Мр Мирко Гашовић
Устав Републике
Србије и службена употреба језика и писма
Излагање на
трибини „Актуелни тренутак српског језика и писма у савременим информационим
технологијама: Од Бијељине до нацрта Устава Србије“, у Београду, 6. априла
2005.
Поштовани скупе!
Република Србија се налази пред усвајањем
новог устава. У нашој јавности садржина устава је предмет бројних расправа.
Међутим, постоји једно питање које не привлачи у довољној мери пажњу јавности,
а то је питање службене употребе језика и писма.
Уставне одредбе о службеној употреби
језика и писма биће тема мога излагања.
У току излагања изнећу своје мишљење о
значају уставних одредби о службеној употреби језика и писма, као и о томе како
би будуће уставне одредбе требало да гласе.
Пре свега треба рећи шта је устав?
У правној теорији устав се дефинише као
општи правни акт најјаче правне снаге у једној држави. Устав је темељ правног
система једне државе. То значи да сви остали закони, прописи и општи правни
акти морају бити у сагласности са одредбама устава. Уставом се уређује
организација власти у једној држави, права и слободе грађана, економски и
социјални односи, као и други важни друштвени односи. Једно од питања које
може, али и не мора бити уређено уставом је и службена употреба језика и писма.
У Европи већина устава изричито утврђује службени језик, као што су то устави
Краљевине Шпаније, Републике Пољске, Руске Федерације или Републике Словеније,
док устави појединих земаља ово питање не уређују, нпр. Основни закон (устав)
СР Немачке. Према томе, одређивање службеног језика и писма не представља
обавезну уставну материја, већ од воље уставотворца зависи да ли ће или неће
одредити који језик или писмо су у одређеној држави у службеној употреби.
Одредба о службеној употреби језика и писма се најчешће налази међу основним
или општим одредбама устава, али се у појединим уставима може наћи и у
одредбама којимa се уређује нпр. федерално устројство државе, основна људска и
грађанска права или права припадника мањина. Одредба је углавном начелног карактера
и њоме се утврђују језик или писмо у службеној употреби. Законом или другим
прописом се детаљно уређује службена употреба језика и писма. Дакле, у свакој
држави је службена употреба језика и писма уређена, а ако то није учињено у
уставу, онда је уређено законима или другим правним актима.
Какво је тренутно стање у Републици
Србији?
У садашњем уставу Републике Србије
одредбом из чл. 8 ст. 1 утврђена је службена употреба језика и писма. Према
садашњој уставној одредби у Републици Србији у службеној употреби је
српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној
употреби на начин утврђен законом. У Републици Србији службена употреба
језика и писма детаљно је регулисана пре свега посебним Законом о службеној
употреби језика и писама (Службени гласник Републике Србије бр. 45/91).
Као што је већ поменуто, Република Србија
се налази пред доношењем новог устава. Постављају се два основна питања, која
се тичу службене употребе језика и писма и то:
Треба ли нови Устав Републике Србије да
садржи одредбу о службеној употреби језика и писма и, уколико треба, како
будућа уставна одредба треба да гласи?
Сматрам да нови устав обавезно мора да
садржи изричиту одредбу о службеној употреби језика и писма. Њоме ће се
развејати све недоумице, које још увек постоје у нашој јавности о томе који
језик и писмо су у службеној употреби на територији Републике Србије. Такође, и
будући писци закона и других прописа који ће детаљније уређивати службену
употребу језика и писма, унапред ће бити дужни да поштују уставну норму о
службеној употреби језика и писма и биће њоме везани.
Ако нови устав треба да садржи уставну
одредбу о службеној употреби језика и писма, поставља се питање како она треба
да гласи?
У уставима других европских држава користе
се различити термини који се односе на службену употребу језика и писма, па се
тако користе изрази „службени језик”, „званични језик” или „ државни језик“.
У нашем правном систему до сада је
коришћен израз „језик и писмо у службеној употреби”. Сматрам да би убудуће у
уставу, законим и другим прописима требало користити израз „службени језик и
службено писмо” . Овај израз је краћи, јаснији, далеко више обавезује на
поштовање српског језика и српске ћирилице и онемогућава различита тумачења.
Уместо израза српскохрватски језик, треба изричито утврдити српски језик као
службени језик. Што се тиче службеног писма, уставом такође треба утврдити
српску ћирилицу као службено писмо на територији Републике Србије. Навођење
латинице у уставној норми је сувишно и уноси само забуну у нашу јавност.
Изостављањем латинице из уставне одредбе не ускраћују се права припадника
националних мањина на службену употребу свога језика и писма.
Сматрам да би Устав Републике Србије
требао да садржи одредбу о језику и писму, која би гласила на следећи начин:
„У Републици Србији службени
језик је српски језик, а службено писмо је српска ћирилица.“
Одредба би се налазила међу основним
одредбама будућег устава тј. на самом почетку текста устава, чиме јој се даје и
посебан значај у уставном систему. Она је изричита, кратка, обавезујућа и
јасна. Оваква одредба устава би представљала темељ на основу којег би се
касније доносили закони, прописи и други општи акти који би детаљније уређивали
службену употребу језика и писма и који ће, с обзиром на хијерархију правних
аката, морати бити у сагласности са уставном нормом.
Будућим Уставом Републике Србије било би
зајамчено и право припадника националних мањина на слободну употребу свога
језика и писма, укључујући и право на службену употребу језика и писама
националних мањина пред државним органима. Право на слободну употребу језика и
писама националних мањина, као и право на службену употребу језика и писама
пред државним органима је део једног ширег права припадника националних мањина
и то права на очување националне, културне и језичке посебности у Републици
Србији. Ова одредба би се налазила у посебном поглављу устава, који би се
односио на права припадника националних мањина и била би у складу са Повељом о
људским и мањинским правима и грађанским слободама Државне заједнице Србије и
Црне Горе, као и у складу са међународним правним актима који уређују права
припадника националних мањина. Уставна одредба о српском језику као службеном
језику и српској ћирилици као службеном писму ни у ком случају не ускраћују права
припадника националних мањина да на територији Републике Србије употребљавају
своје језике и писма. Право припадника националних мањина на службену употребу
језика и писма би се ближе уредило законом и другим прописима. Сматрам да при
томе веома треба водити рачуна да службена употреба језика и писама националних
мањина ни у ком случају не сме довести до потискивања српског језика и српске
ћирилице из службене употребе, посебно на појединим подручјима Републике
Србије. Српски језик и српска ћирилица су службени језик и писмо и не сме
постојати нити једна ситуација у којој би били искључени из службене употребе.
Језици и писма националних мањина морају бити у службеној употреби и то
истовремено са српским језиком и писмом. Сматрам да ово мора бити уграђено као
основно начело и у будуће законе и друге прописе којима ће се уређивати
службена употреба језика и писама.
У чему је значај уставне одредбе о
службеном језику и писму и због чега је потребно да будући Устав Републике
Србије садржи такву одредбу?
Ваљан уставни основ је најбољи јемац да ће
у будућности бити доношени ваљани закони и други прописи којима ће се уређивати
службена употреба језика и писма. Уставна одредба би штитила српски језик, а
нарочито српску ћирилицу да не буду потиснути из употребе на територији
Републике Србије. И коначно оно што је најважније. Устав није само правни акт,
већ и израз основних вредности и опредељења једног друштва. У том смислу он има
и својеврстан културни значај. Јасна и изричита уставна одредба истовремено ће
представљати и путоказ нашим грађанима и уопште нашој јавности да је ћириличко
писмо – писмо српског народа, да је оно службено писмо у Републици Србији и да
је наше право и дужност да га користимо.
