ горе поменули словенско племе, има и данас доста евидентних словенских имена мјеста. Тако у непосредној близини града имамо назив брда Горица и назив села Макриница на Пелиону (данас љетовалиште), а у близини морске обале на подножју Пелиона с источне стране село Загора.

На Бистрици је била и прва балканска Србија коју помиње Цар Константин у облику Серблиа.

То је наш номинатив плурала Србљи раширен са грчким суфиксом —иа који служи за извођење имена земаља. Плуралом народнога имена Словени зову уопће земље. Тако се у Далмацији крај око Задра звао Хрвати, а и данас се још Чешка у чешком језику зове само Čechy. Дочетак — иа додан је нашему плуралу само због тога да би у грчком језику била јасније означена земља.

Ова прва балканска Србија настала је, према причању цара Константина, пацифистичким начином за доба цара Хераклија (610—641). Према томе је то једна од првих словенских племенских креација на Балкану. Данас се ово мјесто у новојелинском говору зове Сервиа и нема више ни трага словенском становништву у њему. Вјероватно је међутим да су Турци још у 15. вијеку овдје затекли Словене. Турци зову наиме ово мјесто Серфиџе, што је на турску обраћен словенски облик Србица, а не новојелински Сервиа.

Српских насеља било је и даље на југу у старој Јелади. У Аркадији имамо Сéрву, код Коринта Сервиáника, у Месенији Сервотá и код Спарте Сéрвика.

Овом приликом ваља примијетити из хисторије језика да се у словенским ријечима посуђеним у новојелинском и арнаутском говору налази е а за словенско јат, тако у ријечи ведрон за виједро. Екавска је и данас и читава Маћедонија, ма да то није била у византиско доба. Види се дакле да се је екавизам, који је некада владао и у старој хрватској држави, простирао некада на читавом западном дијелу балканског полуострва од Пелопонеза до Раше, у колико је био словенски.

У Грчку долазе Срби, али овамо долазе и племена која су се звала Хрват. На охридском језеру налазимо још и данас село Хрвати. У плуралу као и ово, или као Србљи на Бистрици, постоји још и данас село Харвати код Атине близу Маратона, данас насељено Арбанасима, али потјече зацијело од оних Словена из околице Атине што их помиње Житије св. Панкрација. Ове Словене зове ово Житије Авари. Према томе могли би то бити заиста славизирани Авари. Друго се село Харвати налази код Микене (близу Аргоса) у Пелопонезу.

Словена је било и у Пелопонезу. О њима овдје говоре и писана хисториска врела, не само топономастика. Ми ћемо се држати топономастике да би утврдили Словене баш на обалама Медитерана. На цести што води из Маратхониси (или службено данас Gythion, према античком називу) у Спарту налази се Славохóри што значи „словенско село“. У близини овога села има и друго које носи чист словенски плурал Горани (писано дакако Горáнои).

Да се словенска насеља и у Пелопонезу као и у солунској теми држе ријека, то се види најбоље у округу Лаконије. Овдје су словенска насеља на планини Тајгета и у долини ријеке Еуроте, и то опет у правцу према важнијем градском насељу Монемвасиа, које је саграђено према истом медитеранском типу као и наша градска (варошка) насеља на Јадрану: Дубровник, Трогир, Задар и на сјеверу Копар. Мало острвце у близини обале чини језгру вароши и овдје као и на Јадрану.

Као горе што смо видјели да се у залеђу Солуна ствара нека врст државне, надплеменске организације са називом Склавиниа, тако је било и у Пелопонезу. На крајњем југу овога полуострва звала се овако територија око Монемвасија. Кад је у 8. вијеку путовао бискуп Вилибалд из Сиракусе на Сицилији у Св. Земљу, задржао се у граду Монемвасији, за који вели изричито да се налази у земљи званој Славиниа.

Овако су се звали још некоји крајеви у Пелопонезу и касније у 14. и 15. вијеку.

Да би се очигледно видјело докле су допрли Словени на југу Пелопонеза, треба споменути још она словенска имена уз обалу која су посве јасна. У Месинском заливу западно од Тајгета имадемо име села Селиница, које посве одговара н. пр. називу херцеговачкога села Сеоница. Назив је супстантивирани адјектив од село и означује земљу која припада селу. Селиница је уопће најјужнији словенски назив на карти Европе сјеверно од рта Матапан или Тенарон.

У Кипарисијском заливу, мало јужније од града Пиргоса а на ушћу старога Алфеја (данас Руфиа), налазимо уз обалу језеро и трговиште са очито словенским именом: Агулиница. Назив је очито створен према рибњаку за јегуље, који је и данас ту. Ово је име села истога типа као и Селиница, то јест супстантивирани адјекив: „јегуљница“.

Сва је Грчка све до 10. вијека била испреплетена словенским насељима. О томе нам свједоче бројна словенска имена која су се сачувала до данас по свим грчким окрузима (епархијама), колико их год има. Цар Константин пише половином 10. вијека учену расправу о византиским административним окрузима (о т. зв themama) и жали се што се је „пословенила читава грчка земља и постала барбарска“.

За Византију настаје врло рано нови проблем како да се опет успостави византиска власт на територијама гдје су Словени. Да би успоставио своју власт у Јелади, Цариград мора да ратује против разних малих Славинија, које су се образовале овдје управо онако као разне Велике и Мале Влашке на Балкану. О тим ратним поступцима Византије говоре разна писана врела.

Према синодалном листу цариградског патријара Николе III Граматика (1084—1111) били су пелопонески Словени независни од Византа равно 218 година, т. ј. од г. 589. до освојења Патраса г. 805. или 807.

Византиски војни походи против Словена у Јелади датирају од краја 8. вијека. Логотхет Ставракис слави г. 784. у Цариграду триумф због многобројних словенских заробљеника и великог плијена што га је донио из Јеладе гдје је ратовао против Словена.

Становници малих Славинија које су се образовале на Тајгету, око Монемвасије и на југу Месеније били су покорени од Византа истом око половине 10. вијека. Г. 940. подвргла су се византиској власти цара Романа два словенска племена из ових Склавинија. Оба носе чисто словенска имена — дакако у грчком облику: Езерити и Милинги. Судећи по грчком суфиксу -ити, који служи за извођење имена становника од имена мјеста, Езерити би могли бити становници данашњега села Езерон на Тајгеру. Милинги изгледа да садрже словенски наставак –к, који имамо, напримјер, у Скопљак, Љубушак и т. д., дакако са другим вокалом. Гдје су становници Милинги, то се не зна.

Према томе видимо да су најјужнији Словени у Пелопонезу били касније покорени, него ли они у епархији (округу) Ахаји око Патраса. Овдје на постојање Словена показује само име ријеке Каменица. Словени око Патраса били су већ почетком 9. вијека опет под влашћу Византије, дакле за готово вијек и по раније неголи Словени који су становали јужније од њих у Лаконији и Месенији. Против ових посљедњих гради војвода сирски Вилим II (1246—1277) још у 13. вијеку утврђење Мистру код Спарте. Мистра је данас најсјајнији остатак варошкога грађења византискога.

Из ових података добивамо утисак да су се Словени у јужном Пелопонезу морали необично храбро одупирати византиском господству. Што се нијесу никако могли одржати, лако је разумјети из њихова географскога положаја. Словени који су становали такођер у Пелопонезу, али сјеверније од њих, у Ахаји, пропали су већ почетком 9. вијека. У другим покрајинама старе Јеладе њихова су браћа и онако сачињавала само спорадична насеља и нису им могла пружити никакове помоћи.

Изгледа по свему, да су словенска насеља по Јелади, уза сву бројност и раширеност, била као разбацана уда без могућности да се организују у какову већу цјелину. Живјела су спорадички и без икакве везе међу собом, забављена велико-фамилијским и ситно-племенским животом.

Кад пропадоше Словени у Ахаји и они који су живјели даље на сјеверу у старој Јелади, остадоше Словени у јужном Пелопонезу, уза све активно одупирање Византији, као отсјечена грана без икакова залеђа.

Треба споменути још један важан моменат који је неповољно дјеловао на одржање грчких Словена. Горе смо истакли, да јачи медитерански градови на обали уједињују словенско пољопривредно залеђе. У залеђу Солуна сједињују се словенска племена у најстарију државу на Балкану. У залеђу Епитаура — Раусија и Котора стварају се најстарије српске државице Дукља и Травунија. У залеђу Задра и Сплита рађа се стара хрватска држава. С тога се може поставити закон да гдје год на Балкану стоји јаче словенско залеђе уз јачи обалски град настају словенске државне креације које су у стању да се одупиру Византији. Ове се креације могу да одрже дуље времена. У вријеме доласка Словена јаког обалског града медитеранскога нема ни у Пелопонезу ни у старој Јелади. Монемвасија и Мистра касније су византиске креације из доба Палеолога. У доба доласка Словена на Медитеран немају никакове важности. Овако би се могла објаснити рана пропаст Словена и у Пелопонезу и у старој Јелади. О њихову боравку у овим земљама говоре само топономастика и словенске ријечи из пољопривредног и пастирског живота и културе, које су новојелински диалекти сачували до данас.

Кад је ријеч о грчким називима за пелопонеске Словене, онда ваља нарочито подвући чињеницу да их грчки споменици зову и Авари. Овај се назив није нигдје сачувао у именима мјеста (у топографској номенклатури) данашње Грчке, колико је досада истражена. Словени се нијесу сами звали овако. Имамо и овдје као и код Бугара исти случај. Несловенски назив преносе Грци на Словене због тога што служе као колонизаторни и војнички материјал једноме несловенскоме ратничкоме народу. Име ратничкога народа постаје и њихово име. У случају Бугара видимо да и сами Словени могу да поприме таково име. Тако се данас дио балканских Словена зову Бугари због Византинаца, који већ од 10. вијека идентифицирају словенски = бугарски у писаним споменицима.

Ова идентификација почела се стварати од онога времена кад је она најстарија словенска држава образована у залеђу Солуна дошла под бугарску власт. Хрисовуљ цара Романа II из г. 960. већ позна славизиране Бугаре и зове их Sclavi - Bulgari и, касније, Словени што се населише на полуострву Халкидике зову се само Бугари. Назив Бугарин означује Словене истом од 10. вијека, дакле у вријеме кад је Словена у старој Јелади почело нестајати. Није чудо што бугарскога племенскога имена нема у словенској топономастици старе Јеладе, а долазе племенска имена Србин и Хрват.

Пређимо коринтски залив на копно старе Јеладе и потражимо по обалама трагове словенских насеља на обалском потезу све до античког грчког насеља Apollonia у близини данашње Валоне. Душанова стара српска држава имала је у Коринтском заливу своју најјужнију границу.

Да је у округу Акарнаније и Етолије било Словена, доказује несумњиво околност што се је у средњем вијеку овдје образовала област Мала Влашка, названа овако за разлику од Велике Влашке у Тесалији, и Горње Влашке у Епиру. Већ смо горе видјели да је међу словенским племенима у залеђу Солуна било балканских Романа, т. зв. Влаха. Свагдје на Балкану у областима званим Влашка живе у средњем вијеку у симбиози Словени и балкански Романи (Власи).

У Епиру или Горњој Влашкој нестало је Словена истом у 16. вијеку. Морамо, дакле, претпоставити да је у Малој Влашкој морало бити Словена. И заиста у округу Акарнаније наилазимо на чисто словенска имена насеља, и то баш уз морску обалу. Тако источно од острва Лефкаса на подножју акарнанијске горе има данас село Забéрда. Ово је очито словенско име мјеста Забрда, које се налази небројено пута на српско-хрватској територији.

У Амбракијском заливу на самој морској обали налази се мјесто Вóница, које по суфиксу изгледа иста изведеница као Селеница у југу.

*

У округу Прéвезе имаде доста словенских имена због тога што овдје почиње Епир, гдје није потребно доказивати постојање словенства словенским именима мјеста, колико су се до данас сачувала, јер и директна хисториска врела знају за епирске Словене. Византиска врела помињу епирско словенско племе Vajunite, назив створен са истим грчким суфиксом као горе Друговите и т. д. Име овога племена сачувала су писана врела због тога што су се Вајуните бунили против византискога господства заједно са словенским племенима у околини Солуна и у Тесалији. Земљу овога племена зову византиски писци Вејенитиа или Вагенитиа, а налазила се између Јанине и Главнице главних епирских градова. Последње име сачувано је до данас у имену ријеке која се слива у Јонско море а зове се Јаница.

Као карактеристична епирска мјеста словенскога поријекла на данашњој грчкој територији поменимо само ова: Сéљани, јужно од ријеке Каламас која утјече у Јонско море источно од Крфа. Сјеверно од исте ријеке Плисивица. Сјеверно од Јанине читав горски крај који одговара староме Пинду зове се и данас словенски Загóри или Загорион. Сасвим близо данашње арбанашке границе у грчком Епиру је ријека Бистрица која се слива у Јонско море близу Крфа.

Арбанаски дио Епира уз Војушу препун је словенских имсва. Ми се ограничујемо дакако само на обалски потез у арнаутском крају Љаберија, то јест на земљу гдје станује арнаутско племе Љап. Ово се је племе у арнаутском средњем вијеку звало у лат. облику Албос. Како је Љаб словенски облик одатле, није искључено да су Љаби поарбанашени Словени.

Кад испитујемо имена мјеста арбанске Љаберије имамо дојам да се налазимо у сасвим словенском крају. Цар Душан шаље овамо словенског кесара или деспота.

Идући од југа на сјевер према Валони имамо најприје у близини грчке границе Нивица, сјеверно од Крфа а западно од Делвина. Оваково име долази на нашој срп-хрв. територији уз море код Малинске. Овдје имадемо залив и мало насеље код њега Њивице у плуралу.

За тим слиједе на самој морској Луково и Сопоти.

Као код Дубровника, тако имамо и овдје уз морску обалу крај који се зове Жупа. Други крај уз валонски залив зове се Ленгарица гдје је сачуван стари словен. насал. Данас би гласило ово име у штокавском срп.-хрв. говору Лугарица, изведеница од луг, којих има сва сила у старој Јелади као Лонгос или Лонгóс у окрузима фокиди, Ахаји и Месенији, за тим сложенице Мокрóлонгос у Елиди и Зáлонгон у Епиру.

У Ленгарици уз саму обалу имадемо ова словенска имена мјеста: Радима, Рамец, Извору и Гембочари, а на рту који наставља територију жупе, Гарловец.

У Епиру је Словена почело нестајати у јачем опсегу г. 1041. кад је Византија поново освојила Епир. Од то доба претсловенско грчко и арбанашко становништво опет долази на површину, а словенско се или сели у унутрашњост Балкана или се поцинцарује односно поарбанашује. Имамо чак података гдје поједини индивидуи из овога краја означују себе као припадници четири народности. У овом крају настаје и Лексикóн тетрáглоссон, т. ј. рјечник за четири језика.

Посве је нестало епирских Словена већ крајем 16. и почетком 17. вијека. Како су и зашто овдје ишчезавали Словени, објасниће се ниже кад будемо говорили о опћем нестанку Словена у Арбанији. Једини остатак епирских Словена јесу два данашња словенска села у равници око Корче (= Горице) Бобоштица и Дреново.

И у Епиру вршило се прво кретање Словена према мору уз ријеке и у правцу градских насеља баш као и у залеђу Солуна. Главна епирска ријека звала се у старо доба Аоиос. И данас носи ово име, али прилагођено словенскоме изговору: Војуша. Византиски писци, данашњи Грци и Арнаути зову је овако.

Најважније старогрчко насеље према ушћу Војуше била је Apollonia гдје француска археолошка мисија врши данас искапање. Грчко име Аполлонија, изведено од бога Аполона, прекројили су Словени најпре у Полина. Касније су довели ово име, на основу народне етимологије, у везу са пољана опћом слов. ријечи. Овим посљедним називом зове се данас антички град у арбанашком изговору Пољани (западно од мјеста Фијери у плодној равници Музакији).

Притока Војуше, источно и недалеко од Валоне, зове се Сушица. Од Валоне до ушћа Војуше, у близини мора гдје Словенима данас нема ни трага, налазе ое ова словенска имена насеља на Сушици: Лепеница, Гоменица, Водица, Драшовица, Влаина, Бабица, Грабљани, Церковина, Новосела и, на самом ушћу Војуше у Јадран Желиња. Сјеверно од Валоне, баш на морској обали, налазе се Звернец, Горица и Пештера.

У вријеме доласка Словена тешко да је Грчка Apollonija имала као насеље каково веће значење. Њезина је сјаја нестало већ у 4. вијеку. Данашња Валона, — у средњем вијеку важно трговачко средиште, камо иду и наши Дубровчани, — судећи барем по имену, такођер је грчко насеље. Ријеч Валона или Авлона, у средњем вијеку и Лавалона, акусатив је од грчке ријечи авлон, што значи „долина, јама, канал, водовод“. Назив је дакле, исти као код старога Цавтата Конавли или лат. Canale. Словени нијесу овдје имали онако сјајне атракционе точке као што је био Солун; с тога нијесу ни могли овдје створити јаче државне организације. Вајуните су, како смо видјели, додуше устајали против Византа, али процеса пропадања словенства нијесу могли да спријече у овом крају.

*

Са Валоном и Аполонијом напуштамо балканску територију грчкога језика и прелазимо у латински дио Балкана. Јиричек је додуше повукао кривуљу која дијели Балкан прије доласка Словена на двије језичне територије, на грчку према југу и на латинску према сјеверу, не код Валоне, него од Љеша преко Призрена према Скопљу, Софији и Хемусом према Црном Мору. Али нема сумње, судећи барем по географским називима, да је међа латинскога језика захваћала и читаву област куда је ишао балкански наставак од Виа Егнатиа од Драча преко Охрида ка Солуну и, даље, ка Цариграду и Ориенту, дакле и од Валоне камо је ишао одбочак ове цесте из Драча.

Горе смо видели да је назив Валона или Авлона, у тоскичком говору Арбанаса Влора, ријеч грчка. У средњем вијеку добила је и романски члан, па се говорило Лавалона.

Док ова појава, сама за себе, не би могла доказивати да је овдје било Романа, имадемо други јачи лингвистички доказ за тврдњу да је римска провинција Epirus Nova била романизирана у вријеме доласка Словена овамо. То је назив ријеке Шкумби, која извире у Мокрој планини а слива се у Јадран, јужно од Драча, између Баштове и Дивјаке. Притоке ове ријеке из планина Черменике и Мокре носе чисто словенске називе: Костења река, Белева, Скроска, Бустриц (= арбанашки облик за слов. Бистрица), Лангаица и т. д., али сам назив Шкумби није словенски, него латински. То је латински адјектив Scampinus коме се има подразумјети fluvius, то јест ријека на којој

је био средњевјековни град Scampa. Назив је, према томе исти као наши Врњачка река, Рашка (на њој је стари српски град Рас) и т. д. Назив Шкумби могли су да даду Латини. Од ових су га чули Словени и Арбанаси.

Сад да видимо како се крећу Словени на Медитеран у латинском дијелу Балкана, након што смо промотрили њихова кретања на грчком Балкану.

Словени се крећу врло рано из средине Балкана, нарочито из солунске своје области, коју византиски писци зову Склавиниа, на Јадран баш горе споменутом римском цестом и ријеком Девол, на којој данас нема више Словена, али је за доба св. Климента Охридскога овај крај имао и словенску школу. По језику и топономастици судећи, тешко да је овдје било Арбанаса у старо вријеме. Данас су они овдје једини господари.

Јужно од ове ријеке налази се Горица са неизмјерно богатом словенском топономастиком. Горицу зову данас Арбанаси Корча према турском изговору грчкога назива Корица. У околици овога града сачувало се још до данас Словена у горе споменута два села.

Доњи ток ријеке Девол који се излива у Јадран зове се данас Семени. На ушћу ове ријеке трговали су Дубровчани. Крајеви око ње били су насељени од Словена, како извјесно показује топономастика. Уз ову ријеку морали су се дакле кретати Словени на Јадран, поред римске цесте која је водила и сјеверније у Драч.

Први словенски поход на Драч забиљежен је већ у 6. вијеку г. 547. или 548. Други се догодио у вријеме првог бугарског царства за Симеона Великога, када је словенство допирало такође овамо на Јадран, трећи за Уроша III (1320—1331) и Душана Силнога (1331—1355), кад је словенска држава обасизала и дио сјеверне обале старе Јеладе у Коринтском заливу па до Малијскога залива код сјевернога рта острва Евбеје. Четврти словенски поход на овај дио Јадрана извршила је српска војска г. 1912. у балканском рату.

Испитујемо ли топономастику на обалском потезу од ушћа Војуше на југу до ушћа Бојане на сјеверу, опажамо масу словенских назива, очити доказ да су и на овом потезу становали Словени, ма да се нијесу могли одржати до данас, баш као и на потезу од ушћа Бојане па до Пуле у Истри, гдје живе и данас. У Драчу се још у 15. вијеку писало словенски. Нашао се у овим крајевима и словенски натпис који потјече из доба бугарскога царства.

Ево листе досада познатих словенских назива са обала албанских:

а) између ушћа Војуше и ушћа Семени: Червени, Бачова, Пештјани (крај), Жупан, Јаруха, Соп, Појани, Соли, Радостина, Суљани, Стербаси (?).

б) између ушћа Семени и Шкумби: Грабова, Гождарани Кастуркани, Росомани (?). Градишта, Бабоње, Камница, Жарнец, Дивјака. Читава плодна Музакија препуна је словенских топонима.

ц) између ушћа Шкумби и Арзена: Баштова, Жабјак, Стани, Крпени (?), Зелешник, Лешника (ријека на којој је Каваја), Дупња. Стани (сјеверно од Драча), Јуба,

д) између ушћа Ишми и Мати: Големи,

е) између Мати и Дрина читав крај се зове словенски Задрима, т. ј. за Дрином,

ф) између Дрина и Бојане као ни ниже не би требало доказивати постојање Словена на основу топономастике, јер имаде доста директних писаних врела, али споменимо ипак Лугу, Торовича, Калениште, Драч, Велипоја.