Драгољуб Збиљић

Устав и општа смутња у решењу питања писма у српском језику
или: Без памети се писмо не чува

Излагање на трибини „Актуелни тренутак српског језика и писма у савременим информационим технологијама: Од Бијељине до нацрта Устава Србије“, у Београду, 6. априла 2005.

Најпре желим да искажем задовољство што је ова трибина организована у право време.

А сада да кажем нешто о понуђеним одредбама за нови устав Србије о службеном језику и писму и нерешеном питању писма у српском језику. Свуда тамо где су два писма у једном језику то се мора сматрати нерешеним или наопако решеним питањем писма. (Наравно, нико није, или се бар верује да није, толико ограничен па да каже да нам познавање хрватског писма ничему не служи. Добро се зна чему то служи. Али ако нам то служи за замењивање свог писма хрватском латиницом, а то се баш међу Србима догађа после шездесетих година 20. века нарочито у Србији, онда се у науци зна шта то значи. То значи да је на делу глотофагија једног (у овом случају српског ћириличког) писма. У науци је то познато и под појмом „језичка колонизација“. То је седамдесетих година у Француској нарочито добро истражио и предочио Луј Жан Калве. Једини језик у Европи који данас још нема решено питање писма или је оно наопако решено јесте – српски језик. (Истина, и његово име у Уставу Србије и данас гласи „српскохрватски језик“. Задржавање тог назива 1990. године предложили су српски лингвисти у Удружењу за српски језик, сматрајући то и даље једино ваљаним, „научним именом“ нашег језика. Стварност их је, наравно, демантовала, али име језика у Уставу и данас наопако гласи.)

И да би све било у несагласју, тј. да би све било у сагласју с општом смутњом која код нас или у нас влада, морала се, у тој општој закономерности у нереду који смо овде стварали дуже од шездесетак година, појавити и различита одредба у нацртима или предлозима новог устава Србије.

Прелистао сам пре неки дан књигу o уставима Србије. Да свуда буде макар делић нереда – и ту су дати устави Србије, али и устави Краљевине Југославије, као да је та краљевина била Србија. Својим несналажењима, лутањима, промашајима у готово свим областима ми се и сами нудимо за нападе из света и неразумевање за наше поступке.

Човек просто стиче утисак да се ми од два понуђена решења: истинито и лажно, исправно и погрешно, право и криво, научно и ненаучно, уобичајено и изузетно – веома често прихватимо другог, погрешног, штетног, опасног. Ми донесемо и устав и законе, а онда их сами не поштујемо. Не поштују их, наравно, државне службе од врха до дна. А како и колико све остало поштујемо, готово да није потребно овде ни објашњавати.

Да све буде у складу с овим, морали смо добити и два споменута нацрта новог устава Србије. Мало је био један – не бисмо имали око чега да се гложимо. У тим нацртима споменућу две, по мени најбитније, одредбе. Једна је о државности, друга о писму. Реч је о двема одредбама које су предочиле потпуно супротна решења. Најпре је Владин предлог предвидео да држава (п)остане (као и све државе Европе) заиста Србија, тј. да буде, дакле, држава српског народа и, истовремено, држава свих других њених држављана. Стручна група, пак, председника Тадића, предложила је настављање раздржављења српског народа, а Владин предлог предвиђа поновно, уобичајено у свету, успостављање државе српског народа и свих других равноправних њених држављана, да не би Срби остали једини народ у Европи без државе иако су своју државу имали хиљаду година пре многих других данашњих Европљана. Српски језик и писмо, наравно, у директној су вези с поменутом одредбом. Ако би држава (п)остала Грађанија, природно би било да службени језик буде „грађански“ или било који други језик којим се грађани као држављани неке Грађаније служе.

Шта сада треба очекивати? Ако ми будемо ми, односно ако будемо деловали како то чинимо већ шездесетак година, требало би очекивати да изаберемо ово наопако, изван Европе и света, па да једини предвидимо да је Србија сачињена на основу удруживања грађана иако смо до јуче у држави имали макар половину сељана. А тада, када смо имали преовлађујући број паметних сељана у односу на грађане, имали смо националну државу. Откад смо се пограђанили, изгубили смо државу. Понеко нас убеђује да то свет од нас тражи. Немогуће је да свет тражи од нас оно што за себе не тражи и неће. То само наши кажу како би оправдали своје наопаке поступке и лично (под)свесно додворавање. Како наши државници не могу да схвате да држава Србија као Грађанија нема ни потребе ни озбиљнијег разлога онда и да спомиње да јој припада Космет. Јер, ако је држава Грађанија, онда свако удружење грађана може сасвим легално да тражи да се издвоји, осамостали и да ствара неку своју грађанију. Како може неко да има право да део држављана који се зову Грађани спутава да се издваја и на друкчији начин државно организује део територије?

Ако ми наопако радимо, зашто би се и свет устручавао да од нас тражи све наопако, тј. – све оно што за себе не предвиђа? Зашто би се свет стидео да од наопаких тражи наопако?

Кад је реч о другој, такође једној од две најзанимљивије одредбе у предлозима устава, одредби о службеном језику и писму, Владин предлог предвиђа у службеној употреби у Србији српски језик и ћириличко писмо. Предлог, пак, споменуте Стручне групе предвиђа за службену употребу: српски језик с ћириличким и латиничким писмом. Први, Владин предлог уважава светску устаљену научну лингвистичку теорију и праксу у којој нема изузетака од правила: један језик – једно писмо. Овај други, предлог Стручне групе наопако надилази ту науку и праксу. Он се, у ствари, враћа на брозовско правничко решење из ДФРЈ и СФРЈ и на лингвистику из времена „српскохрватског језика“ па предвиђа у службеној употреби, поново, два писма за један језик. Истина, потпуно је остало нејасно: да ли ова Стручна група мисли да писма буду и „равноправна“, да ли та „равноправност“ треба да буде као она из времена Јосипа Броза, па да је ћирилица „равноправна“ када се избацује, а да је латиница „равноправна“ само онда ако се једино она користи. Или, да ли то значи да се истовремено користе оба писма, или да буде алтернативно коришћење писама по принципу „пиши како хоћеш“, или то значи да је намера да се, на тај начин, докрајчи еутаназија над ћирилицом и одстрани ових неколико процената ћирилице које још има данас у јавности? Све је то нејасно из овог предлога Тадићеве Стручне групе. Нејасно је још нешто у вези с тим. Тадићеви предлагачи нису рекли ни на које латиничко писмо мисле: да ли ово хрватско које данас преовлађује, или енглеско, немачко, албанско, румунско или турско абецедно писмо... То би морало да се каже. То више не може тек тако да се подразумева.

Невероватно, дакле, јесте, али није чудно: све, изгледа, треба решити наопако, све у нескладу с најближим, али и даљим комшијама, у нескладу са светском науком и праксом. Ако би се урадило друкчије, исправно, у складу са светом, онда ми не бисмо били ми, и то би за нашу праксу могло да буде опасно. Ако се не би овако уставно наопако решило питање писма у српском језику, како бисмо онда докрајчили ову нарочиту врсту еутаназије за све српске вредности, па и за српско писмо које траје већ предуго? Како би се друкчије и могла растурити држава српског народа која је прошле године обележила два века од почетка модерне српске државности? (Истина, и на тој прошлогодишњој прослави обележавана су два века од Карађорђевог устанка главном представом „Скела“ у којој Карађорђе није ни одиграо своју улогу – него се у некаквој „скели“ веслало у магли и олуји без кормилара. Кормилару је откривен споменик одакле славни Карађорђе, пошто је био окренут на другу страну, није могао ни да види шта се ту ради. А и да је могао да види, вожду би једино остало да се ишчуђава и пита: „Шта је ово, браћо Срби?“)

Све, дакле, мора да буде код нас у складу с наопаким, тј. у складу с нама самима. Зато и имамо продужавање опште смутње у вези с нерешеним или потпуно погрешно решеним, питањем писма у науци, струци, у просвети, у целокупном школству. Тамо је све остало у вези с решењем питања писма у српском језику исто. Али, да опет буде све у складу с нама самима, не сме све да остане ни баш у свему исто, него се у том истом, наопаком, напредовало. Лингвистичка наука, струка и целокупно школство не говоре више да су писма „равноправна“, али су сви отишли много даље од времена у коме су писма (српска ћирилица и хрватска латиница), у оквиру „српскохрватског језика“, била „српскохрватска“. Сада су оба писма постала „српска“ и, на тај начин, још „равноправнија“.

Тако је у потпуности легализован педесетогодишњи насилан и идеолошкополитички изгон српског писма из српског језика. Наша лингвистичка наука и струка – а на тај начин и просвета и целокупно школство – тако су све што је требало учинили како би се протерало једно савршено, подесно и примерно лепо писмо у светским оквирима. А како језик без писма не постоји – да би се продужила агонија и језика под именом српски језик – хрватско писмо је произведено и преименовано у „српско“. Тако сада, у ствари, улазимо на добар и сигуран начин у период довршавања још једног великог посла: у изгон назива „српски језик“ на рачун будућег преименовања српског језика и на овом подручју у „хрватски језик“.

Ово ће последње данас многима звучати чудно, па и невероватно. Али треба се сетити да академику и чувеном председнику Српске академије наука Александру Белићу 1940. године није пало на памет ни да хрватско (гајевско, латиничко) писмо може бити српско, а ево 2001. године многи данашњи академици и лингвисти пишу и тврде да српско писмо више није српска ћирилица, него је српско писмо хрватска латиница.

Многи наши лингвисти доказивали су да је, после смрти, Вук Караџић „створио српскохрватски језик“, а да је Ђура Даничић – после смрти – створио некакву „српску латиницу“!

То што је у међународним институцијама, пре свега у оквиру УНЕСКО-а, српски језик регистрован са српским писмом (ћирилицом), а хрватски језик с хрватским писмом (латиницом), као и да се већ одавно оно што се објави на српском језику у хрватској латиници „књижи“ као хрватска културна баштина – српских се лингвиста једва и дотиче. Зато је ових дана проф. др Драгољуб Петровић, једини међу познатијим стручњацима за српски језик, поново предочио тај проблем. Двојица, такође познатих лингвиста на то су реаговали тако што су оптужили „оне који говоре да је српско писмо ћирилица“, питајући, онако успут, проф. Петровића: „Зар нема некога у том УНЕСКО-у да то објасни?“

Сада, ето, остаје, ваљда, да лажемо како српска ћирилица није српска, него да је хрватска латиница – српска! Чак ако нам и успе да некога у то убедимо, остаће нам тежак задатак: да наново убеђујемо и УНЕСКО и цео свет да – нису у праву када тврде да хрватско писмо није српско! А да то докажемо, можда нам и неће требати много времена пошто се ћирилица у јавном писаном општењу све брже своди само на изузетке. Што се Новог Сада, на пример, тиче – како је то истражио и ових дана предочио споменути проф. Петровић – српска ћирилица већ се снизала на око два одсто, а с тим процентом – могло би се рећи да тамо практично ћирилица и не постоји, па и није више српско писмо, него је то била. У метрополи српског народа и његовог језика Београду у јавним градским исписима, на производима, на ТВ екранима, у предузећима, у рекламама, на билбордима и сл. српске ћирилице готово да нема. Неку врсту ћирилице можемо видети само ако је реч о производима из Русије, Бугарске, Македоније... а како је и тога веома мало, толико је мало уопште и ћирилице.

Шта да се, после свега, закључи осим тога да се неће дуго чекати да се појави неко који ће рећи:

„Задатак је успешно извршен: српске ћирилице више нема.“

То што је има у компјутерима, у Српској православној цркви, на гробљима и у српским културноисторијским споменицима и документима послужиће само за то – да извесно време сведочи о нашој неодговорности и општој државној и цивилизацијској смутњи која води само у посрнуће и пропаст.

Кад би се неко одговоран у држави (с)нашао да овакву сплачину и смутњу једном обичним замахом памети проспе! Али тога с очекиваним замахом још нема на видику. Нико моћан, задужен и добро плаћен неће да види зашто је и колико опасно то што се данас у Европи (којој сви формално тежимо) само још једино српски народ дели у свом језику на два изговора и на два писма.

Један други познати лингвиста – проф. др Мато Пижурица пре две-три године тврдио је: компјутер ће спасити ћирилицу. Тада сам му (по)веровао. Сада мењам мишљење (иако уопште не спадам у људе који своја уверења лако и брзо мењају). Сигуран сам да је компјутер само могао да помогне у спасавању српске ћирилице, али да то сигурно неће моћи да учини без наше (српске) памети. У овом свету само људска памет може све вредности да чува и сачува.

(23. март 2005)