Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i u Metohiji (1941-1988)

Stradanja od Arbanasa pod okupacijom

Opširnija hronika stradanja Srba za poslednje dve i po godine (Januar 1988. - Vidovdan 1990)

Napomena autora: Ovom hronikom predstavljen je samo deo stradanja Srba na Kosovu i u Metohiji, jer je autor koristio građu Arhiva Sv Sinoda i, delimično, dnevnu štampu.

Stradanja od Arbanasa pod okupacijom

Klanje Srba od strane Šiptara-balista 1941. godine.

Hronika sadašnjih stradanja kosovsko-metohijskih Srba počinje teškim ratnim vremenom 1941-1945. godine. Osnovna karakteristika tih srpskih kosovskih stradanja jeste: nasilje nad ljudima i porodicama, otimanje imovine, skrnavljenje i rušenje srpskih svetinja, progon sa pradedovskih ognjišta, prisilno iseljavanje, jednom rečju - biološki i kulturni genocid nad Srbima.

Ranija stradanja pravoslavnih Srba na Kosovu i Metohiji od turskih i arbanaških zuluma bila su prestala, za kratko, posle oslobođenja Kosova 1912. godine. Okupacija tokom I svetskog rata 1915-1918. godine, iako je kosovsko-metohijskim Srbima nanela velika zla, ipak nije bila tako strašna kao albanska okupacija, pod pokroviteljstvom Nemaca i Italijana, tokom II svetskog rata 1941-1944. Srpska stradanja od arbanaških nasilja i zločina tokom ove okupacije bila su u mnogo čemu nova, teža od svih prethodnih iz Turskih okupacionih i ratnih vremena. Naime, postojao je određen plan i cilj tzv. "Velike Albanije", stvorene pod okriljem nemačko-italijanskog okupatora: genocidom očistiti Kosovo i Metohiju od Srba i svih tragova srpstva. Zato su krenuli svi zajedno, i kvislinška vlast i brojne arbanaške mase Kosova i Metohije, potpomognute organizovanim oružanim bandama kačaka i balista iz Albanije, na istrebljenje svih Srba na Kosovu i u Metohiji, počevši najpre od Srba kolonista, a zatim i samih starosedelaca.

O tim srpskim stradanjima tokom okupacije postoji velik broj dokumenata (kojima, mimo državnih arhiva, raspolaže Srpska pravoslavna crkva). Jedan sažeti izvod iz tih dokumenata ratnih stradanja Srba na Kosovu i Metohiji izradila je Kancelarija Svetog arhijerejskog Sinoda 1945. godine. Iz te dokumentacije navodimo sledeće karakteristično mesto:

"Najveća stradanja i progoni Srba i najmasovnija iseljavanja zbili su se odmah prvih nedelja iza sloma Jugoslavije (aprila 1941). Sve se tako nepovoljno okrenulo po Srbe da su oni bili bespomoćni. Kad su se Srbi vojnici vraćali kućama iz razbijene jugoslovenske vojske, oni su dočekivani od Arnauta, koje nije niko razoružavao i koji su se još više naoružali iz obijenih vojnih magacina. Tako su Srbi vojnici pljačkani i ubijani putem, iz zasede, a ukoliko su uspevali doći do svojih sela, nalazili su obično svoja kućišta već pusta, iseljena, popaljena, porušena. Sve je to išlo po planu, neverovatnom brzinom. Na pljačku i izbacivanje Srba diglo se celo arbanaško stanovništvo, uz pomoć mnogobrojnih kačaka, koji su zbog kriminalnih dela ranije bili izbegli u Albaniju i sada su nagrnuli natrag... Nemci su bili sasvim ravnodušni prema progonu i izbacivanju Srba, videlo se čak da su i sporazumni s time, i jedino su osiguravali relativni red u varošima i na glavnim drumovima. Italijani su pokazivali nešto više simpatije (prema Srbima). Docnije, usled nepovoljnog po njih toka rata, Italijani su postajali sve popustljiviji (prema Arbanasima) i sami su internirali, naročito 1942. g. veliki broj Srba. Zatim u leto, 1943. godine, Italijani su počeli predavati svu civilnu vlast Arnautima, spremajući se za svoju kapitulaciju, koja je usledila 8. septembra. Iza toga, Srbi su potpuno prepušteni besnilu Arbanasa. I tako je od jeseni 1943. pošao nov talas nasilja protiv Srba, osobito na Kosovu, gde je bilo zaostalo još dosta Srba kolonista. Jedan deo Metohije, srezovi Peć, Đakovica, Istok i Orahovac formalno su, odmah 1941, anektirani Albaniji, a time i imperiji italijanskoj. Posle sloma Italije, Albanci su, po sporazumu sa Nemcima, smatrali i ostatak Metohije i sve Kosovo 'Novom Albanijom'. Arbanasi iz Metohije i Kosova ušli su u zajednički albanski parlament i zajedničku vladu u Tirani. Ostvarena je bila 'Velika Albanija'.

Ko bi danas (= 1945) prošao kroz Kosovo i Metohiju našao bi jednu tužnu sliku. Našao bi hiljade pogorelih i porušenih potpuno pustih kućišta, našao bi porušene mnoge crkve i manastire, našao bi cela sela potpuno opustela. Po svedočenju Gavrila Kovijanića, profesora iz Peći (izbeglice), bilo je već 1941. g. uništeno 65% srpskih naseljeničkih kuća u srezu Pećkom i 95% u drugim srezovima u Metohiji, tako da su ostala samo zgarišta. Voćnjaci su isečeni, oranja izgažena, pa i groblja dobrim delom razrušena. I zaprepastio bi se gledalac ne malo kad bi video da se još i danas, posle opšteg oslobođenja zemlje i izgona okupatorske vojske, Srbi naseljenici ne mogu da se vraćaju na svoja sa toliko znoja i truda sagrađena ognjišta. Ne mogu zato što se boje, kao i zato što im sama jugoslovenska vlast (DF Jugoslavija) još uvek ne dozvoljava da se vraćaju - očigledno iz političkih razloga da se ne bi prerano zamerili Arbanasima. Ni govora nema još o sudskoj istrazi i kažnjavanju onih koji su se tako strašno ogrešili o sva pravila čoveštva i prava. Naprotiv, na zvaničnim aktima Kosovsko-metohijske oblasti, koja je sada dobila svoju autonomiju, albanski jezik stoji na prvom mestu, a činovništvo i žandarmerija i dalje su pretežno u albanskim rukama, čak i u rukama nekih koji su služili i pod okupatorom!. Zverstva Albanaca (nad Srbima), nadasve muslimanskih Arnauta, prevazišla su sve što ljudi pamte, čak i u tim krajevima, od starine na zlu glasu po divljini."^[2]

Dalje ovaj dokumentarni tekst navodi razne vrste arbanaških nasilja i zlodela nad srpskim življem Kosova i Metohije, kao: pljačke, ucene, tuče, tj. batinanja; raznovrsna ubijanja: na kućnom pragu, kroz prozor, ubacivanjem bombi u kuću, iz zasede; pa masovna ubijanja, razne vrste mučenja i komadanja živih ljudi, spaljivanja, mučenja i ubijanja dece, silovanja devojaka i žena ili nasilno odvođenje ženskinja, i razni drugi zločini.

Još strašnije podatke o stradanju kosovsko-metohijskih Srba od Arbanasa na početku okupacije daju sami očevici Srbi sa Kosova, oni kojima je pošlo za rukom da izbegnu otuda i tako spasu gole živote. Navešćemo dva tri takva svedočenja. Evo, najpre, šta kaže sveštenik Dimitrije Šekularac, drenički paroh (iskaz dat 20. jula 1941): "Parohiju sam napustio pošto sam prethodno bio opljačkan od strane Arnauta. Gole duše, ja, žena i naše šestoro dece pobegli smo u momentu kada sam ja imao da budem ubijen, a možda i moja familija, jer su padali (ubijani) mnogobrojni Srbi, a Srpkinje i deca mučeni. Moja realna opažanja iz tih crnih dana jesu ova: Naša se vojska povlačila u neredu od Kačanika i drugih mesta. Žandarmerija napušta svoje stanice i takođe se povlači. Arnauti vojni obveznici pobegli iz vojske, doneli oružje, presvlačili se, a mnogi i u vojničkoj uniformi već su na poslu. Napadaju vojnike Srbe, žandarme i ostale, borbe se vode na svim stranama. Kuće se pale, ubijaju se viđeniji građani ukoliko isti nisu u vojsci. Čuje se vriska žena i dece. Vapaj za vapajem. Pomoći niko nikoga ne može. Nemačka vojska još nije stigla, naša u rasulu. Anarhija likuje. Arnauti nemaju samilosti. Tuku, ubijaju, pljačkaju. Srpski narod u panici. Evakuiše se, ali ne zna kuda. Pokušavamo da dođemo u razgovor sa njihovim (arbanaškim) prvacima, a prvenstveno s pretsednicima opština, koji su u Jugoslaviji uživali privilegije i favorizirani od naših vlasti. Na našu žalost i gorko iznenađenje, oni su postali opasniji za nas od ostalih.

Ostavlja se sav naš imetak i bogatstvo. Beže žene, starci, deca, mnoga bosa i rđavo obučena. Pešači, se, jer kola nema, uzeta su za vojsku s konjima i volovima zajedno. Moja deca maloletna. Najstarije ima 11 godina starosti. Jedno izgubilo cipelicu, drugo ne može da ide, treće traži vode, četvrto hleba. Pravi pakao. Bežim k Peći. Tu nalazim Episkopa Raško-prizrenskog. On i nas dva sveštenika u bekstvu smo. Idemo zajedno kod komandanta mesta nemačkih trupa, koje su već prispele. Tražimo zaštitu, jer Arnauti i tamo vrše pokolj nad srpskim življem. Dobivamo odgovor (od Nemaca) da nemaju dovoljno trupa da bi zaštitili i sela, već da samo mogu garantovati za varoši. Pokušavam da se prebacim preko Čakora, ali od Peći do Čakora opet Arnauti operišu. Saobraćajnog sretstva nemam. Uspevam da se vratim preko Kosovske Mitrovice za Rašku. Kasnije se vraćam ponovo u Drenicu. Sad su tu Italijani mesto Nemaca. Javljam se. Optužujem komandantu članove Kosovskog Komiteta. Arnauti doznaju. Spavam zato po šumi. Tragaju za mnom. Sad oni mene tuže lažno. Hoće da me ubiju. Nešto se življa vratilo na zgarište, ali se ubistva još vrše, sada noću. Crkva mi unakažena, parohiski dom porušen. Opstanak nemoguć. Uspevam da se s mukom ponovo prebacim za Rašku i da se više ne vratim, jer me Arnauti vrebaju."^[3]

Evo sada kazivanja očevidaca o stradanju srpskog življa od Arbanasa u Prizrenu i okolini. To je svedočenje Branislava Leskovca, studenta iz Prizrena (23), i Živote Jovanovića, trgovca iz Prizrena (24): "Odmah po kapitulaciji trupa Jugoslovenske vojske u Prizren su ušle italijanske trupe. Koliko se sećamo, ovaj ulazak desio se 17. aprila 1941. g. Sve arnautsko stanovništvo Prizrena oduševljeno je dočekalo italijanske trupe, i po tome mi smo odmah mogli videti da će naš položaj ubuduće biti vrlo težak. Oko 20 aprila 1941. g. u Prizrenu je izvršeno prvo hapšenje srpskog stanovništva. Uhapšeno je oko 20-30 lica, koja su sva bila predstavnici dotadašnje jugoslovenske vlasti. Svi uhapšenici zatvoreni su u opštinsku zgradu Prizrena, gde su svi bili tučeni kundacima od pušaka i motkama. Ja, Branislav Leskovac, sa prozora svoje kuće posmatrao sam kada su zatvorenici u krugu opštinskog dvorišta bili besomučno batinani. Od ove grupe uhapšenika posle nekoliko dana izdvojeno je 5 osoba, koje su sve van grada streljane. Žrtve su bile: dva brata Marjanovića, studenti prava, Andrija Fišić, Samardžija i Popović, žandarmerijski narednik u penziji, čijeg se imena ne sećamo, i jedan grnčar, zvani Kokolja, čije nam ime nije poznato. Od ovih žrtava Kokolja i Fišić zaklani su noževima, pošto su im pre smrti oči bile iskopane.

Otimačina srpske pokretnine i nepokretnine otpočela je odmah. Bilo je slučajeva da su pojedini Arnauti isterivali Srbe iz njihovih kuća. Italijanske vojne vlasti kasnije su zaštitile imovinu lica srpske narodnosti.

U toku 1941. g. izvršena je organizacija novih arnautskih vlasti u Prizrenu. Iz Albanije predratnih granica došlo je više pretstavnika civilnih vlasti, prefekt, pretsednik opštine i šefovi raznih državnih nadleštava. Vojne vlasti bile su isključivo u rukama italijanske vojske. Žandarmerija je isprva bila čisto italijanska, posle godinu dana obrazovana je mešovita albansko-italijanska policija, u kojoj su Albanci imali većinu i pretežan uticaj. Vrhovni kontrolor nove policije, zvane 'Kvestura', bio je Italijan. Posle ubistva Srba 1941. g. i pored obrazovanja kvesture u 1942. g. sve do kapitulacije Italije u Prizrenu više nije bilo srpskih žrtava. Hapšenja i internacije vršena su stalno, međutim italijanske vojne vlasti sprečavale su ubistva.

Iz sela u okolini Prizrena odmah je izvršeno proterivanje svih Srba kolonista naseljenika; svi su proterani za Srbiju i Crnu Goru, a njihova imovina je oduzeta. Ujedno je izvršeno rušenje svih naseljeničkih novopodignutih kuća. Na taj način Srbi naseljenici proterani su iz okoline Prizrena još prvih meseci. Za sve vreme od aprila 1941. g. vršena su pojedinačna ubistva Srba starosedelaca po selima, ali nam imena žrtava nisu poznata, zato što se i mi nismo omeli udaljavati iz Prizrena Poznato nam je samo da je ovako ubijen Đorđe Jovanović, bivši pretsednik opštine Damjanske, srez Šarplaninski.

Internacije Srba za Albaniju otpočele su neposredno posle dolaska italijanskih trupa Odvedeni su za Tiranu i odatle u razne logore po Albaniji (navode imena oko desetak Srba - A. J). Druga faza interniranja srpskog stanovništva iz Prizrena otpočela je marta 1942. G. Onda je zatvoreno oko 40 osoba (navode imena - A. J.). Veći deo interniraca vratio se svojim kućama posle kapitulacije italijanske vojske; sudbina nekolicine ostala je neizvesna. U Prizrenu hapšenja pojedinaca srpske narodnosti vršena su i dalje, ova hapšenja bila su naročito intenzivna kadgod bi u grad dolazio neki bivši albanski funkcioner iz Albanije. Tako je prilikom dolaska Mustafa Kruje, bivšeg pretsednika albanske vlade, u junu 1942. g. uhapšeno 30 lica, isto se dogodilo i prilikom dolaska Kol Bib Mirakaja, sekretara fašističke stranke za Albaniju, koji je u Prizren došao zajedno sa Jakomonijem, italijanskim kraljevskim namesnikom Albanije, jula 1942. godine. U toku leta 1942. g. izvršeno je jedno novo hapšenje Srba u Prizrenu i njihovo interniranje za Albaniju Uhapšenici su ovom prilikom u zatvoru kvesture u Prizrenu, koji se nalazio u zgradi katoličkog seminara, bili vrlo teško tučeni. Tuča je najpre vršena udarcima korbača, zatim su uhapšenicima stavljane igle pod noge, kao i vruća jaja ispod pazuha. Zlostavljanje je vršeno čitavih 10 dana. Posle toga svi uhapšenici sprovedeni su za Tiranu, gde su ostali do kapitulacije Italije. Jedan od zatvorenika ovde je i umro, njegovo ime nije nam poznato.

Novembra 1942. g. izvršeno je četvrto novo hapšenje Srba u Prizrenu. Ovom prilikom uhapšeno je 25 osoba, na inicijativu i denuncijaciju albanskih vlasti. Hapšenja su vršena po kućama. Svi smo zatvoreni u zatvor Okružnog suda u Prizrenu, gde smo držani pet i po meseci, do 31. maja 1943. g. Svi smo bili tučeni u zatvoru: Srećko Stanković, gvožđar, tučen je tri dana korbačima po tabanima i golim leđima; bio je vezan pa tako bacan niz stepenice okovane gvožđem Veselin Nikolić, svršeni učenik gimnazije, tučen je 14 časova korbačima. Svu hranu za vreme održavanja zatvora dobijali smo od kuće. Za sve vreme bili smo pod italijanskom zatvorskom upravom. Tukli su nas i Italijani, a najviše karabinijer-brigadir, kome je ime bilo Belkaro.

1. aprila 1943. g. nas 25 odvedeni smo za logor Porte Romano kraj Drača (dalje opisuje sam logor i muke u njemu - A. J.) ... U logoru je bilo oko 900 Srba, od njih samo iz okoline Gnjilana bilo je oko 600. Ostali su bili iz Prizrena, Uroševca, Prištine, Peći i Lipljana (opisuje teške uslove - A. J.). U logoru Porto Romano ostali smo do 16 septembra 1943. g. Ovog dana smo pušteni kućama, osim zatvorenika iz okoline Gnjilana, kojih je bilo oko 600. Svi su zatvorenici iz Gnjilana transportovani brodom za Trst. Kako smo kasnije saznali brod je potopljen u Jadranskom moru i skoro svi internirci su poginuli ili se udavili prilikom propasti broda. Ovo smo saznali od nekolicine zatvorenika spašenih, koji su polovinom marta 1944. g. boravili u Uroševcu.

Kada smo se mi vratili u Prizren krajem septembra 1943. g. stanje koje smo ovde zatekli bilo je dosta mirno. Ovo stanje pogoršalo se u odnosu na srpsko stanovništvo kada je na Kosovo polje došao ministar unutrašnjih dela Albanije, Džafer Deva, koji je na Kosovu i Metohiji organizovao novu albansku žandarmeriju, čiji pripadnici nose sada naziv 'balisti'. 9 decembra 1943. g. u Prizrenu je masakriran Stevan Bačetović, kafedžija, koga su pripadnici nove žandarmerije izvukli iz kuće, iskasapili i bacili na gradsko đubrište Njegov leš, sav iskomadan, pronađen je posle nekoliko dana na ovom đubrištu U isto vreme u samom Prizrenu nastala su silovanja žena (Srpkinja) i to prilikom upada u njihove kuće. Nama je poznato da su ovako silovane početkom 1944. g. dve sestre Berzanović, devojke.

Silovanje srpskih devojaka od Arnauta 1941 g.

Pljačke srpskog stanovništva vršene su od septembra 1943. g. bez prekida. Vršene su u isto vreme i ucene pretnjom ubistva. Svote su iznosile po nekoliko stotina albanskih napoleondora. Nikoli Dimitrijeviću, limaru, uzeto je 300 albanskih napoleondora. Hapšenja i tuče nastavljaju se isto tako; naročito u februaru 1944. g. mnogo je tučen i zlostavljan Jovan Dobrosavljević, trgovac. Stanje koje smo mi ostavili u Prizrenu prilikom svoga napuštanja varoši sve je gore i gore po srpsko stanovništvo. Sada se u prizrenskom zatvoru nalazi oko 800 osoba, uglavnom trgovaca, za koje se sasvim pouzdano može pretpostaviti da ima vrlo malo izgleda za njihov izlazak iz zatvora, razume se, živih."^[4]

Izostavljamo ostala mnogobrojna lična svedočenja o arbanaškim zločinima nad Srbima. Samo radi ilustracije, navešćemo dva delimična spiska ubijenih iz dve srpske kosovske parohije. Iz parohije Istok u Metohiji, spisak od 102 srpska imena sastavio je iguman Sava, sa napomenom da "svi imenovani pravoslavni Srbi poubijani su od Arnauta". To su: prota Andreja Popović, paroh istočki; Vladeta Popović, jeromonah Nikodim Radosavljević iz manastira Gorioča; Radivoje i Staleta Rašić, Ljupče Krstić, Dimitrije Mirković, Radovan Vulić, Radivoje Patrić, Milosav Ćurić, Milisav Ćirković, Vojislav Lušić, Vukola i Bogosav Antić, Vule i Nevenka Vojinović, Vladimir Patrić, Staleta Krstić, Milosav Carević, Stana Vulić, Nikodim i Obrad Burić, Blagoje Bojić, Savo i Ilija Zuvić, Bogić i Stamena Zuvić, Ivko i Uroš Pumpalović; Radosav, Bogosav i Živko Pumpalović, Radivoje Betić; Radomir, Sretko i Stanoje Brajković; Miloš, Petar, Đorđe i Bogosav Ašanin, Milić Maksimović, Dimitrije Zuvić, Rako Deverdžić, Panta Pumpalović, Milovan i Koja Ašanin, Trajko i Sreto Brajković; Petronije, Simeon i Tomo Terzić, Dimitrije Krstić, Miloš Popović, Vojo Bojović, Novica, Draško, Voja i Vitomir Barjaktarević, Jovan i Andrija Živković, Vule i Sretko Raičić; Staleta, Milovan, Radosav, Petar, Krsto, Radomir, Mika i Mata Sedlarević; Krsto Burović, Milenko Krsmanović, Dara i Pero Burašević, Radun Beković, Sreto Veljović, Nedeljko Borić, Krsto Miljković, Petko Zarić, Milan Gočević, Milenko i Janko Ristić, Maksim Popović, Milica Zarić, Radovan i Buro Radičević, Dragomir i Miloš Darčević, Ćirko Đorđević, Boka Vojinović, Radisav Stanojević, Miloš Minić, Miro i Mileta Pitulić, Zdravko Nikolić, Trivo Grković, Vasilije i Radojko Martinović, Milovan i Koja Ašanin, Trajko i Sretko Brajković.

Drugi spisak, takođe delimičan, iz Lipljanske parohije, sastavio je paroh Borislav Kevkić, a sadrži 62 imena Srba iz Lipljana i Donje Gušterice: Spasa Milićević, ubijen puškom na putu 1941; Bogdan Cvejić, ubijen u Prištini; Zafir Spasić, ubijen u svom dvorištu ašovom; Velibor Marković, ubijen u 19. godini; Aksić Đorđe i supruga mu Mirjana, ubijeni istog dana; Ilija Rađenović, ubijen kod svoje kuće puškom; Jovan Denić, ubijen iz puške, i sin mu Jordan zajedno; Nikola Lazić, ubijen na putu; Živo Dimić, ubijen noću; Veselin Matić (Dabić), ubijen 1942; Serafin Milivojević, ubijen više sela; Milan Lazić, ubijen na njivi; Stojko Smiljić, od 19 godina, ubijen na nepoznatom mestu; Milorad Stojanović, od 18 godina, na nepoznatom mestu; Vojin Gudžić, ubijen kod Dobrotina; Radomir Trajković, ubijen kod Slovinja; Milan Jovanović, ubijen izvan sela; Ilija Rusimović, između Dobrotina i Lipljana; Aleksandar Stolić, ubijen iz puške u svom dvorištu; Gligorije Perenić, ubijen u šumi više sela; Stojan Mirić, ubijen 1942; Jevta Milkić, ubijen na putu; Velibor Milenković, ubijen na putu; Trajko Simić, ubijen na žetvi u njivi; Serafin Cvejić, ubijen na svojoj njivi; Blagoje Filić, ubijen kod kuće i sa njim njegov sin Milorad; Miodrag Jović, ubijen u Janjevu; Andrija Samardžić, ubijen 1943; Luka Đokić, od 22 godine, ubijen na njivi; Živko Milićević, star 22 godine; Filjko Tanasković, izbeglica, ubijen na njivi; Mile Drašković, streljan u Staro Gracko; Neđeljko Milićević, ubijen u Gracko; Ilija Marković, star 22 godine; Damnjan Drljača, ubijen u Suvom Dolu; Milutin Aksić, učenik 6. razreda gimnazije, ubijen iz puške blizu pruge; Aksa Ilić, ubijen na njivi; Krsta Lalić, ubijen uveče, 1943; Petar Kuzmanović, čuvar pruge, ubijen 1944; Marko Marković, čuvar pruge; Mile Marković, iz N. Rujca; Anto Denda, umro od posledica tuče; Jovo Lalošević, ubijen u Suvom Dolu; Cveta Bulajić, dete; Bosiljka Ožegović, dete; Dušan Krtinić, dete, poginuo od eksplozije bombe; Blagoje Ilić, poginuo u borbi; Nikola Papić i Vlado Bokić, poginuli u Suvom Dolu od eksplozije bombe; Rajko Došlić, Božidar Milkić, Stojan Vasić, Danica Novaković i Danilo Ilić, svi poginuli u borbi sa balistima 1945. u Drenici; Nikola Bogunović, umro od tuče 1944; Čedomir Vučić, mladić, i Aleksandar Kostić, mladić, poginuli isto na Drenici od balista; Miladin Velić, ranjen iz puške umire 1945; Radomir Stojković, umro od tuče u Glogovcu 1945, i još neka lica.

Postoje u arhivi Raško-prizrenske eparhije i drugi spiskovi mnogobrojnih Srba, žrtava arbanaškog genocida, ali ćemo ovde navesti samo još imena sveštenih i monaških lica sa Kosova ubijenih tokom okupacije. Osim već pomenutih (prote Andrije Popovića iz Istoka i jeromonaha Nikodima iz manastira Gorioča), koje su Arbanasi ubili odmah da bi zastrašili srpski živalj u istočkom srezu te da bi ovaj pobegao i iselio se, još su ubijeni jeromonah Damaskin Bošković, iz manastira Deviča, ubijen na najsvirepiji način, tučen kundacima i mučen, vučen preko trnja i kamenja, i najzad iz puške usmrćen, polovinom oktobra 1941; sveštenik Todor Sekulić, iz Ljubižde kod Prizrena, podlegao ranama zadobijenim od eksplozije bombe podmetnute u manastiru Dečanima od arbanaških fašista, oktobra 1942; sveštenik Krsta Popović, paroh raniluški, ubijen 1944. od arbanaških balista; jeromonah Aleksandar Perović, ubijen u Podujevu oktobra 1944. od arbanaške policije, ne zna mu se ni grob; iguman Pećke patrijaršije Jovan Zečević, ubijen 1944. od balista u Albaniji; jeromonah Janićije Minović iz manastira Binča, nestao; sveštenik Kosovske Mitrovice Momčilo Nešić, odveden od Nemaca i streljan na Banjici 1943; sveštenici Čedomir Bačanin i Tihomir Popović, streljani tačno u ponoć 28. 11. 1942. u zatvoru Kosovske Mitrovice; monah German iz manastira Dečana, interniran u Albaniju i tamo streljan; monah dečanski Stefan Živković, ubijen u selu Zočištu kod Velike Hoče od jednog Arbanasa vojnika 8. 1. 1945, navodno "nehotice". Sveštenik Stajko Popović iz Prizrena ubijen je od Bugara u Kačaniku 17. 4. 1943, a sveštenike Slobodana Popovića iz Đakovice (ubijen pred kapijom svoga stana 8. 2. 1942), Dragoljuba Kujundžića iz Uroševca (ubijen revolverskim metkom kroz prozor svog stana, 30. 11. 1942) i Mihaila Miloševića iz Peći (streljan 9. 12. 1944) ubili su partizani "kao simpatizere četnika". Isto tako, kosovski sveštenici Radule Božović iz Pridvorice, Tihomir Balšić iz Peći, Mitar Vujisić iz Vitine i jeromonah Simeon Gojković iz Babinog Mosta streljani su od partizana i novih vlasti, dok je sveštenik Vladeta Popović iz Istoka ubijen u Beogradu od četnika 28. 4. 1944. Iz Raško-prizrenske eparhije ubijeni su takođe i sveštenici Uroš Popović i Luka Popović za vreme bogosluženja u crkvi u Tutinu (21. 2. 1943), zajedno sa svojim crkvenjakom, kao i sopoćanska monahinja Pelagija (ubijena na Sv. Luku 1942) od strane sandžačkih muslimana. Za tri ili četiri sveštena lica ove eparhije "nema nikakvih podataka za njihovu sudbinu", veli prizrenski episkop Vladimir u aktu upućenom Sv. Sinodu 22. oktobra 1946.

Broj pobijenih Srba na Kosovu i Metohiji od Arbanasa tokom rata teško je precizno odrediti, ali on dostiže nekoliko desetina hiljada. Isto tako teško je tačno odrediti i broj prognanih Srba, tj. izbeglica sa Kosova, ali se nesumnjivo taj broj penje do sto hiljada duša. Ovde treba navesti i porušene srpske crkve i groblja u kosovsko-metohijskim naseljima, kao i manastire i druge svetinje, kao npr. spomenik kosovskim junacima, na koje su Arbanasi nasrtali sa besom i mržnjom neviđenom, jer su to tapije vekovnog srpskog prisustva na Kosovu. Najstrašnije je opljačkan, razoren i spaljen manastir Devič u Drenici (oktobra 1941), tako da u njemu od crkve i mnogobrojnih konaka nije ostao ni kamen na kamenu.

Srušena srpska crkva u Necu kod Đakovice, 1941. godine.

Zatim treba pomenuti da su porušene do temelja sve crkve u svim naseljeničkim selima Metohije, koja su već u aprilu 1941. spaljena, a stanovništvo poubijano i proterano. Mnoge pak druge crkve su narušene, demolirane, oskvrnjene, opljačkane. Tako su spaljene i porušene crkve u srpskim selima: Bistražinu i Šeremetu kod Đakovice; u Donjem Ratišu, Pacaju, Necu, Ponoševcu i Rastavici, takođe u đakovičkom kraju; zatim u selu Brnjači kod Orahovca, pa u Čikatovu kod Glogovca, pa crkva Sv. Petra (iz XIV veka) u selu Koriši kod Prizrena. Arbanasi su opljačkali i demolirali, i pokušali da spale još, i crkve: u Vitomirici kod Peći, u Kačaniku, Velikom Belaćevcu kod Prištine, crkvu Sv. Nikole u selu Banji kod Srbice i istoimenu crkvu u selu Banjoka kod Vučitrna, pa zatim crkve u selima Rastavici i Ratišu kod Dečana, u selu Siga kod Peći, u Crkolezu kod Istoka, u Pomazatinu kod Prištine, crkvu u Podujevu i crkvu iznad sela Štimlja kod Uroševca, kao i poznati manastir Svetog Marka u Koriši iznad Prizrena. Opljačkan je manastir Gračanica i manastir Sokolica, crkva Samodreža je obijena, freske i ikonostas uništeni, sasudi i utvare crkvene polupani i pocepani. U crkvi Sv. Petra i Pavla u Istoku arbanaške vlasti su tokom 1943-1944. držale danonoćno zatočene Srbe, njih oko 100, iz Istoka i okolnih sela, i to je trajalo mesecima, pri čemu ljude nisu puštali napolje, pa su morali u crkvi da vrše i nuždu. I crkva manastira Gorioča kod Istoka služila im je za zatvor pri masovnom hapšenju Srba. I tako redom beskrajna hronika stradanja Srba na Kosovu od Arbanasa, kao i srpskih svetinja.

Na opštu žalost kosovsko-metohijskih i svih ostalih Srba, ovakav odnos prema srpskim manastirima i crkvama na Kosovu nastavio se i posle oslobođenja.

Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)

Posle oslobođenja Kosmeta (23. 11. 1944) i zatim vojnog smirivanja arbanaške balističke pobune na Kosovu i u Metohiji (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), došao je period na izgled smirivanja vidljivog besa i patološke mržnje Arbanasa protiv Srba, jer je usledilo vreme amnestije, popuštanja i potpunog udvaranja novih vlasti komunističke Jugoslavije arbanaškom stanovništvu, među kojim je bilo ne samo saradnika okupatora i izdajnika svoje zemlje nego i javnih zločinaca. Tome treba dodati i teror državnog ateizma, koji je pogađao uglavnom srpski narod i njegovu tradicionalnu privrženost crkvi.

Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora, zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše Kosta Čavoški, u članku Početak posleratnog progona Srba sa Kosova, objavljenom u 343. broju "Književne reči" (maj 1989).

Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa), koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca, pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu, kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u svim pravima "⁽⁶⁾

Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca, nastanjenog u susedstvu u Samodreži^[7] Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd, po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova - i uglavnom sve bez uspeha.

O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane od nove vlasti postoji niz dokumenata.^[8] Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje manastira, poput npr. kapele u Gračanici - za kancelarije, magacine ili čak istražne zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na istorijskoj zemlji srpskog naroda.

Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević, spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na grobljima."^[9]

Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna 1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god. rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."^[10]

Manastir Devič srušen oktobra 1941. g. (snimak iz 1947.)

Manastir Devič je kasnije ipak obnovljen, ali je neprekidno do danas imao velikih nevolja i zuluma od susednih Arbanasa, koji su često napadali ne samo manastirska dobra nego i same sestre monahinje. Ali, gornji navod oca Makarija odslikava stvarni odnos nove jugoslovenske vlasti, proarbanaški a antisrpski nastrojene, što se može videti i iz činjenice da nijedna džamija nigde na Kosmetu nije porušena. Naprotiv, mnoge nove džamije podignute su na mestu porušenih crkava ili od njihovog građevinskog materijala.". Kao ilustraciju samo navodimo: selo Radonjić kod Đakovice, gde je na mestu i od materijala crkve podignuta džamija, jer Srba više i nema u tom selu. Crkveni prostor, imanje, groblje neretko je dato, ili prisvojeno, nekom Arbanasu, kao što je slučaj u selu Rakitnici kod Podujeva, Pomazatinu kod Prištine, Drenovcu i Prilepu kod Dečana, u bivoljaku kod Vučitrna i drugde. U selu Ljevoši kod Peći, iznad Pećke patrijaršije, na temeljima stare srednjevekovne srpske crkve podignut je 1955. godine lovački dom za SUP Kosmeta. U selu Miruši kod Mališeva preorani su temelji crkve i staro groblje srpsko (1963) i zemljište postalo zadružna njiva. U selu Kravasarija kod Mališeva sadašnja škola podignuta je na temeljima srpske crkve, a i Srba u selu više nema. Zatiranje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji činjeno je i na razne druge načine (delimična dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova).

Jedan od načina pritisaka na Srbe u ovo vreme, i time započinjanje njihovog prisilnog egzodusa sa Kosova, bila je i nacionalizacija zemljišta "za društvene potrebe", gde se zemljište uzimalo najpre od srpskih porodica. Tako je, npr. sasvim nestalo srpsko selo Nakarade kod Đakovice, kraj magistralnog puta za Prizren, koje je pretvoreno u Poljoprivredni kombinat "Erenik".^[12] Novo Selo kod Prištine, sa ostacima crkve i grobljem. srpskim, potopljeno je celo (1965) pri izgradnji veštačkog jezera na Gračanici. Stadion "Prištine" u Prištini podignut je na zemljištu Srba koje je nacionalizovano. Selo Vrbnica na Drimu, do albanske granice kod Prizrena, imalo je Srba još u posleratnoj deceniji, a onda je zemljište oduzeto i potopljeno za hidrocentralu u Albaniji (!), tako da danas u tom kraju više nema Srba.

U ovoj posleratnoj deceniji imamo i česte progone i zatvaranje srpskog sveštenstva. Tako su 1945-1946. u zatvoru bili: arhiđakon Gavrilo iz manastira Dečana (osuđen na 10 godina zatvora), sveštenik Stanislav Vasiljević iz sredačke župe, sveštenik Grigorije Baljošević iz Orahovca (3 godine zatvora), prota Branko Jakić iz Prizrena, pa sveštenici Đorđe Dragić iz Lipljana i Živa Boldorac iz Istoka (zatvoreni 1947), prota Perko Kipović iz Gnjilana (zatvoren 1949). Naravno, bilo je to doba robijanja mnogih nevinih ljudi u zemlji, ali broj kosovskih Srba u zatvorima nije tada bio prosečno manji, što je tamošnji narod obeshrabrivalo. Najkarakterističniji primer progona srpskog sveštenstva na Kosovu u ovo doba (1952) svakako je nevino stradanje od vlasti jeromonaha Venijamina Boškovića u manastiru Binču kod Gnjilana. Sam on opisao je raško-prizrenskom episkopu ono što se njemu i manastiru desilo od vojnog, milicijskog i drugih predstavnika tadašnje "narodne vlasti" na Kosmetu: "Poznato vam je da sam teško bolestan i da već godinu dana ne napuštam sobu, većinom ležim u krevetu. Tako sam ležao u krevetu i 3. maja t. g., koga su dana oko 5 sati po podne banuli u moju sobu 6 ljudi meni nepoznati, jedan je bio u uniformi vojnoj sa titovkom na glavi, a ostali u civilnom odelu, a jedan je bio u plavoj (milicijskoj) uniformi. Onaj u uniformi vojnoj i jedan gologlav u civilu ostali su kod mene, a ostali su izišli Onaj u civilu seo je preda me i razbijao jaja, kojih je bilo oko 100 komada u dve korpe (bilo je to vreme oko Uskrsa - A. J.) Onda je obe korpe s jajima bacio na mene, bacio je i sud sa jelom na mene. Onda se onaj u uniformi popeo na mene, stao mi na grudi i počeo da me davi; od težine krevet je se prelomio i ja sam propao. Onda su mi naredili da se dignem na onaj deo kreveta što nije propao; kad sam seo, onaj u civilu skinuo je lampu sa gasom i izručio na mene, i hteo da me zapali, ali nije imao šibice Onda je izručio na mene testiju vode. Posle me je onaj u vojnom odelu udarao nogom po celom telu, a onaj u civilu udarao me je sa štapom po glavi, po licu, svuda Onda su me i dalje toliko tukli da sam pao onesvešćen i tek posle 1 časa došao je sluga (manastirski) iz Binča i komšija Raša i Milena Petrović. Pri polasku, onaj u vojnom odelu kazao mi je. U roku od 24 sata da se izgubiš odavde, inače ćemo te baciti kroz prozor. Teško pretučen, ja sam morao da napuštam manastir, a ključeve sam predao namesniku."^[13] Dodajmo da je otac Venijamin uskoro umro od zadobijenih povreda.

Opisani tragični događaj nije bio samo "agitpropovski ateizam" državne marksističke ideologije, nego pre svega bezakonje jednog sistema vlasti, nesumnjivo sa krajnjim ciljem trajno iskorenjenje srpskog naroda iz istorije i pamćenja Kosova Posledice ovakvih postupaka, a iza njih sigurno stoji i arbanaški doprinos i politika albanizacije (i islamizacije) Kosova, Jesu ta da je manastir Binač danas skoro zapusteo, a i srpski živalj oko njega veoma se proredio. Slično je i sa čestim napadima na imanje i sestrinstvo manastira Devič, zbog čega su okolna sela, njih oko 20, zapustela od Srba; pa napadi na manastir Svetu Trojicu kod Mušutišta, kome preti zapušćenje, kao što je zapustio manastir Sv. Marka u Koriši kod Prizrena

Da ovo nije bio usamljen slučaj, pokazaće i sledeći, nešto drugačiji, ali sa istom namerom i namenom učinjen napad na Srbe i Srpsku crkvu. Paroh raniluški Anđelko Petrović izveštava episkopa u Prizrenu 7. januara 1948: "Noću uoči Sv. Save u crkvi Raniluškoj (kod Gnjilana) načinjen je pravi rusvaj - sve su knjige pocepane na paramparčad. Na sv. Prestolu ostala je jedino sračica, a ostali pokrivači, jevanđelje, jedan krst, antimins, carske dveri, zavese, službenik, svetnjaci - sve je polupano i razbacano po crkvi, ikone neke koje su visile o zidu i one su polupane, jedino je pošteđen pribor za sv. pričešće na žrtveniku i ništa drugo. Jedek sa zvona na zvonari skinut je i odnešen "^[14] Ako sada navedemo sličan slučaj iz 20 godina kasnije, videćemo isti zločinački odnos prema kosovskim Srbima i njihovim svetinjama. Naime, mitrovački paroh Vladimir Popović izveštava episkopa u Prizrenu 5. jula 1972: "U selu Vinarcu, ataru ove parohije, postoji crkvica još iz davnina, pre nekoliko stoleća, iz doba patrijarha Čarnojevića Ona je prošla u skoro istovetnom stanju u vremenu 1915-1918. g. kao i u vremenu 1941-1944. g. Međutim, februara ove godine našla su se neodgovorna lica (čitaj Arbanasi - A. J.) pa u nemogućnosti da otvore crkvu, pokvarili su krov na njoj, otvorili je i ubacili dosta prljavštine (đubreta, izmeta), tako da je nižepotpisani morao da se obrati miliciji za zaštitu... Vernici (Srbi) su za tim pristupili obnovi crkve, krov prepokrili, okrečili i vrata još bolje učvrstili. Međutim, juna meseca, ne znamo (tačno) dan, došli su opet nepoznati, pa su je potpuno ruinirali. Vrata su skinuli i odneli, stolove u crkvi polomili, kandila i svećnjake uništili, tako da je u crkvi ostao samo goli i isprljani zid. ... Smatram da ovakav postupak ne liči čak ni na kriminal, već na politički gest radi istrebljenja ove naše svetinje.". Tako piše srpski paroh mitrovački, dodajući u objašnjenju da se ova crkvica "nalazi u selu sa življem isključivo muslimanske veroispovesti" (tj. selo je arbanaško), a srpsko selo Vinarce je nekoliko kilometara dalje.^[15]

Četvrt veka golgote Kosovskih Srba (1956-1981)

Hroniku ovih srpskih stradanja na Kosovu svesno delimo na ove periode, a ne kako je neki, najčešće sami Arbanasi, dele - pre i posle Brionskog plenuma (1966). To zato što su srpska stradanja na Kosmetu bila ista i pre i posle te političke "promene" u Komunističkoj partiji Jugoslavije, što pokazuju i već navedeni i još mnogobrojniji nenavedeni primeri srpskih kosovskih patnji.

U prilog ovakvom tvrđenju navešćemo ovde dva teksta, jedan iz 1951, a drugi iz 1967. godine. Jedan Srbin Kosovac, Jovan Gligorijević, sudija u penziji, pisao je patrijarhu srpskom g. Vikentiju 28. juna 1951, povodom rušenja srpske crkve u Đakovici: "Osećam se prinuđenim da Vašoj Svetosti lično i pismeno, poput naših starih patrijaraha, izložim pravo stanje stvari kako je u Metohiji, na osnovu mojih zapažanja... U okupacionom vremenu II svetskog rata svi ovi anacionalni (tj. antisrpski, arbanaški - A. J.) elementi popalili su domove naših naseljenika, opljačkali ih, opustošili sve što se njihovim imenom nazvalo, silovali ženski svet, prinudno ih naterali u zbeg. Ujedno nisu ostali dužni ni prema staromeštanima Srbima, koliko su ih pobili, tukli i opljačkali za vreme okupacije... Iza oslobođenja 1944. god. mi smo opet svekolike pretrpljene muke, žrtve, neprijatnosti, trzavice, strah, nevolje u raznim oblicima bacili u zaborav, da bi stvorili između nas bratstvo jedinstvo, dajući im kao manjinama Kosmeta, čak se može reći, preterano veliki broj škola, veći i od same Albanije. Međutim, šta se zbiva: dok se mi s jedne strane pokazujemo prema njima humani, čovečni, u pravom smislu kao ljudi, dotle s druge strane oni nam potkopavaju jamu u rođenoj našoj državi, rušenjem crkava i spomenika. U Đakovici imaju muslimani 18 džamija i 12 tekija, katolici 2-3 crkve, a pravoslavni svega jednu pomenutu malu crkvicu i tu nedovršenu novu crkvu-spomen kosturnicu... Datu im autonomiju Kosovsko metohijske oblasti uzeli su vrlo pogrešno i proizvoljno, kao da su država u državi, da im je sve u moći učiniti štogod žele u korist svojih nacionalnih poslova... Asimilaciju, odrođavanje i iseljavanje oni znaju dobro kako se vrši."^[16]

Podsećamo da je ovo pismo pisano 1951. godine. Arbanasi su kasnije tvrdili da su do 1966. godine bili zlostavljani, a Srbi na Kosmetu povlašćeni. Bio je to propagandni plan jedne antisrpske politike, smišljene postepeno posle neuspeha balističke pobune posle oslobođenja. Kako su se pak Srbi na Kosmetu tada osećali, pokazuje drugi tekst: Izveštaj Upravnog odbora Raško-prizrenske eparhije, iz 1967. godine: "Posle stupanja na snagu Društvene reforme (posle Brionskog plenuma 1966-A. J.), koja se, po jednodušnoj oceni (Srba), smatra kao negativna za srpski živalj na Kosmetu, jer će to još više potstaknuti iseljavanje Srba sa Kosmeta, obzirom da neće moći da odolevaju većem pritisku većine šiptarskog življa, koji koristi i zloupotrebljava samoupravu. Šiptari i druge nacionalne manjine na Kosmetu isticali su da su oni gonjeni, a da su Srbi i Crnogorci od Rankovićevog režima bili favorizovani. Ako bi to bilo tako, mnogi postavljaju pitanje: zašto su se onda Srbi do sada iseljavali sa Kosmeta? Ako su uživali osobitu zaštitu Rankovića, što sigurno nije tačno, mnogi se s razlogom pitaju: zar iseljavanje neće biti veće sada kada Srbi više nemaju tu zaštitu, a Šiptari će je imati, koristeći samoupravu i većinu svoga življa i verovatno neki, ako ne ovi, istu zloupotrebljavati... Fakat da su se Srbi i Crnogorci iseljavali sa Kosmeta od samog oslobođenja, a to znači da su uslovi bili takvi da neko nije mogao pod tim uslovima živeti na Kosmetu zajedno sa Šiptarima, pa je izlaz nalazio u seobi na teritoriju uže Srbije, i to onda kada je vlast pretežno bila u rukama boraca, a njih je bilo više Srba i Crnogoraca, kako se onda može pretpostaviti da seobe neće biti više od sada pa nadalje kada pretežan deo vlasti pripada šiptarskoj većini na Kosmetu; a da oni mogu vlast bolje da iskoriste za svoju nacionalnu stvar nego što su je Srbi i Crnogorci koristili, svedoči fakat da je Srba i Crnogoraca sada proporcionalno manje na Kosmetu nego što ih je bilo 1912. g., posle oslobođenja od Turaka. Iseljavanja nije bilo u periodu između I i II svetskog rata, već za vreme prošlog rata.

I ovaj tekst je rečit sam po sebi i ne treba mu objašnjenje. Uz njega kao dokumentaciju možemo navesti brojne ranije izveštaje episkopa raško-prizrenskog o prisilnom iseljavanju srpskog življa sa Kosmeta. Već smo spominjali da je broj parohija morao biti postepeno smanjen za jednu trećinu: od predratnih 93, spao je na 67, jer je 26 parohija moralo biti rasformirano. U izveštaju episkopa prizrenskog g. Pavla od 12. maja 1959. stoji: "Tokom 1958. g. odigrala su se dva veoma mučna događaja. Naime, u manastiru Devič Šiptari su odveli devojčicu od 12 godina, Srpkinju, koja je tu gajena od svoje druge godine, i zahtevali od nje da se uda ili za momčića Šiptara od 12 godina, ili za čoveka od 34 godine, koji već inače ima jednu ženu... Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa (podvukao A. J). Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini tri poslednje kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima. U tursko vreme bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto toliko Šiptarskih... Sad se sele poslednje tri kuće (srpske). Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle I svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre rata nijedne, sada 160 itd."^[18]

U izveštaju od 27. aprila 1961. episkop piše: "Stalna nam je nevolja nezadržano iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad svi. Npr. posle moje posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine (1959), uoči suđenja u Prizrenu jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porcelanske slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira. Drugi (iseljenici) navode da vlasti favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, pa se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza i to uvek u zakonskoj formi. U tome (favorizovanju Arbanasa) učestvuju i Srbi članovi Partije."^[19]

U izveštaju od 11. maja 1962: "I ove godine (1961) još intenzivnije je nastavljeno iseljavanje našeg (srpskog) elementa, kako naseljenika tako i starosedelaca, iz svih krajeva Eparhije. Iz Gnjilanskog namesništva u toku godine iselilo se preko 200 domova: samo iz Vrbovačke parohije, koja je inače mala, iselilo se 70 domova. Iz okoline Prištine, od lanjske godine, takođe se naglo iseljava. U selu Komoranu posle rata bilo je 40 srpskih domova, sada ih ima 12; Novo Čikatovo 48, sada 22; Donji Zabel 18, sada 4; Veliki Belaćevac 23, sada svega 3. Iz Tološke parohije iselilo se u toku godine 81 dom. To je glavna nevolja naša u ovim krajevima."^[20]

Izveštaj od 1. aprila 1965: "Osim navedenih teškoća, imamo onu stalnu koju sam u svim ranijim izveštajima iznosio, a to je neprestano raseljavanje pravoslavnog (srpskog) elementa sa Kosova i Metohije... (slede podaci). Selo Belo Polje od 42 kuće iseljeno 12, ostalo 30. (Iseljenja samo posleratna). Selo Glavnik od 43 kuće iseljeno 20, ostalo 23 Selo Batlava od 27 kuća iseljeno 13, ostalo 14. Selo G. Sibovac od 48 kuća iseljeno 25, ostalo 23 Selo Trnova od 29 kuća iseljeno 23, ostalo 6 Selo Bradaš od 41 kuće iseljeno 40, ostala 1, i tako redom u svih 20 sela parohije Podujevske. . Komentar ovome je nepotreban."^[21]

Da dodamo još i izveštaj od 1. aprila 1966; "Opšte teškoće na koje Crkva u Eparhiji raško-prizrenskoj (nailazi godinama su iste, no utoliko teže što su, tako reći, prešle u hronično stanje. Teški problem je raseljavanje našeg elementa, koje se vrši i dalje. Svakako da tu deluju mnogi uzroci, ali ima nasilja sa strane Šiptara. Letos, vraćajući se iz jednog manastira kod Prizrena i čekajući autobus, imao sam ovakav razgovor sa jednom ženom meštankom. Prodali smo kuću i zemlju u planini i spustili se ovde u ravnicu i tu kupili. Sa jednog parčeta samo dobili smo triput više no gore sa svega (imanja). Takav je i kolomboć (kukuruz). Ali ne možemo ovde ostati. - Zašto? - Noću nam Šiptari uteruju stoku u usev i otvoreno prete Selite se, ovo nije Srbija Siledžije neke, reći će se. No kad sam posle bio na sasvim drugom kraju Eparhije, kod Kosovske Mitrovice, izneli su mi, od reči do reči, potpuno iste nevolje. Vidi se jedna organizovana hajka, kojoj ovako proređeni teško odolevamo."^[22]

Osim ovih izveštaja u Arhivi eparhije u Prizrenu postoje brojni izveštaji sveštenika sa terena o prisilnom iseljavanju srpskog življa i o broju iseljenih pod pritiscima. Iz njih se vidi da je oko godine 1968. zaista došlo do većeg porasta iseljavanja Srba. Ali, iz njih se vidi i nešto drugo - a što poslednjih godina iznose skoro svi Srbi Kosovci da je tada bio prisutan strah od posledica ako se iznese puna i neskrivena istina o razlozima prisilnog iseljavanja jer, ne treba smetnuti s uma da je zvanična jugoslovenska politika, čak i posle arbanaške pobune 1968. godine, dok je Josip Broz Tito bio živ, svesno prikrivala srpsku tragediju na Kosovu i Metohiji (naziv Metohija u međuvremenu je zvanično ukinut 1968. g. od vlasti, jer je jasno svedočio da je to vekovni srpski i pravoslavni kraj oko manastira). Mnogi su ljudi tada i sa položaja odleteli, i sa Kosova se iselili, čim su samo progovorili o srpskom stradanju od Arbanasa na Kosmetu. Primera radi, eno šta piše arhijerejski namesnik iz Gnjilana: "Prednji izveštaji paroha su vrlo šturi i ne iznose puno činjenično stanje iz opreznosti da sebe ne bi doveli u nepoželjni položaj, jer im njihovu tvrdnju o činjeničnom stanju ne bi potvrdili oni kojima je to poznato, iz straha od posledica, radi čega i izbegavaju (Srbi parohijani - A. J.) da daju ma kakve podatke. To se očito vidi iz izveštaja sveštenika Petra Popovića i Mihaila Radojevića. ... Šiptarska omladina od predškolske dece do učenika više gimnazije, učiteljske i ekonomske škole u gradu (Gnjilanu) na najgrublje načine ponižavaju, psuju i vređaju sveštenstvo, a često puta se bacaju za njima i kamenjem i pljuju na njega... Narodna poslovica kaže što očevi govore na ognjištu, deca iznose na ulicu. Zbog takvih postupaka vrlo je otežan položaj i opstanak sveštenstva, naročito mlađih sveštenika. Dostavljajući prednji izveštaj, želim da napomenem: da bi se konkretniji podatci o iseljavanju pravoslavnog (srpskog) naroda sa Kosova dobili kada bi sami iseljenici u Srbiji dali svoje izjave i izneli razloge svog iseljenja. To bi bilo najverodostojnija slika o njihovom iseljenju."^[23]

Potvrdu o iznesenome zaista su dali, ali dosta kasnije, iskazi iseljenih pod raznim pritiscima kosovsko-metohijskih Srba davani u tzv. užoj Srbiji, o čemu je poslednjih godina štampa dosta pisala. Podsećamo na već navedeno svedočenje Miloša Savićevića, kao i na izjavu Radoša Nedića iz lapskog sreza, sela Donje Ljupče kod Podujeva, koji je 24. 4. 1987. opisao "iseljavanje i tragediju 11 porodica Nešića iz sela Donje Ljupče", takođe i svedočenje Vuksana Pantelića.^[24] Najkraće je o iseljavanju izrekao je istinu te iste kosovske noći Ljubomir Vujović: "Preko 40 godina traje proces iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, a pospešuju ga albanski nacionalisti i separatisti; verovatno imaju svoj plan rada i delovanja. Iseljavanje traje nekada bržim a nekada sporijim intenzitetom. Skoro pola naselja na Kosovu su etnički čista, što ide u prilog ostvarenju cilja albanskih separatista... Težak je manjinski osećaj, osećaj nesigurnosti. Samo onaj ko je osetio šta je seoba, može u punom smislu reči da shvati koliko je ta reč opora i gorka."^[25]

Ili jedan drugi rezime uzroka iseljavanja Srba pod raznim pritiscima, koji je dao sveštenik iz Kosovske Vitine Ljubiša Miljković, u svom izveštaju arhijerejskom namesniku u Gnjilanu: "Iseljeni Srbi izjavljuju da nisu imali slobodu, da su ugnjetavani od strane Šiptara. Iseljeni iz Vrbovačke parohije izjavljuju da su im Šiptari mnogo dosađivali, nasilno su ulazili sa stokom u njihova imanja, njive, livade i bašte, izazivali ih na svađu, ulazili im u kuće, kod žena (= silovanje). U grobljima su lomili krstove, i to u selima: Belekaru, Drobešu, Grmovu, Vitini, Devaju, Gušici, Trpezi i drugim. Bilo je i ubijenih, i pred sudom slabo su zaštićeni. U manastiru Binču sestrinstvo (monahinje) često je potresano i napadano od Šiptara: jedna je sestra udarena drvetom po glavi, a druga je napadnuta nožem. Stalno komšije Šiptari navaljuju sa stokom do samog manastira, bacaju kamenje na manastirske njive, i na sami manastir Sv. Arhangela Gavrila u Buzoviku, i dobacuju sestrama: Idite odavde, ovo nije vaše, ovo nije Srbija. Vaše je mesto u Srbiji, itd."^[26.]

Navešćemo ukratko još vrlo karakterističan mada nepotpun izveštaj paroha iz Podujeva Živojina Trajkovića (od 8. juna 1969), za posleratni period do 1968. godine, za sela oko Podujeva, gde se pregledno vidi da je iz tih sela iseljeno 663 srpska doma, a kao pravi razlozi iseljavanja mogu biti uzeti ostali tu dati podaci, naime: 350 fizičkih napada Arbanasa na Srbe, 21 silovanje Srpkinja, 430 krađa pričinjenih Srbima, i 2 ubijena Srbina.^[27] Tako isto rečit je i izveštaj paroha iz Babinog Mosta na samom polju Kosovu (od 7. juna 1969): "Parohija Babinomoška, od 1945. godine do danas, izgubila je svoja tri starosedelačka sela, i to: Bivoljak sa 9 kuća, Drenovac sa 11 kuća i Amediju sa 4 doma, dok crnogorsko naseljeničko selo Breznica od 55 domova, ostaće samo u sećanju kod mlađih pravoslavaca (Srba). Grobovi su im zarasli, a spomenici polomljeni i uništeni pored naseljenih šiptarskih kuća. Breznice divnog planinskog sela nema više. U svim ostalim selima oseća se pritisak Šiptara na srpski živalj. Usled toga pritiska dolazi do pomaganja Srba u većim srpskim selima, mahom idu u Srbiju na preseljavanje. Životni standard njih ne veseli (tj. nije ekonomsko stanje u pitanju - A. J.) u odnosu na šiptarsku dominaciju na svakom koraku. Srpski narod je tužan i brižan u ovoj parohiji. Srpsko bratstvo svakim danom sve je manje, a prekriva ga šiptarsko razmnožavanje rapidno. Svaki Srbin u ovoj parohiji gleda kako da se iseli sa Kosova, ili kako da osigura miran garantovan život. Srbin živi u neizvesnosti danas za sutra."^[28]

Od ovog tužnog iseljavanja srpskog življa sa Kosova i Metohije pod raznoraznim arbanaškim pritiscima, ima i još potresnijih i tragičnijih, i to iz godine u godinu u ovom periodu, naročito posle demonstracija, u stvari pobune 1968. godine. Od tada pa nadalje udvostručeni su i uvišestručeni napadi na crkve i manastire, na groblja i spomenike, na samo srpsko nacionalno, duhovno i kulturno biće na Kosovu. Pojedine od tih tzv. "ekscesa", a u stvari pravih varvarskih zuluma i zlodela, koje je zabeležila Raško-prizrenska eparhija, objavili smo u monografiji Zadužbine Kosova, a ovde ćemo samo podsetiti na neke od najgrubljih nasrtaja na Srpsku crkvu, srpski narod i njegove svetinje i spomenike vekovnog prisustva na Kosovu. Najviše su stradavali manastiri Devič, Gorioč, Sveta Trojica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani, a zatim mnogobrojne seoske crkve i srpska groblja, na kojima su pojedini Arbanasi varvarski lomili krstove i rušili spomenike, pogađajući tako srpskog čoveka u najtananiji nerv srca i najbolniju nit duše. Ne treba zaobići i ne spomenuti mnogobrojne šiptarske skoro životinjske nasrtaje da siluju žene Srpkinje, a u poslednjim decenijama napadaju posebno devojčice i starice, pa čak i monahinje.

Dana 3. aprila 1968. pisao je dečanski iguman Makarije srpskom Patrijarhu g. Germanu: "Šiptari opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u težoj situaciji negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Pojave nasilja, krađe usred bela dana, vređanja i pretnje svakodnevna su pojava. Vi svakako i od drugih čujete šta se sve radi na Kosmetu sa Srbima. ... Pre mesec dana Šiptari iz Dečana teško su pretukli šumara Milivoja Lanićevića, samo zato što je protiv nekih podneo prijave o krađi šume. U isto vreme jedan Šiptar kondukter izbo je nožem na sedam mesta jednog Srbina šofera, samo zato što nije hteo da vozi prepun autobus po zapovesti Šiptara. Nedavno je u Labljanima na Kosovu u srpskom selu proslavljen jubilej o Skenderbegu. Jedan Srbin upitao je zašto se to proslavlja u srpskom selu, a sada isti Srbin leži u agoniji u prištinskoj bolnici. Pre nedelju dana Šiptar iz Ratiša (Dečanska parohija) isterao je iz kuće i sa imanja Stanicu Pešić. Ona se žali svemogućim vlastima ovde, i sve je bez uspeha. Porodicama iz Dečana: Zariji Pavloviću, Stevanović Mirku, Miloradu Joksimoviću, Nikčević Blagoti, Miloradu Bašiću, Pavlu Bašiću i porodici Avramovića iz Drenoca oduzeše samovoljno zemlju i šumu. Tako ovi ljudi nemaju kome da se žale, niti ovde kakva žalba pomaže."^[29]

Igumanija Paraskeva iz manastira Deviča pisala je žalbu Patrijarhu, ali i Izvršnom veću pokrajine: "Dana 28. maja 1968. g. podneli smo prijavu i molbu Opštinskom komitetu i Narodnoj miliciji u Srbici protiv sinova Osmana i Azema Deljevića iz Rezala, koji su napali starešinu manastira Deviča igumaniju Paraskevu, udarali je štapom po glavi, zatim upali u manastirske sobe. ... Dana 13. juna napao me je isti sin Osmana i Azema Deljevića i zgrabio me za ruku i zavrnuo, skoro da mi je slomi... Dana 14. juna 1968. g. oko 9 sati ujutro došao je jedan u sam Devič i skrenuo mi pažnju da ne idem dole (na manastirsko imanje), jer me iz Rezala čekaju da me ubiju. Ja ne znam šta da radim i kome da se žalim, jer je ovo neizdržljivo. Mi same ženske ne smemo da siđemo na svoje imanje, jer nam oni večito prete, i kažu nam: Nemate vi tu šta da tražite! Stoku puštaju slobodno u naše kukuruze, u bašte i livade. Šta mi da radimo, kad oni dođu i za nekoliko sati svu našu muku unište? Mi ih lepo molimo, ali molbe ne vrede, oni prete, i na sestre bacaju kamenje... Žalimo se, pa ništa, oni sve drskiji i slobodniji."^[30]

Kao primer raznovrsnih arbanaških pritisaka i zlodela činjenih Srbima, navešćemo samo jednu žalbu episkopa prizrenskog Pavla upućenu Verskoj komisiji AP Kosova: "Ne jednom smo se do sada obraćali Vama za zaštitu zakonitosti za Pravoslavnu crkvu i njene vernike i imovinu... (zatim navodi slučajeve obijanja crkava u selima Vinarcu i Dobračinu i u Prizrenu - A. J.) ... U groblju sela Šipolja kod Kosovske Mitrovice, tokom leta ove 1972. g. mladići albanske narodnosti, pevajući uvredljive pesme protiv Srba, porušili su 15 nadgrobnih spomenika. Slično rušenje spomenika desilo se nedavno i u selu Srbovcu kod Kos. Mitrovice, gde je porušeno 8 spomenika. Tako je i na groblju u Orahovcu, gde su polomljeni ne samo drveni nadgrobni krstovi, nego i 7 spomenika od mermera, 2 od cementa i 14 kamenih krstova. U selu Opteruši kod Orahovca, polomljena su 3 nadgrobna kamena krsta i svi drveni krstovi sem tri. U selu Retimlju kod Orahovca polomljeni su na groblju ovi drveni krstovi i na grobovima je vršena velika nužda."^[31]

Poluporušena (od Šiptara tokom rata) crkva u Bistražinu kod Đakovice

Ako ovome dodamo da su u ovom periodu rušena i oskrnavljena groblja i cinično povređivani srpski grobovi u selima Buzovik, Petrič, Velika Hoča, Žegra, Robovac, Smoluša, Straša, Koriša, kao i to da su crkve srpske provaljivane, pljačkane i skrnavljene u: Gornjem i Donjem Nerodimlju, Babljaku, Štimlju, Dobrčanu, Prizrenu (Sv. Nikola), Donjoj Gušterici, Vrbovcu, Žitinju, Cernici, Kosovskoj Kamenici, Donjem Drenovcu, Straži, Dobrotinu, manastiru Sokolici i drugim srpskim naseljima, onda postaje jasno kako su se Srbi tada osećali, posle takvih varvarskih bestijanja i iživljavanja arbanaških siledžija i zulumćara nad srpskim življem i njegovim svetinjama.

Porušeno i spaljeno srpsko groblje (Begov Lukavac kod Istoka)

A šta je u to vreme doživljavala od arbanaških nasilnika jedna obična srpska porodica, neka posluži kao primer svedočenje Krunoslava Jošanovića i njegove majke Dace iz sela Orlane kod Podujeva Neposredno iza rata u mome selu je bilo 100 srpskih kuća, danas ih ima samo desetak. Zašto su otišli? Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Najveći broj mojih seljana je otišao zbog direktnih pritisaka. Nije se to moglo izdržati.

Mi smo dugo godina bili bez ikakve zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome imanju ako su ga svakodnevno potkradali, ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na obraz žena i devojaka? Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica, Nedrgovac, Sekirača, Brvenik... Sve te nevolje o kojima pričam nisu zaobišle ni moju kuću i familiju. Nasrtali su mi noževima na decu, tukli mi majku. I da slučajno nisam naišao, ko zna da li bi ona i preživela. Oborili su je, pa sve nogama (gazili), a ona stara i bespomoćna. ... 'Takve batine nisam doživela ni za vreme okupacije', veli majka Daca. A verujte mi, hlebom sam ih hranila, vodom pojila, svakojako pomagala. ... "^[32]

Ovakvih i sličnih potresnih kazivanja o patnjama pojedinačnim i grupnim stradalnim sudbinama srpskog življa na Kosovu i Metohiji ima toliko da bi to iziskivalo čitave tomove. Da potsetimo samo na neka stradanja Srba: I u tim godinama su mnogim srpskim porodicama oduzeta imanja, bilo smišljenom eksproprijacijom za neka državna dobra (poljoprivredne kombinate, kao napr. Erenik kod Đakovice ili onaj kod Peći), bilo otmicom samih vlasti u korist albanskih emigranata, kao što je bilo napr. u Dečanima (1972. i 3. godine), bilo pak uzurpacijom ili otmicom od strane pojedinih šiptarskih porodica, kao što je bilo 1968. g. u selu Dolac kod Kline, kad su Šiptari (rimokatolici) iz porodice Tomaj i Bunaj ubili Božidara Bacića na njegovoj njivi motikama, a ranili mu braću Bogosava i Bogdana, i onda preoteli njihovu njivu. Ovakvih šiptarskih napada i čak ubistava Srba na imanjima bilo je u ovo vreme više, jer pravni organi i sudovi na Kosovu nisu pravilno funkcionisali.

Za ovaj period stradanja Srba na Kosmetu, kada nisu mogli ni da se žale, ili je žaljenje bilo bezuspešno, ili čak sa lošim posledicama po žalioce, možda najbolje odgovara reč jedne stare Srpkinje iz Peći, koja je na pitanje jednog našeg sveštenika iz Beograda: "Kako živite?" - odgovorila: "Gore visoko, dole tvrdo, pa ćutimo i trpimo."

Najnovija stradanja (1981-1988)

Posvudno i posvednevno stradanje srpskog življa na Kosovu i u Metohiji teklo je tako četvrt veka, u gluši i ropcu, bez prava protesta i bez odgovora na sudske žalbe, a posledica toga bila je neprekinuta rska iseljavanja pod pritiskom. Međutim, s proleća 1981. godine desio se najednom događaj koji je mnogima na Kosovu i van njega, naročito u Srbiji, otvorio oči. Istina, i o tome se prvih meseci nije smelo ni pričati javno, a kamoli pisati, sve je zataškavano i skrivano kao "državna tajna", mada je ta tajna već u čitavom svetu bila javna. Reč je o poznatoj arbanaškoj separatističkoj agresiji u martu i aprilu 1981. godine (koja je zamagljivana političkom terminologijom: "demonstracije", "kontrarevolucija" i slično). Od ove pobune 1981, koja je novembra 1988. i februara marta 1989. imala svoju reprizu, nad kosovsko- metohijskim Srbima počeo je javno da se sprovodi genocid biološki, ekonomski i kulturni. O tome je sasvim tačno nedavno rekao prof. dr Dragoje Žarković: "Danas smo svedoci genocida koji se godinama sprovodi nad srpskim i crnogorskim narodom na Kosovu, koji Jugoslovenska vlast gotovo mirno posmatra, očekujući da će se taj problem konačno rešiti kad Kosovo postane etnički čisto, tj. postane samo albansko, bez Srba."^[33]

Prvi javno učinjeni zločin arbanaške separatističke agresije 1981. protiv svega srpskog na Kosovu i Metohiji bilo je podmetanje požara pod veliki konak manastira Pećke patrijaršije, pred zoru 16. marta, tj. u noći Nedelje pravoslavlja. U konaku je mirno spavalo 30 monahinja, sa još nekoliko gostiju, i 3 sveštenomonaha. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju, na rastojanju od po desetak metara (konak je dug 60 metara) i srećom da ga je primetio jedan stariji Srbin Kosovac, koji je bio te noći gost u manastiru, a odmah za njim vatru je primetila i igumanija manastira Deviča Paraskeva, takođe gost te noći u Pećkoj patrijaršiji. Sestre monahinje jedva su uspele da spasu starog jeromonaha Dionisija i stare rukopisne knjige i nešto ikona, a sve ostalo u konaku, sa kapelom, patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacinima izgorelo je potpuno, jer vatrogasne službe iz Peći skoro da su sabotirale gašenje požara (dolazile su prazne cisterne), te je požar utihnuo tek uveče kad je konak izgoreo. Posle toga, počele su "političke izjave": da je za požar "kriva električna instalacija" (a struju su prekinuli tek vatrogasci), pa onda "dimnjak na konaku" itd, a u stvari skrivalo se svesno da je to bilo zlodelo, jedno od prvih u nizu tada izvršenih sabotaža, rušilačkih napada i terorističkih akata opšte separatističke pobune Arbanasa (počev od 11. marta 1981. u studentskoj menzi u Prištini, pa dalje 26. marta, i naročito prva tri dana aprila, kada su u skoro svim naseljima i gradovima na Kosovu buknule separatističke mase, u kojima je bilo na desetine mrtvih, a i nekoliko nevinih Srba palo je kao žrtva razjarene rulje). Cilj ove agresije bio je odmah jasan: nasilno otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i pripojenje Albaniji. Nešto kasnije, to je zamenjeno veštom parolom "Kosovo republika", naravno sa istim ciljem - da se ta republika zatim otcepi i pripoji Albaniji. Jednom rečju, u događajima na Kosovu s proleća 1981. vaskrsavala je ideja iz doba okupacije, o "Velikoj Albaniji", koju je trebalo ostvariti "milom ili silom", kako su i uzvikivali demonstranti u Prištini, Uroševcu, Đakovici, Podujevu i drugde.

Spaljeni konak Pećke Patrijašije (16. marta 1981.)

Posle vojnog ugušenja ove arbanaške agresije, Srbima na Kosovu bilo je još teže. Teže im je bilo zatim i sledećih godina, koliko zbog pritisaka, sada sve otvorenije drskih i agresivnijih, toliko i zbog jasnog sagledavanja nehtenja i neefikasnosti političke vlasti Jugoslavije da na Kosovu uspostavi pre svega istinu, slobodu i jednako pravo za sve, a pre svega za potlačene Srbe i ostali nealbanski živalj. Vrlo je karakteristično bilo da, osim grupe uglavnom mladih Arbanasa, niko iz organa vlasti, a ona je bila sasvim u rukama Arbanasa, nije tada odgovarao zbog neuspeha višegodišnje komunističke politike na Kosovu, zbog tolikog kršenja osnovnih ljudskih i ustavnih prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, zbog zavera i u samim organima vlasti protiv ustavnog poretka u zemlji, zbog ukidanja slobode i pravne jednakosti za Srbe i ostali slovenski živalj na Kosovu Partijski je samo kažnjeno nekoliko lica, smenjeno je sa radnih mesta nekolicina i - ubrzo je izlaz nađen u poznatoj jugoslovenskoj "uravnilovki": da Je opasan i albanski nacionalizam, ali da je isto tako opasan i srpski nacionalizam (iako su Srbi na Kosovu od 25% sada spali na jedva 12%, dakle postali su manjina u svojoj sopstvenoj otadžbini).

Iz ovog perioda, u kojem je tek u ovoj (1989) godini počelo donekle menjanje nekih tokova i zbivanja na Kosovu, toliko je primera stradanja srpskog življa i njegovih svetinja da, kada je najzad i štampa osvojila sebi pravo da slobodno piše o pravom stanju na Kosovu i uopšte u Jugoslaviji, zaista nema dana a da u štampi ne osvane vest o jednom ili čak desetini zlodela, nasilja, silovanja, paljevina, fizičkih nasrtaja, maltretiranja i raznovrsnih javnih i psiholoških pritisaka na Srbe širom Kosova i čak preko njegovih granica. (Tako je književnik iz Prištine, Petar Sarić, u otvorenom pismu Azemu Vlasiju, 3. septembra 1987, samo u jednom danu nabrojao deset u štampi objavljenih arbanaških nasilja nad Srbima na Kosovu).*

[NAPOMENA: U nastavku ove knjige čitalac će naći detaljniju, skoro svakodnevnu hroniku stradanja Kosovo-metohijskih Srba, koja obuhvata period od 1988 do Vidovdana 1990 godine.]

Oskrnavljen grob Sime Igumanova u manastiru Sv. Marka u Koriši, a na zidu crkve ispisane reči "Umri(te) popovi".

Naravno, opet su bile na udaru prvo srpske crkve i manastiri, sveštenici i monahinje. U sledećim godinama, posle 1981, provaljivane su, pljačkane, skrnavljene i narušavane mnoge crkve i manastiri, a posebno srpska narodnocrkvena groblja Ako izostavimo manastir Svetog Marka u Koriši kod Prizrena, koji nije propustio godinu bez arbanaških rušilačkih napada, skrnavljenja i oštećenja, i takođe manastire Devič i Svetu Trojicu, koji takođe nisu ni jedne godine prolazili bez fizičkih napada na monahinje, bez zuluma i poljskih šteta, pa čak i paljevina (Devič je u 1982-1984. imao tri velike podmetnute paljevine stočne hrane oko štale i vinograda iznad crkve), onda bismo mogli nabrojati nekoliko desetina obijenih, opljačkanih i oštećenih crkava po selima, do stotine oskrnavljenih grobalja sa porušenim spomenicima i polomljenim krstačama, i to ponekad u čitavim talasima, jer je očigledno reč o organizovanim i dirigovanim šiptarskim pritiscima na srpski živalj da se konačno iseli sa Kosova. Napadnute su bezbrojno i srpske kuće i imovina, kao i ljudi, žene i deca.

Pomenućemo ovde provalu, skrnavljenje i oštećenje fresaka u istorijskoj srpskoj crkvi Samodreži na Kosovu (1981), pa zatim isto zlodelo u crkvi u Donjem Nerodimlju (1982), pa u Štimlju (1983), pa u Dolcu kod Kline (1984), pa u Đakovici i Kosovskoj Kamenici (1985), pa u selu Perkovcu i Boljetinu i u Mitrovici (1986), pa u manastiru Sokolici (1986), pa zagađivanje i skrnavljenje ljudskim izmetom ulaznih vrata Saborne crkve u Prizrenu (sedište episkopa), pa napad na sveštenika i crkvu u samoj Prištini (1987. i 1988) i tako redom. Da to nije samo niz "ekscesa" činjenih od "neodgovornih" ili "nenormalnih" lica arbanaške narodnosti, kako se, na žalost, često izjavljuje u "zvaničnim saopštenjima" organa vlasti na Kosovu, ili čak i u sudskim presudama, nego da je to deo šireg dobro smišljenog plana protiv Srba na Kosovu, s ciljem njihovog iskorenjivanja i likvidiranja svakog istorijskog traga, može se videti iz jednog na izgled kurioziteta, ali vrlo karakterističnog za položaj Srba na Kosovu ovih godina. Reč je, naime, o svesnom, državnom prepamljivanju srpskih crkava i manastira na Kosovu, o čemu ćemo navesti samo jedan dokumenat.

U aktu br. 307, od 3. aprila 1987. episkop prizrenski Pavle piše Verskoj komisiji SAP Kosova, i navodi da je u selu Mušutištu kod Suve Reke, skoro slučajno otkrio da je u katastarskim knjigama jedna crkva upisana kao "džamija". Zatim je isto to otkrio i za crkvu u selu Dvorane, pa i za crkvu u Suvoj Reci, i dalje redom: u selu Rečane, selu Popovljane i još nekim selima istoga kraja. Isto to je otkrio i za pećki kraj, gde su u katastru kao "džamije" upisane crkve u selima: Vitomirici, Sigi i Goraždevcu. Kao "džamija" upisana je čak i crkva manastira Svete Trojice kod Mušutišta, a kasnije je otkriveno, i onda brzo ispravljeno, da su kao "džamije" upisivani i drugi veći kosovsko metohijski srpski manastiri. Neke, pak, crkve upisivane su u katastar samo kao "zgrade", a crkvena imanja kao "vakuf", tj. kao svojina muslimanske zajednice.^[34]

Srpska pravoslavna groblja za ovo vreme rušena su, skrnavljena i razarana, nekad čak i paljena ili preoravana, u selima: Šipolje i Mučivorce kod Mitrovice, Dvorane kod Mušutišta, Toponica i Robovac i Rogačica kod Kos. Kamenice, Petrovce kod Gnjilana, Smoluša kod Lipljana, a takođe i u drugim srpskim naseljima. Često se dešavalo da su povređivani sveži srpski grobovi, i to ponekad baš uoči Zadušnica, da bi Srbima, koji sutradan dođu na grobove svojih pokojnika, bol i žalost bili veći i perspektiva za opstanak na Kosovu bezizlaznija. Najčešće se počinioci ovakvih zlodela ne pronađu, ili se doture maloletnici kao izvršioci, ili osobe "neuračunljive" i "nenormalne", tj. proglase ih za takve sami arbanaški organi vlasti. Ipak, najjeziviji primer nanošenja ovakve vrste patnje i stradanja Srbima na Kosovu svakako je onaj koji se nedavno desio u selu Grace. Tamo su na Krstovdan, 27. septembra 1988, na dečijem seoskom groblju, petorica mladih Arbanasa suseda, raskopali dečji grob nedavno umrlih novorođenčadi blizanaca, sinova Radojka i Dragice Petrović iz sela Grace kod Prilužja, i jedno detinje telo raskomadali i razbacali po okolnom džbunju, a ono drugo onako u kovčežiću poluzakopali. Iako su počinioci uskoro otkriveni, i njihovi roditelji kažnjeni, u srpskom narodu ovoga kraja, ali i čitavog Kosova, ostala je gorčina i bol kakav se ne da izraziti i opisati. Istina, tada je, mada to biva vrlo retko, progovorio ljudski i jedan Arbanas, novinar Maksut Šehu iz Prištine, napisavši tim povodom da "velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama".^[35]

Među zlodela i zločine nad srpskim življem ovoga perioda treba spomenuti i javnosti već poznato mučko ubistvo mladoga Danila Milinčića pred njegovom kućom u selu Samodreži, 2. juna 1982. godine, kada su četvorica Arbanasa držala Danila, a albanski emigrant Ferat Mujo pucao mu iz pištolja u srce, na oči majke Danice koja je svojim telom pokušala da zaštiti život svog nevinog sina.^[36]

Sudbina ubijenog Danila Milinčića i zatim čitave njegove porodice samo je simbolička pojava za sudbinu čitavog srpskog življa na Kosovu. Bilo je još i drugih ubistava, za ovih nekoliko poslednjih godina, kao što je ubistvo oca porodice Šarića, u selu Meće kod Đakovice, ubijenog od familije Krasnići (arbanaških katolika, koji mu otimaju imanje), pred svojom kućom, 3. jula 1983, posle čega je nastavljeno sa progonom njegovih sinova i porodice, s ciljem da se isele sa svog imanja i iz Metohije. Godine 1981, drugog aprila, po povratku sa demonstracija u Prištini, arbanaška masa ubila je jednog Srbina mladića na izlazu iz Vučitrna, ali je to ubistvo čuvano kao "državna tajna" i nije dosad objavljivano. U Novom selu kod Vitine poznati balista Hisen Trpeza ranio je teško jednog srpskog mladića (1986), koji je jedva ostao živ, a jedan drugi srpski mladić, Miloš Košutić iz sela Sazlije kod Uroševca, pretučen je od 6 Arbanasa lopatama, tako da je posle nekoliko dana umro od povreda (1983). Mladiću Slaviši Tomiću, studentu iz Prizrena, nasred ulice zario je nož u rebra Šukri Gaši i zatim pobegao (juna 1988), a u srpskom selu Prekalu kod Istoka (od septembra 1988) žene i deca s puškama čuvaju danonoćnu stražu zbog nasrtaja arbanaških aga i begova iz dečanske opštine, o čemu je štampa opširno pisala.

Mesto ubistva Danila Milančića u Samodreži (2. juna 1982.)	Kuća porodice ubijenog Šarića u selu Meće kod Đakovice (3. 7. 1983)

Noćne straže drže Srbi, seljaci i u mnogim drugim srpskim selima po Kosovu i Metohiji, zbog šiptarskih nasilja i zuluma. Ipak, izgleda da je od svih najkarakterističnija za stradanje kosovskih Srba u ovim godinama nečuvena u istoriji tragedija Đorđa Martinovića iz Gnjilana Njega su trojica nepoznatih napadača, maskiranih i sa morfijumom, napali na njegovoj njivi 1. maja 1985. i zločinački ga bukvalno nabili na flašu (i to dancetom nagore, jer su u grlić stavili drvo i ugurali mu u debelo crevo) Prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana bilo je da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja, što su kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista Ali, odmah zatim je stupila u dejstvo politička mašinerija, u koju su umešani i viši funkcioneri jugoslovenskih vlasti, te je ona iskonstruisala drugo saopštenje, čak i "izjavu" samog Martinovića i "lekarski" nalaz "eksperata" - da je reč o "samopovređivanju". ^[37] Tim povodom nekoliko srpskih intelektualaca i novinara pisali su našoj i svetskoj javnosti protest, naslovljen "Istina nabijena na kolac". Martinovićev slučaj samo je pokazatelj kako je stradanje srpskog naroda na Kosovu, u jugoslovenskim zvaničnim krugovima pa time delom i u svetskoj javnosti, moralno diskreditovano i iskrivljeno prikazano i tumačeno To je već samo po sebi udvostručenje tih stradanja

Đorđe Martinović (snimak posle stradanja)

Bilo bi nemoguće ovde pobrojati sve nebrojene slučajeve brutalnog i životinjskog silovanja srpskih žena, devojčica, starica i monahinja od obesnih Arbanasa Tih silovanja je poslednjih desetak godina bivalo i biva sve više i učestalije na tragičnom Kosovu. O tim drastičnim slučajevima varvarskog ponižavanja srpskih majki i devojaka pisala je u novije vreme sve češće i opširnije štampa, kao što su bila silovanja devetogodišnje devojčice u selu Žitinja kod Vitine (1983), pa starice monahinje Ane (72 godine) u manastiru Gorioču kod Istoka, pa 12-godišnje devojčice (avgusta 1984) u Ljubeniću kod Peći, pa opet starije žene (54 godine) u Belom Polju kod Peći, pa jedne posetiteljke manastira Svete Trojice kod Mušutišta, pa opet starije žene (57 godina) u Starom Selu kod Uroševca (1984), pa Beograđanke N. K., majke jednog deteta, koju je silovalo nekoliko Arbanasa u kosovskoj Mitrovici (jula 1986) i mnogi drugi slučajevi širom Kosova Pokušaji pak silovanja još su brojniji, a među njih spada i nedavni nasrtaj radi silovanja na gračaničku igumaniju Tatijanu (na Vel. gospojinu, 28. avgusta 1988), i to je učinio jedan milicajac Arbanas. Na opštu žalost kosovskih Srba, u nasiljima nad nedužnim srpskim življenjem neretko učestvuju i same vlasti i sami organi bezbednosti sa Kosova.^[38]

Mića Popović: "1. maj 1985." (slika stradanja Đorđa Martinovića)

Zbog svih ovih nasilja, činjenih im od Arbanasa na Kosovu, Srpski narod se počeo okupljati u 1988. godini na protestne skupove, na Kosovu i po široj Srbiji, eda bi javno digao glas očaja zbog sopstvene obespravljenosti, neslobode i beznađa. To je donekle ohrabrilo Srpski narod po Kosovu, pogotovu što su ti skupovi pravednog protesta i solidarnosti sa nevino proganjanima dobili široku podršku u Srbiji i Crnoj Godi. Ali, to je istovremeno izazvalo i veći antisrpski bes mnogih siledžija arbanaške nacionalnosti na Kosovu koji su, novembra 1988. i februara i marta 1989. godine, krenuli u masovne antisrpske agresivne pokrete, pa i oružane napade. Zbog toga je na Kosovu bilo zavedeno vanredno stanje, dakle nešto slično kao odmah posle završetka II svetskog rata. Nije li to samo dokaz, ako ničega drugoga, a ono kraha jedne politike, jednog sistema i režima komunističke ideologije, koja je mislila i radila na tome da na antisrpskoj politici o Kosovu i Metohiji gradi budućnost Jugoslavije i njenih naroda.

Valjda će ovo najnovije stradanje Srpskog Kosovskog naroda konačno otvoriti oči svima u ovoj zemlji, ako nam je stalo do zajedničke budućnosti i naročito do budućnosti naše dece.

Oštećena od Šiptara freska (XIV vek) jednog Svetitelja u Sv. Petru Koriškom kod Prizrena	Srbi iz Batusa, Kline i Kosova Polja krenuli na kolektivno iseljavanje zbog šiptarsko-komunističkih nasilja i nepravdi (20. juna 1986).

FUSNOTE:

^[1] Objavljeno u knjizi jeromonaha A. Jevtića, Od Kosova do Jadovna, 7. dopunjeno izdanje, Beograd 1987, 104-182.

^[2] Isto, 105-107

^[3] Arhiv Sv. Sinoda, br. 2099/1941.

^[4] Izjava data 11. aprila 1944. u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu; Arhiv Sv. Sinoda za 1941-45.

^[5] Svi dokumenti sa imenima u Arhivu Sv Sinoda za 1941-45

^[6] Borba, Noć oporih reči, maj 1987. Stenografske beleške sa zbora u Kosovu Polju u noći između 24 i 25 aprila 1987, objavljeno kao specijalno izdanje.

^[7] Jevrem Damnjanović, Kosovska Golgota, Intervju, specijalno izdanje, 22. oktobar 1988, 51-53.

^[8] Delimično objavljeno u monografiji Zadužbine Kosova, Prizren-Beograd 1987, 793-800.

^[9] Zadužbine Kosova, 802.

^[10] Isto, 796.

^[11] Isto, 387-547 (Milan Ivanović: Crkveni spomenici XII-XX aeka). - U čitavoj Jugoslaviji je od rata do početka 1990. godine podignuto oko 1.200 džamija, a pravoslavnih srpskih hramova svega oko 350, iako je pravoslavnih Srba 3-4 puta više nego muslimana.

^[12] Jedinstvo, 3. april 1989. (Vidi i Dodatak na kraju knjige).

^[13] Izveštaj episkopa Vladimira Sv. Sinodu 13. Juna 1952; Arhiv Sv. Sinoda, br 74 za 1952.

^[14] Zadužbine Kosova 798-99

^[15] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br. 204 za 1972.

^[16] Arhiv Sv. Sinoda, br. 95/1951; Zadužbine Kosova, 303-04.

^[17] Arhiv Raško-prizrenske eparhije za 1967, fascikla EUO

^[18] Arhiv Sv. Sinoda, br. 2/1959; Zadužbine Kosova, 810.

^[19] Arhiv Sv. Sinoda, br. 190/1961; Zadužbine Kosova, 811.

^[20] Arhiv Sv. Sinoda, br. 24/1962

^[21] Arhiv Sv Sinoda, br 356/1965

^[22] Arhiv Sv Sinoda, br 101/1966; Zadužbine Kosova, 813,

^[23] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br 27, 10 Jun 1969.

^[24] Noć oporih reči, 31 35

^[25] Isto, 47.

^[26] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br. 13, 7. jun 1969.

^[27] isto posebna Fascikla iz 1969.

^[28] Arhiv Sv. Sinoda, br. 1409/1968.

^[29] Arhiv Sv. Sinoda, br. 2731/1968

^[31] Zadužbine Kosova, 817

^[30] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br. 204,18. avgust 1972.

^[32] Jedinstvo, Priština, 12 maj 1988. O tome vidi spisak u Dodatku na kraju knjige

^[33] NIN, 23. april 1989, 48.

^[34] Arhiv Raško-prizrenske eparhije za 1987, fascikla EUO.

^[35] Politika, 8. oktobar 1988.

^[36] Opširnije u: A. Jevtić, Od Kosova do Jadovna, 16-19.

^[37] Opširnije u Svetislav Spasojević, Slučaj Martinović, Beograd 1986, takođe i Živorad Mihajlović Šilja, Pokošene kosovske istine, Beograd 1986

^[38] O svemu opširnije pisao sam u listu "Pravoslavlje" (počev od broja 518, od 15. oktobra 1988, pa do broja 551, od 15 aprila 1990), sa tačnim podacima o svim nasiljima i zulumima, sa imenima, mestima i datumima. - Taj drugi deo, kao opširnija hronika stradanja Srba na Kosovu, koja, dopunjena ovde, obuhvata period od januara 1988. do Vidovdana 1990. donosimo u nastavku ove knjige.

Opširnija hronika stradanja Srba za poslednje dve i po godine (Januar 1988. - Vidovdan 1990)

Gračanica, Vidovdan 1989.

Crna hronika najnovijih stradanja Kosovsko-metohijskih Srba od šiptarskih zuluma (1988-1990)

Raspeće Srpskog naroda na Kosovu traje vekovima. To je neprekidni Krstovdan čitavog jednog hrišćanskog naroda.

Istorija Srba često je bila vezana za pojedine hrišćanske praznike, jer su se na njih i oko njih zbivali mnogi bitni, sudbinski događaji crkveno narodne istorije, kako one borbene i stradalne tako i one pobedne i vaskrsne.

Poslednje decenije istorije Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji u znaku su Velikog Petka i Krstovdana, naročito od 1981. godine. Tako je te godine u Nedelju Pravoslavlja zapaljena Pećka Patrijaršija, na Zadušnice su porušeni krstovi i spomenici i oskrnavljeni srpski grobovi u selu Dvorane kod Mušutišta. A ove godine (1988), na Krstovdan, zbilo s

Krstovdan Srba na Kosovu

e neviđeno i u istoriji čovečanstva nečuveno zlodelo nad grobovima i nad telima dvoje srpske dečice u selu Grace kod Vučitrna, učinjeno od grupe albanskih maloletnika (starih od 11 do 15 godina), uz svojevrsnu saradnju i drugih njihovih sunarodnika.

Naime, dvoje muških blizanaca, dece roditelja Radojka i Dragice Petrović umrli su uskoro po porođaju i pogrebeni su 4. i 5. jula 1988. na dečjem groblju sela Grace kod Prilužja na samom Kosovu. Njihov deda Stanko pošao je na Krstovdan da obiće grobiće svojih unuka, i šta je video? - Video je da su dečji grobovi raskopani i oskrnavljeni. "Prizor je bio jeziv, užasavajući. Video sam razbacane dečje kosti i pelenice", veli deda Stanko.

Otišao je odmah i prijavio ovaj vandalizam u SUP u Prilužju. Sutradan su došli organi milicije i vlasti i doveli i lekarsku komisiju da izvrše ekshumaciju dečjih tela i ustanove šta se stvarno dogodilo. Zaključak je bio poražavajući: neviđeni i nečuveni vandalizam izvršen je nad dečjim grobićima i telima. Grupa albanskih mladića, koji su zatim i otkriveni, njih petorica (od 11 do 15 godina), raskopali su dečje grobove, izvadili telešce jednoga od blizanaca i, razbivši mu glavicu i rastrgnuvši udove tela, sve su razbacali po okolnom šipražju. Zatim su sanduk napunili zemljom i na brzinu zatrpali. Prilikom ekshumacije, u ostacima sanduka su pronađeni delovi pelena i papirne novčanice, dok je telašce drugog deteta bilo u svome sanduku. Po groblju i okolnom šipražju nađeni su razbacani delovi dečjeg tela, pelenice i novac. U saopštenju Komiteta i istražnog sudije iz Vučitrna kaže se doslovno: "Istražna ekipa (u kojoj je bila i Slavica Dobričanin, profesor Medicinskog fakulteta u Prištini) u otvorenom grobu ugledala je otvoren prazan mrtvački sanduk u kome nije bilo dečjeg leša. Oko otvorenog groba pronašli smo lobanju i kosti grudnog koša i dečje kosti ekstremiteta. Pored otvorenog groba takođe smo pronašli belu pelenu s kojom je, verovatno, bilo prekriveno telo umrlog deteta u mrtvačkom sanduku, kao i papirni novac" ("Jedinstvo", 30. septembra 1988).

U traganju za počiniocima ovog ni u Sodomu nezapamćenog zločina organi bezbednosti iz Vučitrna otkrili su petoricu Albanaca: Š. K. (15), M. K. (11), G. H. (12), A. I. (11) i N. Ž. (13), svi iz obližnjeg sela Donje Stanovce, kao i to da su dvoje suseda albanske narodnosti od prvog dana znali (a možda i videli?) ovo nedelo i njegove izvršioce a nisu nikome prijavili. To su B. B. (16) i Klimaku Bedrija, domaćica, takođe iz sela Donje Stanovce.

Selo Grace: baka Ana i ljudi nad dečijim raskopanim grobićima.

Već dok je istražni sudija vršio uviđaj na groblju, na Krstovdan popodne okupilo se na dečjem groblju nekoliko stotina Srba, žena, dece i ljudi, da podele žalost i nesreću ucveljenih roditelja i dede Petrovića, i svi su grupno odali poštu ovim malim posmrtnim mučenicima, čija su tela i grobovi unakaženi i rastrgnuti kao od nekih divljih zverova. Narod se na grobovima okupio i sutradan, a zatim su u samom selu održali protestni zbor u dvorištu Osnovne škole, gde je došlo oko 500 srpskih žitelja. Narod je ogorčeno ali zatočnički govorio: "Kosovo je Srbija", "Život damo, Kosovo ne damo", "Nećemo se seliti", "Hoćemo slobodu", "Diraju nam mrtve", "Bolje grob nego rob", "Emigranti napolje" i zapevali su pesmu o vojvodi Sinđeliću i "Ko to kaže Srbija je mala". U ime omladine sela Grace govorila je Ljiljana Mihajlović, koja je izrekla rešenost mladih Srba da se ne sele sa Kosova: "Ostaćemo na našim ognjištima da branimo ono za što su se naši dedovi borili. Hoćemo samo da i mi imamo miran san i bezbedan život. Nisu nas majke rađale da bi nas separatisti silovali, prebijali, psovali, boli noževima i za to dobijali smešno male kazne".

U međuvremenu, uhvaćeni su počinioci ovog nezapamćenog zlodela i na saslušanju su izjavili da "dok su čuvali stoku u blizini mesta gde su sahranjena novorođenčad, došli su na ideju da otvore grobnicu da bi u njoj našli novac ili oružje, jer su, navodno, čuli da Srbi, po običaju, prilikom sahranjivanja stavljaju u kovčeg novac ili oružje" ("Politika ekspres" 4. 10. 1988). Kolika je laž ovog "pravdanja" samih počinilaca ili njihovih suflera i dirigenata iz pozadine vidno je iz činjenice da je prilikom ekshumacije nađen papirni novac i u kovčežiću i oko raskopanog groba, a da i ne govorimo o infernalnom aktu razbijanja glave i rastrzavanje udova detinjeg nevinog telašca. Isto tako, sramno je i lažno saopštenje Centra bezbednosti iz Titove Mitrovice, dato novinarima 3. 10. 1988. i objavljeno sutradan u štampi, u kome se kaže da su "nepoznata lica izvršila povredu groba, jer su na licu mesta, na površini zemlje, pronađeni pojedini predmeti koji su pripadali sahranjenom novorođenčetu" i da "u toku ekshumacije ustanovljeno je da je na neutvrđen način raskopavana grobnica, što se videlo po raskovanom poklopcu sanduka i po tome što u sanduku nije bilo leša" ("Ekspres" 4. 10. 1988). Videli smo prethodno kako su roditelja i deda ovih nevinih, posmrtno rastrgnutih jaganjaca Božijih, kao i drugi ljudi i čak lokalni organi, zatekli raskopan grob i našli razbijenu lobanju, pokidane i razbacane delove tela po okolnom šipražju, kao da su grobove otvorili i tela rastrgli vuci i hijene! Zašto organi vlasti na Kosovu lažu i prikrivaju svu gnusobu ovog zločina, neviđenog i nezapamćenog u istoriji, koji prevazilazi i ustaške zločine nad srpskom decom zloglasnoj Endehaziji.

Jeste da je ovo sodomsko delo bezumni akt maloletnika, ali je upravo time ono strašnije i jezivije. Jer nije ni ta grupa dečaka tako maloletna, niti su oni tako nesvesna nevinašca, ali su još veći zločinci oni koji su ih tome učili i vaspitavali. I to ne samo njihovi roditelji, koji će biti pozvani na odgovornost, nego i albanski vođi i učitelji u čitavoj Pokrajini. Čemu li to oni uče svoj narod? Kakvu mu to budućnost opremaju, ili očekuju, ako im sinovi ovakve adske zločine čine?

Istina, pojedini Albanci u Vučitrnu i Prištini osuđuju ovo gnusno zlodelo svojih sunarodnika. Potrebno je pisanje tim povodom novinara i književnika Maksuta Šehu u listu "Rilindja" (preneto u "Politici" od 8. 10. 1988. pod naslovom "Velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama").

Ima sigurno i mnogih drugih čestitih Albanaca, jer nije valjda takav sav albanski narod. Ali, na žalost, u ovom istorijskom trenutku srpskog svenarodnog Krstovdana, ne karakterišu takvi dobri ljudi albanski narod na Kosovu i Metohiji, nego uglavnom ovakvi zločinioci i njihovi dirigenti iz pozadine i javni pokrovitelji. To je istina, i to treba jasno priznati.

Da je to tačno, iznećemo u nastavku skraćeno crni kalendar zuluma i zločina albanskih ustaša i nacista nad Srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. I to samo od početka ove 1988. godine.

Napominjemo, da svakako nisu svi Albanci na Kosmetu zločinioci, ali isto tako prednji i zadnji front ovih nije ni izdaleka tako malobrojan.

Pođimo redom po danima i mesecima.

Godina 1988.

Januar

- Uoči nove 1988. godine u Prištini Šiptar Ibrahim Šalja je fizički napao Srbina novinara samo zato što ga je pretekao autom. I pred milicijom se nasilnički ponašao i pretio Srbinu osvetom.

- Oko nove 1988. godine, u selu Bukošu kod Vučitrna, nepoznati je noću uznemiravao selo pucnjima pred kućom Sava Živkovića. U istom selu su 4 puta palili stočnu hranu na imanjima srpskih porodica Ivanović, Bukić, Vardić i Čelić. Šiptar traktorista jurio je traktorom srpsku decu preko seoske livade dok su se vraćala kući iz škole. Niko od svih ovih nasilnika nije uhvaćen ni kažnjen.

- Početkom januara 1988. Nergiz Imeri iz Dragaša, radnik u Boru, rekao je javno u Prištini da "Srbe i Crnogorce ne treba iseljavati sa Kosova, nego ih treba pobiti".

U dve škole u Đakovici već konkursom su onemogućili formiranje odeljenja na srpskom jeziku. A Srednjoškolski centar u Klini postao je u nastavnom osoblju jednonacionalan, tj. šiptarski direktori progurali su isključivo svoje nastavnike. U kulturnim institucijama Podujeva sva rukovodeća mesta su popunjena Albancima.

- 3. 1. 1988. Ajet Močila i njegov sin iz Novog sela kod Vitine fizički su napali Trajanu Marković (35), domaćicu iz istog sela i vređali je zato što je upitala Močilu zašto joj je ubio ćerku. Uskoro zatim, Hisen Haljilji u Vitini ranio je lovačkom puškom Stanojka Mihailovića i to na čistom prostoru. Takođe je u Vitini Dragutinu Đokiću komšija Albanac posekao na njivi šljive i preorao među duž 200 metara. U istoj vitinskoj opštini je tokom protekle godine bilo dosta požara po srpskim šumama i imovini. Požare su podmetnuli Šiptari.

- Oko 10. 1. 1988. Hašim Šaćiri iz sela Depce kod Preševa naleteo je velikom brzinom autom "golfom" direktno na Dragana Ivkovića iz Pasjana kod Gnjilana i povredivši ga pobegao. Posle je uhvaćen i osuđen.

- 20. 1. 1988. Šaćir Šaćiri je u radničkom restoranu, u Kosovskoj Vitini tanjirom pogodio u glavu Savku Dujić. Njeno zdravstveno stanje se od tada naglo pogoršalo i posle nekoliko dana umrla je. Siledžija nije odgovarao.

- 27. januara 1988. u prepunom autobusu "Kosovotransa", koji saobraća od Vučitrna do Gojbulje (srpsko selo), na dvojicu putnika Srba, Ranka Lempića i Milosava Gajića iz Gojbulje, napali su noževima dvojica Šiptara, Musa Hiseni i Sabri Braka. Ovaj napad na Srbe desio se još dok je autobus bio u Vučitrnu, a povod je bio što su ovim Šiptarima navodno ometale dečje sanke koje su ovi Srbi putnici bili kupili svojoj deci. Samo blagodareći prisutnom Razimu Feki koji je kod sebe imao pištolj, sprečeno je da ne dođe do krvoprolića. Tada su ove šiptarske siledžije pobegle iz autobusa, bojeći se da ne budu osuđeni zbog ugrožavanja ljudskih života. Tek kasnije su uhvaćeni od organa vlasti i osuđeni na 6 meseci odnosno godinu dana.

- 29. 1. 1988. odvaljena su i ukradena vrata sa srednjovekovne srpske crkve Sv. Petke u selu Binač kod Vitine. Krivci nisu otkriveni.

Februar

- 2. 2. 1988. u Čaglavici kod Prištine žale se meštani Srbi da su nepoznati "huligani" nasrnuli na imovinu Momčila Trajkovića i demolirali mu tek izgrađenu kuću i palili je.

- Početkom februara 1988. vodi se prepirka da li je Iljaš Beriša pretio pištoljem stanovnicima sela Ade prilikom eksproprijacije zemljišta za "Elektroprivredu" Kosova, kako to srpsko stanovništvo tvrdi. Slično u Prizrenu divljaju uzurpatori opštenarodne imovine. Takođe u Dečanskoj opštini vlada samovolja opštinskih moćnika Albanaca, a nadležni zagonetno ćute dok se Srbima otima imanje, ili ga Albanci plaćaju državnim novcem. Tek polovinom aprila 1988. okružni sud u Peći raspravlja o tim kupoprodajama u Dečanima, gde je otkriveno da su Šiptari: predsednik Komiteta Čekaj i šef SUP-a Višaj, vršili pritisak na Srbe za iseljavanje i davali društveni novac za kupovinu imanja od srpskih porodica Buriplić i Pešić.

- Šumar Bogoljub Ilić iz Banjoke žali se, februara 1988. da šumokradice Albanci nedozvoljeno seku tuđe šume po selima oko Banjoke i Zvečana i fizički nasrću na njega kada ih opominje. Slična masovna seča šuma od Šiptara šumokradica, ali i drugih albanskih silnika, zabeležena je i u opštini Vitina.

"Jedinstvo" od 9. 2. 1988. javlja da je u Prištini otkriveno i uhapšeno 17 preprodavaca droge, uglavnom Albanaca, među kojima ima i kradljivaca i švercera drugom robom. Saslušavanjem ovih otkriveno je još 19 lica, opet većinom Albanaca, koji su takođe učestvovali u prenosu i preprodaji droge. Iz druge štampe, domaće i inostrane, saznaje se da su Albanci među prvim mafijašima na Zapadu u krijumčarenju i prodavanju droge, što je jedan od glavnih izvora ogromnih deviznih suma kojima Šiptari kupuju srpska imanja na Kosmetu.

- 14. 2. 1988. u Prištini je student Muhamed Hasani nasrnuo da siluje Elviru Musić iz Rožaja i ona je iskočila kroz prozor sa 4. sprata i poginula, a siledžija je pobegao. Mnogi slučajevi silovanja na Kosovu su prikrivani zbog sramote ili iz straha od Šiptara.

- 16. 2. 1988. vozač "Kosovotransa" Sulj Kastrati iz Zahača kod Peći išamarao je maloletnicu V. O. Srpkinju iz Prekala kod Istoka, učenicu 3. razreda Osnovne škole u Đurakovcu, zato što je zatražila da autobus stane na postaji da bi ona sišla.

- 18. 2. 1988. javljaju da je u Vitini otkriveno nekoliko kupaca i preprodavaca imanja i kuća od ugroženih srpskih porodica, čime je direktno podsticano iseljavanje Srba. Takođe vest istoga dana u prištinskom "Jedinstvu" da u Uroševcu izbegavaju da prime Srbe povratnike na Kosovo, a u međuvremenu i tu seoba Srba pod pritiskom traje i dalje.

- 22. 2. 1988. sud u Peći osudio je Fatmira Jahu, Afrima Krasnići i Bedruša Berišu iz Brežanika kod Peći što su 24. 9. 1987. na svirep način silovali maloletnicu N. N. (17) Srpkinju iz sela Kruševca kod Peći.

- 27. 2. 1988. na zboru Srba u Kosovu Polju jedan stariji Srbin je rekao da je lovac i da ne može da izdrži a da ne kaže ono što ga tišti. Dramu kosovskometohijskih Srba on je predstavio ovim rečima: "Kao lovac znam da u lovačkim knjigama stoji da, kad se lovni fond svede na 7-8 %, onda ta vrsta postaje automatski zaštićena - mora se čuvati negovati i održavati. I naš broj (tj. broj Srba) na Kosovu već se sveo na toliko. Zašto više ne prestanu da nas progone?!" - Ovakvo osećanje bezizlaza kod Srba na Kosovu jedan čestiti novinar je s pravom okarakterisao kao "tragično osećanje divljači za odstrel" ("Književna reč" 10. 3. 1988). Sa ovakvim osećanjem Srbi na Kosmetu žive već pola veka.

- 28. 2. 1988. u selu Dečani napao je Selmon Ukaj (18) nožem na maloletnicu G. D. (15) iz Crnobrega i naneo joj teške telesne povrede, a lakše je povredio njenog druga M. S. iz Luke i zatim pobegao. Kasnije je uhvaćen i suđen.

Mart

- Početkom marta 1988. Izjah Behljuli i bratanac mu Bezair, iz sela Ljubište kod Vitine, posekli su 56 stabala topola i vrba na imanju Srbina Svetozara Stojanovića. Čovek je od žalosti naprasno umro!

- 4. marta 1988. nepoznati Šiptar napao je srpske učenice M. J. i M. B. iz Koretišta, kod Gnjilana, na putu kad su se iz škole vraćale kući. On ih je vulgarno vređao i jurio ih, ali su ih prolaznici spasli od veće napasti.

- "Jedinstvo" od 7. 3. 1988. javlja da je u opštini Prizren "ove više iseljenih" Srba: u toku 1987. iselila se 31 porodica sa preko 100 članova i još 171 pojedinac, što je u odnosu na prošlu godinu više za 46 lica. Razlog je - sve brojnija krivična dela protiv Srba i desetak teških fizičkih napada od Šiptara. Organi pokrajinskih vlasti konstatuju da "iseljavanje Srba i Crnogoraca, kao najteža posledica delovanja albanskih nacionalista i separatista, i dalje je najteži problem u Pokrajini Kosovo". Ovakva se konstatacija češće ponavlja, i - nikom ništa! Oj kukavno Srpstvo ugašeno!

- Noću 10/11. marta 1988. pretučen je Uglješa Vujić iz sela Grnčara kod Vitine na putu za selo, gde su ga nepoznata lica (= Šiptari) presreli i naneli mu teške telesne povrede, pa pobegla. Meštani su ga našli u besvesti i preneli u bolnicu u Gnjilane. Svima je jasno ko su siledžije.

- 14. marta 1988. braća Hajdar i Rama Planeja upali su noću nasilno u hotelu "Turist" u Prizrenu, u sobu Srpkinje V. S. i nožem je prisilili da celu noć ostane sa jednim od njih. Sutradan su joj pretili da ih ne sme prijaviti i onda pobegli.

- "Jedinstvo" od 16. 3. 1988. prenosi konstataciju vlasti da iseljavanje srpskog življa u gnjilanskom kraju i dalje traje i da mnogim "selima preti etnička čistota". Slično je i u vučitrnskom kraju, gde je ustanovljeno da su od preostalih Srba još 113 porodica sagradile kuće van Kosova. Isti list još piše o tome kako na sednici Skupštine opštine u Srbici, kada je na dnevnom redu bilo pitanje "ostvarivanja mera i akcija za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crno goraca" iz ove opštine, svi su Albanci bukvalno "oćutali sednicu, tj. "prešli su ćutke preko ovog pitanja". Istoga dana piše "Jedinstvo" da još uvek nije razjašnjen uzrok smrti Zvonimira Stanića (38) iz Prizrena, koji je 20. 4. 1987. uveče nađen u besvesti u reci Bistrici u Prizrenu, pod kamenim mostom, sa teškim povredama glave i grudnog koša, pa je ubrzo umro u bolnici. Takođe donosi i vest da je Brahim Džamilji (22) iz Aranđelovca pretukao Tihomira Voštića iz Kline, a kada je uhapšen, pobegao je iz stanice milicije. Možda mu je bekstvo i omogućeno.

- 17. 3. 1988. "Jedinstvo" piše o tuči prosvetnih radnika u selu Požaranju kod Vitine, što pokazuju međunacionalne odnose u toj školi, u kojoj je jedan učenik Albanac napisao: "Ne želimo Srbe ovde". Takođe i vest da su u toj opštini neki Albanci "unapređeni iako su bili kažnjeni zbog neprijateljskog delovanja". Inače, u Vitinskoj opštini već je 5 sela "etnički čisto", a uskoro će to izgleda biti i još 8 naselja.

- 20. marta 1988. oko ponoći nepoznati (= Šiptari) su napali majku Danicu Lutovac i njenu ćerku Branku u njihovoj kući u Đurakovcu, pokušavši da provale u kuću, pri čemu su oštetili vrata i skinuli umrlicu pokojnog oca porodice. Takođe su u istom mestu pre 10 dana nepoznati uznemirivali kuću i porodicu Tomislava Šiljkovića. Svima je jasno na Kosmetu ko kome napada kuće i čeljad.

- U selu Donja Dubnica kod Podujeva, posle doseljavanja porodice Đoni, emigranata iz Albanije, kojima je šezdesetih godina SUP Kosova kupio imanje u zaseoku Gornji Ličani, počelo je iseljavanje srpskog stanovništva koje i danas nesmanjeno traje (dakle i pre i posle 1981). Iz sela se iselilo preko 100 srpskih porodica sa oko 400 članova. Razlozi su: mnogi i razni pritisci Šiptara emigranata. Radosava Vuk Mirović više puta je tražila pomoć SUP-a Podujevo zbog napada na nju i njenu decu na vlastitom imanju, ali sve uzalud. Srpska imanja se kupuju po nižim cenama, i onda preprodaju po većim, a neki Albanci za to dobijaju i državne kredite. U Podujevskom kraju je sve veći broj "etnički čistih" sela. ("Jedinstvo" 21. 3. 1988).

- U Vučitrnu su srednjovekovni kulturnoistorijski spomenici: kula Vojinovića, kameni most, Samodreža crkva i druge srpske znamenitosti izloženi propadanju - ne samo zubom vremena nego i ljudskim nemarom i skrnavljenjem. Reka Sitnica godinama se zagaćuje od termoelektrane. Takođe je i Gazimestanski spomenik i njegova okolina u očajnom stanju. Tako šiptarske autonomne vlasti zatiru na Kosovu Srpske tragove života i istorije.

- 21. marta 1988. u selu B. Lukovac kod Istoka pet srpskih porodica Terzića odlučilo je da se sele, a razlog je: "Osećaj nesigurnosti, straha, besperspektivnosti, nemogućnost zapošljavanja, nerešeni komunalni problemi, direktni i indirektni pritisci", naročito od šiptarskih porodica Bljakaj, Goružde i Rugovaj. U selu su rušeni spomenici na srpskom groblju, podmetani požari, sečena šuma, činjena poljska šteta Srbima.

- U selu Loćane kod Dečana, zbog pretnji i čestih nasrtaja na imovinu od strane komšija Albanaca, srpska porodica Milana Popovića rešila je 23. 3. 1988. da se iseli, jer je više puta uzaludno poznavala vlast da im pruže zaštitu i obezbede miran život. Setvu su obavili uz stražarenje milicije, ali im zasejane parcele Šiptari opet zatiru. Žetvu su samo delimično obavili, opet uz stražu milicije, ali im stradaju životinje od kradljivaca i nasilnika. Dobijali su i pisma od Šiptara sa pretnjama: da će im vaditi oči, lomiti ruke i noge i da će ih zaklati. Naročito je agresivna kuća Zenelja Himaja, koji im je oteo zemljište iako imaju tapiju na njega. Srbi u Dečanskoj opštini ukazuju na očiglednu laž saopštenja vlasti da se "za poslednju godinu niko nije iselio iz dečanske opštine", jer dobro znaju da se iselilo nekoliko srpskih porodica.

- 23. 3. 1988. suđeno je u Prizrenu Bori Kujundžiću što je "klevetao" Ćamilja Selju, zamenika javnog tužioca u Prizrenu, da je tokom rata bio fašistički podoficir u SS diviziji "Skenderbeg" koja je u Prizrenu i šire nanela velika zla Srpskom narodu. Nešto kasnije je ovo i dokazano, pa je Ćamilj Selja "podneo ostavku" na položaj. Samo toliko!

- Istog dana objavljena je i vest: da je suđeno grupi mladića Srba, koji su ispraćajući svoga druga u vojsku, na stanici u Uroševcu pevali pesmu o vojvodi Sinđeliću, čime su "vređali moralna i patriotska osećanja građana" (tj. Šiptara). S druge strane iz istoga dana je i vest da je student Ćazim Beriša iz Male Hoče, u Orahovcu, vređao Srbe pevače u Domu kulture i ometao prisutne Srbe da aplaudiraju srpskim narodnim pesmama, i za to nije suđen.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 28. 3. 1988. donosi zvanične podatke da se sa Kosova iselilo prošle godine 3.000 Srba, a povratnika je vrlo mali broj. Tako u Lipljanskoj opštini konstatovano je da "raseljavanje nesmetano traje" i da se u poslednje vreme iselilo preko 10 porodica Srba, oko 60 lica, a takođe i sličan broj Hrvata (iz Janjeva). U opštini Prizren takođe je povećan broj iseljenih Srba, oko 270, a najčešći razlog su fizički nasrtaji Šiptara i druga nasilja nad srpskim življem.

- Istog dana stigla je u javnost i vest da je u Banjskoj, pre 2 dana, Albanac M. B. (16) iz Mitrovice usred dana pokušao da siluje Srpkinju M. A. (21), majku trogodišnjeg sina, ali je ona uspela da se otrgne i pozove susede u pomoć. Građani Banjske se žale još na bespravno podizanje vikendica od strane Albanaca na srpskim imanjima, kao i na provokacije i razna šikaniranja, naročito njihove dece: na ulici, u kafani, u autobusu, psovanjem srpskih majki i bacanjem srpske šajkače sa glava mirnih ljudi. Takođe ističu da je sve veći broj šumokradica u rejonu Mokre Gore, Rogozne i Bajgore (oko Mitrovice).

Istog dana i vest da su nepoznati polomili ogradu porodici Ristić u Prištini (ulica JNA), kao i da je kamenovana kuća porodice Uskoković u Obiliću, čiji je domaćin Radoje Uskoković umro pre 2 meseca. Zbog toga se okupilo na protestni skup u Obiliću oko 1.000 Srba, koji su tom prilikom izneli i svoje druge nevolje od Šiptara. Sličnih neprijateljskih istupa protiv Srba bilo je tih dana i u opštini Dečane.

- 30. marta 1988. objavljen je izveštaj iz Istoka da je 12 novih ekscesa arbanskih nasilnika uznemirilo srpski živalj i da se iz opštine iselio veći broj srpskih porodica i pojedinaca, a najavilo je seobu još 16 porodica iz Belice i B. Lukovca, gde je istaknuta tabla: "Na prodaju imanja svih Srba", zato što im zulumćari Šiptari nasrću na imovinu, na lični integritet i ljudsko dostojanstvo, ruše im spomenike i groblja, stalno čine poljske štete. Na protestni skup u Istoku okupilo se zato oko 500 Srba, ali od ovakvih protesta malo je stvarne koristi Srbima. Jedino što se tako Srbi međusobno izjadaju i ohrabre.

April

- 1. aprila 1988. osuđen je u Prizrenu Isak Totaj (20) iz grupe prizrenskih derviša za to što je telefonom vređao i pretio Srbima, govoreći da će doći crni dan za Srbe i Jugoslaviju i da će Kosovo biti "etnički čisto". Poznato je takođe i učešće đakovačkih derviša u sakupljanju novca za kupovinu srpskih kuća i imanja, milam ili silom.

- "Jedinstvo" od 1. 4. 1988. donosi vest iz SUBNOR-a Vitine: da se iselilo preko 170 srpskih porodica, sa 911 članova, i to preko 100 porodica samo od 1881. godine, sa preko 500 članova. Glavni razlozi iseljavanja su: psihološki i fizički pritisci, manjinski osećaj Srba. Borci su prozvali poimence i neke Albance koji primaju državne penzije mada su u ratu bili balisti i esesovci.

Početkam aprila je u selu Plemetini kod Prištine protestovalo oko 150 Srba zbog osude Đorđa Tripkovića na 60 dana zatvora što je na zboru građana, okupljenih u znak protesta i negodovanja zbog silovanja devojčice Srpkinje od jednog Albanca, navodno "vređao albansku narodnost" i govorio da "ove Albance treba pobiti, jer su oni zmije zvečarke s kojima se ne treba družiti". Žitelji Plemetine, koji su bili na tom zboru, i usmeno i pismeno negiraju tačnost te optužbe i smatraju da je ceo taj proces protiv Srbina montiran.

- 2. 4. 1988. oko 5 sati popodne napadnut je u Uroševcu pred svojom kućom Jordan Živković i sin mu Dragan od trojice muslimanskih studenata iz Rožaja, kad je utovarao svinju u svoju prikolicu. Oni su mu najpre rekli: Ne smete da držite svinje, ovo je Kosovo!" - a kad im je ovaj rekao da mirno produže svojim putem, oni su mu psovali srpsku majku i gađali ih kamenicama. Ovo nije bio prvi napad na ove Srbe, kao što nije bio ni zadnji napad ovih siledžija, jer su posle toga usput napadali i druge Srbe.

- 5. 4. 1988. U Okružnom sudu u Peći poništeno je svega 4 od ukupno 14 kupoprodajnih ugovora sklopljenih pod pritiskom na štetu Srba, a u korist Šiptara.

- U centru Vučitrna pred robnom kućom, po danu i pred više od 20 prisutnih Albanaca, 30. marta 1988. pokušao je zasad nepoznati napadač da zadavi dva dečaka od 10 godina, Denisa Grgurija i Momčila Elezovića. Momčilo je nekako pobegao, a Denisu je napadač stezao vrat gajtanom od jakne i dete je počelo da gubi svest. Niko od prolaznika i prisutnih nije prišao dečaku u pomoć. Dečak se ipak nekako istrgao iz ruku davitelja, a na vratu su mu ostali krvavi podlivi. Denis je albansko dete i sa drugom Srbinom govorio je srpski, jer mu je majka Srpkinja i družio se više sa srpskom decom. Učiteljica Stojković, doznavši za nasilje nad njenim đacima, pošla je da prijavi miliciji, a direktor škole M. Mađuni pokušao je da je u tome omete.

- 7. aprila po podne nepoznata lica, a kasnije je otkriveno da su to tri maloletnika Albanca (12-15 godina), zapalili su iznad uroševačkog sela Gatnje zabrane srpskih porodica Perića, Ilića, Rajkovića, Milenkovića i Radića. Izgorelo je oko dva i po hektara šume. Obavešteni u opštini nisu ništa preduzeli Kasnije je milicija na zgarištu pronašla 11 flaša petroleja i malu furunicu

- 11. aprila 1988. je u društvenoj kafani u selu Juniku kod Dečana Nezir Tofaj (31) prišao Jordanu Simiću iz Loćana i upitao ga kojim jezikom govori Kada mu je ovaj rekao da se u Jugoslaviji može govoriti na više jezika, Tofaj mu je rekao da treba da zna da se nalazi "u Albaniji" i da zato treba da govori samo "albanskim jezikom", pa ga je udario pesnicom po licu. Kažnjen je sa 60 dana zatvora.

"Jedinstvo" od 12. 4. 1988. piše da je 5. aprila u Domu zdravlja u kosovskoj Kamenici Emin Jerliu (34) nasrnuo u hodniku na srpsku maloletnicu S. 3. Kad je njen drug srpski maloletnik D. G. pošao da je zaštiti, nasilnik je pošao prema njemu sa isukanim nožem, a kad je dečak pobegao, siledžija je napustio Dom zdravlja Istoga dana objavljen je i podatak o naglom porastu delikvencije maloletnika Albanaca u titovomitrovačkoj opštini. u prošloj godini bilo je (registrovano) 234 krivična dela maloletnika, što je za 62 % više nego 1986. godine. Njihova nedela su uglavnom činjena Srbima i srpskoj deci

- 13. aprila 1988. došla je grupa Srba iz više mesta sa Kosova i Metohije u Beograd da se žali na "agresiju albanskih nacionalista i separatista, koji unose nesigurnost i nespokojstvo i napadaju na imovinu i ličnosti srpske i crnogorske nacionalnosti", zbog čega se "iseljavanje Srba i Crnogoraca pod pritiskom nastavlja" Druga grupa je istog dana donela peticiju Srba sa Kosova, u kojoj iznose kritičan položaj zlostavljanog nevinog srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. - Opšti je zaključak da se Srbi, i pored smanjenog opšteg broja naroda, sele još intenzivnije, jer su i sve brojniji napadi i prekršaji i nasilja Šiptara protiv njih. Najviše zabrinjava tzv "tiho iseljavanje", tj ono neprijavljeno i prikriveno, tako da ni zvanični podaci o broju iseljenih Srba sa Kosova i Metohije nisu tačni.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 18. 4. 1988. piše o "perfidnom delovanju neprijatelja (Arbanasa) iz ilegale, što podstiče iseljavanje" (Srba), kao i to da su "ljudi (tj Srpski narod) siti papira i obećanja" - raznoraznih odluka, platformi, programa. Zapaženo je pojačano iseljavanje Srba iz opštine Uroševac, naročito iz Štimlja. U opštini Lipljan "prisutan je oportunizam" izvesnih Albanaca komunista Iz Gnjilanske opštine se iseljavaju čak i Turci, jer i oni žele da sačuvaju nacionalni identitet od šiptarske agresivne asimilacije.

- Tokom aprila 1988. u vitinskoj opštini bilo je 5 velikih požara, naročito po šumama iznad srpskog sela Binča, gde je uništeno oko 10 hektara hrastove šume. U selu Hrtici kod Podujeva polovinom aprila posečen je zabran porodice Nikolić, oko 2 hektara ili 1.000 cerovih stabala, debelih i do 30 cm, i to na očigled milicije i šumarskih inspektora Tako isto su u selu Rosulje kod Peći Nazir i Bećir Hisenaj iz Zabrđa kod Kline posekli šumu i uzurpirali njivu porodice Martinović. Ovi nasilnici su za to nešto malo osuđeni, a oštećeni Srbi su "upućeni na sudsku parnicu" da traže svoja prava i nadoknadu štete.

- Na zasedanju Skupštine Srbije (26. 4. 1988) konstatuje se "Traje Kosovska drama", a Srbija nema ni jedno ustavno ovlašćenje da direktno preduzima mere na Kosovu, te "ne može da bitnije utiče na promenu stanja".

- "Jedinstvo" od 29. 4. 1988. izveštava iz Kačanika da je u toj opštini već 97,2% albanskog stanovništva, a ionako malobrojno srpsko stanovništvo se i dalje iseljava, pa će ta opština uskoro biti "etnički čista" zbog novih pritisaka albanskih nacista. U istom broju lista opisuju se "sve Titove posete Kosovu" (1950, 1967, 1971, 1975 i 1979) pa i poseta Đeneral Jankoviću i Kačaniku navode se Titove poznate demagoške reči od 4. 4. 1975. u Prištini da je jedino KPJ "ponudila program klasnog oslobođenja" svih na Kosovu, "koji su podjednako prihvatili i Albanci i Srbi i Crnogorci i Turci". "Taj program je proveren", veli Broz, mi danas vidimo rezultate tog "programa" na Kosmetu.

- Istog dana isti list "Jedinstvo" opisuje protestni zbor oko 300 građana Srba, u Istoku zbog učestalih ekscesa albanskih šovinista, usled čega u Istočkom kraju "traje nesmanjeno iseljavanje". U Istoku je prethodne nedelje napadnuta nemoćna starica Leposava Burdžević, i opet u selu Dubrava napadnuta je na svom imanju Velika Pumpalović, a napadnut je takođe i iguman Sava Krivokuća iz obližnjeg manastira Gorioča kod Istoka Ovaj manastir je i ranije više puta napadan od Šiptara i 1984. u njemu je silovana monahinja (stara 72 godine) od strane Šiptara.

Poslednjih dana aprila (25-27. 1988) održan je u Beogradu, u Udruženju književnika Srbije skup pisaca Srba i Albanaca na temu "Srbi i Albanci u Jugoslaviji danas". Albanski pisci sa Kosmeta nisu pozvali nijednog srpskog pisca iz Društva pisaca Kosova, što je već karakterističan slučaj za njihovo ponašanje. Zato je Udruženje srpskih književnika iz Beograda uključilo u svoje redove i nekoliko srpskih pisaca sa Kosova, koji su sa gorčinom govorili o odnosima uopšte i posebno književničkim na Kosovu i Metohiji. Bio je ceo ovaj susret pokušaj srpskih pisaca da dobrom voljom pokušaju da navedu albanske pisce da objasne neshvatljivi fenomen ćutanja albanske inteligencije na Kosmetu o zločinima, nasiljima, silovanjima i svemu drugom nečoveštvu šiptarske narodnosti prema srpskom narodu na matičnoj zemlji Srba i srpske kulture. Zapanjujuće je bilo za sve nas učesnike i slušaoce, neprikriveno licemerje vodećih albanskih pisaca sa Kosova, koji su ismevali i same pomene silovanja i genocida njihovih sunarodnika nad nedužnim srpskim življem i njegovom kulturom i svetinjama na Kosovu. Vrhunac hipokrizije bilo je njihovo pričanje o "ugroženosti Albanaca u Makedoniji", a pri tom bez i jedne reči o egzistencijalnom ugrožavanju Srba po Kosovu i Metohiji od tih istih Albanaca. Srpski pisci govorili su o svemu sa razumljivom gorčinom, a među njima su naročito bile zapažene reči Živorada Stojkovića, prepune činjenica, koje razobličavaju čitavu jednu lažnu, kapitulantsku politiku Nove Jugoslavije prema Srpskom narodu ("Treći balkanski rat za drugu Albansku državu"), i gorke ali bespoštedno iskrene reči pesnika Milana Komnenića ("Zavođenje za Goleš planinu")

Maj

- Pred 1. maj 1988. u Podujevu i okolini na više mesta rastureni su pamfleti i ispisivane antisrpske parole albanskih šovinista i separatista Štampa piše "Albanski separatisti iskoristili su nedovoljnu budnost aktivista SK, pa su jutros (28. 4) u Hrtici, Svetlju, Lapaštici, Krpimeju, donjoj Dubnici, Surnišu i Balovcu i na više mesta u Podujevu osvanule parole i pamfleti neprijateljske sadržine" ("Jedinstvo" 30. 4. - 3. 5. 1988). - Pitanje se postavlja kako je to dremanje "nedovoljno budnih" komunista, koje traje već decenijama^[7], i kakav je ovo uspavljujući jezik kliširanih politikantskih fraza i zamajavanja, dok tragični egzodus kosovskih Srba traje decenijama, i pre i posle 1981. godine.

- Slični primer politikantskog "zavođenja za Goleš planinu" po nesrećnom srpskom Kosovu jeste i verbalističke ocene Komiteta Istoka o protesnom zboru oko 300 Srba u Istoku zbog šiptarskih nasilja i zuluma (28. 4. 1988) Vlastodršci i komunisti Istoka ocenjuju da za "održavanje skupa nije bilo pravog povoda"¹. Neki su ipak priznali "da je većina govornika (iz okupljenog srpskog naroda) iznosila realne probleme", jer "dosadašnja idejno-politička aktivnost na opštoj stabilizaciji stanja u ovoj komuni nije dala željene rezultate", itd. Slede dalje sve same fraze i zamajavanje stradalnog srpskog naroda, koji više nema drugog načina borbe za opstanak osim protestnih skupova i bezuspešnih vapaja na njima.

- Drugi jedan primer - "opet to samo malo drugačije" -jeste lagarija jednog srpskog kosovskog ulizice i izdajice na vlasti: o "dobrim međunacionalnim i međuljudskim odnosima stanovnika sela Dvorane" kod Suve Reke, nedaleko od Mušutišta, po imenu Stanislava Anđelkovića, sekretara Komiteta u Suvoj Reci. Naime, u selu Dvorane ima 85 domaćinstava, od čega su 13 albanske narodnosti, ali oni navodno lepo žive međusobno, jer štete koje se Srbima čine "pričinjavaju Albanci iz susednih sela". Međutim, iz sela Dvorane se iselilo od 1981. sedam srpskih porodica, ali prema izjavi pomenutog srpskog izdajice na vlasti to "nije posledica pritiska, već potreba pripajanja članovima porodica koje su se ranije iselile"! - Kako stvarno žive Srbi u selu Dvoranima i šta im rade šiptarski zulumćari, videli smo 1984. godine kada su uoči Zadušnica (noću između 9. i 10. juna) na srpskom seoskom groblju porušili 29 spomenika i povredili nekoliko novih grobova. Ako je to bilo pre četiri godine, nije mnogo bolje ni sada. Jer, u odgovor na ovakvu tzv. "zvaničnu informaciju" o "dobrim odnosima" u Dvoranima, grupa Srba iz Dvorana uputila je pismo novinaru Mirku Čupiću ("Jedinstvo" od 10. maja 1988), u kojem stoji doslovno: "Evo šaljemo ti dva primerka rešenja koje smo dobili od opštinskog suda u Suvoj Reci, a koje je potpisao sudija Bajram Hamitaga, a napisana su na albanskom jeziku. Više nas u selu (tj. Srba) dobili smo takva rešenja (na albanskom), iako ovaj sudija (Albanac) zna srpski da govori kao i svi mi, jer je rodom iz sela Mušutišta. Ali ti možeš da shvatiš zašto je to sudija učinio, a nije mu to prvi put". Ovi Srbi seljaci zamolili su da im se imena ne objave, što je takođe dokaz "dobrih međunacionalnih odnosa" u ovom selu i opštini. Novinar Čupić je to nazvao "pohara maternjeg jezika" srpskog, sa čime se srpski seljaci teže mire nego li sa poharom svojih njiva i imanja. Novinar s pravom zaključuje da na Kosovu postoji "sistematsko isključivanje srpskog jezika iz službene upotrebe, a to se čini na Kosovu više od dve decenije", i to baš od nadležnih vlasti i pravosudnih organa.

- Uoči 1. maja 1988. devojku B. B., Srpkinju iz Obilića, koja je autobusom "Kosovotransa" pošla u Prištinu, napali su u punom autobusu dva mladića Albanca, dobacivali joj psovke i uvrede, najpre na srpskom a onda i na albanskom, i to je trajalo sve do ulaza u Prištinu. Niko od prisutnih Šiptara nije na to reagovao, čak ni kada su obesni mladići oteli devojci tašnu i na prvoj stanici u Prištini izašli. Ona je uzaludno pozivala u pomoć, i zatim otišla da ovaj zulum prijavi SUP-u, verovatno takođe uzalud.

- Drugog maja 1988. u selu Berkovu kod Kline Srbi su održali protestni zbor, njih oko 500 žitelja iz sela i okoline, zbog bezobzirnog napada nepoznatih Šiptara na srpsku maloletnicu iz porodice Živković. Drugi razlog protesta bio je taj što je šumu Srbina Zdravka Banjca iz istog sela samovoljno sekao Imer Jetiši iz Drenja (26. 4. 1988). Desetak ojađenih govornika Srba iznosili su teške optužbe na albanske siledžije, ali i na rukovodioce u Opštini i Pokrajini, kao i na organe bezbednosti i pravosuđa, koji su dobrim delom krivi za ovakvo teško stanje". I prethodne subote, Srbi iz Berkova okupljali su se ispred kuće napadnute maloletnice Živković da bi izrazili svoj jad i protest zbog bezobzirnog nasrtaja Šiptara na nezaštićeno srpsko dete. Srbi su se u većem broju okupljali u Klini i sledećih dana (već 5. uveče) u znak protesta zbog svojih i opštesrpskih nerešenih problema na Kosovu. Navođeno je mnogobrojno ispisivanje parola po selima oko Kline u Metohiji, nasrtanje na integritet i dostojanstvo srpskog ženskinja, grubi propusti u zapošljavanju Srba, brojne štete, šikaniranja, maltretiranja, i drugi siledžijski ispadi Šiptara protiv Srba. A najpre i najposle - reka iseljavanja Srba pod pritiskom koja ne jenjava.

- Oko prvomajskih praznika bilo je niz ekscesa u Gnjilanu i okolini, što samo većma otežava ionako teško stanje i ubrzava iseljavanje Srba, pa čak i Turaka, naročito iz sela Dobračane. Dečak Albanac N. S. nasrnuo je na mlađeg dečaka Srbina A. A. i to pred očima svog oca Ibrahima, a ovaj nije zaštitio srpsko dete i nije prihvatio žalbu oca Srbina. Česta su uznemiravanja Srba anonimnim telefonskim pozivima (napr. u fabrici baterija u Gnjilanu), pisanje antisrpskih parola, isticanje samo albanskih zastava i drugi psihološki i fizički pritisci. - Istog dana ("Jedinstvo" 5. 5. 1988) objavljena je i vest o provokaciji Šiptara studenata na studentskim susretima u N. Vinodolskom, gde je jedan student iz Prištine pucao vazdušnom puškom na grupu studenata iz Beograda, a drugi student Albanac aparatom za gašenje požara oštetio je vid studentu Srbinu iz Kragujevca.

Srbi seljaci iz sela Azubižde i Grnčare kod Prizrena žale se Skupštini Jugoslavije da im je još 1983. g. eksproprisano zemljište za novo naselje, a njima data zemlja 7 km. daleko od kuća, koja im nikako ne odgovara, pa su tako oštećeni. - Tako isto i Srbima iz sela Bresje kod Kosova Polja oduzeta je zemlja za gradnju železničkog magacina i dela pruge, a ŽTO Priština ih je uz to još i oštetila naknadno jer je pri gradnji objekta, kopanjem dubokog kanala, onemogućila dalje navodnjavanje ostalih srpskih imanja kraj pruge. Preuzete obaveze ovo preduzeće nije prema Srbima u Bresju ispunilo, niti je, prema dogovoru, zaposlilo članove srpskih porodica čija su imanja uzeta. Slična je i žalba Srba iz Lapljeg Sela, takođe ostala bez uspeha ("Jedinstvo" 5. 5. 1988). - Ovakvih i sličnih državnih nepravdi prema Srbima na Kosovu i Metohiji ima toliko, da ni jedna velika knjiga ne bi bila dovoljna da ih samo pobeleži. Poznata je stvar na Kosmetu da se eksproprišu zemljišta "za potrebe društva" upravo tamo gde žive Srbi, kao npr. u Belom Polju kraj Peći, a time se Srbi raseljavaju i konačno iseljavaju. (Vidi Dodatak na kraju knjige).

U sredu uveče (4. 5. 1988) u selu Orloviću kod Prištine napadnuta je srpska porodica Radomira Marušića za vreme dok su sedeli za večerom. Nepoznato lice je spolja na prozorskim oknima šakama pretilo i zastrašivalo mirnu porodicu, koju je, razumljivo, uhvatila panika. Kad je domaćin sa sekirom u ruci izašao napolje, primetio je na stotinak metara, pored slame suseda Albanca Halilja, visoku siluetu muškarca, koja se udaljavala. Prijava vlastima ostala je, naravno, bez rezultata. Ovakvih i sličnih fizičkih i psihičkih zastrašivanja srpskog življa na Kosovu i Metohiji od strane Šiptara imalo je i ranije, ali u poslednjoj deceniji ih je sve više. Postoji čitava strategija albanskog psihološkog rata protiv Srba na Kosovu. Zato Srbi Kosovci i govore da nisu slobodni: "ne znamo da li smo na slobodi ili u zatvoru".

- Na Đurđevdan, 6. maja 1988. prijavljen je u SUP Istok napad na srpskog dečaka M. Dž., učenika 5. razreda Osnovne škole u selu Muževini kod Istoka. Njega je pre neki dan išamarao student Albanac Kadri (Ali) Ahmetaj (27), dok je dete čuvalo ovce na seoskog utrini, a onda mu pripretio da će ga pretući ako ponovo dotera ovce na utrinu. Po pričanju očevidaca, Ahmetaj je dečaka udario nogom u leđa i opsovao ga. Dečakov otac je Milivoj Džogović, milicionar u Đurakovcu, kome su Arbanasi dečaci i pre četiri godine, bez ikakvog razloga, pretukli sina i s odelom ga bacili u Gogin jaz.

- Početkom maja 1988. u opštinskom sudu u Uroševcu kažnjen je sa 30 dana zatvora Albanac Kadri Avdija (37) pravnik u Skupštini opštine Uroševac, zato što je fizički napao i tukao po glavi svoju komšinicu Srpkinju Trajanku Parlić (34), iz Uroševca, ulica Boška Čupića 46. Ona je sišla u podrum stambene zgrade po drva, gde je zatekla komšiju Avdiju. On je odmah izašao iz podruma i rezom zatvorio vrata, tako da je Trajanka morala da ih razvaljuje da bi izašla. Kad ga je potom srela na 2. spratu i upitala zašto ju je zatvorio, on je to poricao i nju napao i tukao. Isti Šiptar pravnik i ranije je činio više puta slična nasilja Srbima.

- Na zboru Srba Lapljeg Sela i drugih sela oko Gračanice, 9. maja 1988. kad se raspravljalo o "nacrtu amandmana na Ustav SFRJ", izraženo je od strane ugroženih Srba nezadovoljstvo predloženim ustavnim promenama, koje, po njima, ne odgovaraju krizi i teškom stanju Srba na Kosovu i Metohiji Srbi iz tih sela, a i drugih krajeva Kosova i Metohije, potpisali su jednu peticiju u kojoj iznose mnoge probleme koji ih tište i gone na prisilno iseljavanje, jer tragični egzodus "nisu uspeli da preseku ni zaključci 9. sednice SKJ", a "narod je sit priča i konferencija".

- "Delegatske novine" Skupštine Kosova donose (11. 5. 1988) zvanično izlaganje predsednika IV Kosova Nazmi Mustafe, prema kojem za dvogodišnji period (maj 1986. - april 1988) sa Kosova se iselilo 466 srpskih porodica i 4.698 pojedinaca: "ukupno 6.119 lica srpske i crnogorske nacionalnosti", nešto manje nego prethodne dve godine. Za to vreme vratilo se 30 porodica i 1.492 pojedinca, svega: 1.584 lica; manje nego prethodne 2 godine. Prosek godišnje iseljenih Srba je oko 3.000 s tim što godišnje ima nekoliko stotina povratnika. To su podaci zvanični "Komisije za sprečavanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova". Međutim, poznavaoci kosovskih prilika i neprilika tvrde da je broj prisilno iseljenih Srba sa Kosmeta daleko veći, jer mnogi i ne prijavljuju svoje bežanje, a i oni koji se vraćaju najčešće ne ostaju dugo, jer nisu im obezbeđeni stvarni uslovi mira i rada na Kosmetu Zbog teškog i bezizlaznog stanja na Kosmetu, Srbi su počeli da se okupljaju na protestne skupove i idu na sve češće održavane "mitinge solidarnosti sa stradalnicima na Kosovu" u drugim srpskim gradovima. Jedan mladi Srbin Kosovac reče mi sa gorčinom: da su to "samo časovi kolektivnog samozavaravanja", i da su nam ti naši očajnički skupovi "samo još jedno izbežište iz surove kosovske zbilje".

- Jedanaestog maja 1988. došlo je u skupštinu Jugoslavije u Beograd 25 Srba železničara iz Kosova: da se žale na svoje teško stanje i mnoge nerešene probleme, svoje i svojih sunarodnika, naročito železničkih i drugih radnika Srba na Kosovu. Oni su izneli primere šiptarskih sabotaža na železnici Kosova, ugrožavanje bezbednosti, kamenovanje vozova, kao i niz nepravdi i diskriminacija prema srpskim radnicima.

- Šiptar Sali Provaliju iz opštine Kačanik kupio je kuću i imanje u selu Grebno kod Uroševca i odmah počeo da stvara nevolje tamošnjim susedima starosedeocima Srbima, kojih je u selu Grebno ionako malo ostalo. On je na kupljenoj njivi odmah posekao živu ogradu kraj seoskog puta i onda zatrpao kanal uz put i preorao put duž 20 metara, čime je Vladi Staniloviću i ostalim susedima Srbima, koji tu imaju svoje njive, onemogućio da dolaze do svojih imanja i obrađuju ih.

- 12. 5. 1988. list "Jedinstvo" sa Kosova donosi jedan zapis novinara M. Buka u stvari, gorku ispovest jedne srpske porodice iz sela Orlana kod Podujeva, koju, zbog tipičnosti kosovske tragedije Srba iznete u njoj, prenosimo ovde u celini: "Nevolje ih progone sa ognjišta" - "Može li čovek opstati na svome imanju (na Kosmetu) ako ga svakodnevno potkradaju, ubijaju stoku, fizički nasrću na čeljad?" - pita se Krunoslav Jošanović Kruša, iz sela Orlana u Podujevskoj opštini

"Iseljavanje Srba i Crnogoraca iz Podujevske opštine počelo je neposredno iza rata Mnoga sela u kojima su pretežno živeli Srbi i Crnogorci su raseljena Kuće i imanja prodavana su po neprimereno niskim cenama, ili napuštana bez ikakve nadoknade. Ono malo Srba i Crnogoraca što je uspelo da se održi u Podujevskoj opštini, najčešće razmišlja o odlasku Kupuju kuće i placeve izvan Pokrajine i, ako se ne spreči njihovo iseljavanje, neće proći mnogo vremena i Podujevska opština biće potpuno "etnički čista", što je u krajnjem bio i ostao cilj albanskih nacionalista i separatista.

"O iseljavanju Srba i Crnogoraca iz bivše Orlanske opštine (kasnije pripojena Podujevskoj), razgovarali smo sa Krunoslavom Jošanovićem Krušo iz sela Orlana: "Neposredno iza rata u mome selu bilo je oko stotinu srpskih i crnogorskih domaćinstava; danas ih ima samo desetak. Zašto su otišli? - Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Mnogi su otišli nakon izgradnje veštačkog jezera "Batlava", jer su im potopljena imanja, nisu imali od čega da žive. Međutim, najveći broj mojih seljana otišao je zbog direktnih pritisaka (Arbanasa). Nije se to moglo izdržati. Mi smo dugo godina bili, takoreći, bez ikakve zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome imanju ako su ga svakodnevno potkradali, ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na obraz žena i devojaka?"

"Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica, Nedrgovac, Sekirača, Brvenik. Mladi su otišli, ili odlaze, a u pomenutim selima ostali su, bezmalo, samo stari i bespomoćni. Uskoro neće ni njih biti, a onda?. . . "Sve te nevolje o kojima pričam nisu zaobišle ni moju kuću, familiju. Nasrtali su mi (Šiptari) noževima na decu, tukli mi majku. I da slučajno nisam naišao, ko zna da li bi ona i preživela... Oborili su je, pa sve nogama (gazili i tukli)... a ona stara i bespomoćna... "Takve batine nisam doživela ni za vreme okupacije, veli Krunosavljeva majka Daca. A verujte mi, hlebom sam ih hranila, vodom pojila, svakojako pomagala... I danas, kada prođu pored moje kuće, umesto da me pozdrave, okrenu se i pljuju. Doduše, ne rade to svi, ali ima ih", kaže osamdesetogodišnja baba Daca.

"Stradam i danas, veli dalje Krunoslav. Potkradaju me svakodnevno. Nedavno su mi ukrali osam metara istesterisanih drva, opremljenih za zimu. Pre toga odneli su mi svu posteljinu. Kradu ove što se može poneti: štipaljke, veš, čizme... I nije to sve, ko bi se svega setio. Nedavno su mi poubijali i svinje. Oprasnu krmaču su ubili iz lovačke puške, vepra iz pištolja, tu neposredno iza moje kuće. Poubijane svinje našao sam tek posle pet dana. Prijavio sam. U podujevskom SUP-u i u Stanici milicije rekli su mi da tragam i ako bilo što doznam da im odmah javim. Kupio sam druge svinje, to sam jedino mogao da učinim".

"Nakon ubijanja svinja navalili su kupci albanske narodnosti, pitaju: hoću li da prodam kuću i imanje? Svakodnevno su dolazili. Misle, valjda, da sam se razočarao, obeshrabrio, pa da ću prodati, ili ne znam šta su mislili. A ja neću da prodam, neću neka ubiju i ovo što sam naknadno kupio. Neću da se selim. Ostaću da živim na svome ognjištu, pa makar i sam ostao. Ostaću tu da pričam i od zaborava sačuvam sve ono što sam ja i moji suseljani doživeli i preživeli u slobodi. Ostaću zbog priče, jer ako i ja odem, ove će to jednog dana pasti u zaborav, biće zaboravljena jedna tužna istina o progonu Srba i Crnogoraca iz Podujevske opštine", kaže Krunoslav Jošanović Kruša.

Eto, to je zabeležio ovih dana na Kosovu novinar M. Buk - tu tužnu istinu o progonu Kosovskih Srba, o genocidu nad čitavim jednim narodom, potkraj XX veka, usred Srbije, Jugoslavije, Evrope! Ili možda Kosovski Srbi žive u Bijafri, Ugandi, Južnoj Africi, u preistoriji?

- Tek 14. 5. 1988. objavljena je vest o napadu na Leposavu Novković (52), u Novom Selu kod Vitine, pred njenim dvorištem od strane starijeg maloletnika Albanca H. H. iz istog sela. On ju je napao kad je isterala svoje ovce i koze na pašu pred avliju, hvatao je za grudi i rukave, psovao je najpogrdnijim rečima i maltretirao ovu stariju ženu. Pre toga ležao je pred njenom kapijom, a na njeno pitanje zašto tu leži, odgovorio je: "Ja ću danas da čuvam tvoju kuću", i onda je ustao i napao je. O ovome napadu obaveštena je milicija.

- Prištinsko "Jedinstvo" (18. maja 1988) donosi žalbe srpskog življa iz planinskog sela Vrbeštice kod Uroševca, iznete pred radnu grupu CK Srbije, koja ih je posetila. Seljaci se žale da im obećani put do sela nije izgrađen, a da su im nezakonito eksproprisana imanja za vikendice na Brezovici, a na njihove žalbe ne odgovara im ustavni sud Kosova. Mnoge vikendice funkcionera već su izgrađene na njihovoj zemlji, i mada im je obećano da će dalja gradnja prestati, one se i dalje grade. Zabeležen je slučaj da je zasad nepoznato lice (Šiptar) izgradilo vikendicu za svega dve nedelje na livadi Rajka Kuzmanovića. Meštani Vrbeštice i Brezovice su svim tim ogorčeni i pomišljaju na masovno iseljavanje iz sela jer je zavera protiv njih višestruka.

- Šesnaestog maja 1988. Šiptar Bajram (Hasana) Alilaj (23), zemljoradnik iz Belog Polja kod Istoka, fizički je nasrnuo i tukao komšinicu B. Ž. Srpkinju, ćerku Vlastimira Živkovića, učenicu 7. razreda osnovne škole, zato što je ona iz svoje livade isterala njegove koze. Pre toga, zajedno sa ostalim čobanima, bili su na istoj utrini i čak se svi zajedno igrali.

- Šesnaestog maja 1988. ušao je u dvorište pravoslavne crkve u Lipljanu, oko 7 sata, Ljuma Vebi (40), iz Krajišta, i skinuvši sa sebe odeću, onako nag zvonio je u crkveno zvono. SUP Lipljana je zatim ustanovio "da se radi o neuračunljivoj osobi", a srpski živalj u Lipljanu smatra da je to smišljena provokacija Šiptara.

- Sutradan, 17. maja 1988. usred Lipljana, pred Osnovnom školom "Braća Aksić", Nusret Hilmije Rečica (28) nasrnuo je na maloletnicu Srpkinju 3. G. (17), a zatim je dalje išao sa njom i vređao je. Isti Šiptar je zatim pobegao, ali je pronađen i priveden u Stanicu milicije. Inače, on je bio već osuđivan na tri godine zatvora zbog neprijateljske delatnosti.

- Na Spasovdan (19. maja 1988) grupa od preko 100 Srba iz svih Kosovskih opština došla je u Beograd i predala peticiju sa 50.600 (pedeset hiljada i šesto stotina) potpisnika - Skupštini Jugoslavije i Srbije, a upućenu i Predsedništvu CK SFRJ i Srbije. Peticija, na dve kucane strane, počinje rečima: "Prinuđeni smo da vam se, kao najodgovornijim za sudbinu Kosova i Metohije, Srbije i Jugoslavije, obratim i da vam još jednom ukažemo na nepodnošljivost stanja u ovoj našoj pokrajini.

Odgovorno tvrdimo da se za ovih sedam godina od izbijanja kontrarevolucije albanskih šovinista i separatista nije, na žalost, ništa bitnije promenila bezbednosna situacija, već se, naprotiv, višestruko pogoršala, pa je u takvim okolnostima došao u pitanje i dalji opstanak Srba i Crnogoraca na Kosovu, čije se iseljavanje pod pritiskom nastavlja nesmanjenim tempom". Dalje se u peticiji, koju su potpisali i izvesni Albanci, Turci, Hrvati, Romi i Muslimani, okrivljuju organi i vlasti na Kosovu, jer podržavaju separatistički pokret i zlostavljanje srpskog i ostalog nealbanskog življa, a takođe i pojedinci iz jugoslovenskog rukovodstva za oportunizam i slepilo prema tragediji srpskoj: "Srbi i Crnogorci na Kosovu i Metohiji osećaju se napuštenim i usamljenim u odbrani svoje slobode i integriteta, svoje dece, svoje časti i poštenja svoga dostojanstva i imovine... Prinuđeni smo da sami tražimo izlaz iz ovako ropskog stanja. Ako u tome ne uspemo, bićemo primorani, ovako desetkovani, da se kolektivno iselimo sa naših vekovnih ognjišta ili da se na tragični način izborimo za naš opstanak na ovim prostorima. Drugog izlaza nemamo, jer smo stavljeni u procep".

Na kraju ovog očajničkog vapaja, kao iz turskog doba, preko 16.000 srpskih porodica (preko 50.000), ljudi, žena i dece stavili su svoje potpise ili krstove.

- Desetog maja 1988. u selu Bresje kod Kosova Polja, noću u 2 sata, zapaljena je velika kamara slame Srbina Stanoja Miloševića. Po kazivanju svedoka Dare i Bože Vitković, suseda porodice Milošević, "vatra je buknula po čitavoj površini kamare slame duge 18 metara", iz čega se vidi da je kamara prethodno polivena nekim zapaljivim sredstvom. Zbog velikog požara, koji je pretio i ostalom domaćinstvu a i susedima, pozvana je i došla pomoć vatrogasaca iz Prištine. Istoga dana na mestu paljevine okupilo se oko 100 uznemirenih Srba iz Bresja, Ugljara i Kosova Polja, koji su protestovali zbog ovog napada na uglednu srpsku kuću Miloševića i nazvali ovo delo, koje od 1981. g. nije prvo u ovom kraju, smišljenim neprijateljskim napadom. Srbi su izrazili svoj protest pre svega zato što uzročnici ovakvih nedela ostaju neotkriveni, i od vlasti su tražili da budu energičniji u razobličenju ovakvih i sličnih zavera protiv Srba na Kosovu. Oni su predložili da sami formiraju svoje patrole i noćne straže koje bi dežurale noću, jer im zvanični organi, pa ni specijalne jedinice savezne milicije, ne obezbeđuju miran život. Tako kod Srba na Kosmetu sve više raste osećanje i saznanje o potrebi samozaštite, kad ih već nadležni i za to plaćeni državni organi ne štite i ne brane od šiptarskih zuluma.

- Tek posle trodnevnog štrajka (4-7. 5. 1988) u tekstilnoj industriji "Emil Duraku" u Đakovici, predsedništvo opštine je zasedalo (17. 5) i iznelo, uz ostale "subjektivne slabosti", i mnoge "ekscese na međunacionalnoj osnovi" u Đakovici i okolini, koji opterećuju ionako teško stanje. Reč je, u stvari, o sve češćim šiptarskim napadima na Srbe. Tako, nedavno su na srpskom groblju u selu Metec posečena višegodišnja stabla drveća, a niko nije uhvaćen niti za to odgovarao. Slični nasilnici oštetili su u velikoj meri i šumu Vlade Vučekovića. Takođe, Šiptar Laka Šabani je napao nožem Milivoja Otaševića, u selu Kiskoti, i naneo mu lakše telesne povrede, za što je kažnjen sa 50 dana zatvora. Inače, u Đakovici su u porastu ispadi sa albanskim zastavama i ispisivanje parola "Kosovo republika" ("Jedinstvo", 18. 5. 1988).

- Isti list istoga dana donosi zvanični izveštaj iz opština Istok i Suva Reka o "učestalim ekscesima" albanskih šovinista separatista u ovim opštinama, naročito u selima oko Suve Reke: Dobrodeljane, Rečane, Budakovcu i Bukošu, Mušutištu, Popovljanu, Delovcu i Lešanu. U Suvorečkoj opštini je sve više krađa šume, naravno, srpskih šuma prošle godine bilo je 2.176 prijava. Posebno je veliki broj uzurpiranja društvene imovine od strane Arbanasa. Za godinu dana evidentirano je 686 uzurpatora, ali se uspelo da društvu vrate svega 104 hektara. Slične uzurpacije opštenarodne imovine od strane Šiptara ima i u Orahovačkoj opštini.

- Uz ovo navedeno iz Suvorečke opštine, dodajemo i sledeće lično svedočenje. U srpskom zaseoku Dragiće u Mušutištu, istih tih dana, oko Uskrsa 1988. neki susedi Šiptari polomili su Srbima sve tri česme za vodu, kojima se služe svi Srbi u tom zaseoku. Jedan od Šiptara rekao je jednom Srbinu (koji nam je ovo i posvedočio, ali mu ime iz predostrožnosti ne navodimo): "Ovo vam je ovde zadnji Uskrs!" - Izgleda da je Srbima u ovom kraju i svuda na Kosovu stalni Veliki Petak i neprekidni Krstovdan, i oni traju od jednog Uskrsa do drugog, i tako vekovima od Kosova do Kosova.

- 23. maja 1988. uveče oko 7,30 u naselju Brežnik kod Peći, u Radničkoj ulici, Albanac B. T. (14) napao je nožem svog komšiju Jovana Mijatovića (20) i naneo mu teške telesne povrede. Zbog toga je ovaj hitno prenet u pećku bolnicu i odmah operisan. Direktan motiv ovog mučkog napada na komšiju Srbina naizgled je nepoznat, ali ljudi veruju, a to su priznali i zvanični organi, da je to nedelo plod mržnje albanskih šovinista protiv Srba.

- 24. maja 1988. dva maloletnika albanske narodnosti, A. A. i H. A., u selu Meževina kod Istoka, napali su svoju susetku Draganu Vojinović (20), domaćicu, u njenoj bašti. Iako ih ona nije ničim izazivala, oni su je vređali i psovali i razne pogrdne reči joj govorili. Suprug napadnute žene, Vitomir Vojinović, kaže da su ovi maloletnici sinovi Muharema Ahmetija i da oni već duže vremena maltretiraju srpsku decu u selu, a svojim stadima nanose poljske štete Srbima susedima. Sve je to prijavljivano više puta vlastima, ali bez ikakvog uspeha, jer šiptarske vlasti na Kosovu ignorišu štete nanesene Srbima. Za ovaj napad na nevinu Srpkinju, sud za prekršaje kaznio je sada njihovog oca samo sa 25 hiljada dinara. To nije umirilo napadnutu srpsku porodicu, koja veli da je zbog uznemiravanja prinuđena da napusti svoje pradedovsko ognjište. Zbog ovoga i drugih šiptarskih zuluma u Istoku i okolnim selima održan je u subotu 28. 5. 1988. protestni skup Srba iz Istoka, Kline i okoline. Narod je sa ogorčenjem govorio o teroru Arbanasa nad Srbima i, zbog potpune nebrige nadležnih vlasti i odgovornih komunista, predložili su kolektivni odlazak Srba u tzv. užu Srbiju, to jest grupno iseljavanje sa Kosova.

- 24. 5. 1988. Šiptar Krist (Prenk) Pjetraj, iz Poljana kod Istoka, u pripitom stanju vređao je Srbina Radomira Arsića iz istog sela. Pre toga je došlo do konflikta između Radomirovog bratanca i sina ovog Albanca, pa je ovaj to iskoristio da izvređa nedužnog Srbina. Ovakvih i sličnih gorkih uvreda Kosovski Srbi svakodnevno ispijaju kao mutnu vodu, jer svaka žalba bilo kome samo im se još gore olupa o glavu, kao u turska vremena.

- "Jedinstvo" iz prištine (26. 5. 1988) donosi vest da su srpski seljaci iz sela Dren došli u Opštinu Zubin Potok da traže od opštinskih organa da spreče Albance iz istočke opštine da im sa svojim stadima nanose poljske štete. Srpski seljaci su nemoćni protiv šiptarskih nasilnika i štetočina, i to ne samo u ovoj opštini, nego i svuda po Kosovu i Metohiji. Čak i van Kosmeta, napr. na Čakoru, u Gusinju i Plavu - došlo je do sukoba između domaćina Srba i Crnogoraca sa šiptarskim čobanima, koji svoja stada samovoljno napasaju na srpskim imanjima.

- 26. maja 1988. uveče oko pola deset, napadnuta je u svojoj kući Adila Omerović (30), domaćica Muslimanka iz Istoka. Nepoznati je više puta snažno lupao na njena vrata i, mada je ona zvala miliciju, nisu joj došli u pomoć, dok lupu nije čuo sused Srbin Srbislav Spiridonović i došao sa svojom ženom u pomoć. Tek kasnije stigla su i dva milicionera. Žena Muslimanka je tom prilikom rekla da je i pre neki dan neki nepoznati mladić Šiptar pokušao da siluje devojku B. 3., muslimanske narodnosti, koja se jedva uspela bekstvom da spase od nasilja. Inače, Adila Omerović je rodom iz Zenice u Bosni i udata je za Albanca Muhameda Arifija, koji radi u Smederevskoj Palanci, a toga dana je bio na terenu u Požarevcu. Ovo je jedan od primera da obesni Šiptari na Kosmetu napadaju ne samo na Srbe, nego i na Muslimane, Cigane, Turke i na sve koji nisu Albanci.

- Među profesorima i nastavnicima Srbima i Albancima u školi Srednjeobrazovnog centra "Zejnel Hajdini" u Uroševcu odavno vlada atmosfera nepoverenja i zaziranja, jer su u toj sredini Srbi, i nastavnici i đaci, stalno izloženi šiptarskim pritiscima i nasiljima, kako ličnim, tako i u školstvu, i po pitanju jezika. Zbog toga su, krajem maja 1988. srpski nastavnici potpisali zajedničku izjavu u kojoj ističu da, ako se ne promeni sadržina napisa na pečatu ove škole, jer je ona formulisana antisrpski, oni više neće izdavati ni potpisivati školske diplome. Naime, na pečatima ove škole nema ni grba ni naziva Srbije, jer to ne žele većinski šiptarski nastavnici, mada ih na to obavezuje zakon. Ovakvim postupanjem javno se poriče srpski jezik i državnost Srbije na Kosovu i Metohiji. Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera progona i Srba i srpskog jezika i srpske kulture i uopšte srpskog identiteta na Kosovu od strane albanskih neofašista.

- Pred tužnu godišnjicu krvničkog ubistva Danila Milinčića (+2. jun 1982), novinar Jevrem Damnjanović posetio je sirotu majku Danicu u Samodreži i još jednom izneo njene stare i nove muke i zlopaćenja na Kosovu. "Nije moja muka jedina ovde", (na Kosovu), veli žalosna Danica Milinčić. "Prošle noći su psi besno lajali i jurili dvorištem. Nikako da se smire kao da laju na čoveka. Uzmem ovaj mali pištolj i opalim dva puta u vazduh. Psi se smiriše. Čudno je to. Kad šušne, skočim. Tera me nešto, iznutra. Ali ne zato što se plašim za svoj život. Pogotovu otkad mi sina ubiše. I kad idem kroz pomrčinu, ne sklanjam se; idem pravo prema njemu. Ako mi je sudnji dan, neka bude. Svašta sam preturila preko glave... Već na početku rata došao je ovde iz Albanije Šaban Bunja sa braćom i stričevima. Stao gore iznad kuće i naoružan mašinkom doviknuo mom budućem svekru Danilu: "Da se seliš odavde, ovo je moje". ... Danilo je odvažno rekao: "Mi odavde ne idemo. A svačija je sila prošla, pa će i tvoja.". Ipak, i Milinčići i moji Mihailovići morali su da se sele. Čim je došla sloboda, vratili smo se u Samodrežu. Zatekli smo demolirane kuće, a iz nekih se još nisu bili iselili Šabanovi rođaci. Zatim je mukotrpni seljački život tekao naizgled kao svuda. Ali, nije bilo tako... Godine 1960. ubijen je moj muž Slavoljub... dole kraj potoka, na našem imanju, ubili su ga mučki iz pištolja. Nikada se nije saznalo ko je to učinio". 2. juna 1982. g. ubili su i Daničinog sina Danila. Sin, sinovac i sestrić Ferata Muje (emigranta iz Albanije) držali su bespomoćnog mladića Danila i tukli ga, a zatim je ubica, Ferat, pritrčao i klekao mu na stomak i pištoljem hladnokrvno pucao mu u srce, pred očima majke Danice, koja je pokušala da svojim telom zaštiti sina. Danilova supruga Ratka sa dvoje dečice (jedno je posmrče), živi sada u Kosovu Polju, gde se po ubistvu muža jedva nekako zaposlila kao učiteljica. "Svi su se razišli, kaže majka Danica. Šta ću ovde sama? Tek samo da budem na broju. Kome to koristi? Ionako, kad umrem, ovo će opusteti. Ponudila sam kuću na prodaju, ali kupaca nema. Srbi se sele, ostalo je svega nekoliko domaćinstava. Sve sami starci. Škola ima samo 4 srpska đaka. Odlaze i Srbi iz okoline. I ja bih isto. Ali, Šabanovi potomci, onog baliste, poručili su: "Mi Danici nećemo da pravimo nikakve smetnje, ali njena zemlja je naša". I zato niko od Šiptara neće da je kupi. A i zašto bi, kad će im ionako pripasti jednoga dana. Dođe mi da sve ovo ostavim kako je, i odem" ("Ilustrovana politika", 31. 5. 1988).

- Na Duhovski utorak (31. 5. 1988) u naselju Paunovo polje - Uroševac, grupa učenika Albanaca fizički je napala Srbina Nenada Pricu, milicionara iz Uroševca, dok je na njivi svoje tašte okopavao kukuruz. Napadnuti je izjavio da je u tuči učestvovalo 20 učenika Šiptara, ali su vlasti zatim povele postupak samo protiv sedmorice. Na kraju je kažnjen samo učenik B. B. (16) i to školskim ukorom. Tašta napadnutog Nenada, Ljubica Slijepčević, izjavila je da to nije prvi put da Albanci napadaju njenu porodicu i imovinu, i da su ti isti učenici, vraćajući se iz škole, više puta i nju samu gađali kamenjem i psovali joj srpsku majku.

Juni

- Prvog juna 1988. ugostiteljsku radnicu, Srpkinju Milanku Belić, iz Uroševca, napala je i pretukla komšinica Abida Ratkoceri. Ona ju je tukla kamenicama po glavi, samo zato što joj je skrenula pažnju da povede računa o svojoj deci koja njoj (Srpkinji) kradu veš. Milanka veli: "Abida mi je pretila i ranije, ali ja ovde nemam kome da se žalim". Inače, Abida ima 6 dece, a suprug joj Abdula, bivši milicajac, sada je u zatvoru zbog sličnih nacionalističkih ispada protiv Srba. Sud je Abidu kaznio sa 20 dana zatvora, ali nije upućena na izdržavanje kazne zbog šestoro dece, pošto im je i otac u zatvoru.

- Na Konferenciji SKJ, održanoj u Beogradu krajem maja 1988. govoreći opširnije o Kosovu, Milomir Minić je rekao da se "politika SKJ na Kosovu lomi u paramparčad", jer "na Kosovu nije obezbeđena sigurnost ljudi (tj. Srba), nije prekinuto neprijateljsko delovanje (Albanaca), nisu poboljšani međunacionalni odnosi... Jedan broj ljudi (tj. Srba) bori se za svoja prava zborovima, peticijama, dolascima u Beograd. Mnogi se iseljavaju. Svi zajedno bismo morali raditi mnogo više na zaustavljanju iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova". - Uskoro zatim, izvršno veće Srbije razmatralo je (2. 6. 1988) "Izveštaj o sprovođenju Jugoslovenskog programa za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova i povratak onih koji su ga napustili", i konstatovalo je: da je situacija na Kosovu sasvim nezadovoljavajuća, jer: "Intenzitet iseljavanja (pod pritiskom) se povećao i zbog perfidnih i otvorenih napada na srpsko i crnogorsko stanovništvo u pojedinim sredinama došlo je do potpunog međunacionalnog razdora... "Kosovsku svakodnevicu i dalje obeležavaju: iseljavanje (Srba), nesigurnost, međunacionalni konflikti. Za prva četiri meseca ove godine na uže područje Srbije doselilo se sa Kosova 830 Srba i Crnogoraca, što je za 85 ljudi više nego u istom periodu lanjske godine. Krivičnih dela na štetu Srba i Crnogoraca bilo je 28, a na štetu Albanaca samo tri. Od 128 napada na nealbansko stanovništvo (čitaj: srpsko) i njegovu imovinu, bilo je 50 fizičkih napada; 39 oštećenja imovine i poljskih šteta; 35 uvreda i pretnji; 2 pokušaja silovanja; 9 slučajeva oštećenja nadgrobnih spomenika i grobova, a u 4 slučaja je naneta šteta objektima Srpske pravoslavne Crkve" ("Jedinstvo" od 1. i 3. juna 1988).

- Isti list od 2. juna 1988. donosi podatak o "deobama i na groblju", tj. kako se na Mitrovačkom groblju pravoslavnima i katolicima naplaćuju usluge za pogreb sa preko 78.000 dinara, dok se muslimanskim porodicama na susednom groblju ne naplaćuje ništa za sahranu njihovih pokojnika. I to je jedan od dokaza "bratstva" i "jednakosti" na Kosovu. Na svome pak sastanku komunisti Mitrovice (2. juna 1988), govoreći o međunacionalnim odnosima, donose sasvim "kontradiktorne ocene", jer jedni (Albanci) vele da su, međunacionalni odnosi dobri", dok drugi (Srbi) se pitaju: "kako se onda iseljavanje Srba i Crnogoraca ne omanjuje"? I tako redom...

- Drugog juna 1988. uveče oko 7 sati, trojica maloletnih Šiptara, iz porodica Demaja i Hodža iz Dušanova kod Prizrena, kamenovali su putnički voz koji je prolazio prugom Prizren - Metohija. Kamenicama su razlupali stakla i voz je zbog toga zaustavljen na otvorenoj pruzi. Roditelji ovih maloletnika kažnjeni su samo simbolično - sa po 25 hiljada starih dinara.

- Evo šta piše jedan novinar sa Kosmeta (M. Čupić u "Jedinstvu" 3. 6. 1988): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova, kao najteži problem kosovske stvarnosti, samo po sebi je tragičan čin, pa ga nikakva ceremonija ne može učiniti veselim". Iznoseći zatim slučaj iseljavanja Voje Bokića, ekonomiste iz uroševačke fabrike alata, veli da su ga albanski funkcioneri "ispratili zdravicama pohvala i zahvalnosti". Inače, veli se dalje, "u gradu Uroševcu, a i da ne govorimo o njegovoj okolini, na gotovo svakoj trećoj srpskoj i crnogorskoj kući istaknute su table sa naznakom "na prodaju"! Pored dobro poznatih metoda delovanja albanskih nacionalista i separatista, svakako da se u miljeu psihoze neizvesnosti od sutrašnjice uklapa i Bokićeva odluka da napusti Kosovo, ali možda tome služi i sam ovaj čin ovakvog njegovog ispraćaja. Običan čovek, onaj koji je zatečen u dilemi - ostati ili otići - nalazi u takvom činu novi podsticaj za napuštanje vekovnog ognjišta pravdajući prevagu osećanja nesigurnosti brigom o usamljenosti. Kamo sreće kad bismo povratnike (tj. ranije prognane Srbe) dočekivali ovakvim lepim rečima i banketima".

- U novoosnovanoj opštini Zubin Potok, u Ibarskom Kolašinu (osnovana je polovinom 1987), iako su mnogi Srbi bili odustali od iseljavanja, a porastao je bio i broj zaposlenih povratnika (za pola 1987. godine vratilo se 75 Srba, od kojih je 68 dobilo posao), situacija se sada brzo promenila i iseljavanje Srba pod pritiskom opet je na dnevnom redu u toj opštini. Za 4 meseca ove godine 50 lica najavilo je iseljavanje, a povratnika ima samo 5. Novi, a ustvari stari problemi ove opštine jesu tzv. "međunacionalni ekscesi", tj. arbanaška nasilja i zulumi, konkretno: poljske štete i šumske krađe Šiptara iz opština Istok i Srbica na planini Mokra Gora. Tamo se Srbima ukrade godišnje šumske građe u vrednosti od oko 400 milijardi dinara.

- U selu Gornji Suvi Do kod Mitrovice, usled šiptarskih pritisaka iselilo se 36 srpskih domaćinstava, a u susednom selu Vinorce, od 15 su ostale samo još 4 srpske porodice. Srpsko selo Suvi Do, iako uz grad, nema puta, vode za piće, ambulante, telefona. "Za nas je to, vele Srbi seljaci, jedna vrsta pritisaka (od Arbanasa). Pored tih prikrivenih, ima i otvorenih šiptarskih pritisaka. Neke komšije Albanci, pogotovu posle 1981, stalno nam pričinjavaju poljske štete, vade šljunak na našem imanju, a kroz selo se ponašaju kabadahijski. Bilo je i fizičkih nasrtaja na nas. Na svom imanju pretučeni su: Cvetko Jevtić, Boško Živković, Jovo Petronijević, Čedo Kragović... Nadležni organi nisu ništa preduzimali". Srbima u Gornjem Suvom Dolu naročito pričinjavaju štete Arbanasi iz susednog sela Guševca. Nasuprot pak ovome, u selima Donji Suvi Do i Vinorce, gde žive većinom Arbanasi, društvo je ulagalo mnogo više i izgrađen im je put i (vodovod).

- Šestog juna 1988. ispred kafane "Dern" u Vitomirici (ranije se kafana zvala "Morača"), dvojica Šiptara, Aslan Sadrija (31) iz Jablanice kod Peći i Imer Istrefaj (26) iz Gornjeg Streoca kod Dečana, uveče oko 23 časa sačekali su Srpkinju kelnericu J. D. i onda je nasilno uvukli u svoja kola i odvezli u pravcu Istoka. Na sreću, zaustavila ih je saobraćajna milicija radi kontrole, i tako je ova Srpkinja spašena od nasilja. Sud u Peći kaznio je ovu dvojicu siledžija sa po 50 i 40 dana zatvora.

- "Jedinstvo" od 9. juna 1988. donosi vest iz Mesne zajednice Stari Kačanik o "drskom nasrtaju" starijeg šiptarskog maloletnika H. S. na Srpkinju maloletnicu J. B., za koji "eksces" kaže se da može opteretiti međunacionalne odnose". Siledžija je kažnjen sa 15 dana zatvora. - Isti list istoga dana javlja iz Opštinskog suda u Kosovskoj Vitini: da ni posle 9. zakazanog suđenja optuženom Avdulju Ibiši iz Vitine, nije doneta presuda. Naime, optuženi Avdulj, je još 4. marta 1985. u motelu u Vitini zapretio pevačici Srpkinji Olgi Ordić rečima: "Neću više da čujem da pevaš srpske pesme; pevaj samo albanske, inače ću te zaklati". Zatim je zapretio i prisutnima da moraju da ćute dok on govori, pa je Tomislava Rusimovića iz Vitine ošamario što nije zaćutao posle te izgovorene pretnje. Milicija je tada Avdulja privela u stanicu, i bio je kažnjen samo sa 4 hiljade dinara. Onda ga je sud u Vitini neočekivano oslobodio optužbe, navodno "zbog neutvrđenog činjeničnog stanja". Tvrdi se, u dostavnici za sud, da je dotična pevačica Srpkinja "nepoznato lice" i tako se sud "voza". SUP u Vitini tvrdi da je svoj deo posla oko utvrđivanja činjenica o prekršaju savesno obavio. Sve u svemu: jedan od mnogih primera zlorada šiptarskog sudstva na Kosmetu.

- U selu Bratilovcu kod Kosovske Kamenice, Šiptari braća Bemalj, Adem i Muharem Mavrići na mestu zvanom "Orlova padina", bez ikakve pravne osnove i dozvole, probili su kroz šumu Srbina Ljubomira Denića put u dužini 100 metara i širini 3,5 metra, kojim nasiljem su ugrozili njegovu i slobodu i prava, naneli mu veliku materijalnu štetu i izazvali još veću nesigurnost i nespokoj kod okolnih Srba. Jedan od ovih nasilnika, Bemalj Mavrići, takođe je svojim traktorom samovoljno uzorao brazdu dugu 70 t. kroz livadu Javorke Silić, navodno da bi zaštitio svoju zemlju od erozije, čime je opet naneo njoj štetu i izazvao nespokoj kod mnogih Srba. Sud u Gnjilanu pokrenuo je istragu.

- U subotu 11. juna 1988. oko 10 sati, okupilo se stotinu žena sa Kosova i iz više gradova Srbije pred Skupštinom Jugoslavije da izraze svoje nezadovoljstvo zbog "terora nad srpskim i crnogorskim življem na Kosovu". Žene su zatim u skupštini SFRJ i onda i u Skupštini Srbije, uručile peticiju sa 2.000 potpisa žena Srbije, koju je pred svima pročitala dr. Olga Ranitović, a u kojoj se poručuje da: "žene i majke Srbije neće više da trpe agresivne nasrtaje albanskih separatista", i traže "da se najzad, i konačno, stane na put i onemogući dalji teror nad Srpskim življem u Pokrajini Kosovo". "Ovo je poslednji put da se Srpski narod okuplja ovde, jer sledeće okupljanje biće na Kosovu", rekle su žene.

- U Mitrovačkoj Mesnoj zajednici Zvečan, gde živi preko 6 hiljada žitelja, a od toga je 90 % Srba, ljudi se žale kako "već dve decenije nije uloženo ni dinara u razvoj ove mesne zajednice", jer je prema njima primenjivan "maćehinski odnos" Mitrovačke opštine. Zbog pritisaka albanskih nacionalista i separatista i zbog ovakvog zapostavljanja, iz Zvečana se iselilo, od 1971, preko 1.600 Srba, a iseljavanje traje i dalje. U "Trepči" je vršena prava hajka na srpske kadrove, i za takvu politiku "nije pozvan na odgovornost nijedan opštinski rukovodilac". U "Trepči" je inače, pre toga, otkrivena velika krađa ogromnih količina zlata i srebra, u štanglama i pločama, koju su u mnogoljudnoj zaveri izveli albanski rukovodioci i radnici u Trepči.

- "Jedinstvo" od 13. 6. 1988. piše da "delovanje neprijatelja ne prestaje" u Uroševačkoj opštini. Primeri: Porodica Živka Činovića izložena je brutalnim pritiscima. Ovo srpsko domaćinstvo ima 13 članova, jer sa ocem i majkom žive i sinovi i unučad. Sina Dragana, inače bravara ali nezaposlenog, skoro je preklao Bemalj Puka (avgusta 1985), jer ga je napao u kafani s leđa i nožem mu sekao vrat, od čega je na vratu do danas ostao veliki ožiljak. Ni ostali članovi porodice, sinovi i snaje, takođe ne mogu da dobiju zaposlenje. Čitava porodica je rešila da se iseli, jer vele: "Plašimo se za budućnost svoje dece, i zato moramo da odemo". - Dalje, Srpkinja Đurđa Košutić živi u selu Sazlija kod Uroševca, ima kuću i 3,5 hektara zemlje, ali sve to sada prodaje, jer njenu porodicu stalno napadaju šiptarske porodice Taći i Rušiti, inače najbliže komšije. Muža joj Vladu napali su na njegovom imanju (1981), a sina Miloša su 6 Šiptara lopatama napali i pretukli (1983), od čega je ovaj i umro dvadeset dana kasnije. Februara 1984. komšija Taći posekao joj je 93 stabla mladih šljiva, a odštetu nikad nije ni sudski dobila, 1985. zapalili su joj štalu, garažu i ambar, kada je izgorelo 1.150 bala sena i sve komšinice sa pčelama. Zato joj se cela porodica odselila sa Kosova, a ona veli: "Ne vidim ovde nikakvu perspektivu, jer na Kosovu se uopšte ne osećam bezbedno". - Ovakvih i sličnih primera ima ne samo u Uroševačkoj opštini, nego je to Kosovska crna svakodnevica, istinita crna hronika srpskih stradanja koja traju već vekovima.

- Novinar Jevrem Damjanović posetio je proletos manastir Devič, jedan od najstradalnijih na Kosovu, i donosi svedočenja igumanije. Paraskeve o stradanju ovog manastira i monahinja od šiptarskih zuluma: "Napadaju nas, same smo ovde, u divljini. U blizini nema srpske duše. Iselili se. Svuda oko nas su Šiptari. A mi smo im kao kost u grlu. Manastir Devič je beleg da je ovo srpsko... Posle rata zatekli smo ovde ruševine manastira. Oktobra 1941. Šiptari iz susednih sela doneli su granate i municiju u crkvu i razorili je, kao i konake. Prethodno su opljačkali sve što je ostalo od Italijana. Ikonostas i sve ikone su spalili. Aprila 1941. Arnauti su ubili devičkog jeromonaha Damaskina Boškovića. Mi smo ovde došle 17. marta 1947. Osam meseci smo stanovale u selu Ludovici, dok nismo raščistili podrum (za stanovanje). A potom smo suvim kamenom sazidali ruševine kod groba Svetog Joanikija, da bi smo mogli obavljati službu Božiju. Pomagali su nam i Srbi iz okoline. Sve je odneto iz crkve i konaka, vrata, prozori, stolice, ove do poslednje kašike. Odveli su i stoku. Saznali smo u kojim se domaćinstvima (kod Šiptara) sve to nalazi, ali šta nam vredi. Ljudi iz OZNE su mi pripretili: "Ne diraj u bratstvo i jedinstvo" ... Narod (Srpski) nas je pomagao koliko je mogao i smeo. Nije ni njemu bilo lako. Šiptari su činili poljske štete, i napadali. Iseljavanje (Srba) je bilo sve masovnije... Šiptari nas nisu ostavljali na miru. Nisu štedeli ni manastir. Postupali su prema nama kao i prema svim Srbima... Deset puta sam imala razbijenu glavu. I ruku mesec dana u gipsu. Napadali su i ostale sestre. Stavljali su im nož pod grlo. Osamdeset druge spališe nam šest stogova sena i dve kamare slame. Osamdeset treće spališe ogradu oko vinograda. A osamdeset četvrte devet stogova sena. Milicija je uhvatila počinioce (ove poslednje), i šta? Ništa. Onaj što je upalio ogradu kaže da je to namerno učinio. Pustiše ga. Za njih (Šiptare) ništa ne predstavlja svetinju... Dolazili su kod nas i prestavnici policije i vlasti iz Prištine, i ja sam im otvoreno rekla: "To nam čine zato što ste vi krivi. Jer, riba smrdi od glave"... Sve se završavalo na razgovorima i obećanjima. Srba je u okolini bilo sve manje, selili su se, a Šiptara sve više, jer su se i doseljavali. Za tri poslednje decenije u okolini se ugasilo više od 500 srpskih domova. Sada brojimo one koji su ostali. Ima 30 domaćinstava (Srba) u Srbici. Ostala sela u okolini su se ispraznila. U njima žive samo Šiptari. U meni je sve manje snage, požalila se igumanija Paraskeva. Dok sam bila mlađa, borila sam se. Sada starost pritiska celo sestrinstvo. Sveštenstvo i monaštvo na Kosovu i Metohiji zaista je stoički izdržalo što živ čovek teško može izdržati.". ("Ilustrovana politika", 28. 3. 1988).

Igumanija Paraskeva Devička

Isti list u istom broju donosi i otkriće da su "pipci velikoalbanskih nacionalista i separatista stigli i do Novog Sada", jer su iz magacina SUP-a Vojvodine čitavu godinu iznošeni i prodavani za Kosovo pištolji i metci, dok nije (januara 1988) otkriven taj lanac lopova, preprodavaca i kupaca (naime, otkriven je nestanak oružja prilikom popisa). Prema optužnici, nestalo je 14 pištolja i oko 20.000 metaka. Kupci municije su Šiptari iz okoline Istoka na Kosovu a otkriveno ih je 18 rekli su da te metke troše "na svadbama i drugim veseljima", ali je očigledno da je to velika količina municije za obična veselja. Kao glavni preprodavci oružja i municije u Istoku, otkriveni su Ahmet Memić i Adem Mehmeti stražari u KP domu kod Istoka, a bilo je i drugih. Jedan od optuženih je i Brahim Berbati, poznat na Kosovu kao preprodavac oružja i municije, koji inače živi u Zagrebu, odakle često dolazi na Kosovo. Inače, pištolje i municiju iz magacina SUP-a u Novom Sadu iznosio je i prodavao Šiptarima magacioner Miodrag Rakaz.

- Ovog proleća 1988. g. okolni Šiptari nemilosrdno su sekli šumu manastira Dečana, a njihovi čobani puštali su čitave čopore koza u manastirske voćnjake i useve. Jedan dečanski monah veli: "Ovih dana više nego drugih godina navalili nam na šumu, hoće sve da iseku. Na onoj strani preko Bistrice, pre neki dan odsekli su nam 15 stabala za građu dok smo mi pozvali miliciju. Tokom prethodnih dana na istom mestu posekli su oko 85 komada drveta. Videli smo kad su otišla dvoja kola, gore iznad hotela, sigurno će i ona u manastirsku šumu". Pred manastirom Dečanima, takođe ovih dana, dok su strani turisti bili u crkvi, Šiptari su im obili i opljačkali autobus.

- Evo jedne potresne priče sa Kosova o jednoj srpsko-crnogorskoj porodici, u selu Ariljači pod Golešom. To selo Šiptari već počinju da nazivaju Haljiljac, jer je od 20 srpskih porodica ostala samo još kuća Milivoja Radulovića. Milivoje (35) veli: "Mi smo ovde crnogorska i srpska ambasada. U selu nema drugih porodica sem naše, sve ostale su Albanci. Ranije je bilo drukčije". Na pitanje zašto su se ostali Srbi iselili, Milivoj odgovara: "Zbog istog radi čega odlaze i Srbi i Crnogorci iz ostalih sela i gradova Kosova i Metohije. Jednostavno, nepoželjni su ovde. Pogotovu što su bili naseljenici (od 1920). Protiv njih su bili ne samo Albanci starosedeoci, već i novodošli. A i vlast". A isto veli i Milivojeva majka Cveta: "Krivo je počelo da se radi ubrzo posle rata. Zato ja još 1947. g. bacim partijsku knjižicu i nisam htela da idem ni na partizanske proslave" (inače je to kuća prvoboraca). Zatim dodaje da se situacija u selu Ariljači posebno pogoršala posle 1968. godine, a najteži pritisak bio je 1981. g. - Milivoje veli da ima i dobrih komšija Albanaca. Ali dodaje: "Mi se osećamo izolovani kao da smo na pustom ostrvu. Deca (ima ih petoro) nemaju s kim da se igraju. Nije lako živeti ovde gde nemam nikog bližeg osim porodice. Ali dobrovoljno sam pristao da nosim taj krst. Neću napustiti Ariljaču. Znam u njoj svaki kamen, svaki žbun. Znam dobro albanski, ali, ni jezik ne pomaže boljem sporazumevanju ako sagovornici neće da te čuju. Partijski sastanci se retko održavaju i ne bave se pravim problemima. Zato sam pre dve godine vratio partijsku knjižicu i počeo da slavim Jovanjdan. Ovde me još drži inat. Idem i na zborove Srba i Crnogoraca, u inat državi koja je nemoćna pred albanskim separatistima. Ostajem s porodicom u Ariljači, iako smo u izolaciji, u inat onima koji žele da se iselimo". ("Ilustrovana politika", 7. 6. 1988).

- U Preševu (javlja TANJUG, 13. 6. 1988) Opštinski komitet konstatovao da je, pod uticajem događaja na Kosovu, nastavljeno iseljavanje Srba. Tako, u periodu od 1982. do kraja 1987. iz Preševa se iselilo 764, a doselilo (vratilo) 154 lica srpske nacionalnosti. Istovremeno, iz Preševa se iselilo 1221, a doselilo 1.204 Arbanasa. Inače, Arbanasi nude basnoslovne sume novca za kupovinu srpskih kuća i imanja, što takođe doprinosi iseljavanju Srba, tako da su mnoga sela oko Preševa postala "etnički čista". - Takođe je zvanično priznato da se iz opština Bujanovac, Medveđa i Preševo, koje su na terenu Srbije izvan Pokrajine Kosovo, od 1981. iselilo 3.122 lica srpske nacionalnosti, ali je priča o tim seobama godinama bila "tabu tema", jer su to funkcioneri Srbije namerno krili. Inače, u Preševu je sada samo 8 % srpskog življa među sve brojnijom većinom Arbanasa. - Isto tako, u obližnjoj opštini Kosovska Kamenica konstatovano je (juna 1988) da se u protekloj 1987. g. iselilo 189. Srba, a u toku prvih pet meseci 1988. g. iselilo se 87 Srba, što znači da se iseljavanje ne smanjuje. Bilo je samo nešto malo povratnika.

- Prištinsko "Jedinstvo" 14. 6. 1988. donosi opis jednog šiptarskog zlodela nad jednom Srpkinjom u Prizrenu, u kojem je na svoj način učestvovao i sud, pa je tako bilo "sve po zakonu"! Naime, 30. januara 1988. u Prizrenu, usred bela dana, jedan Šiptar po imenu Abedin Gaši, bez ikakvog povoda napao je na ulici Srpkinju Danicu Stefanović, radnicu, dok je sama žurila da stigne fabrički autobus. On ju je udarao pesnicama i nogama po telu, bez ikakvog njenog povoda, tako da je zadobila više telesnih povreda. Danicu je spasao milicionar pozornik, koji je napadača savladao i priveo u stanicu. Opštinski sud u Prizrenu zakazao je suđenje za 4. februar 1988. i završio ga "obustavljanjem prekršajnog postupka"! Okrivljeni Gaši nije se pojavio na sudu nego samo njegovi srodnici, koji su doneli "izveštaj specijaliste za neuropsihijatriju Beljadina Idrizija", izdat istog 4. februara 1988. po kojem je siledžija Abedin Gaši "napad izvršio u neuračunljivom stanju". Smešno i žalosno u svemu tome je to što u ovom nedelu učestvuje i sud, jer se u rešenju suda navodi da je Gaši istovremeno napao i fizički tukao, uz Srpkinju Danicu, još i Mivdetu Jakupi, Albanku, "jer su ga obe zajedno izazivale". Napadnuta Danica Stefanović tvrdi i svedoči da je bila napadnuta sama i da ne poznaje nikakvu Mivdetu Jakupi (koja se takođe nije pojavila na suđenju). Uz ovo se dodaje još i to: da je sud naveo u rešenju da se "može izjaviti žalba u roku od 8 dana", ali da samo rešenje nije uručeno oštećenoj Danici, nego je ona naknadno podnela izričiti zahtev za uručenje rešenja i dobila ga tek 26. 5. 1988. kada je rok za žalbu bio prošao.

- U Kosovu Polju je grupa građana Srba tražila vanredni sastanak Socijalističkog saveza, koji je i održan 14. 6. 1988. u prisustvu nekoliko važnih drugova iz Komiteta Prištine i CK Srbije. Više časova su Srbi Kosovci tražili odgovor na upućenu peticiju, koju je potpisalo preko 50.000 Srba Kosova i Metohije, ukazujući na svoje teško stanje i tražeći obezbeđenje prava i sigurnosti svima na Kosovu. Izneli su i podatke da je za prva tri meseca ove godine sa Kosova se iselilo preko 800 Srba i da je za to vreme bilo oko 200 albanskih napada na integritet i imovinu Srba. Upozorili su da se veliki broj Srba sprema za kolektivno iseljavanje. Tražili su da se održi jedan protestni skup koji bi jugoslovenskoj javnosti ukazao na ozbiljnost situacije. - Sutradan je Komisija Skupštine Jugoslavije raspravljala o ovoj Kosovskoj peticiji, i o drugoj koje su podnele žene sa Kosova i iz Srbije, i samo je konstatovano da postoje sasvim različite ocene rukovodećih ljudi u SFRJ o tim peticijama, tako da srpsko nezadovoljstvo teškim stanjem na Kosovu mnogi rukovodioci izjednačavaju sa albanskim separatizmom i terorom. Jednostavno, Arbanasi i njihovi podržavači neće da priznaju tragediju Srba na Kosovu, zato što su oni uzrok te tragedije.

- U mesnoj zajednici Ljubižda kod Prizrena, priznato je i zvanično, masovno iseljavanje Srba počelo je još od 1963. g. kada su Srbima oduzeta 663 hektara najplodnije zemlje za izgradnju sistema "Prizrensko polje". U Ljubiždi sada živi preko 2.900 stanovnika, od kojih je Srba samo 117 porodica, tj. 548 lica. Od 1963. g. iz sela Ljubižde iselile su se 62 srpske porodice, sa 329 članova, a iseljavaju se i dalje zbog raznoraznih šiptarskih pritisaka. Inače, u Ljubiždi, Skorobišu i drugim mestima oko Prizrena, šiptarski fašisti na vlasti počeli su da mnoge muslimane, tj. poislamljene Srbe, Gorance i druge, nasilno arbanizuju i od popisa 1971. upisuju im albansku nacionalnost, namećući njihovoj deci u školi albanski jezik, iako svi oni govore samo srpski.

- U Opštini Vitina za četiri meseca ove 1988. godine podnelo je zahtev za iseljavanje 131 lice srpske nacionalnosti, a 22 se već odjavilo. Inače, od 1981. odavde se iselilo, 1.150 Srba i poneki Hrvat. Takođe je primećeno da pojedini Arbanasi, koji su za nedela osuđeni na duži zatvor, viđaju se oslobođeni već posle neki mesec. Tako, Idriz Emini, koji je Srbinu Siniši Stankoviću naneo teške telesne povrede i za to osuđen na tri godine zatvara, izišao je iz zatvora već posle 30 dana. Drugi jedan Arbanas, koji je bio osuđen na 40 dana, pušten je iz zatvora posle 25 dana.

- Tek 16. juna 1988. sud Opštine Dečani okončao je suđenje povodom sukoba oko nošenja jugoslovenske zastave na jednoj šiptarskoj svadbi u selu Drenovcu (14. 4. 1988), kada su je iz ruku mladića Baškima Nitaja srodnika mladenaca, drsko oteli Hasan Krasnići i Šefćet Nitaja, rugajući se pri tom ostalima da su postali "škije", što je pogrdan naziv za Srbe. Tom prilikom su i drugi bojkotovali jugoslovensku zastavu, a potom su mnogi susedi bojkotovali i Baškima Nitaja što je na svadbi poneo jugoslovensku zastavu. Nasilnici, koji su zastavu oteli, kažnjeni su sa po dva meseca zatvora.

- U selu Ajvaliji kod Prištine, ia terenima sela Gračanice, Lapljeg Sela i Slivove, i dalje se uzurpiraju srpska i društvena imanja i na njima se naseljavaju Arbanasi iz Kosovske Kamenice, Vitine i drugih mesta. Prostor naselja proširen je za 500 % više od planiranog i dozvoljenog. Ovako nasilno naseljavanje Šiptara onemogućuje razvoj i širenje srpskog sela Gračanice i unosi uznemirenje u susedna srpska sela. Sve to biva pred očima nadležnih vlasti, koje ništa ne preduzimaju, a sve to podstiče iseljavanje Srba. Inače, zvanična "Komisija IV Kosova za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca" ugasila se sama i "usmenim dogovorom" prešla u novoformiranu "Komisiju za praćenje sprovođenja Jugoslovenskog programa o Kosovu"', koji se takođe ne ostvaruje.

- U Prizrenu je Šiptar Šukri Gaši (29) pokušao nožem da ubije Srbina Slavišu Tomića (23) iz Prizrena, što je izazvalo veliko uznemirenje Srba u tom gradu. Bilo je to 20. maja 1988. kada je Slaviša Tomić, student agronomije u Prištini, došao u rodni grad sa sestrom Jasminom i uveče šetao gradom, sa još dva rođaka. Sestru mu je tada napao Šukri Gaši, uhvativši je za lice, a kad je Slaviša pokušao da je zaštiti, Šukri je izvadio nož i zario mu ga u rebra, pa zatim pobegao. Vest o ovom krivičnom napadu objavljena je tek 20. juna 1988. kada je Slaviša izišao iz bolnice.

- "Jedinstvo" od 21. 6. 1988. donosi vest da su oskrnavljene srpske humke. Naime, Idriz Fazliju (42) iz sela Trpeze kod Vitine počupao je i polomio 10 krstova na srpskom pravoslavnom groblju u selu Klokot kod Vitine, a zatim je krstove poređao preko trase puta Gnjilane - Uroševac. U vitinskom SUP-u kažu da je Fazlija psihički poremećen i da je zato odmah upućen na lečenje. Nekoliko stotina Srba okupilo se u selu Klokot u znak protesta. Ogorčeni Srbi izneli su i primere nekoliko šiptarskih silovanja nad Srpkinjama u okolini, čak i podatak da je silovana devojčica od 9 godina i starica od 75 godina, pa su onda i takve siledžije proglašavane "psihički poremećenima". Ostaje svakako pitanje: Ko to uči i tutka ove "nenormalne" ljude da čine tako gnusna nedela silovanja i skrnavljenja? Sigurno su to oni isti učitelji koji i druge Šiptare ludake navode na slična nedela, ili koji, uz pomoć vlasti, proglašavaju "nenormalnima" obične siledžije i zulumćare, kojima su često prepušteni na volju mnogi nezaštićeni Srbi i Srpkinje. Jer, nad obezvlašćenim i obespravljenim Srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, još od turskih vremena, moguće su sve varijante obesti, nasilja i cinizma.

- Prilikom svoje posete Kosovu, Petar Gračanin, predsednik Srbije (20-21. 6. 1988), bio je i u Pećkoj Patrijaršiji i tom prilikom "pozvao je vernike svih konfesija da i oni daju svoj doprinos poboljšanju kosovske situacije, jer to mogu učiniti negovanjem tolerancije i dobre volje među ljudima, razvijanjem odnosa dobrog susedstva, međusobne ljudske brige i solidarnosti u nevoljama i zajedničkim radovanjem u dobru". Kada je Gračanin zatim posetio Goraždevac kod Peći, Mileta Bukumirović je tada, pred njim i drugima, javno postavio pitanje: "Ako roditelji (Srbi) ne smeju decu da pošalju na livadu da čuvaju stoku, ni žene da obavljaju poljske poslove, ni decu da idu u školu ako ljudi ne mogu slobodno ići putem, jer ih vreba opasnost od fizičkih napada, pokušaja silovanja ili samih silovanja njihovih kćeri i žena, onda kakva je to sigurnost i bezbednost za život srpskog i crnogorskog življa na ovom području?" ("Jedinstvo", 21. i 22. 6. 1988).

- Nezavisno od ovoga što smo naveli, ali kao vrlo značajno za pravoslavni karakter srpskog življa na kosovu navodimo da je 8. maja 1988. prilikom osvećenja nove crkve u Klini, mesni sveštenik, otac Milovan Kiković, rekao okupljenom narodu i vlastima: "Sve vas pozdravljam i želim da istrajemo i ostanemo tu gde jesmo, na Kosovu da ostanemo na našim svetim i časnim ognjištima živeći sa svima u slozi i ljubavi. Zato smo i podizali ovaj sveti hram... Blago nama dok smo ovde na Kosovu Blago svima nama ako budemo mogli i umeli da podnosimo i trpimo neprijatelje svoje. A valjda će doći vreme da se i oni urazume da ovo što nam rade ne vodi ničemu". - Uz ovo dodajmo i sledeće Direktor osnovne škole u Gornjoj Stubici kod Vitine, Jovan Balaban, napisao je nadležnim vlastima u Opštini Vitina pismeni zahtev da ga razreše dužnosti, da bi mogao da posećuje crkvu, jer, veli on "Iz ove situacije jedino Bog može da nas spase i zato treba Njemu da se molimo" ("Politika" 18. 2. 1988).

- U selu Klobukoru kod Novog Brda, Šiptar Kamer Malići (52) i njegov sin Bejtuš (23) pretukli su svog komšiju Srbina, starca, Vojina Zdravkovića (74), i naneli mu teške telesne povrede. Bilo je to 19. juna 1988. kada je Vojin na svom imanju zatekao snahu ovog Šiptara da skuplja pokošeno seno, i opomenuo je da to ne čini, a ona otišla i rekla to svom svekru. Ovaj je sa sinom došao i pretukao starca na njegovom gumnu. Slučaj je prijavljen vlastima i Malići je osuđen na 60 dana zatvora, dok mu je sin pobegao, ali je kasnije uhvaćen i osuđen istom kaznom.

- Trojica šiptarskih siledžija, u selu Peranu kod Podujeva, Nedžmi Kastrati, otac mu Alija i brat Ruždija, bez ikakvog povoda napali su grupu srpskih dečaka i sprečili ih da igraju fudbal u seoskom školskom dvorištu. Za ovaj prekršaj ugrožavanja slobode kretanja, sudski su kažnjeni Nedžmi sa 30 dana zatvora, a ostali novčano. Kaznu ovoj trojici izrekao je sudija Radovan Jovanović, Srbin.

- U crkvenom dvorištu manastira Svetih Arhangela, u selu Buzovik kod Vitine, dva maloletnika Albanca, M. B. (13) i Š. B. (15), sinovi Đaftira Đaftijarija, iz sela Buzovika, posekli su 13 stabala manastirske šume. ("Rilindija", 26. 6. 1988)

- Nedavno je na zboru građana 16 Mesne zajednice Kosova Polja, Stevan Marinković s ogorčenjem rekao: "Već 10 godina Srpski i Crnogorski narod na Kosovu obraća se jugoslovenskom rukovodstvu za pomoć i zaštitu, piše peticije i predstavke, a pravih rešenja i dalje nema. Kada su nedavno uhapšeni Janez Janša, Ivan Pronsper i David Tasić, celo slovenačko i jugoslovensko rukovodstvo je zatražilo da se hitno ispita ceo slučaj. Sada se mi (Srbi na Kosovu) pitamo čiji smo to mi građani kada već tolike godine doživljavamo nepravde, silovanja, paljevine i otvoreni genocid?! ("Ilustrovana politika", 21. 6. 1988).

- Tek 28. juna 1988. objavljena je vest da je noću između 26. i 27. maja 1988. Šiptar Fljorim Hiseni (23), iz Žegre kod Gnjilana, silovao Srpkinju S. T. iz Binača, koja radi u kafani "Karadačka klisura" u Žegri. On ju je te noći prisilno uvukao u kombi i odvezao na seosko groblje i tu je silovao i mučio do 4 sata ujutru. Tukao ju je i naneo joj teže povrede. Protiv njega je zatim podneta prijava i osuđen je na samo 30 dana zatvora. Po njegovom izlasku iz zatvora traženo je pokretanje krivičnog postupka. Inače, ovaj azijatski siledžija bio je predsednik Socijalističke omladine u Žegri (i tek posle osude je smenjen), pa je to verovatno i bio razlog neobjavljivanja odmah ovoga zločina.

- List "Borba" (krajem juna 1988) donosi sledeće podatke: u 636 naselja na Kosovu, prema popisu stanovnika iz 1981, žive samo Albanci Srbi i Crnogorci žive u 216 naselja, dok u 600 naselja žive mešovito. Od 1981. do kraja juna 1988. sa Kosova se iselilo oko 30.000 Srba i Crnogoraca. Ako su u 1981. na Kosovu bila najbrojnija ona naselja u kojima živi manje od 50 stanovnika Srba (prema tom popisu), onda nije teško izračunati da je u proteklih sedam godina sa Kosova "isparilo" oko 600 srpskih i crnogorskih sela i zaselaka, tj da su postala "etnički čista".

- I ove godine, na Vidovdan 1988. posetilo je Kosovo i Gazimestan nekoliko grupa Srba iz Valjeva, Beograda, Kruševca i drugih mesta Sveštenici iz Prištine, Valjeva i drugi služili su na Gazimestanu parastos Kosovskim žrtvama. Inače, na Vidovdan je, po odluci Sv. Arhijerejskog Sabora Srpske Crkve, telo Sv. Velikomučenika Kosovskog Lazara krenulo iz Beograda u povratak Kosovu za proslavu 600. godišnjice Kosovskog boja. Ispraćeno je svečano iz Beograda u sremsku Ravanicu, a odatle će preko Bosne, Zapadne Srbije, Šumadije i Žiče stići u Gračanicu i na Gazimestan za Vidovdan 1989, gde će se održati svečana proslava 600. godišnjice Kosovskog boja, kako je odlučio Sv. Arhijerejski Sabor, koji je inače, na svom ovogodišnjem zasedanju (25. 5. 1988), "sa velikom zabrinutošću konstatovao da nevolje Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji, ne samo da nisu prestale, nego se iz dana u dan sve više pogoršavaju. Sabor se pozabavio i pitanjem potpuno obespravljenog i samom sebi prepuštenog pravoslavnog življa u Albaniji, među kojima ima dosta pravoslavnih Srba

Juli

- Prvog jula 1988. u Istoku je Dema Demaj iz Dušanova kod Prizrena nasrnuo na dve sestre Srpkinje G. Lj. (17) i S. Lj. (15) iz Istoka. Demaj je samo dva dana pre toga došao da radi kod Emina Gegolija u Istoku, vlasnika privatne pekare, i već je počeo da nasrće na Srpkinje. Ljudi u Istoku su ogorčeni ovim napadom, i pitaju se da li nije taj napad organizovan. Inače, iz Istoka se od 1981. iselilo desetina srpskih porodica i 155 pojedinaca (prema zvaničnim podacima, a možda ih je i više). U samom Istoku ima 150 mladića i devojaka Srba koji čekaju na zaposlenje prosečno 5-10 godina.

- Drugog jula 1988. u srpskom selu Priližju kod Vučitrna, gde živi oko 400 Srpskih domaćinstava, sa preko 2.000 srpskih žitelja, održan je zbor meštana, na koji je došlo nekoliko stotina Srba, koji su javno iznosili svoje nevolje i probleme. Tako, iznet je podatak da je Zemljoradnička zadruga u Vučitrnu sa isturenom radnom jedinicom u Prilužju, imala 632 hektara zemlje, a sada ima samo 290. hektara, jer su mnogobrojni Arbanasi uzurpirali pojedine zemljišne parcele, a neki su ih čak i preprodavali. Otkriveno je do sada poimence 37 uzurpatora, ali su mnogi još nepoznati, ili su svesno prikrivani. Miško Popović i Živorad Stanojević iz Prilužja opisali su pred svima nasilje albanske porodice Sarači, koja je u selu Bivoljku preorala srpsko pravoslavno groblje i na njemu podigla štalu i zasadila voćke. Oni su naveli i to da je od Arbanasa uzurpirano zemljište oko crkve Samodreže u istoimenom selu i takođe u selu Mijamići. Učiteljica Danica Prodanović, koja u osnovnoj školi u selu Strovce, uči samo jednog đaka (Srbina), žalila se pred svima kako je pojedine kolege Albanci godinama šikaniraju, a uspeh njenog jedinog učenika Srbina upisuju na albanskom jeziku, a ne na maternjem, srpskom.

- Samo posle nekoliko dana (6. jula 1988) održan je u istom Prilužju ponovo veliki okup Srba, gde su došli i neki Srbi iz okoline, i trajao je punih šest sati, a bili su prisutni i neki predstavnici vlasti i političkih struktura sa Kosova i iz SR Srbije. Novica Stolić iz Prilužja izneo je tešku političko-bezbednosnu situaciju u selu i okolini, ističući naročito brutalno ponašanje SUP-a iz Vučitrna, tj. nasilje koje su nad Srbima činili milicioneri albanske narodnosti, tukli ih nedužne na ulici, u kafani i po sopstvenim kućama, a i hapsili ih bez razloga Svetislav Popović iz Prilužja govorio je o ličnom maltretiranju od šiptarske milicije sledeće: "Bivši komandir Stanice milicije u Prilužju, Suljo Maljoku, pretukao je mnoge nedužne mladiće Srbe. On je sa svojim milicionerima istomišljenicima isprebijao i mene palicama i drškom pištolja, baš ispred moje kuće. Isprebijao je takođe i moju ženu. Posle toga su mi se izvinuli, ali su mi ubrzo nametnuli drugu lažnu optužbu, zbog koje sam osuđen na tri meseca zatvora. Kada sam se na to žalio vučitrnskom SUP-u isti taj Maljoku mi je rekao da sam srećan što sam ostao živ". Ostali Srbi iz Prilužja iznosili su podatke o tome kako su milicionari albanske narodnosti u selu pretukli i zatvarali mnoge nedužne Srbe iz sela. Umesto da pomenuti Maljoku bude kažnjen, on je premešten na novu dužnost u Zvečan. Takođe su i pojedini Arbanasi, žitelji Prilužja, napadali srpsku decu vatrenim i hladnim oružjem. - Živorad Stanojević takođe se žalio da se iz njegovog sela Glavotine iselilo 20 srpskih porodica zbog direktnog pritiska albanskih separatista, a u selu su ostale još samo dve srpske staračke porodice. Boko Stanković se žalio na svog direktora Femija Imerija kao okorelog separatistu, a takođe je izneo i to da je bez ikakve krivice odležao 40 dana zatvora po osudi donetoj od Šiptara Sali Maljokua. I ostali Srbi Prilužani su izjavili da su ih u poslednje vreme pojedini Albanci napadali čak i sekirama i potezali pištolje, a još češće napadaju našu decu gde god ih sretnu. Na sve to je Milomir Minić, iz CK Srbije, rekao: "Sve ovo što sam čuo ovde večeras, a niko to nije demantovao, strašno je i neverovatno". Zatim je zamolio prisutne Srbe da se ne sele, ni kolektivno ni pojedinačno sa Kosova, jer to i očekuju albanski separatisti.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 9. jula 1988. piše da je grupa od petnaestak Srba, nastavnika na Univerzitetu u Prištini, posetila (8. jula 1988) predsednika Skupštine Kosova i ukazala mu na "svu ozbiljnost kosovske situacije i stanja u kome se nalazi Srpski i Crnogorski narod". Kao ključne probleme oni su izneli: "Perfidno i institucionalizovano delovanje albanskih nacionalista kroz primenu nacionalnih ključeva, majorizaciju, vođenje kadrovske politike po meri uskih krugova rukovodećih ljudi" (Arbanasa), kao i "izbegavanje odgovornosti onih koji su doveli do ovako teškog stanja". Srbi nastavnici na Prištinskom univerzitetu "dovedeni su do neprimernog i krajnje podređenog položaja... Zbog iseljavanja, preti opasnost da se nastava na srpskohrvatskom jeziku sasvim ugasi... I mnogi univerzitetski profesori (Srbi) morali su da se isele sa Kosova zbog toga što su otvoreno imenovali nacionaliste (Arbanase) i što su iznosili druge primedbe na svojim fakultetima. Od 1981. g. iselilo se preko 60 Srba profesora, a ovi koji su ostali doživljavaju razna šikaniranja, pretnje i ucene svakodnevno". - Na sve to im je predsednik Skupštine Kosova Vukašin Jokanović rekao sa žaljenjem: "U istinu je žalosno da, posle toliko potrošenih reči, toliko materijala, stavova i ocena, za ovih 7 godina od kontrarevolucije, iseljavanje (Srba) i dalje teče, a ima tako puno verbalizma i otpora" misleći pri tom na vladajuće strukture gde glavnu reč vode Albanci. - Iznet je i podatak da se tokom 1987. iselilo oko 3.000 Srba, a verovatno i više, jer se stalno sele i čitava domaćinstva, i stručnjaci, radnici i poljoprivrednici, od kojih je većina otuđila imovinu (tj. iznuđeno prodala). Tako je od 1981. g. sa Kosova pod raznim pritiscima otišlo preko 30.000 Srba, što znači oko 5.000 godišnje.

- Na protesnom skupu Srba i Crnogoraca u Novom Sadu (u subotu 9. jula 1988), gde je došlo oko 500 Kosovaca a vojvođansko rukovodstvo ih odbilo i pokušalo da spreči javno iznošenje njihovih muka, između ostalih je rekao Srbin Mićo Šparavalo, prvoborac iz Uroševca, i sledeće: "Nadamo se da je vama (u Vojvodini) poznato, a možda i nije, da na Kosovu već 7 godina besni kontrarevolucija separatističkog pokreta albanskih šovinista, čije su prevashodne žrtve pripadnici srpskog i crnogorskog naroda... U grčevitom nastojanju da ostvare "etnički čisto" Kosovo i Metohiju, s ciljem otcepljenja i pripojenja Albaniji, albanski šovinisti i separatisti već decenijama vrše genocid, sistematski i kontinuirano, nad srpskim i crnogorskim življem na Kosovu i Metohiji. Oni beskrupulozno, već više decenija, koriste različite metode terora - od običnih poljskih šteta, uništavanja useva i stoke, spaljivanja letine, štala i kuća, rušenja i skrnavljenja grobova, crkava i manastira, pretnji i prebijanja, silovanja starica i maloletnica, pa do ubistva iz nacionalne i verske mržnje".

- Tako je isto i Miodrag Pumpalović iz Istoka rekao u Novom Sadu: "Nije nam bilo lako da pređemo 500 kilometara i da vam saopštimo istinu o nama koji živimo na Kosovu. Mnoge naše kuće su pod katancem. Groblja su nam oskrnavljena, žene obeščašćene, a pritisci albanskih separatista i nacionalista, kao i iseljavanje Srba pod pritiskom, nikako da prestanu".

- U opštini Orahovac u Metohiji od oko 4.500 Srba već se iselilo oko 500, a prošle godine otišlo je još 3 porodice sa 15 članova i nekoliko pojedinaca. Ali, stvarni broj iseljenih Srba usled šiptarskih pritisaka sigurno je i veći. A glavni razlog prisilnog iseljavanja Srba leži "u ukupnoj psihozi stvorenoj nakon ekspanzije albanskog nacionalizma i separatizma". Najviše problema u opštini imaju Srbi u Velikoj Hoči, gde 99 % stanovnika još od vremena Nemanjića čine pravoslavni Srbi. Najviše nevolja zadaje im šiptarska porodica Orlati. Nekoliko maloletnika ove familije su (juna 1988) sa svojom stokom počinili veliku štetu na imanju Stanka Naštajića, a nakon toga su i fizički napali nedužnog starca od 70 godina.

- Nedavno (početkom jula 1988), u selu Sašice kod Istoka, Šiptar Malj Selimaj zabranio je komšijama Srbima da prolaze seoskim sokakom zvanim "Drobež" tako da su ovi morali da idu kroz njivu Milorada Bojića, zasejanu kukuruzom. Srbi iz sela žalili su se vlasti pa je ovaj nasilnik kažnjen sa 15 dana zatvora. - U susednom selu Prekaze, Nedeljku Otoviću je, juna 1988. nepoznati zulumćar počupao 200 struka zasađene paprike. Otkriveni su samo tragovi obuće, a ne i počinilac, ali su Srbi u selu sigurni da je to neki Šiptar, jer takve zulume samo oni čine. - Takođe, noću između 7 i 8. jula 1988. opet je neki nepoznati zulumdžija polomio 10 stabala oraha i dva stabla trešanja u voćnjaku muslimana Redžepa Rastodera (poislamljenog Slovena) iz sela Dobruše kod Istoka.

- Srbi sela Belice kod Istoka na svom skupu (20. jula 1988) zahtevali su da se zaustavi prisilno iseljavanje Srba i Crnogoraca, da se ubrza proces povratka ranije iseljenih, onemoguće nasrtaji Šiptara na imovinu i ličnost i dostojanstvo ljudi, i da se za njih (a Srbi su u Istočkoj opštini oko 28 %) stvori perspektiva življenja na ovim prostorima. Seljani Beličani iznose svoje konkretne probleme: krađe, nezakonitu kupoprodaju, pritiske albanskih Šovinista iz Srbičke opštine (gde je njihova velika većina), sporo ili nikakvo otkrivanje vinovnika ekscesa i blago kažnjavanje za učinjena nedela. Srbi ističu da oni ne mogu da nabave seme, đubrivo, naftu i ostale potrebe za svoj rad na njivama, dok za građane albanske nacionalnosti iz okoline nema gotovo sličnih problema. ("Jedinstvo", 22. jul 1988).

- Dvanaestog jula 1988. iz sela Loćana kod Dečana izbegla je petnaestočlana srpska porodica Milana Popović, ostavivši svu svoju imovinu i dve kuće. Popovići su već više godina uzaludno pozivali vlasti, od Opštine do Federacije, tražeći i moleći da im se pruži neophodna zaštita i obezbedi miran i spokojan život, jer više ne mogu da izdrže šiptarske zulume svake vrste. Milan Popović kaže: "Četiri sina sam poslao u inostranstvo da bi ih sačuvao od provokacija pojedinih komšija Albanaca i sprečio da ne dođe do krvoprolića. Dve kuće i 8,5 hektara zemlje ostavljam neprodato. Važno je sačuvati porodicu. Planirali smo bili da svi sinovi sagrade kuće u Loćanima, jer zemlje imamo dovoljno. Sanjali smo da će se po našim prostranom dvorištu u Loćanima igrati mnogobrojna unučad. Eto, pošto mi odlazimo, neka se umesto naše dece šire oni što su nas isterali. Teško nam je, teže ne može biti. Ovde smo ostavili mladost i tolike godine uzaludnog rada. Nismo mi jedini koji odlaze. Pre mesec dana odselio se naš komšija Radoje Jovanović sa 5 članova porodice. Do jeseni će se iz Loćana iseliti još dve porodice. Ne možemo više trpeti teror koji se sistematski vrši nad nama. Nama se preti da će nam uništiti celu porodicu, polomiti ruke i noge, povaditi oči. Pojedine komšije Albanci već svojataju naše imanje". ("Jedinstvo", 13. jul 1988).

Ovih dana je ponovo preorano pravoslavno groblje u selu Prilepu kod Dečana i po njemu je zasejana zob. Nije još otkriven počinilac tog nasilja, ali je skoro sigurno da su to uradila braća Ljokaj, jer su još 1978. g. Imer i Idrizu Ljokaj bili uzurpirali to groblje u površini od skoro hektara, kada su i preorali 6 grobova srpske porodice Radović i drugih. Za taj zulum i nepočinstvo oni su tek maja ove 1988. godine osuđeni na po godinu dana zatvora. Posle toga, evo, isto groblje je opet preorano! Ljudi se s pravom pitaju: Kako jadni Srpski narod u svojoj očinskoj zemlji nema mira, ni pravde, ni slobode? Zato, jer mira nemaju ni srpska groblja i svetinje. - Inače, u dečanskoj opštini ovih istih dana učinjeni su i sledeći zulumi od Šiptara Srbima: napadnut je Jordan Simić iz sela Junik prekopan je mlad krompir porodice Vukanić u Kalavaju napadnut je Radun Dabetić u Dašanovcu neki nasilnik Šiptar namerno je pregazio preko nepokošene livade Šaljića u selu Požaru zapaljen je plot Vuka Danilovića u Loćanima; napadnuta je porodica Knežević u Ereču; pokidane su telefonske žice u Dečanima, i tako redom, bez kraja...

- "Jedinstvo" od 19. jula 1988. donosi zvanične podatke da je samo iz Opštine Priština iseljavanje Srba i Crnogoraca nastavljeno nesmanjenim tempom. Za prvih 6 meseci 1988. godine iselilo se 229 Srba i Crnogoraca, pod pritiskom delovanja albanskog nacionalizma i separatizma. U evidenciji opštinske komisije u Prištini nalazi se 67 Srba povratnika na Kosovo koji ipak nisu dobili zaposlenje. Ako je tako u opštini glavnog grada Kosova, gde je ova vlast i partija na vidiku, kako je tek u manjim gradovima i po seoskim zabitima?

- Petnaestog jula 1988. u selu Čerkez Sadovine kod Vitine, po podne oko 6 sati, napadnut je na svojoj livadi 70-godišnji Radivoje Momčilović. Napao ga je Ahmet Muslija (45) iz istog sela koji je nedozvoljeno napasao svoju stoku na Radivojevoj livadi. Kada ga je ovaj opomenuo da istera stoku, on je nasrnuo na njega, pozvao ga i udarao štapom. Od težih povreda Radivoja je spasao Ahmetov brat Musa, koji je sprečio svog brata nasilnika da ne bije dalje nedužnog starca Srbina. Napadač je zatim kažnjen sa 40 dana zatvora, ali je to nasilje izazvalo ogorčenje Srba u selu, kojih danas tu ima oko 15 domaćinstava, a ranije ih je bilo 84 kuće.

- U isto to vreme, na drugoj strani Kosmeta, u Klini, Dok Kćiraj (21) iz Berkava pretukao je svog komšiju Srbina Gorana Vučkovića (18), posle jedne bezazlene prepirke na seoskoj plaži Belog Drima u istom selu. Siledžija je zatim kažnjen.

- Ljubiša Nikolić iz Kosovske Mitrovice, oženjen, sa dvoje dece, doživeo je na Kosovu svoju povratničku dramu. Naime, on je 1980. g. pod pritiskom napustio svoje rodno Kosovo i nastanio se u Raškoj. Pre nemog vremena pokušao je da se vrati, ali ni on ni žena nisu mogli dobiti posao, a uz to još izbačen je iz najmljenog stana jednog odseljenog radnika Hemijske industrije u Mitrovici, koja je fabrika sada kod suda dobila "pravo" da Nikolića izbaci iz stana. Zato je primoran sa ženom i decom da se opet seli s Kosova, odakle su se već iselila i njegova rođena braća.

- "Jedinstvo", 22. 7. 1988. piše da se iseljavanje Srba i Crnogoraca iz opštine Uroševac nastavlja i dalje, jer sve žalbe srpskog naroda na brojne nepravde ostaju bez odgovora. Najviše iseljavanja zbog nevolja i nasilja ima u Uroševcu iz naselja Paunovo polje, iz ulica Ganimat Terbeši i 17. novembar. Radovan Birkavić iz ulice G. Terbeši priča opšte srpske muke: "Žalimo se već 7 godina. Svi sadašnji i bivši rukovodioci ove opštine dobro znaju da od njih tražimo da nam obezbede normalne uslove za življenje kakve imaju naše komšije Albanci u istoj ulici. Vidimo da od naših žalbi i molbi nema ništa, pa nas je sve to primoralo da istaknemo table "Kuće na prodaju" i kolektivno se iselimo. U ovoj ulici su svi Srbi i Crnogorci izgradili kuće uz uredno dobijene građevinske dozvole i plaćene komunalije, ali ipak nemamo asfaltiranu ulicu, vodovod i kanalizaciju, telefone, a napon struje je loš pa nam često stradaju električni uređaji i bela tehnika. Ove probleme nemaju naše komšije Albanci. Pedesetak metara dalje, u istoj ulici, asfaltiran je put, izgrađeni vodovod i kanalizacija, uvedeni telefoni, mada su mnogi vlasnici (Albanci) izgradili svoje kuće bez dozvole". - U delovima grada Uroševca gde žive Srbi sve su učestaliji napadi albanskih šovinista i nasilnika, a naročito u naselju Paunovo polje. Provaljena je i poharana kuća Nenada Aleksića, a počinioci još nisu otkriveni; kamenovana je kuća Neća Stankovića. Prebijena je Milunka Bjelić; pre desetak dana na porodicu Simić nasrnuo je komšija Arbanas i čak potegao pištolj, pa Simićeva deca ne smeju da izađu ni na ulicu, itd. Ima li kraja ovakvim i sličnim zulumima nad kosovskim Srbima, činjenim im od Arnauta još od turskih vremena?

- Dvadesetog jula 1988. na putu Trpeza - Klokot kod Vitine, usred bela dana, oko pola tri, nepoznati Šiptar napao je i pokušao da siluje Srpkinju N. S. (21 godinu), inače medicinsku sestru iz Vitine. Ona se vraćala s posla iz sela Trpeze gde radi i na nju je iznenada iz kukuruzišta, sa nožem u ruci, nasrnuo nepoznati siledžija. Iako povređena nožem napadača, ona je nekako uspela da se otrgne i pobegne u Klokot (srpsko naselje). - Sutradan uveče (22. jula) okupilo se u centru Vitine oko 2.000 Srba iz tog mesta i okoline na protestni zbor, na koji niko od pozvanih opštinskih funkcionera nije došao. Najstariji građanin Kosovske Vitine, čika Živko Denić, govorio je to veče i naveo mnogobrojne slučajeve silovanja i napada na Srpkinje i Srbe u tom kraju, naročito od 1982. godine. Kao najdrastičniji slučaj pomenuo je silovanje 9-godišnje devojčice iz sela Žitinja (oktobra 1983), pa starice od 75 godina iz sela Trpeze, čija se porodica odmah zatim iselila; pa ranjavanje srpskog mladića iz Novog Sela od strane unuka poznatog baliste Hisena Trpeze, i tako redom dalje. Zatim je Radosav Vukašinović iz Kabaša rekao: "I mene je zadesila teška nesreća. Na moju ćerku su, pre 2 godine, nasrnuli nastavnici albanske narodnosti i pokušali da je siluju. Zemlja mi je oduzeta nadgrobni spomenici predaka polomljeni. Šta još treba da mi se desi pa da se kaže da je u pitanju pritisak albanskih nacionalista i separatista. Jedni mi napadaju ćerku, drugi ženu, a treći me pitaju hoću li da prodam imanje. Od 140 srpskih domaćinstava u Kabašu ostalo je svega dvadesetak domova. I mi, koji smo ostali, služimo kao taoci". - Borac Saveta Stojmenović rekla je: "Slobodu smo platili krvlju i velikim brojem žrtava (srpskih), čije kosti trunu, a njihovi potomci i rodbina još strepe za svoje živote. Nepravda me ubija i dušu mi potresa. Devojka koju su pokušali da siluju putovala je po 10 km. dnevno da leči ljude, a evo kako joj se uzvraća. Natčovečanskim mukama, sva izgrebana i u krvi, ona je uspela da sačuva svoju čast i pobegne od napasnika". - Na sve to dodao je Dragan Popčević i ovo: "Kada vlasti i otkriju vinovnika, onda ga proglase ludim! Ali, i pored svega toga, mi ipak nećemo ostaviti Kosovo, jer je ovo naša postojbina". ("Jedinstvo", 22. i 23. jula 1988).

Silovana srpska devojčica (9 godina) iz Žitinje kod Vitine na rukama oca Stojana Perića (1983. g.)

- U selu Bivoljik kod Vučitrna je Šeremet Sarači, prosvetni radnik, uzurpirao više od polovine srpskog pravoslavnog groblja i na površini od 14 ari zasadio voćnjak! To selo je, inače, "etnički čisto", tj. svi Srbi su proterani pa sada progone i iskorenjuju i srpsko groblje. Otac ovoga Šeremeta je pre nekoliko godina jednostavno prisvojio srpsko seosko groblje. Šeramet Sarači sada kaže: "Nikad nisam pozvan na odgovornost zbog uzurpiranja zemljišta na pravoslavnom groblju u mom selu, ali sam 1982. pozvan u stanicu milicije, jer me je neko neosnovano optužio da sam polomio srpske nadgrobne spomenike. Tačno je da sam obrađivao ovu zemlju, ali nisam znao da je to srpsko groblje" (?!). - Na ovo Branko Stolić odgovara: "Na ovom groblju vidljiva su 4 srpska groba, pa me čudi da Šeremet Sarači nije znao da je uzurpirao zemlju na srpskom groblju. Islamsko i pravoslavno groblje, ukupno 80 ari, nalazi se na istoj lokaciji, ali niko nije uzurpirao ni jedan santimetar zemlje na islamskom groblju. Pored ove uzurpacije groblja, neke porodice (šiptarske) iz bratstva Sarači uzurpirale su u istom selu i 14 hektara društvene zemlje".

-Ramuš Dautaj (61) i sin mu Sejdija (25) iz Đurakovca sproveli su iz svoga dvorišta otpadne zagađene vode i izlili u avliju i povrtnjak komšinice Srpkinje Dragomirke Bajrušković (52) i njene ćerke Milanke Zulikić (31). Kada su one upozorile Dautaje da to ne čine, ovi su im pretili i rekli da je bolje da ćute, jer "nama niko ništa ne može"! Zapretili su im da će im iseći i električni dovod za kuću. Nasilnici su zatim prijavljeni sudu.

- Dvadeset trećeg jula 1988. Nedeljko Milošević (61) iz sela Rakoša kod Istoka prijavio je miliciji da su mu u njivi kraj kuće nepoznati (= Šiptari) isekli kukuruz. Organi bezbednosti su izašli na njivu i konstatovali da je oštrim nožem ili kosirom posečeno tačno 210 stabljika kukuruza, ali zulumćar nije otkriven, a mesne vlasti danima mučki ćute. Inače, ovoj istoj porodici Milošević u dva maha su lomljene i sečene šljive u voćnjaku, a prošle jeseni su im iz štale ukradene dve krave. I nikom ništa! U selu Rakošu kod Istoka ima još svega desetak srpskih kuća.

- U selu Prekalu kod Istoka na većem skupu naroda, ugroženih Srba, 26. jula 1988. Zoran Đorđević izneo je podatak da je u toku samo zadnjih godinu dana zabeleženo u Prekalu i lokalnim naseljima 67 ekscesa protiv Srba pet pokušaja silovanja, desetak uvreda i zlostavljanja, više poljskih šteta, nekoliko tuča i pretnji, tri seče srpskih voćnjaka. "To što se pred očima 2.500 istočnih komunista dogodilo toliko mnogo ekscesa treba da se stide i svi ostali (komunista), kao i zbog toga što nam Srbi i Crnogorci i dalje odvode i dovode za ruku decu iz škola. Narod koji živi u ovakvim uslovima, da sam čuva svoje seno, slamu, žito, decu, ne može da veruje u svoju budućnost, niti onima koji treba da ga čuvaju i obezbeđuju slobodu i ravnopravnost". - Inače, to isto veče su 22 srpske porodice iz Prekala (koje imaju 197 ukućana), razgovarale pet sati sa rukovodiocima Opštine, Pokrajine i Republike, jer su čvrsto rešili da se grupno isele ostavljajući svoja pradedovska ognjišta. Oni su to potkrepili dokazima o gotovo svakodnevnim pritiscima susednih Šiptara, učestalim napadima na ličnost i dostojanstvo, poljskim štetama i raznim maltretiranjima Srba od strane arnautskih zulumćara. Tako je samo minule subote zabeleženo 26 konflikata. Ovde se pod pritiscima iselilo već 18 srpskih porodica sa 200 članova. Srbi su se naročito žalili da ih iritira i povređuje ponašanje aga i begova iz porodice Tišukaj i Pajazitaj, iz Dečanske opštine, koji "zemlju od Prekala do Banje smatraju svojinom, a sadašnje vlasnike (Srbe) samo privremenim korisnicima". Oni su nedavno, u 3 sata po ponoći, pokosili jednu srpsku livadu, ali seno nisu stigli da odnesu, jer su pristigli od Srba pozvani nadležni organi. Zato su u selu Prekale ljudi i žene počeli da čuvaju selo i svoja imanja noćnom stražom, jer im vlasti ne obezbeđuju sigurnost i domaći i lični mir.

Avgust

- I dalje stradaju Srbi u selu Prekale kod Đurakovca. Oni su zato 1. avgusta 1988. istakli na ulazu u selo tablu sa natpisom "Na prodaju kuće i imanja svih Srba", ali im je neko uveče tu tablu skinuo, zbog čega su njih oko 20 odmah protestovali pred Stanicom milicije. Inače 22 srpska domaćinstva sa 107 članova u selu Prekale već nekoliko godina trpe raznorazne zulume od šiptarskih aga i begova, naročito od porodica Tišukaj i Pajazitaj iz Dečanske opštine. Za nepunu godinu dana zabeleženo je 13 šiptarskih nasrtaja na Srbe, kako je to i ranijih godina činjeno, zbog čega se iz Prekala već iselilo 18 srpskih porodica sa 200 članova. Sada Srbi iz Prekala najavljuju kolektivno iseljavanje u znak protesta što vlasti ništa ne čine da ih zaštite, a oni sami su već par meseci zaveli seosku noćnu stražu pa čuvaju selo i svoja imanja i useve. O stanju u Prekalama početkom avgusta 1988. rekao je žitelj sela Slobodan Maksimović: "U selu našem je bilo prekršaja, silovanja, nasrtaja na ličnost i identitet, tuča, poljskih šteta, maltretiranja, pretnji, čega sve ne. Od 1981. godine oduzeta nam je voda za navodnjavanje, nemamo čak ni vodu za piće, nemamo put, prodavnicu decu nam napadaju po povratku iz škole. Siledžije nam kose i nose letinu sa naših imanja. Sali Nuši (član PK SSRN) nazvao nas je četnicima i nacionalistima a član Predsedništva SAP Kosova Nebih Gaši indirektno je podstrekavao albanske nacionaliste sa torturom i napadima na Srbe. Za naše brojne nevolje Azem Vlasi (doskoro predsednik PK Kosova) nije pokazao nikakvo interesovanje". ("Jedinstvo" 2. i 18. avgusta 1988).

- U selu Gornje Nerodimlje gde ima oko 300 srpskih domova i gde je za vreme rata ubijeno od šiptarskih balista 18 Srba, naš narod se još nekako odupire iseljavanju. Iselio se samo poneki mlađi, ne mogući dobiti posao na Kosovu. Međutim, čine im mnoga nasilja pojedini Arbanasi iz susednog sela Jezerca, koji im seku stoletnu šumu i napasaju svoju stoku na crkvenim livadama. U selu pak Donje Nerodimlje, gde ima preko 100 domaćinstava, većinom Arbanasa, koji su inače tu doseljeni tek posle ovog rata iz susednih sela, oni i dalje navaljuju na Nerodimlje kao "srpsku oazu" i Srbima u tom selu čine razna nasilja i otimačine.

- Tek 3. avgusta 1988. otkriveno je da je srpsko pravoslavno groblje u selu Drenovcu kod Dečana preorao Šiptar Imer Bokaj iz Istog sela. On je još maja 1988. preorao to srpsko groblje u ataru tzv. drenovačkih šuma, u površini 90 ari, i na njemu zasejao detelinu i zob. Ovaj nasilnik je i ranije preoravao i zasejavao ovo groblje, govoreći da je to "njegova babovina i za to je osuđivan na godinu dana zatvora, a sada je to opet učinio.

- Komisija sastavljena od predstavnika Saveznog, Republičkog i Pokrajinskog sekretarijata za unutrašnje poslove, boraveći na Kosovu od 27. juna do 20. jula 1988. našla je da je od početka 1986. do polovine 1988. g. zvanično evidentirano na Kosmetu 300 krivičnih dela učinjenih protiv Srba od strane Albanaca. To su: dva pokušaja ubistva, 130 fizičkih napada, 89 krivičnih dela nasilja i nasrtaja na slobodu i građanska prava, 10 krivičnih dela nasilja iz neprijateljskih pobuda, 29 slučajeva izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje; četiri silovanja i devet pokušaja silovanja, kao i 27 nasrtaja krivičnih na polnu slobodu (što će sve reći da je silovanja bilo oko 40, samo što se različito karakterišu). U istom periodu na Kosovu je vođeno 1.119. prekršajnih postupaka zbog ugrožavanja ličnih (i imovinskih prava i sloboda građana Srba i Crnogoraca Komisija takođe konstatuje: prikrivene i perfidne pritiske (Šiptara) kroz omalovažavanja i šikaniranja Srba na radnom mestu, u trgovinama, na javnim mestima, kao i skrnavljenje i rušenje Srpskih grobalja i spomenika, i kamenovanje kuća, i još stalna uznemiravanja i pretnje. Komisija je pri tom konstatovala da zvanična statistika ne odražava stvarno stanje u Pokrajini Kosovo, jer je broj napada, ugrožavanja, pretnji i maltretiranja Srba od Albanaca daleko veći, samo što mnogi to ne prijavljuju iz straha od osvete i mogućih težih posledica, naročito za decu. (Jedinstvo, 8. 8. 1988)

- Devetog avgusta 1988. u Klini, sakupilo se u Domu kulture oko 500 Srba na zbor koji je trajao punih osam časova, gde su iznete mnoge nevolje i problemi Srba ovoga kraja i uopšte Kosova i Metohije. Osnovna činjenica je da nije zaustavljeno prisilno iseljavanje Kosovsko-metohijskih Srba. Marko Vulić je opširno govorio o šiptarskom šikaniranju, maltretiranju i zlostavljanju njega i njegove porodice od 1981. g. do danas. - Dragoljub Mikić je rekao "Tužno je da posle 40 godina živimo u miru, a nemamo slobodu. Imamo samo torture koje ne prestaju, reku Srba iseljenika koja teče". Mikić je nedavno ispljuvan od Šiptara u autobusu samo zato što je nosio srpsku šajkaču Dragomir Stepić je govorio kako ga je pre dve godine pretukao jedan Albanac, koji je zatim formalno osuđen, ali nikada nije upućen na izdržavanje kazne - Bogosav Bacić je rekao da je maltretiran od milicajaca Šiptara.

- U ponedeljak 8. avgusta 1988. oko tri sata po podne, u blizini sela Crkvena Vodica blizu Prištine, Šiptar Naser Sagojeva (25), iz sela Mala Slatina, pokušao je da siluje Srpkinju Lj. B. (20) iz Kosova Polja. Ona je letnji raspust provodila kod dede u selu Pomazatinu, pa je tog dana pošla u Kosovo Polje da obiće roditelje. Dok je u Velikom Belaćevcu čekala autobus, kraj nje se zaustavio auto "golf" iz kojeg ju je pomenuti Naser Sagojeva ponudio da je poveze do Kosova Polja. Ona je na to s ustezanjem pristala, ali kad je ušla u auto ovaj ju je povezao ne put Kosova Polja, nego prema Obiliću i Prištini. Kod sela Crkvena Vodica skrenuo je na sporedni put u šumu i tada pokušao da Lj. B. zagrli i poljubi, na što je ona naglo otvorila vrata i iskočila iz kola, zadobivši pri tom i lakše telesne povrede. Siledžija je odmah zaustavio kola i izišavši pokušao da je ponovo uvuče u auto, ali je ona ipak uspela da pobegne do autobusa GIK "Ramiz Sadiku", koji se bio u blizini zaustavio vozeći radnike sa gradilišta iz Mališeva Ona je zatim tim autobusom otišla do Kosova Polja i prijavila slučaj miliciji. Meštani sela Belaćevca pomogli su u otkrivanju vinovnika, koji je kasnije kažnjen sa 60 dana zatvora zbog pokušaja nasilja i zato što je vozio neregistrovano vozilo, bez položenog ispita (što je inače česta pojava na Kosmetu)

- Monahinje Pećke Patrijaršije žale se da u poslednje vreme (tokom leta 1988) nepoznati Arbanasi dovoze razne otpatke i smeće i bacaju ga ispred samih vrata manastira. To čine i Šiptari mesari iz Peći, koji donose kosti i otpatke zaklanih životinja i bacaju u korito Pećke Bistrice ispred manastira, a kako je nivo vode vrlo opao, na letnjoj vrućini tu se širi smrad i okupljaju čopori pasa. Takođe na obalu Bistrice pred manastirom naki Šiptari dovoze i istovaraju gomile zemlje, krša od betona i druge građevinske otpatke. Monahinje su se obraćale vlastima i Skupštini opštine Peć, ali uzalud, jer se organi SUP-a zadovoljavaju golim obećanjima da će "preduzeti mere". Slično bacanje smeća viđeno je i pred crkvom Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

- Albanac Hasan Rudenica nasrnuo je nedavno (avgusta 1988) na svoga komšiju Srbina Tihomira Ivića iz sela Sofalije kod Prištine, samo zato što ga je ovaj upozorio da istera stoku sa njegove njive, jer mu pričinjava štetu - Inače, Srbi u ovom selu, posle ovog šiptarskog nasrtaja, okupili su se (polovinom avgusta) i veća grupa njih otišla je u Prištinu da iznese svoje višegodišnje probleme Selo Sofalija bilo je do pred kraj 60-tih godina naseljeno samo Srbima, a danas je u njemu samo 19 srpskih kuća, a šiptarskih je 30. Srbi su se pod dugogodišnjim pritiscima iselili, da bi se na njihova imanja naselili Arbanasi. Tako se ova šiptarska porodica Rudenica doselila tek 1981, i od tada stalno čini zulume Srbima susedima. U zadnjih šest godina napadnuti su na svojim imanjima Čedomir Tomić, Novica Janković, Zlatko Tonić, Živojin Ivić i nedavno Tihomir Ivić.

- Osim tih pritisaka, Srbi ovde imaju i državne zulume vlasti su im nekoliko puta eksproprisali zemlju, zadnji put 40 hektara "za uređenje izletišta" u Grmiji. Sada vlasti najavljuju novu "otimačinu".

- Još 30 hektara na sve srpske žalbe, vlasti ne odgovaraju, a Srbima je posebno teško što ni komšije Arbanasi neće ni da razgovaraju o nevoljama Srba.

- U opštini Peć istaknuto je tek nedavno (10. avgusta 1988) da se od strane opštinskih organa zvanično koriste netačni podaci o broju iseljenih Srba - porodica i pojedinaca Tako zvanični podatci vele da se zadnjih sedam godina iselilo 127 srpskih porodica i 1.300 pojedinaca, a ustvari je broj iseljenih preko 3.000 Srba i Crnogoraca Po mnogim zajednicama pećke opštine iseljavanje stoji ovako iz Sibe 32 porodice sa 111 članova i 23 pojedinca, iz Belog Polja 42 porodice sa 196 članova i 28 pojedinaca, iz Kruševca 19 porodica sa 87 pojedinaca, iz Vitomirice 207 porodica Srba i Muslimana, sa preko 1.000 članova i oko 200 pojedinaca, itd. Iz samog grada Peći iselio se takođe veliki broj Srba i Crnogoraca samo boračkih 56 porodica sa 245 članova, pa 336 penzionera, 16 lekara i mnogo drugih visokokvalifikovanih stručnjaka Srba ("Jedinstvo" 12. 8. 1988)

- Bajram Bičmetija (21) i njegov maloletni brat A. B. iz sela Poniša kod Gnjilana, 7. avgusta 1988. isekli su, na mestu "Slane vode", u šumi Milivoja i Trajka Trajković i Srboljuba Antonijevića, iz istog sela, oko 90 hrastovih i cerovih stabala sebi za ogrev Podnet je predlog u Gnjilanu da se povede istražni postupak protiv ovih otimača tuđe imovine Inače, decenijama već Šiptari pljačkaju srpske manastirske, privatne i državne šume.

- Dvanaestog 8. 1988. u selu Tankosić kod Uroševca Gradimir i Radmila Biberčić prinuđeni su bili da poruše svoju kuću i isele se sa Kosova, zbog pritisaka prvog komšije Šiptara, Nuhi Ismailjija, koji im je još pre devet godina za kuću i okućnicu (63 ari) ponudio 30 starih miliona, rekavši im pri tom da će mu po toj ceni oni morati kad tad prodati svoju kuću Ismailji je inače već okružio kuću Biberčića svojim posedima i ne prestaje da im ponavlja da će kuću kupiti i da je odavno već stavio na knjižicu tu sumu novca Gradimir Biberčić je u međuvremenu, ne mogući dobiti posao na Kosovu, išao u Nemačku i zaradio novca da kuću obnovi, jer je bio rešen da na Kosovu ostane trajno. Sada je rešio da se odseli, jer ga komšija stalno pritiska, a sve žalbe vlastima i raznim komisijama od Pokrajine do Federacije bile su uzalud Otišao je u Smederevo i zaposlio se, ali kuću nije mogao nikome drugom da proda, jer je Ismailji kupce razgonio. Kada ga je Biberčić najzad tužio sudu zbog nasilja i netrpeljivosti, Šiptar je dobio šest meseci zatvora, ali kazna nije pravosnažna i on i dalje preti i na posedu se ponaša kao da je njegov. Na primer, noću se vrzma oko kuće po avliji, svima govori da je kuća njegova, i slično Biberčić je zato odlučio da sada kuću sruši i materijal odveze u Smederevo za novu kuću. O tome je izjavio "Danas sam bio kod sudije za prekršaje i insistirao da komšiju (Ismailjija) kazni što blaže (jer ga je sud sada pritvorio). Ja sam svoj posao obavio, a Ismailji živi sa sinom i psihofizički zaostalom ćerkom, pa joj je otac zato neophodan. Nemam snage da kuću do temelja srušim, zidovi će ostati. Neka to bude trag Biberčića, kojih u ovom selu više nema". - Inače, u selu Tankosiću, ranije naseljenom samo srpskim življenjem, sada ima samo 27 srpskih domova, jer ljudi odlaze po svaku cenu usled pritisaka Šiptara. Prošle je godine jedan Srbin napustio svoje ognjište i imanje od 24 hektara prodavši sve bud zašto, za samo šest i po miliona!

- U opštini Uroševac tokom prošle godine zvanično je zabeleženo da je bilo: sedam puta ispisivanje neprijateljskih parola, pet puta rasturanje antisrpskih pamfleta, tri slučaja skrnavljenja srpskih grobalja i spomenika, nekoliko pokušaja silovanja, a od 19 krivičnih dela, 18 je bilo protiv Srba. Takođe od 86 prekršajnih, 60 je dela bilo protiv Srba. Iz opštine se prošle godine iselilo 14 srpskih porodica sa 32 članstva i 65 pojedinaca, a samo za šest meseci ove godine: devet porodica srpskih sa 21 članom i 56 pojedinaca. Što se tiče rada organa državne i javne bezbednosti, borac Vlado Stojanović je primetio: "Kad se neki eksces dogodi, organi otkriju samo ponekog "maloletnika" ili nekog "maloumnika", ali se pri tom ne upuštaju u motive, niti istražuju ko ih to mobiliše na neprijateljsku delatnost (protiv Srba)".

- Inače, u istoj uroševačkoj opštini, u selu Srpski Babuš, noću između 12. i 13. avgusta 1988. zapaljena je kuća i štala Aleksandra Prljinčevića i obe su u požaru izgorele, samo su uspeli da spasu dve krave i tele. Šteta je ogromna. Domaćinova snaha Zorica je primetila da se požar pojavio odjednom na dve suprotne strane kuće. Srbi u selu su uvereni da je to neprijateljsko delo Šiptara, jer i pre godinu dana je zapaljena srpska kuća kod suseda Sarafina Dejanovića.

- U nedelju 14. avgusta 1988. Srbi sela Trn, nadomak Uroševca, prilikom posete groblju videli su da je njihovo pravoslavno groblje oskvrnjeno. Nadgrobni spomenici su oštećeni i polomljena je ograda oko njih i oko groblja, što su, kako je ustanovljeno, učinili šiptarski čobani da bi na groblju nesmetano napasali svoju stoku... To su maloletnici S. K. (17) i A. M. (16). - Inače, u selu Trn živi još samo devet srpskih porodica, a pre devet godina bilo ih je oko stotinu.

Biberčići u selu Tankosić ruše svoju kuću zbog zuluma komšije Šiptara.

- Šesnaestog 8. 1988. u selu Slovinju kod Lipljana izbio je požar na srpskom pravoslavnom groblju. U požaru je izgorelo nekoliko krstača na grobovima, više venaca i borovo drveće. Kaže se da je "uzrok požara nepoznat", ali je pre toga gorelo strnište u blizini groblja. - Inače je ovih dana avgusta i u Vučitrnskoj opštini bilo 14 požara, od kojih osam na srpskim imanjima, a šest na šiptarskim. Za neke od ovih požara utvrđeno je da su ih izazvala dvojica piromana koristeći toplo vreme bez kiše. Uništeno je sve na njivama srpskih porodica Ristića iz Prilužja, Đorđevića i Arsića iz Graca, Markovića iz Nevoljana, Ivanovića iz Gojbulje a kod Pavlovića iz Prilužja požar je uništio i veći deo vinograda. Veliku štetu od požara pretrpela je i porodica slepog Albanca Ismailja Ismailji iz sela Ošljane kod Vučitrna.

- U podne 17. 8. 1988. izbio je požar na starom pravoslavnom groblju u Istoku, u neposrednoj blizini Opštinske zgrade. Izgorela je suva trava i nisko rastinje na groblju. Rečeno je od nadležnih da "uzroci požara nisu poznati", ali je u okolini Istoka ovih toplih dana bilo više požara, kao i u srbičkoj i mitrovačkoj opštini. Istina, pojedini poljoprivrednici sami pale svoja strništa posle žetve, da bi tako očistili njive, pa i to često biva uzrok proširenja požara, ali pojedini šiptarski zlobnici to koriste da bi napakostili Srbima. - Tako je izbio požar na srpskom pravoslavnom groblju u mahali Kušljance sela Odanovce kod Kosovske Kamenice (25. 8. 1988), jer je Ljuljzim Šerifa Morina, čuvajući koze, zapalio cigaretu i palidrvce bacio u strnište, od čega je došlo do požara koji se proširio i na groblje udaljeno od strništa oko 200 metara. Smatra se da to nije namerno izazvan požar, ali je na groblju izgorela drvena ograda, četiri nadgrobna spomenika, tri stuba ograde oko spomenika i više krstača.

- Albanski maloletnici V. J. i B. G. i R. H. iz Osnovne škole u Prištini 18. 8. 1988. pokušali su da zapale devojčicu I. S. romske narodnosti (Cigančicu). Naime, oni su baš pred zgradom Pokrajinskog komiteta u Prištini na devojčicu sasuli benzin iz nekoliko kapsula za upaljače, kad je ona išla ulicom sa majkom i sestrom. Jedan od njih je tada zapalio šibicu i bacio na devojčicu, tako da joj se zapalila haljina i kosa. Majka i sestra pritekle su detetu u pomoć i ugasile plamen na prestrašenom detetu. Ovi obesni maloletnici pritvoreni su.

- Osamnaestog avgusta 1988. uveče okupilo se preko hiljadu Srba sela Prilužja kod Vučitrna, da bi na protestnom skupu izneli svoje nevolje. Tom prilikom Milovan Popović iz istog sela je rekao: "Zbog toga što smo na prošlom sastanku sela Prilužja govorili o iseljavanju Srba iz Velike Reke i još nekih sela opštine Vučitrn, opštinsko rukovodstvo (Šiptari) nazvalo nas je "dušebrižnicima" i "zaštitnicima" Srba u ovoj opštini. Zato sad pitam: da li ovom zboru prisustvuje neko iz Jezerca, Šalca, Taradže i još mnogih drugih sela Vučitrnske opštine? Ne, jer u njima nema više Srba i Crnogoraca, a ako ih ima, to su dva do tri staračka domaćinstva". Dodao je još da je za poslednjih 15 godina iz ove opštine otišlo oko 10.000 Srba, da je nekoliko desetina sela unaokolo postalo "etnički čisto", a da opštinske vlasti zbog toga "glava ne boli". - Svoje žalbe na šiptarske zulume iznosili su još: Slavica Ivanović (napadnuta 6. jula 1988. na radnom mestu), Petar Aritonović (čiju je unuku od 10 godina jurilo nožem šiptarsko dete usred Prilužja), Tomislav Nedeljković (kome su pre 4 dana Šiptari na imanju napali oca i stavljali mu nož pod grlo, pa je pod pritiskom vlasti morao da se sa napadačima pomiri iz straha za svoju decu), kao i mnogi drugi Srbi. Tine Aritonović je rekao da je porodici Aritonovića nezakonito eksproprisana zemlja, a zatim deljena nenamenski, pa je cela porodica rešila da se iseli. U stvari, već ih se iselilo osam porodica, a preostalo je još šesnaest. ("Jedinstvo", 22. 8. 1988).

- Dvadesetog avgusta 1988. uveče, Avni Bajrami iz Uroševca napao je Miloša Milenkovića u njegovoj privatnoj kafani i vređao ga i psovao, rekavši mu na kraju da ga ipak neće tući "samo zato što je Srbin, pa će se žaliti u Beograd". - Istoga dana Fatmir Ratkoceri fizički je napao Boška Petrovića, takođe u Uroševcu. Ovakvih i sličnih napada na Srbe od strane obesnih Šiptara ima svakodnevno po Kosovu i Metohiji, ali Srbi često to "progutaju", kao i u turska vremena. Jer, i kad se žale - slaba vajda.

- U Peći su 20. 8. 1988. u popodnevnim časovima nepoznata šiptarska lica kamenovala porodičnu kuću uglednog Stevana Samardžića, pri čemu su kamenicama razbili stakla na dva prozora kuće, koja se nalazi u mesnoj zajednici "Soliter". Napad je ocenjen kao "smišljeni neprijateljski akt" sa namerom da se uznemiri ova i ostale srpske i crnogorske porodice i potstaknu na iseljenje, jer se iz ove Mesne zajednice tokom prošle godine iselilo 10 porodica sa 35 članova, kao i 22 pojedinca Srbina.

- U nedelju 21. 8. 1988. u prištinskom naselju "Dardanija", na jednoj albanskoj svadbi, Nedžet Beriša, jedan od direktora "Elektroprivrede Kosova", izvadio je pištolj i počeo nekontrolisano da puca uvis između višespratnih zgrada, na čijim su se balkonima nalazili ličnosti stanovnici, naročito žene i deca. On je tada pogodio na obližnjoj terasi Srpkinju devojku Danijelu Perović (15) u koleno i kuk, od čega je ona pala oblivena krvlju. Drugi metci praštali su po ostalim terasama i čudo je da nije bilo više ranjenih i pogođenih. Kad su roditelji ranjene devojke sa balkona zakukali "ubiste nam dete", niko od albanskih svatova nije reagovao, nego su zatim otišli kao da ništa nije bilo. Danijela je brzo prebačena u bolnicu, gdje joj je iz kuka izvađen metak i tako spašen život. Nedžep Beriša je kasnije uhvaćen i odveden u pritvor.

U selu Dvorane kod Suve Reke sve su češći nasrtaji na srpske žene od strane Šiptara iz susednih sela Savrova, Matićeva, i Mušutišta. (Inače, u Dvoranima živi 60 srpskih i 13 arbanaških domaćinstava). Tako su 21. 8. 1988. "maloletnici" Šiptari iz Savrova, oko 17 sati, nasrnuli na Mariju Andrejević (51) i Divnu Lazić (34), maltretirajući ih, psujući i vređajući bez ikakvog povoda. Nasrtljivaca je bilo četiri, ali je iza obližnjeg žbuna bilo sakriveno dvojica starijih mladića koji su to posmatrali, što su primetile i same napadnute žene. Predsednik sela, Stanislav Dimić, kaže da ovo nije prvi takav slučaj organizovanog napada na srpske žene u Dvoranima, i pita: "Kakva je to sloboda, kad se ne sme obići ni sopstvena njiva"? - Posle ovog nasrtaja na žene, Srbi u Dvoranima održali su protestni zbor.

- Tahir Ahmetaj (18) iz sela Dubovika kod Dečana pokušao je 21. 8. 1988. da siluje R. M. (12), devojčicu muslimanske narodnosti iz Sarajeva, u selu Dubočak gde je ona bila došla autobusom u posetu svome stricu. On ju je na putu napao i nasilno uvukao u šumu, ali su vrisku devojčice čule Srpkinje Slavica i Zorka Jokić, koje su svojim autom prolazile putem, i sirenom su uplašile napadača te je pobegao. Kasnije je otkriven i pritvoren.

- Učiteljica Srpkinja Danica Prodanović, iz Prilužja kod Vučitrna, i dalje je maltretirana u školi u Strovcu od šiptarskih kolega i školske uprave. Iako se škola zove "Lirija", tj. sloboda, za nju i njenog jednog đaka Srbina, Nenada Ristića, nema ni slobode, ni pravde, ni mira. Svoje i detinje nevolje Danica je nedavno iznela u opširnoj žalbi nadležnima (o čemu piše prištinsko "Jedinstvo" od 26. 8. 1988).

- Dvadesetčetvrtog 8. 1988. u Blagaju kod Peći, porodica Petra Vujovića doživela je od Šiptara velike neprijatnosti. Toga dana oko 11 sati uveče pred njihovu kuću je došao Baškim Bevukaj sa još jednim licem i grubo, sa pretnjama i psovkama, uznemiravao ovu uglednu srpsku kuću. Vujović, borac iz rata, uzeo je tada svoju pušku i sa terase opalio metak u vazduh, a onda potrčao niz stepenice, pa je siledžija šiptarski od straha pobegao. Kasnije je ovaj Šiptar nasilnik za ovakve "noćne posete" i provokacije osuđen na 45 dana zatvora.

- Dvadeset petog 8. 1988. građani sela Raniluga i Glogovca kod Kosovske Kamenice održali su uveče protestni skup, sa oko 300 Srba prisutnih, povodom najnovije poljske štete koju su Srbima počinili Arbanasi iz Dobročina (22. 8. 1988), pustivši oko 60 grla krupne stoke na imanja Srba u Glogovcu. Inače, slične poljske štete Srbima čine Šiptari iz Dobročana i Petrovca, naročito srpskim domaćinstvima iz Raniluga i Glogovca. Srbi ističu da štetu ne čine "samo deca", kako se obično kaže, nego i odrasli Šiptari. Oštećeni Jovica Petrović kaže: "Ovo više ne može da se trpi, makar do bilo čega došlo. Ne želim da mi se šteta nadoknadi, jer slobodu neću da kupujem novcem". ("Jedinstvo", 27. 8. 1988).

- Isti list tek danas objavljuje vest da je u selu Kačikovu kod Prištine maloletni Šiptar M. K. (17) iz tog sela pokušao, 20. 7. 1988. po podne, da siluje dečaka D. V. (14) Srbina, oteravši ga s pretnjom pištoljem u šumu. Pri tom napadu je dečaka i opljačkao, a od većeg nasilja siledžiju je omela automobilska sirena u tom momentu, od koje se on uplašio i pobegao. Kasnije je uhvaćen i pritvoren. U javnosti je ovo nedelo skrivano više od mesec dana.

- Bujar Emini iz Prištine takoreći je na prepad, preko noći, pokušao da izgradi sebi kuću na ataru Lapljeg Sela, bez znanja i odobrenja vlasti i meštana Srba. Oko 300 Srba iz Lapljeg Sela okupili su se na protestni zbor 26. avgusta 1988. i tražili da nadležni organi u roku od 15 dana sruše započetu kuću, jer je nezakonito građena u srpskom selu kao "smišljena politička provokacija" i šiptarska okupatorska agresija.

- Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1988. u ulici Đure Jakšića u Prištini dva nepoznata šiptarska mladića napali su 61-godišnju Katarinu Trajković u njenoj kući, oko dva sata izjutra. Naime, ona je noću čula cviljenje psa i izišla iz kuće, kada su je iza ćoška kuće u avliji ščepali dvojica za ruke i udarili po vratu nečim tvrdim. Prilikom gušanja sa njom, oni su joj pocepali haljinu i spavaćicu i izgrebali je. Kad je ona pokušala da odreši vezanog psa, oni su tada pobegli preko ograde. Njoj je inače muž umro pre godinu dana i od tada je bila više puta uznemiravana. Odmah sutradan se pred njenom kućom okupilo oko 5.000 Srba iz Prištine i okoline u znak protesta zbog ovog nasilja. Okupljeni Srbi su uzvikivali vlastima: "Hoćemo slobodu! Dole fašisti! Kosovo je Srbija! Život damo - Kosovo ne damo! Bolje grob nego rob" kao i reči: "Prodali ste Kosovo! Nećemo se seliti!" - Književnik Petar Sarić iz Prištine rekao je tom prilikom na skupu: "Kosovo je postalo strašno i sramno more ispunjeno našim gnevom". Dodao je da je samo juče bilo vesti o pet pokušaja silovanja nad Srpkinjama u raznim mestima Pokrajine Kosovo. "Kosovo je postalo crno i mutno more, ali čvrsto verujem da ćemo njegove vode izbistriti".

- Na isti praznik Velike Gospojine (28. 8. 1988), posle velikog tradicionalnog narodnog sabora oko manastira Gračanice, napadnuta je oko 11 sati noću igumanija Tatijana u dvorištu svog manastira. Milicioner Šiptar, koji je u toku narodnog sabora bio tu "na dužnosti", po razlazu naroda napao je Igumaniju sa pokušajem silovanja, dok je ona obilazila crkvu i dvorište da vidi da li je sve u redu. "Bilo je blizu ponoći, priča mati Tatijana (55), kada sam između crkve i konaka u mračnom prolazu susretnuta od nepoznatog mi milicionera. On mi je pružio ruku da se pozdravi, i kad sam mu pružila ruku, ščepao me je čvrsto i povukao prema sebi. Uspela sam da se otrgnem i pokušala da se vratim u crkvu, ali se on isprečio ispred mene, pozivajući me najvulgarnijim rečima da pođem s njim u mrak. Rekla sam mu da mi se skloni s puta, a on se poput zverke ustremio na mene. Jedva sam uspela da se istrgnem iz njegovih kandži i utrčala sam u crkvu, gde su još bile sestre monahinje i neki moji rođaci moji su bili došli za praznik". Monahinje su primetile bledilo i uznemirenost mati Tatjane, a ona im je zatim ispričala šta se desilo. Sutradan je otišla u Stanicu milicije u Gračanici i ispričala sve, ali ju je šef zamolio da o svemu zasad ćuti. Posle par dana otkriveno je da je napadač bio milicajac Šiptar, Ahmet Ljatif, iz Prištine, oženjen, sa troje dece, koji je tog dana bio "na dužnosti" u Gračanici. Osuđen je na više dana zatvora. O svemu ovome izvešten je i Episkop Raško-prizrenski Pavle, a i Sveti Sinod u Beogradu, kao i više vlasti. Svetska javnost je pokazala interesovanje za ovo nasilje i dolazila je nemačka, francuska i španska televizija da intervjuiše igumaniju Tatjanu. - Nepunu godinu kasnije, igumanija Tatijana je od psihičkog stresa počela da telesno poboljeva, i uskoro se pokazalo da je nastao rak, od kojeg je kroz godinu i po i umrla. Inače je bila zdrava i krepka osoba.

Igumanija Tatjana Gračanička (usred protesta srpskog naroda u Kosovu Polju, u noći 24/25. aprila 1987. g.)

- U selu Dobriću kod Đakovice Srbin Damjan Garić istakao je tablu na kući "zemlja na prodaju". Rešio je da se iseli zbog pretnji, uvreda i napada na njegovu porodicu od strane nekih suseda Šiptara, dok sa drugim susedima Arbanasima živi u miru. On kaže da su se zbog sličnih pritisaka već iselili Srbi: Dragovići, Lekići, Miloševići, Guberinići, Šoškići, Mijovići, Danilovići, Koraći, Vukanovići, Labovići, Dedovići, Bojovići i Folići. Novembra prošle godine, Šiptar Šaban Krakaj, iz inače brojne porodice, ali siledžijske, doneo je Gariću ispisanu poruku i okačio mu na spoljna vrata. Poruka je na albanskom glasila: "Milicionaru brate, stavi pušku na rame, i ubij Muju Škinu (pogrdni naziv za Srbina), zajedno sa sinom i njegovim bratom". Za ovu pretnju Šaban Krakaj kažnjen je sa samo 3.000 dinara. On je inače boravio u Albaniji mesec dana, a brat mu je odavde iz zatvora pobegao u Albaniju i preveo čitavu porodicu. - I prošle godine je Srbin Grujić napadan: grupa šiptarskih mladića napala mu je sina Zorana i, da nije imao pištolj, teško da bi došao živ kući. Napadačima ni danas "ne fali dlaka sa glave".

- Inače, šiptarski siledžijski i skoro patološki napadi na srpske žene, devojčice, pa čak i decu i dečake, sve su učestaliji na Kosovu i Metohiji - u Prištini, Gračanici, u Peći, kod Dečana, i tako redom. Stari Kosovci kažu da "ni za vreme okupacije nije bilo takvih silovanja kao sada". I pitaju se "Zašto se danas (od Šiptara) kukavički gotovo isključivo napadaju žene i deca"? U tome, svakako, ima neke demonske strategije, da se Srbi prvo ponize, a onda proteraju. Teško jadnom Srpskom narodu koji tako strada, ali još teže onom narodu koji takva nedela i zlodela čini.

- U subotu 20. avgusta 1988. održan je u Titogradu (Podgorici) veliki narodni skup solidarnosti sa stradalim Srbijancima i Crnogorcima na Kosovu i Metohiji, gde se skupilo nekoliko desetina hiljada ljudi. Nad njihovim glavama ispisane su bile reči: "Ne damo Kosovo, sunce srpskog neba", "Tirjanstvu stati nogom za vrat", "Hoćemo nepodeljenu Srbiju" i slično. Srbi Kosovci dočekani su bratski u Crnoj Gori sa punim razumevanjem za njihove patnje. U međuvremenu, Predsedništvo Soc. saveza na Kosovu optužuje Srbe Kosovopoljce što su oformili jedan odbor za organizovanje svojih odlazaka na protestne skupove u zemlji, čime šiptarske vlasti hoće da Srbe na Kosmetu obesprave da ne mogu ni glasa pravednog protesta da podignu pred ostalom braćom Srbima i jugoslovenskom javnošću. Dr. Zoran Grujić, iz Kosova Polja, kaže o tome: da je po sredi srpsko "obezbeđivanje da sve ne proključa i ne odleti u vazduh, jer narod srpski i crnogorski ovde (na Kosovu) je na granici strpljenja".

- U već spominjanom selu Prekalama kod Istoka i dalje srpski seljaci sami drže noćne straže zbog šiptarskih zuluma. Slobodan Maksimović, čovek sa mrtve straže, veli: "Sramota je za celu Jugoslaviju da mi danas, četrdeset godina posle oslobođenja, moramo decu da čuvamo puškama i sekirama". Iz Prekala se, inače, već iselilo 40 srpskih domaćinstava članova, a ostalo je svega još 107 Srba: ljudi, žena i dece. Od 1981. g. do danas u selu se dogodilo preko 30 šiptarskih napada na Srbe. Napadi su se udvostručili 27. septembra - na Krstovdan - prošle 1987. godine, pa su zato od 15. maja 1988. u selu sami Srbi uveli noćnu stražu. Jevrem Petrović iz Prekala kaže: "Sa selom je prekinuta svaka veza. Bojkotuje nas i mesna zajednica (tj. Šiptarsko-komunistička vlast). Od prošle godine, kad je ovde bio protestni zbor Srba, milicija nam je obećala da će oni da paze i čuvaju selo. A ja kažem: Teško toj deci koju milicija mora da čuva. To ni u Palestini ne rade" ("Ilustrovana politika", 30. 8. 1988).

- "Ekumenski pres servis" iz Ženeve (br. 27. od 22. 7. 1988) donosi vest: "Crkva izveštava da srpsko pravoslavlje na Kosovu, jednom delu Jugoslavije, trpi "napade šovinizma podsticanog spolja", od strane Albanaca koji tamo žive. Prema izveštaju, zabeleženi su mnogi slučajevi svireposti i nasilja nad nevinim narodom (srpskim) i njegovim svetinjama. Kaže se da se više od 200.000 Srba i Crnogoraca prisilno iselilo za vreme poslednjih 20 godina. Ali se dodaje da su vlasti na putu da preduzmu efikasnije mere".

Srpska majka s puškom brani svoju decu i imovinu u selu Prekale kod Istoka. (snimio Mioljub Jelesijević)

Septembar

- Negde u septembru 1988. na uzvišici Noška iznad Vranja, kod istoimenog izletišta, u susedstvu sela Zarbvice, koje je inače naseljeno većinom Šiptarima, jednoga jutra osvanula je albanska zastava na visokoj topoli, na kojoj su niže grane bile sasečene tako da se niko ne bi mogao popeti. Iako je to teritorija Srbije, van Pokrajine Kosovo, fašistički osvajači Šiptari su valjda time hteli da pokažu da se dotle proteže Albanija ("Al ne reče Ture akobogda"). Kad je to primećeno, morale su vranjanske vlasti sekirom da poseku topolu. Vest o tome nigde nije objavljivana. Zašto i Srbija skriva ovakve arnautske nacističke ispade?

- U "Politici" od 22. 9. 1988. Dragan Žigić iz Beograda piše, pod naslovom "Stvar savesti": Grk Janis Janulis sa Krfa već 72 godine ne ore njivu (naravno svoju) na kojoj su bili sahranjeni srpski ratnici. A srpska i crnogorska groblja na Kosovu i Metohiji? Pale ih, ruše, skrnave na razne načine, pa čak i štale na njima podižu".

- Prvog septembra 1988. Srbi učenici Osnovne škole "Bratstvo i jedinstvo" u selu Ljubiždi kod Prizrena bojkotovali su prvi dan nastave u školi, zbog nepodnošljivih uslova života i školovanja za njih. Ove teškoće iznelo je i 50 đačkih roditelja Srba u svojoj peticiji i izjavilo da deca neće pohađati nastavu dok se ne reše postojeći problemi. To su, pre svega, istupanja i ponašanja pojedinih nastavnika Albanaca u ovoj školi, tuča srpskog učenika od jednog Albanca, ispisivanje antisrpskih parola po školi, prisilno napuštanje škole 12 nastavnika Srba i nedavno otpuštanje iz škole nastavnice Jordanke Stanojević, koja je (na posao čekala 15 godina. Direktor te škole Šiptar Daut Nezeri, rekao je na trepnuvši: da su svi navodi u peticiji izmišljeni!

A komunisti ove škole, većinom Albanci, ali i neke srpske izdajice, "ogradili su se od peticije". Neki dan posle toga vlasti su "ubedile" srpsku decu da će problemi biti rešeni i deca su pošla na nastavu.

- Isto tako, srpski đaci osnovne škole u Gornjem Dobrevu kod Kosova Polja odbili su 1. i 2 septembra 1988. da idu na nastavu, jer i oni i roditelji traže da se umesto nametnutog novog, šiptarskog imena školi "Braća Frašeri", vrati staro ime "Aca Marković", koje je škola nosila i ranije dok je bila u sastavu Osnovne škole u Kosovu Polju. Albanski naziv ove škole, u kojoj deca uče na srpskom jeziku, nametnut je tek 1979. Tada su bila predložena još dva naziva: "Lirija" i "Skenderbeg", dakle sva tri albanska naziva za srpsku školu!? To je samo jedan od primera albanizacije srpskog Kosova.

- Takođe protestvuje i oko 40 nastavnika Srba u srednjim školama u Gnjilanu, koji su grupno došli u Komitet Gnjilana da iznesu svoje i srpske dece probleme Naime, u Gnjilanu je ukinuto 8 odeljenja nastave na srpskom jeziku, što je prouzrokovalo iseljavanje 10 profesora Srba i prelazak još 5 profesora u druge radne organizacije. Zbog toga su srpska deca morala da upišu struke koje nisu želela. U Srednjoškolskom centru u Gnjilanu vlada poznata majorizacija, tj. svi rukovodeći i odlučujući uvek su Arbanasi. U mnogim školama pečat školski je bez srpskog natpisa i bez grba Srbije. Radmila Šarac kaže da su Srbi i Crnogorci profesori podvrgnuti raznim albanskim pritiscima i šikaniranjima u svojim školskim kolektivima.

- Prvog septembra 1988. u glavnoj ulici Đakovice nađena su 4 pamfleta antisrpske i antijugoslovenske sadržine, kojima se pozivaju Albanci na Kosovu na oružani ustanak za konačno otcepljenje od Jugoslavije "na osnovu odluke Bujanske konferencije". Izgleda, dakle, da šiptarski fašisto-komunisti stalno prizivaju kominternovske, enverhodžovske, titovske i ko zna još čije "planove" i "obećanja" o Srpskom Kosovu. Ali, ako im je neko nešto obećao, što im nije obećao nešto svoje? Zato Srbi Kosova i Metohije na to kažu: "Al ne reče Ture akobogda".

- U Opštini Istok najzad su (2. 9. 1988) razmotrene žalbe Srba iz opštine Zubin Potok zbog zuluma i poljskih šteta činjenih im od šiptarskih kabadahija Istočke opštine. Protiv 11 počinilaca zuluma, od kojih je 10 Arbanasa i 1 Musliman, pokrenut je prekršajni postupak, jer su svoju stoku napasali na pašnjacima Srba iz sela Geče i Brnjak na Mokroj Gori u opštini Zubin Potok. Predloženo je da vlasti iduće godine "ne izdaju dozvolu za ispašu stoke na Mokroj Gori čobanima (Arbanasima) koji su ove godine pravili probleme i pričinjavali štete" Srbima. Hoće li predlog biti usvojen i odluka poštovana?

- Na savetovanju u Komitetu Prištine sa sekretarima lokalnih komunista (2. 9. 1988) videlo se jasno da se većina sekretara komunista Albanaca "prave Englezi" Oni uglavnom izjednačuju "srpske nacionaliste sa "albanskim nacionalistima i separatistima", čak smatraju da su ovi krivlji za stanje na Kosovu! Jedan od šiptarskih komunista u Gnjilanu, Halit Redžepi, na tamošnjem skupu komunista, istoga dana, predlagao je "da se formira neki odbor za zaštitu Albanaca". Skoro svaki Albanac komunista mirne duše tvrdi da se "politizuju pojedini slučajevi i ekscesi" (čitaj: napadi na Srbe) i da se "preteruje sa prikazivanjem stanja" na Kosovu! Naročito Šiptari komunisti napadaju protestne skupove Srba i Crnogoraca. Srbin Momčilo Trajković iz Prištine odgovorio je: da se ukupna aktivnost albanskih nacionalista i separatista ne može posmatrati samo kroz nekoliko poslednjih ekscesa, već da ona traje godinama. On je potsetio da se samo iz Prištine za poslednje vreme iselilo oko 10.000 Srba i Crnogoraca, da su učestali pamfleti i parole kojima se pozivaju Albanci na oružani ustanak protiv Srba. Jedan od prisutnih radnika Srba, Rade Krpović iz Obilića, rekao je razlog zašto se Srbi okupljaju: da su partijski i drugi rukovodioci u "Elektroprivredi Kosova" reagovali na napad silovanja na Srpkinju radnicu, ne bi se Srbi iz Prilužja ni okupili na protestni zbor. - Iz ovakvih i sličnih slučajeva jasno je svakom poštenom čoveku da šiptarski komunisti na Kosovu javno podržavaju teror nad Srbima, osporavaju obespravljenom Srpskom narodu čak i pravo da diže glas pravednog protesta rečima protivu zlodela. Jasno je takođe da albanski separatizam i fašizam nije ni u kakvoj "ilegali", nego je unutar samog sistema i institucija vlasti. To samo slepi ne vide, a kosovski Srbi to znaju i zato protestvuju.

- Trećeg septembra 1988. u mestu Dečanima, Šiptar S. G. (17) pokušao je da siluje srpsku devojčicu V. L. od 13 godina, učenicu VII razreda osmoljetke, iz sela Papraćana nadomak Dečana. Ovaj siledžija, rodom iz susednog sela Kruševca, presreo ju je nadomak kuće kad se vraćala iz škole, i pokušao da je siluje. "Vraćala sam se iz škole sa drugaricama. U selu Kruševac rastala sam se od njih, pošto one idu u drugom pravcu, i pošla sam sama kući. Na mestu gde sam se rastala od drugarica primetila sam tri mladića Albanca kako nešto razgovaraju. Nisam dugo pešačila kad me je biciklom sustigao najstariji iz te grupe mladića, zastao je i pogledao me. Nastavio je put ne progovorivši ni reč. Na izlasku iz sela Kruševca, nedaleko od naše kuće, isti mladić mi je preprečio put biciklom, zgrabio me za obe ruke i počeo da me vuče preko plota u obližnji kukuruz. Ja sam se čvrsto uhvatila za ogradu i počela da vrištim, zvala sam mamu u pomoć. On je tada popustio, pa sam uspela da ga udarim tašnom po glavi. Tada me je pustio, i ja sam pobegla kući". Majka je primetila da ćerka trči i pošla joj je u susret. Dete joj je plačući palo u naručje i ispričalo šta se desilo. Majka je sa uplakanom ćerčicom odmah otišla u SUP Dečana i sve ispričala. Ćerka je zatim na ulici prepoznala jednoga od mladića koji su bili sa napadačem i tako je milicija otkrila siledžiju. Otac devojčice kaže: "Odavno smo izgubili svaki spokoj u našem selu. Imanje nam svojataju (Arbanasi), puca će noću ispred naše kuće, kamenuju nam kuće, struju nam namerno kidaju, zabranjuju našoj srpskoj deci da pevaju putem. Današnji napad na našu ćerku prevršio je svaku meru, i ukoliko se u najskorije vreme nešto ne izmeni i mi ćemo, poput Popovića (iz Dečana), sve napustiti i odseliti se sa Kosova". - Odmah sutradan u centru Dečana okupilo se oko 250 Srba i protestovalo protiv ovog najnovijeg šiptarskog nasilja. Mnogi su na ovom skupu iznosili svoje stare i nove nevolje pričinjavane im od suseda Šiptara. Ljubica Stojanović je rekla da joj je 20 svinja i preko 400 kokošaka u više navrata otrovano, kao i pričinjene mnoge druge štete. Rosi Stijović je posečena šuma i otrešeni orasi. Oskrnavljena su mnoga srpska groblja, podmetnuti požari, uništeni zasadi, preorani srpski grobovi.

- 3. 9. 1988. u selu Osojane kod Istoka održan je skup oko 500 Srba, koji su protestovali protiv učestalih i sve drskijih šiptarskih napada i zuluma protiv srpskog življa. Vukomir Burić je rekao: "Kosovska drama se nastavlja. Napadi na Srbe i Crnogorce sve su izraženiji, čine nam se velike poljske štete, krađa šuma, iseljavanje pod pritiskom se nastavlja. Nijedno naše domaćinstvo iz ovog sela nije podiglo ni novu štalu, a kamoli porodičnu kuću. Za mnogobrojne nevolje ovih žitelja (Srba) krivo je i sadašnje rukovodstvo. Tražimo da se sprovede zakon, da se 27-ci Srba iz sela Tučepa vrati 108 hektara njihove dedovine. Hoćemo da nam se omogući nesmetano korišćenje naših imanja. Hoćemo zaposlenje naših 150 mladića koji dugo čekaju na posao, da nam se vrati 300 iseljenih (Srba) koji bi sa sobom doveli i svoje 200 dece". ("Jedinstvo" 5. 9. 1988).

- U subotu i nedelju (3. i 4. 9. 1988) održani su veliki narodni skupovi solidarnosti sa stradalnim srpskim življem na Kosovu i Metohiji - u Crvenki, Smederevu, Kovinu i Somboru. Bilo je oko 70.000 u Smederevu, i po 20.000-30.000 u ostalim mestima.

Sa njima su bile i kolone kosovsko-metohijskih Srba, koji na ovaj način razotkrivaju široj javnosti dugo skrivanu istinu, koja se tek sada s mukom probija na videlo, a to je: neviđeno u XX veku stradanje srpskog življa na Kosovu i Metohiji od šiptarskog terora i progona. Srbi su tražili, usmeno i pismeno: "Hoćemo da sva deca idu u škole bez straha", "Nema više ćutanja, "Svi smo mi sa Kosova", "Glavu dajemo Kosovo ne dajemo", itd. Jedan od njih, profesor iz Prištine, Miodrag Milošević je rekao u Kovinu: "Danas ljubav Srba i Crnogoraca za svoje podneblje (na Kosovu) mnogi ignorišu i čak zameraju što se okupljamo. Ali, narod koji strada ima pravo da progovori o svojoj patnji". Smederevci su Kosovce dočekali hlebom i solju, okupili su se svi oko stoletnog duda gde je svojevremeno Karađorđe primio ključeve grada Smedereva od Turaka, kad ih je isterao, pa su neki tom prilikom uzvikivali: "Ovde je pala Turska" s nadom da će pasti i ova novoturska-šiptarska tiranija nad Kosovom i Metohijom. Mnogi su se tu zaklinjali: "Nećemo dozvoliti da se na Kosovu i Metohiji ugase vekovna ognjišta naših pradedova".

- Prisilno iseljavanje Srpskog življa iz opštine Kosovska Vitina nije zaustavljeno. U prošloj godini se iselilo 201 lice a u prvih 6 meseci ove 1988. godine iselilo se 107 lica, a ima još dosta onih koji usled pritisaka moraju da se sele. Na području ove opštine već je 5 naselja "etnički čisto", a svi su izgledi da će uskoro to postati i još 8 naselja. Povratnika na Kosovo za sada nema ("Jedinstvo" 5. 9. 1988).

- Prvih dana septembra 1988. pronađeno je više pamfleta i letaka antisrpske, neprijateljske sadržine po ulicama i na izlozima u Prizrenu, Uroševcu i drugim mestima Kosova i Metohije. U Uroševcu su to rasturali usred bela dana (3. 9. 1988), lepeći pamflete i proglase protiv Srba i Jugoslavije na zgradi Opštinskog suda, na prodavnicama u glavnoj ulici, na advokatskoj kancelariji Srbina Leonida Nikolića, i sve to na očigled većeg broja prolaznika Albanaca, od kojih niko nije reagovao.

- Noću između četvrtka i petka (1-2. 9. 1988) u blizini sela Kosin kod Uroševca četiri nepoznata Šiptara pretukla su Srbina Jordana Stošića (29) iz ovog sela. Napadnuti kaže: "Vraćao sam se kući iz Uroševca, kao i bezbroj puta do sada. Taksijem sam se dovezao do sela Lojze, a odatle pešice krenuo kući. Odjednom su iz kukuruza istrčali četiri mladića i bez ikakvog razloga i povoda i upozorenja napali me. Tukli su me nogama i rukama, a jedan od njih na albanskom jeziku rekao (Stošić inače zna albanski): "Dosta mu je sad nek ide kući". Povređeni Stošić je najpre morao kod kuće da odleži skoro ceo dan, pa je tek onda otišao da napad prijavi Centru bezbednosti u Uroševcu. Po telu su mu vidne modrice od udaraca.

- Negde iza ponoći između 2. i 3. septembra 1988. u Vučitrnu su četvorica Albanaca: Maksut Kutlovci (24), Ljatif Muzaći (21) i dvojica od 17 godina, G. K. i S. P., svi iz Vučitrna, napali bez ikakvog povoda i razloga kuću Srpkinje Jevrosime Košanović, u Partizanskoj ulici broj 5, u strogom centru grada. Nasilnici su prvo lupali jako na drvenu kapiju, zatim su je iščupali i bacili. Kad je žena sa svojom ćerkom, koja se tek nedavno kao povratnik vratila na Kosovo, počela da viče i pošla iz kuće, siledžije su otišle. Napad je prijavljen miliciji i napadači su brzo otkriveni. Stariji napadači osuđeni su po 30, a mlađi po 15 dana zatvora. Inače, dva sina ove Srpkinje već su se iselili sa Kosova usled nepodnošljivih pritisaka Šiptara.

- Prvog septembra 1988. posle ponoći, u ulici Miladina Popovića u Prištini, trojica Šiptara: Dardan Gaši (19), koji radi u Beču, Tomor Berbotij (19) i Tomor Binovci (20 iz Prištine, uznemiravali su narod noću time što su vikali, pevali, peli se na automobile, i lupali na vrata kuća, naročito srpskih, pozivajući građane da izađu na ulicu. Posebno su se zadržali pred kućom sveštenika Milorada Cvetkovića, lupajući na njegovu kapiju i pozivajući ga da izađe pred njih. Kažnjeni su sa 30 dana zatvora.

Početkom septembra 1988. u mnogim mestima po Kosovu i Metohiji rasturani su antisrpski letci u kojima se pozivaju Albanci na oružani ustanak da bi se stvorilo "etnički čisto" Kosovo i zatim pripojilo Albaniji. Albancima se u tim letcima poručuje da "više nema vremena za čekanja", a Srbima da "odmah moraju otići sa Kosova". To je saopštio predsednik Srbije Petar Gračanin na sednici dva Predsedništva Srbije (5. 9. 1988), dodajući i sledeće: "Veliki je broj primera koji uverljivo svedoče o tome da se na Kosovu odigrava drama srpskog i crnogorskog naroda, koji je postao manjinski na ovom prostoru i kome organi vlasti evidentno ne pružaju potrebnu zaštitu. Na Kosovu smo stigli dotle da ni devojčica iz obdaništa, ni žena, ni starica srpske i crnogorske nacionalnosti ne ome bez zaštite i pratnje da prođe kroz albansko selo. Žitelji (Srbi) sela Velika Hoča, u opštini Orahovac, na primer, organizovano prate decu kad prolaze kroz susedno arbanaško selo, ili dočekuju radnice kad se vraćaju s posla. Ovo nisu pojedinačne situacije na Kosovu nego kao da postaju način života (Srba)".

- Meštani srpskog sela Donji Jasenovik u opštini Zubin Potok kod Mitrovice žale se da već duže vremena u njihovom selu stoji bara sa zagađenom vodom koja je prouzrokovala i zagađenje desetak okolnih bunara, pa je sada obolelo desetoro srpske dece od žutice. Bara je posledica zapuštenog vodopusta, za koji je nadležno preduzeće "Put" iz Mitrovice, kao i pokrajinski organi za puteve iz Prištine. Na sve žalbe Srba meštana niko od njih niti odgovara, niti išta preduzima. - Inače, sa terena opštine Zubin Potok za nekoliko zadnjih godina prisilno se iselilo oko 10.000 Srba. Iseljavanje je, osim šiptarskih pritisaka i nasilja, ubrzala i državna eksproprijacija imanja od srpskih domaćinstava sa područja oko jezera Gazivode.

- Od nedelje, 4. septembra 1988. Srbi u selima Babljak i Srpski Babuš kod Uroševca sami su organizovali noćne straže zbog sve učestalijih šiptarskih uznemiravanja i napada tokom noći Tako je ovih dana u Srpskom Babušu noću uznemiravana Divna Borisavljević, a u poslednjih 10 dana nepoznata lica (Arbanasi) lupaju u gluvo doba noći na dvorišne kapije i prozore Srba, a onda gađaju kamenicama kuće i lome crep po kućama. U Srpskom Babušu je nedavno izgorela do temelja kuća Aleksandra Prljinčevića, a Podmetači požara još nisu uhvaćeni, mada Srpski narod zna ko kome pali kuće. To su, eto, razlozi noćne straže Srba u Babušu.

- Tek 4. septembra 1988. izrečena je kazna od 60 dana zatvora Džaferu Dervišiju (44), radniku osnovne škole "Petar Prlja" u Rzniću kod Dečana, koji je 17. avgusta 1988. u 11 sati uveče pucao iz školskog dvorišta više puta lovačkom puškom na školsku stambenu zgradu u kojoj stanuju nastavnici Simo Radulović i Hasan Beriša. On je tom prilikom razbio prozor na stanu Sima Radulovića. Ovaj slučaj je zatim zataškavan više od 15 dana, jer je nasilnik rođeni brat direktora škole Muharema Dervišija, koji je inače šef u više partijskih i društvenih organizacija u Dečanima.

- Četvrtog 9. 1988. uveče oko 8-9 sati, za sada nepoznati napadači (Šiptari) kamenovali su srpske kuće porodica Dobrosavljević i Nedeljković u selu Delovce kod Suve Reke. Bile su to kamenice veličine pesnice, bacana sa obližnje litice skoro ceo sat, baš u vreme kad se u sredini sela okuplja srpska omladina. Dok su meštani shvatili šta se zbiva i organizovali poteru, napadači su nestali u mraku. Organi bezbednosti, po svom običaju, "rade na rasvetljavanju slučaja". Ovo je, inače, treći napad u poslednjih nekoliko dana na Srbe na području opštine Suva Reka. Na skupu koji je zatim održan u selu, Srbi seljaci ukazali su na višegodišnje šiptarske zulume, bezbrojne poljske štete, kao i na to da su oko 300 hektara livadu u selu uzurpirali pojedini Arbanasi iz Mušutišta i čak iz Đakovice. Srbin Bogoljub Jeftić je postavio pitanje svima nadležnima: Zašto ni do danas organi bezbednosti nisu otkrili siledžije Albance koji su pre 2 godine napali njegovu maloletnu ćerku na livadi? Devojčica je tada bila išamarana i tučena štapom po leđima. Dete kaže ocu da je jednog napadača kasnije sretala u Mušutištu, ali neko, dodaje otac, očigledno sprečava da taj siledžija odgovara za svoje nedelo. Takva je, eto, državna komunistička i šiptarska "pravda" na Kosmetu!

- Uveče 5. septembra 1988. izbio je požar u šumi prištinskog izletišta Grmija. Vatra je zahvatila oko 2 hektara šume, ali je zatim brzo ugašena. Već sutradan po podne na istom mestu je opet izbio požar i zahvatio istu šumu.

- Takođe 7. septembra 1988. došlo je do požara u termoelektranama "Kosovo B" u Obiliću, zbog čega su prestali da rade oba bloka. "Uzroci požara se ispituju".

- Petog septembra 1988. usred Prištine, u ulici Kosovskih junaka br. 2, ponovo je kamenovana kuća Milosava Pavlovića dok su ukućani i srodnici proslavljali rođendan Milosavljevog deteta. Ovo je već nekoliko oputa ponovljeni napad na kuću ovog Srbina, kome je nedavno otrovan i četvrti pas koji čuva kuću. - U istoj Prištini samo u ulici Beogradskoj br. 24, Srpkinja Milica Nedeljković je, vrativši se s posla, čula žubor vode u kupatilu. Kad je otvorila vrata, zatekla je čoveka sa čašom vode u ruci. Pošto ga je isterala iz kuće, prijavila je to SUP-u, a oni su našli da se radi o Šiptaru Ljatifu Krueziju iz Mlečana kod Mališeva, koji je "obolela osoba", pa je "lutajući po Prištini ušao u stan da bi pio vode".

- Tek 6. septembra zvanično je saopšteno da je 20. avgusta 1988. oko ponoći u Prištini napadnuta Srpkinja S. M. (28) dok je spavala u svojoj porodičnoj kući u Debarskoj ulici u Prištini. Na nju je nasrnuo nepoznati muškarac (= Šiptar) i pokušao da je siluje. Ona je pozvala u pomoć mlađu sestru iz druge sobe, pa se siledžija "povukao ispred vrata, gde je izvršio perverzne radnje, a zatim je mirno otišao". Pošto je sutradan ovo nasilje prijavila SUP-u, milicija je ustanovila da je nepoznati (Šiptar) ušao kroz prozor koji je otvorio kroz polomljeno staklo. I pre godinu dana ova kuća je napadnuta i tada je takođe polomljeno prozorsko staklo na njoj.

- Grupa Srba iz Prekala, Đurakovca i Dubrave kod Istoka upozorila je (6. 9. 1988) Komitet u Istoku da 49 osnovaca Srba iz tih sela već pet dana ne pohađa nastavu i da njihovi roditelji neće dalje da upisuju svoju decu u škole na Kosovu. Razlog je: nesigurnost života i nespokojstvo dece, stalni strah i besperspektivnost. Roditelji su zatražili da im se do četvrtka (8. 9. 1988) obezbedi autobus da bi svoju decu odvezli do Beograda u Skupštinu Jugoslavije i ostavili ih tamo da ona brine o daljem školovanju te ugrožene dece! Slobodan Maksimović iz Prekala rekao je: "Nemamo više snage da naoružani svakodnevno pratimo svoju decu do škole i natrag. Sinoć i preksinoć (7. i 6. septembra) iz šume je kamenovana naša seoska straža". I Milisav Rašić, iz Prekala kaže: "Ne pada mi na pamet da šaljem svoju decu u školu u Đurakovac u kojoj predaje (kao učitelj) Dževat Eljšani, koji me je udario pesnicom zato što sam na televiziji govorio o teroru albanskih separatista (nad nama Srbima). Zbog toga mu je izrečena samo uslovna kazna, mada se dobro zna da je on (učitelj) krvnički počupao brkove Miliji Čađenoviću (Srbinu), koji se nakan toga iselio sa Kosova." - Na veliko insistiranje vlasti, Srbi iz Prekala su odložili vođenje svoje dece za Beograd do 12. septembra 1988.

- Šestog septembra 1988. uveče u Zvečanu se okupilo oko 10.000 Srba na protestni zbor zbog nerešavanja kosovske drame Srpskog naroda. Okupljeni Srbi iz Zvečana i Mitrovice uzvikivali su: "Dajte nam slobode", "Kosovo i Metohija su Srbija". Desimir Petković iz Zvečana rekao je okupljenom narodu: "Udarili su nam na Otadžbinu, siluju nam decu i majke, nastoje da unište sve što smo s mukom stekli". - Milan Ivanović je rekao: "Iseljavanje Srba se nesmanjeno nastavlja, albanizacija Kosova dobila je ogromne razmere, indoktrinacija mladih se produbljuje, raste uticaj islama, a o prevelikom natalitetu (Albanaca) i dalje se ćuti. To je ovde (na Kosovu) tabu tema".

- Istog dana (6. 9. 1988) u selu Kovragama kod Istoka napadnuti su srpski đaci iz Osnovne škole iz Berića kada su se vraćali iz škole kućama. Njih su napali noževima tri mladića Šiptara iz porodice Osmanaj iz Đurakovca. Odmah sutradan, u istom selu, opet je napadnuta grupa srpskih i muslimanskih učenika od strane tri maloletna Šiptara, koji su ove đake uznemiravali, psovali im srpsku majku i devojčice vukli za kose, a na ove to su ih podsticali stariji mladići Arbanasi.

- Sedmog septembra 1988. odselila se jedanaestočlana srpska porodica Ognjenović iz rodnog sela Dašinavca kod Dečana, iz kojeg se, inače, od 1961. g. od 80 srpskih porodica sa 400 duša iselilo već 70, a ostalo još samo 10 staračkih porodica sa svega 20 članova. Razlog ovog prisilnog iseljavanja Ognjenovića su: višestruki fizički nasrtaji Šiptara, seča i krađa šume i bezbrojne poljske štete, a da pri tom komunističko-šiptarske vlasti nisu nikad zaštitile ugroženu porodicu.

- Sedmog septembra 1988. uveče oko 10 sati kamenovan je stan Mitra Balevića na I spratu zgrade SU-4 u naselju "Dardanija" u Prištini. Kamenice su pogodile roletne na prozorima i ostale na balkonu. - Tih dana kamenovane su pravom kišom kamenica i srpske kuće porodica Karića i Labani u Peći a kamenovanja srpskih kuća bilo je i po drugim mestima Kosmeta. - Istih ovih dana (8. 9. 1988) u Đakovici, usred bela dana, na mnogim javnim zgradama pojavilo se 17 izlepljenih albanskih pamfleta, koji pozivaju Albance na ustanak i na otcepljenje Kosova od Srbije i pripojenje Albaniji.

- Šestog septembra 1988. po podne, arbanaški učenik Neđat Emrulahu iz Ramljana kod Vitine napao je na srpske učenice I razreda B. T. i Vesnu Vasić iz sela Parteša, i to u njihovoj školi "Zejnel Hajdini" u Gnjilanu. Nije se radilo o običnom konfliktu, već o smišljenom i drskom ataku na srpsku decu. Siledžija Šiptar ne samo da je dvema devojčicama u školi podmetao nogu kad su silazile niz stepenice, zbog čega su pale na beton, nego ih je i vređao, a to isto je učinio i trećoj učenici Srpkinji S. C. za vreme odmora. Isti je potom napao ove dve učenice i van škole, kod obližnje poslastičarnice, kojom prilikom je nogom udario Vesnu Vasić. Ove dve devojčice bile su i pre toga napadnute u školi, od jednog neidentifikovanog učenika Šiptara, kad su izlazile iz klozeta, pa je taj nepoznati naglo nasrnuo na njih i onda pobegao. Posle ovog događaja, Srbi iz sela Parteša, Donje Budrige i drugih srpskih sela održali su protestni zbor u Partešu (10. 9. 1988), gde je bilo oko 4.000 ljudi. Oni su izneli podatke da je od 1981. do sada u ovom selu bilo preko 70 šiptarskih napada na Srbe, zbog čega se, kao i zbog opšte nesigurnosti, iselilo oko 50 srpskih porodica. Milorad Trajković je zapitao: "Mi znamo ko su nosioci albanskog separatizma. To su pojedinci koji nisu u narodu već u opštinskim, pokrajinskim i saveznim rukovodstvima. Gde je Sinan Hasani, naš komšija (inače donedavno predsednik SFRJ)? Šta je učinio na zaustavljanju iseljavanja Srba i Crnogoraca iz njegovog sela Požaranja? Ništa, jer je to selo postalo skoro "etnički čisto". Ili šta je uradio Azem Vlasi, takođe naš zemljak? Mesto da nas podrži u borbi protiv albanskih separatista, on izjavljuje da smo kukavice. Mi to nismo... ali ćemo uskoro skinuti sa nas tu nametnutu hipoteku... Mi ne zagovaramo krvoproliće, niti tražimo nešto više nego što imaju drugi građani u ovoj zemlji... Tražimo samo ravnopravnost i sigurnost tražimo da naša deca idu slobodno i mirno u školu, na njivu, da se igraju slobodno kao i sva ostala deca". - Ove reči, zaista, jasno pokazuju stav i karakter Kosovskih Srba, i danas kao i ranije.

- U selu Kovrgama kod Istoka, arbanaški maloletnici iz porodica Avdulja Azema i Haljilja Osmanija, koji su članovi Saveza komunista i Socijalističkog saveza, napali su srpske i crnogorske devojčici i dečake iz bratstva Nemarovića i Batilovića iz tog sela, kao što je spomenuto napred. Sin Avdulja Osmanija nožem je pretio srpskoj deci iz sela Verića da će ih zaklati. Zbog toga je njegov otac kažnjen sa 25.000 starih dinara.

- Sedmog septembra 1988. uveče oko 8 sati, šestorica učenika Šiptara napali su srpskog đaka 3 D. iz Gornjeg Kusca, učenika škole u Gnjilanu Na putu iz škole kući oni su ga napali bez povoda, ali je uspeo da im pobegne blagodareći tome što je u tom momentu putem naišao automobil, pa im je on uspeo da izmakne, mada su ga jurili puna 2 kilometra. Njegova porodica je zbog toga uznemirena i dečaku nije dozvolila nekoliko dana da ide u školu. Uskoro potom (12. 9. 1988) u selu se okupilo na protestni zbor 5.000 Srba iz Kosovskog Pomoravlja. Kad je okup završen, Srbi iz sela Pasjana, vraćajući se u traktorskoj prikolici kroz selo Velikanac, tu su bili kamenovani od arbanaškog življa tog sela Tom prilikom su povređena dva učenika Srđan Živić i Milan Jancić i seljak Slobodan Stanković. Po njihovom dolasku u Pasjane, okupilo se čitavo selo i hteli su da se svi vrate i pronađu šiptarske napadače, ali su ipak odustali od toga da ne bi došlo do većeg zla - Posle nekoliko dana (19. 9. 1988) u Pasjanu se okupilo ponovo oko 6.000 Srba iz sela Gnjilanske opštine da izraze svoj protest zbog opšteg teškog položaja Srba u tom kraju i na Kosovu. Tu su izneti i novi, mnogima u javnosti nepoznati slučajevi nasilja, kao što je nedavni kad je mladić Arbanas pretukao Srbina iz Pasjana, pa kako Šiptari sela Velikanca ne dozvoljavaju slobodan prolaz kroz selo Srbima koji nose šajkače; zatim da je na njivi obeščašćena jedna žena Srpkinja kad je pošla da svome mužu ponese ručak, i još slučaj silovanja žene iz Pasjana dok je bila u Gnjilanskoj bolnici na lečenju Srbi su na ovom skupu izneli teške optužbe na vodeće šiptarske i neke srpske rukovodioce na Kosovu Sinana Hasanija, Kolj Široku, Azema Vlasija, Svetislava Dolaševića, Iliju Vakića, Bajrama Seljanija i druge. "Sinan Hasani je potpisao izjavu odmetniku i balisti Ramadanu Agušiju i on skriva istinu da mu je rođeni brat bio u redovima zloglasne SS divizije, a drugi njegov brat otkupio je dve srpske kuće u Požaranju iako je bio predsednik Komisije za sprečavanje iseljavanja Srba" ("Jedinstvo", 21. 9. 1988).

- 9. septembra 1988. organi Skupštine opštine Vučitrn, najzad, odlučili su da se "udalji s posla" sudija za prekršaje, Arbanas Kamber Cakaj, zato što je "preblago sudio" Maksuta Kutlavcija (24), Ljatifa Muzaćija (27) i G. K. i S. P. sedamnaestogodišnjake Arbanase, koji su noću između 3. i 4. septembra 1988. napali na kuću stare udovice Jevrosime Jevre Košanović, koja živi sa ćerkom Blagicom, koja se nedavno vratila na Kosovo kao povratnik. Takođe je suspendovan sa posla u Osnovnoj školi u selu Strovce, iste Vučitrnske opštine, učitelj Šeremet Sarači, zbog dugogodišnjeg šikaniranja i konačnog proterivanja iz škole učiteljice Srpkinje Dušanke Prodanović, kao i zato što je uzurpirao 20 ari zemlje na pravoslavnom groblju u selu Bivoljak

- U Vučitrnu su takođe, tih dana, dvojica Arbanasa napala dve devojke Srpkinje: Vesnu Mićunović, povratnika na Kosovo, i Jagodu Lekić iz sela Bukoša. Zbog toga je oko 160 srpskih đaka iz tog sela bojkotovalo nastavu 13. i 14. septembra 1988.

- Šumski inspektor u opštini Zubin Potok, Vasilije Antonović, koji inače obilazi šume obavezno uz pratnju milicije, jer hvata mnogobrojne i opasne šumokradice Šiptare po Mokroj Gori, žali se ovih dana da mu ti albanski lopovi svakodnevno prete. Oni javno govore da će mu se osvetiti, a obećavaju nagradu od 2.000 nemačkih maraka onome ko ga pretuče. Sve njegove prijave tih šiptarskih šumokradica vlastima, uglavnom ostaju ili nerešene, ili su kazne sasvim blage

- Uoči 9 septembra 1988. u Prizrenu su ponovo rasturani antisrpski pamfleti i leci. Tim povodom, kao i obično, vlasti "održe sastanak, donesu ocene i zaključke", itd. Istih dana rasturani su i u Podujevu i okolini antisrpski pamfleti i leci, koji pozivaju na oružje, a potpisivala ih je "organizacija Marksista-lenjinista Kosova", dakle ultrakomunisti. Tako isto, između 13. i 14. septembra, rasturani su slični leci i u Lipljanu, Uroševcu i okolini Dva dana kasnije pojavili su se slični pamfleti i u Prištini i to lepljeni na Univerzitetskoj biblioteci!

- U Orahovcu je (9. 9. 1988) kažnjeno nekoliko Šiptara nasilnika sa po 40 i 60 dana zatvora zbog fizičkih i drugih nasrtaja na Srbe. Tako, Seljadin Mulavdija (27), radnik fabrike u Orahovcu, upao je 26. avgusta 1988. rano ujutro nasilno u stan Biserke Jović, gde se duže zadržao iako mu je ona naređivala da odmah napusti stan Zatim, Masar Lesva (57), sekretar Osnovne škole i Sreza, 15. avgusta 1988. rekao je u dvorištu škole Božidarki Tripović iz Zrza: "Tebi, Božidarka, ovde nema mesta i šta tražiš na Kosovu". Čuvar iste škole Arif Taći iščupao je istoj Božidarki ogradu oko njenog dvorišta. Kažnjeni su novčano i roditelji šiptarskih maloletnika V. K. i S. K. jer su ovi napasali svoju stoku u vinogradu komšije Srbina Nikole Petrovića iz Zočišta - Ovakvih i sličnih šiptarskih zuluma i nasilja ima svuda po Kosmetu, ali su mnogi nepoznati javnosti Novinar M. Bošković u prištinskom "Jedinstvu" od 12. 9. 1988. piše da je "samo za minulih 10 dana ovog septembra izvršeno 4 napada (Šiptara) na srpsku decu, 5 napada na žene, Jedan na odraslog čoveka, bilo je 7 kamenovanja domova (srpskih), pa autobusa "Nišekspresa" i narodne straže u Prekalu" Međutim, iz naše dosadašnje crne hronike srpskih stradanja na Kosovu vidimo da je broj šiptarskih napada na Srbe za prvih deset dana septembra bar dvaput veći, a ni nama nisu, ni izdaleka, poznati svi slučajevi tzv. "ekscesa", kako ih blago zove kosovska funkcionerija.

- Početkom septembra 1988. arheološka ekipa SANU iz Beograda, na čelu sa prof. Vojislavom Jovanovićem, boravila je na Kosovu. Ustanovila je žalosnu činjenicu, tačnije vandalizam učinjen na starom srpskom srednjevekovnom gradu Brveniku, istočno od Podujeva. Znamenito arheološko mesto, jedno od središta srpske srednjevekovne kulture, danas u arbanaškom selu, imalo je do nedavno vidne ostatke starog grada, temelje nekoliko zgrada i u sredini pravougaone temelje crkve 12 x 8 metara. U selu postoje tragovi još jedne razrušene crkve iz srednjeg veka i to mesto je poznato meštanima kao Crkvište. Nedavno (oko 10. 9. 1988) preko tog arheološkog mesta prošao je buldožer i načinjen je put! Uništena je crkva, preorani drevni grobovi, polomljeni preostali delovi obraćenog mermera, rasute ljudske kosti po putu! Za ovo mesto znali su meštani Arbanasi, ali nikoga nisu upozorili, niti su nadležni za trasiranje puta išta preduzeli. Tako je ovim vandalskim aktom onemogućeno svako dalje arheološko istraživanje i konzerviranje. Takođe su uništeni i ostaci druge srpske srednjevekovne crkve iznad obližnjeg sela Veliko Brajane, jer su okolni Šiptari rušili ostatke crkvenih zidova i vadili kamen i odvlačili ga za svoje kuće i štale. Tako se zatire svaki trag srpskog vekovnog prisustva i kulture na Kosovu, i to potkraj XX veka!

- U zoru 9. septembra 1988. Hašim Durmiši (55) iz sela Nevoljane kod Vučitrna nasrnuo je kocem na Danicu Milićković i njenog muža. Napadač je oko 5 sati ujutro zalupao na njihova vrata i, kada je žena ustala i prišla vratima, videla je napadača gde stoji s kocem u rukama. Na njeno pitanje šta hoće i što lupa, drsko joj je odgovorio "Gde su vam sada beogradski generali, gde je tvoj muž što onako oštro diskutuje na sinoćnom sastanku" Utom je ustao i muž Daničin i posle kraćeg rvanja sa napadačem uspeo je da mu otme kolac i da ga najuri sa kućnog praga Danica je napad prijavila SUP-u Vučitrn, a oni su potom izjavili da je napadač uhvaćen i upućen u Skoplje "na neuropsihijatrijsko posmatranje"! U znak protesta zbog ovog napada, odmah su se okupili Srbi u selu Nevoljane, jer veruju da iza ovakvog napada stoji šiptarska separatistička fašistička organizacija.

- Jedanaestog septembra 1988. je Rifat Salova (65) iz Vučitrna, u prepunoj privatnoj čajdžinici "Teferič" u Vučitrnu, uveče oko pola osam, rekao pred svima glasno: "Kako skidam filtere sa cigarete, tako ću okidati i srpske glave". Izlazeći zatim napolje opsovao je glasno srpsku majku. Kažnjen je sa 60 dana zatvora.

- "Jedinstvo" iz Prištine (12. 9. 1988) piše da ni posle 2 meseca nije dat nikakav odgovor nadležnih vlasti na prestavku Srbina Milana Mirkovića, ratnog vojnog invalida iz Đakovice. On je, naime, 11. jula 1988. poslao svoja dva sina Veljka i Željka, na stočnu pijacu da prodaju kravu. Oni kravu nisu prodali i kad su se vraćali s pijace, napao ih je sekirom Šiptar Martin Zubeši, dok je njegov mlađi brat zasuo njih i kravu kamenicama, zbog čega se krava otrgla i pobegla, a napadač sa sekirom i još dva tri Šiptara sprečili su braću Mirkoviće da kravu uhvate. Srpska braća jedva su izbegla da ne budu povređeni. Krava je očigledno ukradena i do danas nije pronađena. Sve prijave i žalbe miliciji i vlastima u Đakovici i Prištini ostale su bez stvarnog odgovora (osim ponekog golog obećanja). Ovo je samo jedan od primera opšte šiptarske zavere na Kosmetu protiv Srba i protiv pravde.

- Na sastanku komunista u Vitomirici kod Peći (13. 9. 1988) konstatovano je da se od 1981. pod pritiskom albanskih nacionalista i separatista iz tog mesta iselilo 146 domaćinstava i 80 pojedinaca Muslimana i 61 domaćinstvo i 30 pojedinaca Srba. Sada je u Vitomirici istaknuto 137 tabli za prodaju kuća i imanja. Tako šiptarska agresija progoni i muslimane nealbance, jer ima patološku mržnju prema svemu slovenskom.

- Polovinom septembra 1988. otkriveno je da je ubijen lugar Šefćet Šabani (34), Musliman, iz Skorobišta kod Prizrena, i to na mučki način od nepoznatog šumokradice (Šiptara). Ubistvo je izvršeno pre tri nedelje, a ubica još nije pronađen, što u narodu okolnih sela stvara klimu nespokojstva i nesigurnosti.

- Dvanaestog septembra 1988. u selu Drenovac kod Kline šestorica učenika Albanaca, među kojima je bilo i omladinaca, napali su grupu srpskih đaka, od I do IV razreda osnovne škole, iz sela Duganjeva, kad su se iz škole vraćali kući, oko 3 sata popodne. O ovome se nije znalo punih 8 dana, ali napadnuta deca i drugi srpski đaci iz tog sela nisu više hteli ići u školu. Kad se to doznalo, tada se okupio veći broj Srba na protestni zbor u Drenavcu, gde su došli i seljaci iz Duganjeva, Petriča i Drsnika kod Kline. Tražili su od vlasti da se u Drenovcu stacionira deo odreda saveznog SUP-a, da bi štitili srpsku decu i narod od šiptarskih nasilja.

- Kad je u selo Prilužje kod Vučitrna došla delegacija CK Jugoslavije i JNA (13. 9. 1988) okupili su se Srbi tog sela i izneli svoje nevolje činjene im od suseda Šiptara i njihovih vlasti na Kosovu. Božo Ristić, jedini srpski žitelj sela Glavotina, rekao je: "U slobodnoj zemlji ja nisam slobodan, jer moju unučad danonoćno pratimo (tj. čuvamo), dok se deca Albanaca slobodno kreću i igraju. Moje dvoje unučadi zato ne idu u školu, jer ne smem da ih pustim same". ("Jedinstvo", 14. 9. 1988).

- Tog istog dana u samom centru Istoka na očigled mnogobrojnih prisutnih i prolaznika, Šiptar Emo S. Ferizaj (70), iz sela Kodralije kod Dečana, uzvikivao je iz sveg glasa parole: "Dole Srbi", "Kosovo nije bez dece", "Živela velika Albanija" i druge. Osuđen je zato na 60 dana zatvora, ali njemu ovo nije prvi, niti verovatno poslednji put da istupa protiv Srba.

- Popodne 13. septembra 1988. u Peći, preko 5.000 Srba i nešto Cigana i Muslimana okupilo se pred Osnovnom školom "Dušan Mugoša" u znak protesta zbog nedavnog napada 6 šiptarskih mladića i jedne devojke na srpsku porodicu Boka Senića. Napad je bio 9. septembra uveče, kad je ova grupa obesnih mladića napala domaćicu Zoru Senić u Peći. Na ovaj skup Srba došla je i nekolicina Albanaca, pa je govorio jedan od njih, Pren Beriša. On je posebno istakao zulume albanskih nacionalista i separatista, koji, kako je rekao, poodavno zagorčavaju život i njemu i njegovoj porodici. Njega lično proterali su iz Đakovice još pre 8 godina, te sada živi u Belom Polju kod Peći. Rekao je da se "velika Albanija" kroji od pre 120 godina, od "Prizrenske lige", a nju su nedavno proslavljali oni koji su sada funkcioneri na vlasti. Narod srpski aplaudirao je srdačno ovom poštenom Albancu. Beriša je rekao i ovo: "Kažu da je u Đakovičkoj opštini situacija dobra, a kako je dobra kada prođeš 15 sela a ni u jednom nema Srba i Crnogoraca, osim što se putem može sresti Pero Tatara koji je, na nesreću, gluv".

- Na sastanku u Đurakovcu (polovinom septembra 1988), gde su bili u poseti neki funkcioneri CK Jugoslavije i drugi, Srbi su meštani izneli žalbe da se "iseljavanje Srba i Crnogoraca iz ove sredine nastavlja nesmanjenim intenzitetom", zbog učestalih "teških ekscesa", to jest zuluma i brutalnih napada Šiptara na srpski živalj. Zbog tih pritisaka iz Đurakovca i još dva sela od 1981. iselilo se 67 srpskih porodica sa 260 članova i još 106 pojedinaca. Iselile su se i 4 porodice Muslimana sa 27 članova. Arbanasi meštani ne haju ni za kakve zakone, a još manje njihovi funkcioneri na vlasti. Napadani su srpski đaci u Osnovnoj školi "Vasilije Burović" u Đurakovcu, zbog čega su 33 srpska učenika odbila da idu 10 dana u školu. - Kad je pred okupljene Srbe izašao da govori predsednik komunista Ram Alijahdari, svi Srbi meštani napustili su salu. Tek na molbu viših funkcionera vratili su se, ali sastanak se završio, kao i obično, samo obećanjima. - Desetak dana kasnije (23. 9. 1988) održan je sastanak komunista u Đurakovcu, gde je opet raspravljano o sve učestalijim napadima Albanaca na srpske žene, decu i imovinu. Rečeno je, uz ostalo, da je šiptarska porodica Bajramaj uzurpirala seosku utrinu u Đurakovcu i na njoj podigla nekoliko zgrada, a da je zatvorila put prema seoskom pravoslavnom groblju. Iseljavanje Srba pod pritiskom i dalje se nastavlja, pa se iseljavaju čak i zaposleni Srbi, kao i Srbi seljaci sa svojih imanja.

- Na porodicu Milivoja Kocića iz sela Boljevca kod Kosovske Kamenice stalne pritiske vrše članovi šiptarske porodice Sadika Sadikua, člana CK komunista Srbije. Isti Sadiku je letos na plenumu tog CK govorio da je "stanje na Kosovu i u njegovoj opštini povoljno", mada baš njegova porodica napada na kuću i imanje Kocića još od 1985. od kada se ova srpska kuća stalno žali vlastima na nasilja Šiptara komšija, a naročito na to da deca Sadikova pričinjavaju poljske štete uterujući stalno ovce i koze u njihovo imanje, uništavajući tako letinu i čak preteći im kad god ih opominju da to ne čine. Sadiku je, inače, još 1983. godine otkupio izvor na imanju Ljube Miladinovića i napravio rezervoar, tako da je susedna srpska kuća Todora Menkovića ostala bez vode iako su oni taj rezervoar koristili vekovima. Iz sela Lještora, odakle je Sadik Sadiku, iselilo se od 1981. godine 12 srpskih porodica, a iz susednog Strezovca oko 20 kuća. To nije smetalo tom šiptarskom komunisti Sadiku da nedavno (22. 8. 1988) javno kaže kako je "u Strezovcu sve više prisutan srpski nacionalizam koji utiče na iseljavanje Srba"!

- Ovih dana (polovinom septembra 1988) iz Đeneral Jankovića kod Kačanika iselile su se još 2 srpske porodice: Radmile Krstić i Milana Đorđevića. Otišli su bez ikakve najave, i nisu podneli "zahtev za iseljavanje". Inače, u opštini Kačanik ovih dana učinjena su tri "ekscesa" protiv Srba: 6. septembra 1988. u mestu zvanom Kamenice deset učenika Arbanasa iz Osnovne škole sela Dubrave prouzrokovalo je požar koji je zahvatio imanje Milutina Ognjenovića i uništio mu deo ograde. Deca su uhvaćena, ali je opštinski Komitet partije ocenio da je "požar izazvan nepažnjom maloletnika". Uveče 13. septembra u zaseoku Čardak kod Starog Kačanika nepoznato lice (Šiptar) kamenovao je krov kuće Radeta Damjanovića. Istoga dana u pismu poslanom iz Dortmunda u ovo mesto pojavili su se antisrpski pamfleti i leci.

- U ovim septembarskim danima pojedini Srbi na Kosovu dobijaju preteća pisma. Tako je Katarina Trajković iz Prištine, koja je nedavno napadnuta u svojoj kući od šiptarskih siledžija, dobila preteće pismo poslano iz Dortmunda u Nemačkoj, u kojem je bila nacrtana sekira i ispisana pretnja Slobodanu Miloševiću i Mići Šparavalu iz Kosova Polja, a potpis na pismu je "Iredenta". I drugi Srbi na tragičnom Kosovu dobijali su preteća pisma od šiptarskih zlikovaca (pa i letopisac ove crne Kosovske hronike, kome su iz Zagreba uputili preteće pismo ustaško-šiptarski fašisti, preteći mi kao Đorđu Martinoviću).

- Četrnaestog septembra 1988. u tri sata po ponoći dva milicajca Arbanasa, Haljilji Bahri i Krasnići Daut, ušli su u stan profesora Miroljuba Vasića u Prištini, ulica M. Tita 59, i tukli ga bez stvarnog razloga, navodno "zbog jake muzike koja se čula iz njegovog stana". Milicajac Haljiri je Vasića udario rukom po vratu i ispod brade, nanevši mu povrede u ustima koje su i kasnije bile vidljive. U istoj patroli milicije bio je i Srbin Mitić Simo, ali je on ostao u vozilu na ulici i nije učestvovao u ovom nasilju. Dva dana potom, Srbi nastavnici na Univerzitetu u Prištini, njih oko 200, ogorčeni zbog batinanja svog kolege, održali su protestan zbor na kojem su zamerili i državi i komunističkoj partiji i Univerzitetu zbog "svevlašća neprijatelja, bezvlašća i nereda", u stvari zbog šiptarskog terora, "koji ne bira sredstva u svom rušilačkom pohodu" protiv Srpskog naroda i čitave zemlje. Neki dan kasnije i u Vasićevom rodnom selu Prekovcu kod Novog Brda okupilo se oko 5.000 Srba i nešto Cigana i Arbanasa, koji su protestovali zbog nasilja nad profesorom Vasićem u Prištini. Miroljub Maksimović iz Prekovca naveo je tom prilikom i još nekoliko Srba poimenice koji su, bez ikakvog razloga i povoda, bili pretučeni od šiptarske milicije, što još više doprinosi da Srpski narod gubi svako poverenje u vlast na Kosovu i Metohiji.

- Petnaestog septembra 1988. oko podne, na raskrsnici puteva Dečani - G. Junik - Đakovica, u selu Rastovice, napadnute su srpske devojke Senka i Danijela Šćepanović, Vasilija Pejović, Ervina P. Pupović, Biljana i Sonja Gojković, sve iz Rastovice. Dok su one čekale autobus, tri mladića Šiptara prišla su im zaprežnim vozilom zahtevajući najpre od Danijele i Ervine da se popnu na njihovo vozilo. Kad su one to odbile, oni su ih vređali i psovali, a onda su kolima pošli na Senku i Vasiliju s namerom da ih pregaze. Kad u tome nisu uspeli, napadači su se ustremili prema Biljani i Sonji Gojković i Sonju su snažno udarila drvetom pa otišli dalje kolima prema Đakovici.

- U selu Crkvenoj Vodici kod Obilića nedavno su se dogodila dva "ekscesa": 12. septembra 1988. zapaljeno je srpsko pravoslavno groblje, a 14. septembra presretnuta je i vređana starica Srpkinja Rada Spasić (65), koju je rano ujutro tog dana nepoznati Šiptar napao i pretio joj, psujući joj srpsku majku. Srbi iz Obilića okupili su se (16. 9. 1988) na protestni zbor tražeći da se otkriju počinioci ovih nedela. Milicija je bila uhvatila i privela na saslušanje maloletnog Ciganina Aliju Kurtića, tražeći od njega da prizna da je podmetnuo požar u srpsko groblje. Dečko je rekao da je on zaista izručio kolica sa đubretom, u kojem je bilo i pepela, ali je to učinio na onom istom mestu gde je uvek bacao smeće. Po njegovim rečima, njega je milicija prisiljavala da kaže da je žar iz šporeta odvezao na groblje i tamo ga bacio, a takođe su milicajci nagonili i njegovu sestru da to prizna. Međutim, Srbi koji su učestvovali u gašenju požara na groblju svedoče da se vatra na groblju nije širila sa jednog mesta, već duž čitave linije groblja, a da je vetar toga dana duvao u suprotnom pravcu od groblja, pa ni eventualno bačeni žar ne bi dospeo na groblje. Okupljeni Srbi žalili su se još i na očajno loš rad organa SUP-a i uopšte na vlast na Kosovu, koja im je prilikom eksproprijacije zemljišta u Crkvenoj Vodici, za "Elektroprivredu" Kosova, obećala da će imati prioritet pri zapošljavanju, a ustvari zapošljava druge radnike (Šiptare) sa strane i čak doseljava Albance, dok mnogi mladi Srbi iz sela moraju da traže posao van Pokrajine.

- Sedamnaestog septembra 1988. oko 11 sati uveče u Podujevu u privatnoj kafani "Krug", posle kraće prepirke, dvojica mladića Šiptara, Safet Mućoli (21) i Misim Ibrahimi (20), oba iz Podujeva, napali su Srbina mladića Gorana Nešovića (21) iz Podujeva. Povod za napad bio je što se ovaj srpski mladić za susednim stolom sa društvom u momentu njihove svađe smejao, pa mu je Ibrahim prišao i zgrabio ga za rever kaputa i počeo da mu preti. Nešović se otrgao i pošao u drugu odaju da telefonira miliciji, ali ga je drugi Šiptar sprečio i udario ga staklenom pikslom po glavi. Nešović je obliven krvlju potražio lekarsku pomoć u Domu zdravlja. Posle je sudija u Podujevu, Šiptar Sulejmani, kaznio Mućolija sa 50 dana zatvora, a Ibrahimija sa 15.000 dinara, što je izazvalo nezadovoljstvo čak i organa SUP-a, jer su kazne isuviše blage za ovakvo nasilje.

- Tokom septembra 1988. u Vučitrnu se dogodio i treći fizički napad ia srpske učenice. Zbog nedavnog fizičkog napada na dve srpske srednjoškolke: Slavicu Mićunović, koju je napadač Šiptar pokušao da zadavi rukama naočigled 20 prisutnih lica, i Jagodu Lukić, koja je takođe napadnuta od jednog Šiptara, u Vučitrnu je oko 160 srpskih đaka, većinom iz sela Gojbulje i Prilužja, danima odbijalo da pohađa nastavu. Kada se taj strah i nezadovoljstvo malo stišalo opet se desio jedan novi napad: u Srednjoškolskom centru "Muharem Bekteši" u Vučitrnu zasad nepoznati Šiptar nasrnuo je nožem na učenicu Slavicu Adžinić iz Babinog Mosta. Zato su nastavnici Srbi u toj školi tražili od SUP-a u Vučitrnu da jedan milicioner štiti srpske učenice iz Babinog Mosta dok dolaze i vraćaju se u školu i kući bojkot nastave od strane srpskih đaka produžio se i sledećih dana, jer je deci već sam početak školske godine zagorčan nasiljima obesnih Šiptara.

- U petak popodne, 17. septembra 1988. u Prilužju kod Vučitrna, Šiptar Naser Igriša (18), iz sela Donje Stanovce, pretukao je srpskog učenika Branka Rakića iz Prilužja. Otac pretučenog dečaka Jovan Rakić priča: "Dok se moj sin igrao u školskom dvorištu, iz čista mira mu je prišao Naser Igrišta i počeo divljački da ga tuče. Isprebijao ga je toliko da je jedva došao kući. U tom trenutku direktor škole Mile Rakić nije bio u školi, ali je zato bio njegov zamenik Rahman Sulja (Šiptar), koji nije ni pokušao da odbrani mog sina od siledžije Nasera". - Posle dva dana u selu Prilužju okupilo se oko 500 Srba u znak protesta zbog ovog nasilja. U toj seoskoj školi ima oko 600 srpskih đaka i 140 šiptarskih. Međutim, samo šiptarska deca napadaju srpsku, kao što i odrasli Šiptari napadaju Srbe. Vlasti samo obećavaju a stvarno ništa ne čine da zaštite nevinu srpsku decu u Prilužju, Vučitrnu i na čitavom Kosmetu. Samo u poslednjih 20 dana u Vučitrnskoj opštini zabeležena su još 4 fizička napada na Srbe. Pošto je ovaj siledžijski napad osamnaestogodišnjeg Arbanasa na dvanaestogodišnjeg dečaka Srbina imao veliki odjek kod srpskog stanovništva, vlasti su napadača osudile na 60 dana zatvora.

- Osamnaestog septembra 1988. oko 9 sati uveče, napadnuta je u Prištini devojka Srpkinja Mirjana Nedeljković, studentkinja iz Prištine. Nju je najpre u ulici M. Tita pratio nepoznati muškarac, a kad je ona ubrzala korak, on ju je sustigao kod ulaza u zgradu C-7 u naselju "Ulpijana" i zgrabio je za ramena. Ona je počela da se otima i pala je na ulazu u zgradu vičući naglas upomoć. Napadač je tada pobegao. Dva dana kasnije pred istom zgradom u naselju "Ulpijana" okupilo se desetak hiljada Srba u znak protesta zbog ovog novog šiptarskog nasilja. Okupljeni narod uzvikivao je glasno: "Dogorelo je do nokata", "Hoćemo slobodu", "Kosovo je Srbija", "Nećemo se seliti", "Slomićemo orlove" i pevali su srpske pesme.

- Noću između 18. i 19. septembra 1988. u srpskom selu Gornja Stubla kod Vitine, nepoznati (najverovatnije Šiptar) počinio je zlodelo protiv pravoslavne vere i naroda srpskog, jer je testerom i sekirom posekao krst koji se oduvek nalazio u centru sela ispred Osnovne škole. U tom selu žive i Arbanasi muslimani i jedna porodica Hrvata katolika. Pravoslavni Srbi iz tog sela kažu: "Zbog ovog krsta Stubljani su proganjani u vreme Turske imperije u Malu Aziju, ali im krst nije diran. Zar sada da neko dira u naše svetinje? To je atak na našu veru i moral".

- U Peći je ovih dana (oko 20. 9. 1988) konstatovano da prisilno iseljavanje Srba, pa i Muslimana, ne samo da ne jenjava, već se stalno iz dana u dan povećava. U prvih 8 meseci 1988. godine ispostavilo se da 166 Srba, a 383 lica traže iseljenje. U Peći je inače otkriveno mnogo nezakonitih postupaka oko zapošljavanja, sve na štetu Srba. Otkriveno je takođe da desetak Arbanasa, među njima i dva službena lica SUP-a, nabavljaju skupe automobile iz inostranstva, a pri tom ne plaćaju ni carine, ni takse, ni poreze. Registraciju ili izbegnu ili papire dobiju besplatno. Ova pojava nije usamljena na Kosmetu, jer je odavno poznato da mnogi Arbanasi ne plaćaju svoje društvene obaveze - stanarinu, komunalije, osiguranje, razne društvene doprinose. Zato nije netačan podatak da Srbija i Jugoslavija svakodnevno daje Kosovu na poklon milion i po dolara, od čega sama Srbija daje dve trećine.

- Dvadesetog septembra 1988. u Prizrenu je ponovo kamenovana kuća Aleksandra Tomića, u ulici Boška Buhe 62. U kući stanuje i Blagica Todorović sa suprugom. Ona je izjavila da ovo novo kamenovanje neće ni da prijavljuje miliciji, "jer nema nikakve svrhe, jer i prvi put (kuća je kamenovana prethodno 10. 9. 1988) milicija je samo dolazila i snimila, a oni koji su počinili to nedelo, mirno se šetaju ulicom". Inače, supruzi su to veče bili izašli u grad i vrativši se kući, nešto posle osam uveče, našli su na terasi u dvorištu puno kamenica, a stakla na prozorima sva polupana. Susedi su im rekli da su čuli lomljavu u kući i kad su izišli na ulicu videli su 3 nepoznata mladića gde beže kroz mrak. Blagica i suprug kažu: "Neko očito vrši pritisak na nas kako bismo prodali kuću i otišli iz Prizrena i sa Kosova". Tih istih dana napadnuta je i uznemirena srpska porodica Radeta Nikolića u Maloj Kruši kod Prizrena, na čiju su kuću nasrnuli zasad nepoznati Šiptari siledžije.

- Isto tako, 20. septembra 1988. u selu Osojane kod Istoka, u kafani "Kujavča", trojica zasad nepoznatih mladića Šiptara, oko 9 sati uveče, nasilno su upali u zatvoren lokal, razbili staklo na prozoru i pokušali da siluju Srpkinju O. A. (31) iz Gornje Drenove kod Žitorađa. Vlasnik kafane Murat Muratović, Musliman, koji je ovu Srpkinju doveo dan pre napada, to veče je izišao iz kafane ostavivši nju zaključanu u kafani. Posle obaveštenja o ovom napadu, dežurni Službe bezbednosti došli su i pred kafanom našli Srpkinju O. A. u besvesnom stanju. Kada je došla sebi, rekla je da su joj napadači pretili čak i nožem. Organi SUP-a tragaju za počiniocima ovog nasilja.

- Tokom čitavog meseca septembra 1988. održano je više protestnih skupova - mitinga na Kosovu i Metohiji, širom Srbije i Crne Gore, u znak solidarnosti i podrške obespravljenom Srpskom narodu na svojim vekovnim ognjištima istorijske Stare Srbije. Skupovi su održani u Nišu, Nikšiću, Cetinju, Majdanpeku, Medveđi, Lebanu, Banjskoj, Leposaviću, Kraljevu, Čačku, Paraćinu, Užicu, Vršcu, Apatinu, Prizrenu, Novom Sadu i mnogim drugim mestima i na njima je bilo ukupno oko milion ljudi. Na svim ovim skupovima iznošeni su uvek osnovni zahtevi kosovskometohijskih Srba za slobodu i pravdu. Oštro je prigovoreno vlasti Pokrajine i Jugoslavije da je izdala Srpski narod na Kosovu. Parole su bile najčešće: "Prodali su Kosovo", "Kosovo je Srbija", "Nećemo se seliti", "Lopovi foteljaši", "Jugoslavijo, otadžbino, zar mi nismo tvoji", itd. O tim mitinzima ("Ustala je Srbija", "Nećemo samo ustavnu, nego i uspravnu Srbiju") pisala je i domaća i strana štampa, mada nije sva pisala objektivno, ni u zemlji, ni u inostranstvu. Tome je kriva najviše uobičajena lukava i dvolična politika Jugoslavije i antisrpska propaganda u Zapadnoj Jugoslaviji i iz nje propaganda u svetu. Najmerodavniji su, ipak, sami progonjeni pravde radi kosovsko metohijski Srbi. Evo šta su neki od njih rekli na tim skupovima. U Gnjilanu, gde se (21. 9. 1988) okupilo oko 20.000 Srba i nešto malo drugih nacionalnosti, jedan od Srba Kosovskog Pomoravlja rekao je ovo o zulumima Šiptara nad Srbima u gnjilanskom kraju, gde su svi Srbi starosedeoci: "Okupili smo se danas zbog obespravljenosti Srba i Crnogoraca na Kosovu. Srpski narod nikad nije trpeo nasilje. Danas u slobodi, za koju smo dali dosta žrtava, albanski separatisti nam nanose najveću sramotu, siluju nam sestre i majke, tuku našu maloletnu decu. Zar da sve to trpi narod koji je srušio Otomansku imperiju, rasturio Austrougarsku monarhiju, ujedinio Južne Slovene?" Drugi Srbin, Kosovac, Slobodan Kostić, rekao je: "Albanski šovinisti su krenuli da od slovenskog življa na kosovskometohijskom tlu ne ostane ni traga od minulog vremena. Njihovim ideolozima i vođama jasno je da raseljavanju jednog naroda treba da prethodi rušenje njegove kulture i ponosa. Ruše nam svetilišta, nište kulturu i gaze panos". Ostali Srbi iznosili su mnoge u javnosti nepoznate zulume i nasilja činjena im od šiptarskih fašista i terorista. Najviše Srbe boli silovanje maloletnih devojčica i starica, ali i svake srpske poštene žene; zatim nasrtaji na ličnu i imovinsku sigurnost, napadi na sveta mesta - crkve i manastire, sveštenike i monahinje, uništavanje srpskih grobalja i spomenika vekovne kulture srpskog Kosova i Metohije. - Svim ovim skupovima skoro svi Šiptari rukovodioci potsmevali su se i klevetali su njihove učesnike. A i mnogi Albanci susedi izrugivali su se Srbima, vređali ih i na svoj poznati podmukli način svetili se Srbima. Prilikom takvog skupa Srba u Banjskoj (22. 9. 1988) Šiptar Bedžet Osmani (48), iz Vučitrna, sa prozora hotelske sobe provocirao je i vređao Srbe koji su išli na miting u Banjsku. Tek kada su uvređeni Srbi protestovali zbog toga, sudija u Mitrovici kaznio ga je sa 60 dana zatvora. Ali, ako je kažnjen ovaj uzgredni nesretnik, nisu kažnjeni ni čak opomenuti mnogobrojni šiptarski vlastodršci na Kosmetu koji se javno, sa pozicija vlasti i sile, smeju nesreći čitavog jednog nedužnog naroda kakav je srpski na tragičnom Kosovu. Na žalost, tragičnim Srbima sa Kosova bezočno se potsmeva i ne mali broj Hrvata i Slovenaca.

- Dvadeset prvog septembra 1988. oko 9 sati uveče, u selu Crncu kod Istoka, napadnut je i pretučen Srbin radnik, Radomir Radivojević (32) iz Ljubižde, koji radi u Istoku. On je izjavio da je te večeri na autobuskom stajalištu u Crncu njemu prišlo 5 nepoznatih osoba i na srpskom jeziku tražilo mu cigare. Dvojica od njih uhvatili su ga za ruke, a jedan ga pretresao, dok su mu druga dvojica prislonili noževe uz vrat. Ne našavši kod njega cigare, oni su ga udarali pesnicama po licu i onda otišli. Kada je, po prijavi, milicijska patrola došla na to mesto na uviđaj, našla je Radivojevića krvavog, ali "nije našla tragove da je napadnut"! SUP Istoka, kao obično, "radi na rasvetljavanju ovog slučaja".

- Dvadeset drugog septembra 1988. oko 8 sati uveče u Prištini, nepoznati mladić (Šiptar) najpre je pratio, a zatim i nasrnuo na ženu N. 3. turske nacionalnosti dok se vraćala svojoj kući u naselju Taslidže II u Prištini. Napadnuta žena je vrisnula i povikala upomoć, pa ju je siledžija pustio i pobegao.

- Dvadeset drugog i 23. septembra 1988. i još sledećih dana, nekoliko hiljada srpskih učenika srednjih škola na Kosovu i Metohiji protestovalo je, najpre u Prištini, a onda i srpski učenici srednjoškolci u skoro svim većim mestima Kosova i Metohije. U Prištini je đaka bilo oko 7.000. Đaci su nabrojali sve učestalije šiptarske napade na srpsku decu, pokušaje silovanja, kamenovanja i druga nasilja. Iako su nastavnici Albanci pokušali da u nekim školama spreče srpsku decu da se pridruže ovom protestu, kao npr u školi "Ivo Lola Ribar" i "9. maj" u Prištini, a to su činili i pojedini učenici Šiptari, koji su svoje drugove Srbe pljuvali i vređali gađali kamenčićima i sitnim novcem, srpska deca su ipak masovno izišla na ulice sa parolama: "Hoćemo slobodu", "Ne smemo u školu", "Dosta nam je laži", "Dogorelo je do nokata", "Život damo, Kosovo ne damo", i druge. Prištinskim đacima Srbima pridruživali su se tokom sledećih dana i srpski đaci iz okolnih mesta, mada su neki vozači Šiptari iz "Kosovotransa" odbili da ih voze svojim autobusima, kao npr, oko 200 đaka iz Obilića kad su pošli za Prištinu. Sa đacima u Prištini ubrzo su se solidarisali i srpski đaci u Uroševcu, koji su na ulicama tog grada protestovali uz reči "Hoćemo da prestanu teška nasilja", "Hoćemo slobodu", "Ne damo Kosovo" Takođe su se solidarisali i protestovali ne idući na nastavu i srpski srednjoškolci u Prizrenu, Vitini, Le banu, Klini i drugim mestima Kosmeta. Sa đacima u Prištini solidarisali su se u protestu (27. 9. 1988) i oko 200 univerzitetskih profesora, saradnika i studenata Srba na Prištinskom Univerzitetu Iz Kline i Peći u Prištinu je došlo oko 3.000 srpskih đaka da i oni izraze svoje nevolje i nezadovoljstvo opštim stanjem za srpsku decu i za srpski narod na Kosovu i Metohiji

- Tako isto u Podujevu (29. 9. 1988) protestovali su srpski đaci i nisu išli na nastavu Na zatim organizovanom roditeljskom sastanku u Podujevu mnoga deca i roditelji Srbi govorili su ovoga puta otvoreno i bez straha, o svojim nevoljama, o čestim napadima na njih šiptarskih nasilnika, koji su učinili, kako je rečeno, da u Podujevskom kraju Srpski živalj spadne na jedva 2 % ukupnog stanovništva. Zoran Paunović je izneo "slučaj napada na njegovo dete", a Ljubica Šćepanović je rekla da ona mora svakodnevno da svoje dete prati od kuće do škole i natrag Ratko Vučelić je govorio da je to "tragedija, kad posle pola veka življenja u slobodi, milicija mora da obezbeđuje srpskoj deci pohađanje škole" Gvozden Grujić kaže da su "naša (srpska) deca u neravnopravnom položaju u odnosu na albansku decu u Jugoslaviji. Albanska deca su mi tukla sina, a njima su se u tome pridružili i njihovi roditelji". Beba Vukadinović je rekla "Jedan stariji Albanac pokušao je da mi baci ćerku sa mosta u reku. To sam prijavila nadležnim vlastima, ali ništa nije preduzeto".

- Istoga dana bio je roditeljski sastanak u selu Gračanica, gde su roditelji srpskih đaka protestovali što su nedavno Emina Makoli i njen sin iz Ajvalije napali srpsku devojčicu iz Ajvalije, učenicu Osnovne škole u Gračanici. Na ovom skupu Srđan Vasić je rekao: "Naša je budućnost crna i bremenita Crna, jer nam oduzimaju sunce i proteruju nas sa naših vekovnih ognjišta. A sunce, ovo naše kosovsko, najtoplije je, i nigde nema takvog, jer nam je samo ono zavičajno". I u Lipljanu istog dana okupilo se na protestni skup 2.000 srpskih đaka sa nastavnicima i roditeljima. Učenica Ana Radović je tom prilikom rekla da đaci srpskog i crnogorskog naroda na Kosovu ne mogu pevati pesmu "Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba" zato što im nije obezbeđen miran i slobodan đački život". - Zaista, potresan su bol i tuga koji izbijaju iz ovih detinjih reči, iz osetljivih detinjih srdaca kojima je detinjstvo uskraćeno. Živimo li to mi u turskoj, hitlerovskoj ili ustaškoj državi?

- I u Istoku se (29. 9. 1988) na protestni zbor pred Domom kulture okupilo oko 3.000 Srba, među kojima je bilo i nekoliko stotina učenika, koji su zatražili da se odlučno stane na put genocidu nad srpskim življem na Kosmetu. Učenica Aleksandra Otović rekla "Na ovom času istorije podižemo svoj pošteni glas i pozivamo sve one koji su nas obmanjivali da prestanu sa neistinitim pričama. Naša stvarnost je - tragedija Domovino naša zar misliš da i mi nemamo ruke da zagrlimo ceo svet. Ne tražimo da nam se pruža bratska ruka, jer onaj ko zna naše nevolje i boli pružiće nam je sam". Dok je kolona Srba u Klini išla ulicom, sa balkona jedne zgrade, i znam salona nameštaja, jedna starica Šiptarka rugala se masi time što je na klicanje Srba "Kosovo je Srbija", odmeravala laktom i po kazivala kako ih sve (tj. Srbe) treba puškom pobiti.

- Možda će nam svi ovi protesti srpske dece širom Kosova biti shvatljiviji ako se prisetimo da je upravo tih dana - na Krstovdan, 27. septembra 1988. - grupa albanskih dečaka i mladića u selu Grace kod Vučitrna raskopala dečije grobove i rastrgla telo jednoga od braće srpskih blizanaca Petrovića (o čemu smo pisali na početku ove Krstovdanske hronike Kosovskih Srba).

- Tragična hronika srpskog Krstovdana (tj. raspeća) na Kosovu i Metohiji se nastavlja. - 25. septembra 1988. arbanaški maloletnik I. D., sin Avdi Destanija iz sela Belovce kod Suve Reke, kamenom je gađao i povredio srpsku staricu Karanfilku Mihailović (72) iz sela Delovce kad je išla u goste svojim rođacima u susedno Mušutište. Otac ovog maloletnika kažnjen je zato sa 25.000 dinara.

- Septembra 28. (1988. godine) uveče oko 7 sati u Uroševcu, u blizini osnovne škole "25. maj", zasad nepoznati Šiptar išamarao je bez ikakvog razloga i povoda Danila Kovačevića, učenika 4. razreda ove škole. Danilo se tada vraćao kući sa vršnjacima iz škole, pa ga je u ulici pored škole presreo nepoznati čovek i zapitao ga kako se zove. Čim je od deteta čuo srpsko ime, počeo je da ga ludački šamara. Učiteljica ovog đaka, Vida Jovanović, obavestila je o ovom napadu upravu škole, ali se Šiptar upravitelj škole pravio da ništa ne zna za takav napad na srpskog učenika.

- Istog dana ujutru, oko 7 sati, napadnut je u Prištini srpski đak B. P., učenik Srednjoškolskog centra "Miladin Popović". Na putu do škole njega su kod "Tauk bašte" presreli maloletnici Šiptari S. R., A. F. i R. J., učenici škole "Branislav Nušić", i pretnjom nožem tražili da im da novac i ručni sat. Dečko je ipak nekako uspeo da im pobegne, a onda je prijavio ovaj nasrtaj trojice Šiptara.

- Na dan 28. septembra 1988. održan je u Bujanovcu protestni skup u znak solidarnosti sa obespravljenim Srbima i Crnogorcima na Kosovu. Na zboru je bilo više od 30.000 Srba i među njima je bilo i nešto Arbanasa, Roma i drugih. Desetina Arbanasa hteli su da i oni govore na ovom skupu, jer su oni iz opština Preševo i Bujanovac, koje su izvan Kosova. Neki su od njih i govorili, ali je najpotresnije govorila mlada Albanka Makfire Morina, učenica Obrazovnog centra u Bujanovcu. Ona je na srpskom jeziku rekla: "Omogućite našim drugovima i drugaricama Srbima i Crnogorcima da bezbedno idu u školu, da bezbedno žive i vole. Ne dirajte u bratstvo i jedinstvo, ne dirajte u svetinju. Ne dajte da se istorija ponovi to jest bratoubilački rat". Kasnije su ovoj mladoj Albanki pretili siledžije njene nacionalnosti da će je silovati, pa je bila posebno čuvana od organa bezbednosti.

- Izvršno veće Kosova na svom zasedanju (29. 9. 1988) razmatralo je kaznenu politiku na Kosovu i konstatovano je da je za poslednjih 6 godina broj osuđenih punoletnih lica na Kosovu veoma povećan. Samo prošle godine osuđeno je 4.636 lica, jer su krivična dela u porastu (za 55 % više nego 1982). Nije rečeno ko su ti počinioci nedela na Kosovu, ali je poznato da su to, 90 % i više, Šiptari. - Prethodnog dana je u Prištini izdato zvanično saopštenje o tome da je zajedničkom akcijom SUP-a Kosova, Srbije i Jugoslavije na Kosovu otkriveno i uhapšeno 42 lica albanskih nasilnika i separatista, koji su ispisivali i širili parole i pamflete protiv Srba, kojima se poziva na oružje i agresiju. Oni su imali i nedozvoljeno oružje i činili su razna nasilja po Kosmetu. Među njima su 22 šiptarska studenta, 3 profesora, 2 radnika, 1 inženjer, 12 nezaposlenih lica i nekoliko nastavnika i učenika. Najviše ih je iz Uroševca (17), pa iz Orahovca i Podujeva (po 5), iz Prištine (3) itd. Skoro polovina uhapšenih, kaže se, bila je i ranije osuđivana za ista nedela. Oni su bili formirali nekoliko ilegalnih grupa i polagali zavereničke zakletve. Novinar "Jedinstva" G. Radovanović s pravom pita: zašto su u zatvor poslani ispisivači i rasturači parola a na slobodi ostavljeni nedodirljivi glavni režiseri? To su mnogi od onih na položajima u Pokrajini i Federaciji, lideri "jedinospasavajuće ideologije". Takvi su, verovatno, učitelji i onim zaverenicima, četvorici vojnika (Skender Ismailja, Gani Šaćirija, Bedžet Ramadanija i Zim Hadžimuse, svi rodom sa Kosova), koji su uhvaćeni u Tuzli kao članovi ilegalne separatističke šiptarske organizacije "Marksisti-lenjinisti Kosova". Oni su pripremali krvavi prepad na vojni magacin sa oružjem da bi oružje prebacili za "ustanak na Kosovu", radi stvaranja "velike Albanije". Uhvaćeni su i osuđeni u Vojnom sudu u Sarajevu na 5-9 godina robije. ("Ilustrovana politika", 4. 10. 1988). Ali, i ovde ostaje pitanje: nisu li i oni, kao i njihov sunarodnik Aziz Keljmendi, počinilac poznatog zločina u paraćinskoj kasarni, samo ispružena ruka ili zločinačke marionete na javnoj bini iza koje diriguju nevidljivi režiseri, novi Hitleri i Artukovići?

Vrata Saborne crkve u Prizrenu: krstovi namazani ljudskim izmetom od obesnih Šiptara-muslimana.

- Tek krajem septembra 1988. (piše "Jedinstvo", od 30. 9. 1988) razjašnjena je smrt Srbina Miodraga Spasića, radnika TE "Kosovo A" u Obiliću. Njegov leš je pre 10 meseci nađen na putu Lazarevo-Obilić, pa se tada različito govorilo o uzroku smrti: ili je ubijen i bačen na put, ili je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Organi SUP-a sada su tek saopštili da je "smrt nastupila od posledica udarca motornim vozilom". Dugim traganjem otkriven je počinilac tog krivičnog dela, to je Šiptar Ismet Mrljaku, iz sela Kruševca kod Prištine, radnik u "Kosovo-špedu". On je uhapšen i priveden u Okružni sud u Prištinu.

- Krajem septembra 1988. napadnuta je srpska crkva Sv. Nikole u centru Prištine. Ovaj napad je samo jedan u nizu višegodišnjih sličnih nasrtaja albanskih islamskih šovinista. Naime, crkva je i ranije više puta kamenovana i sve žalbe organima bezbednosti (koje je uporno podnosio sveštenik Miroslav Popadić) bile su uzaludne. Niti su krivci otkriveni, niti je crkvi pružena zaštita. Zadnjih dana septembra, crkva je ponovo kamenovana od komšijske šiptarske dece. Kako je crkva ograđena zidom, stariji dečaci su se popeli na zid, a drugi su im sa zemlje dodavali kamenice kojima su gađali crkvu i tako razbili desetine crepova na krovu, a na prozorima crkve nijedno staklo nije ostalo čitavo. Sve su to mirno posmatrali neki stariji Šiptari, ali niko decu nije ni opomenuo, a kamoli sprečio. Isto tako, crkveno dvorište postalo je deponija, komšijskog (šiptarskog) smeća, jer su deca, i ko zna ko još, skoro svakodnevno ubacivali u avliju hrama veće količine đubreta i čak crknute životinje. Ovome nasilju se može dodati i uzurpiranje 12,5 ari crkvene imovine u centru Prištine, koju je crkva bila privremeno dala na korišćenje prištinskoj pošti da se tu smeste poštanske barake dok se ne izgradi glavna pošta, pa posle toga da se barake uklone i zemlja vrati crkvi. Međutim, u barake su se nezakonito uselili neki poštanski i drugi službenici, Šiptari, sa svojim porodicama i tamo su crkveni plac praktično uzurpirali. Sve molbe i žalbe crkve nadležnim vlastima ostale su bezuspešne. Povodom svega ovoga, novinar A. Spremo (u "Jedinstvu" od 1-2. 10. 1988) piše: "Na kosovskom prostoru susrećemo zaista fenomen kakav ne postoji nigde u svetu. Na jednoj strani vernici muslimanske veroispovesti (= Šiptari) poslednjih godina, pogotovu posle kontrarevolucije (1981), podigli su veliki broj novih džamija, a na drugoj strani u ovom periodu učestali su napadi na pravoslavne (srpske) crkve i manastire... Sve je ovo dobro poznato i albanskim nacionalistima (na vlasti), ali oni, ne slučajno, sve češće kamenuju srpske crkve, uzurpiraju crkvena zemljišta, napadaju srpske sveštenike i monahinje, preoravaju srpska groblja i nastoje da unište još ono što je na ovom tlu podignuto pre toliko vekova, a nije albansko".

Oktobar

- Povodom poslednjih zbivanja na Kosovu, zapadnoevropska štampa ovih dana piše ironično i antisrpski previđajući arbanske zulume nad Srbima i izvrćući smisao srpskih protesta na Kosovu. U Zapadnoj Nemačkoj u antisrpskoj propagandi prednjači rimokatolička štampa. Jedino je, donekle, drugi program nemačke televizije (početkom oktobra 1988) nešto objektivnije prikazao progon kosovo metohijskih Srba od strane Šiptara. Izveštaj J. Jauera i snimci J. Flajšera navode neke slučajeve progona Srba i silovanja. Navedeno je svedočenje Srbina Gradimira Biberčića (48) sa Kosova koji je govorio o svojim nevoljama od Šiptara i prisilnom iseljavanju sa očevine na Kosovu u Smederevo, gde je već izbeglo nekoliko hiljada progonjenih kosovskih Srba. Biberčić je nemačkoj televiziji izjavio: "Došlo je do proterivanja nas Srba sa Kosova. Deca naša više se ne usuđuju da idu u školu, a žene nam nerado izlaze na ulicu. Sve zbog straha od napada ili silovanja (šiptarskih). Neki muslimani Albanci pevali su jednu pogrdnu pesmu protiv hrišćana Srba: "Od Kosova do Irana sve će biti zemlja islama". (Vidi "Pravoslavlje" 1. 10. 1988).

- Noću između 2. i 3. oktobra 1988. oko 0:30 časova, u selu Prilužju kod Vučitrna, izbio je iznenada požar u dvorištu Miroslava Mišića. U požaru je izgorela sva letina: 13 kola sena, 7 kola slame i 5.000 kgr. kukuruza. Umalo da požar zahvati i kuću Mišića i drugih Srba u selu, ali susedi i vatrogasci su to sprečili. Za porodicu Mišić i druge Srbe u Prilužju problem nije toliko materijalna šteta, nego izazivači ovog požara. Ionako nespokojan, narod se još više uznemirio. Miroslav Mišić reče: "Znojem i radom podižem četvoro dece. Nikome i nikada nismo učinili nažao. Ali, šta to vredi! Neprijatelju (= Šiptarima) smeta sve što je srpsko u ovom kraju i ne bira sredstva da nas odavde (sa Kosova) protera". Susetka Jelica Mitrović veli: "Nije ovo prvi put da nas napadaju. U više navrata su nam razbijali dvorišnu kapiju, a ukrali su nam junca. Strah koji smo doživeli (ovim požarom), a deca su bila posebno uplašena, niko ne može da nam nadoknadi. Hoće da nas satru na kućnom ognjištu i u tome, na žalost, uspevaju. Međutim, mi se i pored ovih nesreća nećemo predati i svoje domove nećemo napustiti". ("Politika ekspres", 4. 10. 1988).

- U selu Lepina kod Lipljana održan je, krajem septembra 1988. protestni okup nekoliko hiljada Srba, među kojima je bilo i nešto Arbanasa i Roma, gde je iznet narodni zahtev da se spreči genocid nad Srbima na Kosovu, daju ovima jednaka prava i slobode i zaustavi iseljavanje progonjenih kosovsko-metohijskih Srba. U ime Mesne zajednice govorio je Vlado Dimić i rekao: "Ima li veće bruke i sramote u svetu od ove naše, da se deca (srpska) prate i sačekuju iz škole zbog straha da ne budu premlaćena, silovana, maltretirana? Siti smo zaključka, platformi, obećanja". - Istoga dana održan je i protestni skup nekoliko hiljada Srba u Velikoj Hoči kod Orahovca, na kojem je Duško Čukarić rekao: "Majke Srpkinje, Crnogorke, Albanke i druge, ne rađaju sinove i kćeri za mržnju, strah i smrt, ne odgajaju ih da im se deli oružje u ruke, već radost i ljubav. Braćo pošteni Albanci, dignite glave protiv albanskih separatista i nacionalista". Devojčica Jasmina Pavlović govorila je u ime dece i đaka: "Ja i moji vršnjaci tražimo bezbedan život svoj deci širom Jugoslavije. Molim sve poštene ljude da nam obezbede miran i bezbedan put do škole i u svakom mestu naše lepe domovine. Molim u ime svih da prestanu svi zulumi i zlodela, da prestanu silovanja i svaka nasilja". - Tako isto su održani protestni skupovi srpskih đaka osnovnih i srednjih škola u Uroševcu, Gnjilanu, Vučitrnu, Prištini i drugim mestima Kosova i Metohije, gde su deca i roditelji tražili zaštitu i bezbedno pohađanje škole. Deca su izvikivala potresne reči: "Hoćemo mirno školovanje", "Dosta nam je jedna krvava bajka", "Otadžbino, nađi mesta i za nas". ("Jedinstvo", 1-2. 10. 1988).

- U emisiji TV Beograd "Teme i dileme" (utorak 27. 9. 1988), predsednik Pokrajinske komisije Skupštine Kosova za informisanje i Komisije za sprovođenje jugoslovenskog programa o Kosovu, Šiptar Rabit Redžepi, izneo je netačno podatke o navodno strožijoj kaznenoj politici prema Albancima na Kosovu navodeći da je "jedan Srbin iz Podujeva za silovanje Albanke dobio samo 3 godine zatvora, a jedan Albanac iz Plemetine za pokušaj silovanja Srpkinje osuđen je na 14 godina, ali mu je Vrhovni sud Kosova smanjio kaznu na 10 godina zatvora". List "Jedinstvo" iz Prištine (1-2. 10. 1988) donosi, iz sudskih spisa Okružnog suda u Prištini, sledeće tačne podatke o ova dva slučaja: 1) Srbin Milan Stanković iz Podujeva na teritoriji uroševačke opštine, počinio je "krivično delo bludne radnje" nad devojkom albanske narodnosti, pa je presudom Okružnog suda u Uroševcu K. br. 438/86 oglašen krivim i po čl. 79. KZ Kosova osuđen na kaznu zatvora od 1 godine. Na žalbu Stankovića, okružni sud u Prištini, presudom K.. br. 16/87, povećao mu je kaznu na 2 godine zatvora "zbog bludne radnje", koja "nije silovanje ni pokušaj silovanja", a za koju bludnu radnju KZ Kosova predviđa maksimalnu kaznu do 3 godine zatvora. 2) Maloletni Albanac R. F. iz Plemetine kod Prištine nije samo izvršio "pokušaj silovanja", nego je brutalno "silovao svoju maloletnu komšinicu srpske nacionalnosti", pošto je "uz upotrebu sile" izvršio krivično delo silovanja iz čl. 77, stav 2. KZ Kosova nad licem koje nije navršilo 14 godina". Za takvo krivično delo zakonom je predviđena kazna od 15 godina zatvora, a on je kažnjen sa 10 godina, pa mu je Vrhovni sud Kosova, presudom K. Ž. br. 38/86, smanjio kaznu, na 8 godina maloletničkog zatvora. To su pravi i tačni podaci iz sudskih akata. - Ako ovako pogrešno, i zlonamerno obaveštavaju, tačnije rečeno obmanjuju javnost zvanični šefovi šiptarske vlasti na Kosovu, a protiv srpskog naroda, onda možemo misliti kakve sve dezinformacije šire drugi albanski propagatori u zemlji i inostranstvu!

- U nedelju 2. oktobra 1988. održan je u Uroševcu protestni skup, preko 25.000 Srba i drugih rodoljuba, "zbog svega onog sramnog i mučnog što se duže vremena dešava na Kosovu" protiv srpskog i drugog nealbanskog življa. "Izražavamo protest zbog progona mnogih Srba i Crnogoraca, koji su se u velikom broju pod pritiskom albanskih separatista, pa čak i organa vlasti, iselili sa Kosova i Metohije", rekao je profesor iz Uroševca Dragan Rajković, i dodao: "Protestvujemo i u ime svih onih preostalih obespravljenih Srba i Crnogoraca, i ostalih jugoslovenski orijentisanih ljudi, koji doživljavaju poniženja i zlostavljanja od neprijatelja, od organa vlasti, opštinskih moćnika i karijerista. Posebno smo pogođeni i uvređeni što naši đaci ovih dana nisu mirni u đačkim klupama". - Na skupu je govorio i student Ranko Dangubić i rekao "Mi mladi hoćemo slobodu, pravdu, jednakost, miran san, bezbedan put u školu i od škole Nećemo da nas dele i razdvajaju, da nas ponižavaju, a naročito našu decu, majke, žene i sestre" Za vreme ovog srpskog skupa opštinski organi Uroševca nisu narodu dali ni vodu za piće, ni struju za ozvučenje - Iste ove nedelje održani su protestni skupovi i mitinzi solidarnosti sa progonjenim Srbima na Kosovu i u mnogim drugim mestima i gradovima Srbije u Srpskom Babušu kod Uroševca (oko 15.000 ljudi), u Goraždevcu kod Peći, u Surdulici (20.000) Pirotu, Prokuplju (100.000), Vranju (150.000), Smederevskoj Palanci (50.000), u Putincima u Sremu, Banatskom Karlovcu, Bačkoj Palanci (30.000) i drugim mestima - U Srpskom Babušu na Kosovu ispred naroda govorio je Novica Jovanović i rekao: "Na Kosovu genocid nad Srbima traje već više decenija. U ovoj mesno) zajednici žive uglavnom starci, nema omladine i dece srpske, škola ima patuljasta odeljenja, a već godinama doživljavamo da nam albanski nacionalisti i separatisti neometano napadaju imovinu, pale kuće i štale, prete, tuku i maltretiraju nas Organizovali smo noćne straže sve do dolaska Saveznog odreda milicije, ali i pored toga nismo još sigurni i bezbedni, niti mirno spavamo" U Goraždevcu pak kod Peći, pred okupljenih oko 5.000 Srba, u dvorištu pravoslavne crkve, rečeno je "Dok se u Srbiji (užoj) grade džamije, u Metohiji se crkve pretvaraju u džamije Takvu sudbinu imala je nedavno i ova Goraždevačka crkva" Na skup je došlo i oko 500 srpskih đaka iz Peći za koje je Slobodan Vojinović rekao "Deca su naša savest, a ta savest je sada progovorila jasno Dosta je čekanje Omladina traži mir, koji je tako blizu, a tako daleko". ("Jedinstvo" 3. 10. 1988).

- 3. oktobra 1988. Opštinski sud u Uroševcu osudio je Agrona Hodžu, Albanca, na 3 godine zatvora zato što je 13. 3. 1988. na putu Priština - Skoplje, kod talinovačke raskrsnice, svojim vozilom naterao Stojana Dimovskog, oficira, sa suprugom, iz Skoplja, da sa svojim vozilom skrene s puta u kanal, da ne bi došlo do namernog sudara, a onda je ovaj obesni Šiptar prišao Stojanu i lažno se prestavivši legitimisao ga, psujući mu majku srpsku i nogama udarajući njegova kola Napadaču je pomogao i njegov otac, Jakup Hodža, koji je u međuvremenu pristigao i predstavio se kao supovac.

- 3. oktobra 1988. u selu Vrbovac kod Kosovske Vitine održan je protestni zbor oko 2.000 Srba iz okolnih sela, koji su na taj način izrazili svoje ogorčenje zbog najnovijeg šiptarskog napada na srpsku učenicu V. J. iz susednog sela Grnčara, đaka 4 razreda osnovne škole Napad na ovu maloletnu Srpkinju dogodio se još 26. septembra 1988. ali su organi supa u Vitini ćutali o tome puna 4 dana Naime, kada je učenica V. J. krenula toga dana u školu, na putu od Grnčara do Vrbovca nepoznato lice sustiglo ju je kolima i pokušalo da je uvuče u kola Devojčica je počela glasno da zapomaže, pa su joj prispeli putnici pritekli u pomoć, a napadač je pobegao. Na okupljenom protestnom skupu srpskog življa u Vrbovcu govorilo je više Srba, dok se predsednik Opštine Vitina, Šiptar Isak Ahmeti, iako pozvan, nije odazvao traženju naroda da dođe i lično čuje srpske žalbe i proteste Srbi meštani su na ovom skupu ponovili i svoje ranije žalbe i proteste organima vlasti što funkcioner Šiptar Ekrem Arifi još nije odgovarao što je u saobraćaju usmrtio sedamnaestogodišnjeg dečaka Srbina M. A. iz Vrbovca.

- 5. oktobra 1988. u Lipljanu na Kosovu održan je novi protestni skup oko 30.000 Srba, uz prisustvo i nešto Hrvata i Arbanasa te opštine, da bi se jav no izrazio protest protiv progona Srba i ostalog nealbanskog življa sa Kosova Direktor Osnovne škole u Lipljanu Miodrag Mikarić rekao je okupljenom narodu: "Lipljanska opština je tipičan primer gde se genocid ne sprovodi samo nad Srbima i Crnogorcima, već i nad Hrvatima" (iz obližnjeg sela Janjeva) U ime građana Lipljana Miodrag Miletić je rekao "Obraćamo se Jugoslaviji potsećajući je na ovaj naš dramatičan način života, jer ovde (na Kosovu) nema sigurnog života i ravnopravnosti. Civilizovana Evropa nam se smeje zar još uvek ima neslobodnih (ljudi), kojima je fizički i duhovni integritet ugrožen!

- U Termoelektrani "Kosovo B" kod Obilića, radnici srpske nacionalnosti žale se na stalne zloupotrebe, samovolju i majorizaciju Šiptara usmerene protiv srpskih radnika i stručnjaka u kolektivu. Rukovodilac Bljerim Pulj i drugi šiptarski moćnici progone srpske kadrove, i Srbima stručnjacima koji se žale da su takvom kadrovskom politikom prinuđeni da se sele sa Kosova, rekao je otvoreno: "Idite (selite se), i svi treba da odete". Majstor specijalista Milorad Trifunović kaže: "Na pojedina radna mesta u Termoelektrani dolaze ljudi (Arbanasi) koji nikada nisu videli postrojenja na kojima treba da rade".

- U srpskom selu Badovcu, blizu Gračanice, na oko 300 metara od naselja, podignuta je 1985. god. brana za deponiju jalovinske mase iz obližnjih rudnika Kišnica i Novo Brdo, čime su srpske kuće toga mesta opasno ugrožene. Bilo je dato obećanje da će celo selo biti preseljeno, ali je to stalno odlagano. - Dana 5. oktobra 1988. u osvit dana selo Badovac je zadesila teška nesreća upravo od ove nagomilane kašaste mase, jalovine. Oko 5 sati ujutro žitka masa probila je zid deponije i, noseći sve pred sobom, sjurila se na domove ovog malenog srpskog sela. Zaglušujuća grmljavina i jeka probudila je seljane i unela veliku paniku, jer je porušila na desetine srpskih kuća i preplavila dvorišta, bašte i puteve Samo nekom srećom i prisebnošću meštana nije došlo do ljudskih žrtava. Jalovinska masa, pomešana sa kamenjem i drvećem, preispunila je seoske atare i dvorišta, a mulj je bivao visok i preko 1 metar. Presečen je i asfaltni put Priština -Gnjilane Preplašeni meštani jedva su uspeli da izbude decu i pobegnu kud koji, a neki su se ispeli i na drveće, jer je ograda po avlijama donekle zadržavala kašastu masu bujice. Materijalna šteta od ove nesreće je ogromna, a najmanje 15 domaćinstava ostalo je sasvim bez domova, pa su mnoge porodice potpuno evakuisane iz sela. Posle ove nesreće Srbi seljaci iz Badovca nisu hteli da razgovaraju ni u selo da puste predstavnike rudnika, Opštine i Pokrajine, nego su tražili samo predstavnike iz Srbije i stručnjake iz Beograda. Ogorčeni, stvorili su da su već mesecima ranije, a naročito pre 15 dana, upozoravali na opasnost koja selu preti od deponije, ali da su im nadležni rečima "garantovali bezbednost". Ispostavilo se zatim da je pre 10 dana i iz beogradskih instituta došlo upozorenje rudniku Kišnjica i Novo Brdo da obustave dalje odlaganje jalovine na ovoj lokaciji, ali se ni to upozorenje nije od nadležnih poštovalo. Kada je istoga dana oko podne helikopterom stigao predsednik vlade Srbije Desimir Jevtić, rekao je okupljenom narodu: "Nesreća u Badovcu je i dokaz nedostatka osećaja prema radu i prema ovom (Srpskom) narodu, i to starosedelačkom, baš u vreme kad je to najpotrebnije.

(Napomena: Ni posle godinu dana problem sela Badovca nije rešen. I zato je 5. septembra 1989. grupa od oko 40 Srba Badovčana došla je u Beograd, u Skupštinu Srbije, da se žali na novu opasnost od izlivanja deponije jalovine iz rudnika, jer niti je brana deponije utvrđena, niti je selo preseljeno, kako su vlasti bile obećale. Ustvari, izgrađeno je samo 11 novih kuća, a treba da se izgradi još 66 da bi selo bilo preseljeno Žitelji Badovca, a i mnogi stručnjaci, tvrde da je od ove brane sa jalovinom ugroženo i Laplje Selo i druga srpska naselja, a pogotovu je ugrožen manastir Gračanica, te zato traže da se sasvim ukine ta deponija i za nju potraži druga lokacija. Očigledno je da se vlasti poigravaju sudbinom Srpskog naroda na Kosovu i njegovim najvećim duhovnim i kulturnim svetinjama).

- "Jedinstvo" iz Prištine (5. 10. 1988) doslovno piše sledeće: "Naglo naseljavanje Albanaca u selu Ajvalija (kod Prištine) unelo je poslednjih godina veliki nemir u susedna srpska sela Čaglavica, Laplje Selo i Gračanica. Albanci su se u ovo selo uglavnom

naseljavali zauzimajući društveno zemljište, što je kasnije ugrozilo pašnjake, livade i poljoprivredne kulture na imanjima meštana (Srba) ovih sela. Naseljenici Albanci iz Ajvalije su od 1981. god. zauzeli svu šumu rudnika Ajvalije, deo pašnjaka na ataru sela Gračanice, dobar deo utrine i pašnjaka sela Čaglavice, a samo na tzv. mestu Lojze zauzeli su 14 hektara društvenog zemljišta. To je bilo presudno da vredni vinogradari (Srbi) iz Čaglavice prestanu da obrađuju vinograd koji se prostirao na površini od 10 hektara. Meštani Čaglavice danas na tim površinama, gde je nekad bio vinograd, uglavnom ne obrađuju svoju zemlju, jer im komšije Albanci svake godine nanose velike poljske štete. Sve se ovo čini već godinama pred očima nadležnih organa vlasti. Nadležni organi i dalje ćute". - Sve se ovo zbiva na samo nekoliko kilometara od prestonice Kosova Prištine, a kakvo li je tek nasilje i bezakonje u manjim mestima?

- Srpski pisci Kosova i Metohije, njih 27, uputili su ovih dana pismo - protest Predsedništvu Društva književnika Kosova - da istupaju iz ove književne organizacije. Kopije pisma dostavili su i Savezu književnika Jugoslavije i drugim organizacijama književnika u zemlji, kao i SSRN. Od svih pisaca koji pišu na srpskom jeziku u DKK je ostalo još samo 3 pisca, od kojih su 2 Muslimani. U pomenutom protestnom pismu, između ostalog, piše: "Dok na Kosovu, a to znači u jednom kutku Evrope, najneljudskijim i najkukavičkijim sredstvima, albanski nacionalisti vrše genocid nad slovenskim narodima, dotle vi, albanski pisci, naše kolege, ćutite... Niste u stanju da se odredite prema tom opštem zlu, istom za bilo kog čoveka, i tako učinite svoju dužnu i istorijsku uslugu u prvom redu svome narodu... Tamo gde je velika muka, nema mesta velikim rečima. Trenutak drame rečitije iskazuje šutnja od mnoštva reči. Otuda je ovaj tekst ispred naših potpisa kratak". ("Jedinstvo" 5. 10. 1988).

- U međuvremenu je u Đevđeliji završena (4. 10. 1988) Skupština Saveza književnika Jugoslavije, na kojoj su, na predlog srpskih kosovskih pesnika i pisaca Darinke Jevrić i Milenka Jevtovića, svi pisci Jugoslavije, izuzev pisaca Albanaca sa Kosova, osudili "vandalski čin skrnavljenja dečjih grobova na Kosovu". Albanski pisci sa Kosova došli su "etnički čisti", tj nisu pozvali nijednog Srbina pisca sa Kosova, a na glasanju o osudi zlodela skrnavljenja srpskih dečjih grobova kukavički i neljudski su se poneli. Tim povodom pisac Georgi Sardelov s pravom je rekao: "Posle ovoga (šiptarskog neglasanja) najradije bih zaćutao. Užasna je indiferentnost ljudi, a pogotovu pisaca, pred takvim stvarima. Zar je moguće da se jedan albanski intelektualac pred sobom ne zapita: kako i zašto deca rade takve stvari? Ko su njihovi učitelji, da li su svesni da čine zločin i prema svojoj deci?" - Uskoro zatim srpski kosovski pisci, njih 11, bili su pozvani kao gosti u Valjevo, održali su protestno književno veče pod nazivom "Protiv patnje za promene" i "Pesma nas je održala". Sa ove protestne književne večeri upućen je proglas pesnicima Evrope. U njemu se navodi: "Na protestnom pesničkom skupu održanom u srcu Srbije, u Valjevu, mi, pesnici Kosova i Metohije, Srbi, Crnogorci i Muslimani, još jedanput dižemo glas protiv duhovnog, kulturnog i fizičkog genocida koji albanski nacionalisti sa Kosova i Metohije vrše nad slovenskim narodom, kao i nad čestitim albanskim življem nastanjenim na ovom prostoru. Oni prete da unište sve što je vekovima stvarao čovekov duh, što je gradila ruka umetnika, sve što na ovom prostoru predstavlja Ljudsku civilizaciju. Kosovo i Metohija je kolevka srpske kulture, istorije, umetnosti, kolevka srpske duše. Obraćamo se svim pesnicima čija su srca spremna da nam se pridruže kako bi se prestalo sa paljenjem hramova, uništavanjem ćiriličnog pisma, zatvaranjem škola, ponižavanjem starica, silovanjem dece i iskušenica. Naše mrtve ubijaju po drugi put, preoravaju groblja, a kosti naših pradedova su razbacane po polju Kosovu. Neka se vaša plemenita, pesnička reč začuje širom Evrope, preko svih političkih i državnih granica, kako bismo znali da nas čujete da nismo sami. Neka plemenita pesnička reč ugasi fitilj koji su prema buretu baruta zapalili albanski nacionalisti na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, neka i ovaj deo Evrope obasja svetlost humanizma, kulture, ljudske civilizacije Javite se Mi vas slušamo". ("Jedinstvo", 7. 10. 1988)

- U selu Mogili kod Kosovske Vitine, 3. oktobra 1988. uveče oko osam sati, napadnuta je od naoružanih meštana Šiptara grupa Srba, koji su se vraćali sa protestnog skupa u Vrbovcu, održanog toga dana zbog još nerasvetljenog pokušaja silovanja i kidnapovanja srpske devojčice J. V. đaka 4 razreda Osnovne škole u Grnčaru u napadu na Srbe najdrskiji je bio Šiptar Rafiz Misini iz Mogile, koji je imao napunjenu pušku i Srbima zabranio da pevaju. Nastala gužva ipak se završila bez teških posledica, ali su Srbi ostali ogorčeni i uvređeni namerom organa SUP-a, koji su čak lagali da Šiptari napadači nisu bili naoružani Srbi se žale na ograničavanje i uskraćivanje njihovih prava i sloboda

- U utorak, 4. oktobra 1988. oko 3 sata po podne u dvorištu Osnovne škole "Emin Duraku" u Đakovici napadnuta je srpska učenica 8 razreda od strane jednog Šiptara, ali u školi i u SUP-u Đakovice nisu hteli da daju podatke o ovom napadu jer "još rasvetljavaju ovaj slučaj".

- Četvrtog oktobra 1988. u Lipljanu, po podne oko pola šest, Šiptar Hatima Husari iz Lugadžija kod Lipljana napao je i vređao Stojadina Lakića i ostale Srbe koji su kroz Lipljan nosili srpsku zastavu vraćajući se sa protestnog skupa Osuđen je na 30 dana zatvora

- Četvrtog oktobra 1988. uveče, održan je protestni skup Srba, njih oko 300, u selu Prilužje kod Vučitrna. Razlog ovog skupa je nedavno skrnavljenje srpskog dečjeg groblja u selu Grace kod Prilužja (na Krstovdan 1988), zatim nedavna paljevina stočne hrane i kukuruza Miroslavu Mišiću iz Prilužja, kao i neispunjena obećanja data Srbima od radne grupe CK komunista Jugoslavije i Srbije i organa kosovskih i vučitrnskih vlasti, koji su svi skupa ne po prvi put obmanuli srpski narod. Okupljeni Srbi naročito su se žalili na zulume i nasilja Šiptara šovinista, posebno onih iz susednog sela Donje Stanovce. Zbog tih nasilja srpska deca, oko 400 đaka, već 15 dana ne idu u školu Miško Popović iz Prilužja rekao je na ovom skupu: "Ako Albanci žele zajedništvo i miran život sa nama Srbima, neka upozore svoju decu da se okanu napada na srpsku decu i skrnavljenja srpskih grobova". - Arbanas Rahman Dedaj, član Predsedništva SSRN Kosova iste večeri je rekao na skupu aktivista u albanskom selu Donje Stanovce: "Neoprostivo je to što su vaša deca učinila (sa dečjim grobovima) i neoprostivo je to što je Naser Igrišta isprebijao dečaka srpske nacionalnosti iz Prilužja, kao i svi nasrtaji Albanaca iz ovog sela na srpski živalj u Prilužju" - Na sve ovo neko je od Srba u Prilužju rekao "Dokle ćemo se uzalud jadati" - Ovakve i slične proteste kosovo metohijskih Srba tih dana je ovako okarakterisao Petar Gračanin, predsednik Srbije, na sednici Odbora za proslavu 6 vekova Kosovske bitke: "Igrom sudbine, na ovom istom Kosovu evo i danas srpski narod brani svoju slobodu, ovoga puta od albanskih nacionalista Ne miri se srpski narod sa poniženjima, kao što nisu ni njegovi preci u proteklih šest vekova". - Uskoro potom, 6 oktobra, u Prilužju se ponovo okupilo oko 10.000 Srba iz vučitrnske opštine i okoline, a na skup je stigla i grupa studenata iz Beograda i Nikšića. Razlog skupa je bio produženi narodni revolt zbog vandalskog skrnavljenja grobova i tela srpske dece Zoran Mitrović iz Prilužja rekao je na ovom skupu: "Kosovo je nova srpska Golgota, koja eto traje punih osam godina. Pitam se u kojoj se to zemlji vrši zverski progon ljudi i teror nad mrtvima".

- Petog oktobra 1988. rano ujutru oko pola sedam, pretučen je na svom imanju Srbin Đorđe Radaković, penzioner (68), u selu Devet Jugovića na samom Kosovu Napao ga je mladić Šiptar Skender Rustemi (19) i tukao po glavi i ramenu drvenim kocem Isti Skender bio je pustio svoje stado od 40 ovaca na livadu Đorđa Radakovića, a ovaj je došao da stado otera sa svoje livade. Rustemi se tome usprotivio i u prepirci ga je Radaković udario svojim štapom, a na to je siledžija Šiptar iščupao kolac i pretukao nemoćnog starca.

- Petog oktobra 1988. oko 7 sati uveče nepoznati Šiptari su u Mitrovici kamenovali stan Srbina Borivoja Spasojevića, elektroinženjera u "Trepči", koji stanuje u ulici M. Tita, br. 99/17. Napadači su kamenicama polupali prozorska stakla i pobegli, a nadležni organi, kao i obično, "rade na rasvetljavanju slučaja".

- Tokom 4, 5. i 6. (oktobra 1988. u centru Prištine (na 5 mesta), u Kačaniku (na 4 mesta) i u Đakovici (na više mesta) ponovo su se pojavili letci i pamfleti albanskih markso-fašističkih propagandista. Letci i pamfleti bacani su i lepljeni negde noću (Priština), negde danju (Kačanik i Uroševac), i u njima albanski separatisti i teroristi pozivaju svoje saplemenike na oružani ustanak protiv Srba i čitave zemlje. Isto tako, u samom centru Prištine, u Domu štampe, primećeno je da su nepoznata lica namerno počupala i pokidala telefonske i teleks veze na dopisništvima srpskih redakcija "Borbe" i "Tanjuga". Ovo je drugi put u istoj godini da se Srbima kidaju tele-veze.

- U srpskim selima Babljaku i Srpskom Babušu kod Uroševca Srbi seljaci su ponovo uveli noćne straže u selu, zato što su (4. 10. 1988) uveče Šiptari kamenovali dve srpske kuće: Ranka Denića i Živorada Potića, što je izazvalo veliko ogorčenje Srba u ovim selima. Srbi su naročito ogorčeni na opštinske vlasti, a i na državu uopšte, što ne rešava njihove nevolje. Srbi seljaci sumnjaju u spremnost vlasti uopšte, na Kosovu i u zemlji, da Srbima obezbede slobodu, ravnopravnost i miran život.

- Na mitingu solidarnosti sa progonjenim kosovsko-metohijskim Srbima, koji je 6. oktobra 1988. održan u Zaječaru, okupilo se oko 100.000 Srba iz Timočke Krajine, a došla je i grupa Srba iz Leposavića i Kosovske Vitine. Prisutni su bili i Arbanasi radnici iz Timočke Krajine. Ispred njih je govorio na skupu Džafer Eminaj, koji je rekao: "Ja sam Albanac, rođen u Istoku na Kosovu, a radim i živim više od 10 godina u Salašu u Timočkoj Krajini. Nijednog trenutka za ovih 10 godina nisam osetio da sam drugačiji od ostalih i ništa mi nije uskraćeno zato što sam Albanac. Radim, imam stan koji mi je dala radna organizacija. Moje dete slobodno ide u školu". - Učenica zaječarske gimnazije Lidija Stojanović rekla je u prekor političkom rukovodstvu ove zemlje: "Šta je vama opravdanje za greške koje ste učinili, a koje će naša i naredne generacije morati da ispravljaju? Sada nam ni budućnost nije izvesna. Skratili ste nam detinjstvo svojom neodgovornošću". - Istoga dana i sutradan, najpre nekoliko stotina, a onda i preko hiljadu srpskih đaka srednjoškolaca protestovalo je ulicama Kosovske Mitrovice zbog svoga teškog stanja i progona Srba na Kosmetu. Oni su uzvikivali: "Hoćemo slobodu" i "Život damo, Kosovo ne damo".

- Zbog podrške stradalnom srpsko-crnogorskom narodu na Kosovu i Metohiji, vlasti su u Crnoj Gori, dana 8. oktobra 1988. tukle radnike iz Nikšića kada su pošli za Podgoricu na miting solidarnosti. Milicija je, po naređenju komunističkog rukovodstva Crne Gore, susrela radnike na Žutoj Gredi, blokirala put i bacila na njih suzavac, a onda ih tukla pendrecima. Radnici su se u panici survali u provaliju, i pravo je čudo kako je izbegnuta katastrofa. Na žalost, političko rukovodstvo CK Slovenije i Hrvatske telegramima i čestitkama pozdravili su ovaj teror crnogorskih moćnika nad sopstvenim narodom i radnicima, samo zato što je taj narod ustao u odbranu zlostavljanih mučenika iz Srbije i Crne Gore na Kosovu i Metohiji.

- Ovih dana, oktobra 1988. novinar Jovan Antonijević piše sa Kosova o stradanju jedne poštene arbanaške porodice od suseda Šiptara, fašista i separatista, zato što je ta porodica prijatelj, Srba i jugoslovenski opredeljena. Naime, Sali Krasnići, iz sela Breznice (od Prištine prema Vučitrnu) - jednoga od 760 sada "etnički čistih" sela na Kosovu, gde žive isključivo Arbanasi - sam je ispričao novinaru o svome stradanju od siledžija Šiptara, koji mu, kako veli, "ni Srbima takva zla ne čine, kao meni". Sali Krasnići ima 10-oro dece, siromašan je i bolešljiv, ali kumu je sa Srbinom i pošten je prema Srbima. Tu skoro dvojica Šiptara iz Miloševa zasula su mu i srušila bunar, da bi ga iz sela oterali, tako da mu deca moraju ići 9 km po vodu u Babin Most. Neki najamljeni Šiptar iz Kačanika pokušao je nedavno da mu siluje jednu od tri kćeri, a milicija je siledžiju pustila, jer, vele "nema delikta". U selu ga Šiptari zovu "srpski špijun", a slično mu vređaju i decu. Nasilja nad njim počela su još 1979. kada su mu prebacivali što mu žena ide u srpske kuće, kojih je tada u selu bilo još nekoliko (poslednji Srbin koji se pod pritiskom iselio je Milivoje Šćepanović): "Šta će ti žena kod Srba, oni nam ovde ne trebaju" - tako su mu govorili Šiptari Od tada su ga napadali ravno 23 puta trovali mu porodicu brašnom u koje su ubacivali mišomor zapalili mu seno za jedinu kravu, pa je morao da je proda kudili mu kćeri i zahtevali od drugih Arbanasa da ih niko ne uzme ("Udaj ih preko Srba") Bojkotovali mu sinovljevu svadbu, jer se oženio devojkom iz Srbije. Stariju mu kćer tukli pred kućom, a sina pred školom tukla su trojica Šiptara učitelja, jednog sina je tukao Šiptar milicajac pištoljem po glavi, pa mu je vid od toga na jedno oko oslabio, istog dečaka mu obesni šiptarski mladići bacili zimi u nabujali potok psuju ga što nosi "srpsku kapu" tj. kačket, a ne šiptarsko keče. Sali Krasnići na sve to kaže "Stradam što podržavam Jugoslaviju. Ali, neću da bežim, makar poginuo. Otići ću tek kada vidim da su zaista otišli svi Srbi i Crnogorci sa Kosova Bilo kud, svejedno gde" ("Ilustrovana politika", 18. 10. 1988).

- Šestog oktobra 1988. ujutro stiglo je iz Peći u Beograd oko 500 srpskih đaka iz Peći, koji su došli u Skupštinu Srbije i Jugoslavije da se žale na za njih nepodnošljive uslove života i školovanja na Kosovu, zbog stalne tiranije albanskih šovinista i siledžija. Sa njima su došli i svega dva učenika Albanca. Deca su tražila od najviših organa vlasti ove zemlje slobodu i ravnopravnost sa svojim vršnjacima iz ostalih krajeva zemlje. Pred Skupštinom u Beogradu pridružila im se grupa beogradskih srednjoškolaca. Pred Skupštinom, i zatim u njoj, deca su uzvikivala "Živela sloboda", "Nećemo da se selimo sa Kosova". Imali su samo jednu ispisanu parolu "Tata, šta je to sloboda?" - U Skupštini SFRJ primio ih je predsednik Skupštine. Srbije Borislav Jović, pred kojim su deca govorila tako potresno, da su svi u Skupštini plakali, jer takvih govora nikada nisu čuli sa govornice ove Skupštine Srpski đaci, između ostaloga, rekli su: "Ne smemo slobodno u školu, ne smemo slobodno iz škole, ne smemo slobodno da se krećemo po Kosovu i Metohiji. Čudno je da nema đaka Albanaca da nas uzmu u zaštitu" Jedan od dvojice sa njima došlih đaka Albanaca, Robert Beriša, rekao je tada pred svima u Skupštini" "Meni kao Albancu nije svejedno kada gledam šta se događa. Meni su, kad smo jutros pošli iz Peći, drugovi (Albanci) rekli: Vrati se, budalo, ostaćeš bez glave. Ali, ja sam sa vama, i ako treba daću glavu za vas" - Borislav Jović je tada rekao deci "O slobodi smo trebali razgovarati još pre 40 godina Ali, znajte, mi ćemo preuzeti odgovornost za vašu slobodu i moramo vam je stvoriti. Ili će slobode biti za sve, ili nas neće biti". - Nekoliko dana kasnije (11. 10.) mladog Roberta Berišu napali su šiptarski đaci u Peći zato što je sa Srbima đacima išao u Beograd. Na putu do škole fizički ga je napao Hadži Ljajići (16 god.) iz iste škole, na što su svi srpski đaci odmah napustili nastavu u znak protesta Sutradan je oko 1.000 srpskih đaka u Peći protestovalo zbog napada na Berišu. Eto, to je samo jedna bleda slika života i školovanja jadnih srpskih kosovo metohijskih đaka i njihovih malobrojnih prijatelja.

- Sedmog oktobra 1988. održan je u Šapcu miting solidarnosti i podrške obespravljenim Srbima na Kosovu i Metohiji, gde je bilo oko sto hiljada ljudi. Došlo je i oko 400 Srba sa Kosova, koji su najpre došli u Sabornu crkvu u Šapcu i sa šabačkim sveštenstvom pomolili se Bogu i onda mlađi od njih uzeli srpsku crkvenu zastavu i pošli sa njom na skup. Tamo ih je šabački SUP proganjao, oduzeo im zastavu i nije hteo da je vrati sve dok grupa Srba Kosovaca nije došla pred SUP i rekla da je to sramota da usred Srbije to dožive i da oni neće otići dok se srpska crkvena zastava ne vrati, što je zatim i učinjeno. Inače, poznato je mnogima od nas lično: da supovci po Srbiji takođe maltretiraju Srbe sa Kosova, koji dolaze da se žale i na skupovima po Srbiji protestvuju, i nazivaju ih pogrdnim imenima: "mitingaši" "nacionalisti" i slično. - Istoga dana bili su veliki skupovi Srba za podršku proganjanim Kosovometohijskim Srbima u gradovima: Aranđelovcu (30.000), Vladičinom Hanu (20.000), Orahovcu kod Prizrena (10.000), Donjoj Gušterici kod Lipljana (5.000), a sutradan i u Kragujevcu (200.000), Zrenjaninu (30.000), Kikindi (15,000), Preševu (15.000), Kosovskoj Mitrovici (30.000), Subotici (10.000) i Kosovskoj Vitomirici (30.000). Svugde je okupljeni narod tražio slobodu, pravdu i miran život za Srbe i sve koji žive na Kosmetu.

- Pisali smo 4. 10. 1988. da je u Osnovnoj školi "Emin Duraku" u Đakovici napadnuta srpska učenica 8. razreda "od strane jednog Šiptara" i da nadležni "nisu hteli da daju podatke" o ovom napadu. "Jedinstvo" iz Prištine piše (8. 10) da je napadač otkriven i da je to "stariji maloletnik A. P. (16 god.), romske narodnosti" iz Đakovice, musliman, kao i da je protiv njega i njegovog oca kasnije pokrenut sudski postupak.

- Osmog oktobra 1988. u Novom Selu kod Vitine napadnuta je Srpkinja Desa Nikolić, samo zato što je htela da otera maloletnog Albanca B. D. sina Sabrije Dobrijaci iz istog sela, kada je krao jabuke u voćnjaku njenog svekra. Dečak ju je vređao, psovao i pokušao da je bije motkom.

- Devetog oktobra 1988. uveče u selu Bukošu kod Vučitrna okupili su se Srbi iz tog sela na protestni skup u osnovnu školu: "da javno ukažemo na svoje nevolje i patnje koje godinama doživljavamo od albanskih šovinista i separatista". Bogdan Milić je sve prisutne podsetio: da su "albanski separatisti palili srpska dobra, skrnavili groblja, i lomili nadgrobne spomenike, napadali naše učenice, decu, žene i starice, izvršili 16 provalnih krađa, izazvali 6 požara, oskrnavili dečje grobove (u selu Grace) i dalje čine razna zlodela Srpskom življu ovog kraja". Inače, u selu Bukošu bilo je donedavno 70 srpskih domova, a sada je svega 22 porodice. - Vlado Lekić, borac, rekao je da su mu Šiptari do sada 6 puta napadali tri kćeri, i da su nedavno opet napali ćerku Jagodu. "Zar sam se borio za slobodu, da je meni i mojoj porodici uskraćuju albanski šovinisti?"

- Devetog oktobra 1988. u selu Drenovcu kod Dečana napadnut je psovkama, uvredama i batinama Arbanas Hajdar Nitaj, onaj na čijoj je svadbi nošena jugoslovenska zastava, zbog koje su mnogi Šiptari svatovi napustili svatove. Nitaja je napao Musrekaj Nitaj, sekretar Partije komunista u Drenovcu, nazivajući ga "srpskim špijunom" i obasipajući ga drugim pogrdnim nazivima, a zatim udarajući ga motkom, našta mu je i ovaj izvratio štapom.

- Tek sada (12. 10. 1988. u "Jedinstvu") objavljeno je otvoreno pismo boraca (Srba) Sirinićke župe upućeno Kaćuši Jašari, šefu Partije Kosova, sa zbora održanog u Štrpcu još 24. septembra 1988. Borci Srbi pišu: "Eksproprijacija privatnog vlasništva (čitaj: srpskih placeva) na Brezovici izvršena je namerno, u cilju infiltracije albanskog stanovništva na ovom području" (koje je, inače, bilo čisto srpsko, ali su oduzimanjem placeva i davanjem istih Albancima za vikendice, Srbi sada ozbiljno ugroženi u celoj Sirinićkoj župi pod Šarom). "To je, po našem mišljenju, vele dalje borci, najveća politička diverzija izvršena na ovom terenu. Inicijatori ovako zločinački smišljene akcije bili su Džavid Nimani, Sinan Sahiti i Idriz Aslani. Ovu tvrdnju potkrepljujemo podatkom da je od 115 placeva, Albancima dodeljeno ni manje ni više nego 112, a Srbima svega tri". "Šiptarski separatisti su uspeli da samo za poslednjih 20 godina prinudno sa Kosova isele 200.000 Srba i Crnogoraca, i zato smatramo da je neophodno da se pronađu sredstva i putevi da se sa uzurpiranog (=srpskog) zemljišta iseli stotinak vikendaša (= Šiptara), među kojima je i vaš suprug Mejdi Jašari, što znači da ste i vi zloupotrebili ovu eksproprijaciju". "Vi i ostali prozvani (Šiptari uzurpatori) ostajali ste gluvi na sve naše opravdane apele i proteste".

- Trinaestog oktobra 1988. napadnuta su 4 srpska učenika iz 1. i 4. razreda Osnovne škole "Radoš Tomić" iz Osojana kod Istoka. Napali su ih stariji maloletnici Šiptari iz porodice Frokaj. Oni su pesnicama pretukli četvoro srpskih đačića, psovali ih i pretili im da će ih idući put noževima zaklati. Zbog ovog napada je Božidar Milovanović, radnik, prijavio SUP-u u Istoku ove napadače na njegovog sina i kćer i drugih dvoje njihovih roćaka, navodeći da su i pre ovog napada u nekoliko navrata šiptarski učenici iz porodice Frokaj drsko nasrtali na srpske đake. Zato sam, veli ovaj Srbin, jutros morao da svoju decu traktorom odvezem do škole, jer će inače sasvim prestati da idu u školu.

- Četrnaestog oktobra 1988. nepoznata lica (Šiptari) obrali su kukuruz na njivi Srbina Branka Parlića iz Gornjeg Nerodimlja kod Uroševca, što je unelo veliko uznemirenje među Srpsko stanovništvo ovog kraja ionako već prestrašeno i unesrećeno stalnim šiptarskim zulumima.

- Noću između 14. i 15. oktobra 1988. na Šapranačkom groblju u Vranju porušeno je 12 srpskih pravoslavnih spomenika, obijena su ulazna crkvena vrata, prozori na zvoniku razbijeni i tako isto na crkvenoj kući. Pretpostavlja se da je i ovo delo Šiptara,

koji sve češće nasrću i na okolinu Vranja i samo Vranje, kao što to rade već odavno i u tri opštine uže Srbije - u Medveđi, Preševu, i Bujanovcu.

- U opštini Kosovska Vitina, polovinom oktobra 1988. konstatovano je da je zadnjih godina, a naročito zadnjih meseci, sve više brutalnih šiptarskih napada i pritisaka na Srbe, što je dovelo do povećanog iseljavanja Srba pod pritiskom. Od 1981. iz Kosovske Vitine iselilo se oko hiljadu Srba, a samo u prvih 6 meseci ove godine prisilno se iselilo 15 srpskih porodica sa 50 članova i još toliko pojedinaca. U ovoj opštini već je 5 naselja postalo "etnički čisto", tj. proterani su svi Srbi iz sela: Smira, Buzovik, Đerekare, Ribnik i Radivojce. U bliskoj opasnosti su i naselja: Devaje, Požaranje, Novo Selo, Gušice, Drobeš, Čerkez Selo, Ravnište i Slatina. Na primer, u selu Radivojce živelo je 1981. godine 24 Srbina, a danas nema nijednog. U selu Slatina od 11 Srba ostao je samo još jedan. Selo Gušice je posle rata imalo 80 srpskih kuća, a sada ima samo 8 srpskih porodica. Nedavno je selo napustilo 11 srpskih porodica, ostavivši svoje kuće, voćnjake i zemlju, i sve je to sada polusrušeno, zapustelo i neobrađeno. U selu tvrde da, iako je selo Sušice još pre 15 godina dobilo struju, srpska domaćinstva u selu ni do danas je nisu dobila. "Sve je to režirala porodica Bajramija", veli Srbi u selu, jer su iz te šiptarske porodice svi vlastodršci u opštini. - U međuvremenu, komunisti SFRJ i Kosova samo "zasedaju, većaju, diskutuju", i time zalaguju sebe i javnost, a sve nas "zavode za Goleš planinu".

- U nedelju 16. 10. 1988. u naselju "Brženik" kraj Peći zapaljeno je vozilo Milorada Rajkovića, radnika u Peći. On se spremao na put za Beograd i primetio da mu vozilo gori, te jedva, uz pomoć drugih, sprečio veći požar, ali auto mu je sasvim izgoreo. On smatra da je to delo šiptarskih šovinista, koji mu se tako svete što ide na protestne mitinge Srba. Požar je očigledno podmetnut spolja, a zna se dobro na Kosmetu ko kome čini takve zulume.

- Predstavnici "srpskog i crnogorskog naroda sa Kosova", počev od Kosova Polja, nezadovoljni svim mahinacijama na nedavno održanoj zajedničkoj sednici CK komunista SFRJ i CK komunista Kosova, u Prištini, uputili su, polovinom oktobra 1988. protestni telegram SKJ u kojem traže smenu svih kadrova na Kosovu koji su kao komunisti i vlastodršci "najodgovorniji za kontinuitet stradanja srpskog i crnogorskog naroda na Kosovu", a to su najpre: Kolj Široka, Svetislav Dolašević i Azem Vlasi. Kolj Široka i Vlasi su posebno provocirali Srbe, ironično upoređujući "srpski nacionalizam" i albanski nacionalizam, a takva simetrija je i netačna i neprihvatljiva. ("Jedinstvo", 18. 10. 1988). - U četvrtak 20. 10. 1988. u podne u Kosovu Polju je zato održan veliki protest Srba, nezadovoljnih tokom i ishodom 17. sednice SKJ. Okupljeni su odbili da slušaju govore poslanih "izaslanika" Kaćuše Jašari i Marka Orlandića, jer im je bilo dosta laži i zamajavanja. Bilo je preko 40.000 srpskih građana i ogorčenje je bilo veliko, jer komunisti su i do sada i sada glavni krivci za opšte stanje Srba na Kosovu.

- U opštini Priština konstatovano je (u oktobru 1988) da se iseljavanje Srba iz ove opštine nastavlja. Za prvih 9 meseci 1988. godine iselilo se 368 Srba, što je 40 više nego u istom periodu prošle godine. Takođe je konstatovano da je za ovo isto vreme u Prištinskoj opštini bilo 2.253 krivična dela, što je za 440 više nego lane. Tu ima veliki broj krivičnih dela sa elementima nasilja. Između ostalih navedeno je 30 krivičnih dela, od kojih su 22 direktno protiv Srba, i još slična 3 krivična dela kojima se Srbima ugrožavaju slobode i prava građana. Bilo je i dosta krivičnih dela protiv dostojanstva i morala, napr. 6 krivičnih dela silovanja, 3 slučaja pokušaja silovanja i 1 delo bludne radnje - sve na štetu Srpskog stanovništva. ("Jedinstvo", 22-23. 10. 1988)

- Dvadeset prvog oktobra 1988. oko podne u selu Sevcu kod Štrpca podmetnut je požar u srpsku kuću braće Stamenković. Kuća je duga oko 20 metara i izgorela je do pola. Pod kućom se nalazio podrum i oko kuće poljoprivredne mašine i 15 tona sadevenog sena i sve je to vrlo brzo izgorelo, iako se zna da seno sporo gori. Gašenje požara bilo je otežano time što je neko u naselju u to vreme isključio vodovod za ovu srpsku kuću. Sve to ukazuje da je požar smišljeno podmetnut, jer u selu ima oko 300 srpskih domova, čiji žitelji se do sada nisu selili, pa neprijatelji Srba (Šiptari) žele da ih nateraju na prisilno iseljenje.

- U noći 22. oktobra 1988. u selu Prekale kod Istoka, gde žive starosedeoci Srbi (22 porodice sa 107 članova), dvojica Šiptara, Muftar Mulja (19) i Sefedin Januzaj (18) iz Istinića kod Dečana noću su uznemiravali miran srpski narod pucajući na seoskom putu u Prekalama iz vatrenog oružja. Kada su potom od organa SUP-a uhvaćeni, ustanovljeno je da nemaju dozvolu za nošenje oružja, pa su zato kažnjeni.

- Dvadeset četvrtog oktobra 1988. oko 3 sata popodne u Lipljanu, u kafani "Micki", Muharem Međedović, musliman iz Novog Pazara, vređao je prisutne goste Srbe i pretio im pištoljem govoreći: "Za svakog od vas imam po tri metka". Potom je prišao stolu za kojim je sedeo Obrad Aleksić i čašom ga udario po licu i naneo mu lakše telesne povrede. Potom je nastala gužva u kafani, ali su gosti (Srbi) uspeli da smire duhove i nasrtljivca izbace iz kafane. Milicija, koja je zatim došla, odvela je u stanicu napadača Međedovića i napadnutog Aleksića, a uveče ih obojicu pustila, uprkos svedočenju očevidaca da je Međedović učinio takav prekršaj za koji mu sleduje kazna zatvora do 60 dana, i to odmah. Srpski narod u Lipljanu ostao je zapanjen i ogorčen ovakvim radom organa bezbednosti i vlasti.

- Dvadeset petog oktobra 1988. oko podne četvorica Šiptarskih mladića iz Podujeva: Neđmedin Hiseni (19), Haki Hiseni (18) i maloletni S. H. (16) i Lj. H. (14), napali su u autobusu "Kosovatrans", koji saobraća između Podujeva i Batlave, srpske učenice Mirjanu Petković i Slavicu Đorđević, iz škole "Đuro Đaković" u Podujevu, kada su išle kući. Oni su devojčice u autobusu drsko vređali i huliganski maltretirali, i sve to uz prisustvo većeg broja putnika Šiptara, koji nisu ni pokušali da zaštite srpske devojčice. Trojica od ovih nasrtljivaca i sutradan su u istom autobusu, na putu za školu, napadali ove dve srpske učenice i s njima još Gordanu Petković. Devojčice su ove napade prijavile miliciji u Podujevu, rekavši da su ih ovi isti Šiptari i ranije maltretirali. Sudija za prekršaje u Podujevu kaznio je dvojicu starijih siledžija kraćim zatvorom, a dvojicu mlađih samo "merom pojačanog nadzora od strane roditelja".

- Dvadeset petog oktobra 1988. u Skupštinu Kosova došlo je više od 90 radnika Srba i nekoliko Roma i Hrvata, iz fabrike "Vineks" iz Vitine, da još jednom protestvuju protiv ponašanja glavnog direktora Ramadana Hisanija, Šiptara, i njegove klike, koji Srbe radnike šikanira a zapošljava i protežira samo Šiptare, i to pre svega one koji su 1981. godine bili među prvima u antisrpskim demonstracijama i nasiljima. Ovaj direktor je upravo 1981. godine i došao na taj položaj i baš od tada su počele nevolje Srba radnika, kojima velika većina Albanskih radnika i vlastodržaca čine mnoge nepravde. Radnici Srbi su i posle ovog protesta u Prištini, gde su im vlastodršci odgovorili samo "obećanjima", odbili da idu na rad sledećih nekoliko dana, tražeći smenu direktora Hisanija. Nije ovo jedini slučaj tzv. majorizacije u kosovskim fabrikama i preduzećima. Skoro isto stanje je napr. i u zemljoradničkoj zadruzi "Bujku" u Maguri kod Lipljana, gde samovolja direktora Muhameta Babanija već odavno progoni Srbe radnike i zapošljava samo Šiptare.

- Dvadeset šestog oktobra 1988. uveče u centru Vučitrna Šiptar Hajriz Idrizi (43), iz sela Bečić, koji inače živi u Vučitrnu, napao je Srbina Nebojšu Anđelkovića, učenika 4. razreda Srednje škole u Vučitrnu. Dok je ovaj šetao sa dve devojke Srpkinje, Šiptar mu je prišao iznenada i uhvativši ga za ruku opsovao mu Slobodana Miloševića, a onda ga snažno udario u lice i rasekao mu usnu, pa pobegao.

- Dvadeset sedmog oktobra 1988. oko pola devet uveče unutar ograde fabrike "Braća Karić" u Peći nepoznato lice ispalilo je nekoliko hitaca iz vatrenog oružja. Posle toga neko nepoznat telefonirao je portiru ove fabrike i provocirao ga i vređao. Opšte je mišljenje u Peći da je ovo smišljen napad na srpsku fabriku, kojim šiptarski šovinisti i separatisti žele da unesu strah i uznemirenje među srpski živalj. Poznato je inače da radne organizacije Braće Karić iz Peći dosta pomažu nezaposleni srpski živalj i zato su često na meti šiptarskih fašista na Kosmetu.

Novembar

- Noću između 31. oktobra i 1. novembra 1988. u Kosovu Polju nepoznati lopovi provalili su u pomoćnu zgradu srpske porodice Milana Nešovića i uništili mu deo sabrane letine. Provalnici su noću polomili prozore na toj zgradi, ušli unutra i ukrali 3 para cipela i nešto posuđa. Zatim su nečim oštrim isekli zavese i rasekli desetak džakova pšenice, koju su zatim prosuli po blatu. Takođe su isekli i složene džakove sa kukuruzom u klipu i isti bacali po dvorištu. Milicija, rečeno je, po običaju "intenzivno radi na rasvetljavanju ovog slučaja". U Kosovu Polju je svima jasno ko su počinioci ovog zuluma.

- U izveštaju Komisije Saveznog SUP-a Kosova navodi se (početkom novembra 1988) da u organima SUP-a Kosova tri četvrtine ljudstva čine Albanci, koji često ne podnose nikakve izveštaje o nekim, često vrlo brutalnim prekršajima i krivičnim delima koje su Albanci učinili na štetu Srba. Tek jednu četvrtinu organa SUP-a čine Srbi i oni podnose znatno više operativnih informacija, posebno u oblasti napada i ugrožavanja prava i bezbednosti Srba od strane Albanaca. Interesantni su podaci da je od 1986. do polovine 1988. SUP Kosova koristio prinudna sredstva (fizička snaga i gumena palica) u 264 slučaja, od toga u 201 slučaju protiv Albanaca, a prema Srbima u 63 slučaja, pri čemu je ustanovljeno da u 11 slučajeva nisu postojali stvarni razlozi i uslovi za primenu prinude protiv Srba. Takođe je konstatovano da u istom periodu, od 1986. do kraja maja 1988. na Kosovu je evidentirano 2.876 krivičnih dela koja ugrožavaju ličnu i imovinsku sigurnost. Od toga je 303 slučaja međunacionalnih krivičnih dela, a od tih su 254 krivična dela učinjena od strane Albanaca protiv Srba, a samo 19 krivičnih dela učinjeno je od strane Srba i Crnogoraca na štetu Albanaca. Takođe je konstatovano da je samo u prvih 5 meseci ove 1988. godine broj napada na Srbe na Kosovu povećan za 90 % ("Jedinstvo" 3. i 4. 11. 1988)

- Prvog novembra 1988. uveče oko 7 sati grupa šiptarskih nasilnika kamenovala je kuću Srbina Veselina Gigića u selu Koriši kod Prizrena. Napadači su mu kamenjem polupali sva stakla na prozorima spavaće sobe. Milicija iz Prizrena ujutru je izvršila uviđaj, ali predsednik Mesne zajednice Bazilj Kabaši, Šiptar, i posle nekoliko dana iščuđavao se pitanju novinara o ovom kamenovanju srpske kuće, jer, navodno, nije ni čuo za tako nešto Napadnuti Veselin Gigić veli da je on i njegov dom već odavno na meti šiptarskih šovinista i separatista. Njemu su još 1971. godine Šiptari izboli sina Žarka, a niko tada nije kažnjen, jer su to navodno bili "maloletnici" Zbog zulumćara Šiptara Gagić već odavno ne obrađuje svoj vinograd, jer mu komšije Šiptari pre vremena oberu sve grožđe. Isti je slučaj i sa voćnjakom ovog Srbina, kome zulumćari stalno prete i na razne načine ga šikaniraju. On lično smatra da je ovo poslednje kamenovanje njegove kuće osveta zato što je nedavno, na sastanku Mesne zajednice, jedini on od 400 prisutnih, glasao za Ustav Srbije, tj za promenu onog Ustava iz 1974. Starosedelac Gagić, starac od 67 godina, kaže "Albanski separatisti i šovinisti hoće da me oteraju sa pradedovskog ognjišta, ali u tome neće uspeti. Neka seku, neka lome, neka pale, ali se ja iseliti neću".

- Noću između 3. i 4. novembra 1988. u samom centru Prištine razbijen je izlog zlatarske radnje "Filigran" Srbina Sretka Tešića i pokraden je srebrni nakit u vrednosti od 70 miliona starih dinara. "Istraga je u toku".

- U skoro svim naseljima oko Prizrena, gde žive Goranci, muslimani srpskog porekla, koji se pod komunističkim režimom pišu kao posebna nacija "muslimani", ali šiptarski vlastodršci od 1971. ni to im ne priznaju, nego ih nasilno pišu kao "Albance", još od 1971. prisilno je uveden u njihove škole albanski jezik. Međutim, posle događaja od 1981. neki Goranci traže za svoju decu maternji, srpski jezik u školi. To je tek ovih dana (novembra 1988) u selu Skorobištu kod Prizrena uspeo da dobije, na lični zahtev roditelja, mali Ervin Alija (7 god.), koji je inače od početka ove školske godine pa do 17. oktobra 1988. morao da pohađa nastavu na nematernjem albanskom jeziku. Njemu je u osnovnoj školi "Nefit Jusufi" u Skorobištu, na izričitu žalbu roditelja, konačno nađen učitelj za maternji srpski jezik. Inače, u ovom selu i drugim naseljima Goranaca, šiptarski fašisti pokušali su da mnogim muslimanskim porodicama albanizuju čak i prezimena (napr. Alija je postajao Aljiju) i da im nametnu nematernji albanski jezik. Sve ovo mnogo liči na ustaški fašizam i nacizam.

- 28. oktobra 1988. (a saznalo se tek početkom novembra) maloletni Šiptar B. H. (14), sin jednog Arbanasa iz Orahovca kod Prizrena, napao je u blizini prodavnice "Nišpromet" u Orahovcu dvoje srpske dece, đačića prvog i trećeg razreda Osnovne škole u Orahovcu iz porodice Ilije Bokića u Orahovcu. On ih je napao zarđalim špricom i izbo po telu! Ovaj šiptarski dečak i ranije je pravio slične izgrede u Orahovcu. Ali, pitanje koje se i ovom i u drugim prilikama nameće jeste: čemu to šiptarski roditelji i učitelji uče svoju decu i omladinu kad čine ovakva i slična zlodela - da tuđu decu napadaju i bodu zarđalom iglom!? Kakav je to narod kad su mu deca tako zločesta da se sadistički iživljavaju nad susednom decom? Naravno, krivi su pre svega roditelji i učitelji, jer dete je kao vosak: što mu utisneš u mlado biće, to uglavnom i prihvata. Ali, kako da šiptarska deca na Kosmetu budu drugačija u ponašanju prema Srbima kad su im i roditelji i učitelji još zlobniji i tiranskiji u ponašanju prema svojim susedima Srbima, starosedeocima Kosova.

- Početkom novembra 1988. u Opštini Peć konstatovano je, po ko zna koji put, da se vrši pohara društvenih šuma (tj. nezakonita seča i uništavanje) na području ove opštine, naročito u Rugovi, gde su poznate najbolje i najpoznatije četinarske šume. Godinama privatnici Arbanasi uzurpiraju delove državne šume. Mnogi od njih imaju svoje privatne pilane i cirkulare i trguju građevinskim i drugim drvnim materijalom. Inspekcijske službe ne preduzimaju skoro nikakve mere, a i kako bi, kad na Kosmetu odavno vlada pravilo da "vrana vrani oči ne vadi".

- Dva šumara Šiptara, Mustafa Jašari i Hajrudin Krasnići su 30. oktobra 1988. pucali u zaprežna kola dvojice Srba, Branislava Markovića i Momčila Nedeljkovića, koji su vozili na kolima 7 komada hrastovih stabala od po 4 metra, debljine 10 cm. Njih je kod otkopa rudnika "Ajvalije", kod Badovca, zatekao šumar Hajrulah Krasnići, zato što je bio obavešten da su navodno isekli šumu tog rudnika, ali kada je Krasnići tu optužbu preneo svom komandiru Božidaru Zdravkoviću, ovaj je izvršio proveru u šumi i nije našao da je rudnička šuma sečena šiptarski šumari i pored toga su presreli ove Srbe i terali ih sa uperenim puškama na saslušanje, a kada Branislav Marković nije pristajao da pođe, jer se osećao nevinim, šumari su im pucali u kola i izbušili gume, a zatim pucali još dvaput u zemlju pred njih i iznad njih. Iz ovoga se vidi kakav je odnos šiptarskih vlasti prema svojim Šiptarima i "tuđim" Srbima na Kosovu i Metohiji. ("Jedinstvo" 1. 11. 1988).

- Tek 9. novembra 1988. objavljeno je da je Šiptar Isuf Uka, iz lipljanskog sela Velike Dobrnje, inače predsednik Mesnog udruženja SUBNOR-a, dana 24. oktobra 1988. pustio svoje bivolice u njivu Srbina Božidara Maksimovića, iz sela Lepine, u kojoj je bio zreo kupus, koji su bivolice potpuno uništile.

- 9. novembra 1988. u SUP-u Kosovske Vitine podneta je prekršajna prijava sudu protiv Šiptara Sabrija Ismailjija (38), zemljoradnika iz sela Čerkez Sadovina, zato što je dopustio da njegova 4 psa napadnu na ulici ispred kuće, Srpkinju trudnicu Gordanu Momčilović (29) iz istog sela. Ona je noseća u devetom mesecu trudnoće i išla je mirno putem, a kada su psi ovog Šiptara nasrnuli na nju i jurili je putem, sinovi ovog Sabrija, Pekir i Barija, mirno su to posmatrali i smejali se. Trudnica Gordana je bežeći pala i uganula nogu i zadobila lakše telesne povrede, zbog čega je bilo potrebno da zatraži lekarsku pomoć. (Inače, poznato je da je porodica Momčilović, kao srpska i bogata, stalna meta albanskih šovinista, pa je jula ove godine Radivoja Momčilovića, starca od 70 godina, napao na njegovoj livadi Šiptar Ahmet Musliju). - I ovaj primer zlobnog i zločinačkog ponašanja ovog Šiptara i njegovih sinova prema Srpkinji trudnici više je nego karakterističan za mentalitet Šiptarskog naroda.

- P. novembra 1988. u Srednjoškolskom centru "Mileta Vuković" u Peći, stariji maloletnik musliman M. A. iz Vitomirice, fizički je napao srpsku učenicu J. P. iz Prekala, dok se nalazila u svlačionici za fizičko vaspitanje, pri čemu ju je i psovao i vređao. Ovo je samo jedan od niza smišljeno organizovanih napada na porodicu Jevrema Petrovića iz Prekala, jer je od prošle godine do sada bilo nekoliko napada i pokušaja silovanja, na dečake i devojčice ove srpske familije od strane Šiptara, uglavnom starijih maloletnika. Zato je otac familije Jevrem bio prinuđen da svoju decu odvede u Titograd na školovanje, ali je ipak, na ubeđivanje vlasti, pristao da ih vrati u školu u Peć.

- Tek 14. novembra 1988. u Okružnom sudu u Peći izrečena je presuda Šiptaru Imeru Ljokaju (48), iz sela Prilipa kod Dečana, zato što je maja 1988. godine izorao srpsko pravoslavno groblje u ataru Drenovačke šume i tu posejao svoju detelinu i zob. On se pravdao da tobože nije video grobove, a Srbi su seljaci odavno protestovali, Jer je isti Šiptar i ranije činio slična nedela. Sada je kažnjen na 3 godine zatvora zbog otimačine i skrnavljenja groblja.

- U sovjetskoj novini "Literaturnaja gazeta" od 16. novembra 1988. napisao je njihov dopisnik Sergej Grizunov članak pod naslovom "Tragedija Kosova", u kojem govori o tragediji poniženog Srpskog naroda na svojoj matičnoj zemlji Kosovu: "Kosovo je bilo centar Srpske nacije i Kosovo je ostalo simbol snage srpskog duha". Ruski novinar zatim ukratko iznosi sadašnje probleme na Kosovu i navode izjave pojedinih zvaničnika o problemu Kosova. Ovo je jedna od inače retkih podrški stradalnom Srpskom življu na Kosovu koja dolazi iz inostranstva. Inače, većina strane štampe u Evropi slepa je da vidi srpsku tragediju na Kosovu i Metohiji i podržava albansku šovinističku politiku. U tome čak prednjače rimokatolici Zapadne Evrope, kao uostalom i naših zapadnih krajeva.

- Polovinom novembra 1988. u Klini, Metohija, oko 500 Srpskih đaka tražilo je da se promeni ime Srednjoškolskog centra u Klini, koji se od pre nekoliko godina zove po šiptarski "Luić Gurakući", i da mu se da ime heroja iz oslobodilačkog rata Bore i Ramiza (prvi je Srbin, drugi Albanac) Na to su reagovali roditelji oko 200 šiptarskih đaka i pretili da, ako se ime sada promeni, neće svoju decu slati u školu. Šiptarski duhovni terorizam i ovde je vidan, jer je svima poznato koliko su do sada po Kosmetu nasilno i jednostrano promenili naziva škola i drugih kulturnih ustanova, sa ciljem da zatiru sve što je srpsko i izvorno kosovsko.

Na Kosovu se vode već neko vreme razgovori i diskusije o promenama Ustava SR Srbije, tj. o amandmanima, da bi se Srbiji povratila oduzeta joj prava koja joj pripadaju. Sve to nailazi na veliki otpor Šiptarskog rukovodstva, koje organizuje proteste i bojkote bilo kakvih promena, jer su uzurpirali svu vlast na Kosmetu naročito od 1974. godine Tako su 18. novembra 1988. organizovane velike demonstracije u Prištini i još nekim mestima Kosmeta, kojima Šiptari hoće da pokažu da neće nikakve promene i da brane po svaku cenu šiptarsko rukovodstvo na Kosovu, oličeno u licima Azema Vlasija i Kaćuše Jašari, koji već godinama podržavaju teror arbanaške većine nad srpskom manjinom, iako je Srpski narod na Kosovu i Metohiji u svojoj vekovnoj otadžbini. Ove demonstracije još jednom su pokazale da Šiptarima Kosova pomažu i komunistički rukovodioci iz zapadnih krajeva Jugoslavije, kao Stipe Šuvar, Janez Stanovnik i drugi Hrvati i Slovenci. Na ovim skupovima ispoljena je haotična mržnja Šiptara prema Srpskom narodu i izvikivane su svakojake parole protiv svega što je srpsko Srpski narod na Kosovu i Metohiji opet je u velikom strahu, jer ovakvi neredi šiptarske mase uvek završavaju terorističkim napadima i šikaniranjima nedužnog Srpskog življa po Kosovu.

- 19. novembra 1988. održan je u Beogradu, na Ušću, milionski miting solidarnosti sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Došli su uglavnom Srbi iz svih krajeva Jugoslavije, a najviše sa Kosova i Metohije i iz Beograda Na mitingu je govorio Slobodan Milošević, koji je jasno rekao da Srbija i Srpski narod neće više da trpe poniženja i nepravde. "Ako Partija, rekao je on, ne reši pitanje Kosova, Srpski narod, sa ili bez Partije, rešiće ga i neće dati svoje vekovno Kosovo". Govorilo je i nekoliko predstavnika sa Kosova i iz Beograda. Miting na kome je bilo preko milion ljudi, protekao je sasvim mirno, bez vređanja bilo koga. Imao je veliki odjek u zemlji i svetu, ali je bilo i zlobnika, u zemlji i svetu, koji su ga "tumačili" po sebi i svome mentalitetu, previđajući glavni razlog njegovog održavanja - tragediju Srpskog naroda na Kosovu Pariski list "L'Puen" pisao je (28. 11. 1988) da je miting bio znak "kad se Srbin budi". Uporedio ga je sa 27. martom 1941. godine - Toga dana, u nekim mestima na Kosovu, sprečavani su oni koji su hteli da dođu u Beograd na miting solidarnosti. - U međuvremenu, po Kosovu su nastavljena masovna skupljanja Šiptara, gde je samo u Prištini bilo nekoliko hiljada demonstranata, a u drugim mestima po nekoliko stotina Demonstranata podržavaju, svoje "vođe" Azema Vlasija, Stipu Šuvara i slične Nasrtali su i na pojedine Srbe jer Šiptari, kad god, su u masi, uvek su agresivni.

- U petodnevnim demonstracijama (završenim 22. 11. 1988) u Prištini i drugim mestima Kosmeta, šiptarski organizatori, koji manipulišu radnicima i omladinom arbanaške narodnosti, uvukli su u tu antisrpsku igru i neke rudare Starog trga u Trepči, koji su "štrajkovali" u dubini rudarskih jama, ucenjujući tako svoja rukovodstva i vlasti, sve u korist Azema Vlasija i ostalih vođa šiptarske antisrpske agresije na Kosovu. U organizovanju demonstracija učestvovala je ponegde i šiptarska milicija, koja je napr. u Suvoj Reci izgonila putnike iz autobusa da bi isti prevozili šiptarske demonstrante za Prištinu i druge gradove. Svi ti neredi bili su ustvari samo nova i opasnija vrsta pri tiska na Srbe na Kosovu i Metohiji, kojima su i poslednji ostaci bezbednosti ugroženi Šiptarski demonstranti su uzvikivali "Čuvajmo kadrove" braneći time svoje vlastodršce pod čijim okriljem neometano terorišu Srbe na Kosovu, dok jadni Srbi na to uzvraćaju: "Ne rušite nam domove i grobove".

- 22. novembra 1988. u selu Gornjem Nerodimlju kod Uroševca napadnute su dve srpske učenice, O. K. i R. Ž. iz sela Stojkovića, kada su se negde oko podne vraćale iz škole. Napao ih je Šiptar Miljaim Nuhija (18) iz Gornjeg Nerodimlja. On ih je jurio putem dok su se vraćale iz škole i sprečavao da tuda prođu i odu svojim kućama. Nije potrebno posebno naglašavati koliko je uznemirenje upravo u ove dane izazvalo ovo nasrtanje na slobodu i čast srpskoj nedužnoj deci od strane obesnih mladih Šiptara, koje njihovi učitelji i vođi tome uče i podstiču na nasilje i teror.

- Poodavno se žale Srbi sa Kosova i Metohije, ali i drugi građani nealbanske narodnosti, kao napr. Goranci, da im TV Priština i "Elektroprivreda" Kosova uskraćuju mogućnost da vide neke beogradske TV emisije. Tako je bilo u Gračanici, selu kraj Prištine, nemoguće pratiti beogradski prenos mitinga na Ušću, a u Dragašu je Gorancima bilo uskraćeno gledanje beogradske TV emisije o Gorancima. To je ustvari uskraćivanje i ljudske slobode i nacionalne kulture Ali, zar je Šiptarima stalo do takvih "sitnica".

- 23. novembra 1988. Šiptar Bajruš Ahmeta, radnik rudnika "Kišnica" kod Prištine, napao je u osnovnoj školi u Kišnici srpske nastavnike, a takođe je i čistačicu Stojanku Videnić uhvatio za grlo i psovao radnicu Valentinu Batlovu Kažnjen je sa 60 dana zatvora i 20 hiljada dinara

Decembar

- 7. decembra 1988. oko hiljadu građana Srpskog sela Pasjane kod Gnjilana protestovalo je zbog namernog zapostavljanja ovog pretežno srpskog naselja, koje ima oko 500 srpskih domova, jer selo nema još ni vodovod, a zbog loše vode povećan je broj raznih bubrežnih oboljenja, naročito kod dece. Isto tako problem je i nezapošljavanje srpskih radnika iz ovog sela, zbog čega su neki prisiljeni da se iseljavaju, jer nemaju od čega da žive. Seljaci Srbi takođe su protestovali i zbog fizičkog nasrtaja delegata Redžepa Hamitija, Šiptara, na Srbina Aleksandra Vasića nedavno u Gnjilanu.

- Šiptarski učenik, Naser Arifi star 18 godina, iz sela Lještar, napao je na autobuskoj stanici u Kosovskoj Kamenici Srbina Miodraga Stevića i bez ikakvog razloga i povoda udario pesnicom. Zbog toga je kažnjen sa 15 dana zatvora od sudije za prekršaje u Kosovskoj Kamenici.

- U subotu 10. decembra 1988. uveče u srpskom selu Babljaku kod Uroševca, napadnut je Srbin Rajko Denić od nepoznatog Šiptara. Na ovu srpsku kuću Šiptari su i ranije napadali: ukrali mu kravu i tele iz štale pre 3 godine, zatim mu izboli svinju, a prošlog leta mu zapalili strnjiku oko kuće. Sada ga je napao nepoznati Šiptar i nožem mu izbo psa, pa pobegao. Milicija nije htela da pođe u potragu za napadačem iako su tragovi u snegu još bili sveži. Zbog ovog napada Srpski narod iz sela Babljaka i obližnjeg Srpskog Babuša okupio se 12. decembra 1988. u Osnovnoj školi u Babljaku da bi time izrazio svoj protest protiv sve češćih nasrtaja Arbanasa na Srbe u ovom kraju. Sam napadnuti Denić rešio je zbog svih ovih nasilja da se sa porodicom iseli sa Kosova, jer ga vlasti ne štite, a nema kome da se žali.

- Tako isto je rešila da se iseli sa Kosova Srpkinja Dostana Šmigić, socijalna radnica u Srbici, koju stalno šikanira sekretar Selman Mehanija i pravnik Hasan Jašari u Srbici. Sve žalbe njene nisu pomogle, jer već dve godine ne može da nađe zaštitu kod organa Opštine u Srbici. Inače, sva akta Šiptari vode samo na albanskom jeziku, pa je njoj i to otežavalo posao traženja pravde i zaštite.

- Početkom decembra 1988. u selu Nevoljane kod Vučitrna napadnute su srpske kuće Miše Milunovića i Toze i Zdravka Panića. Pretpostavlja se, s razlogom, da su napadači Arbanasi, ali još nisu otkriveni, jer po običaju šiptarski SUP takve napade ne istražuje ažurno. Zbog tih napada seljaci sela Nevoljane okupili su se na protest i zatražili da se u zaštiti Srba angažuje posebni Združeni odred saveznog SUP-a koji boravi na Kosovu.

- Srbi Dečanske opštine protestvuju što se albanskim emigrantima, koji nemaju jugoslovensko državljanstvo (a takvih, smatra se, ima par stotina hiljada na Kosmetu), daju privilegije, imanja, stanovi (bez kirije) i pokućstvo, dok Srbi starosedeoci ne mogu da dobiju ništa od toga, čak ni zaposlenja. Isto tako protestvuju i Srbi u Dušanovu kod Prizrena, što Šiptari nezakonito prisvajaju društvena imanja industrijskog kombinata "Progreseksport". Šiptari sebi prisvajaju čitave njive i vinograde, a vlast o tome ćuti.

Srbin pretučen od milicije, koja kordonom sprečava masovnu seobu Srba iz Batusa, Kline i Kosova Polja (20. juna 1986). Snimio D. Jovanović

- Šiptar Jakup Sefedini iz Uroševca pokušao je 12. decembra 1988. da siluje Srpkinju V. V. (24 godine) iz Uroševca. Za taj nasilni čin, koji je krivično delo, sudija Šiptar Isuf Hakija kaznio ga je sa samo 30 dana zatvora, i to sa pravom žalbe. Ovo je izazvalo veliko ogorčenje uvređenih i poniženih Srba, kad su čuli za takav odnos sudova na Kosovu prema tako osetljivom pitanju, zbog kojeg su Srbi najviše do sada i patili i selili se sa Kosova.

- 22. decembra 1988. došao je u Opštinu Zubin Potok da se žali Srbin Radonja Ilić, sin Đorđa Ilića, iz sela Gornjeg Jasenovika, zato što im je Šiptar Agim Bekteši uzurpirao jedan deo imanja i posekao nekoliko stabala. Taj Agim Bekteši je uzurpirao i deo društvenog imanja, a inače je ranije bio član štaba za iseljavanje Srba sa područja jezera Gazivode, a sada je član u predsedništvu Soc. Saveza u Prištini. Isti Šiptar je izgradio svoju vikendicu na obalama jezera Gazivode, odakle je iseljeno 55 srpskih porodica. Srbinu Đorđu Iliću tada je eksproprisano dva i po hektara zemljišta, a isplaćeno mu je tada samo za 70 ari i to u vrednosti od jedva tri % prave cene. Evo samo jednog primera kako radi i kome služi komunistička vlast na Kosmetu i kako jadni Srbi na Kosovu žive već više od 40 godina.

- U skupštini Jugoslavije, krajem decembra 1988. konstatovano je da je u prvih sedam meseci 1988. godine povećan za oko 20 % broj napada na Srbe na Kosovu u odnosu na prošlu godinu. Za ovaj period zabeležen je 401 slučaj napada na Srbe, zatim 87 krivičnih prijava zbog štete srpskim licima, kao i 376 prekršaja protiv lica druge nacionalnosti, od čega 240 slučajeva su prekršaji na štetu Srba. Isto tako je konstatovano da je veliki broj sudskih sporova na štetu Srba, tj. na njihove žalbe i molbe, "zastareo", jer ni SUP ni sudski organi po Kosovu ne rade kako treba svoj posao, te su oštećeni Srbi bez stvarne pravne zaštite i pravičnosti na sudu.

- U selu Prekale kod Istoka desio se krajem decembra 1988. ovakav slučaj: Srbin Nikola Dimić je otišao kod komšije Avdulja Hasanija da se izvini i da nadoknadi štetu što su njegove svinje pričinile ovom susedu Arbanasu. Na to je Šiptar sused fizički napao komšiju Srbina i pretio mu, govoreći da "ni milicija ni vlast ništa mi ne mogu". Pre nešto više od godinu dana unuci ovoga Hisenaja napali su ćerku Nikole Dimića L. D., učenicu osnovne škole. Za to se Šiptar Hisena nikada nije izvinuo poniženom susedu Srbinu.

- Širom Kosova i Metohije, krajem 1988. godine, Srbi radnici i ostali Srbi članovi komunističke partije, vraćaju partijske knjižice, jer su ogorčeni svim onim što komunistička partija radi na njihovu štetu. Jer, dok partijski organi "drže sednice i vode diskusije", dotle jadni Srpski narod, desetkovan na svojoj matičnoj zemlji Kosovu i Metohiji, ne može da dođe ni do elementarnih ljudskih prava, do slobode i sigurnosti, pa se, i pored sve veće proređenosti Srpskog življa, još uvek sve više Srba seli, bežeći ispred terora i zuluma šiptarskih izmećara, komunista i fašista.

- Crna je hronika kosovskog stradanija srpskog naroda, evo već više od pet vekova. Jedina je svetla tačka - očekivanje proslave 600. godišnjice Kosovskog boja i mučeničkog spomena Sv. Velikomučenika Lazara i ostalih Kosovskih mučenika koja se priprema za Vidovdan 1989. godine u manastiru Gračanica i na Gazimestanu na velikomučeničkom Kosovu.

Godina 1989. >>

//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica - Peć //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]