Данилови настављачи (главна страна)

Увод

Крунисање краља Душана за цара Грка и Срба, на Ускрс, 16. априла 1346, било је потврда да су скоро два века владавине династије Немањића довела Србију у положај најмоћније државе на Балкану.¹ Под влашћу Немање и Првовенчаног, Уроша и Милутина, српска је нација из свог раног станишта у Зети продрла дубоко у унутрашњост Балкана, и српска је држава постепено освајала земље од посусталог византијског царства. Економски, културни и верски живот такође се развио, одржавао корак и подржавао раст политичке моћи. Рудари Саси, дубровачки трговци и которски уметници измешали су се са српским племством и себрима да обезбеде чврсту привреду основану на злату и сребру, трговини и пољопривреди. Однедавно самостална, српска црква; успостављена под вођством светог Саве, ослањајући се на духовно вођство Хиландара, манастира који су основали Немања и Сава, охрабрила је ширење православног хришћанства и подржавала развој култа династије Немањића. Душан је, са свога повољног положаја при крунисању за цара, могао да се осврне и на многе тренутке из управо протеклог четвртстолећа када се успех није чинио тако сигурним.

Када је краљ Милутин умро, 29. октобра 1321, резултати четрдесетогодишњег српског јачања нашли су се у опасности. Милутин је прешао преко именовања свог наследника. Његов најстарији син, Стефан (касније назван Дечански), био је Милутинов избор до, отприлике, 1314, када се побунио против оца под притиском племства из Зете, где је владао од 1309. Исход ове побуне био је да је отац Стефана ослепио, искључивши га тиме из наследства, а потом га и прогнао у Цариград. Ипак, почетком 1321. Стефан се вратио у Србију, објавио чудесно враћање вида и тако поново постао претендент на престо. Током Стефановог изгнанства Милутин је, засигурно, другог сина, Константина, сматрао својим наследником. Постојао је и трећи својатач, Милутинов братанац Владислав, коме је, вероватно, био обећан престо после Милутинове смрти, по договору у Дежеву 1282. када је Милутин добио престо од свог брата Драгутина, Владислављевог оца. Право на владавину Србијом било је одлучено тек после дугог грађанског рата - трајао је две деценије - из којега Стефан 1324. године излази као победник. Убрзо после тога Србију је узнемирио савез Бугарске и Византије, успешно разбијен поразом Бугара код Велбужда (Ђустендила) 28. јула 1330, у чему су учествовали и Стефан Дечански и Душан. Сарадња оца и сина није трајала дуго; већ следећа година донела је отворени сукоб међу њима, чији разлози нису јасни али који је довео до коначне победе Душанове: 8. септембра 1331. он се крунисао за краља.

Душанова краљевина је била суочена, на једној страни, с одређеним политичким и личним проблемима, а на другој, с циљем највећег могућег ширења ка југу и истоку. Учинивши све што је могао да обезбеди мирне односе на осталим странама, Душан се усредсредио првенствено на грађански рат у византијском царству, између Палеолога и Јована Кантакузена, чиме је хтео да помогне својој политици ширења граница. Само је угарска држава под Карлом Робертом представљала супарника Србији. Рано примирје с Андроником III Палеологом (1328-1341) и пораз угарске војске 1335. одгодили су сукоб. Примирје с Андроником III није потрајало; уз то, Душан се озбиљно разболео пред крај четврте деценије XIV века па је био заокупљен сигурношћу опстанка своје породице у случају сукоба. Душан се, ипак, опоравио, док је Андроник оболео и умро 1341. До 1343. Душанови односи са странкама уплетеним у византијски грађански рат довели су дотле да је могао да безбедно упадне с војском у грчке земље у источној Македонији и Албанији. Тада је постала сасвим извесна могућност замене универзалног хришћанског царства, којим су владали Грци, новим, којим би владали Срби. У септембру 1345, после освајања Сера, најважнијег града између Солуна и Цариграда, Душан је могао да обелодани свој циљ: прогласио је себе царем.

Проглашењу царства на челу са српском династијом Немањића следило је наслеђе већ усађено у српској култури, и наишло је на подршку свих слојева друштва. Политичке и економске предности биле су очигледне, барем међу владајућим племством - које је могло очекивати да преузме власт над земљама које су сада дошле под српску управу, и међу црквеним великодостојницима - којима би припали приходи из парохија раније потчињених цариградском патријарху. Свима је изгледало да династији Немањића доликује да води Србију ка овим новим врхунцима моћи, пошто је култ династије већ био успостављен.

Од својих почетака, средином XIII века, култ Саве и Немање је свој најснажнији књижевни израз досегао у делима Теодосија, за време владавине краља Милутина.² Сваки владар Немањић је у својим повељама јасно указивао на своје порекло од Немање па надаље. Ово је први учинио Радослав (1227-1234): у документу, са датумом 4. фебруар 1234, у којем Радослав описује како су га примили Дубровчани пошто га је свргнуо брат Владислав, он себе назива "Стефан, у Христа Бога верни краљ свих рашких земаља и травунијских, унук светога Симеона Немање и син првовенчанога краља блаженопочившега Стефана монаха, Радослав".³ Следећи Радослављев пример, Владислав, Урош и Милутин користе и проширују ову формулацију. Посебно је занимљив пример у запису на јеванђељу из 1316. писаном за Милутина: "У првима изабра праоца Аврама и од њега многе доброплодне изданке расплодив, то јест и прекраснога Јосифа, и пророка и цара Давида, и других много, и до Пречисте, а у садашњим покољењима изабра и уздиже господина светога Симеона Немању... и од њега доброплодне изданке процвета, то јест господина светога кир Саву, и друге многе, а међу њима и господин наш Стефан краљ Урош, син великога краља Уроша, унук првовенчанога краља Стефана, а праунук светога Симеона Немање.

Дечански и Душан прихватају ову формулацију, иако се Душан много више позива на Немању када себе повезује с династијом, као у даровној повељи Хиландару: "Стефан краљ, син богом просвеђенога краља српскога Уроша трећега и праунук светога Симеона новога мироточца Немање, чијега корена светога ја грешни изданак јесам."⁵

Развитак култа династије и наслеђе власти кроз лозу Немањића може се такође видети на фрескама у владарским задужбинама, најочигледније из времена владавине Милутина и Душана. Први пример сликања предака владара-ктитора појављује се у Ђурђевим Ступовима, Драгутиновој цркви-гробници, где су на јужним и западним зидовима Драгутинове капеле приказани Немања, Првовенчани, Урош и Јелена лево од Христа, док су Драгутин, Каталина и син Владислав, са Милутином и његовом женом Је леном, на десној страни.⁶ На своду изнад ових фресака живописани су призори предавања власти Немање Првовенчаном, крунисања Уроша и Драгутина, и предавање власти Драгутина Милутину у Дежеву, што је, наравно, видљиви подсетник на Милутиново право на власт. Ово је даље развијано током Милутинове владавине - од фресака у цркви Јоакима и Ане у Студеници (1314),⁷ до коначног живописања лозе Немањића у Грачаници (1320),⁸ па и у време Душана, у Пећи (око 1334)⁹ и Дечанима (1348-1350).¹⁰

Сливање развоја култа династије, проблема Милутиновог права на власт и нејасности око наслеђа, и књижевне баштине о животима Немање и Саве - све то чини основу Даниловог дела. Као присталица Милутина и династије, као водећа личност цркве, Данило је веома добро познавао духовне и политичке прилике свог времена, њихове исходе и последице. Било му је познато понашање владарског двора, духовна важност култа династије; као надзорник изградње Дечана н живописања Пећи, које је обухватило и осликавање лозе Немањића, био је добро упућен у књижевне и уметничке изразе односа према династији. У својим је књижевним делима, и у вођству цркве, Данило створио услове у којима су могли да се остваре захтеви државе и цркве за писаном историјом.

Материјал за неку врсту историје династије Немањића и српске цркве већ је постојао. Житија светог Симеона од Првовенчаног и Саве, и житија светог Саве од Доментијана и Теодосија обезбедила су рану основу. Данило је оставио житија Драгутина, Милутина, Јелене, Арсенија, Јевстатија I (и можда Јоаникија I), те је јасно положио основе за даље радове. Остало је само да се радови Данила и његовог Ученика повежу у одговарајућу целину па да се обезбеди историјски оквир за Душанова достигнућа, која је, наравно, требало довести у везу са његовим прецима, нарочито са Милутином, и преко њих са Немањом.

Бројна питања могу се поставити о овоме зборнику биографија династије Немањића и црквених великодостојника: колико их је писаца писало? ко је одговоран за који део? када су, и где, дописани додаци и извршене измене? Одговори на ова питања вероватно ће заувек остати непотпуни, али пажљиво изучавање текстова и историјских околности датог времена даје неке могуће одговоре и неке претпоставке.

Данилови радови су већ разјашњени другде," и сада нас не занимају, осим за нека узгредна опажања. Данилови књижевни напори, природно, претходе његовој смрти 1337. Такође је јасно да су житија Драгутина и Милутина подлегла уређивачким изменама, што мора бити доведено у везу са састављањем зборника.

Свршетак сваког од ових житија био је преписиван и дописиван да би била осветљена Данилова улога у догађајима из живота ова два краља. Докази ових измена одавно се већ не доводе у питање:¹² наиме, Данило о себи самоме пише у првом лицу, док се у последњим деловима оба житија на Данила позива у трећем лицу. Надаље, не само што Данило није написао завршетке какви се јављају данас, већ се јасно види да их није написала ни иста особа.¹³ Доказе налазимо у употреби извесних титула у црквеној хијерархији, као што су "преподобни" за монаха или игумана, "свеосвећени" за епископа, и "преосвећени" за архиепископа. Данило је у Драгутиновом житију погрешно назван архиепископом или "преосвећеним", док је тачно назван епископом (и Бањске и Хума) или "свеосвећеним" у Милутиновом житију.¹⁴ На основу тога закључујем да су та житија завршила два различита писца.

Један од писаца могао је бити такозвани Ученик Данилов, који је написао житије Данилово и, вероватно, житија Дечанског и Душана.¹⁵ Обично га називају Учеником Даниловим због почетних делова у житију Даниловом, који гласе: "но ја, грешни и недостојни слуга његов, од њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију..." и "кроз мене, недостојнога ученика његова". Ученику се такође приписују житија Дечанског и Душана.¹⁶ Даље, има наговештаја да је Ученик био монах у Хиландару током Даниловог игумановања, за време напада каталонских разбојника 1307-1309: опис тога напада указује на блиско, иако не увек тачно, познавање догађаја. Ако је Ученик заиста преписивао завршетак житија или Драгутиновог или Милутиновог, онда је изменио крај само овог другог, Милутиновог, из разлога наведеног раније. Наиме, он у свим својим осталим списима доследно наводи тачне титуле Данилове. Због тога је немогуће да је изменио завршетак житија Драгутиновог. Као што бива, не може се доказати ни да је он радио на житију Милутиновом, нити се ишта сигурно може устврдити у вези са хронолошком повезаношћу ових измена и Ученикових радова. Ипак, са сигурношћу можемо тврдити да је измена завршног дела житија Драгутиновог извршена пре састављања зборника. Било је наговештавано да су житија Уроша и Драгутина, онаква каква се појављују у Даничићевом издању (1866), била у почетку један рад,¹⁷ и то много пре него што су списи пронађени у постојећим рукописима потврдили ту претпоставку.¹⁸ Завршетак житија Драгутиновог исти је у оба списа, и у првобитном и у каснијем облику, тако да је јасно да је био измењен пре него што је цело житије било подељено у два дела, што се вероватно десило током састављања зборника.

Ова врста двостепеног процеса уређивања очигледна је и у житију Милутиновом. Измена завршетка је већ уочена. Још једна, много опширнија измена била је извршена убацивањем у житије Милутиново приче о побуни Дечанског, његовом ослепљивању и прогонству у Цариград, што је, све у свему, било део процеса састављања.¹⁹ Крај приче, о повратку Дечанског у Србију, убачен је у само житије Дечанског.

Такође се самом процесу састављања могу приписати и кратки делови о архиепископима Сави II, Данилу I, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму, и састављање кратких увода за житија краљева и житија архиепископа. Коначно, пошто је зборник био састављен у један кодекс, и два каснија настављача су унела своје додатке. Један је додао ставак о Јоаникију II, други ставке о Сави IV и Јефрему.

Сада могу да се укратко прикажу кораци у састављању и уређивању, који су до сада расветљени. Данило је написао житија Драгутина, Милутина, Јелене, Арсенија, Јевстатија I и, можда, Јоаникија I. Његов Ученик је написао житије Данила II и, вероватно, житија Дечанског и Душана. Пре но што је зборник састављен, један од настављача је изменио крај житија Драгутиновог, док је други (можда Ученик) променио крај житија Милутиновог. Прича о побуни Дечанског и о последицама побуне била је убачена у житија Милутина и Дечанског, али није могуће утврдити да ли је ово претходило или је било део самог процеса састављања. При састављању настале су неколике измене и додати одређени делови: дописивани су кратки делови о архиепископима, састављени уводи, раздвојено житије Драгутиново у два нова житија, Урошево и Драгутиново, и убачена позивања једних житија на друга из овог зборника.

Постављајући сада питање датума морамо имати у виду да су питања о датуму и узроку писања неког дела средњовековне књижевности веома уско повезана. Одређени историјски догађаји, као што су канонизација, пренос моштију и посвећење верских грађевина, захтевали су састављање житија светаца, проповеди, литургијског песништва и других радова. Писац је, при том, могао изричито да напише датум и разлог писања, али то углавном није био случај. Истраживач стога мора да трага за мање одређеним потврдама. Тако, када се зна датум састављања, мора се потражити историјска чињеница која ће указати на разлог због којег је неко дело написано. Обрнуто, када се зна разлог писања, треба се вратити историјским записима о догађају или следу догађаја који су могли да подстакну писање одређеног дела. Ова су питања у случају Даниловог зборника чак сложенија но обично. Она се тичу не само сваког појединачног житија него и зборника као целине. Надаље, потребе цркве и државе (оличене династијом Немањића) могу се, током времена, узајамно допуњавати или супротстављати једне другима, до различитог степена. У зборнику се не може наићи ни на какав јасан и несумњив наговештај када је био написан било који од ових радова, нити зашто или где. Због тога се цео спис мора пажљиво истраживати да би се уочили и најмањи наговештаји, а морају се, уз то, помно ишчитати и историјски записи.

Више је од пола века прошло од када је Н. Радојчић у своме уводу за првобитно издање Мирковићевог превода Данила написао: "ја осећам да пипам у сумраку док расправљам"²⁰ о питању првобитне замисли Даниловог зборника. У неким стварима наше знање о датумима, ауторству и о разлозима писања и састављања зборника није се довољно увећало да бисмо се осећали имало сигурнијима од покојног проф. Радојчића. На пример, самом Даниловом делу се не може тачније утврдити датум настанка него између 1317. и 1337, што је Данилов зрели период живота. Писање Даниловог Ученика смештено је у период непосредно после Данилове смрти 1337; јасно је да је Ученик житије Данилово засигурно писао после смрти овога, док је датирање житија Дечанског и кратког почетка Душановог житија условљено претпоставком да их је писао Ученик. Датирање процеса састављања у 1340. годину наслућује се на основу две чињенице: било је урађено после завршетка житија Даниловог а пре Душановог про глашења за цара.

Ово што следи јесте покушај да се створи целовитија слика процеса писања и састављања зборника. Докази за датирање Данилових састава представљени су у издању ових радова,²¹ док расправе о Ученику и састављању зборника одсликавају наша новија размишљања о овим питањима, и треба их, дакле, схватити као предлоге и упутства за даља истраживања.

Данилово књижевно деловање завршило се пре 19. децембра 1337 - то је датум његове смрти. Изнети су и докази за много одређеније датирање житија Јелениног, Драгутиновог и Милутиновог. Данило је Живот краљице Јелене написао највероватније под утицајем настанка култа, убрзо по њеној смрти 8. фебруара 1314. Он описује пренос тела и смештање у ковчег у цркви, догађај који се збио 1317, три године после њене смрти, под надзором њеног духовног оца, епископа Павла из Раса.

Тешко је предложити датовање за Живот краља Драгутина. Главни извор је сврха због које је Живот написан: да ли је био написан да подржи Драгутинов култ или његов политички став у погледу наследства, или и једно и друго. Историчари су углавном наглашавали политичку обојеност Живота. Они су сматрали да је Драгутин намеравао да опозове право наследства са својих потомака у корист Милутинових, наредбом да "ако се јави каква благодет Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље". Потреба за таквим потврђивањем Милутиновог рода била је најизразитија између 1320. и 1324 то јест пред саму Милутинову смрт, 1321, до краја грађанског рата из кога је Дечански изишао као победник. Ипак, наглашавање легитимитета Милутина и његове лозе није било ништа мање актуелно ни на почетку Душанове владавине, нарочито због утврђеног Душановог дивљења према Милутину, тако да ране 1330. могу такође бити могућне. Међутим, пошто је вероватно да је пре настављач него Данило написао Драгутинов исказ, може се само закључити да поузданих доказа нема.

Без обзира на политичке импликације Живота краља Драгутина, чињеница остаје да је написан да би задовољио потребе цркве, можда за манастирско братство Ђурђевих Ступова, у чијој цркви је Драгутин сахрањен и чији је био други ктитор.

Опште је прихваћено мишљење да је Данило Живот краља Милутина написао 1324. да пружи подршку Милутиновом култу. Ово датовање се заснива на чињеници да чуда приписана Милутину почињу "до половине треће године после његовог престављења", дакле негде у пролеће 1324. Било је и таквих претпоставки да Данило није више могао да заврши Живот краља Милутина јер је био изабран за архиепископа, после смрти архиепископа Никодима, 21. маја 1324.

Композиције Живота св. Арсенија и Службе св. Арсенију требало би повезати са градњом и украшавањем цркве Богородице Одигитрије у Пећи и њене капеле посвећене Арсенију, чији је Данило био ктитор.⁸² Градња ове цркве датована је искључиво у време Даниловог епископата (1324-1337). Пошто је живописање завршено у исто време, могуће је претпоставити да се завршетак цркве и уклапање неопходних елемената за слављење Арсенијевог култа могло десити две до три године пре Данилове смрти, никако касније. Међутим, у овом тренутку немогуће је бити одређенији.

Данило је написао и Живот св. Јевстатија и Службу св. Јевстатију, док је био архиепископ, мада не из сасвим јасних побуда, што није био случај са Животом св. Арсенија. Могуће је да је Данило написао житије и службу у вези са својим радом на обнови Жиче, касних 1320-их и раних 1330-их година. Јевстатије је умро у Жичи, а чуда укључена у житије дешавају се на његовом гробу. Друга могућност је да се потреба за житијем и службом указала у Пећи, где су Јевстатијеве мошти мировале после преноса који је обавио архиепископ Јаков (1286-1292). Најзад, можда је, просто, Данило сматрао да је Јевстатије достојнији издвајања од архиепископа који су се налазили између Арсенија и Јевстатија I (Сава II, Данило I), пошто се Јевстатије поклонио светим местима у Јерусалиму и био игуман Хиландара. У Житију Данило ствара дело мањег обима од другах житија, а задржава структуру хагиографије. Али, и у сведени обим Јевстатијевог живота Данило укључује известан број других жанрова, као што су молитве, медитације и проповеди (поуке) братству манастира Арханђела у Зети.

Ученик је житије Данилово написао након Данилове смрти 19. децембра 1337. Има наговештаја да многи у српској цркви нису одобравали одлуку о именовању Јоаникија за Даниловог наследника. Такав поступак је разумљив када се зна да је Јоаникије био логотет на Душановом двору, и да, колико је познато, никада није био ни игуман ни епископ. Штавише, његово наименовање је можда дошло као резултат нежељеног утицаја двора. Једна од последица његовог наименовања могла је бити подстицај онима верним Данилу, нарочито некоме попут Ученика - који је Данилу био веома близак преко 30 година - да напишу биографију онога коме су се с поштовањем дивили. Ово осећање би, природно, било најснажније одмах након избора Јоаникијевог, и зато је било мишљења да је Ученик житије Данилово написао до око 1340.

Житије Стефана Дечанског је било написано највероватније у вези са успостављањем култа његове личности, или са самим његовим проглашењем за свеца. А. Соловјев је запазио да је Душан Дечанског назвао свецем у својој повељи издатој 1343. манастиру Светога Петра II Павла на Лиму.²³ На основу каснијег житија Стефана Дечанског, које је написао Григорије Цамблак, и у коме чуда приписивана моштима Стефана Дечанског почињу да се остварују седам година након његове смрти (крајем 1331), Соловјев закључује да Дечански није био проглашен за свеца пре 1339.²⁴ Канонизација Дечанског је такође могла бити у вези с неповољним реакцијама поводом Јоаникијевог наименовања.²⁰ Дакле, канонизација и свечево житије могу се датовати између 1339. и 1343. Ово је, као што смо видели, време када је Ученик написао житије Данилово. Данас се не може са сигурношћу утврдити које је житије било написано раније. Одговор на ово питање зависиће од решења загонетног питања зашто прича о побуни, изгнанству и повратку Дечанског није укључена у првобитна житија Милутина и Дечанског већ је била додата у време састављања зборника.

Житије Душаново доноси нам још једно тешко питање. Јасно је да је оно написано пре Душанове смрти, јер би, да није, укључило све догађаје из читавог његовог живота. Уместо тога, само су његово крунисање и сукоби с Андроником III Палеологом и Карлом Робертом описани, што значи - догађаји до 1335. Штавише, о Душану се никада не говори као о цару, што би се засигурно десило да је дело писано након 1345. Стога можемо бити сигурни да је дело писано између 1336. и 1345. Иако прецизније одређивање датума није могуће, може се закључити да житије представља почетак бележења Душанове владавине, које је вођено у Пећи и које је напуштено кад је изабран Јоаникије. Међутим, зна се да је Душан веома ценио Јоаникија и било би нормално сматрати да је овај узвраћао на исти начин, односно да би зато Јоаникије баш подстакао вођење бележака. Ипак морамо признати да је ова, као и многе друге претпоставке у вези с одређивањем датума, једнако спекулативна и да захтева даље истраживање.

Сличан одговор мора се дати и на питање када је зборник састављен. Углавном је било прихваћено да се то догодило око 1340, барем када се говори о зборнику у његовом садашњем облику. Кључно питање ове расправе је сврха самог састављања зборника. Кад су у питању појединачна житија, можемо се сложити са Д. Богдановићем да "нови свети чланови династије, а поготову низ светих архиепископа српске аутокефалне цркве, изискивали су своје литургијске текстове, житија и службе".²⁶ Мање је уверљива тврдња да је "Данилова намера била да састави неку врсту српског пролога"²⁷ и засигурни нема доказа који би указивали на то да је Ученик "своја житија додао већ формираном зборнику","²⁸ иако ово може бити тачно. Без обзира на уверење да су појединачна житија била писана због литургијских разлога, можемо, вођени изучавањем списа, доћи до закључка да су састављање зборника иницирали други разлози, првенствено Душанова потреба или жеља за стварањем неке врсте историје династије и цркве, која би подржавала његове политичке циљеве, али и реакција црквених великодостојника на именовање Јоаникија за архиепископа.

Душан се мора сматрати покретачем састављања зборника, али је отворено питање да ли је оно било исход личног захтева или расположења тога доба. Јасно је да је зборник покушај да се, на једној страни, забележи историја српске цркве и државе а, на другој, да се Душан прикаже у склопу династије Немањића и њеног богомданог права да влада српским земљама. Ово се може видети већ у уводу у зборник, где су побројани сви Немањићи, укључујући Немању, Саву и Стефана Првовенчаног, иако се њихова житија не појављују у зборнику, где се наглашава Душанова улога и где се он везује не толико за оца, Дечанскога, колико за деду, Милутина.²⁹ Утицај Душанов треба тражити и у убацивању приче о побуни Дечанског, што се може сматрати за покушај оправдавања онога што је Дечански претрпео не само од Милутина већ и од Душана.

Друга средишња тачка зборника - некада у складу а некад у нескладу с наглашавањем величине династије Немањића - јесте личност и деловање Данилово.³⁰ У првобитном облику (без делова о патријарсима), зборник се завршавао Данилом, а то се односи и на део о краљевима, где није описан ниједан догађај после Данилове смрти. Данило је, наравно, главни писац, и једини писац чије име је познато. Ученик следи Данилов пример: важније измене у житијима Драгутина, Милутина и Дечанског наглашавају Данилову улогу. Овај стални покушај да се Данило постави у први план мора се видети као труд Ученика и осталих настављача и састављача да изразе поштовање које је Данилу указивано, вероватно као израз отпора избору Јоаникија за Даниловог наследника.

Без обзира на то да ли је састављање зборника више резултат политичких захтева Душанових или духовних потреба цркве, енциклопедијска природа зборника одражава дух пете деценије XIV века. Ова је деценија била време великог ширења и великих освајања, време консолидовања и реорганизације, и време установљења српског царства. Велике епохе људске културе често се завршавају акумулацијом свега карактеристичног за ту епоху у једној јединици, било да је то енциклопедија, као што је у науци, било да је то један изданак те епохе, као што је Бах када се ради о бароку. Може се сматрати да четрдесете године XIV века представљају одраз једне епохе у српској култури: има се у виду декорација Дечана, Душанов законик и Данилов зборник. Одавно је речено да декорација Дечана има енциклопедијски карактер.⁸¹ Не само да уочавамо већи број циклуса, од којих се неколики појављују ретко, или се никада и не појављују у византијском сликарству, и не само да ови циклуси приказују предмете подробније, са већим бројем слика у циклусу, већ је и иконографија Немањића и црквених великодостојника богатија него пре. Нарочито треба истаћи да се Душан приказује три пута, и као краљ и као цар: заједно са Дечанским као ктитор, изнад свечаног портала што из припрате води у хаос; у портрету највећих Немањића (св. Симеон, св. Сава, Милутин, Дечански, Душан и чланови његове куће) у југозападном углу храма; у лози Немањића у припрати. Штавише, јединство цркве и државе изражено је и у сликарству, у северозападном углу припрате, портретима царске породице и неких представника цркве - св. Саве, патријарха Јоаникија и првог игумана Дечана, Арсенија. Ове енциклопедијске представе цркве и државе, хијерархије и династије, имају паоалелу у енциклопедијским законицима тада потребним новој српско-грчкој држави. Превод и употреба Властареве синтагме и Јустинијановог закона довели су до промултагме и Јустинијановог закона довели су до промулгације Душановог законика 1349. и 1354.³² Заједно с структурама Душанова законика, династија Немањића је добила још једну врсту идеолошке подршке, у писаној историји Срба, а њу представља Данилов зборник.

Гордон Мак Данијел

Историја / Људи / Духовност / Храмови / Уметност / Везе
Насловна / Промена писма

Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска и ТИА Јанус се захваљују свим институцијама и појединцима који су помогли прављење овог сајта и електронске библиотеке.

© 2001. Ауторска права на појединачне елементе сајта задржавају њихови аутори и власници, а на целину ТИА Јанус. Умножавање материјала без дозволе није дозвољено.

Препоручене
везе