 |
Војислав М. Јовановић
 О
лику Филипа Вишњића и других гуслара Вукова времена
Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1954. св. 2,
стр. 67-96
Веома је распрострањена, чак се може рећи и да је врло популарна она
импресивна слика Филипа Вишњића која се тако једнолико виђа по уxбеницима
и календарима, у дневној штампи и на дописним картама: њу знају и српски
читаоци којима је иначе непознато како су изгледали понеки од најславнијих
наших књижевника. Том сликом гуслара украшене су и корице четврте књиге
државног издања Вукових песама од 1932. године, а обећава нам се за идућу
јесен и њена репродукција на јубиларним поштанским маркама, - као нека
врста службене потврде достоверности и културно-историјске вредности лика
у питању.
Тај Вишњић је слеп старац забачене главе, као у заносу, широка чела,
валовите проседе косе која му пада на рамена, седих опуштених бркова који
покривају обе усне, очију угашених, или боље рећи утонулих у две упале
мрачне дупље натстрешене густим обрвама, мршава и воштана лица са истакнутим
јагодицама, - његова глава је права лобања кожом превучена. Старац је
у народном оделу: преко грудног коша и дугих сухих руку прелази кошуља
од сељачког платна са алватним рукавима; преко кошуље јечерма од загасите
чохе, оперважена ширитом; на крилу држи гусле. Види се како десном руком
превлачи гудало преко затегнуте струне, док прсти леве руке додирују струну
испод чивије на дивчику. Врх од дивчика урешен је дрвеном главом јарца.
Снажно кошчато тело опасано је широким појасом; са десног рамена спушта
се ка левом бедру сјајан кожни каиш, - о њему, ваљда, виси торба слепца
путника. Лик има извесне драматике, и то је свакако био разлог што је
постао популаран.
Али то није лик Филипа Вишњића; то је творевина једнога вештака. То није
ни рад каквог Вишњићевог савременика; то је сасвим скорашња творевина.
Ова данас тако позната слика, за коју многи верују да је аутентична, појавила
се први пут у нашем XX веку, тек 1901. године, скоро седамдесет година
после Вишњићеве смрти. Рађена из маште или по импровизованом моделу, а
свакако и по угледу на већ постојеће сличне радове, она приказује идеализовани
лик "српскога Хомера", онако како су пре њенога аутора и после њега покушавали
да представе гуслара и многи други наши уметници. То је не само једна
апокрифна икона, недавно канонизирана, већ једна сасвим свежа апокрифна
икона.
Нама додуше није познат физички изглед ниједнога из велике плејаде наших
гуслара с почетка XIX века, оних чије је песме забележио или скупио сам
Вук. Иако у извесној мери можемо представити себи тип, општу слику, па
и извесне личне карактеристике појединаца између њих, ми ипак не знамо
како су изгледали ни Вишњић, ни Тешан Подруговић, ни старац Милија, ни
старац Рашко, ни Стојан хајдук, ни Гајо Балаћ, ни слепица Живана, ни толики
други народни песници и певачи Вукова времена, Вукови гуслари. Познајемо
стварни лик само једнога од њих, па и то снимљен тек у његовим старим
годинама, - јединога који није завршио свој живот заборављен од савременика,
већ признат, и у обезбеђеним личним околностима. То је лик Ђуре Милутиновића,
слепога Црногорца који је 1809. године пронео кроз турски Санxак писмо
Карађорђу од црногорскога владике, скривено у гуслама, па потом остао
у Србији. Он је са Србима избегао после 1813. у Бесарабију, али се 1817.
године вратио у Милошеву Србију. Помаган од кнеза и државе, слепи Ђура,
"брат Ђура", како га је звала кнегиња Љубица, цењен и поштован, ожаљен
после смрти 1844. године у два броја службених Српских новина,[1]
познат нам је по лику на платну који је израдио Урош Кнежевић, и данас
сачуваном у Народном музеју у Београду. Слика оставља језовит утисак својим
реализмом, мешавином мучеништва и задовољне безбрижности на једном лицу
без очију. Рађена у времену кад је стари Ђура као гуслар већ припадао
прошлости, она ничим не наговештава његов славни позив. Шта више, шездесет
година доцније она је у толикој мери изгледала незадовољавајућа као документ
да се приликом њена репродуковања у Знаменитим Србима XIX века
сматрало за неопходно подврћи је претходном премазивању и доцртавању фотографског
снимка Кнежевићева оригинала.
Између шест лепих песама које је Вук записао од Милутиновића у Крагујевцу
1820. године и објавио у трећој и четвртој књизи своје збирке, налазе
се и врло позната црногорска Три сужња, од којих је он имао прибележене
три версије. Једну варијанту исте песме дао је и Сима Милутиновић у својој
Пјеванији црногорској и херцеговачкој.[2] Занимљиво је да је сачуван
лик и гуслара који је Милутиновићу испевао та друга Три сужња,
јединога Симиног гуслара чији изглед познајемо, ако изузмемо владике Петра
I и Петра II, који су му били сарадници у Пјеванији, као што је
познато. Из напомене која претходи тексту види се да је песма забележена
од "Вука Ђурова Радоњића, што је у књизи морскоме официру Г. Брањевском
изображен". - Руски марински официр Владимир Богданович Брањевски служио
је под вицеадмиралом Сењавином у току акције руске флоте у Боки Которској
и Далмацији од 1805. до 1807. године; своје белешке о операцијама црногорско-руским
против Француза, као и податке о Црној Гори, он је објавио у својим Запискама
и Писмима поморског официра 1824-1826. године.
Преварили бисмо се ако бисмо искључиво нашем времену приписивали схватање
интереса који има за науку, и иначе, прикупљање података о онима који
су стварали или проносили наш народни еп. Такозвани теренски рад, данас
тако популаран код проучавалаца народног песништва, није скорашњи проналазак.
Вук Караџић је врло рано, такорећи у самом почетку свога скупљачког рада,
добро разумевао свој посао. Он је знао да је поменути материјал од значаја
за историју и за науку. Иако је тек 1833. године положио рачун (како он
то каже) о томе шта је од кога записао или добио, - много пре тога, још
од 181 . године, он је почео чинити забелешке и прибирати податке о својим
гусларима.
Први о коме је желео имати биографске грађе био је Филип Вишњић. Вук
је Филипа и лично познавао; од њега је 1815. године забележио неколико
песама у манастиру Шишатовцу, код Лукијана Мушицког, који му је овога
и "добављао". По одласку у Беч, Вук се у неколико махова обраћао Мушицком
молбама да се "јошт штогод ново препише од Филипа Слијепца", који се био
настанио у селу Грку у Срему, и повремено долазио и у Шишатовац. Напослетку,
6. марта 1817. Вук је замолио Мушицког и за поменуте податке: "Дозовите
Филипа Слијепца (ако није отишао у Србију) па га запитајте колико има
како је ослијепљео, и одашта; и остала сва његова прикљученија (на пр.
кад се оженио, докле је путовао и шта му се знаменито догађало итд.) па
попишите, те нам пошљите (то особито жели Г-д Копитар). Врло би добро
било кад би га могли измоловати с гуслама."
Преписка између Вука и Мушицког није сачувана у целини; из писама која
имамо не види се баш јасно како се најзад Мушицки одазвао на ову молбу.
Види се да је први одговор на њу дао тек после три месеца, у своме писму
из Шишатовца од 12. јуна 1817: "Овај ми час дође кључар у собу и јави
ми да је чича Филип, Слепац, синоћ доцне дошао у монастир и рад се пријавити.
Сад ћу вам удовлетворити вашој препоруци."
После седам недеља, 20. јула 1817, Мушицки је известио Вука: "За Филипову
биографију већ сам од њега сва дата скупио." Из даље преписке не види
се да ли је он икад "удовлетворио" Вуковој молби, али да је доиста испитивао
Вишњића и 12. јуна 1817. прибележио нека његова казивања знамо по томе
што су међу његовим хартијама нађене те забелешке, иако у врло несређеном
стању. Њих је објавио др Никола Крстић у Гласнику Српског ученог друштва
1866. године (књ. XX), под именом "Белешке покојног владике Мушицког
о Филипу Вишњићу". Оне су доста сумарне и не изгледа да их је Вук
икада примио, пошто нису употребљене у краткој белешци о Вишњићу коју
је Вук написао у предговору своје четврте књиге 1833. године. Какве су
да су (Мушицки није располагао нарочито живом иследничком маштом), оне
су уз ту Вукову белешку главни извор за Вишњићеву биографију.[3]
Што се тиче Вишњићеве слике, "портреа" (како сам Вук баш и каже), ствар
је мање јасна. Вук је нешто раније разговарао са сликаром Арсом Тодоровићем
да му овај "рисује" неке развалине, које је како изгледа намеравао репродуковати
као насловну слику уз свој Српски Рјечник. Тодоровић, који је заслужан
већ и по томе што нам је оставио лик Доситејев, живео је тада у Новом
Саду, уколико га сликарски посао није везивао за цркву каквог другог места.
Мушицки је био у односима са Тодоровићем. Извештен о Вуковој намери да
донесе уз Рјечник Тодоровићеву слику, он се одушевио идејом и то
своје одушевљење изразио још 9. фебруара 1817. у писму Вуку: "Шта учинисте
ви с оним развалинама на Рјечник? Немојте изоставити. Силне су оно причине
чрез који смо то намјерили. И ново ће име Рјечника, ако га примите, Ковчег
мислене народности Србске, у тјесном и лепом сојузу бити с оним развалинама,
при ком погледу неће моћи не узданити праве и топле прси Србљина."
Своју намеру да Рјечник илуструје једном осијанском или валтерскотовском
"развалином" Вук је доцније напустио, али је и даље желео имати слику
Вишњићеву. Тешко је просудити да ли је од његове стране или од стране
Мушицкога икада било помисли да се за израду Вишњићеве слике затражи Тодоровићева
сарадња; она би свакако повлачила новчаних издатака. Стварност је да је
пуне две и по године Вук узалуд очекивао од Мушицкога тражену слику, као
што се то види из једног његовог недатираног писма које је издавач Вукове
Преписке Љубомир Стојановић ставио у децембар 1819... "а Слијепца
Вилипа портре не добисмо".
Шта је било после тога: да ли је Вук уопште дошао био до "портреа" Вишњића,
било преко Мушицког, било којим другим путем, данас не знамо; у Вуковој
Преписци не налазимо о њему трага све до 1823. године, кад је Вук
отишао у Лајпциг ради штампања новог издања своје збирке народних песама.
Хоћемо ли новим истраживањима у овом правцу доћи до каквог изненађења,
остаје тек да се види.
Из преписке Вукове са Копитаром за време његова боравка у Лајпцигу 1823.
године имамо нешто појединости о бакрорезу који је био намењен трећој
књизи Народних српских пјесама. Израда "фигуре" толико се била
отегла да је трећа књига (она коју у преписци с Копитаром зове уговореним
именом "Сестрић Јован") већ била одштампана пре но што је насловна слика
била готова. Вук се одлучио да ту књигу пусти без гравуре и да ову стави
пред насловни лист друге књиге (која је завршена, као што је познато,
после треће књиге, док је прва штампана после друге). У почетку се преписка
водила само о неком нацрту гусала; један од разлога овој скромности намераване
илустрације била би и штедња: израда "фигуре" стајала је веома скупо,
као што је то Вук објаснио у писму Милутиновићу од 20. фебруара 1826.
поводом штампања Сербијанке. У писму од 25. јуна 1823. Копитар
је писао из Беча: "Питајте га (Сестрића Јована, тј. трећу књигу) да ли
још може употребити цртеж гусала." Десет дана доцније, 5. јула,
он извештава Вука: "Гусле овога пута још нису могле бити готове,
па опет сам вам хтео одмах писати. Дакле, перве поште." Четири
дана после тога, 9. јула, Копитар је послао цртеж и доставио своје предлоге
каква би имала бити насловна слика: "Ево цртежа музичког инструмента за
Сестрића. Али би требало дати једну фамилијарну сцену - једнога
Хомера окруженог младим и старим слушаоцима? или 2 сцене: једну женску
без гусала, и једну мушку са њима? то ћете ви видети!?"
Вуков одговор из Лајпцига тек је од 11. августа: "Сестрић је сасвим готов,
само гради руо, те се одијева за пут. Онај Zeichnung он није могао примити
са собом, него је оставио Страињићу (тј. другој књизи), који ће још до
2 мјесеца одавде поћи."
После шеснаест дана, писмом из Хале, од 27. августа, Вук извештава да
је слика готова (реч је једино о нацрту, а не о самом бакрорезу, за чију
је израду било потребно дуже време). Он је врло задовољан радом немачког
цртача: "Ама сам онај Zeichnung уредио, да Вам око види! Еро сједи, пак
дигао главу, какогођ Слијепац Вилип, а остали се око њега начетили па
слушају." Израда самог бакрореза трајала је преко два месеца, као што
се види из Вукова писма Јакову Гриму у Касел, од 28. октобра: "Друга књига
народних песама потпуно је готова, очекујем само још бакрорез, који ће
ове недеље такође бити готов."
"Ова недеља" трајала је нешто дуже, јер је 6. новембра Вук поновио Гриму
свој ранији извештај о узроку закашњења, а два дана доцније (8. новембра)
обавестио је Копитара: "Страињ. је готов има 10 дана, само чека Еру
с гуслима, а и он ће бити готов најдаље до једно 8 дана."
Тачан дан изласка из штампе друге књиге лајпцишког издања нисам могао
утврдити. Она је морала бити готова пре 19. новембра 1823. кад се Вук
није више налазио у Лајпцигу већ у Хале (а враћати се није могао док не
добије новаца да исплати штампара). Уосталом, из наведеног писма Копитару
нас може највише интересовати израз: "Еро с гуслима". Очевидно, гусле
то је онај "музички инструмент" са Копитарева цртежа: гусле кратке,
искићене главе и обода од "варјаче", као што данас са слике видимо.
На овом месту треба начинити библиографску примедбу да је насловни бакрорез
уз другу књигу лајпцишког издања, "цајхнунг" којим се Вук поносио, данас
доста ретка ствар. Мало примерака имају сачуван тај лист; гравура се свакако
одвајала од књиге и урамљивала под стакло или просто лепила на зид. Од
десетак примерака те друге књиге Пјесама које сам имао у рукама,
видео сам свега два примерка са сликом; нема је ни примерак који данас
има Народна библиотека у Београду. У примерку који се налази у београдској
Универзитетској библиотеци, и који потиче из библиотеке Јоце Вујића, разуме
се да има насловне слике.
"Ерцеговац, пјева уз гусле", пише испод слике резане у правоугаоном оквиру,
отприлике величине данашње дописне карте (8х14,5 цм). Бакрорез не носи
потпис ни свога цртача ни свога гравера. Већ од прве, слика одаје композицију,
делом створену из главе, делом састављену по датој грађи и упутствима.
Као композиција она је врло невешта: око гуслара слушаоци нису
се толико "начетили" колико их је састављач налепио једног уз другог,
насумице и неспретно: осам безизразних насмејаних и буцмастих лица у доста
неодређеној народној ношњи; до њега седи дечак са кубуром о пасу, пажљиво
слушајући: једино лице, осим гуслара, које је природно постављено. Примитивни
нацрт подсећа нешто на немачке гравуре XVIII века, отприлике на бакрорезе
уз Ђулинчев превод Велизарија Г. Мармонтела. Види се уметников
труд да се унесе описни материјал (одећа, обућа, капе, оружје), али пада
у очи да је све то цртао странац који још није заборавио гола колена и
мускуле класичних Римљана. Средишна фигура међутим "Еро с гуслима", врло
је успела и Вуково задовољство с њим потпуно је схватљиво. Разуме се да
то није Вишњић (пре свега овај гуслар није слеп), али то је наш
човек, човек из народа, средњих година, оштрих црта, снажна носа и поносита
чела накриво капом покривена, добро растављених обрва; испод густих загаситих
бркова који овлашно падају отворена су уста, јабучица под грлом подрхтава,
- гуслар пева; осећа се како из груди избија не само његов глас
него и његов дах. Очи су нешто болне и поглед замишљен: певач дубоко проживљава
своју песму. Тип је врло херцеговачки и подсећа изразом на Јована Дучића
из млађих дана. Очевидно је да је лик рађен с природе, по моделу, највероватније
приликом израде дефинитивног нацрта у Лајпцигу, где је не само било Срба,
већ и пренумераната на Вукове књиге; ипак, врло је могућно да је тај модел
био сам Вук.
Слика је вредна пажње и неразумљиво је што издавачи наших државних издања
нису никад сматрали за потребно да је репродукују; она то заслужује већ
и стога што је у њеној изради било и Вукове сарадње. Затим, оригинална
бакарна плоча с које је она штампана налазила се можда (или се налази
још и данас?) у Вуковој заоставштини, оном делу њеном којим је руковао
Вуков Одбор, као што је 1898. године ту нађен бакрорез лика Милоша Обреновића,
који је и употребљен приликом штампања државног издања Историјских
и етнографских списа. Љубомир Стојановић бележи, међутим, да се у
књизи Вуковог плагијатора др Федора Посарта[4] налази репродукована слика
Срби око певача из Вукове друге књиге песама, али без ознаке одакле је
слику узео.[5]
Петнаест година после појаве ове заборављене слике јавио се и други "српски
Омир", рад познате наше сликарке Катарине Ивановић који је данас исто
тако заборављен као и Вукова илустрација. Још као о младој ученици сликарске
академије у Бечу, Српкињи из Стоног Београда, Српски народни лист
Тодора Павловића донео је 1837. године о њој похвалну белешку, са литографисаним
њеним аутопортретом, који већ по техничкој изради знатно одскаче од грубих
дрвореза којима је тај лист био "илустрован", - већином старих клишеа
позајмљених од немачких и мађарских листова у Будиму. Похвала је дошла
свакако заузимањем Симе Милутиновића, чији стихови допуњују белешку; познато
је да је исте године Милутиновић тој младој сликарки ("најпервој серб-красарки")
посветио своје Тројесестарство. Две године доцније, у броју од
11. фебруара 1839, Српски народни лист у посебном додатку донео
је "вештом руком наше познате у Бечу живопискиње по нашем казивању
рисовани образ сербског барда или Омира".
Илустрација је дата у литографској обради, не зна се чијом руком, по
оригиналном цртежу Ивановићеве који изгледа да је загубљен; није ми познато
да ли је по овом свом цртежу сликарка радила и какву већу композицију,
на платну и уљаним бојама, као што се то понекад претпоставља. Сви натписи
на литографији калиграфски су писани положеним словима; на средини, крупније:
"Сербскiй Омиръ"; с леве стране, у једном реду: "Рисовала Екат. Ивановичъ
у Бечу"; с десне стране: "Прилогъ С. Н. Листу, 1839", а више тога ситно:
"Литогр. кодъ Г. Треншенскiй и Комп. у Пешти".
По чијем је то "нашем казивању" Катарина Ивановић "рисовала" свога гуслара?
По казивању самог уредника листа Тодора Павловића, или по казивању Симе
Милутиновића, који је на повратку из Лајпцига боравио 1838. и 1839. године
у Бечу и у Будиму, где се оженио Маријом Поповићевом "Пунктаторком"? Пре
би се могло помислити на Симу, чијим је заузимањем две године раније Српски
народни лист и објавио ону похвалну белешку о младој уметници и донео
њен аутопортрет. Симина је свакако и овога пута била пропратна белешка
уз лик "српскога барда", цртан "вештом руком наше познате у Бечу живопискиње".
Иза ове последње речи уредништво је ставило, у заградама, један знак питања:
реч живопискиња била је очигледно Милутиновићева кованица, с којим
се уредништво није слагало.
Сам цртеж представља пре једну студију за слику него окончан рад. На
њему су свега четири фигуре: гуслар и три слушаоца; двојица од ових су
стасити момци, као и сам гуслар, треће је лепа млада девојка. Сви су у
народној ношњи, нешто произвољној, као костимирани варошани. Они су природно
посађени и добро укомпоновани, скицирани лаким и елегантним драперијским
линијама. У ствари, на слици је свега један човек, лепи млади бркајлија,
свеже подбријан, са мрвом брадице испод доње усне, идеализована мушка
лепота гледана кроз одушевљене очи младе сликарке; један исти модел послужио
јој је и за гуслара који пева и за двојицу његових слушалаца: пажљивог
и замишљеног јунака с кубурлијама и пушком, који седи подлакћен, као и
за стидљивог каваљера који стоји иза овога и оборених очији прати песму.
Тај троструки доиста "вештом руком" оцртани лик лепог Србина који је за
љубав младе уметнице прихватио гусле и гудало, не приказује никог другог
до славног нашег поета Симеона Милутиновића, аутора поменутог Тројесестарства.
Тај троструки доиста "вештом руком" оцртани лик лепог Србина који је за
љубав младе уметнице прихватио гусле и гудало, не приказује никог другог
до славног нашег поета Симеона Милутиновића, аутора поменутог Тројесестарства.
Лепа девојка посађена испред гуслара на тле, смерно испружених ногу као
да лебди на облаку, то је свакако сама млада сликарка, "најперва серб-красарка"
из Милутиновићеве посвете.
Ни Вуков "Еро" ни "српски Омир" Ивановићеве нису претендовали да представљају
лик неког од чувених гуслара, а најмање лик Филипа Вишњића, који је још
био у животу кад се појавила прва од ових слика а умро свега пет година
пре него се појавила друга. Ниједна од њих не носи Вишњићево име, нити
би изгледало да представља Вишњића. Кроз цело то време, и дуго још после,
уопште није ни било у нас неког његовог портрета, ако изузмемо безуспешни
покушај из 1887. године, приликом свечаног откривања споменика Вишњићу,
да се позната слика Дед и унук прикаже као његов лик, - о чему
ће бити речи на једном даљем месту. Тек 1901. године штампана је први
пут слика која је по тврђењу њена издавача имала да буде аутентични Вишњићев
лик. Њу је објавио познати наш књижевни историчар Андра Гавриловић у већ
поменутој збирци Знаменити Срби XIX века, коју је те године покренула
у повременим месечним свескама Српска штампарија у Загребу. Као и сви
остали ликови у тој публикацији, која је важила за луксузну и била за
тадашње прилике скупа, иако је уметничка вредност већине слика доста мала,
Вишњићев лик је на засебном листу, дат врло савршеним графичким поступком,
фототипијом (репродукције су рађене у Прагу), величине 14,5х19,5 см, са
широким маргинама. Испод слике је крупним словима име: "Филип Вишњић".
Она представља младог лепо однегованог човека, нешто гојазна подбратка,
у богатом народном, скоро војводском оделу извезеном златом и у празничној
сељачкој белој кошуљи, са две искићене кубуре за појасом, брижљиво очешљане
загасите косе, дуге и таласасте, висока чела, лепа лица, увоштањених бркова,
чежњива погледа из мушких очију. Јунак је лако посађен; десном господском
руком из широког рукава превлачи гудалом по гуслама ослоњеним на крилу,
чији дивчик, украшен главом јарца, држи у левој руци, притискујући струну
својим дугим отменим прстима са лепо негованим ноктима.
Лик ни по чему не подсећа на Вишњића каквог га знамо по опису који
су дали Вук и Мушицки, а по њима саставио Милићевић у своме Поменику.
У једној биографској белешци, која је дата одвојено од слике, издавач
Гавриловић понавља углавном Милићевићев текст, иако тај текст потире веродостојност
самога лика, јер опис нимало не одговара слици. На крају, Гавриловић даје
примедбу: "Лик је по скици сачуваној у једној старој уметничкој групи,
а оверен је казивањем оних који су Вишњића лично познавали."[6]
Очевидно је да лик није Вишњићев. Није то, не само из разлога
што овај прерушени господин није слеп (док се у самој Гавриловићевој белешци
наводи, по Милићевићу, да је Вишњић још у својој осмој години ослепео
од богиња), већ пре свега стога што ми тачно познајемо поменуту "стару
уметничку групу" из које је овај лик извађен. "Стара уметничка група"
то је позната литографија Срби око певача коју је Анастас Јовановић
издао у Бечу 1848. године. Гавриловићев "Филип Вишњић", то је проста фотографска
репродукција певача, средишне фигуре са Јовановићеве литографије, толико
верна да репродукује чак и његову неодређену залеђину, део великог грма
који на Јовановићевој слици закриљује целу "уметничку групу". О томе се
уверавамо најпростијим поређењем. На Гавриловићевој репродукцији једино
се примећују ситне механичке ретуше, које су биле неопходне приликом израде
фототипског желатинског клишеа.
Пре свега, на Јовановићевој слици не би било места Вишњићу, простом народном
човеку из Устанка, у друштву угледних људи и великаша из 1848. У његовој
"уметничкој групи" налазе се: кнез Михаило Обреновић, црногорски владика
Петар II, Милан Јевремов Обреновић, Анка Обреновић, Вучић; у њој су од
књижевника, осим Његоша, Вук Караџић, Ђуро Даничић и (накнадно уцртани)
Бранко Радичевић, а као уметник на слици је и сам литограф Јовановић.
По списку личности, обележених бројевима, у једној репродукцији Јовановићеве
литографије коју је дао француски преводилац наших народних песама Огист
Дозон у својој књизи Le Epopee serbe (1888), певач око кога су
се Срби окупили и који је обележен бројем 2 није нико други до "Zouban,
represente dans le role de gouslar". Дозон је провео девет година у француском
консулату у Београду (1854-1863), и по свом службеном положају морао је
бити у личном додиру са Јовановићем, двороуправитељем и поверљивом личношћу
владајућега кнеза. За разлику од већине страних представника у Београду,
он је добро знао српски, имао доста српских пријатеља и био свестрано
ушао у наше ствари; његов списак, иако непотпун, морао је бити састављен
по казивању домаћих људи. Ваља приметити, међутим, да у његовом списку
нема Бранка Радичевића, из чега би се могло закључити или да Бранков лик
у Дозоново време још није био много познат у Београду или да се Дозон
за Бранка није много интересовао, што је вероватније.
Са Зубаном ствар стоји друкчије. Он је умро релативно млад 1850. године
и Дозон га није могао познавати, али је његова репутација и као књижевника
и као државног великодостојника била жива бар још десетак година после
његове смрти; она је била свакако већа од репутације његова брата Глише
Зубана, стихотворца песама у духу народном, на чије би се име могло помишљати.
Лаза Зубан био је дугогодишњи пријатељ Вука Караџића, с којим је 1829.
године заједнички преводио у Крагујевцу Наполеонов Законик. О њему и Вуку
говори Јоаким Вујић у једном жучном писму кнезу Милошу, писаном из Новог
Сада 7. фебруара 1839:[7]
Зато желео би да би Г. Зубан с најпросвештенијим Г. Хегавим Вуком и кромпавом
Маскаром јоште један пут у Крагујевцу састали се и кодекс Наполеонов преводили,
пак некиј пута из излишног времена када би Г. Зубан у његове сладке
Гусле свирао а шантави, хегави и кромпави Г. Вук маxарски Вербункош,
хармадтанц, априч-априч, сербске лесице, кетеуше, штаериш и дајч играо
и оним његовим као у ћурка или крокодила криљавим гласом подвикивао: "У-ју!
Цупа! Цупа! Ај уј! не лудуј, с туђом љубом не другуј!"...
Али предобри и премили Светли Господару, Отац, покорњејше молим да би
сте благоусердствовали простити овој мојој невиној шали, зашто ја ово
само Вама чиним ради радостнога увеселенија Вашего, а другоме никоме на
свету.
Ваш вјерни
Вуич.
Није јасно о каквим је гуслама реч у овом писму: о виолини (као
што би донекле изгледало по тексту) или о правим гуслама, које би као
Зубан имао, које би му биле "сладке" и у које би он "свирао". Забављач
Милошев, много киван на Вука од ранијег времена, Вујић је могао своју
отровну слику закитити баш отачаственим инструментом, што би на овом месту
сасвим било у стилу. Али да је Зубан певао уз гусле народне јуначке песме,
у друштву "љубитеља српске пјеваније" које се окупљало увече у његовој
чувеној "оxаклији", имамо изречно савремено сведочанство. Нико други до
Сима Милутиновић оставио нам је опис тог интимног "студија" украшеног
ликовима Карађорђа, Франклина и Доситеја, у коме би Зубан својим гостима,
"уз гусле, као учени Србин, први засвирао народски, но и запјевао је уз
њу Краљевића Марка, Карађорђа уздиг, као и сами пјевун и Омир србски Филип
Вишњић".[8] Зубан је имао леп и звонак глас и као "најгрлатији од писара"
био је одређен да 1. децембра 1830. године, на свечаности код данашње
цркве Св. Марка у Београду, прочита "од речи до речи" Султанов хатишериф
и берат, којим је Србији било признато политичко биће и Милош Обреновић
постао "насљедствени књаз".[9]
Певање народних песама Зубан није гајио само као млад писар кнежевске
канцеларије у Крагујевцу и у Београду, већ наставио и доцније као висок
државни службеник. Гусле и гудало, штавише, он је носио собом и на својим
путовањима у стране земље. Енглески дипломата Хенри Лејард, који се са
Зубаном упознао у Београду 1842. године и наставио то познанство доцније
у Цариграду, где је овај био послат у службену мисију од београдске владе,
забележио је у својој аутобиографији како се са Зубаном врло често виђао
у то време и како је "многе вечери проводио у његовом друштву". На "пасјем
латинском" којим су били принуђени да се служе у њиховом усменом и писменом
општењу (јер Лејард није знао немачки, док је Зубан слабо говорио француски),
српски депутат отправљао је своју родољубиву дужност тумачећи тешко стање
нашега народа под турским јармом младом енглеском дипломати, који је неку
годину пре тога посетио Цетиње и чуо сличних јадања од Његоша. О својим
састанцима са Зубаном у Цариграду (и то свакако у Зубановом стану) Лејард
је оставио прецизну белешку, која допуњује казивање Вујићево и Милутиновићево.
"Он ми је излагао догађаје из српске историје, вели Лејард у поменутој
аутобиографији, а нарочито ратове са Турцима и борбе за независност своје
отаxбине, у којима је узео и личног учешћа. Обично је завршавао певајући
монотоним и жалостивим гласом народне баладе у којима су Србија и друге
славенске земље које Дунав запљускује веома богате, пратећи своје песме
на грубом гудачком инструменту (fiddle) са једном жицом и преводећи ми
их после са српског језика. Одвојен далеко од своје родне земље, он је
у овим песмама налазио великог уживања. Оне су узбуђивале његову душу,
и како их је певао, уз њихову тужну пратњу, сузе би врцале низ његове
образе, а он би прекидао своје певање да попусти својим јецајима. На мене,
исто тако, његова примитивна музика производила је осећање неописиве меланхолије."[10]
Зубан је био један од ретких високих државних чиновника уставобранитељског
режима који је јавно био за Вукову реформу: "Само Зубан и ја смо
јавно и свуда за вас; а други и ако је, он казати не сме; па ко ће ји
знати кои су", писао је Вуку из Београда Јован Гавриловић (1. фебруара
1848.). У Вуковој заоставштини која је предата Народном музеју у Београду
1895. године налазио се његов литографисани лик са факсимилним потписом:
"Лазо Зубан, члан Совјета Књажества Србије и народни србски полковник"
и својеручном посветом: "Своме пријатељу Г. Вуку Ст. Караџићу, Лазо Зубан".[11]
Данас тога лика у Народном музеју нема: примерак о коме је реч ишчезао
је још за време аустријске окупације од 1915. до 1918; даљи неки примерак
нисам успео наћи у Београду. Вероватно ће се та литографија негде пронаћи;
она ће потврдити или опорећи сличност Зубанова лика са ликом гуслара на
Јовановићевој литографији.
Међутим, у Народном музеју постоји други један рад од знатног интереса
за историју Јовановићеве литографије. То је један оригинални цртеж рађен
оловком, величине 38х27 см, заведен у инвентар тога музеја под бројем
1195 као: Гуслар, кнез Михаило са војводама. - Sign. E. Braumann, 1847.
У Музеју нема података о пореклу самога цртежа, као ни о начину како је
он доспео у Музеј. На том цртежу дописана су у четири случаја код појединих
личности из групе њихова имена (Knichanine,Voutschitsch, ein Volk-Saenger,
fuerst Michael), а у дну чисто и јасно написано: "цртао Е. Брауман, 1847"
(gey. v. E. Braumann, 1847.) Пада у очи француско-немачка транскрипција
имена Книћанина и Вучића, као и безимена ознака гуслара.
Наведени наслов цртежа, какав је унет у инвентар 1929. године, овлашан
је у погледу идентификације предмета, пошто није тачно да група која окружује
гуслара представља кнеза Михаила само "са војводама". Што је важније приметити,
он је непотпун, јер не констатује однос овога цртежа према другим постојећим
цртежима. Правилно утврђивање тога односа, међутим, од знатног је интереса
за боље познавање рада једнога од најугледнијих старих наших графичара,
већ поменутога Анастаса Јовановића. Као што смо најповршнијим поређењем
лика Филипа Вишњића у збирци Знаменити Срби XIX века са Јовановићевом
литографијом Срби око певача утврдили да је тај тобожњи Вишњић
механичким путем извађени лик гуслара са Јовановићеве литографије, исто
тако најповршнијим поређењем Јовановићеве литографије са овим Браумановим
цртежом даје се утврдити да су ова последња два рада једна и иста слика,
истоветна и у целини и у детаљима, па чак и у карактеристичној појединости
да је лик Бранка Радичевића и на једној и другој од њих погрешан у пропорцијама
и перспективи, да је одвојен од остале групе, и да је свакако накнадно
уцртан на слику.
По моме уверењу, Брауманов цртеж - правилније би можда било рећи Брауманов
нацрт - представља оригинал са кога је бачена на камен чувена Јовановићева
литографија. Судећи по години стављеној уз Брауманов потпис: 1847, нацрт
је рађен годину дана пре литографије, која је као што се зна из 1848.
године. Брауманов нацрт је изврстан рад доброг мајстора од заната, свакако
бечког уметника, помагача-најамника какви се налазе у свима великим градовима
са уметничким академијама, богатим музејима, трговинама са сликама и издавачима
илустрованих дела, - рад запосленика чија се сарадња нарочито тражила
у старије доба, пре проналаска механичких поступака у репродукцији: цинкографије,
фототипије и хелиогравуре. Ја нисам могао наћи Браумановог имена ни у
читавом низу немачких лексикона и биографских речника, па ни у специјалним
речницима немачких ликовних уметника, што је знак да је он провео живот
(можда само кратак?) неуспелог сликара, у мраку анонимата, онако како
проводе живот у поменутим срединама многобројни слични најамници. О њему
знам толико да је четрдесетих година прошлога века вио литограф у Државној
штампарији у Београду; радио је на камену и литографском писаљком и челичном
резаљком; о његовом службовању у Србији мора бити података у српској Државној
архиви, које би ваљало изнаћи и приказати. Требало би прибрати и његове
радове, којих ће свакако бити већи број. Од њега имамо неколико цртежа
и литографија кнежева Србије Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића,
као и кнегиња Љубице и Персиде; нарочито се истиче његов изврсни литографисани
портрет младога Љубомира Ненадовића, из студентских путничких дана, са
Рајном у залеђу, који би веома лепо пристајао уз свако идуће издање Ненадовићевих
Писама из Швајцарске.
Док о Брауману за сада знамо тако мало, живот, рад и личност Анастаса
Јовановића добро су нам познати и без нарочите монографије њему посвећене,
- иако он заслужује посебну студију не само видним уделом који је узео
у развоју наше културе, већ и интересантном скривеном улогом коју је играо
у политичким догађајима Србије за владе кнеза Михаила, као његово поверљиво
лице. Даровити и приљежни дечак са мало школе, родом из далеке Враце у
Бугарској, ученик у словоливници новоосноване Државне штампарије у Београду
(1832-1838), са запаженим даром за резање слова и печата, Јовановић је
био послат у Беч да се усаврши у графичкој вештини. Трудољубив, предузимљив
и окретан, он је за двадесет година живота у Бечу (1838-1858) успео да
направи многострану каријеру графичара, пословног човека и династијског
дворјанина. Врло дуг изгледа његов културни пут: од сиромашног дечка из
Шоплука, развио се мајстор стручњак фотограф и литограф потпуно на висини
тадашње европске технике. Тај пут материјалног и друштвено-културног напретка
он је прешао у једној генерацији, оставивши другој да га настави: као
што је познато, његов старији син био је архитекта од међународног угледа,
млађи син био је професор Високе техничке школе у Швајцарској; његова
кћи, која је умрла пре кратког времена (31. маја 1954.) у 86 години, колико
прошле године дала је немачки превод наших народних песама о Косову, пошто
је раније превела Горски вијенац (1939).
Јовановић је био даровита природа са врло много предузимачких способности.
Он је имао радозналости за технику, као и довитљивости и ситно- проналазачког
талента. Од источно-балканских особина имао је вредноће, дурашности и
реалистичког схватања живота. Он је истина носио знатну дозу идеализма
у незаинтересованом аматерству с којим је пратио напредак технике, у коме
је тежио и сам да учествује; у њему је било и романтичарског родољуба
који се трудио да својим литографијама старих српских владара, славних
српских људи и историјских сцена из српске прошлости пробуди и очува национална
осећања тамо где их није било или која су била угрожена. У својим старим
годинама он је, задовољства и забаве ради, као једно културно дело створио
наш први ванстраначки, информативни лист Нови београдски дневник (1882-1887),
из кога се после развио још познатији Дневни лист (1887-1911),
бившег фактора штампарије коју је Јовановић финансирао Светозара Николића.[12]
Али је он углавном био ипак материјалистичка природа; прожман духом течевине
и штедње, он је прошао кроз живот не само као човек од посла већ као човек
од послова. Он је много више био издавач литографија које су имале врло
добру прођу и од којих је он у кратком времену дао велики број, него што
је био уметник-литограф који је рачунао на савремену славу и глас код
потомства. Његова "уметничка радионица" коју је у Бечу држао отвореном
четрдесетих и педесетих година прошлога века није био уметнички атеље
већ радионица, боље рећи радња. Из ње су излазиле иконе, на дрвету, платну
и хартији, ликови, литографије, плаштанице, рипиде; он је трговао и оквирима
за слике.[13] У тој радионици Јовановић није радио сам, већ је имао запослено
особље, углавном аустријске Немце, који су по његовим упутствима цртали
и моловали поручене предмете, вршили преправке. Како је своју трговину
највише водио са српским црквама у Аустро-Угарској, Јовановић је морао
водити лични надзор да радови његових помагача Немаца буду у строго православном
духу. Кћи његова Катарина, у биографском напису писаном са кћеринским
пијететом по његовим аутобиографским белешкама, истиче да је у тој "радионици"
био запослен "већи број вештог особља" и нарочито помиње "вештог портретисту
Јохана Беса, кога је Јовановић више пута слао у Србију када му беше потребан
лик неке личности ван домашаја његовог фотографског објектива. О том сведоче
и писма проте Матеје Ненадовића упућена Јовановићу, као и она лепа слика
проте Матеје коју је такође израдио Јохан Бес."[14]
"Ван домашаја његовог фотографског објектива!" - Доиста, фотографским
објективом Јовановић је руковао магистрално. Велика је његова заслуга
што нам је оставио онај низ ликова знаменитих Срба свога времена које
је пут наносио у Беч, ликова које је он према својим фотографским снимцима
издавао у литографији. Пре двадесетак година, оригиналне стаклене плоче
тих снимака поклонила је његова кћи београдском Фотографском клубу; увећане
фотографије начињене су биле овом приликом за једну изложбу, пошто су
претходно са њих опране својевремене фотографске ретуше; тим начином,
боре, брадавице, испуцала кожа, примитивни народски изглед и израз, личне
неугледности које је ондашња ситна ретушерска четкица, улепшавајући често
груба сељачка лица, избрисала или изгладила, појавиле су се после скоро
пуног једног века на тим заборављеним снимцима у пуној својој свежини.
Ипак, ни за таквог искусног вештака какав је био Јовановић, пут од стаклене
плоче до камена није био тако брз и тако прост. Јовановић је умео владати
литографском писаљком као ретко који наш графичар. Он је имао сигурно
око и сигурну руку; знао је свој занат и у тренуцима надахнућа
умео је створити уметничка дела од трајне вредности. Наш истакнути сликар,
незаборављени Петар Добровић, који је у своје време добио поруxбину да
изради слику Вука Караџића за велику дворану старог београдског Универзитета
и коме сам том приликом био позајмио читав низ Вукових портрета, међу
којима и фотографску репродукцију познате Јовановићеве литографије, без
дугог предомишљања изабрао је ову последњу и по њој израдио своју слику.
Он ми је тада са усхићењем говорио о старом мајстору, истичући детаље
на Јовановићевој слици које ја сам не бих био кадар запазити без његовог
зналачког тумачења. Али остаје чињеница да је Јовановићева висока продуктивност,
- преко 400 слика за непуних двадесет година, уз друге послове, - трајала
релативно кратко време па нагло усахла: по повратку у Србију са васпостављеним
Обреновићима (1858), све до своје смрти (1899), пуних четрдесет година
он се престао бавити литографијом. Треба такође приметити да радови из
његове плодне младости и зрелог доба остављају утисак да их није увек
радила иста рука; шта више, они најчешће и не носе потпис цртача који
их је стварно радио већ само изавача-литографа Јовановића. Поводом констатације
коју смо напред учинили да је једна од његових најпознатијих слика, група
Срби око певача, дело најмљеног помагача Браумана, отвара се питање
шта је све од Јовановићевих литографија уопште његов лични рад, а шта
рад његових плаћених анонимних сарадника.
Андра Гавриловић је начинио грешку кад је из композиције Срби око
гуслара (под којим је именом ова познатија но под оним које јој је
Јовановић дао) извадио лик непознатог аматера-гуслара, и репродуковао
га као лик Филипа Вишњића. Погрешка је свакако била запажена (а вероватно
и критикована у тадашњој штампи) још одмах по објављивању месечне свеске
Знаменитих Срба која је ту слику садржавала, тако да се Гавриловић нашао
у обавези да претплатницима пружи праву слику Вишњићеву, која би заменила
погрешно дат Зубанов лик.[15] Нажалост, ни тај нови лик, справљен на брзу
руку, није био аутентичан, као ни повучена слика. Тај тобожњи портрет
Филипа Вишњића, објављен 1901. године у Знаменитим Србима, а данас
толико распрострањен, рад је савременог графичара и карикатуриста бечког
шаљивог листа Мускете из времена Првог светског рата, Јосипа Даниловца.
Он је израђен, по наруџбини уредништва Знаменитих Срба, делом из
главе, делом по поменутом лику Зубана (нарочито гусле, и рукави од кошуље),
а такође и по једној ранијој слици која представља неодређеног и неименованог
српског гуслара, са корица народних песмарица какве су издавали новосадски
књижари Браћа М. Поповићи, почев од 1883. године. Ова слика, позната под
именом Дед и унук, имала би бити илустрација прослављене Змајеве
дечје песме, чију је популарност делила. Као што је поменуто на једном
ранијем месту, приликом светковине открића споменика Вишњићу 1887. године
у сремском селу Грку у коме је Вишњић провео последње године свога живота,
учињен је био покушај да се та слика прикаже као лик слављенога гуслара.
Међу многобројним пригодним публикацијама које су се тим поводом појавиле,
штампана је и књижица новинара Ивана Иванића: Филип Вишњић, српски
песник, јунак и гуслар, у издању књижаре Краиновића из Митровице,
у чијој се близини и налази село Грк. Њен насловни лист био је украшен
сликом Дед и унук, која је била отиснута са истог клишеа којим
су се Браћа М. Поповићи служили у штампању својих песмарица (цртеж литографском
писаљком на цинку величине 7х10 см, израђен у тада чувеном цинкографском
заводу Ангерера и Гешла у Бечу); клише су били позајмили новосадски издавачи
у чијој је штампарији Иванићева ствар и штампана. Разуме се да ова скромна
и данас потпуно заборављена књижица није имала довољног ауторитета да
већ опредељеној народној машти наметне ново тумачење једне добро познате
и већ одређено схваћене слике. Стварно, Дед и унук, као и Бранкова
Девојка на студенцу, били су родољубиви зидни украс у сваком српском
дому широм Војводине, најчешће извезени у бојама свилом на јути или везени
црвеним концем на платну "трукованом" индигом. Са ове слике, наивно романтичне
али пуне ефекта, Даниловац је пренео патетични изглед слепога старца седих
валовитих власи и опуштених бркова. Упростивши драматизацију композиције
изостављањем "унука", он је успео да створи један још ефектнији лик, који
је временом заменио онај први и заузео његово место као популарна слика.
Али, треба опет поновити, ова историја почиње тек 1901. године.
Како се често догађа да популарност стекну дела анонимних аутора, и
овај лик Филипа Вишњића, импровизован за хитну потребу једног уредништва,
прихватили су не само књижевници, новинари, писци уџбеника и састављачи
антологија, већ кроз штампу и школу и широки народни слојеви као успели
симболички лик гуслара оваплоћеног у Вишњићу, највећем од њих. Издвојен
од осталих конвенционалних, безизразних па и лоших ликова који сачињавају
Знамените Србе XIX века, тај Вишњић је постао славан, али нико
није водио рачуна о имену уметника који га је створио а он остао анониман.
Мислим да се ово први пут у јавности предузела идентификација Јосипа
Даниловца као аутора тога тобожњег Вишњића који је усвојен за правог,
као некада легендарни Хомер. Сазнање на основу кога ја то чиним добио
сам јуна 1921. године од једног добро упућеног загребачког Србина у трпезарији
сремског манастира Јаска, у којој се налазио на зиду један рад истога
уметника, портрет патријарха Георгија Бранковића, рађен око 1898. године.
Разговор о овој последњој слици дао је повода нашем сабеседнику да учини
своје саопштење. Следовала је и напомена да се Даниловац за време Првог
светског рата национално лоше држао и да је у Мускети као аустријски
родољуб исмевао "опанчарску" српску војску. Десетак година пре тога, међутим,
он је учествовао као графичар на Првој југословенској уметничкој изложби
у Београду 1904. године.[16]
Горњи списак ликова наших старијих гуслара није још потпун. И наши и
страни уметници из прве половине XIX века а нарочито они из каснијег времена,
све до последњих дана, оставили су знатан број гусларских ликова, од којих
су многи изгубљени, заборављени или још непознати. Стари Сакцински, на
пример, забележио је у свом Словнику за Павла Симића да је "начинио
лијепу слику црногорскога пјевача, са 22 лица, која слика литографирана
је од Ј. Claroa, и посвећена Теодору Павловићу".[17] Према Милићевићу,
ту своју слику Симић је израдио пре постанка Јовановићеве литографије,
негде између 1842. и 1848. године, док је моловао цркву у Пирошу. "У то
време, наводи он, саставио је композицију у којој певач, Црногорац, пева
међу 22 друга лица. Ту је композицију посветио књижевнику Тодору Павловићу.
Та је слика после литографисана и јако се распространила у народу."[18]
Колико је мени познато, Симићеву композицију "од 22 лика" још нико није
описао ни по оригиналу нити по литографској репродукцији. Могућно је да
ће се једнога дана и наћи, било у нас било у каквом страном музеју, бар
та литографија коју је дао Ј. Кларо, а која је посвећена Тодору Павловићу.
Оно што мене буни, то је што би Симићева композиција имала приближно исти
број фигура који и Јовановићева, како то тврди Сакцински, и што би се
она тако "јако распространила у народу", као тврди Милићевић. Мени изгледа
да подаци Сакцинскога и Милићевића одају неку збрку: они се пре односе
на Јовановић-Брауманову слику но на Симићеву. Симићева слика, ако је и
постојала, није могла имати баш тако упадљиво истоветне описне податке
које и Јовановићева. Ипак, цело ово питање још остаје да се расветли.
Да поменем још једну и то врло интересантну слику гуслара Вукова времена.
У Етнографском музеју у Београду налази се једна акварела познатог кројача-илустратора
Николе Арсеновића, који је оставио за собом велики број цртежа етнографског
карактера. Она је заведена у инвентар тога музеја под бројем 1027, кутија
LXII, као: Гуслар са слушаоцима у крчми, Дубровник (Далмација);
према подацима Музеја она је рађена "50-тих година прошлога века". Ја
бих, можда, померио тај датум за десет година унапред, па је опет сигурно
да је у њој, на најаутентичнији начин, утврђен изглед једне дубровачке
крчме и њеног певача баш у времену кад је Вук пролазио Далмацијом. Она
има пуно живописних детаља у погледу народне и варошке ношње, као и унутрашњег
уређења саме крчме; у позадини слике, уз буре и мердевине, уметник је
насликао и себе сама, једино лице под грађанским шеширом.
Не улазе у оквир овога прегледа радови наших сликара и илустратора,
којима су се доцније придружили и вајари, од средине XIX века до наших
дана. Њихових је имена много; може се рећи да су сви важнији наши уметници
овога времена дали сваки свог гуслара. Међу њима су: Стеван Тодоровић,
Ђорђе Крстић, (чији су Дед и унук већ поменути), Урош Предић, Павле Јовановић,
Влахо Буковац, Ђорђе Јовановић, Риста Вукановић, Мирко Рачки, Михаило
Миловановић, Атанас Боцарић, Владислав Тителбах. Остављајући на страну
уметничку вредност самих ликова, може се учинити општа примедба да је
документарни значај њихов најчешће слаб. У неколико случајева (Предић,
Вукановић), место гуслара дат је његов подражавалац просјак.
Остало би ми да кажем неколико речи и о страним илустраторима и сликарима
који су забележили изгледе наших гуслара старијег времена. Нагађам да
их је било много више но што би се могло очекивати, иако нам је познат
од њих сасвим мали број. Имало би да се систематски и брижљиво претражи,
пре свега, страна путописна литература о нашој земљи, нарочито луксузни
албуми гравура, штампани обично у малом броју примерака, који се могу
наћи само у веома богатим библиотекама иностранства. Исто тако, имале
би да се прегледају и необјављене, предромантичарске и романтичарске збирке
цртежа, бакрореза и литографија с краја XVIII и прве три деценије XIX
века, кад се интересовање за народне ношње, обичаје и типове стало нарочито
развијати, а нова репродукциона техника олакшала посао и смањила трошкове
израде. Тих цртежа, штампаних црно и оних колорисаних руком, има врло
много по страним библиотекама и музејима, као и у приватном поседу; они
се често налазе прибележени у антикваријатским каталозима: има доста вероватноће
да се међу њима могу наћи и цртежи који приказују наше гусларе. Ова претраживања
требало би отпочети у Богишићевој библиотеци у Цавтату, која садржи богату
збирку од преко 9.500 комада отисака: бакрореза, дрвореза, литографија
и географских карата од XVI века наовамо.[19] Страних уметника и илустратора
који су путовали кроз наше крајеве било је нарочито Француза, Талијана
и Аустријанаца, као и нешто Енглеза. Очигледно је да је још пре 1827.
године била израђена таква нека слика или скица, с природе, која је
послужила младом француском романтичару Просперу Меримеу као извор из
кога је он извукао детаље за литографисани портрет тобожњег илирског гуслара
Хијацинта Маглановића, стављен као насловна слика пред његову књижевну
мистификацију La Guzla 1827. године; овај цртеж углавном је састављен
по аутентичној грађи. И у једном енглеском часопису истога времена објављена
је гравура која представља српског гуслара, такођа рађена по неким тачним
подацима; али она је била само репродукција из немачког извора: остаје
да се пронађу не само њен немачки оригинал већ и сама енглеска копија.
Најзад, треба навести и ову занимљиву белешку нашег старог књижевника
Ђорђа Рајковића у Јавору 1877. године: "У оно време кад се Вук
бавио у Лајпцигу, изашла је његовим настојавањем у тамошњем немачком "Модежурналу"
слика слепца Филипа Вишњића исечена на бакару, на осмини табака. Филип,
озбиљан бркат Србенда с гуслима, гуди и пева. И слика и текст уз њу направише
сензацију код Германаца, који Србима дадоше име чилог, свежег, за живот
способног народа, кога лепа будућност чека."[20] Између два рата ја сам
чинио многа трагања по библиотекама у Немачкој да пронађем слику о којој
говори Рајковић. Тај Моденцајтунг (како се часопис стварно звао)
из година 1823-1827, које се имају узети у обзир, нисам успео наћи ни
у Берлину, ни у Минхену, ни у Лајпцигу, нити у Бечу. Ниједна библиотека
у Немачкој нема његову потпуну колекцију; према извештају који је у своје
време љубазно прибавио у Берлину за мене пређашњи библиотекар Матице српске
Драгиша Полужански, од тога часописа као да ће највише имати Универзитетска
библиотека у Гетингену, али и она нема ни приближно потпун комплет. Тек
кад се буде једнога дана пронашла та слика у Моденцајтунгу моћи
ће се утврдити њен прави однос према осталим ликовима Вукових и других
старих гуслара, поменутих напред. Желети је да она не буде имала везе
на са једном од побројаних слика, - а нарочито не са Вуковим бакрорезом
уз другу књигу лајпцишког издања, која је баш из истога времена! - и да
нам буде показала стварни изглед нашег великог Вишњића.
Напомене:
1 У бројевима 74. и 75. писац некролога био је професор лицеја др Јанко
Шафарик.
2 Издање од 1837, бр. 10.
3 Врло занимљивих података садржи и књижица Свеоци народног признања
око гроба Филипа Вишњића од К. Змеановића и Б. Познановића (Илок, 1887)
у којој су прибележена казивања Вишњићевих савременика, тада још живих
стараца, из села Грка. Из њих се види колико је снажна била јуначка машта
старога гуслара и у описивању својих сопствених доживљаја, "а нарочито
измишљени начин на који је у боју изгубио очи" (Божидар Томић).
4 Dr Fedor Possart, Das Fuerstenthum Serbien, seine Bewohner, deren
Sitten und Gebraeuche (Darmstadt 1837).
5 Љуб. Стојановић, Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд, 1924, стр.
497.
6 Знаменити Срби XIX века, Загреб 1901, књ. I, стр. 14.
7 Датум је по издавачу Вукове Преписке Љубомиру Стојановићу.
8 Сима Милутиновић, О лицу и духу Карађорђа, Подунавка, 1843, бр. 19.
9 Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, III, 267.
10 Sir A. Henry Layard, G. C. B. D. C. L. Autobigraphy and Letters from
his Childhood until his Appointment as H. M. Ambassador at Madrid, In
two volumes, London, John Murry, 1903. Vol. II, p. 40.
11 Српски народни музеј, Опис ствари из заоставштине Вука Стеф. Караџића,
Београд 1900, стр. 17. - Није забележено име цртача, као ни литографа,
нити означено место штампања. Могућно је да је ова литографија рађена
у Државној штампарији у Београду, а да је њен аутор Е. Брауман, о коме
ће даље бити говора.
12 Казивање Николићева сина Косте, пензионара.
13 Писма попа Вука Поповића Вуку Караџићу (Вукова Преписка, књ. VII,
на више места).
14 Српски књижевни гласник, 16. децембра 1924, стр. 595.
15 У посмртно објављеном делу др Матије Мурка Трагом српско-хрватске
народне епике, Загреб, 1951, аутор бележи: "У ходнику сињске гимназије
примјетио сам међу сликама једну, која очигледно приказује Вишњића, али
не слијепа" (стр. 216 прве књиге). Ја бих рекао да је то била слика Лазе
Зубана из Знаменитих Срба XIX века, и како она носи натпис: "Филип Вишњић",
Мурко је поверовао у њен исправни карактер.
16 У поменутом Мурковом делу налазим на стр. 215 прве књиге реченицу:
"Не знам на основу чега сам забиљежио да је Вишњићеву слику у Знаменитим
Србима насликао неки Даниловац у Бечу". Моје саопштење о Даниловцу као
аутору Вишњићеве слике ја сам учинио у Институту за проучавање књижевности
Српске академије наука пуне три године пре објаве Муркова дела (29. марта
1948), док је извод из мога саопштења ушао у Гласник Српске академије
наука, књ. I, стр. 200-202 (Београд , 1949), према чему је јасно да се
нисам могао користити Мурковом белешком, објављеном 1951. године, чијег
се извора ни он сам није више сећао. Стварно, ја сам био тај који сам
Мурку говорио о Даниловцу као аутору Вишњићева лика у Знаменитим Србима.
То је било о једном ручку који сам имао с њим у пролеће 1931. у Бечу;
том приликом он ми је поклонио "на успомену" један примерак својих предавања
на Сорбони одржаних 1928. године.
17 Иван Кукуљевић Сакцински, Словник умјетниках југословенских, свеска
V, стр. 417.
18 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега
доба, Београд 1888, стр. 643.
19 Борба, 20. јуна 1954.
20 Ђорђе Рајковић, Вук Стеф. Караџић, једна књижевна успомена, Јавор,
1877, стубац 156-158.
РЕПРОДУКЦИЈЕ:
 |
 |
| Сл. 1 - Ђура
Милутиновић, 1770-1844 (Слепи Ђура). Рад Уроша Кнежевића, Народни
музеј у Београду. |
Сл. 1а - Лик
Ђуре Милутиновића, објављен у Знаменитим Србима XIX века, Загреб,
1901. |
 |
 |
| Сл. 2 - Насловна
слика уз Вукове Српске народне песме књ. II, Лајпциг; 1823. Бакрорез.
- Рађено по Вуковим упутствима. Мисли се да лик гуслара представља
Вука Караџића.
|
Сл. 3 - Катарина
Ивановић, Српски Омир. Литографија, (Српски
народни лист, 1839) |
 |
 |
| Сл. 4 - Филип
Вишњић (по лику Лазе Зубана извађен са литографије Срби око певача
(1848). (Знаменити Срби XIX века, Загреб, 1901) |
Сл. 5 - Срби
око певача. Литографија Анастаса Јовановића, (Беч, 1848) |
 |
 |
| Сл. 6 - Кнез
Михаило са војводама. Цртеж Е. Браумана (1847), Народни музеј
у Београду. |
Сл. 7 - "Филип
Вишњић - У спомен подизања споменика" (1887.) |
|
 |
| Сл. 8 - Филип
Вишњић, рад Јосипа Даниловца (Знаменити Срби XIX века, Загреб,
1901) |
Сл. 9 - Никола
Арсеновић, Гуслар у дубровачкој крчми (око 1860). Етнографски
музеј у Београду. |
 |
 |
| Сл. 10 - Хијацинт
Маглановић. Литографија непознатог француског уметника (вероватно
цртеж Проспера Меримеа) |
Сл. 11 - Урош
Предић, Гуслар (1882). Народни музеј у Београду. |
 |
| Сл.
12 - Риста Вукановић, Гуслар. Народни
музеј у Београду. |
|
