Sv. episkop Nikolaj Velimirović

Kosovo i Vidovdan

• CAREV ZAVET

BESEDE I ČLANCI O KOSOVU I VIDOVDANU

• Kosovo (Misionar, 1939. br. 6.)
• Naša istorija (Glasnik pravoslavne crkve, br. 12, 1913.)
• Naš narod je neznani junak koji ne traži svoja herojska i dobra dela ni priznanja ni počasti (Pravda, 103 1941.)
• Sve zavisi od naše probuđene svesti i savesti (Beseda na Dan Ujedinjenja)
• Naš Vidovdan (Bratstvo, Sarajevo, god VIII, 1932.)
• Dva vidovdanska govora (Vidovdanski govor, održan na 550. Vidovdan u man Ravanici, 1939.)
• Kosovskim junacima (Pravda, 1939. godine)
• Lazareva pobeda (Manastir Ravanica, 1389–1939.)
• O kosovskoj knjizi i kosovskoj nauci (Pravda, br. 12454, 1939. g.)
• Beseda na Vidovdan 1940. godine
• Vidovdanska beseda 1951. godine (Srbobran, 1951. godine)
• Vidovdanska beseda u crkvi Svetog Vaznesenja u Londonu 1952. godine
• Carica Milica kao primer ohrabrenja i naši strašljivci (Politika, 1940. br. 11489)
• Reč o kajmakčalanskim junacima (Misionar, god. 18, br. 6, 1938.)
• Pravoslavni vitez (Srbobran, 1955. godine)
• Beseda u Pančevu (Bratstvo, god. IV, Sarajevo, 1928.)

CAREV ZAVET

Pristup

Sama knjiga caru besjedila:
"Care Lazo, čestito koljeno!
"Kome ćeš se privoleti carstvu?
"Ili voliš carstvu nebeskome
"Ili voliš carstvu zemaljskome?
"Ako voliš carstvu zemaljskome:
"Sedlaj konje, priteži kolane,
"Vitezovi sablje pripasujte,
"Pa u Turke juriš učinite,
"Sva će turska izginuti vojska;
"Ako l' voliš carstvu nebeskome:
"A ti sakroj na Kosovu crkvu,
"Ne vodi joj temelj od mermera,
"Već od čiste svile i skerleta,
"Pa pričesti i naredi vojsku;
"Sva će tvoja izginuti vojska,
"Ti ćeš, kneže, s njome poginuti."
A kad care saslušao rječi,
Misli care misli svakojake:
"Mili Bože, što ću i kako ću?
"Kome ću se privoljeti carstvu!
"Da ili ću carstvu nebeskome?
"Da ili ću carstvu zemaljskome?
"Ako ću se privoljeti carstvu,
"Privoljeti carstvu zemaljskome,
"Zemaljsko je za malena carstvo,
"A nebesko uvjek i do vjeka".
Car voljede carstvu nebeskome
A nego li carstvu zemaljskome.

GLAVA PRVA
u kojoj se govori o ranjenom caru Lazaru i o njegovim duševnim trzajima i nedoumicama zbog pogibije i zaveta

Još je hučala bitka po Kosovu polju kada turske delibaše uvedoše srpskog cara pod čador sultanov. Sultan Murat je ležao zatvorenih očiju u samrtnom ropcu. Kada mu javiše, da je Lazar uhvaćen i doveden, sultan lagano otvori oči, i pogled jednog samrtnika srete se sa pogledom drugog samrtnika. Bez gneva, bez zlobe i bez radosti prošaputa sultan:

— Alahova volja!

I ponovo sklopi oči. Razočarane delibaše što nisu mogli da obraduju svog umirućeg gospodara tako dragocenim robom, izvedoše Lazara pred čador. Da ga gleda vojska turska, te da se hrabri. Pred čadorom su ležala mrtva tela tri srpske vojvode: Obilića, Kosančića i Toplice. Kao tri posečena bora! Lazara postaviše vrh njihovih glava, i držahu ga uspravno. Jer Lazar beše teško ranjen. Iz otvorenih rana još je tekla krv. Stajao je gologlav, oborene glave. Lice mu je bilo kao krpa, bez krvi i života, umrljano krvlju i prašinom. Zamršena kosa mešala se sa dugom bradom i u pramenovima padala po bledom čelu i omršalom licu. Računajući oba cara već u svoj siguran plen, smrt ih je ostavila da lagano izdišu a ona je odletela da po širokom polju grabi mnoge druge žrtve.

Turci su prolazili i radoznalo posmatrali neprijateljskog cara i njegove mrtve vojvode. Neki su prolazili ćutke, drugi su se rugali i psovali, a treći pravili šaljive dosetke i izazivali smeh kod svojih drugova.

Lazar je stajao uspravno, ne svojom voljom no podržavan sa strane od sultanovih perjanika. Telo njegovo vezivalo se još za život kao tankim koncima od paučine, i opustilo bi se na zemlju čim bi se ostavilo samo sebi. Ali duša mučenikova bila je živa, življa i pokretnija nego ikada. U unutrašnjoj radionici duše misli su Lazareve preletale do svih krajeva onoga što se zbilo na krvavom polju i po celoj državi njegovoj. I do najviših nebesa misli su mu se dizale tražeći tamo objašnjenja svemu što se događalo sa njim i sa vojskom hrišćanskom.

Našta sve ovo, Gospode? pitaše Lazar u sebi. Ako sam ja grešan, kao što i jesam, neka ja i umrem; ali našto ovolika smrtna žetva vojnika mojih, naroda moga?

I hitro šiljaše Lazar misli svoje kao vesnike po svemu vasionskom mraku, da gdegod ulove ma i jedan zrak svetlosti. Ali nigde, nigde ni jednog končića od zraka. Misli mu se vraćahu prazne odakle su i polazile. Tada ih on pusti po svemu životu svome, da tragaju za uzrokom poraza i nesreće. Gnjurajući mislima u sve tajne kutiće svoje prošlosti, on je nalazio neke manje nepravde, ali on ih je ispovedio pred duhovnikom, iskajao i desetostruko popravio. Od detinjstva bio je blagočestiv i hristoljubiv. Dom mu je bio kao hram od svetinje, milosti i čistote. Deca mu u veri i plemenitosti vaspitana. Narodu svome služio je primerom u svakoj vrlini. Bogu je podigao nekoliko krasnih crkava. Bio je otac sirotinji, mirotvorac zavađenoj, obesnoj vlasteli, pravedni sudija zlotvorima, hrabar zaštitnik gonjenim na pravdi.

Kada sa samrtničkom brzinom i sudijskom oštrinom preri i pregleda sav život svoj, Lazar usteže sve misli svoje i s uzdahom zavapi u sebi:

— Stvoritelju moj, koji sudiš i neznane grehe naše, Tebi vapijem iz ove doline mraka! Oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj. Umori mene, Gospode moj, i izbriši mi ime iz knjige života — samo spasi narod!

Pa opet pusti samrtnik svoje hitre misli, da ispituju skorašnje događaje u Kruševcu, pred polazak na Kosovo. Svaku izrečenu reč svoju merio je na najtanjim merilima; svaki razgovor privodio u sećanje i cenio; svako delo strogo pregledao i sudio. Ali nigde ništa od svega što bi moglo ličiti na dovoljan uzrok za slom vojske i propast države. Tada na jednom — na jednom Lazar otvori usta od užasa i bolno jeknu. I sve se u njemu uzburka kao more od iznenadnog vetra. I reče car u sebi:

— U tome, u tome da nisam pogrešio!

Vojnici ga jače pridržaše da ne padne misleći da on ječi od telesnih rana.

Čega se to strašnog setio Lazar, da jekne od bola i užasa? Setio se, kako mu je nuđeno da bira jedno od dva carstva: zemaljsko ili nebesko. Da je izabrao zemaljsko carstvo, on bi, po proročanstvu, ostao u životu, sa svojom vojskom, sa pobedom i netaknutom državom. Ali on je izabrao carstvo nebesko, i evo, opet po proročanstvu, stigla je pogibija i njegova i vojske njegove i države njegove.

— Avaj, da nisam u tome pogrešio? Preda me su stavljene dve sudbe, da u ime naroda biram. Ako sam lično za sebe imao pravo da izaberem smrt mesto života — ko mi je dao vlast da za celi narod učinim takav izbor?... Tu, tu je zamka. Svakako sam učinio pogrešan izbor. Tajanstvena sila, koja me je kušala, očigledno nije bila od Boga svetlosti nego od demona tame. I ta sila me je obmanula. Ja sam se privoleo carstvu nebeskom, i time obavezao i sebe i narod svoj pred onom tajanstvenom silom; i ona evo na osnovu te obaveze sada izvodi pogibiju moju i moje vojske... Ja sam dao pogrešan zavet narodu mome. U tome je ključ ovoga pakla što ključa oko mene po Kosovu! Pogrešio sam, dakle; ja, samo sam ja pogrešio... O, da li sam pogrešio, kaži mi, svevideći Gospode, pred čijim se očima tka sve tkivo života i smrti? Kaži mi, o Ti, odeveni u veličanstvo ćutanja! Ako sam ja učinio pogrešan izbor, onda sam ja krivac za smrt ovih čestitih vojvoda preda mnom; ja krivac za propast države; ja odgovoran Nemanji za krunu njegovu; ja odgovoran Savi za crkvu njegovu; ja prouzrokovač tolike smrti, tolikih rana, tolike krvi, pa tolikog udovištva po selima i gradovima, tolikog tiranskog gnjeva, što se nadnosi nad porobljeni narod moj... ne moj nego Tvoj, Gospode.

I opet jeknu Lazar kao ranjen jelen. A perjanici ga ljutito izgrdiše i još jače stegoše.

... Ubij me, Gospodare života i smrti, ubij me stotinu puta, i oživi me stotinu puta, pa me opet ubij! Ako sam ja učinio pogrešan izbor i ostavio narodu lažan zavet, ja zaslužujem da večno samo umirem u mukama kao što sad prvi put umirem. Kaži mi, o kaži mi, Tvorče jezika i reči, pre nego se sručim u prah, ovaj prah u koji si ulio dušu živu — kaži mi da znam. Ne oprosti me, ne, nikako. Nego samo kaži mi da znam, da li u izboru pogreših pred Tobom i pred svetim nebesima Tvojim?

GLAVA DRUGA
u kojoj se govori o Lazarevoj viziji nebeskog sveta i o dva vesnika, koji pristupaju caru samrtniku

Pri trzajima duševnim samrtnik Lazar i ne osećaše telesne bole. Izmireno sa smrću telo njegovo držalo se još malo u životu životom vrlo žive duše. Kao i obično što telo ljudsko najbolje služi duši onda kada duša o njemu i ne misli, tako i u ovom slučaju.

U tom trenutku najednom se javi duši Lazarevoj neka neobična svetlost. Beše ta svetlost jača od svetlosti nekoliko sunaca slivenih u jedno; bela, belja od snega, no ublažena senkom blagog plavetnila. I Lazaru se pokaza, i on vide neki prostor širi od svega sveta vidljivoga. Tamo gde bi se vid zaustavljao kao na granici toga prostora, na jedanput se smicala laka zavesa kao od pare i otvarao se drugi jedan takav isti prostor, na granici koga opažao se početak trećega, na granici pak ovoga početak četvrtoga, i tako bez konca. Na tim prostorima behu cvetna polja, gradine i livade, neobičnog prorašća i neobičnih boja, pa voćnjaci sa nekim srebrno belim i zlatno žutim plodovima. I kao rajske ptice u granama drveća. Onda čudesni gradovi, puni dvorova opojne lepote. Viđahu se reke bele kao rastopljeno srebro, i plava jezera, po kojima plovljahu mnoge bele lađe. I svi ti prostori behu prekriljeni mnogim, mnogim narodima, odevenim u raznobojne haljine, a najviše u haljine bele, zlatom protkane i prekrasno izvezene. Ničije se lice ne mogaše videti, ali se naslućivaše nesanjana na zemlji lepota kod svih. U tom se začu blaga i tiha pesma od mnogih hiljada i hiljada glasova: Budi ime Gospodnje blagosloveno od sada i do veka! Pesma brujaše sve jače i jače, kao kad reke nadolaze od silne poplave; narod se pridruživaše narodu u pojanju, kao talas talasu, dok se pesma ne uzdiže u gromoglasno klicanje pobednih vojski. Po tom na jednom sve se utiša. I viđahu se narodi, odeveni u nebesnu krasotu, kako se povijaju tamo amo kao klasje zreloga žita. I nasta tišina bez ijednog glasa. Tada se pokazaše mnogi ognjevi, na kojima goraše nešto, od čega se dizahu plavi stubovi dima. I razasu se čudan miris, opojan miomir, koji ustostručava život u čoveku, i miluje ga kao svetlost, i hrani slađe od meda i mleka.

Po tom spazi Lazar kako jedan čovek u sjajnoj belini sleti sa visine, brzo pođe po onom narodu, dok dođe do drugog nekog čoveka u crvenoj odeći. Kako dođe k ovome, uze ga za ruku, pa se obojica izdvojiše iz naroda, i hitro pođoše ka Lazaru. Od svetline njihove još većma se pojača ona neobična svetlost, što se najpre otvori pred Lazarem. U čudu gledaše Lazar ova dva čoveka, što mu se primicahu. Obojica behu prekrasni mladići, samo što se onaj u belini blistaše u većoj slavi od onoga u skerletu. Kada stigoše pred Lazara, stadoše, i onaj prvi otpoče govoriti:

GLAVA TREĆA
u kojoj se govori kako nebesni vesnik umiruje Lazara i pohvaljuje njegov zavet kao pravilan i spasonosan

— Ne boj se, Lazare, reče mu. Ja sam vesnik Božji, koji stojim pred licem svevišnjega Cara. I evo poslat sam k tebi, da ti kažem odgovor na pitanje, koje te više muči nego strele zabodene u telo tvoje. Da ti kažem odgovor, da ti očistim dušu od mračnih sumnji, i očišćenu — da je uzmem. A ovaj brat moj u crvenoj mučeničkoj rizi jeste sveti prorok Amos, tvoj slavljeni svetac, i krsna slava tvoja, koju si sinoć počeo slaviti hlebom i vinom, a koju danas slaviš krvlju i smrću. Ne boj se, no čuj i raduj se!

Ja sam onaj isti vesnik, koji sam ti doneo knjigu iz višnjega Jerusalima. Nevidljivo sam stao preda te u tvom dvoru u Kruševcu, i ostavio ti knjigu na kolenu. Dok si se ti kolebao i rešavao, kome ćeš se privoleti carstvu, ja sam stajao tebi s desne strane. U iščekivanju tvoje odluke sveta nebesa su ćutala, sveti Nemanjići su treperili u strahu da ne izabereš gore, a svi upokojeni pravednici srpski molili su se Gospodu za tebe, da te on pokrene na izbor boljega. I kad si ti učinio srećan izbor, sveta nebesa su zapevala, sveti Nemanjići se zaradovali, a svi pravednici srpski uzdigli blagodarenje Bogu.

Ne boj se, Božji čoveče, ti si učinio dobar izbor, i ostavio si narodu svome spasonosan zavet. Da si mu još jedno zemaljsko carstvo zadobio i ostavio, manje bi ga obogatio nego što si ga obogatio ovim zavetom. Jer su istinite i slavne one tvoje reči:

"Zemaljsko je za malena carstvo,
"A nebesko vazda i do vjeka".

Pogledaj ove otvorene širine pred tobom. Pogledaj one množine blagoslovenih naroda na ovim širinama. To je samo jedan maleni deo carstva nebeskoga, carstva kome si se ti privoleo. Telesne oči nikad ne bi mogle videti ovoliko prostranstvo i ovolike rojeve tvari. Gle, ovo je sve beskrajno veće u meri i u broju od sveta zemaljskoga. Ali to se otkriva samo duhovnim vidu; duhovne oči mogu to pogledom obuhvatiti i sagledati. Za zaključane u telo to je zaključana tajna. No naš zajednički Stvoritelj smilovao se na tvoj očajni vapaj, pa setivši se tvojih dobrih dela otvorio ti je duhovni vid, da sve ovo sagledaš i da se utešiš.

Tu zamuče vesnik Božji. Tada se opet podiže brujanje pesme, kao ono prvo, među blaženim narodima neba. I Lazar uhvati smisao nekih reči:

"Svakom srcu što ljubavlju gori
"Sa nebesa stižu odgovori.
"Svakom biću što Boga proslavlja
"Bog se blagi milostivo javlja".

Ovo je carstvo duhovno, produži angel, oboženo, božanstveno, neprolazno, nesravnjivo, besmrtno. Istina, ljubav, život i radost — ovo četvrto pokreću te duhovne svetove na neprestanu pesmu. Oni se tebi predstavljaju kao telesni, no oni su bestelesni. Gle, ti sada duhom gledaš u duhove. Tvoje su oči zatvorene, i ti ništa ne vidiš telesnim očima. Nego to tvoja slobodna duša neposredno gleda u svetove slobodne i oslobođene od tela. Utisci, što ih ti sada primaš kao slike, oblike, boje, glasove i razmere, ne dolaze od fizičkog, materijalnog sveta simvola, nego od sveta nematerijalnog, stvarnog. I kao što ti sada gledaš mimo oči, i slušaš mimo uši, i osećaš zadovoljstvo mimo tela, tako besmrtni duhovi u ovome carstvu gledaju, slušaju i osećaju. Vid duhova nesravnjivo je duži, i sluh njihov nesravnjivo oštriji, i osećanja njihova nesravnjivo jača od onoga što telesni čovek može očima videti, ušima čuti, i dušom u telu osetiti. Zbog toga, mislim nisu pogrešili istiniti učitelji ljudi, kad su nazvali telo tamnicom a odvojenje duše od tela oslobođenjem.

U pogledu opažanja stvarnosti ljudi se dele u tri grupe. Jedni gledaju samo telesnim očima u telesne tvari, i misle da gledaju stvarnost. To su pravi slepci. Oni žive u potpunom mraku neznanja, zasenjeni mračnom senkom stvari stvorenih. Drugi idu za očima sa svojim čovečjim razumom, pašteći se da uhvate smisao stvari, i nadajući se pri tom jedino u svoje oči i svoj razum. I ovi ne vide ništa kako treba, ali tek naziru nedostižnu za njih tajnu bića i stvari. Postoji neka neopažljiva tajna iza svega opažljivog sveta, govore oni. I to je vrhunac njihovog saznanja. Otuda oni žive u jednom mučnom sumraku igrajućih senki, koje kao šarena zavesa skrivaju istinu od njih. Treći pak ne poklanjaju mnogo vere ni svojim očima ni svome razumu, no s detinjom prostotom primaju otkrivenje od svetih nebesa, ovako kao ti danas. Ova otkrivenja gase kod njih žeđ za zemaljskim carstvom i gospodstvima, i stvaraju nenasitu glad i žeđ za carstvom nebeskim. Takvi su nazvani: "deca svetlosti". Njima se daje da vide tajne, i videći da hode pravim putem u zemaljskom životu. Ni oni ne vide uvek i stalno kao što mi, nebeski žitelji, vidimo, nego samo ovda onda, shodno volji i milosti svetoga Promisla. U ovu treću grupu spadao je u svom zemaljskom životu i ovaj divni slavljenik tvoj, sveti prorok Amos, zajedno sa ostalim prorocima, vidiocima, apostolima, svetiteljima i pravednicima. Pa i ti, slavni kneže, ubrojen si u red ovih prosvećenih bogoljubitelja.

Tako reče angel Svevišnjega, pa zaćuta. Onda prorok Amos stupi bliže k Lazaru, uze ovoga za ruku, i prozbori mu:

— Ohrabri se, divni Lazare! Tvoja duša mučena je mnogim pitanjima. Evo poslanika Božjeg pred tobom. Skoro ćeš ga zvati bratom svojim u jednom carstvu drukčijeg srodstva i građanstva od onoga na zemlji. Pitaj ga slobodno o svemu što muči dušu tvoju.

Od ovoga dodira i od reči svetoga proroka oseti Lazar neku čudnu i životvornu struju, koja mu celu dušu ispuni i osnaži. I on se usudi pitati.

GLAVA ČETVRTA
u kojoj vesnik nebeski odgovara Lazaru na pitanje šta je najpotrebnije za čoveka da prosi od Boga

Reče Lazar: tek sad uviđam koliko sam grešan i neuk. Evo na samrti sam, a još ne znam šta treba od Boga prositi. Parbim se sa Tvorcem svojim kao nekada Jov oko stvari, koje su van moje vlasti i domašaja. Nauči me, slugo Svevišnjega, šta je najpotrebnije za čoveka na samrti da prosi od Boga svoga?

Na to mu odgovori angel Božji:

— Na kraju i na početku zemaljskoga puta, kao i na svakom koraku toga puta, najvažnije je za zemaljskog putnika prositi u Boga dve stvari: prvo — oproštaj grehova, i drugo — darivanje Duha Božjega. Sve što se puni, prvo se mora isprazniti da bi se napunilo, i prvo očistiti pa onda ukrasiti. U kuću napunjenu demonskom robom greha Duh Božji ne ulazi, i dom nečist On ne ukrašava prisustvom svojim ni darovima Svojim nebeskim. Čovek je divno složen od tela, duše i duha. Duh je pokretač i gospodar celog bića čovečjeg. Kakav duh onakvi pokreti duše i tela. Kakav duh onakav i čovek. Duh pokreće dušu, a duša telo. "Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa". Kola i vojske angelske u nebeskom carstvu žive i kreću se samo Duhom Božjim. Od toga Duha za nas angele izviru ona četiri potoka slasti: istina, ljubav, život i radost. Isto je tako i praroditelj roda vašeg živeo

i kretao se Duhom Božjim, slično nama angelima. No kad se bezumno odvojio od pravde i Ljubavi nebeske, u njemu je nastupila jedna bitna promena. Po izgledu on je ostao isti, ali je u njemu izvršena bitna promena. O toj promeni do danas malo se šta zna u svetu. To je tajna najređih, najćutljivijih, najprosvećenijih. Ali ti, veliki besmrtniče, treba da znaš, u čemu se ova bitna promena sastojala, da bi onda mogao dokučiti i sve ostalo što ti srce želi znati. Jer ovo saznanje polazna je tačka svakolike mudrosti i istinskog znanja. U njemu je stvarno odgovor na sva mučeća pitanja ljudska, pa i na tvoja.

Čuj, dakle, najslavniji kneže u ovom naraštaju zemnom! Bitna promena bila je u tom, što je utvrđeni Stvoritelj trgao iz čoveka Svoj Sveti Duh, a čoveka ostavio samo sa stvorenom dušom i prirodnim duhom njegovim. S tim prirodnim duhom, koji je stvoren a ne udahnut od Boga, otpali čovek je osuđen "u znoju lica svoga jesti hleb", slično mravima i pčelama i zverinju. Tako se čovek spustio do životinja, gospodar izjednačio sa slugama svojim, car uravnao sa podanicima svojim. Čovek bog postao je čovek životinja. No to nije najgore. Jer su životinje u svome činu čudesne i krasne. Najgore je to što se čovek životinja brzo otisnuo do čoveka demona, po svome slobodnom izboru. Po svome slobodnom izboru, postavši nečist sud za Duha Svetoga, on je odvrgao i svoj prirodni, stvoreni duh, i prihvatio je u sebe treći duh, duh nečisti, bogootpadni, bogoborni, duh adskih angela. Jer kad je čovek izgubio Duha Svetoga, on je stavljen na raskrsnicu, gde vlada stvoreni duh prirodni, i gde se sudaraju dva suprotna duha: duh svetlosti i duh tame, ili: Duh Božji i duh adski. Na toj raskrsnici, gde vlada duh prirodni, i gde duvaju dva suprotna duha, mnogi su se ljudi okrenuli licem ka duhu tame i smrti, dok su se samo neki okrenuli licem ka Bogu. Ovim poslednjim milostivi Bog darovao je ponovo Svoga Duha Svetoga. To su oni divni pravednici, kojima je dato obećanje i prorečeno spasenje, kako njima tako kroz njih i svemu budućem rodu čovečjem, u koliko se ovaj održi na raskrsnici okrenut licem ka Bogu života. Kroz hiljade godina oni su bili jedini ljudi bogovi usred ljudi životinja i, što je najgore, ljudi demona. Bogovima i sinovima Božjim oni su nazvati ne zbog smrtnog tela svoga i prirodne duše i duha nego zbog Boga Duha Svetoga, koji je njima ponovo darovan zbog toga što je lice njihovo na raskrsnici duhova bilo okrenuto, sa verom i čežnjom, ka Duhu Božjem Svetom. Zbog toga je i udahnuo Bog u njih od Sebe Svoga Duha, te su se udostojili nazvanja bogova i sinova Božjih. Jer sve što veličanstveni Tvorac naš daje živim stvorenjima Svojim, On ili daje od Svoga ili od Sebe. Kada daje svetlost, dažd, plodorodnost, zdravlje, uspeh, poznanje prirode—daje od Svoga, to jest daje nešto što je On stvorio, što je Njegovo ali što nije On. Kada pak daruje Duha Svog Svetog — daruje Sebe samoga. To je svojstvo savršene, božanske Ljubavi, da daruje ne samo Svoje nego i Sebe.

I tako, proslavitelju Boga, znaj, da postoje tri vrste duha: Sveti Duh Božji, duh prirodni i duh demonski. Ponavljam ti: kakav duh u čoveku, onakav i čovek. Tri brata sa tri različna duha tako su razdaleko jedan od drugoga kao tri sveta: svet nebeski, svet zemaljski i svet adski. Eto zato čoveka je moguće pravilno ceniti samo po duhu, koji je u čoveku. Jer duh je pokretač i duše i tela. I sve misli i želje i osećanja duše kao i dela telesna zavise potpuno od duha, koji je u čoveku.

Sa ovim znanjem o duhu kao sa tajanstvenim ključem uđi sada u odaje duše čovekove. Kakav duh onakva i duša. Duša nije tako prosta kao duh. U njoj su tri moći: umna, osećajna i delatna. A sve to troje jeste kao testo, kome je duh kvasac. Kakav kvas, onakvo i testo, onakav i hleb. Ako je kvas Duh Sveti, onda su i misli u čoveku svete i božanske, i osećanja sveta i božanska, i dela sveta i božanska. Ako li je kvas duh prirodni, onda su i misli u čoveku prirodne (zemaljske), i osećanja prirodna, i dela prirodna. Ako li je pak kvas duh demonski, onda su i misli u čoveku demonske, i želje i osećanja demonska, i dela demonska.

Sa ovim znanjem o duhu i duši kao sa tajanstvenim ključem uđi sada u tajne tela čovečjeg. Kakva duša, onakvo i telo. Telo nije tako prosto kao duša, još manje kao duh. Mnogobrojni organi i radnje tela simbolični su za kakvoću i moć duše. Ako je duša zakvašena Duhom Božjim, onda je i telo, kao instrument takve duše, harfa Božja, koja izražava ono što bogonadahnuta duša misli, oseća i hoće. Ako li je duša zakvašena duhom prirodnim, onda je i telo, kao instrument takve duše, izraz prirode, prirodnih misli, prirodnih osećanja i prirodnih hotenja. Ako li je pak duša zakvašena zlobnim kvasom adskog duha, onda je i telo takvog čoveka, kao instrument duše, vesnik adskih sila, demonske volje i demonskih dela.

Bez ovog osnovnog pojimanja i različenja, kako će se pojmiti čovek i ono što se s čovekom zbiva u svetu? I kako će se razumeti sudba jednog naroda i sve ono što se događa jednom narodu? Bez tog osnovnog pojimanja i različenja, najveći viteže ovoga dana, ne može niko od smrtnih shvatiti ono što se danas zbiva na ovome polju bitke. Samo onaj ko nije zadahnut demonskim duhom i ko se uzvisio nad običnim prirodnim duhom, u stanju je mirno gledati u ovo kidanje tkiva kao u novo tkanje, i videti u ovom bolnom haosu kosmički poredak, i u ovim krvavim strahotama od rušenja — pravilno umetničko strojenje.

Nije li ti jasno iz ovoga, šta je dužnost svakoga čoveka prositi od Gospoda kako u času samrtnom tako i u svakom času i na svakom koraku zemnog putovanja Duha Božjeg Svetoga? A Bog je pun milosti i ljubavi, te iz preobilne ljubavi daruje i samoga Sebe onima, koji Njega ljube i s ljubavlju Njega od Njega ištu? Kao što vam je rečeno iz najsvetijih usta:"Kad vi, zli budući, umijete dobre dare davati djeci svojoj, koliko će više otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu u njega " (Lk. 11, 13).

GLAVA PETA
u kojoj car hrišćanski pita, i dobija odgovor, zašto je država njegova osuđena na propast

Saslušavši bez daha ono što mu se govoraše Lazar malo zaćuta, pa onda uputi ovo pitanje: kaži mi, sveti vesniče nebeski, zašto je država moja osuđena na propast?

Odgovori mu vesnik višnjih nebesa:

— Zato, kneže, što je ostarila. Po logici stvaranja sve što u ovoj vašoj vasioni ostari, mora da se skloni, i da se zameni novim. Tebe ove reči iznenađuju, vidim. Vidim — jer ja gledam skroz dušu tvoju, sa svima njenim mislima i osećanjima što je naizmenično ispunjuju i talasaju. Takva je moć nas građana carstva duhovnoga, da proziremo duše skroz kao providno staklo. Nas ne interesuju tela od zemlje, promenljiva, trošna i prolazna;

niti se mi na njima pogledom zadržavamo. Mi ispitijemo u zemlji tela ono što pripada našoj državi, nebesima. Ono što je srodno nama, i što će nekad deliti s nama besmrtno građanstvo, ono nas zanima. Iznenađen evo ti sad govoriš u sebi: kako, zar moja država ostarila, dok tolika druga carstva što dva i tri puta duže traju na zemlji pa da nisu ostarila ni na propast osuđena?

Teško je telesnom saglasiti se sa duhovnim. Telesno umujući ljudi cene starost po vremenu, a duhovno umujući duhovi računaju starost po unutrašnjoj snazi. Vazda mladim može se nazvati samo Svevišnji, Besmrtni, Večni. Ne samo vremena nego večnosti su prešle preko Njegove glave ne zarezavši nijedne bore na licu Njegovu. I mi angeli Njegovi od stvorenja smo istovetno mladi — premda smo stvoreni pre svih ljudi — mladi smo samo zato što držimo Njega u sebi, Njegov Sveti Duh, i što Njime živimo, Njime dišemo, Njime se hranimo, Njime radujemo. A sve što se ispunjava nečim drugim van Njega, što traži život van Njega, što juri za zadovoljstvima van Njega, i što se hrani mrtvom hranom, brzo stari i umire. Od duha, koji je u stvorenim bićima, zavisi život i mladost; od duha — starenje i smrt. Prema duhu u jednom narodu odlučuje se njegova sudba, njegovo održanje ili njegov pad.

Od ljudi najsličniji su angelima otšelnici i isposnici, to jest one duše, koje su od zemlje uzimale najmanju količinu za održavanje svoga tela, dok su one sebe hranile danonoćno Njegovim Duhom, Duhom večnog života i večne mladosti. I duše su njihove bile toliko tovne i silne, da su mogle održati čak i tela njihova u snazi i trajanju duže od onih, koji su sa duhom slabosti brižno hranili svoja tela, i svoje duše, samo zemljom.

Tako je, kneže, sa pojedincima, tako i sa grupom srodnih pojedinaca — sa narodima. Tvoja država je već prestarila, i mora da padne. Ne pada ona zbog starosti vremenske nego zbog otrova, koji je uzimala u se i nagomilala u sebi. Taj otrov oveštao ju je i smežurao kao staricu. Srpskoj vlasteli prorasla je zemlja kroz dušu. Zato ih je Duh Božji ostavio i sklonio se u dušu narodnu. No dim strasti, koji je udaljio od vlastele Duha Svetoga, i koji je iz pakla probio kroz duh prirodni, počeo se širiti i u narod. Opasnost je bila, da se od zlog duha i duša narodna uzemljani, upepeli, umrtvi. Samo jedan veliki strah, kao oštar vetar, mogao je oduvati taj smradni duh, i spasti narod Božji od propasti. Da bi se narod tvoj, dakle, duševno spasao, država je tvoja morala propasti. I sami svetitelji srpski, sa načelnikom svojim, svetim Savom, molili su i umolili Svevidećeg, da popusti propast vremenih tekovina njihovog naroda, samo da bi se spasla duša narodna od večne smrti.

Ne tuguj, dakle, mudra glavo: tvoj izbor je po planu Promislitelja i na radost svetitelja srpskih. Tvojim zavetom čuvaće se i očuvati narod tvoj. Tim zavetom hraniće se i pojiti pokolenja. Iščeznuće zatrovana vlastela, i sa njom dim što duše truje i umrtvljuje. Propašće samo zlobni prepirači, i sa njima zao primer što su davali narodu. Naići će strah, i siromaština i tuga — to troje što odbija duše ljudske od zemlje i privlači nebesima. Narod će se osetiti u svojoj kući kao u tuđini, i tražiće domovinu na nebesima. Opraće svoju dušu od zemlje i osloboditi od grube telesnosti, gojene duhom prirodnim i duhom adskim. I preobraziće se narod tvoj u narod duhovan i vidovit, dubok u mislima svojim, visok u vidovitosti svojoj, nepobedan u veri i nadeždi svojoj. Može on postati i poslednji u očima drugih naroda zemaljskih, ali će biti prvi pred pogledom nebeskih, besmrtnih duhova. I blagosiljaće narod tvoj tebe, Kneže. Jer će mu zavet tvoj o privolenju carstvu nebeskom biti olakšanje u mukama i luča u tminama robovanja.

Nisi, dakle, pogrešio u izboru, o ti dva put krunisana glavo, vencem zemaljskim i vencem nebeskim. Nisi pogrešio što si izabrao carstvo nebesko, nego sad grešiš što sumnjaš u pravilnost izbora svoga. Ne kolebaj se umom, nepokolebljivi srcem. Ne mešaj pogibao vojske sa pogiblju naroda. Ne izjednačuj propast države sa propašću svega. Države se i daju narodima, da bi imalo šta propasti umesto naroda; da bi se imalo šta dati u otkup duše narodne. Kad se da jevtino za skupo, bolja je trgovina od obratnog slučaja.

Poklonio si Onome, koji ruši Jevtino, da bi sačuvao skupo; i koji kosi slamu, da bi sačuvao zrno. Ne parbi se kao stradalni Jov sa Stvoriteljem naroda i Strojiteljem država. Njegova je volja uvek dobra, Njegova misao uvek svetla i Njegovo delo uvek pravedno. Kad jedno drvo sadi, On misli na seču, a kad ga seče, On misli na mladice. Svi stvoreni svetovi pred Njegovim su veličanstvom kao kap vode na dlanu. Ta kap – to je suza radosti Njegovog oka. U njoj se On ogleda, i ona se svetli od Njega.

GLAVA ŠESTA
u kojoj se govori o prevashodstvu uma kod onih koji se privole carstvu nebeskom

Progovori Lazar i reče:

— Ali, kaži mi, svetli građanine nebeskoga carstva, kakva će korist biti narodu mome od privolenja carstvu nebeskome?

Odgovori mu na to građanin nebesa:

— Privolenje carstvu nebeskom vaistinu će doneti neiskazane koristi narodu tvome. Očistiće mu um, srce i volju. Tako će mu celu dušu učiniti sjajnim ogledalom, u kome će se ogledati naš besmrtni svet i život. Carstvo nebesko ući će unutra u njega, i on će kao dostojan ući u carstvo nebesko.

Prvo, velim, očistiće mu um. Što je vama smrtnima glava telu, to je um duši. I kao što se glavom stražari nad telom, tako se umom drži straža nad dušom. I mada je sedište uma u srcu, njegove su glavne straže prema svetu vidljivom u glavi. Um prima preko čula, pa ih onda sam prosejava i sudi. Kako će čovek prosejati i prosuditi spoljne utiske, to najviše zavisi od duha, kojim je cela duša nadahnuta, pa i um. Ako je u čoveku nebeski Božji Duh, onda će um njegov biti čist i snažan, te će sve moći ceniti i suditi po Stvoritelju svome i kroz Stvoritelja. Kao što je rečeno kroz usta proroka: "u svjetlosti Tvojoj vidjećemo svjetlost". Osvetljen nebeskim Božjim Duhom um čovečji i sam biva obožen i kroz to svetao, čist i bodar. Pomoću nebeske svetlosti u sebi on posmatra i vidi sve tvari i događaje; to jest čita ove jasno i saznaje njihov smisao i značaj. Takav um, zakvašen Duhom nebeskim, ne da se zavarati nikakvom senkom ni tamom koja bi, gonjena od nižeg duha kretala čoveka nasuprot Boga i odvodila ga od Boga.

Takav je prvobitan, čist i bodar um, što ga je Tvorac stvorio u duši čovekovoj i obasjao ga Duhom iz Sebe samog. Ali čim se um uprlja on se i olenji, te prestaje biti gospodar spoljnih utisaka. Straže malaksavaju, i stranci navaljuju unutra u grad duše ljudske. Um gubi nebesku svetlost, a s tim i silu. Niti može da razlikuje ni da odbije. Sklanja se pred svakim čulnim utiskom. Šta više, trči i traži ih i uvlači unutra, bez procene i razbora. Čovek s takvim pomračenim i raslabljenim umom pre svega izgubi svoj mir. Bez duševnog mira on juri tamo amo po svetu i traži sve nešto novo i ne znajući ni sam šta traži. U stvari on traži izgubljenoga Boga, kroz koga je bio gospodar i sudija svih tvari okolo sebe. Sada on trči doskorašnjim slugama i robovima svojim i raspituje ih za gospodara. U njega ne ulazi kao nekad samo stvarni smisao tvari, svetlost tvari, nego njihove senke, i to onako kako ih telesne oči vide, telesne uši čuju i jezik kuša, i nos miriše, i koža opaža. Preko duša takvih ljudi grme vasionska kola prirode kao preko lešina. To gaženje i uništavanje čoveka podržavaju adski duhovi sa zlobnim veseljem, dok mi čuvari duša ljudskih odstupamo u stranu, po naređenju Svevišnjega, i s tugom gledamo one, koji sami sebe gube i ginu za oba sveta.

Mi duhovi gledamo um jednoga čoveka u stvarnosti i celini kakav on jeste. No vi, telom obloženi, niste u stanju tako gledati. Vi cenite um prema mislima. Zbog toga se često i varate. Jer pokvaren um često se maskira privlačnim mislima kao ružno lice belilom. A prav i čist um opet neretko se sakriva pomoću jurodstva. Zato ću ti sad predstaviti razliku između misli čoveka privoljenog carstvu zemaljskom i drugog, privoljenog carstvu nebeskom.

Privoljen carstvu zemaljskom što god opazi u ovome svetu, prima kao stvarnost, i ceni u odnosu na svoju korist. Pogleda li u komad zlata, on ne misli na zlato kao tvar Božju, niti istražuje simvolični značaj zlata, nego misli samo kakva bi sve zadovoljstva mogao on pribaviti za to zlato. Pogleda li u tuđu njivu, on ne misli na čudesnost useva što iz zemlje raste, nego misli kako bi on zadobio za sebe tu ili takvu njivu. Opazi li belo jagnje u zelenoj livadi, on ne misli na jagnje kao jagnje nego na jagnje kao obrok svoj. Sretne li tuđu ženu, on ne pomišlja na nju kao na mater niti na umetnost besmrtnog Umetnika, nego pomišlja na uvredu i sramotu. Ako li je knez jednoga naroda, on ne misli sa strahom na svoj dug prema Bogu i narodu, niti prosi od Boga mudrosti, da može valjano upravljati svojim narodom. Nego samo misli o dugu naroda prema njemu. O susednim kneževima pak misli jedino, kako će ih poniziti, sa vlasti oboriti i njihove države prisvojiti. I tako sve misli privoljenog carstvu zemaljskom jesu telesne, zemaljske, životinjske. Um je njegov sav mračan za istinu, sav paučljiv. I on širi paučinu svoga uma svuda oko sebe. A to su sulude, mračne i lažne misli.

Privoljen pak carstvu nebeskom, neprolaznom i besmrtnom, o svemu misli kroz Stvoritelja svega. Videći zlato on misli na Onoga, koji je stvorio taj krasni metal i pod zemlju ga skrio. I još misli na nepromenljivi sjaj istine, koju taj metal označava u duhovnom pogledu, i na vrline duše, koje on označava u moralnom pogledu. Gledajući susedovu njivu, on o njoj misli prvo kao o svojini Božjoj, na kojoj je sam Bog prvi i glavni delatelj. Po tom on pohvaljuje u mislima trud domaćina njive, koji ju je iskrčio, obradio, uzorao i posejao. I moli se u sebi Domaćinu vasione, da blagoslovi toliki trud čovekov, i daruje plod njivi njegovoj, da mu se deca mogu ishraniti, i Njega, svoga Tvorca, proslaviti. Vidi li jagnje u livadi, on misli na svemudrog Promislitelja, koji tako divno odeva jagnje, hrani ga i štiti. Sretne li tuđu ženu, on misli s poštovanjem o njoj kao o materi, kojoj je njegov i njen Otac odredio naročiti zadatak i put spasenja u ovome hitrom stranstvovanju zemaljskom. Ako li je knez jednoga naroda, on sa strahom pomišlja na dug svoj k Bogu i k narodu, prosi od Boga mudrost, da može valjano upravljati narodom na slavu Gospodnju. A susedne kneževe on u sebi blagosilja, i moli se Bogu za njih i za narode njihove kao za braću svoju.

Raduj se, dakle, izbraniče Božji jer si pravilan izbor učinio i živonosan zavet narodu svome ostavio. Privolevši se carstvu nebeskom ti si približio Boga narodu i narod Bogu. Time si predao narod svoj brizi najvećeg Lekara i Iscelitelja, koji vidi najskrivenije rane duša ljudskih, i koji jedini zna i može da ih isceljuje. Gorkim lekovima On će očistiti um narodu, zapojiti ga dahom Duha Svetoga, i učiniti ga ponovo svetlim i silnim. Povratiće mu um nebeski, kojim se misli slično Darodavcu uma. I narod će se tvoj osloboditi od duha zemnog i adskog, i osposobiće se da misli angelski, duboko, visoko, prozorljivo, duhovno. Svojim umom on će nadmašiti svoje pretke iz slobode kao i svoje gospodare zavojevače. Umotvorine, koje će narod tvoj javiti u vekovima robovanja, biće svetao izraz svetloga uma njegovog. I biće na divljenje dalekim pokolenjima u slobodi.

Tako će se um naroda tvoga oprati, izlečiti, obožiti i do nebesa uzvisiti. U mislima njegovim ogledaće se beskrajni um Onoga, koji je sav Um; u kome se ne može začeti i u koga ne može niodakle ući pogrešna misao. Sunčana svetlost tama je prema svetlosti toga večnoga Uma. I kristal je kao neprovidan granit prema jasnosti i zračnosti misli Njegovih. Sve nebeske sile umne su od prevečnog Uma Stvoritelja svoga. Taj Um je Njegov i u Njemu. U Njemu se večnosti rađa, i od Njega obasjava mudrošću svu tvar na nebesima i u podnožju nebesa. On sve zna ne ispitujući. Sve vidi u trenutku ne gledajući očima. Sve pokreće i rukovodi ne pokrećući se s mesta na mesto. Mimo Njega nema pravoga uma. Niti igde ijedne pravilne misli nasuprot Njegovim mislima.

GLAVA SEDMA
u kojoj se govori o prevashodstvu ljubavi kod onih koji se privole carstvu nebeskom

— Kratka je misao nas smrtnih, progovori umirući knez, i sveća naše duše ne svetli na daleko. Zato nemoj se ogorčiti, vesniče božanskoga sveta, što ću te zapitati. Zašto Onaj, koji nas je iz ljubavi stvorio i ljubavlju nas Svojom odasvud okružava — zašto dopusti pogibiju ove tri krasne vojvode preda mnom, i tolikih drugih, čija mrtva telesa čine u ovom času najlepši ukras ovog strašnog polja? Zašto — kad ja znam, da oni nisu bili ohladneli u ljubavi prema Stvoritelju svome?

Na ovo pitanje dobi knez sledeći odgovor:

— Nije daleko od razumevanja stvar, o kojoj me pitaš, slavni ktitore crkve Ravanice. Kad bih ja kao svestan i bestelesan duh bio primoran obući se u truležno telo od prašine, ja bih blagosiljao onaj čas, koji bi me od tela oslobodio. Smrt je strašna za one, koje odvaja od predmeta ljubavi, ali ne za one, koje sjedinjuje sa predmetom ljubavi njihove. Smrt je grozota za privoljene carstvu zemaljskome a veselje za privoljene carstvu nebeskome. Gde je srce čovekovo, tamo mu je i domovina. Kogod ljubi svet i što je u svetu, taj nema zdravo srce i ne zna za pravu ljubav. Takva ljubav nadahnuta je ili od duha prirodnog ili — što je najgore — od duha adskog. Zdravo je samo ono srce čovečje, koje gori ljubavlju prema Stvoritelju. Prava ljubav može se odnositi samo na Onoga, koji pokaza Svoju ljubav prema čoveku pre matere njegove. I takva ljubav — koja na zemlji ima samo početak a nigde i nikada svršetak — jedina je dostojna tog uzvišenog imena. Sve ostalo, što se na zemlji imenuje ljubavlju, nije ljubav nego pristrasnost k telima, stvarima, oblicima, prolaznim zvukovima, promenljivim ukusima, rečju — k letećim i umirućim senkama. Otuda, kada Gospodar života i smrti pošalje smrt onima koji Njega ljube, On im šalje smrt iz plamene ljubavi prema njima, da ih oslobodi razdaljine i k Sebi ih približi. A kada šalje smrt pristrasnim, koji nisu okusili med ljubavi prema Stvoritelju svome, On im šalje smrt po gnevu Svome, da ih beskrajno udalji od Sebe. Isto kao što žetelac žanje jednim srpom i pšenicu i kukolj — onu da unese u dom svoj a ovaj da oturi daleko i od njive i od doma. Ti vidiš ovo polje pokriveno mrtvim telima kao rukovetima trave. Telo leži do tela kao posečen vlat do vlata. No zrna iz toga vlaća jedna su zdrava, i preneta su rukama angela u nebeske dvore, a druga su kvarna, i oturena su u bezdan mraka i dima. Takva je razlika među dušama ljudskim i za života njihova na zemlji. I kao što se sudbina pšenice i kukolja ne može ceniti u vreme cvetanja i sazrevanja —jer tada izgledaju iste sudbe — nego tek u vreme vejanja, tako ni sudbina ljudi pre smrti. Razliku pak među ljudima čini kakvoća i silina ljubavi njihove, koja opet zavisi od duha koji je u ljudima.

Srce čovečje stvoreno je za ljubav, najuzvišeniju, najčistiju, najsvetiju. To je hram, najmanji ali najčudesniji na zemlji, u kome čezne da živi duh ljubavi Božje; kadionica, iz koje se uzdiže miomir ljubavi čoveka prema Stvoritelju. Mi angeli nebeski neizrazivo volimo svaku tvar Tvorca našega. No ljubav naša prema tvarima dolazi jedino od ljubavi naše prema Tvorcu svih tvari. Svaka Njegova tvorevina draga je nama samo zato što je Njegova i od Njega. Mi ljubimo Njega, zato ljubimo i sve ono što On ljubi. A ono što On ljubi, ono i stvara i drži, preveliki Stvoritelj i Svedržitelj. Ljubav k Njemu, Ljubećem nas, čini nas moćnim, radosnim, svetim, mladim i — živim.

To je ljubav čistih duhova prema Duhu. Pri neprestano plamtećem osećanju ljubavi kod nas na nebesima i ne javljaju se nikakva druga osećanja. Kao što svetlost prožima kroz kapi jutarnje rose tako nas božanska ljubav. Takvu je ljubav imao i praroditelj ljudski za neko vreme. I za to vreme on je od takve ljubavi bio veoma moćan, radostan, svet, mlad i — živ. Čim se ljubav njegova podelila na nebo i zemlju i srce se njegovo sklonilo k zemlji, on je onemoćao, ožalostio se, obesvetio se, ostareo i — sa smrću venčao. Potomci njegovi, privoljeni carstvu zemaljskom, još su većma pali i plen smrti postali. Srca njihova, ispražnjena od moćne i svete ljubavi nebeske, punila su se raznim osećanjima, suprotnim, prolaznim i varljivim. Nebo nije više bilo stvarnost u duši njihovoj no samo jedna bleda uspomena, koja je s kolena na koleno sve više bledila. Snizivši um svoj na misli samo o telesnim predmetima, mimo i na suprot Boga, oni su počeli srcem želeti samo telesne stvari, opet mimo i na suprot Boga. Tako su se srca njihova zatrovala pohotom, zavišću, mržnjom, zlobom, zluradošću, strahom za telo, strahom od smrti, nenasitošću, samoživošću, neverstvom, gramžljivošću, i svakim nezadovoljstvom od ništavnih zadovoljstava. Zemlja im je ispunila srca, zemlja im je prorasla kroz srca, zemlja im postala tiranin. I tako sve — dokle se Duh Božji nije spustio niz krvavu stazu Sina Božjega, te kamena srca ljudska ponovo omekšao i osvetlio nebeskom ljubavlju.

Ti sam dobro znaš, izvrsni poznavaoče ljudi, kako je onaj otrovni adamski dim zemlje — i što je još gore: dim adskih duhova — počeo trovati i srce tvoga naroda, gaseći u njemu plamen nebeske ljubavi, koji je od krštenja njegovog tako divno plamteo kroz nekoliko vekova. Čovekoljubivi Bog, "koji hoće da se svi ljudi spasu", nije mogao dalje gledati kako tvoj narod srlja u konačnu propast, u ždrelo večne smrti. Trebalo je naći načina, da se to zlo spreči i izleči. No ništa nisu pomogli ni primeri srpskih svetitelja, ni reči propovednika, pa ni tvoje opomene i preklinjanja. Zbog toga je morao najzad doći ovaj potres, ovaj strah i užas, i pokolj, i pogibija velikih i plemenitih vojvoda, i tvoja prevremena smrt, o najplemenitiji od svih. Pa zbog toga ima da dođe još i dugotrajno robovanje, kajanje, ridanje, uzdisanje, ćutanje i trpljenje. Gorčina za gorčinom kao korak za korakom. Da bi se tim načinom odlepilo srce tvoga naroda od zemlje i prilepilo k nebesima. Da bi se razočaralo u ništavne zemaljske pristrasnosti a očaralo trajnom ljubavlju nebeskom. Da bi se ispraznilo od dima adskoga i ispunilo svetlošću bez sumraka. Rečju, da bi se narod tvoj iznova rasplamteo ljubavlju prema Stvoritelju, i od tog plamena zagrejao ljubavlju prema dušama na zemlji i duhovima na nebu, kao tvarima Sveljubljenoga. I da bi kroz tu ljubav došao opet do moći, radosti, svetosti, mladosti i pravog života.

Raduj se, dakle, blagorodna žrtvo! Tvoj izbor je pravilan, i tvoj zavet spasonosan. Sve što se od sada bude događalo s tvojim narodom, odbijaće ga od varljive ljubavi zemaljske, prolazne i ništavne, a uzdizaće ga ka večnoj ljubavi nebeskoj. I što god od sad bude voleo na zemlji voleće kroz čistu i svetu ljubav nebesku. Robovanje spoljašnje doneće mu oslobođenje unutrašnje. A unutrašnja sloboda je takva vrednost, kojoj ne može škoditi ni spoljašnje ropstvo ni spoljašnja sloboda. Tiranija je ne može ugušiti; spoljašnja sloboda ne može je uprljati.

Tako će se tvoj narod napuniti snage, i biće moćan kao što je ljubav moćna. Na taj put ga upućuje Onaj, koji leči bijenjem kao i milovanjem. On je sama ljubav; On — domovina i ognjište ljubavi. U Nemu se javlja ljubav kao roditeljstvo, i ljubav kao sinovstvo, i ljubav kao plameni duh ljubavi, Sveti Duh. Izvan Njega i na suprot Njemu niti ima niti može biti osećanja istinske ljubavi ni na nebu ni na zemlji. Nevidljivi svetovi duhova opijaju se i žive ljubavlju iz Njega. Sva nevidljiva i vidljiva vasiona jeste zagonetka, kojoj je, ključ Njegova ljubav. Sve što odgovori ljubavlju na Njegovu ljubav, postaje besmrtno i biva ubrojano u porodicu Njegovu nebesku. Ovo ubrojanje u porodicu Njegovu besmrtnu, u građanstvo carstva nebeskog, najviša je, svrha svih vaših trudova i težnji na zemlji. Ovo je vrhovno dostojanstvo, koga se vi, duhovi u telu, možete udostojiti. Ovo — plata mučenicima u ovoj dolini plača.

GLAVA OSMA
u kojoj se govori o prevashodstvu volje kod onih koji se privole carstvu nebeskom

Slušajući ove uzvišene reči Lazar osećaše, kako mu srce goraše ljubavlju prema čudesnom Stvoritelju ljudi. Posle dužeg ćutanja i razmišljanja navali na nj druga jedna nedoumica, čije razrešenje on ne mogaše naći u sebi. Pa će postaviti nebeskom vesniku ovo pitanje:

— Ali, objasni mi, vesniče Božji, neće li delatnost moga naroda biti prekinuta ropstvom? Neće li njegova volja za velika dela zakržljati pod stegom neprijateljskom? I neće li utrnuti u njemu bogodani mu dar umetnički, kao talant pod zemlju zakopan?

— Ti se brineš o svome narodu i u smrtnim ranama kao roditelj o deci svojoj, o svetilniče svoga naroda? Zaista ti kažem: takvu dobrotu neće zaboraviti ni Bog ni narod. No to što me sad pitaš svedoči, da si još u kavezu tela, i da se nisi sasvim oslobodio zemaljskih prizraka. Znaj, dakle, da se na svetim nebesima ne cene nikakva dela ljudska sama po sebi, nego samo pobude i kakvoća volje, s kakvom se ta dela tvore. Države, zakoni, knjige, dvorovi i gradovi, kule i drumovi, mašine i izumi, sprave i naprave — sve je to samo po sebi pusta ništarija, kao napušten mravinjak, kao prazno gnezdo, iz koga su laste izletele. Najveći gradovi ljudski, gledani iz najbližeg oblaka, ujednačuju se sa drumskom prašinom, i ne razlikuju se od nje. Sićane pčele i beskućni ždralovi mogli bi se nasmejati najuređenijim carstvima vašim i reći: bolji je red kod nas! Majušni zrikavac kad bi stao pored vaše najhvaljenije naprave predstavljao bi nesravnjivo veće čudo od te naprave. Ili misliš, da se mi iz nebeskog carstva divimo onome čemu se vi na zemlji divite? Kako bi mogla ma kakva dela ljudska zadiviti nas u duhovnom carstvu, koji gledamo neslućene od vas i nesanjane svetove neprolaznih naroda i tvorevine Božjih? O, kneže viteže, kako je teško objašnjavati se slobodnoj tici iz planine sa ticom u kavezu! Ali kroz sva dela svoja ljudi javljaju dobru ili zlu volju svoju, i to je ono što se oseća, meri, i sudi u duhovnom carstvu. Delo se ne ceni po delu, nego po voljnoj pobudi na to delo.

Privoljeni carstvu zemaljskome beskrajno se razlikuju od privoljenih carstvu nebeskome i po volji onako isto kao i po mislima i osećanjima. Oni imaju ili mešovitu ili čisto zlu volju, shodno uticaju duha prirodnog ili duha demonskog. Zato su im i dela ili mešavina dobra i zla ili samo zlo. Samovolja je zla volja. Ni angeli nebeski ne znaju šta hoće dok ne udahnu u sebe hotenje Božje. Svaka volja van kruga Božje volje jeste zla volja. Ako čovek hoće ono što on hoće, zlo hoće. Svojom samovoljom mnogi misli, da istakne ličnost svoju; u stvari on time ističe samo svedočanstvo o nemanju ličnosti i o tiraniji zemlje ili ada nad sobom. Kao što u Misiru nema vode van vode iz Nila, tako nema nikakva dobra u dušama ljudskim, pa ni dobre volje, van večitog i sladosnog Izvora svakoga dobra. No ova istina iščezla je iz pameti onih, koji se celom svojom dušom vuku po prašini. Otpavši od volje Božje, volje blage i svemoćne, oni s ohološću hode za voljom svojom. Da li je to volja njihova, kao što oni misle, ili volja nekih stihija i svetova, njima nepoznatih? Ali oni tako misle —da hode po svojoj volji! I hodeći dugo i brzo po svima stazama, oni drže, da su daleko otišli; i to nazivaju — napredak. A kad padnu od umora, uvide da se nalaze na istom mestu odakle su i pošli, na polaznoj tački čukunđeda. Dela ruku svojih obožavaju; po adetu sujetnih, da vole samo bogove niže od sebe. No kad zaištu sreću ad svojih rukotvorenih božanstava, ova ih drsko upućuju na samoubistvo kao jedino izbavljenje. Jer smrt je bezdano ždrelo, u koje se bespovratno i nepremostivo survavaju sva mudrovanja, sva osećanja, i sva dela ljudska, van života i životvornoga Svedržitelja. Privoljene carstvu zemaljskom šamara svaki dan samoobmana za samoobmanom, no oni uprkos tome neumorno zidaju sebi kulu sreće od zemljanih opeka, dok se ne sruče u ždrelo smrti ne sagledavši lice sreće. Oni proglašuju svoje pretke ludim zato što su uzaludno tražili sreću na putevima svojim a ne njihovim, proglašavajući svoje pretke ludim, time svedoče, da su deca ludaka. I najzad ne svršivši ništa i ne dostignuvši ništa od željenog oni ostavljaju zavet porodu svome, da traži sreću na istim putevima na kojima je oni nisu našli.

Znaj, divotni ktitore crkve Lazarice, da je ovaj dan za tvoj narod prekretnica ne ka zlu nego ka dobru. Zaborav volje Božje, bezumna samovolja povukla je dušu narodnu ždrelu večne smrti. Od sada će se narod tvoj morati pokoravati volji tuđoj, da bi se naučio pokoravati se volji Božjoj. Moraće se pokoravati samovolji svojih tirana, da bi kroz to omrzao sopstvenu tiraniju nad samim sobom. I kroz trudne i znojne vekove što dolaze naučiće se da mrzi dve loše volje, dve samovolje, svoju i svojih gospodara. U teskobi i pod pritiskom sa svih strana on će moći rasti samo u visinu, kao drvo u gustoj šumi, i zato će samo u visinama tražiti svetlost. I u visinama potražiće svetlu volju Stvoritelja voga i lako će je naći, pošto ništa treće neće imati da traži omrznuvši i svoju i tuđinsku volju Lako će je naći, kao svog poznanika, koga je znao pa zaboravio. A kad je nađe i pozna, zaradovaće joj se kao siroče ukrađeno pa vraćeno roditelju svome. I biće mu volja Stvoritelja slađa od meda i mleka, i sve slađa što je više bude upijao u sebe. Gologlav i bosonog klanjaće se volji Svevišnjega, pa ipak će se osećati blaženiji kako od svojih obesnih gospodara tako i od svojih predaka zlatom urešenih. Njegov umetnički talant, darovan više ili manje svakom živom biću od Umetnika, čija su umetnost i svi umetnici, neće mu ni propasti ni zakržljati; ne boj se. On ga, istina, neće moći projaviti u građenju kula ni gradova, ali će ga dovoljno obelodaniti u svome intimnom krugu, u svojim domaćim rukotvorinama. Te rukotvorine biće dirljive po duhu i ljubavi, s kojom su uobličene; i toliko uzvišene u krasoti i čednosti, da će se svet diviti. U svim njegovim izrađevinama ogledaće se tajanstvena ruka neba, i nebeska harmonija i milokrvnost, jer će izražavati harmoniju volje ljudske sa voljom Božjom. Sva dela tvoga porobljenog naroda biće posvećena Bogu, sva potčinjena volji Njegovoj nepogrešnoj, i otuda sva nadahnuta Duhom svetinje, istine i lepote. Ipak, sva ta dela neće sama po sebi ništa vredeti pred svetim nebesima, kao što nikakva dela ljudska po sebi ništa ne vrede za večnost. Ali će obožena volja, koje su ta dela izraz, naslediti večnost.

Zbog toga, carska dušo u trošnoj prašini, preni se pokloni se i ti volji Besmrtnoga, Večnoga, kojoj se svi narodi nebeski danonoćno klanjaju. Ne brini za svoj narod, kad ga predaješ volji Višnjega. Jer će Njegova volja biti tvome narodu slađa u ropstvu nego li samovolja u buavom gospodstvu zemaljskom. Izabravši carstvo nebesko ti si uvrstio svoj narod u narode nebeske, besmrtne, angelske. Kao čovek i kao knez ti nisi mogao veće nasleđe ostaviti narodu svome, osim učiniti takav izbor i potvrditi ga crvenim pečatom krvi svoje. Zato sada na ovome polju kao u Getsimaniji svojoj ponovi one spasonosne reči: Oče, neka bude volja tvoja kako na nebu tako i na zemlji! I budi spreman, da kroz čas dva pređeš sa ovog zemaljskog bojišta u večno odmorište. Tek ćeš tamo poznati, kakvo je veličanstvo volja Božja, i kakva naslada pokornost toj volji. U njoj nema ni kapi zlobe, ni trenutka nemoći, ni senke umora. Ona je stvorila bezbrojne svetove, nevidljive i vidljive, da okuse dobrotu i slast njenu. Od prepunosti svoje ona se izlila preko svetova duhovnih u oblike i vezove i rumore sveta telesnoga. Ona je stvorila ono što je njoj moguće stvoriti, i sve potopila u okean opojne radosti i miline svoje. I sve što ona zahteva od dece svoje to je da se duboko zagnjure u besmrtne i životvorne vode njene.

GLAVA DEVETA
u kojoj se govori o Lazarevom gledanju bitke sa dva otvorena vida: telesnim i duhovnim

Ne potraja dugo a to se opet razli neka divna nebeska melodija po duši Lazarevoj. To nebeski narodi pevahu pesmu, od koje car samrtnik pojmi ove reči:

Strašna dana, no žetve predivne!
Jato duša s Kosova nam stiže.
'Ajte, duše, 'ajte k nama bliže!
Dve se žetve na bojišti žanju:
Jedna — smrti, a druga — života
Žetva živa u nebo se sliva,
Anđeli je pod krilima nose
U carstvo je nebesko unose.
Dan Amosov — zavet hrišćanima
Zavet borbe za krst i slobodu.
Krvlju Lazo zavet zapečati
I svoj narod večno obogati...

Od blagosti i sladosti ove pesme Lazar se toliko umili, da mu potokom potekoše suze iz očiju. On beše sav u duhu, te i ne osećaše svoje suze. Ali Turci videše i raznoliko tumačiše plač cara hrišćanskoga. Jedni tumačiše kao žalost za mrtvim vojvodama pred sobom, a drugi kao slabost u strahu od svoje bliske smrti. A dva nebeska čoveka, koje niko od Turaka ne mogaše videti, stajahu i nešto tajno govorahu među sobom. Onda sveti Amos korači bliže ka Lazaru i blago mu reče:

— Ti si ganut ovom divnom pesmom, divni svečaru moj? To se nebeski sveti narodi raduju, što im pridolaze nova braća sa zemlje. Gle, ovoga dana najviše im braće stiže sa ovoga polja. Svevišnji je darovao ovaj dan meni, kao Svome mučeniku na zemlji, kao i svakom svecu svoj dan. Na današnji dan stradanja tvoga ja sam pretrpeo smrt za svetu veru. I kao svakom svecu u njegov dan tako i meni danas sveta nebesa podnose čestitanja i pevaju pesme. Tako sveta nebesa svaki dan slave Boga kroz svetitelje Njegove. Molitve svih onih smrtnih, koji mene svetkuju u slavu Gospodnju ja okađene iznosim pred Cara i Svedržitelja nebeskog. A duše pravedne, koje se u moj dan odvoje od zemlje, ja pratim s angelima hraniteljima u zračne visine večne svetlosti i večnog života. Još malo pa ćeš i ti, kneže, deliti ovaj dan sa mnom, kao svetac ovoga dana. A svaka deoba nebesne slave za nas na nebu znači udvojeno blaženstvo.

Rekavši ovo sveti Amos stavi svoju desnu ruku na lice samrtnika i viknu: Otvori se!

U tom trenutku otvoriše se Lazaru oba vida istovremeno, i telesni i duhovni. I sa oba vida pogleda on po bojištu oko sebe. I gle, kako sve novo i čudno! Lica mnogih njegovih vojnika, juče pričešćenih u Samodreži, behu svetla, kao svećama osvetljena. Oko glava sijahu im se svetlosni krugovi, koji se produžavahu malo na četiri strane u oblik krstova. Pored svakog tako osvetljenog lica stajaše, kao u vazduhu, po jedan svetlosan prozračan čovek. Isto kao onaj nebeski vesnik, što govoraše s Lazarom. No vide knez i drugčija lica. To behu borci kao zemlja tamni. Iza njihovih glava pomaljahu se i povijahu tamo amo nekakve nakaze crne kao katran. I razumede knez, da izraz tih gnusnih nakaza odgovaraše crnim nedelima i strasti grešnika, uz koje se nakaze pripijahu. I još pojmi on, da na širokom bojištu ne beše samo borba ljudi nego i duhova.

I ad i zemlja i nebo u strašnom sudaru. Tutanj zvek, piska i vriska, buka i klepet, pokliči i ropci— vazduh ispunjen svim glasovima i jecajima što se na zemlji mogu čuti iz grla i iz nozdrva, od kopita, od metala, od truba, od drvenih palica, kostiju i zuba, od zategnute kože na bubnjevima, od vetra i kiše. Sevanje mačeva i kopalja, sijanje tokova i blistanje kalpaka i srebrnih uzdi, lepršanje azijskih zelenih barjaka i hrišćanskih crveno-belih krstaša, bela lica evropskih ratnika, tamno-žuti Azijati i ugljeno-crni Afrikanci, snežni turbani i aleve čakšire, plave i krmezli dolame, žute i oranžane čizme, raznobojni konji i kerovi, sive kamile i sokoli sivi — da li će se oko ljudsko ikada sititi takvom izložbom boja sa tri kontinenta? Borci ustremljeni jedan na drugog, jedni sa munjama u očima, drugi sa bledilom dogorevajuće sveće. Propeti konji sa iskeženim zubima od zategnutih uzda. Svaki ratnik misli, kako će neprijatelja umrtviti ili sebe odbraniti. Lica su jednih — knjiga užasa, drugih — knjiga jarosti, trećih — knjiga ustrašenosti, četvrtih — knjiga bola, ili brige, ili nade — no nijedno osećanje niti strast bez krajnje zaoštrenosti i vrhunca svoje siline. Neko zatvorenih očiju iskazuje svoj bol na otvorena usta. Neko stegnutih usta projavljuje usijan gnev na oči. Neko mrštinama lica pokazuje sabiranje snage iz celog bića svog. Jedni padaju od topuza protivničkog. Drugi čupaju strele iz svoga tela i rukama stežu rane da zaustave krv — avaj, dokle? Nekoga u zabuni ubija najbliži drug. Neko oboren nalazi smrt pod kopitama svoga konja, u koga se nadao kao u saveznika. Nekoga u bekstvu stiže strela, a neko u najgušćoj borbi ostaje netaknut. Niti telesni vid može dogledati niti prirodni razum razumeti, zašto s jednim čovekom biva ovako a s drugim onako. To tkanje i osipanje sudbe može se dogledati i shvatiti samo onim drugim, duhovnim vidom. Jedino u Lazara među svima hiljadama ratnika beše taj vid otvoren. I tim drugim tajanstvenim vidom gledaše Lazar i vide borbu duhova o ljude. Shodno svetlosti ili tami duše jednoga ratnika priletahu mu ili duhovi svetlosti ili duhovi mraka. Trenutno svak raspoznavaše svoje i otimaše se o svoje. Moćni angeli nebeski odbijahu mahanjem ruke ili dahom usta svojih demone kao gladne šakale od duša krstonosnih vitezova. Ali zverovi adski, premda trepetni pred svetim silama, mučki naletahu na svaku ljudsku dušu, čim bi izašla iz toploga tela. Odvratnim žvalama obzinjavahu oni duše grešničke, a noktima ih kao udicom dohitahu, noktima, koje na aršine mogahu ispružiti. No čim bi angeli mahnuli rukom preteći oni bi skupljali nokte u zmijaste kolutove, i sami sebe grebli od grozne ljutine. Još od njih ishođaše neki dim i smrad, nepoznat zemlji i ljudima. Obe bi vojske u času mogle biti ugušene tim adskim smradom, da ga angeli ne uništavahu nebeskim životvornim ozonom što ispunjavaše njihovo biće. I Lazar gledaše i vide, sa jezom i užasom, kako anđeli najzad dopuštahu demonima, da uzmu poneku crnu dušu čovečju. A duše pravednika oni zakriljivahu svojim krilima, i uzimahu ih i uznošahu u nebesne visine. Pri letu u vis svaki se angel okretaše ka svetom Amosu i ljubazno ga pozdravljaše. Jer to beše Amosov dan. I začudi se Lazar velikim vojskama neba i pakla, koje ne behu manje od ljudskih vojski na bojištu. Njihovo otimanje o duše ljudske predstavljaše takvu jednu hitru i utančanu borbu, kakva na zemlji nema sravnjenja nigde do unutra u čoveku, u kome se bore suprotne misli. A za sve vreme dokle Lazar netremice posmatraše dvojnu bitku sa dvojnim vidom svojim do njega dopiraše ona nebesna melodija, koja ga i podržavaše da ne siđe s uma od viđenih strahota —

Jato duša s Kosova nam stiže.
'Ajte, duše, 'ajte k nama bliže!

GLAVA DESETA
u kojoj se odgovara na Lazarevo pitanje, zašto nekrštena Azija da pobedi njegov narod, koji se bori za krst časni

Od sagledanih strahota Lazar dugo ne mogaše povratiti mir duhovni. Tresao se celim telom. Sultanovi perjanici oko njega protumačiše to kao prirodnu predsmrtnu groznicu teškog ranjenika. Međutim Lazar opet beše sav u duhu, i telesnim čulima ništa ne opažaše. Bitka je grmela oko njega kao i pre, no on niti je čuo ijedan glas niti video ijedan predmet ovoga sveta. Pred njim su stajali angeli Božji i prorok. I on je samo njih video. Tada angel Božji prekrsti iznemoglog kneza krstom sa tri prsta, i time mu povrati mir duše i krepost tela. Pa mu reče:

— Tebi još nije sve jasno? Ti bi hteo još da pitaš, divni ktitore Gornjaka?

Stojeći još pod strahotnom težinom malopređašnje vizije Lazar progovori utanjenim glasom:

— Iako se svaka tvoja reč, o bestelesni, spušta u moje srce kao nov plamen istine, što svetli i greje, ipak nisu osvetljeni i razagnani svi oblaci moga neznanja. Evo jednog tamnog oblaka, koji visi nad mojim vidikom:

Ja sam krenuo sa svojim vitezovima u boj za krst časni i slobodu zlatnu. Azijski car došao je sa svojim hordama na naše ognjište radi pljačke i rušenja. Ne pojimam, veliki slugo Božji, zašto je volja Svevišnjega sklona da daruje pobedu onima, koji se rugaju krstu i nište slobodu naroda krštenoga?

Na to odgovori poslanik nebeski:

— Kada kršteni naruže krst bezakonjima svojim onda Svevideći dopušta da ga nekršteni još više naruže. Da bi se kršteni setili i zastideli. Jer Mu je snošljivije veliko ruganje od nekrštenih nego malo od krštenih. Ti znaš, da je časni krst — krst Sina Božijega, i da on označava stradanje za ono što je On stradao. Pre Njega krst je bio nečasan, i samo su ga nečasni nosili. ali od kako je tome nečasnom znamenju dao čast Onaj, od koga je svaka čast na nebu i na zemlji, dodirnuvši ga telom Svojim i opravši ga krvlju Svojom, od tada je to znamenje najveće znamenje časti u oba sveta.

Za ovo najveće znamenje časti ti se danas boriš, zastavniče Hristov. Celog tvog veka ti si se u stvari borio za krst časni protiv lažne braće, a danas se boriš protiv otvorenih — u toliko boljih — neprijatelja krsta. Zastidela bi se lažna braća i ustrašili bi se neprijatelji tvoji, kad bi znali značaj časnog krsta, protiv koga su ustali. Ali su im oči za sad zaslepljene, te ne mogu to da vide. Samo kroz dragovoljno nošenje krsta poznaje se važnost krsta. Ko ponese krst, taj i saznaje, da je krst — put, istina i život. Pa pošto je i put ljubav, i istina ljubav, i život ljubav, to i krst znamenuje ljubav. Vrhovno znamenje ljubavi! Nositi krst znači stradanjem posvedočavati ljubav svoju prema Bogu. Krst je svedočanstvo svete ljubavi; ko to svedočanstvo ne pokaže, nema svete ljubavi u sebi. Nikakve reči i nikakvi darovi ne mogu posvedočiti ljubav kao što može krst. Zato se Sin Božji dao raspeti na krst, da bi dao večno svedočanstvo večne ljubavi Svoje. Boreći se danas za krst časni ti se boriš za jedini pravi put života, za jedinu živu istinu, i za jedini istiniti život. Da, i za jedinu večno živu i svetu ljubav. A ko god se za to bori, ako i umre živeće, ako i pogine pobediće. I tvoja Golgota, kneže, neminovno je vezana s vaskrsenjem. Sama borba za krst već označava pobedu, bez obzira na bliski ishod borbe. Jer se od krsta Golgotskoga cela ova planeta opasala krstom od istoka do zapada i od severa do juga, i njime je prekrštena sva vasiona. Ko s tim svetim znamenjem strada i vojuje, ima pouzdano jemstvo pobede.

Gle, tvoji krstati barjaci još se viju po ovom razbojištu. Još malo i oni će biti oboreni i pogaženi. Jer je grešna vlastela tvoja odavno oborila i pogazila to sveto znamenje. Ali pogaženi krstovi na Kosovu uzdići će se polako u srcu narodnom i useliće se u srce narodno. I vremenom svaki potomak tvoj, svaki pravoslavni sin i svaka pravoslavna kći u tvom hrišćanskom narodu, predstavljaće na ovoj zemlji jedan živi krstaš barjak. A kada se časni krst ne simbolično nego stvarno bude uselio u srca ljudska, lako će biti napraviti ga od svilenih krpa i šimširovih grana. Jer je ljudima uvek lakše doći do simvola nego do stvarnosti, do izraza lakše nego do duha i istine. Kada tvoj narod bude robovao pod nekrštenim gospodarima onoliko vekova koliko je stari Izrailj robovao pod faraonima misirskim, krst će toliko ispuniti dušu tvoga naroda i toliko utvrditi se unutra u duši, da čim se ponovo digne krstati barjak od platna, spoljašnje će ropstvo brzo biti svrgnuto, spoljašnja sloboda lako zadobijena, i carstvo ponovo vaspostavljeno.

O divni mučeniče Hristov, kako si vaistinu divan zavet ostavio narodu svome privolevši se carstvu večne stvarnosti! I kako si mu pobedonosno znamenje stavio pred oči u vidu časnoga krsta! Mesto ognjenoga stuba, što je vodio Izrailjce iz ropstva Misirskoga, krst uzdignut od Kosova polja do nebesa vodiće tvoj narod kroz pustinju robovanja. Svetliće mu, vodiće ga, i izvešće ga u obećanu zemlju slobode —no ne jedino zemaljske, simvolične i vremene, nego i slobode istinske, besmrtne, angelske.

GLAVA JEDANAESTA
u kojoj se govori o spoljašnjoj i unutrašnjoj slobodi i o suštini zlatne slobode

— Saslušaj sada reč o slobodi, neutoljivi viteže krsta časnog i slobode zlatne. Sve stvarnosti imaju svoja nerastegljiva i neotuđiva imena. Ali na zemlji su ta imena protegnuta i na simvole tih stvarnosti, pa čak i na simvole simvola. Zbog neobuzdanosti jezika i vizijske slabosti ljudske. Tako se i reč sloboda protegla na mnoge odnose i mnoga stanja među ljudima na zemlji. Reći ću ti prvo ono što tebi treba da je jasno. Kad se spoljašnja sloboda u jednom narodu pretvori u robovanje najbližeg najbližem, i uprlja bezimenom tiranijom čoveka nad čovekom, zakonom zemaljskim nekažnjivim, onda Svemoćni, Sažaljivi, oduzima slobodu takvom narodu i baca ga u školu robovanja, da bi se naučio poznati i ceniti slobodu. Nije li ti ovo jasno, čestiti kneže?

Odgovori Lazar:

— Zaista, govoriš mi stvari, koje treba da su jasne svakom razumnom čoveku. — Po tom angel produži:

— No sloboda zlatna vezana je tesno za krst časni. Kroz krst časni i javljena je ljudima sloboda zlatna. Jer zlato je simvol istine. Sloboda zlatna, dakle, znači: sloboda istinska i nepromenljiva. Tu slobodu imamo mi besmrtni duhovi u carstvu nebeskom; tu unutarnju, duhovnu slobodu. Ko od smrtnih stekne ovu slobodu, taj, i samo taj, istinski je slobodan. Slobodan je od briga i pohota zemaljskih; slobodan od prizraka svetske slave i prolaznog bleska; slobodan od sveta, od ljudi, od demona; slobodan i od samoga sebe, od nižeg, neduhovnog bića svoga. Noseći zlatnu slobodu u prsima svojim, on se oseća slobodan i u spoljašnjoj slobodi i u spoljašnjem robovanju. Niti mu slobodna država može tu slobodu povećati niti neslobodna umanjiti. To je blago skriveno unutra u duši, koje lopovi ne kradu, tirani ne ruše, oganj ne spaljuje, smrt ne uništava. Prava sloboda jeste sloboda i u tamnici i u dvoru. Bez nje je tamnica grob a dvor tamnica. Bez te unutarnje slobode dece Božje, slobode duha i srca, čovek je uvek rob pa ma kakve bile spoljne okolnosti njegovog života. Ona čini spoljašnje ropstvo negorkim a spoljašnju slobodu slatkom. Ona je so za spoljašnju slobodu, i čuva ovu zloupotrebe i truleži; i svetlost za spoljašnje robovanje, osvetljujući i zagrevajući ljude porobljene.

Rečeno vam je od Gospoda vašega i našega, da budete kao deca. Zar nisu deca najslobodnija bića u vašem rodu zemaljskom? Pokornost volji roditeljskoj ni u koliko ne ograničava njihovu slobodu nego joj samo daje pravilan tok. I mi na svetim nebesima Božjim imamo tu detinju slobodu, jer smo i mi deca, i činimo sve što hoćemo sa radosnim saznanjem, da nas u tome ograđuje i ograničava jedino ljubav i mudrost svevidećeg Oca nebeskog. No to ograničenje mi ne osećamo ni kao stezanje ni kao sužavanje nego kao roditeljsko čuvanje dece od pada. Sloboda u Bogu a ne od Boga — to je prava sloboda, neprolazna, životvorna, radosna, zlatna. Saznati sebe u zavisnosti jedino od Roditelja, Hranitelja i Branitelja, od najsrodnijeg Srodnika, od najvernijeg Ljubitelja — to je najuzvišenije saznanje i osećanje slobode, koje mogu imati stvorena bića na nebu i na zemlji. Zlato je zlato, bilo pod nogama ili na glavi. Tako i zlatna sloboda, bila na visini ili u nizini, na svetlosti dana ili u tami noćnoj.

Pogledaj u Sina Božjeg, Čedo Božje javljeno u telu, da bi objavio telesnim tajne večnog života. Od sve dece na nebu i na zemlji Sin Božji je najslobodnije Dete. On je slobodan bio kao drvodelja u Nazaretu, i kao Učitelj u narodu, i kao vezan Rob pred kneževima jevrejskim i rimskim. Njegova sloboda ni u jednom trenutku niti je vezana ni drešena. Robovi su bili oni, koji su Ga sudili, i pljuvali, i šibali, i raspinjali. A On ni minuta nije bio neslobodan; jer nijednog minuta nije bio odvojen od vizije Svog nebeskog Oca i Svoje nebeske otadžbine. Tu Svoju slobodu doneo je On s neba ljudima, i u tu slobodu uveo one, koji su je razumeli i zavoleli. Zbog toga apostol Njegov govori oslobođenim od sveta, od demona i od sebe:"stojte u slobodi, kojom vas Hristos oslobodi". I taj apostol, i drugovi njegovi, i milioni hristovernih osećali su se slobodnom decom Božjom, i u gradu i u pustinji, i za punom trpezom i u gladi, i u okovima kao i među prijateljima. Sve — slično Njemu, Otkrivaču i Darodavcu zlatne, nebeske slobode, slobode dece Božje u Domu Oca svoga. Jer je Duh Očev, Sveti Duh slobode vejao u dušama njihovim i spasavao ih od svake zarobljenosti.

Za tu zlatnu i svetu slobodu ti vojuješ i umireš, ljubimče i ljubitelju carstva nebeskoga. Spoljašnja sloboda, u svojoj kući i u svojoj državi, pod vlašću jednokrvne i jednoverne braće, samo je simvol božanstvene slobode duha, ljuska koja nagoveštava jezgro, mesec koji baje o suncu. Oni koji nemaju tu suštastvenu, zlatnu slobodu u sebi, a bore se samo za spoljašnju slobodu, zar ne bivaju robovi i u svojoj kući, u svojoj državi, pod vlašću jednokrvne i jednoverne braće? Zar to nije prizračna sloboda, koja se ni u čem do u imenu ne razlikuje od robovanja tuđinu? Za takvu prizračnu slobodu ne daje se ni kruna, a još manje glava. A to si, kneže, potegao na ovo polje, da položiš i krunu i glavu za slobodu — ama za onu stvarnu jevanđelsku slobodu.

Ko dušu svoju daje za zemaljsko carstvo, čini što i nerazumni Isav — prodaje jedino dostojanstvo svoje za čanak sočiva. Ljudi obično shvataju spoljašnje robovanje kao gubitak. I jeste gubitak, no čega? Ne duše, nego stvari, imanja, vlasti, gospodstva. A kad nije gubitak duše, nije gubitak u opšte. Jer sve je ostalo samo nameštena bina, na kojoj se duša pokazuje. Duša može prevashodno odigrati svoju dramatičnu ulogu i bez svake utrpane i izveštačene bine. Kad se čovek privole našem carstvu nebeskom, onda mu je svaka stopa zemlje, na koju stane, izvrsna bina za ulogu njegovu.

Tvoja dva današnja prividna poraza biće obraćena u dve slavne pobede. Prvi je poraz pogibija tvoja i tvojih junaka; a drugi, kao posledica prvog, ropstvo preostalog naroda tvoga. Za prvi poraz, darovaće se tebi i junacima tvojim svetiteljstvo na nebu i opojna pesma na zemlji. Za drugi poraz darovaće se tvome narodu unutarnji duhovni preporođaj, unutarnja zlatna sloboda, kroz krštenje u ognju i krvi.

Čovek koji baca seme na njivu siromaši u očima nerazumnog posmatrača, jer ispražnjava žitnice svoje. No račun se ne pravi pri setvi nego pri žetvi. Današnji dan je za tvoj narod velika setva na njivi vremena. A kad stigne za žetvu ono seme, koje si ti danas posejao, vrsni sejaču, ti ćeš posmatrati s nebeskih visina, i radovaćeš se radošću neiskazanom.

Bolje je žrtvom zadobiti carstvo nebesko nego lukavstvom carstvo zemaljsko. Nema lukavstva na zemlji ni u paklu, koje može nadmudriti večnu nebesku Mudrost. Na mnogim megdanima Ona izgleda tučena u očima onih, koji misle, da je bitka okončana. Ali Ona na daleko gleda, i vidi dan Svoje pobede. Kad protivnici njeni pobedonosno kliču Ona ćutke upisuje prividne gubitke Svoje u dobitke. Oholi se rugaju Njenim malim i golorukim vojskama, ali na kraju zinu od iznenađenja i užasa. Oholi i samonadeždni uvek doživljuju neočekivano, Ona — nikad. Mudrost nebeska u borbi daje Svojim protivnicima sva preimućstva, i povlači se pred njima kao bijena, no na koncu Ona ih razvejava kao plevu. Njeni prutići lome železo protivničko. Njen ovlašan mahaj ruke vraća oblake od strela nazad u strelce. Samom pomišlju Svojom ona podiže pale i uzvišuje male. Ugnjetene pridržava i skrušene miluje. U Njenom je dahu neodoljiva sila, u Njenoj reči neugasiva svetlost. "U rukama su Njenim svi krajevi sveta". Nadnela se nad rod ljudski kao majka nad čedo u kolevci — ko joj se može usprotiviti i živ ostati? U čašu slobodnih naroda dodaje gorčine a u čašu porobljenih meda; no i jedno i drugo s merom, da lek ne bi postao otrov. Ona ljubi one koji Njoj služe; i nadmeće se u služenju sa ljubimcima Svojim. Niko od stvorenih ne može je ni nadigrati, ni nadjačati ni nadslužiti. Blago čoveku, koji se privoli nebeskoj Mudrosti i Njenome carstvu...

No vreme tvoje tek što nije isteklo, o kneže sudbonošče naroda svoga.

GLAVA DVANAESTA
u kojoj se opisuje svršetak Lazarev

Posle ovog govora vesnik nebesa uzdiže ruku i izreče neku tajanstvenu reč. I odjednom se zatvori duhovni vid Lazarev. Ali Lazar ne beše više stari čovek, no preporođen i obnovljen. Bezužasno gledaše on i slušaše. Njegova duša beše umirena i obasjana nebesima, slično utišanoj vodi, u kojoj se ogledaju samo visine sunčane. Boj se još bijaše oko njega, ali se on više ne vezivaše za nj nijednim vlaknom duše svoje. Srce njegovo stajaše uzvišeno iznad zemaljske tuge i radosti, a um njegov visoko i daleko iznad svih pomisli o zemaljskom. Sav ovaj svet ležaše kao puhor pred njim. Iz toga puhora duša se njegova beše izdvojila kao varnica i beskrajno udaljila vremenom i prostorom. I vreme i prostor — kao i svi svetovi u obručima njihovim — pripadahu onom puhoru. U duši svojoj Lazar osećaše nov život — bezgraničan, nov svet — bezgraničan, i novu radost — bezgraničnu. On duboko uzdahnu i glasno uzviknu: Amin.

Kakva to graja dopire do ušiju kneževih? Kakvo to pobedno klicanje? Kakva to gomila azijskih ratnika hrli kao zapenušen talas ka čadoru sultanovom? Čime su to oduševljeni hrabri vojnici Muratovi?

To je novi trofej za nekrštene, novi gubitak za krštene. I stražari oko Lazara klicahu od velikog ushićenja. Lazar podiže teške kapke od očiju, i pogleda i vide, a to krstati barjak Boška Jugovića vije se iznad one gomile. Zaplenjen. Ugrabljen. Znači, hrabri brat Miličin je poginuo. Sa njim svakako i nerazdvojna mu braća, i viteški im roditelj, Jug Bogdan. Tako Lazar pomisli. ali ne zažali.

Barjak bi poboden u zemlju, dok ulaci odoše nekuda i saopštiše nekome. Po tom se gomila poče razmicati i praviti put. I gledaše Lazar i vide, a to naiđe sin sultanov, Bajazit, na konju belom kao mleko. Junaci turski uhvatiše barjak i položiše ga po zemlji pred naslednika carskog. Kada konj nastupi na prostrt barjak, Bajazit zateže zlatne uzde, te belac ržući potaba kopitama krstati steg hrišćanske vojske. A konjanik podiže glavu k nebu i viknu:

— Alah akbar! (Bog pobedilac!)

U tom trenutku sva vojska unaokolo pade na zemlju, udari čelom o zemlju i gromovito uskliknu:

Alah akbar!

Sve to Lazar vide i ču i — zažali.

Kakav je to šapat oko Lazara?

Kakav to uzbuđen šapat od usta do usta sinova Azije?

Kakvi su to tajanstveni zbori, kao šuštanje lišća od lica vetra?

To sultan umire. Usred opšteg šapata čuje se samo jedan jasan glas ispod čadora. To sin umirućeg sultana izdaje zapovesti. Kakve li zapovesti izdaje u ovom času? To nisu bojne zapovesti. To se ne odnosi na bitku. Bitka se već završava. Sinovi Azije su je dobili. Nego, to novi sultan zapoveda, da se pre smrti njegovog oca pogubi car kaurski.

— Posecite cara kaurskog pre nego izdahne car Murat Nepobedivi!

Tu zapovest gnevno povtori jarosni Bajazit pojavivši se na vratima čadora.

Lazar to ču i razumede ali — ne zažali.

Kakva je to nova zabuna?

Kakvo zbunjeno trčanje i traženje?

To sinovi Azije traže drven panj, na kome bi odsekli glavu caru hrišćanskome. Traže ga na bezdrvnom polju, i ne nalaze. Plamteći gnevom Bajazit opet viče kao ljuti arslan i preti dželatu smrću.

Lazar pojmi, šta se traži i šta se hoće. Pa uzdiže desnu ruku, znamenova se krstom, i glasno izreče:

— Hriste Gospode, oprosti sve i slava Ti za sve!

Rekavši ovo Lazar se mladićski hitro izvi iz ruku turskih perjanika, pa dokroči do tela vojvode Miloša. Lako i otmeno prostre se po zemlji, i nasloni svoju glavu na glavu vernog vojvode svoga. Smotrivši to crveni dželat oseti zahvalnost prema velikom robu, što mu tako pomaže da izbegne svoju smrt. I zamahnu dželat krivom sabljom. Kao munja sevnu sablja kroz vazduh, škripnu kroz vrat Lazarev i prasnu o Miloševu kost ramenjaču.

A dva nebeska vesnika uzleteše u visinu sa dušom svoga novog druga, svetoga Lazara. Njima u susret tiho kao mesečina miljaše pesma svetih naroda nebeskih:

Zemaljsko je za malena carstvo,
A nebesko uvjek i do vjeka.

BESEDE I ČLANCI O KOSOVU I VIDOVDANU

Kosovo

Misionar, 1939. br. 6. str. 1:10

Veličanstveni žrtvenik jednog naroda. – Uzvišena epopeja mistike i slave pravoslavnog Balkana. – Apoteka lekova za sve duhovne i moralne neduge. – Izvor nadahnuća i čistilište savesti svih poznijih pokolenja. – Tehnički poraz no moralna pobeda kroz dragovoljnu smrt za krst časni. – Sveto polje i životvorna grobnica.

Reče Gospod: Ne bojte se onijeh koji ubijaju tijelo a dušu ne mogu ubiti.
A kad su hodili po Galileji reče im Isus:
predaće se sin čovječij u ruke ljudske, i ubiće ga, i treći dan vaskrsnuće.
A učenici ne razumješe riječi ove, jer bješe sakrivena od njih da je ne mogoše razumjeti.

Tako se i dogodilo. Sve kako je pisano, rečeno i prorečeno.

Sin Božji ušao je u ogromnu dramu ovoga sveta kao njen glavni junak, da svojom smrću očituje svoju ljubav prema rodu ljudskom a vaskrsenjem potvrdi mogućnost opšteg vaskrsenja svega potomstva Adamova.

Ubice Hristove i nevernici do današnjeg dana objavljuju samo smrt Hristovu, hrišćani pak — i vaskrsenje Hristovo. Za one prve tragedija na Golgoti predstavlja trijumf smrti, za ove druge trijumf života. Oni smatraju Hrista pobeđenim, ovi pobediocem.

I naša životvorna tragedija na Kosovu pre 550 godina podvojila je tumače. Jedni smatraju kosovsku Golgotu porazom, drugi pobedom.

Razmotrimo za čas nekolike druge pobede i poraze iz srpske istorije, ne bi li nam to pomoglo objašnjenju Kosova.

Pobeda kralja Milutina nad neznabožnim Hunima i pobeda njegova nad latinskim krstašima bile su od presudnog značaja po srpsku državu i po Pravoslavlje na Balkanu. Ko zna datume tih pobeda? Ko ih slavi i proslavlja?

Pobeda svetog kralja Stevana Dečanskog na Velbuždu predstavlja jednu od najsjajnijih pobeda u doba Nemanjića. No i ta pobeda ušla je samo u istoriju a ne u kalendar.

Dušan je okitio svoje ime mnogim pobedničkim lovorikama. No sve te lovorike predstavljaju uvenulo lišće kad se uporede sa trajnim zimzelenom Lazarevim.

Vojvoda Obilić vratio se sa Pločnika u Kruševac da čestitoga kneza obraduje vešću o slavnoj pobedi nad sultanovom vojskom, ali i ta pobeda je kao prijatna epizoda prema stravičnom lomu i slomu Kosovskom.

Onda uzmimo poraze. Bilo ih je više. No nijedan nije prividno tako sličan porazu Kosovskom kao onaj na Marici. I tamo su krst i polumesec u sudaru. I tamo pogibija jednog vladara, i to vrlo snažnog, i mnoštva velikaša, vojvoda, i cele srpske vojske. Pa ipak Marički poraz je bez oreola mučeništva, propast ne za pesmu. Pesnički genije srpskog naroda nije hteo da se zadržava na ovom događaju. Dao nam je jednu sjajnu pesmu samo na jednu sporednu temu, a u vezi sa Markom i Turetom koje je trgovalo sabljom kralja Vukašina, poginulog na Marici.

Kosovo se izdvaja od svih srpskih pobeda i poraza dvema odlikama:

1. jedinstvenošću motiva borbe i

Šta označavaju ove odlike?

Posmotrimo ponovo navedene primere pobeda i poraza.

S dvojnim motivima pošao je kralj Milutin u boj protiv Huna; u ime Hrišćanstva i u ime srpske države. To jest, on je hteo da odbrani hrišćansku veru od idolopoklonika, i da odbrani svoje zemaljsko carstvo od spoljnih napadača. Isto tako s dvojnim motivima vodio je on rat protiv papskih krstaša; jedan motiv je odbrana Pravoslavlja od latinizma a drugi opet odbrana svoje države, svoga zemaljskog carstva.

To dvoje motiva vidi se i kod svetog kralja Dečanskoga. On je bio prinuđen da ratuje protiv Šišmana, da bi uzdigao pravo nad nasiljem i da očuva svoj narod i svoju državu. Ovo je on jasno izrazio u svome pismu Šišmanu.

Dušan je takođe stalno imao u vidu dva cilja svojih ratova na Balkanu: da osnaži svoju državu i da pomoću takve snažne države stukne Islam od Balkana, i zadrži ga u granicama Azije. Za hrišćanski Balkan dakle on je ratovao, da se Balkan ne bi poturčio nego da bi ostao Hristov i — Dušanov.

I Obilić na Pločniku borio se za dve vrednosti: za veru i državu; za hrišćansku veru protiv nevernika i za srpsku državu protiv tuđinaca.

Kralj Vukašin mogao je oduševljavati srpsku vojsku na Marici Hristom protiv Muhameda; u stvari on je želeo zadobiti pobedu nad Turcima radi prestiža nad ostalom vlastelom srpskom i opet, i opet, radi slave zemaljskoga carstva srpskoga.

Zapazimo još, da u svim ovim ratovima nigde se nije ispoljila naročita volja, ni vojskovođa ni vojnika, da poginu, da željno i dragovoljno prime smrt i mučenički venac. Tim ne mislimo da kažemo, da oci naši u tim znamenitim bitkama i bojevima nisu bili junaci. To nikako. Njihovo junaštvo je van spora. Oni su pošli u rat sa dvojnom mišlju: pobediti ili poginuti, no sa željom da pobede a ne da poginu.

Spomenimo još jedan noviji megdan, slavniji od megdana Termopilskog. To je boj na Čegru. Da se on dogodio u Jeladi pre 3.000 godina, svi gimnazisti u Kanadi i Australiji čitali bi danas o njemu u svojim čitankama.

Kad je vojvoda Sinđelić video da Turci odolevaju i uskaču u srpski šanac, on je zapalio burad sa barutom i ispunio šanac smrću. Sam po sebi ovaj boj bi se mogao zamisliti kao jedna scena Kosovske bitke. No ne može se ni on sravnjivati sa Kosovom, jer je nemušt, bez prologa i pripreme, i jer je rešenost na smrt došla onda kad je smrt postala neizbežna.

Drukčije je sa Kosovom. Tu je potpuno jedinstvo motiva i cilja borbe, i potpuna rešenost na smrt. Borba je za "carstvo nebesno", a ne za državu, za narod, ili za kneza, ili za ma šta zemaljsko i prolazno. Borba je za "krst časni", simvol carstva Hristovoga: I čestiti knez, i vojvode velike i male, i svi tabori njihovi, kreću na Kosovo s odlučnom voljom da žrtvuju svoje živote za carstvo nebesno, "za krst časni i vjeru hrišćansku", "za lijepo ime Isusovo".

"Ako voliš carstvu nebeskome
"A ti sakroj na Kosovu crkvu
"Ne vodi joj temelj od mermera
"Već od čiste svile i skerleta,
"Pa pričesti i naredi vojsku;
"Sva će tvoja izginuti vojska,
"Ti ćeš, kneže, s njome poginuti...
———————————————————————
"Car voljede carstvu nebeskome
"A nego li carstvu zemaljskome".

Tako se vladar, posle dugog kolebanja i getsimanskog znojenja u Kruševcu, odlučio za smrt i carstvo večnih vrednosti a odbacio sve privremeno, prolazno i varljivo.

Jednom su Jevreji hteli Hrista učiniti svojim carem, a On saznavši to pobeže i skloni se u pustinju. A kad Ga je rimski guverner Pilat pitao: "Jesi li ti car", Isus mu je odgovorio: Carstvo moje nije od ovoga svijeta.

Tome carstvu ne od ovoga sveta privoleo se Lazar, u punom saznanju, da je put ka tome carstvu krst, stradanje i smrt. I u punom saznanju on se saglasio sa svojom Golgotom kao kapijom ka carstvu nebesnom.

I ne samo Lazar. Sa istom vizijom nebesne stvarnosti i sa istim saznanjem o predstojećoj smrti polaze na Kosovo i braća carice Milice, devet Jugovića. Sestra želi, da bar jedan od njih ostane s njom u Kruševcu, da imade "brata od zakletve", t.j. da se može njime kleti, jer i ona predviđa i predoseća da sva srpska vojska ide u smrt. Pa iako je knez odobrio i blagoslovio da jedan od Jugovića ostane u Kruševcu, uzalud, nijedan se nije hteo zadržati. Ni blagoslov knežev, ni suze sestrine, nisu pomogle. Svih devet žurno prolaze pored uplakane sestre, i svaki od njih odgovara joj, bez naročite bratske nežnosti:

I ne samo Jugovići. Svesni su da idu u smrt i sve velike i male vojvode srpske. Pre sviju ona trojica što su i poginuli pre sviju.

Kad je Knez Lazar na navečerju svoje slave — a to je sveti Amos, na sam Vidovdan — nazdravio Milošu Obiliću i u zdravici nazvao ovoga neverom, skočio je Miloš i odgovorio domaćinu:

Darujući devojku pred crkvom Miloš joj govori:

Tako joj govori i Ivan:

Tako i vojvoda Milan:

Tako su mislile i manje vojvode, polkovođe i četovođe. Tako, na primer, i vojvoda Stevan Musić:

Pa i najprostiji ljudi hrlili su na Kosovo polje sa istom neodoljivom žudnjom. Pošto niko od braće Miličine nije hteo ostati u Kruševcu, knez Lazar naređuje svome slugi Golubanu da on ostane.

Ali —

pa uze gospođu caricu "na tananu kulu",

U svesti ili podsvesti celog naroda brujala je jedna tajanstvena nota,

da na Kosovu Hristos deli mučeničke vence slave,

i da se treba grabiti za te vence, da se jedno carstvo gubi a drugo dobija;

i da je kucnuo sudbonosni čas da se za krst časni žrtvuje sve.

Sa tom notom u duši srpska vojska učinila je i sve predsmrtne pripreme. Oprostila se na domu, pričestila na Kosovu, pa pošla pod krstatim barjacima na krst, na dan svetoga Vida, i svetoga Amosa, krsne slave čestitoga kneza.

Nijedan hrišćanski narod nema u istoriji svojoj ono što ima srpski narod, nema Kosovo. Šezdeset i nekoliko godina posle Kosovske bitke pao je Carigrad, prestonica istočnog hrišćanstva. Posečen je hrišćanski car Konstantin, srpske krvi i porekla po jednom roditelju. Rekao bi čovek: to je slično Kosovu. Rekao bi opet: događaj veći od Kosova. Bože sačuvaj! Na Kosovo je marširala hrišćanska vojska u susret smrti, u Carigradu je vojska stajala unutra u gradu, nadajući se do poslednjeg časa, da će se smrt nekako okrenuti od nje na levokrug. Kad su đulad, iz prvih topova u istoriji, probila zidove gradske, užas je zavladao i panika se zacarila u vojci i građanstvu. Svi hramovi bili su ispunjeni vapajem i molitvom Bogu za spasenje grada, t. j. za spasenje tela, za spasenje države i carstva zemaljskoga. Otuda je pad Carigrada zabeležen kod Grka kao noć a ne kao dan, kao propast a ne kao pobeda. Istina, i tu je bitka krsta i polumeseca, no bez epopeje i bez nadahnuća za buduća pokolenja. Jer poraz shvaćen samo kao poraz ne može nikoga oduševiti. Niti sama Golgota bez Vaskrsenja može nekoga nadahnuti i osnažiti.

Sasvim je obrnuto sa srpskim Kosovom. Kao što se samrtnik oblači u novo i skupoceno odelo, tako je vojska srpska bila odevena u najbolje ruho svoje. Blistava i sjajna povorka hitala je sa svih granica carstva u žižu časti i slave, na Kosovo polje. Osenjena krstatim barjacima i ikonama krsnih slava, sa pesmom i klicanjem, sa pesmom i svirkom, sa pesmom i radošću hitala je ona svome kosovskom — gubilištu. Zar nas ne podseća ovo na grupe prvih hrišćana, koji su sa takvim raspoloženjem išli pod mač, ili u oganj, ili pred zverove? Ne zna se ni za jednog hrišćanskog mučenika da se molio Bogu da ga spase od bliske smrti, a zna se za hiljade i hiljade njih da su se molili, da ih mučenička smrt ne mimoiđe. Ni krstonosna vojska Lazareva nije održala molepstvije za spasenje od smrti. Na protiv — ispovedila se i pričestila — za smrt. Jedan ceo oružan narod kao jedan hrišćanski mučenik, pokoran promisaonoj volji Svevidećeg, prima gorčinu smrti, i to ne kao gorčinu nego kao životvorni lek. I zar nije Kosovo do današnjeg dana služilo dvaestini pokolenja u istini kao životvorni lek? U istoriji hrišćanskih naroda nema poznatog slučaja, da cela jedna vojska, ceo jedan oružan narod, bude zapojen voljom za smrću i da ode u smrt za veru svoju. Ne u smrt samoubilačku nego u smrt herojsku. Kosovo je unikum u dvaestovekovnoj istoriji hrišćanskog sveta.

Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bi danas bili veliki narod!

Baš Kosovo nas je učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje srpskoga naroda. Dalo nam galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koja nesumnjivo vredi više od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo.

Greše i oni koji Kosovo smatraju porazom. Ako je ko pretrpeo poraz, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne knez Lazar. Poginuli Lazar je dobio, a preostali Vuk izgubio. Ko žrtvuje život svoj u jednoj borbi za istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najveće što je mogao i imao, i — pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu polju pala — i to dragovoljno — za istinu i pravdu Božju, to je ona i pobedila. Ona je prinela na žrtvu Bogu sve što je imala i mogla; otuda je i pobedila. Izgubila je telo, spasla je dušu. Pa čak ni telo Lazarevo nije izgubljeno. Tela izdajnika izgubljena su posle Kosova kao što su duše njihove izgubljene na Kosovu. Ne zna se grob ni Vukov ni Altomanovićev.

Sveto telo Lazarevo pak, namagnetisano nebesnom silom, još i danas leži celo i leči sve nemoći ljudske. Nisu izgubljena ni tela ostalih vitezova krsta, iako su ostala na bojištu. Od njihovih svetih duša osvećena su tela njihova, a od svetih tela njihovih osvećena je sva Kosovska zemlja. Otuda je Kosovo postalo sveto polje. Zbog toga Srbi i Srpkinje sa svih strana — čak i oni iz Amerike — dolaze i uzimaju sa svetog polja Kosova šaku ili torbu svete zemlje, da je kao svetinju nose i drže u svojim hramovima i domovima. Kao iz grobnice sv. Dimitrija u Solunu, ili sa grobova drugih hrišćanskih mučenika. Kosovo je najveća grobnica hrišćanskih mučenika, poginulih za jedan dan. Jedna druga, takva i tolika, nije nam poznata. I kao što svečari slave dan smrti svoga sveca, tako ceo srpski narod svetkuje i proslavlja Vidovdan. Ko slavi svete mučenike, recimo arhiđakona Stevana, ili Đorđa, ili Dimitrija, ili Teodora, ili Trifuna, ili svetu Petku i Nedelju, ili sv. Petra i Pavla — taj ne slavi pobeđenoga nego pobedioca, niti slavi mrtvoga no živoga. Tako i mi svi proslavljajući veliku armadu Kosovskih mučenika, ne proslavljamo pobeđene nego pobedioce, niti mrtve no žive.

Vidovdan je najveća slava srpskog naroda. On je dan a ne noć, i to baš — Dan. On nas opominje na pobedu i na vaskrsenje. Seme carstva nebesnoga, posejano svetim Savom, niklo je bujno i poraslo veliko. Bogati plodovi toga semena uzabrani su na Kosovu polju. To nije jedina Hristova i Savina žetva u našoj prošlosti, ali je presjajna i jedinstvena svoga roda.

Oni koji se mršte na Kosovo; koji ga podništavaju, osuđuju, mrze, ili smatraju nesrećom i propašću, oni gledaju očima a ne duhom, i cene tehnički a ne moralno. Takvi ili nisu pravi Srbi, ili su još pod kletvom čestitoga kneza zbog toga što preci njihovi ne dođoše u boj na Kosovo ili ako dođoše biše u taboru velikoga gospodina Vuka pod Goleš planinom. A kletva glasi: "Rđom kap'o dok mu je koljena!"

A pravi Srbi — što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani — neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.

Neka skinu kape u sveti dan Vidovdan, i na svetoj zemlji kosovskoj neka se poklone svetim dušama krstonosnih praotaca svojih. Pa u harmoniji sa celim narodom, koji je najbolji tumač Kosova, neka iz dubine srca i savesti uzviknu:

Naša istorija

– Vidovdanske misli –

Glasnik pravoslavne crkve, br. 12, 1913.

Jedinstvena je naša istorija! To nije jedan niz strašnih i smešnih anegdota, kao istorije ponekih plemena; naša narodna istorija je jedna duboka d r a m a. Nekoliki periodi te istorije upliću se jedan u drugi naročitim duhom prožeti, jednom rukovodnom idejom osvetljeni. Nekoliko celina organski utkanih opet u jednu celinu!

Uzmimo samo tri perioda, najmarkantnija: doba Nemanjića, robovanje i oslobođenje. Svaki prethodni period nosi u sebi uzrok i hranu sledećem periodu. U doba Nemanjića stvarala se jedna kultura, delom originalna, delom akceptirana. Ono što se stvaralo, stvaralo se kao tadašnja savremena potreba, i ako su mnoge od tih tvorevina mnogo docnije daleko veći značaj imale. Tako, mnogobrojne zadužbine careva Nemanjića i poslednjih despota srpskih, podignute radi molitve i blagodarnosti Bogu, služile su u vreme ropstva faktički isključivo spasavanju nacije srpske. Simboličko predstavljanje crkve kao lađe spasenja nigde se tako jasno ne opravdava kao u našoj istoriji. Usred opšteg osmanlijskog potopa spasavao se narod srpski u ovim jedinim lađama spasenja, koje su mu od njegovih careva preostale. Sve ono što se nije moglo ili nije htelo spasavati pod okriljem Nemanjića, tonulo je u osmanlijsko more.

Dok je u prvom periodu načelo borba za slavu, dotle u drugom periodu rukovodno načelo borba za opstanak, a u trećem borba za slobodu.

U periodu borbe za opstanak duh našeg naroda nije bio neproduktivan i pasivan. U vreme ropstva naš narod je stvorio jednu tako veliku tvorevinu, koja se u veličini može takmičiti sa crkvenom arhitekturom Nemanjića doba. To je srpska narodna poezija. Ni jedan narod u svetu nije dao ništa slično pod sličnim okolnostima. To je rečeno više puta, i — rečena je istina. Crkva Gračanica i pesma o Strahiniću Banu! Teško je presuditi šta je lepše od ovoga dvoga. Roblje je pohodilo carske zadužbine, celivalo prag, po kome su carske noge gazile, plakalo i jadalo se pred carskim likovima, koji su se blistali lepotom i raskoši među freskama anđela i svetitelja. U Studenici je narod klečao pred likovima Nemanje i Save; u Kraljevoj crkvi pred likom kralja Milutina; u Ravanici pred knezom Lazarom; u Manasiji pred Stevanom Visokim; u Ljubostinji pred caricom Milicom. U ostalim mnogobrojnim zadužbinama pred ostalim mnogobrojnim Nemanjićima. To je bilo vreme iskrenog kajanja i teškog stradanja: Nema kajanja bez stradanja, niti stradanja bez kajanja. Narod je živeo najviše prošlošću, a najmanje sadašnjošću. Uspomene prošlosti kombinovane su na sve moguće načine kako bi se dobila što svetlija perspektiva budućnosti. Prošlost nije bila iščezla u nedogled i nedohvat. Ona je živela u duši narodnoj, i duša je narodna živela njome. Staro tkivo utkivalo se u novo.

Treći period čini borba za slobodu. I mi smo još u ovom periodu. Ovaj čin naše velike nacionalne drame jeste jedna realna epopeja, koja je svojom veličinom nadmašila našu trubadursku epopeju mašte iz perioda robovanja. Karađorđe i Miloš, Veljko i Sinđelić, i cela plejada ilijadskih heroja od ustanka do danas čekaju na svoga pesnika i istorika. To su tako veliki portreti da se treba izmaći još mnogo dalje od njih, da bi se oni mogli videti u pravoj veličini i boji. Uz to treba dodati još i velikane iz ratova 1912—1913 godine. Borba za slobodu još se vodi, period ovaj još nije završen. A jedan period istorije tek onda stekne dostojnoga i pesnika i istorika, kad se završi. Aleksandar Veliki rekao je na grobu Ahilovom: "o srećni čoveče, ti si imao jednoga Homera da opeva tvoju slavu!" Pa je i Aleksandar stekao svoje Homere. Junaci naši iz borbe za slobodu mogli bi pozavideti Milošu i Marku i Strahinjiću i Jugovićima na opevanoj slavi kad ne bi verovali, da će se i za njihova dela naći dostojan pesnik i ocenitelj. — I ovaj treći period, kao celina za sebe, utkan je tesno u period prethodni. Period robovanja dao je povoda i impulsa periodu oslobođenja. Period oslobođenja pak dejstvovao je još iz daleke budućnosti, pre svoga dolaska, onako isto blagotvorno kao što nada uvek dejstvuje. Sadašnji period bio je nada periodu prethodnome.

I tako imamo tri akta:

1. Uzrast i pad,

2. Iskupljenje i

3. Vaskrsenje.

Malo koja nacionalna istorija ima tako jasne periode, tako određene boje i takvo jedinstvo, tehničko i idejno, kako celine tako i delova, kao što to sve ima — naša istorija. Jedna istinska i velika drama. Jedna sakralna drama. Drama greha, stradanja i vaskrsenja. Pribirači fakata to ne vide, no teolog to može daleko jasnije da vidi.

Sakralni karakter nosi cela istorija čovečanstva. Jer i cela istorija čovečanstva stoji u okviru te dramske trilogije: greha, stradanja i vaskrsenja. Čovek pada, čovek strada, čovek vaskrsava. Čovečanstvo je palo, čovečanstvo strada, čovečanstvo će vaskrsnuti. Ni jedna profana filosofija istorije ne vredi ništa. Homer i Sofokle razumevali su bolje istoriju sveta nego tri četvrtine modernih mislilaca, koji su o istoriji filosofirali. A proroci i mudraci istočnjački razumevali su istoriju opet bolje od Homera i Sofokla. Tajanstvena suština istorije jeste sakralna. To je stara filosofija istorije. Kad bi neki istorik i sva fakta u svetskoj istoriji poznavao, ne bi opet ništa razumeo, kad ceo taj balast fakata ne bi doveo u vezu sa idejom Boga ili morala.

Jedan čovek iz Like otišao je sad za vreme rata na Kosovo polje, da "poljubi sveto Kosovo" i da donese odatle kući s v e t e kosovske zemlje. "Umoljen sam, veli, i od strane svih mojih suseda i poznanika, da i njima donese bar po jedan grumen svete kosovske zemlje".

U narodnoj svesti Kosovo je sveto zemljište. Cinizam Ilariona Ruvarca ne bi tu ništa mogao izmeniti. Kosovo je sveto. A Kosovo je vrhunac zapleta dramske radnje u našoj istoriji. Kosovo= jedna reč, — cela drama.

Ovogodišnji Vidovdan prvi je radostan Vidovdan posle kosovske bitke. Do juče je Kosovo bilo jedna crna tragedija, danas je ono jedna svetla drama. Crni flor, koji je pokrivao kosovsko polje, Kumanovo je svuklo i pocepalo. Pet stotina dvadeset i tri Vidovdana dočekivalo je kosovsko polje pod tim crnim florom. U drami kneza Ive Vojinovića "Lazarevo Vaskrsenje" ima jedna scena gde vile kosovske igraju žalosno kolo i govore: "Gospode, prepunjena je čaša gorčine"! Ove godine, na pet stotina dvadeset četvrti Vidovdan, moći će Kosovske vile, prvi put posle velike katastrofe, da zaigraju radosno kolo. Čaša gorčine ispijena je do dna. Možda će sudbina pružiti ovome narodu novu čašu gorčine. Neka bude, — najveća i najgorčija je ispijena.

Stradanje je centralni fakt naše istorije. To i čini jednu istoriju osveštanom, jednu dramu sakralnom. Svaki život bez stradanja je plitak. Period nacionalnog ropstva udubio je našu istoriju i dao joj dramsku veličinu. Ni jedan narod od modernih naroda nije skuplje platio svoje mesto na ovoj božjoj planeti. Koji narod ima više neprijatelja od srpskog? Koji je se narod više revoltirao protiv nepravde od srpskog? Uzmite koji hoćete grumen zemlje srpske u ruke. U njemu je cela narodna drama; u njemu je greh, i suza, i krv, i hajdučki škrgut zuba. Hoćete li da sravnite srpsku istoriju sa nekom drugom narodnom istorijom, onda morate ostaviti moderno vreme i moderne narode, i potražiti nešto slično u dalekoj antici. Nacionalni tragizam staroga Istoka, — Egipta i Izrailja naročito — mogao bi još najviše sličnosti imati sa našom nacionalnom dramom. Srbi su u istini orijentalski stradali. Naša istorija je u tom pogledu najviše — gotovo jedina — klasična u Evropi. Istorija ostalih evropskih naroda ne zna taj orijentalski tragizam. Našu istoriju čini bleđom od egipatske i izrailjske jedino odsustvo separatne, narodne vere. Vera Egipćana bila je samo vera Egipćana, a vera Izrailjaca samo vera Izrailjaca. A narod, koji je sem ostalih tvorevina, stvorio i svoju naročito nacionalnu veru, moglo bi se reći — dao joj drastičniju boju. Tim se najviše razlikuju veliki narodi Istoka od nas.

Mi možemo biti zadovoljni našom istorijom. Ona je velika, — veća od nas. Jer nju je još neko stvarao sem nas. Stvarao ju je kroz nas Onaj, koji iz Jednog istog blata može da stvori i "sud časti" i "sud sramote". Mi možemo biti zadovoljni, što je Bog od nas učinio sud časti.

Cela opšta istorija je jedno veliko umetničko delo. U umetnosti drama zauzima prvo mesto. Mi možemo biti ponositi, što naša narodna istorija nije neki vodvilj ili novela, no drama, duboka po sadržini, klasična po jasnoći i lepoti forme.

Ništa nas u sadašnjosti ne može učiniti optimistima u tolikoj meri kao razmišljanje o našoj istoriji. Ko ima oči da vidi velike poteze i puteve naše prošlosti, taj ne može u sadašnjosti imati ni trunke nacionalnog pesimizma. Doba Nemanjića trajalo je tri stoleća, doba robovanja četiri (minimum, za Šumadiju), doba oslobođenja broji do sada samo jedno stoleće. Ovo doba tek je počelo. Jedno abruptno prekidanje ovoga doba i ponavljanje prošlosti isključeno je. Mi se nalazimo u jednome Crescendo, koje mora još dugo trajati. Dugi period našeg stradanja širok je osnov, na kome se zida n a š period slobode i kulture. Kad bi se na jednom titanskom temelju podigla jedna pigmejska građevina, bilo bi nerazumno i ružno. Ko ne veruje u razumnost i lepotu istorije, taj ne veruje ni u razumnost i lepotu prirode. A ko u to ne veruje, za toga su ovo što mi pišemo — hijeroglifi. Gizo, u svojoj Istoriji evropske civilizacije, ovako rezonuje: "Hod Proviđenja (u istoriji) nije stešnjen u uske granice. Proviđenje ne žuri da još danas povuče posledicu uzroka, koju je juče postavilo; Ono će je povući u vekovima, kad zgodan čas dođe; laganost ne čini Njegovu logiku manje sigurnom. Proviđenje ima do volje vremena; Ono se širi po njemu kao Homerovi bogovi po prostoru; Ono učini jedan korak, dok vekovi prohuje".

Maloverni se samo plaše, da će prvi vetar oboriti zidove naše narodne kuće, koja je tek u zidanju. Bilo je vetrova i bura strašnih, biće ih još mnogo i mnogo. Što lepši mermerni stub to više udara čekića mora izdržati.

Za svoju slavnu naciju mogao je opet Gizo ovako reći: "mi možemo sebi reći, bez preterane gordosti, kao Stenelus u Homera: mi hvalimo Boga što vredimo daleko više od svojih predaka".

Nije nužno da savremena srpska generacija tako kaže za sebe. A nužno je, veoma je nužno, da svi kažemo, svi mi — ciglje savremene srpske generacije: — "mi verujemo u sebe i u Božje rukovodstvo više nego naši preci". Nama to ne bi bilo teško. Kako da je teško verovati u svetlost nama, koji smo na svetlosti, a nije to bilo teško verovati našim precima, koji su bili u tami?

Optimizam je bio jedina filosofija svih onih srpskih generacija, koje su ispijale vidovdansku čašu gorčine od Kosova do Ustanka. Golo i krvavo roblje, koje je o vidovdanima noću, krijući, davalo parastose u Gračanici Lazaru i srpskoj slavi, smejalo se kroz suze, i kroz mrak gledalo zoru. A mi? Gde nam je najbolje nasleđe, koje nasledismo od predaka svojih, — gde nam je naš nacionalni optimizam? Kakvom filosofijom mi živimo? Nema druge filosofije, kojom se da živeti, van optimističke filosofije naših starih.

"Ima i kod nas optimizma!" Velite. Da, ima ga. Samo je on plitak, kao bistra barica, koju svaki stršljen može zamutiti. A treba da je dubok i bistar i svetao kao bunar kosovski u koji je pala sveta glava Kneževa. Ima ga, nije da ga nema, — samo je razrok. Jednim okom gleda levu ivicu puta, iza koje je ambis, drugim okom gleda desnu ivicu puta, iza koje je opet ambis.

Našem obolelom nacionalnom optimizmu nedostaje još jedno, treće oko, između ona dva razroka, koje bi moglo videti široki drum po sredini, kojim Proviđenje s pouzdanošću i odlučnošću vodi našu istoriju.

Naš narod je neznani junak koji ne traži svoja herojska i dobra dela ni priznanja ni počasti

Pravda, 103, 1941.

Evo dolazimo iz naroda, iz sredine mnogih neznanih heroja, evo nas u velikom našem gradu, opet usred mnogih neznanih junaka. Evo nas u lepom gradu na čijem domaku leži naš narodni neznani junak na Avali.

Nikad svet nije slavio neznane junake toliko koliko ih slavi od prošlih ratova. Nikada svet nije toliko govorio o neznanim junacima, niti toliko podizao spomenike neznanim junacima.

Vi ste sami mogli u tome da se osvedočite. Svakome je poznato, a vi ste to mogli i videti, da malo koji, — skoro nikoji — od stranaca, kada dođu u našu zemlju, ne odlazi od nas dok se ne pokloni na Avali pred grobom našeg Neznanog junaka. Čuli ste, možda i videli, da su mnogi strani državnici, mnogi velikodostojnici, pa čak i vladari, koji su ikad posećivali našu zemlju, našu prestonicu, odlazili na Avalu da se poklone pred spomenikom našeg Neznanog junaka.

Otkako Crkva postoji na zemlji od tada mi poštujemo i čestvujemo neznane junake hrišćanstva. Koji su to naši hrišćanski neznani junaci? To su svi oni koji stradaše i koji se napuniše znanjem i ljubavlju Hristovom. To su svi oni podvižnici hrišćanstva koji se prostiru ili po gradovima, ili su sa sela, pa svi oni dobrotvori narodni koji u svojoj veri dobra činiše i u kalendar uđoše. Zatim, svi oni ktitori i priložnici mnogih hramova i manastira po našoj zemlji hrišćanskoj i po drugim hrišćanskim zemljama. Tih neznanih junaka ima oduvek u ljudskom rodu, i to su svi oni koji stradaše za Crkvu hrišćansku, i čija imena nepoznata ostadoše. Niti oni svoje nagrade ovde na zemlji primiše, niti pak kakve počasti. To su svi oni koji su samo Bogu znani, a ljudima nepoznati. To su naši hrišćanski verski Neznani junaci. Ima ih i danas: ali njih samo Bog zna. Kako bismo mnogi voleli da znamo imena mnogih i mnogih takvih Neznanih junaka koji su samo nagovešteni u istoriji crkve?!

Bogu su znana imena onih pastira iz Vitlejema, koji prvi uđoše u pešteru i prvi se pokloniše Junaku koji je doneo svetlost istine i ljubavi nebeske. Ja bih hteo da svakoga od njih radije znam po imenu, nego što bih hteo da znam ime onog oholog cara Aleksandra Maćedonskog. Bogu su poznati, a mi ih ne znamo, i onih 14.000 mladenaca iz Vitlejema koji prvi svojom nevinom krvlju postadoše žrtve i svoju nevinu krv dadoše za spasitelja svoga.

Mi ne znamo, ali Bog je znao po imenu onu ženu, onu udovicu, koja spusti dve lepte u tas crkveni stidljivo i plašljivo osvrćući se da ne bi ko video njen mali dar. Ali Bog vide i objavi njen maleni dar kao najveći. Ja mislim da je to bio mnogo veći dar, nego dar koji čine bogataši kroz ruke obasute zlatom i dragim kamenjem.

Zatočenici hrišćanstva i crkve.

Kako bismo rado mi želeli da znamo mnoge crkvene zatočnike koji stradaše zbog svoje ljubavi i vere u Boga Jedinoga! Neznano je i ime one žene grešnice koja je suzama oblila noge Isusove. Kako bismo rado želeli da znamo ime one žene Hananejke i kapetana zapovednika iz Kapernauma! Kako bi želeli da znamo i ime jednog od one desetorice gubavaca, koji se jedini vratio da zahvali Gospodu Isusu Hristu na isceljenju, jer ga je vera u Gospoda iscelila! Ne znamo ih po imenu, ali njihova dela čitaju se u hramovima hrišćanskim svakodnevno. Zatim, ko na svetu zna ime onog milostivog Samarićanina? Međutim, on postade i sveštenik, iako ne beše čovek od naroda izabran. I danas postoje među nama mnogi i mnogi takvi neznani junaci koji ne traže nikakvu nagradu, nikakvo priznanje ovde, na zemlji.

Ali, braćo moja i sestre, kada bih hteo da izređam sve one primere neznanih junaka i njihova imena koja su nagoveštena u Svetom pismu, i koji su se žrtvovali za hrišćansku crkvu, verujem da bi bila potrebna hartija kao cela kugla zemaljska na kojoj bi se mogla ispisati sva njihova imena i sva njihova dela. Ali, veliko nebo Božje ima mesta i za njihova imena, kao što ima mesta i za njihove primere. To nam svedoči sveti Jovan u svojoj svetoj i slatkoj knjizi, u Otkrovenju svome. U glavi sedmoj sveti Jovan ovako opisuje svoje vizije: "Video sam kako stoje pred Gospodom Bogom, pred Belim Jagnjetom bezbrojne žene, deca, starci u divnoj čistoti, u svojoj besmrtnosti."

Braćo moja, u tom narodu koji je on video, tu su mnogi naši Neznani junaci, tu su roditelji naši, mnoga deca naša, tu su stari i novi i mili prijatelji koji su pre nas otišli na onaj svet. Sve ih je sveti Jovan video u ogromnom carstvu Božjem.

Primeri neznanih heroja.

Daleko bi me odvelo, braćo i sestre moje, kad bih vam ređao primere i imena tih naših Neznanih junaka, ali ja mislim da to ne treba da činim, jer znam da su moje reči nešto jeftino prema onome što oni učiniše, prema žrtvama koje oni podneše, jer su se žrtvovali za sveto hrišćanstvo. Ali postaviću vam jedno pitanje, i ne tražim da mi na njega odgovorite, jer ću sam odgovoriti: da li ima među nama Neznanih junaka? Ima, braćo moja, te još koliko ih ima! Ima mnogo i mnogo ljudi i žena, mladića i devojaka, i dece naše, ispunjenih strahom Božjim.

Ja sam čuo za jednu ženu koja se ovako ispovedala svojoj prijateljici: "Danju plačem od žalosti koju mi nanose moja deca, jer me vređaju, a noću, u gluho doba, uzimam Jevanđelje Hristovo i čitam i plačem od radosti."

I to je jedna neznana junakinja.

Sirotinja pomaže sirotinju

Poznajem jednu udovicu, siroticu, koja s teškim trudom zarađuje sebi hleb, ali zaradu ne zadržava samo za sebe, nego polovinu daje neznana junakinja. Pa mi je poznat i jedan trgovac koji je imao prijatelje koji su ga saleteli da im potpiše menice, obećavajući mu da će dugove koje tim menicama počine vratiti sami. Međutim, niko ništa nije vratio, i ovaj jadni trgovac morao je sve sam da plati, tako da je platio preko milion dinara i ostao posle toga bez ičega, i bez porodice. Kada ga je posle toga jedan građanin upitao, da li proklinje te svoje prijatelje, on je blago odgovorio, da se oni sami proklinju zbog njihovih dela, a on se moli za njihovo spasenje.

Zatim mi je poznat i jedan slučaj kada je jedan bogati čovek, išavši ulicom, u jednom trenutku ispustio štap iz ruke. On se sagao da podigne štap, ali nije primetio da mu je u tome trenutku ispala kesa puna novca, i on je produžio dalje. Međutim, to je primetio jedan mladi čovek koji je digao kesu, i istrčao ispred ovog bogatog čoveka, predao mu pare i brzo okrenuo glavu da ne bi bio poznat. Čitali ste mnoge primere sirotinjskog poštenja kod tramvajaca i železničara koji nalaze često velike dragocenosti i kako ih brzo vraćaju, ne tražeći za to nikakve nagrade. Ja mislim da su i to Neznani junaci našega vremena.

Poznajem jednoga kafedžiju u blizini ovog hrama koji je dugo živeo i svojim marljivim radom stekao dosta veliko imanje. Ali zbog svoje blagosti i dobročinstva došao je do propasti materijalne, ali ne i duhovne. Bože sačuvaj, ne! I njega su saleteli njegovi susedi da im potpiše menice i on je svima potpisivao, tako da je sve posle morao sam da plati, i na kraju ostao je puki siromašak bez igde ičega! I on je oprostio svima onima koji su ga materijalno upropastili.

Naš narod je neznani junak

Onda znam jedan hram u Beogradu, u kome jedanput ili više puta nedeljno sveštenici drže molitve mnogima koji osećaju to kao potrebu.

Eto, vidite, braćo i sestre, koliko sam primera naveo za ovo kratko vreme, primera neznanih junaštava i Neznanih junaka, onih koji ne vole da o tome govore, onih o kojima novine ne pišu, i o kojima radio ne govori.

Avaj, neka zaneme, neka umuknu ona usta koja kažu i klevetaju i koja govore: "Pa to je prost narod, to je ta glupa masa, koja čini takva dela!"

Oni ne govore ništa genijalno, a još manje nešto novo od onih kleveta koje su fariseji bacili na hrišćane. Ta kleveta ne pada na one koji veruju u Hrista, na one koji Hrista vole. Takvih neznanih junaka ima u narodu, takav neznani junak je i narod naš. Jer šta je onaj čovek na Avali, pred čijim se grobom klanjaju gospodari i velikaši, drugo do sin našeg naroda koji je svoj život položio na braniku otadžbine, ne tražeći za to priznanje i počasti! Neznani junaci su i tvorci naših svetilišta, Studenice i Gračanice. Bezbroj je onih neznanih junaka koji su hrabri u ratu i pošteni u miru, koji su najpobožniji i u ratu i u miru. Njihova imena nama nisu poznata, ali Bogu su dobro poznata. O njima i njihovim delima rečeno je u Svetom pismu: "Hrabrite se i veselite se što su imena vaša na nebesima zapisana." Nema ništa slađeg nego to da činite dobra dela, ne očekujući nikakve nagrade ovde, u zemaljskom životu, i spremajući duše svoje za nebesko carstvo. Kada bi me Gospod Bog, posle moje smrti, upitao da li želim da se ponovo vratim na zemlju, i šta bih želeo da onda činim, ja bih mu odgovorio, da bih želeo da činim samo dobra dela, i samo dobra dela. I ja vam kažem: ako su vaša imena na nebesima upisana, ne tražite da ih svet zna. Blago onima koji razumeju čarobnu tajnu: Činiti dobra dela i činiti Boga dužnikom svojim. Dakle, činite, braćo i sestre, dobra dela i ne tražite za njih nagrade na zemlji, jer ćete za ta svoja dobra dela dobiti nagradu na nebesima. To vam preporučujem u ovom momentu kada se spremate da uzmete sveto pričešće i da se duhovnim telom spojite sa Gospodom Bogom. To ja želim, braćo moja, vašim umrlim srodnicima i svima vama, amin!

Sve zavisi od naše probuđene svesti i savesti

Beseda na Dan Ujedinjenja

Svest i savest. Buđenje svesti i savesti zadatak je današnjeg praznovanja i blagodarenja Bogu. Sećanje na velike događaje i žrtve od 1912 do 1918 godine, do onoga prvog Dana Ujedinjenja, budi u nama svest i savest i raspaljuje ljubav prema Gospodu Bogu koji nam je pomogao i prema narodu koji se s verom u Boga onoliko žrtvovao. Kad bih ja hteo biti letopisac poput naših manastirskih letopisaca, kaluđera iz starine, ja bih ovako, bez kićenja i razvlačenja, opisao događaje, patnje i žrtve srpskog naroda u toku onog sedmogodišnjeg vojevanja.

S verom u Boga kralj Petar ne hte poći u rat dok se ne osveti njegova zadužbina, crkva sv. Đorđa na Oplencu, a kad se crkva osveti čusmo svi iz njegovih usta gde reče: "Sad sam veseo i uveren u pobedu. Sveti Đorđe će mi pomoći". I narodu bi milo što se kralj pouzda u Boga i svece Božje i što progovori iz dubine duše narodne. I sam Skerlić, tada za trpezom kraljevom pred crkvom, zadivi se takvoj veri kralja Petra i oduševljeno ga pozdravi, a sav narod srpski prekrsti se i pokloni Gospodu Bogu, i vojska krete.

S verom u Boga i u razumnu sudbu Božju pređe srpska vojska granicu kod Ristovca u oktobru 1912 godine. "Oprosti nam, Bože, grehe naše i pomozi nam!" šaptao je tada svaki srpski vojnik. I Bog se smilova i pomože. I prvi Božić od Kosova u slobodi bi proslavljen širom Stare Srbije od Javora do Bitolja i od Prizrena do Maleša. Mišljasmo, tu je kraj ratu, ali kraj beše daleko.

S verom u Boga i u pravdu Božju prekrsti se srpska vojska 1913 godine na Bregalnici i odbi iznenadni napad bratskog nam ali tada na zlo navedenog bugarskog naroda od zlotvora naših i njegovih. I krv se proli mnoga, i rane ranjenika behu teške. Uz to još nasta pomor od kolere i odnese mnoge žrtve. Opet mišljasmo: tu je kraj ratu, ali se opet prevarismo.

Tada se uzbuni mlada Bosna i Hercegovina i poželi slobodu i sjedinjenje sa slobodnom i proslavljenom Srbijom. Zbog toga dođe iznenadni udar na Srbiju 1914 godine. I sva Srbija se strese od neke jeze kao da predosećaše golgotska stradanja svoja koja tek imahu da dođu. Ali ipak srpski vojnici s verom u Boga i predani volji Božjoj kretoše u starim ratnim šinjelima i sa garavim puškama, kretoše preko svežih grobova svoje braće iz minulih ratova da brane svetinje svoje otadžbine i da pomognu oslobođenju Bosne i Hercegovine. Više od godine dana branila se Srbija junački od neprijatelja i od boleština, pobeđujući i jedno i drugo s velikim naporima i žrtvama. U te dane srpska kraljevska vlada nastani se u Nišu. A u ovome gradu beše pomor od tifusne zaraze tako strašan da se ne može opisati. Gledasmo očima svojim svako jutro i videsmo po nekoliko kola natovarenih mrtvim telima kao drvima gde voze na groblje.

Tada stigoše u Niš prvaci Hrvatski i slovenački i učiniše predlog srpskom Kralju i Kraljevskoj Vladi da prošire ratne ciljeve Srbije i da njima obuhvate i oslobođenje Hrvata i Slovenaca. I bi usvojeno kako i predloženo. I bi objavljeno, da se Srbija bori za oslobođenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca. Nikad u istoriji Slovenstva na Balkanu nije se usudio jedan narod da u čemernijim prilikama istakne veći ideal i širi cilj borbe.

Ali to još većma razdraži neprijatelje naše i oni grunuše svom snagom s tri strane na Srbiju. Iznurena i proređena srpska vojska odstupaše lagano dajući junački otpor, dok ne iziđe iz svoje zemlje i ne sruči se preko albanskih krševa u primorje. Tada neprijatelj objavi da ne postoji više ni Srbija ni srpska vojska. A u to isto vreme izreče predsednik srpske Vlade Nikola Pašić pred strancima veliku reč iz duše narodne: "Bolje svi da umremo kao slobodni ljudi nego da živimo kao robovi". I ta reč odjeknu širom celog sveta i potrese savest svih slobodnih naroda. I dok se ime Srbije proslavljaše po svemu svetu, dotle se orlovi albanski i ribe morske obilno hraniše mrtvim telima srpskih vojnika, a srpski narod na domu grcaše u suzama i krvi i u ranama ljutim i u agoniji ropstva. Kao mnogostradalni Jov na pepelištu mogao je uzviknuti: Učinio je Bog od mene priču narodima i postao sam bubnjanje među njima.

S verom u Boga i pokorna sudbi izumiraše na Krfu preostala vojska srpska, izmučena životom, iznurena od patnji i bolesti, i avetinjski isušena od gladi. Izumiraše tako naglo, da je svet mislio da će sva izumreti. Ali pisano je, da se Božja sila u nemoći čovečjoj pokazuje.

I o čuda! Srpski Kralj i srpska vlada i u takvim okolnostima ponoviše odlučno i još odlučnije svoju nišku izjavu. Okruženi smrću kao tesnim obručem, Kralj bez kraljevine i ministri bez područja, na tuđoj zemlji, objaviše svetu, da se Srbija bori i žrtvuje za oslobođenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca. A dok se još taj program pisaše i objavljivaše, svakodnevno se lađe puniše mrtvim telima mlađanih ratnika srpskih sa ostrva Krfa i Vida, i ploviše na pučinu sinjeg mora da tamo pogrebu žrtve za taj program. Da se potvrde i ovde reči Psalmista: Pokrio si nas senkom smrti; ubijaju nas za tebe svaki dan; postupaju s nama kao s ovcama klanicama. Ustani, Gospode, nemoj nas odbaciti za svagda!

S verom u Boga i neugašenom nadom u krajnju pobedu opremi se na Krfu preostatak srpske vojske i uparadi se 1916 godine na prvi Vaskrs u izgnanstvu da dočeka Prestolonaslednika Aleksandra. A kad dođe mladi Prestolonaslednik, on pozdravi svoju vojsku sa: Hristos voskrese, braćo! I sva vojska otpozdravi: Vaistinu voskrese! Pri tome svaki vojnik u sebi pomisli: Neka bi i Srbija vaskrsla! I svi stranci koji behu prisutni zadiviše se tako bodrom duhu kod malene i izmučene vojske srpske. Ali kad Bog pomaže, onda i malena vojska pobeđuje veliku vojsku, kao što Gedeon sa 300 ljudi pobedi Madijamce kojih beše kao peska na obali morskoj.

S verom u Boga i sa neodoljivom čežnjom za otadžbinom svojom pojavi se te godine srpska vojska na planinama iznad Soluna kao na nekom visokom zidu sa koga se gleda u Srbiju. I otpočeše teške i krvave borbe. Snežne planine obojiše se krvlju ljudskom a sela i gradovi u dolini behu opustošeni od ognja i olova. Tada Srbi zavapiše Bogu sa molitvom: Bože Nemanjin i Savin, Bože Karađorđev i Milošev, Bože otaca naših, smiluj se na nas i spasi nas! I smilova se Gospod, a verni i plemeniti saveznici pritekoše u pomoć, i dođe kraj patnjama srpskim. U septembru 1918 godine srpska vojska kao na krilima polete napred, u otadžbinu svoju. I za kratko vreme biše oslobođeni svi Srbi, svi Hrvati i Slovenci. Program niški i krfski ispuni se doslovno. Beograd, Zagreb i Ljubljana zasuše cvećem srpsku oslobodilačku vojsku. Majke zagrliše svoje povraćene sinove a deca roditelje. Jedva se poznaše, jer dugo beše vreme ratovanja: što je ostalo mlado beše postarelo, a nejako poraslo. Tada po svima hramovima i po kućama uzdigoše Srbi blagodarnu molitvu svevišnjem Gospodu. A Prvi Decembar bi proglašen državnim praznikom i nazvat Danom Ujedinjenja. Te godine praznovaše Srbi prvi Božić u slobodi posle trogodišnjeg robovanja Srbije, a Hrvati i Slovenci posle mnogo stotina godina robovanja svoga.

Po tom počeše Srbi brojati ratne žrtve, pa nabrojaše oko jedan i po milion izginulih vojnika i građana, staraca, žena, devojaka, dečaka i dece, umorenih glađu, obešenih, posečenih, spaljenih, potopljenih, ili živih sahranjenih, ili postradalih po lagerima i po tamnicama. Jedan i po milion! To je četvrtina od šest miliona koliko je Srbija sa Južnom Srbijom imala 1914. godine, ne računajući tu sve postradale u Crnoj Gori, Vojvodini i Bosni i Hercegovini.

Pitao me jedan Rus, koliko je žrtava dala Srbija u prošlom ratu. Jednu četvrtinu svoga stanovništva, odgovorio sam. A koliko to iznosi? pitao je on dalje. To je, rekoh mu, više nego sve stanovništvo Albanije. Ili to je kao kad bi Italija ili Francuska žrtvovale po deset miliona, ili Nemačka preko 15 miliona, ili recimo kad bi Amerika izgubila 30 miliona, ili Rusija 40 miliona, ili Indija 90 miliona, ili Kitaj 100 miliona. Tek tada je taj dobri brat Rus razumeo žrtve Srbije, užasnuo se i zaplakao. Mila ruska duša! I anđeli bi Božji zaplakali.

Ovde bi bio kraj mome letopisu. I ja bih završio sa rečima Zlatoustovim: Slava Bogu za sve, i amin.

A sada, braćo, mislim da ćete svi razumeti zašto je srpska pravoslavna crkva upisala ovaj Dan Ujedinjenja u kalendar crvenim slovom. Zbog milion i po postradale dece za krst časni i slobodu zlatnu. Njima na slavu a nama na sećanje radi buđenja svesti i savesti.

Da ne budemo gori od onih koji za slobodu i ujedinjenje narodno život svoj položiše.

Da ne bude naša sloboda jednima u bukvalnom smislu zlatna a drugima kamena. Nego neka se gomilari zlata hitno sete Boga i smrti i bedne braće svoje, i siromašnih zanatlija i nezaposlenih radnika.

Da se Srbi ujedine i ne cepaju više duhom partijskim. Nisu li nas neprijatelji vekovima cepali i razdirali? Zar ćemo podražavati neprijatelje svoje a ne onu braću svoju koja se žrtvovaše za jedinstvo — čujte: za jedinstvo a ne za pocepanost — svih Srba i ne samo Srba?

Velika je nesreća za sve nas ako se i jedan jedini Srbin u ovoj državi oseti kao rob u tuđoj kući.

Uprljana sloboda priprema ropstvo. Grešan mir vodi ratu. Hteli to ljudi ili ne hteli.

To narod zna i oseća. Sav naš seljački narod zna, da pokajanje i očišćenje od greha može otkloniti i rat i svaku nesreću. To naročito znaju i osećaju ona braća i deca naša koji su ostavili ovih dana svoja rala i svoje zanate i stali pod vojne zastave. Naše sve misli idu k njima. Mi moramo za njih postiti i mučiti se i Bogu moliti. I Bog će blagosloviti i njih zbog nas i nas zbog njih. Sve zavisi dakle od naše probuđene svesti i savesti.

Da, sve zavisi od nas, a mi od Boga.

Naš Vidovdan

Bratstvo, Sarajevo, god. VIII, 1932

Pet vekova jecala je kao harfa na rekama vavilonskim duša našeg naroda za svojim izgubljenim carstvom. Punih pet vekova opevan je bol duše narodne u vezu, osvećenom suzama Jefimije, u dletu Rada Neimara i figurama velikih naših ikonografa — hezihasta. Pet vekova bolom su tužile gusle nad propašću svoje države i veličine, posvećujući intuicijom dela i žrtve velikih narodnih junaka i heroja. Na Kosovu polju širokome padali su i venuli crveni božuri kraj lepe Gračanice i kao jedini spomenici obeležavali su mesta, gde su vitezovi pali. I kada su gasnula poslednja kandila mnogobrojnih zadužbina, kad je neprijatelj u svome besu obesvećivao velike svetinje, u duši našeg naroda čuvao se grandiozni spomenik herojstva, čojstva i plemenitosti — spomenik mnogo veći i značajniji od piramida egipatskih. U narodnoj mašti ovi veliki heroji, ovi titani retki u svetskoj istoriji, izazivali su figure veće od trijumfalnih lukova i obeliska. I narod je slavio u njihovoj figurativnoj monumentalnosti u isti mah i njihovu veliku duhovnu moć i dao u svojoj poeziji dela, kojima se narodi dive.

Heroji našeg naroda, strašni i stihijski u herojstvu kao jeziva i užasna ždrela balkanskih vulkana, bili su u isti mah u svojoj duševnosti blagi i čisti kao gorska jezera, pitomi kao golubije duše i sveti kao anđeli. To su bili neustrašivi borci za sveta načela svetog Pravoslavlja, koji pretpostaviše Nebo zemlji, nebesko carstvo zemaljskom i zato im narod opeva podvige i uzvisi ih do nebeskih predela svetitelja i anđela. To su posledovaoci svetitelja Save, koji je personifikacija, istinske svetosti, apostolstva i ljubavi, koji ostaviše u duši narodnoj veličanstvene slike istinskog hrišćanstva i natčovečanske podvige herojstva. Njihovim oreolom pozlaćeni su likovi Jevrosime, Jugovića majke i kosovske devojke. Na njihovoj ideologiji, na njihovoj religiozno – filosofskoj misli vaspitana su cela pokolenja boraca do današnjeg dana. Njihov duh očuvao je našu poeziju, našu arhitekturu i naše slikarstvo, njihov duh dao je najtananiju vibraciju kolektivne duše i stvorio od naše prošlosti uzvišenu simfoniju bola i religioznog oduševljenja. Veliki pravednici, stanovnicima nebeskog carstva, po rečima apostola, »Stanovi duha svetoga«, pobedili su petvekovnu tamu nacionalnog ropstva i tragedije i oborili su buđave prestole tirana svoga naroda. Njihova se kosovska koncepcija ostvarila i mi danas gledamo svojim očima ono, što je nekada bio san, kar realnost; mi danas imamo pred sobom dokaze da je njihova ideja božanskog porekla i da je Proviđenje opredelilo poslednje naše pobede i osvećenje našeg Vidovdana.

Dva vidovdanska govora

- U manastiru Ravanici -

Vidovdanski govor, održan na 550. Vidovdan u man. Ravanici, 1939.

Duša moja ispunjena je velikim uzbuđenjem na ovome mestu i u ovaj dan kada izlazim pred vas da iskažem ono što se rečima iskazati ne može.

Kad me je kao dete vodila moja majka crkvi, pa kad bi se s brda ugledala crkva, opominjala me majka da ćutim: »Pred svetinjom treba ćutati!« A ova carska crkva i ovaj veliki dan tako su uzvišene svetinje pred licem Boga i naroda, da je zaista pobožno ćutanje veća uteha duši od svake reči. No pozvat da govorim, i ne smejući izneveriti vaše očekivanje, ja se molim Bogu da moj govor bude koliko toliko na utehu i radost svima koji me slušate.

Iz bogate riznice predmeta, što nam današnji dan pruža, ja sam izabrao jedan sasvim običan predmet, jednu sasvim prostu temu koja glasi: Čiji si ti, mali?

Čiji si ti, mali? To pitanje postavlja li su nam često ljudi kad smo deca bili. I ko od nas nije osetio dosadu od često ponavljanog pitanja: Čiji si ti, mali? Naročito kad smo deklamovali na Savindan ili kad smo dobijali nagrade na Vidovdan, pitanje se ponavljalo i ponavljalo: Čiji si ti, mali?

Ovo pitanje postavljeno je i celoj naciji našoj. U prošlom sedmogodišnjem ratu, kada je srpski narod prolazio kroz tunele mraka od nepravde i stradanja i kada je srpska vojska zadivljavala svet svojim pobedama i žrtvama, pitao se sav svet: Ko je taj mali narod? Ko su mu preci? Kakvog je porekla? Kakva mu je istorija? Jednom rečju: Čiji si ti, mali narode srpski?

I mi smo odgovarali kako smo umeli. Pričali smo istoriju našu, pevali pesme o svecima i herojima našim, iznosili mudrost naroda našeg. Mi smo bili otkriće, kao neka nova ruda, za velike i male narode sveta. Veliki engleski narod toliko je bio zadivljen, da je nekoliko godina svečano proslavljan Vidovdan po svim školama engleskim a srpska narodna himna pevana po svim hramovima njihovim. Neizmernu blagodarnost dugujemo mi velikom engleskom narodu i za to kao i za velikodušnu pomoć u svima pravcima u onim teškim godinama kada smo bili napadnuti od nekoliko Golijata istovremeno.

No na ovome mestu i u ovaj dan mi nećemo odgovarati strancima, čiji smo mi, nego sami sebi i za sebe. Da bi sebe bolje upoznali, i kroz to poznanje razvedrili se i ohrabrili, osnažili i složili. Da bi pronašli istorijski, nepogrešivi metar, kojim ćemo sebe meriti i znati kakvi smo i koliki smo u sravnjenju sa ocima našim.

Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo deca Božja. I ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz mnoge vekove burno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena druge rase i druge vere ne bi uznemiravali krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju. Mi smo narod kršteni, narod hristonosni. I tako, mi smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu Hrišćani.

Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo deca Božja i potomci onih težaka i stočara, koji se zajedno sa svojom braćom Hrvatima, Bugarima i Slovencima doseliše iz daleka sveta na ovo Balkansko poluostrvo, ozareno filosofijom i poezijom jelinskom i proslavljeno junaštvom jelinskim. Doseliše se s namerom da na njemu ugodnije žive ne znajući kaku im je ulogu sudba predodredila; ne znajući da ih je sudba postavila za čuvare najopasnijeg druma i za stražare najsudbonosnije kapije. Potomci smo njihovi po svemu pa i po zanimanju. Jer i mi u dvadesetom veku evo smo u glavnom težaci i stočari.

Čiji si ti, maleni narode srpski?

Mi smo deca Hristova i duhovni potomci svetoga Save Nemanjića, onoga nesravnjivog muža, koji za svoj narod učini sve, sve; ne što jedan veliki čovek može učiniti nego što ni legioni velikih ljudi u drugim narodima nisu umeli ni mogli učiniti. Nekoliko stoleća našeg županskog vremena provedeno je u kolebanju između crkvene vlasti vizantijske i crkvene vlasti rimske. Svaki župan srpski cenio je i merio, da li je bolje da svoj narod pokori vlasti vizantijskoj ili rimskoj. Sveti Sava je izumeo treću vlast, ni vizantijsku ni rimsku. To je vlast slobodne nacionalne crkve. Ta treća vlast, koja nije tuđinska ni internacionalna, presekla je vekovno kolebanje naših župana između Vizantije i Rima, i trasirala je jedan savršeni istorijski put kojim Srbi i danas hode. Ako Srbi brojno ne spadaju u velike narode, njihov život i njihova istorija predstavljaju jedno filigran delo od neiskazane harmonije i krasote. Za to imamo da blagodarimo svome duhovnom rodonačelniku i ocu svetitelju Savi, koji nije dozvolio da ni strani knjaz ni strani papaz upravlja životnom sudbom srpskog naroda, nego je ustanovio treću vlast — nacionalnu, i za državu i za crkvu.

Čiji si ti, maleni srpski narode?

Mi smo potomci svetih duhovnika i svetih kraljeva zadužbinara i svečara iz svete loze Nemanjića. I najsilniji vladari naši kao i ubogi pustinjaci i bogomoljci nazivahu sebe slugama Gospodnjim i poimahu mirno vreme kao službu Bogu a rat kao žrtvu Bogu. Otuda zadužbinarstvo njihovo; otuda i svečarstvo. Svojim divotnim zadužbinama okitiše oni i osveštaše svu zemlju svoju, a proslavljanjem krsnih svetitelja proslaviše nebesnoga Oca i Tvorca tih svetitelja. Kako drugi vladari naši, tako i slavni Lazar Kosovski, zadužbinar ove crkve Ravanice, današnje naše domaćice i slavljenice, koja nas je svojim svetim magnetizmom k sebi privukla sa svih strana.

I još jednom da odgovorim na pitanje: čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo potomci Kosovskih junaka koji se žrtvovaše za krst časni i slobodu zlatnu; samonikle i bujne grane narodnog drveta koje na Kosovu bi skresano do stabla, i stablo srubljeno do blizu korena. Ne usahnu to drvo, jer ga krv krsnih mučenika oživotvori. Ne osuši se srubljeno stablo, jer carstvo nebesno, koje vitezi krsta izabraše, dade mu snagu da ozeleni i pusti grane

I poslednji put da odgovorimo na pitanje. Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo telo od tela, i kost od kosti, i duh od duha onoga naroda, koji je posle Kosova živeo na svom ognjištu bez slobode, u svojoj zemlji pod tuđinom, bez zemaljskog carstva i bez zemaljskog sjaja; onoga naroda koji je putovao kroz pustinju ropstva bez svoga Mojseja, no sa nadom nesalomljivom da će mu Bog otaca njegovih, Bog Nemanjin i Savin, Bog Stevanov i Milutinov, Bog Lazarev i Milošev, opet darovati zemlju obećanu. Ti seljački preci naši, preodeveni iz vezenih dolama u kudelju i sukno, s uzdahom su gledali K o s o v o ne kao u dolinu nego kao u planinu. Sa te planine narod je očekivao potoke bistre vode, da mu opere rane i suze; da mu zapoji duh i dušu; da ga nadahne nebesnim nadahnućem, te da bi se održao i sve izdržao.

I zaista narod se održao i sve izdržao, blagodareći Kosovu i crkvi. Crkva mu je bila tumač Kosova, a Kosovo tumač svega što se dogodilo pre i posle propasti zemaljskog carstva srpskog. Pomoću ta dva verna tumača, narod je shvatio suštinu slobode. Shvatio je, da je sloboda dar Božji; da je svetinja, i da je nerazdvojna od časnoga krsta. Ko se ogreši o časni krst, ogrešio se o slobodu, i obratno, ko se ogreši o slobodu, ogrešio se i o časni krst. Sloboda je svetinja, otuda i naziv: sveta sloboda. Kao čisto platno daje se sloboda ljudima; kad je ljudi uprljaju, moraju je prati suzama i krvlju. Ili čista sloboda, ili nikakva. Ili sveta sloboda, ili nikakva. Ili zlatna sloboda, nerazdvojna od časnoga krsta, ili nikakva. U dubokom pokajanju narod je vekovima prao uprljanu slobodu pokajničkim suzama i mučeničkom krvlju. I kad ju je oprao, onda mu se ona ponovo dala.

Mi smo potomci tih pokajnika, od kojih se rodiše ustanici; potomci smo tih ustanika, od kojih se rodi drugi i treći pojas ustanika, dok i mi najzad ne stigosmo na pozornicu života, da završimo delo ustaničko i da sagledamo u naše dane lepo lice slobode na celoj zemlji jugoslovenskoj.

Eto nam odgovora na pitanje, čiji smo mi.

Ako je ceniti po duhovnoj i moralnoj aristokratiji predaka, onda mi spadamo u narode najbogatije takvom aristokratijom. Ako se iko u svetu može ponositi velikim karakterima, svetim dušama, slavnim vitezima i mnogobrojnim mučenicima za krst i slobodu, to mi možemo. No ponositi se svojim velikim precima a biti manji i gori od njih, izaziva prezrenje a ne divljenje. Veličati se osloboditeljima a prljati slobodu, kupljenu krvlju njihovom, nedosledno je i smešno; ne, nego i više — kažnjivo kao zločin.

Evo najstrašnijeg dana i najpodesnijeg mesta, gde moramo dati zavet, da ćemo svetu slobodu sveto držati. Na Vidovdan, pred Ravanicom!

Poznata je celom svetu slabost svih Slovena, da svoju slobodu pomračuju neslogom. Pod takvim pomračenjem sunca slobode živimo i mi Južni Sloveni. Dokle ćemo tako?

Dokle ćemo davati materijala onima koji preziru Slovene kao niži soj ljudski da nas još više preziru? Dokle će zujati po svetu rđav glas, da Sloveni nisu dorasli za slobodu; da su dobre sluge a rđavi gospodari? O, neka bi nam dao Bog da budemo dobre sluge, ali sluge jedan drugom iz ljubavi, sluge svome narodu u slobodnoj narodnoj državi. I sin božji nije došao, kako reče, da gospodari, nego da služi. Neka nam pak ne da Bog da budemo ni dobri ni rđavi gospodari nad drugim narodima, na tuđim ognjištima. U pretke naše mi ne ubrajamo ni jednoga sultana, ni jednoga kesara. Bolje da nam vladari budu naši seljački kneževi i kraljevi, nego sultani i kesari. No, ako se mi detinjasto igramo slobodom, može opet neki sultan ili kesar da se pojavi i pobode svoj žezal u naše tle. Nije li bolje da predstavljamo malu ali slobodnu celinu, nego da postanemo deo tuđe imperije^? Nije li bolje s bratom Hrvatom živeti u svojoj skromnoj kući, nego u palati tuđinskoj^?

Pomislite šta bi činili oni mladi ratnici kralja Petra i kralja Aleksandra, da su 1918 godine, boreći se na snežnim planinama makedonskim, mogli prozreti i videti ono što će se dešavati u Jugoslaviji posle dvadeset godina? Da su, recimo, mogli videti na nekom filmu neslogu između Srba i Srba, između Hrvata i Hrvata, između Srba i Hrvata? Šta bi oni činili? Klonule bi im muške ruke, ispustili bi mačeve iz ruku, i mi danas bili svi složni — robovi. Dokle ćemo mi kao slobodni ljudi prezirati slogu, tu divnu vrlinu robova, kojoj dugujemo slobodu svoju?

Dokle će brat brata stavljati pod znak pitanja i nazivati jedan drugog pitanjem? Dokle će se kao lažan novac prosipati reči o hrvatskom pitanju, o muslimanskom pitanju, o srpskom pitanju? Ono što je pitanje ili pod pitanjem, narod shvata kao nešto sumnjivo i nestvarno. Međutim i Hrvati i Srbi svakako su stvarnost a ne pitanje.

Zar ne vidite, da stavljajući sve pod pitanje, mi dovodimo sve u pitanje? Dovodeći sve u pitanje, mi spremamo novo Kosovo, ali ne slavno Kosovo nego sramno. Na slavnom Kosovu čestiti ktitor ove svete obitelji dao je život svoj za krst časni i slobodu zlatnu. Sramno Kosovo značiće slom i propast, bez ikakvog uzvišenog gesla ili sa nekim geslom nedostojnim naše slavne istorije i našeg slavnog naroda. Da ne da Bog!

Da nam da Bog više vere, poštenja i rodoljublja. Jer kad je to troje u pitanju, sve je u pitanju. Kad ova tri nevidljiva motora oslabe, cela vidljiva mašinerija ljudskog života nepravilno radi. Nesvesni izdajnici ove svete zemlje svetih otaca naših mogu biti oni ljudi koji hoće da isprave spoljašnju mašineriju našeg života, međutim preziru ona tri nevidljiva motora: veru, poštenje i rodoljublje. Možda je tako nesvesno i Vuk izdao na Kosovu. Ko je izdao? Nije izdao ni čestiti knez, ni čestiti narod. Izdao je veliki gospodin Vuk. Neka se sete ovoga i naša gospoda, srpska i hrvatska. Da na njima ne ostane narodna kletva. Blago njima pak ako u duhu naroda posluže svome narodu u ovom vremenu. Blagoslov narodni ostaće na njima i na deci njihovoj. Današnji petsto i pedeseti Vidovdan stavlja im na izbor — narodnu kletvu ili narodni blagoslov.

No odgovornost leži i na nama svima Ako svi nemamo dovoljno političke pameti, svi možemo imati dva druga moćna sredstva, a to su molitva i ljubav. Spasitelj sveta nije ni učio ljude političkoj pameti, nego molitvi i ljubavi. Ako se politička pamet dade brzo iscrpeti, molitva i ljubav neiscrpne su: molitva koja brda pokreće i baca u more, i ljubav koja smrt pobeđuje i mrtve vaskrsava. Molitvom ćemo baciti u more brdo mržnje među braćom, a ljubavlju ćemo vaskrsnuti sve one, koje svaki dan mržnjom ubijamo. Nova politika, spasonosna po sav Božji svet, neće značiti jaču političku pamet, nego nove metode, a to su molitva i ljubav. Varaju se Sloveni, ako misle da pomognu čovečanstvu jačom političkom pameću. Njihova je misija, originalna i uzvišena, da molitvom i ljubavlju, a ne politikom, stvore i otvore novu epohu u istoriji čovečanstva.

A kad je reč o molitvi i ljubavi, onda svi mi moramo primiti odgovornost i svi se dati na posao Ne samo gospoda, nego svi. U ostalom, nismo li mi svi gospoda i gospodski sinovi? Ne izređah li ja malo čas svu onu ogromnu vojsku prave pravcate gospode Božje, čija smo deca mi?

Nisu ti gospodski preci naši mrtvi. Duše su njihove blizu nas. Ja sav treperim od osećanja da su duše sviju onih koji biše prisutni osvećenju Ravanice pre nekih 560 godina sada okupljene i pomešane s nama na ovom istom mestu. Tu je duša svetoga Lazara i slavne carice Milice. Tu je duša Miloša Obilića, Strahinjića, Jugovića, i ostalih kosovskih vitezova. Tu je duša i Rada Borovića, neimara ove svete zadužbine, i duše njegovih vernih zidara. Tu su hiljade duša onoga naroda koji se beše okupio da se zajedno sa ktitorom Bogu moli i srce veseli. Sve ove svete duše bile su pune i prepune molitve i ljubavi Neka im je slava, i hvala!

Ako ćemo da se hvalimo precima svojim, ne smemo biti manji od njih u molitvi i ljubavi — u molitvi, da bi nam Bog bio saveznik, pomoćnik i zaštitnik; i u ljubavi, da bi nam život bio radost i snaga i svetlost.

Zavetujmo se dakle na stalnu ljubav i molitvu. Da bi sa ovoga svetoga mesta svi pošli domovima svojim bolji i čistiji, svežiji i vedriji, hrabriji i snažniji. I da u domovima svojim produžimo stalnu molitvu Bogu:

Pomozi nam, Bože,
Da se braća slože,

Srbi i Hrvati i Slovenci, i ostali čestiti podanici našeg mladog kralja.

A sada, kada ste se, slušajući mene, uverili da nikakva reč ljudska nije u stanju da izrazi slavu ovoga mesta i ovoga dana — Ravanice i Vidovdana — ja vas pozivam na pobožno ćutanje, na molitveno ćutanje, koje Bog čuje isto onako jasno kao i reči. Neka u dubinama našeg ćutanja treperi samo jedna misao:

Pomozi nam Bože,
Da se braća slože!

Kosovskim junacima

Žički episkop g. dr. Nikolaj o nacionalnoj, verskoj, duhovnoj i istorijskoj svetinji Kosovske tradicije i njene misije

Pravda, 1939. godine

Na Vidovdan ove godine navršava se ravno 550 godina od mučeničke smrti svetog Kneza Lazara i od Kosovske bitke. Kosovo je za naš narod bilo najpotresniji događaj i najtragičnije nadahnuće Ono je srpskom narodu bila čitava jedna vera, čitava jedna mudrost, i čitava jedna etika. Vera koja je opominjala da Bog vlada carstvima. Mudrost koja je tešila da je zlo prolazno kao i čovek. Etika koja je izdizala da je bolje čist umreti nego prljav živeti.

Kosovo – naš centralni doživljaj

Kneževo privoljevanje carstvu nebesnom, izvršeno je u ime celog naroda, bilo je najjači izraz sveukupnog smisla naše istorije i njena regulativna ideja.

Kosovo je pokazalo da se naša istorija odigravala na najvišem planu, na tragičnoj i uzvišenoj granici nebeskog i zemaljskog, Božjeg i ljudskog.

Ako smo, kao narod, u Nemanjićskoj epohi — s Hristom u slobodi — imali i moć, i sjaj i zadužbine; u pokosovskoj epohi — s Hristom u ropstvu — nismo klonuli, nismo pali, nismo propali, već smo pokazali iznenađujuću dubinu duše kroz mnogostruku narodnu umetnost, i snagu te iste duše kroz pobedonosne nacionalne ustanke. Sreća je za nas imala više opasnosti i u nesreći penjali smo se do Božanskog prestola. Otuda je narodni pesnik opevao tužno Kosovo daleko više nego ijedan naš istorijski uspeh.

Kosovo je svedočilo da se kao narod nikad nismo borili za beznačajne stvari i da nikad nismo mogli biti iskreno oduševljeni sitnicama i prolaznostima.

Dva carstva

Na braniku svoga, bez pohlepa za tuđim, to je granica Srbina koji je od Kosova učinio svoj centralni doživljaj. U ove dane, više nego u druge, potrebno je podsetiti Srbe na smisao Kosova i na značenje Lazareve poruke.

Ako hoćemo da smo verni svojoj istoriji i svojim vernim precima koji se u slobodi pokazaše svetim, u ropstvu junački, moramo i mi da pođemo njihovim putem, da bi i o nama mogao pesnik reći:

Kad opšti i narodni interes stavimo ispred ličnog i sebičnog, mi smo se privoleli carstvu nebesnom, carstvu večnih vrednosti.

Kad naš celokupni društveni i državni, kulturni i politički život prožme ideja o nadmoćnosti nebeskog prema zemaljskom, mi smo ispunili Knežev amanet.

Kad se naše pokolenje zapoji idealizmom i samopregorom, mi smo izvršili izbor između dva carstva na najsrećniji način.

Kad Svetosavskoj crkvi u našoj sadašnjici vratimo ulogu moralnog učitelja i duhovnog rukovoditelja, mi smo u našim tradicijama, mi se otimamo smrti. Sa njom i u ropstvu, naš narod nije iščezao; bez nje, i u slobodi on je u stalnoj opasnosti.

Ono što drži jedan narod u životu nije broj ni materijalna snaga, već duh i moralna snaga volje.

Ono što čini jednu istoriju dostojnom življenja nije zemaljska računica, već privoljenost carstvu idealnih vrednosti.

U ovo vreme sumnje i smutnje potrebne su nam dve snage, jedna unutrašnja, za odbranu duše, i jedna spoljašnja, za odbranu otadžbine. Primer za obe snage imamo u Kosovskom knezu. On je dušu svoju venčao za nebo, a život svoj žrtvovao za Otadžbinu. Život za Otadžbinu ne može se žrtvovati dok se prethodno duša ne venča za nebo, za jednu vrednost višu od svake zemaljske. Otud kneževa zadužbina, Ravanica kod Ćuprije, jedan od svedoka venčanja duše kneževe za nebo, ne može ćutke preći preko datuma koji obeležava ispunjenih pet i po stoleća od mučeničke smrti svoga osnivača i ktitora. Ona je podignuta između dva kneževa rata sa Turcima, jednog uspešnog kod Pločnika i jednog neuspešnog Kosovskog, i njena istorija stradanja, rušenja i obnavljanja istovetna je sa svenarodnom istorijom srpskom.

Ona se oseća pozvanom da pred srpski narod, u ova teška vremena, istakne veliki Knežev zavet, da ga otrgne od zaborava i da bude njegov propovednik, sada, odsad kao i dosad.

Zato ona poziva sve Srbe i Srpkinje, sinove i kćeri Svetosavske crkve, kojima leži na srcu Knežev zavet da uzmu učešća u ovogodišnjoj velikoj svenarodnoj Vidovdanskoj proslavi koja će se održati u njoj.

Naša braća preko mora i okeana

Dok mi u našoj otadžbini proslavljamo sa blagodarnošću Kosovsku bitku, treba da se setimo i ostale braće čak tamo na nekom drugom kontinentu sveta, preko mnogih mora i okeana, koji će isto tako kao i mi proslavljati ovaj Vidovdan, takođe u Ravanici, koja je podignuta od našeg naseljeničkog naroda u Detroitu, u Americi, između amerikanskih oblakodera, fabričkih dimnjaka i gustih američkih gradskih naselja. Tamo će oni, u onoj Ravanici, toga dana isto tako kao i mi ovde, uputiti svoje molitve Svevišnjim za pokoj duše Kosovskih junaka i da se pomole Bogu da im sačuva Otadžbinu koja je kilometarski tako udaljena, a koja je u mislima uvek sa njima i u najkritičnijim momentima njihovog bitisanja.

Da, ovu Ravanicu, podigli su naši naseljenici u Detroitu, koju svakog dana posećuju mnogobrojni turisti, jer ova svetinja i znamenitost ima svoj originalni stil i izdvaja se od svih zgrada u ovome milionskome gradu.

Moram da odam svako priznanje jednom čoveku koji je otišao tamo kao malen čovek iz kršne Like da bi jednog dana po naređenju gospodnjem postao veliki za celu naciju, i da uz pripomoć Proviđenja koje ga je tamo poslalo završi dva doktorata, medicinski i teološki, da bi docnije postao naš u tuđini narodni i verski vođ, čijom je inicijativom ovaj sveti hram uglavnom i podignut. Taj običan čovek iz kršne Like postao je jednoga dana Dr. Trbuhović, završivši dva doktorata.

Ja verujem da će on na Vidovdan okupiti naš živalj u trećoj svetloj Ravanici i da će ih toga dana podsetiti na sve žrtve od pre pet i po stoleća do danas, za ostvarenja velike srpske nacije.

Lazareva pobeda

Manastir Ravanica, 1389–1939.

Ko čuva život svoj izgubiće ga; a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga. (Mat. 10, 29).

Tajanstvena knjiga iz Jerusalima podnosi se na potpis svakome od nas, draga braćo, svakoga dana kroz celo zemno vreme. Pri tom nam se stavljaju uvek dva lista na izbor. Na jednome listu ispisano je nebesno carstvo Hristovo; na drugome je ispisano zemaljsko carstvo Iroda, Pilata, i ostalih čije je ime Legion.

Svako ima da se opredeli slobodno i svesno. Ili poći kroz dug i zagušljiv tunel cvetnom polju, gde sunce ne zahodi; ili pak kroz kratki perivoj u sumporni tunel, gde vekovni sunčevi zraci ne nazivaju dobro jutro. Kratkovidi i malodušni lakomo potpisuju ovaj drugi list, privolevajući se carstvu zemaljskome. Oni se boje carstva nebeskoga jer ne mogu da mu dogledaju početak, a hvataju se carstva zemaljskoga, jer ne mogu da mu dogledaju kraj. Gle, opasnost često navlači masku prijateljskog osmeha. Mališan, ostavljen u zelenom polju sa zelenim jezerom, u pogibelji je, jer ne vidi dva zelenila no jedno, niti vidi granicu i razliku među njima. Slast i njen ponor obučeni su u isto ruho. Zato se slast čini neukom oku nedogledno duga. Purpur zemaljske slave i požar ove — sve purpur za lakomoga.

Šta znači privoleti se carstvu zemaljskom? Znači povesti se za trenutnom ugodnošću tela a protiv principa duha. Pas ne bi nikad došao u dvoumicu, kome carstvu da se privoli, jer kod psa nema toga principa duha. Vo će produžiti da pije vodu na reci, u kojoj se njegov čoban davi. Jer treba poznavati carstvo nebesno pa osetiti struju užasa pri davljenju svoga dobrotvora i priteći mu u pomoć.

Prijatelj carstva zemaljskoga ceni samo brze uspehe, koji su za njega u toliko veći ukoliko su jeftinije zadobijeni. On prodaje nebo za zemlju, celo pravo nasledstva za čanak sočiva. On je pristalica "očiglednih" teorija, podržavalac moćnih i vlasnih. On ne spušta svoj hladan prst u tuđ pakao, niti ikad obrće svoje usne od punog pehara osmehnute sreće. Za njega nebo i zemlja jesu — zemlja, telo i duša — telo, večnost i trenutak — trenutak.

Nisu potrebni krupni istorijski događaji, da bi jedan smrtan čovek dobio priliku da se odluči za jedno ili drugo carstvo. Svaki beli dan je jedan veliki datum u borbi ta dva carstva. Vrši li se danas nasilje nad tvojim susedom, knjiga je otvorena na tvom kolenu, i sveti knjigonoša očekuje odgovor. Okreneš li ti svoje oči na drugu stranu, i pustiš nasilje da se izvrši i prevrši, ti si već time dao odgovor — privoleo si se carstvu zemaljskome. I tvoj sused će poginuti od nasilnika, i dom će njegov biti spaljen, i ti ćeš naslediti imanje njegovo. No duša tvoja neće deliti ugodnost od toga sa telom tvojim: ona će osećati tamničku teskobu i muku. Pobeda tvoja biće Muratova a ne Lazareva.

Desi li se pak, da se duša tvoja ustremi u odbranu pravde, ostavljene od sviju, mršave i ismejane, — time si se privoleo carstvu nebeskome. No time si svesno kročio na put opasnosti, žrtve i muke. Bićeš i ti ostavljen, izmršavljen i ismejan. I izgubićeš bogatstvo i zdravlje pravde radi. I izgubićeš počasti i prijateljstva, pa lako i život. Tada će gonioci pravde prigrabiti tvoj dom i tvoje imanje i smejaće se, gozbeći se za tvojom trpezom, govoreći: Gde je sad onaj što voli više carstvo nebesko nego zemaljsko? No usred njihove gozbe zasjaće iznenadno tvoja pravda, kao munja iz pramena magle. I grom će se srušiti pred noge voditelja pravde. I u tom trenutku tanjir se ponovo okreće i postavlja pravilno: oni gube sve, koji su mislili da su dobili sve, a ti dobijaš sve, jer si u očima sveta bio izgubio sve. I pobeda tvoja biće slična pobedi cara Lazara, čiji se tanjir sreće evo odlučno okrenuo i postavio pravilno tek u naše dane, posle pet stotina i pedeset godina.

Pre pet stotina i pedeset godina Lazar se privoleo carstvu nebeskome, što će reći: stao uz Hrista i Njegov časni krst, i izgubio i carstvo i glavu. Svet je mislio, da je Lazar pretrpeo nečuven poraz i da je narod srpski slomljen za vazda. Tako se cenila stvar spolja. No iznutra stvar je zadržala jedan nevidljivi sjaj, nikad ne zamagljen.

Videći i ceneći stvar iznutra, iz duha, proročki genije narodni, opisav strašni pad i propast, završava ovim neočekivanim rečima:

Naime, dostojna žrtva prineta je bila za dostojnu stvar. Hristu se žrtvovalo sve. Narod je verovao, da niti je podneta žrtva mogla biti tražena i uzeta vasionom uzalud, niti pak da se krst Hristov, kojim su se osenili vojnici Lazarevi, da slomiti ma od kakve sile u svetu. Zato se mrtva glava Lazareva zasijala na Kosovu polju većma nego sjajna pobeda Bajazitova.

No gle, koliko se tek danas sija pobeda Lazareva!

Na nju se čekalo i za nju se stradalo pet stotina godina. Da je pre došla bila bi manje sjajna i manje slatka. Gle, pravda ne stari u grobu, no podmlađuje se. Što duže zakopana, sve se ponosnije i elegantnije diže. Zaista, važno je što je pobeda Lazarevog naroda došla, no još je važnije, da je narod verovao u pobedu i očekivao je pet vekova. Šta bi rekao na ovo onaj od vas, ko čeka pet dana na pobedu svoje pravde, i šestog dana izgubi veru i u svoju pobedu i ceo svet? A gle ovde jedan narod čeka sa verom kao stena ne pet dana no pet tamnih noći, svaka duga po stotinu godina!

I ne samo čeka. No čekajući slavi dan Kosovske propasti kao svoj najveći narodni dan! Ovo je tajna najveća u našoj istoriji, u koju stranci ne proniču. Jer drugi narodi obično slave dane svojih pobeda kao svoje narodne dane. I pitaju se u čudu otkuda to, da Srbi slave dan svog velikog poraza kao svoj "glavni" narodni dan u godini?

No ako se stranci čude, ne treba vi da se čudite, jer vi treba da znate. Treba da znate, — i to znanje deci svojoj da kazujete, — da slaveći Vidovdan vi ste vazda slavili ne poraz no pobedu Lazarevu, Gle, uvek je pobedio onaj, ko se žrtvuje za jedan svetao ideal. Jedan spartanski kralj pao je sa trista drugova u borbi za otadžbinu. Neprijatelj je prešao preko njegova mrtva tela. Pa ipak se pad toga kraća kroz vekove isticao ne kao uzorit poraz no kao uzorita pobeda.

Ako vi ubijete nekoga, ko ima više prava od vas, vi ga niste ubili no proslavili. Ubijanjem njega vi ste samo usporili svoju propast i njegov trijumf. Lazareva vojska borila se za odbranu Hrišćanstva, za odbranu Otadžbine, za odbranu Balkana. Muratova vojska borila se za nametanje gospodarstva, za nametanje jarma i ćutanja. Ima li i malo sumnje, čiji je cilj borbe i smisao muke bio praviji? Kako je onda Lazar mogao biti pobeđen? Ne, on nije ni bio pobeđen. Njegova krvava glava kotrljajući se po Kosovu ispisala je smrtnu presudu tobožnjim pobediocima. Zaista, nikada smrt ne opravdava svoje postojanje u tolikoj meri, niti pokazuje toliko lepote i plemenitosti u sebi kao u trenutku kada prima u svoja naručja čoveka kao žrtvu za nešto više od njegovog malenog života. Smrt tada gubi svoju žaoku, cepa svoj tamni veo, i izjednačava se sa životom. Ovim se dodiruje glavni nerv hrišćanske religije.

Gle, hrišćanska religija se doživljuje i doživljena samo postaje razumljiva. Rekao je Gospod: "Ko čuva život svoj, izgubiće ga, ko izgubi život svoj, Mene radi, sačuvaće ga". — Ko može ovo razumeti sem onoga, koji je u stanju ovo doživeti, preživeti? Nije li ova tajna jevanđelska, jedna od najdubljih i najplemenitijih, doživljena i posvedočena našim narodom kroz istoriju od Kosova do danas? Nije li narod Lazarev onda izgubio svoj zemaljski život, koji mu se u naše dane otvara? A da je onda narod Lazarev zažalio za svojim smrtnim životom; da je sijao krst Hristov — da budu zgaženi bez odbrane — strašno je i pomisliti! — Narod bi taj odavno ugnjileo u svojoj slabosti i ništavilu i izgubio bi do sada oba carstva, i oba života. No Lazarev narod je razumeo onda knjigu jerusalimsku, svetu knjigu sudbe, kao što ju je razumeo i njegov vladar i, privolevši se carstvu najviših ideala, odneo je besmrtnu pobedu stradanjem i smrću svojom.

Poklonimo se, zato, žrtvi, svetoga Lazara. Njegovo privolenje carstvu nebeskome znači celu jednu religiju.

Ta religija Lazareva danas je potrebna narodu kao i uvek. Jer gle, ona znači, da sa Hristom dolazi i pobeda.

Ona znači, da nema suviše velike žrtve za pravdu Božju.

Znači još, da je i sada, kao i u početku, pred našom slobodnom i ujedinjenom nacijom otvorena knjiga, koja dolazi s neba kroz Jerusalim, sa večito istim pitanjem, koje ide s tutnjem kroz sve dane svetske istorije:

Čitajte svoju istoriju kako valja, i videćete sav je zakon Božiji urezan u njoj. Krupnim slovima, kao ognjenim kedrima, piše Gospod zakon svoj, da bi ga i malo pismeni u duhu mogli čitati. On ga je napisao i zapečatio jednom u Svetom Pismu, no On je neumoran u ponavljanju svoga zakona u životu svakoga naroda.

Budnim okom pratiće nebesne sile život naš u slobodi, za koji ste se toliko molili.

Vosprenite duhom dakle, i ne zagnjurujte dušu svoju u zemaljsko carstvo. Gle, sloboda nikada ne znači zemaljsko carstvo no nebesko. Sloboda je retki gost iz drugog sveta a ne stalni žitelj ovoga sveta. Kao krilati anđeo, providan i nežan kao etar, i moćan i životvoran kao etar, sloboda na krilima doleće u goste, na krilima se drži među nama, i na krilima odleće u — drugi svet.

Sazidana od kostiju mučenika i velikomučenika, ova zemlja treba da postane tvrđava Božija, u kojoj će se ime Božije slaviti i blagosiljati i mislima, i rečima, i delima. Neka bi na svim kapijama ove tvrđave, i u svima dušama njenih obitatelja, bila upisana ognjena reč prorokova: "Gospod je snaga moja i pjesma moja!"

Digni se, carski narode, na visinu carstva nebeskoga, gde istina, svetost i dobrota blistaju.

Odagnaj greh od sebe kao što zmiju otkloniš od mladenca. Jer ako si do sada pravdao grehe svoje robovanjem, čime ćeš ih od sada pravdati?

Neka sa ropskim vremenom odu u nepovrat i poslednji ostaci ropske duše.

Da bi opet došla do svoga prava carska duša Lazareva koja svetlom liku Hristovome prinosi sve na žrtvu i od Njega prima svoj najlepši sjaj.

Da bi oni, koji dođu da sude i pevaju o vama i delima vašim, mogli reći isto ono što je rečeno o svetom Caru i njegovom narodu:

O kosovskoj knjizi i kosovskoj nauci

Pravda, br. 12454, 1939. g.

O zadužbinarstvu našeg naroda, njegovom svečarstvu, predanosti volji Božjoj, viteštvu, milosrđu i nežnosti.

Dolazimo vam kao poklonici, o bogataši moravski, čuveni po bogatstvu vere, poštenja i rodoljublja.

Da se poklonimo zajedno s vama jedinome živome Bogu, kome su se klanjali i oci naši, i svecima božjim, koje su oni svečarski slavili kao i mi.

Da se poklonimo svetim vitezovima kosovskim, koji na poziv čestitoga kneza žuriše kroz ovaj grad na osvećenje Ravanice, kao što posle nekoliko godina žuriše na poziv istog čestitog kneza na Kosovo Polje Ovde da se raduju svetlosti krsta i slobode, tamo da poginu za krst i slobodu. U Ravanici da se nauče putu besmrtnosti, na Kosovu da plate cenu besmrtnosti.

Kao poklonici želimo da u svetoj kneževoj zadužbini nađemo ublaženje i osnaženje dušama našim. Jer živimo u velikom vremenu, koje je kao i svako veliko vreme ispunjeno gorčinom zbog slabosti ljudskih, koje smetaju da se svi ljudi pokažu dostojnim ovog velikog vremena Dve su vrste gorčine i dve su vrste slabosti, jedna gorčina dolazi nam sa strane, od rođaka, a druga iznutra, od braće; i ova druga nam je gorčija. I dve su vrste raslabljenja. Jedno je od straha rođačkog spolja a drugo je od nejedinstva braće iznutra; i ovo drugo je opasnije.

Ko će nas ublažiti i osnažiti ako ne sveta crkva večni izvor i blaženja i osveženja? I gde bi se mogli bolje ublažiti i opasati snagom, nego baš u onoj svetinji, u kojoj je vođ svete vojske Kosovske svoju gorčinu blažio i svoju slabost u snagu obraćao? Zaista, nigde bolje nego nad grobom njegovim, u svetoj Ravanici njegovoj, koje ste vi revnosni čuvari, o moravske kćeri i sinovi Lazarevi!

Dolazimo vam kao poklonici. Ali dolazimo vam i kao pokajnici. Da se pokajemo za grehe svoje i za grehe narodne. Ne pomaže poklonjenje bez pokajanja. Biti poklonik a ne biti pokajnik, to ne znači biti poklonik, nego turist. A mi smo daleko od toga da ovaj 550 Vidovdan proslavimo kao turisti.

Vidovdan hoće poklonike. Vidovdan traži pokajnike. Vidovdan zahteva očišćenje od mržnje, sebičnosti i sujete. Vidovdan zapoveda izmirenje s Bogom i sa braćom. Vidovdan grmi prokletstvom na izdajnike narodne vere i narodne misije. Vidovdan otvara vid za carstvo nebesno, i krepi volju na žrtvu za to carstvo. Vidovdan opija ljubavlju prema Hristu. Vidovdan hrabri, snaži, i deli vence slave. Vidovdan traži pokajnike.

Dolazimo vam i kao poklonici i kao pokajnici. Ali vam dolazimo i kao učenici. Da zajedno sa vama otvorimo starostavnu Knjigu Kosovsku i pročitamo još jednom list po list Nauku Kosovsku.

Zadužbinarstvo

Na prvom listu piše: Zadužbinarstvo. — Sve za dušu, dušu nizašto. To je hučna baritonska nota koja gudi kroz svu našu krštenu istoriju. Bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu. Sa takvim ubeđenjem narod ne potrebuje nikakve druge zakone. Briga o duši dovoljna je da zameni i učini izlišnim stotine zakona. Bez tog ubeđenja, pak, bez te brige o duši, hiljade zakona ne mogu sprečiti narod da ne podivlja i ne pozveri. Pored drugih zadužbina oci naši i preci posle prvog Vidovdana strojili su mnoge divotne crkve, u slavu Božiju, na korist svome narodu i za spasenje svoje duše. Svetac i vitez, knez Lazar, ktitor je nekolikih takvih zadužbina, od kojih je Ravanica najdragocenija.

Srpski narod ostao je dosledan zadužbinarskoj ideji i osobini svojih otaca do današnjeg dana. Posle Svetskog rata, samo za poslednjih dvadeset godina, naša zemlja ukrašena i osveštana sa blizu hiljadu novih crkava. Podignuto ih je više za ovih dvadeset godina nego za sto ranijih godina.

Narod veruje da će ga to spasti. I mi to tvrdo verujemo. Bog više ceni duševnost neko kulturu. A naš narod je duševan, duševniji od mnogih drugih naroda koji se hvale kulturom, i koji cilj života pogrešno prenose iz žive duše ljudske u mrtvu kulturu.

Gle, žeđ čovečanstva u naše vreme nije za kulturom nego za duševnošću. A duševnost je tamo gde i zadužbinarstvo, gde briga i trud za dušu, gde se milostinja čini za dušu, gde se crkve zidaju za dušu, gde se čak i carstvo zemaljsko žrtvuje za dušu.

Čitajući ovaj prvi list Kosovske Nauke mi se ispunjavamo ljubavlju prema našem slavnom narodu. Pa iako ga često rezilimo i pozivamo na pokajanje, mi svetlo gledamo u budućnost njegovu. Jer su nam poznata mnoga groblja u kojima su za uvek zakopane mnoge kulture, a nije nam poznato ni jedno groblje gde je duševnost nasilno zakopana a da nije vaskrsla i još većim sjajem zasijala. To nam svedoči i Kosovo. Duševnost je besmrtna. Duševnost je bila, jeste i mora ostati ideal našeg naroda. Kad tad ona mora postati ideal svih naroda u svetu.

Svečarstvo

Prevrnimo sada drugi list. Na drugom listu Kosovske Nauke piše: Svečarstvo. Večeras je navečerje sv. proroka Amosa, navečerje svečarske slave kneza Lazara. Ni na bojištu, uoči same bitke, čestiti knez nije zaboravio slaviti svoju slavu. Tako pre 550 godina. A pre dvadeset godina srpski vojnici slavili su svoje svečarske slave u vlažnim rovovima čak i usred ljute borbe. Tako je silno ukorenjeno svečarstvo u narodu Svetosavskom. Ni jedan narod u svetu ne slavi toliko svece Božije koliko srpski narod. Ima li tome razloga? Ima, i to krupnog.

korisniji od najkorisnijih, i aktivniji od najaktivnijih, jer oni silno dejstvuju i posle telesne smrti svoje, kako svedoči i ćivot svetog Lazara.

U Knjizi sudbe prorečeno je, da će poslednje carstvo u svetu biti carstvo svetaca Božijih. Kada se izređaju carstva velikih ljudi, i carstva zverska, onda će, veli, sveci Svevišnjega preuzeti carstvo na vek veka. Duboki smisao svečarstva kod našeg naroda jeste vera u ovo proročanstvo. I najuzvišeniji ideal našeg naroda jeste sveti čovek, t. j. čovek odrešen od zemaljskog carstva, čist od nepravde i sujete; ispunjen ljubavlju prema Bogu, neustrašiv pred smrću; rečju čovek duševan, čovek kalendarski. Kada se budu takvi sveti ljudi počeli smatrati idealom po svoj zemlji, onda će čovečanstvo biti srećno. Otuda je naš narod nosilac jednog naprednog i spasonosnog ideala, biblijskog i proročkog, koji će na kraju krajeva sav rod ljudski, sada trzan i rastrzan od naduvenih zemaljskih veličina, morati prihvatiti i usvojiti.

Predanost volji Božijoj

Na trećem listu Kosovske Nauke piše: Predanost volji Božijoj.

Spasitelj sveta naučio nas je da u Očenašu govorimo Bogu: Da bude volja Tvoja! I u Svojoj molitvi pod golgotom On je rekao: Oče, neka bude ne kako ja hoću nego kako Ti hoćeš. Čestiti knez Lazar kolebao se u Kruševcu, kome carstvu da se privoli, zemaljskom ili nebesnom; kojoj volji da se pokori, ljudskoj ili Božjoj. Najzad se privoleo carstvu nebesnom i pokorio se volji Božjoj. To je presudno uticalo na tok svetske istorije.

Do današnjeg dana naš narod govori: volja Božja! I kad se neko rodi i kad neko umre, narod kaže: volja Božja! I kad uspeva i kad strada i pada — volja Božja! Što je od Boga, slađe je od meda.

Viteštvo

Na četvrtom listu Kosovske Nauke ispisana je reč: Viteštvo. Nikad naš narod nije smatrao viteštvom kad jači čovek pobedi slabijeg čoveka ili kad neki obesan i silan narod raskopa ognjište i uništi slobodu nekog malog naroda. Viteštvo je kad slabiji u odbranu neke pravde pobedi jačeg. Marko Kraljević ispovedao se i gorko kajao što je jednu ženu Arapku ubio. To nije bilo viteško delo. A viteško delo Markovo bilo je kad je nasilnike pobedio: Arapina sa tri glave i Musu sa tri srca.

Viteštvo je uvek žrtva. Ono nije vezano za spoljašnu pobedu niti poraz. Kosovska vojska pošla je na žrtvu. I ona se sva žrtvovala. Bitku je izgubila ali pobedu nije izgubila. Telo je izgubila ali dušu nije izgubila. Zemaljsko je carstvo palo ali je nebesno ostalo. Azijska poplava zahvatila je samo prizemlje, a visoki čardaci ostali su nedirnuti.

Svetinja

Na petom listu Kosovske Nauke piše: Svetinja. Budite sveti jer sam Ja sveti, zapovedio je Bog Stvoritelj. I naš Sveti Sava imao je za program, da srpski narod učini svetim narodom. On nije ograničio svetinju samo na crkvu, niti ju je zatvorio u zidine bogomolja. On nije želeo samo svetu crkvu nego i svetu prosvetu, svetu kulturu, svetu dinastiju, svetu vlast, svetu vojsku, svetu državu, sveti narod. To je sveta vojska, sva u oreolu svetinje; vojska koja se borila za svetinje narodne, za svetinje hrišćanske, za svetinje evropske.

Ako neko pita, kakav je danas ideal mase našeg težačkog naroda, može mu se odmah dati pouzdan odgovor: Svetinja. Narod svim srcem želi svetu crkvu, svetu školu, svetu kulturu, svetu dinastiju, svetu vlast, svetu državu i – svetu vojsku. Da, i svetu vojsku. To jest, vojsku koja nije pljačkaška, ni otmičarska, ni nasilnička, nego viteška odbrana istine i pravde Božje i – kad treba – viteška žrtva za istinu i pravdu Božiju. Narod posle Kosova nije kukao za izginulom vojskom na Kosovu, nego je sastavio i izrekao svoj sud:

Milosrđe i nežnost

Na šestom listu Kosovske Knjige naslikan je lik viteške devojke, Kosovske devojke. Taj lik pokazuje nam: ideal milosrđa i nežnosti.

Na sedmom listu opisan je lik viteške majke, Jugovića majke. Taj lik nam pokazuje jačinu i hrabrost jedne hrišćanske i srpske majke.

Da li ovde da prekinem ili da produžim? Kosovska Knjiga ima još mnogo listova. Na svima njima ispisani su u pojedinostima uzvišeni ideali našeg naroda i prestavljeni na stvarnim, istorijskim ličnostima.

Ne možemo sve pročitati u jedan mah ono što je narod čitao pet stotina godina. Knjiga je vrlo velika, vrlo duboka, veličanstvena, kao neko peto Jevanđelje. Prekinimo ovde, da bi nastavili drugi put.

No posmotrimo još samo poslednji list. Dok su svi ostali listovi ispisani crvenim slovima po belom polju, onako kalendarski, svetački, dotle je ovaj ispisan tamnim slovima po crnom polju. Voleli bi da ga ne čitamo, ali moramo. Hteli bi da ga istrgnemo i bacimo u oganj, ali se ne da. Na ovome listu piše: Izdaja.

Tri Vuka

U istoriji srpskoj zabeležena su imena tri izdajnika, sva trojica sa imenom — Vuk. Kad je Sveti Sava uređivao treću vlast u srpskom narodu, Vukan se javlja kao izdajnik. Kad se Lazar borio na Kosovu Vuk se javlja kao izdajnik. Kad je Karađorđe vodio ustaničku borbu, Vujica se javlja kao izdajnik. U odsudnim časovima svi ovi vukovi pokazali su se kao lisice.

No svi presudni događaji u istoriji sveta imali su svoje izdajnike. Prototip svima njima jeste onaj Juda koji je Boga izdao. Ne može ni biti niko izdajnik svoga naroda i pravih narodnih vođa ko najpre nije postao izdajnik Boga.

Da li je veliki gospodin Vuk izdao na Kosovu svesno ili nesvesno, to je bezrazlično. Bez svake sumnje, pre nego što je izdao svetu vojsku Kosovsku on je morao izdati narodne ideale u duši svojoj. Morao je izbaciti iz svoje duše narodne ideale, i na mesto tih, svetih i nebesnih ideala, ispuniti dušu svoju zemljom.

Ja ne verujem, da u Jugoslaviji danas ima svesnih izdajnika. Ali se bojim, da ih ima nesvesnih

To su oni koji teže da Kosovsku ideologiju odbace, Kosovsku Knjigu pocepaju, Kosovsku Nauku pogaze.

To su oni koji bez straha Božijega stvaraju razdor u narodu, da bi se oni istakli kao sudije među zavađenim, radi trule slave i trule dobiti.

To su oni kod kojih je samoljublje jače od ljubavi prema narodu, od ljubavi prema Srbima i prema Hrvatima, od ljubavi prema Kralju i Otadžbini.

To su oni koji liče na velikaše pred Kosovskom bitkom, na velikaše koji su drobili carstvo na komade i otimali se o vlast i čast dok je azijski sultan stajao na granici sa svojom fanatičnom vojskom.

To su oni za koje je časni krst suviše teško breme a sloboda zlatna suviše krupna moneta.

Mi ih ne možemo imenovati po imenu kao što je Miloš imenovao Kosovskog izdajnika na carevoj večeri. Možda se i oni sami ne osećaju kao izdajnici. Takva im je škola; tako vaspitanje, suprotno kosovskoj Nauci.

Ali pre nego što padne kletva Kraljeva i kletva narodna na njih i na decu njihovu mi ih pozivamo na pokajanje. U ime Svetoga Save, i u ime Kosovskih vitezova i u ime srpskohrvatskog naroda mi ih u ovome dramatičnom času svetske i naše istorije pozivamo, da se pokaju. Da promene svoje misli i svoje srce. Da se povrate narodnim idealima. Neka počnu zidati gde ruše, i miriti gde zavađaju, i uzdizati gde obaraju.

Neka obraduju i nas i sav narod jugoslovenski svojim pokajanjem i povraćajem na pravi put. Pa onda neka zajedno s nama pođu, da u duhu i mislima čestitamo krsnu slavu čestitome knezu. Neka zajedno s nama, u duhu i mislima, večeras posedaju za trpezu kneževu, samo svi bliže Milošu nego Vuku.

U dnu sofre, na poslednjem mestu, sedeo je prvi vitez Kosovski! Kakva krasota i veličina u skromnosti! Evo najpotrebnije pouke za naše dane i naše ljude. Evo jednog naročitog lista Kosovske Nauke, koji u malo nismo zaboravili, a koji je našem oholom vremenu neophodan kao vazduh.

Evo sjajnog primera, na kome se i u našoj istoriji, u njenom najdramatičnijem činu, obistinila ona reč Hristova: Mnogi će biti prvi – poslednji, a poslednji – prvi.

Beseda na Vidovdan 1940. godine

Otadžbina je ono na što nas današnji dan upućuje da mislimo. Crkva naša govori nam o dve otadžbine. I Kosovska epopeja ponavlja i potvrđuje viziju crkve, viziju dveju otadžbina. Zemaljska i nebesna otadžbina. Carstvo zemaljsko i carstvo nebesno. Oba carstva utkana jedno u drugo, kao duša i telo; oba pokrivena neprovidnom koprenom. Iako nam se ponekad učini da bolje poznajemo zemaljsko nego nebesno, naučni ispitivači zemaljskoga rashlade nas svojim doznanjima — kao što to čine u naše dane — da je krajnja stvarnost zemaljskoga ne materija nego duh, ili kako jedan od njih kaže: "stvari su misli Božje". Pri tome dolazi nam u sećanje stari balkanski filosof Platon, koji je naslućivao dva sveta – svet natprirodnih i večnih ideja i svet od sjaja tih ideja u prirodi. Ali kad je došao Onaj, koji nije od ovoga sveta Hristos Spasitelj, spasao je čovečanstvo od slućenja i naslućivanja, spasao nas je od neznanja u najosnovnijem i najvažnijem. Otkrio nam je otadžbinu nebesnu, u kojoj vlada ne nekakav izmišljeni Hronos koji guta decu svoju, nego Otac koji s ljubavlju sačekuje i prima decu svoju iz njihove privremene zemaljske otadžbine. O koliko ih je dosad primio! I koliko odbacio! Kao domaćin što stresa voćku, pa trule plodove odbacuje a zdrave sabira i odnosi u dom svoj. Prošlu nedelju nazvala je naša crkva nedeljom Svih Svetih. Neobično značajan i blag dan; dan koji pojačava našu nadu u pogledu naših umrlih predaka, srodnika i prijatelja. Jer ta nedelja je nedelja posvećena i svima onim svetim i pravednim dušama, za koje se nije moglo naći mesta u našem kratkom kalendaru To su bezbrojni milioni onih "koji su zemlju onebesili svojim vrlinama" nepregledni roj "bezimenih", kako se nazivaju u službi toga dana. Među njima su i mnoge duše, koje smo mi poznavali u ovoj zemaljskoj otadžbini i koje su nam bile drage. Tu su i mnogobrojni "neznani junaci" iz rata i mira, čija su imena na zemlji zaboravljena i čiji su grobovi davno preorani. Tu su zaista i Kosovski vitezi, osim Lazara i uz Lazara. Od cele kosovske vojske ušao je u naš kratki kalendar samo sveti Lazar. No zar se nisu posvetili i ostali koji odoše na Kosovo "za krst časni krvcu proljevati"? Zar i sluga Goluban, nije žrtvovao svoj život kao i Lazar za istu stvar? I mnogi kosovski Obilići, i Strahinjići, i Jugovići? I ona jedinstvena majka Jugovića, i ćerka joj slavna Carica Milica — zar da i oni svi nisu onamo gde i sveti Lazar? Svakojako. No njima su imena u večitom, nebeskom kalendaru i njihov spomen u dan Svih Svetih. Žive duše njihove su u onom carstvu nebesnom, kome se čestiti knez mudro privoleo, u onoj pravoj i večnoj otadžbini, u koju se nadamo i mi u svoje vreme preseliti i sa njima sastati.

Za tu pravu i večnu otadžbinu mi se pripremamo u zemaljskoj otadžbini. Zemaljska otadžbina nije samo zemlja koja nas telesno hrani, niti samo okvir države, u kojoj se uzajamno pomažemo ili snosimo. Niti je to samo naša zemlja, nego i zemlja otaca naših, zbog čega se i naziva otadžbinom. Još uvek nad njom bdiju i na nju uplivišu svojim duhom i svojim molitvama. U otadžbinu spadaju i grobovi njihovi, kosti i krv, i suze njihove. Još u otadžbinu spadaju ćivoti onih koji se javno posvetiše i u kratki naš kalendar upisani biše kao i prah onih koji ne uđoše u kratki crkveni kalendar ali uđoše u neiscrpni i uvek još nepopunjeni večiti, nebesni kalendar. I njihove zadužbine, crkve i manastiri, i sve svetinje svih narodnih pokolenja iz prošlosti. Još u otadžbinu spadaju i ideali istine i pravde otaca naših, i gesla njihova od kojih je najsjajnije i najzvučnije: Za krst časni i slobodu zlatnu .Pa u pojam otadžbine spadaju i borbe za te visoke ideale, pomoću kojih se formirao karakter narodni i sačinila sva veličanstvena drama naše narodne istorije. I borbe, i stradanja, i "ljute bitke, muke svakojake", i pobede i porazi, i krici i jauci, i pesme i molitve, i žrtve, i tamjan, i vosak, i uzdisanja pokajnika i trpljenja pravednika — sve to, i još mnogo sličnoga, ispunjava pojam otadžbine. S takvim sadržajem i jedna zemaljska otadžbina predstavlja svetinju. S takvim sadržajem, u punoj i bogatoj meri i naša otadžbina je zaista svetinja. Sama zemlja po sebi, kao ledina i planina, bez onog svetog sadržaja, bila bi jeftina otadžbina A samo u jeftinoj i od svetinje praznoj zemlji mogla se izgovoriti ona beskućnička reč gde mi je dobro, onde mi je otadžbina. Dobro je i predobro bilo u bogatoj Americi onom polubataljonu Crnogoraca, koji 1915 godine krenuše u pomoć svojoj kršnoj otadžbini, da na dogledu svojih rodnih planina potonu u sinju grobnicu. Zašto krenuše na opasan put ne prinuđeni, u susret smrti? Zato što smatrahu da im je dobro tamo gde je otadžbina njihova. Sveta zemlja otaca njihovih ukrašena mnogim svetilištima i osveštana premnogim žrtvama, od kojih je Kosovska žrtva jedna od najvećih.

Kad mislimo o kosovskoj žrtvi mi smo skloni o svakom Vidovdanu da dajemo svoje ocene o Kosovskim borcima, da ih tako reći izvodimo pred svoj sud, te da jedne obasipamo pohvalama a druge prekorima. To je sud istorije. No sud istorije može biti i obratan, t. j. ne moraju uvek potomci suditi pretke, nego i precima se mora dati pravo da sude potomke. Tako se onda dolazi do punog suda istorije. Zar ne bi bilo korisno, da mi sebe jednom stavimo pred sudom Kosovskih svetih viteza? Da slušamo njihova pitanja i da damo svoje odgovore? Nikad korisnije, mislim, nego u ovo naše vreme, kad pred našim očima padaju carstva zemaljska kao gnjile oskoruše od surovog vetra; kad se evropski narodi uzajamno satiru a azijski s pretnjom uzdižu; kad Himalaji rastu i Alpi padaju, i kad se žute vode lako mogu izliti preko svojih korita i pogasiti ognjeve evropske. No kad stavimo sebe pred sud svojih predaka, moramo pošteno odgovarati. Ako nas čestiti knez upita: Da li ste i vi, kao mi, spremni za nebesno carstvo žrtvovati zemaljski život šta ćemo odgovoriti? Jesmo, čestiti kneže, odgovorićemo, da bi samo što pre bili s tobom u nebesnoj otadžbini. U nas nema samoniklih bezbožnika, kao što ih nema ni u Rusiji niti kod drugih Slovena. Što ih ima, to je od nanosa iz onih zemalja i plemena, gde je Hristos prezren i gde je duhovni vid za nebesno carstvo oslepljen. Svaki bezverac na Svetoj zemlji našoj, učenik je i sledbenik nekog učitelja sa strane, na koga se i poziva kad govori kao bezverac. Ne poziva se na tebe, čestiti kneže, niti na ma koga iz istorije svoga naroda, ni na svoju majku, ni na svoj sopstveni razum, nego na nekoga bolesnog stranca, neslovesnog, neslovenina. Nikad ni jedan Srbin nije postao bezbožnik misleći svojom glavom, nego tuđom.

Šta ćemo odgovoriti Milošu, ako nam postavi pitanje: Imate li ljudi i gde su oni, koji će u času iskušenja mudro i junači povesti narod pravim putem? Odgovorićemo imamo ih, slavni junače, imamo ih dosta; jedni su na vidiku a drugi u penziji u povučenosti. No u odsudnom času, pozvaćemo i one iz penzije, kao što smo i ranije činili kad je trebalo spasavati otadžbinu.

Ili, kakav odgovor da damo Kosovki devojci, kad nas upita o devojkama našim? Reći ćemo: dok platno bi jeftino, one krojiše kratke haljine, a sad kad platno poskupi, one kroje dugačke haljine. Zar to nije nelogično? Nije, nije zlatna Kosovko naša; jer dužina haljina kod devojaka ne zavisi od jeftinoće i skupoće nego od veličine stida. Porastao je stid u naše dane, pa porasle i haljine.

Šta bi odgovorili Strahinjiću Banu, ako nas pogleda svojim strašnim očima i upita nešto o bračnom životu u vezi sa svojim slučajem? Ništa. Zarumenili bi se i oćutali. Jer kako bi mu smeli govoriti o pretrpanosti po duhovnim sudovima, o razvodima, o ciframa? Oprosti, pobedioče silnog Vlah Alije, trudićemo se da se popravimo pre nego što nas bič Gospodnji počne popravljati.

Ako li nam Jugovića majka projeca pitanje: da li je još kojoj Srpkinji puklo srce za sinovima kao meni, šta da joj kažemo? Jeste, sveta majko, hiljadama i hiljadama. Ti si prva no nisi poslednja, čije je srce iznemoglo videći da su se prazni konji i psi vratili a vitezi ostali na bojištu. Zašto nas i pitaš, kad znaš i vidiš u nebesnoj otadžbini oko sebe bezbojne majke srpske, kojima je puklo srce za junačkim sinovima kao tebi za tvojim Damjanom?

Pa još ako stari Jug Bogdan navuče sede obrve na oči i upita: da l' poštuju deca roditelje kao što su moji sinovi mene poštovali, šta da odgovorimo? Svako pile danas pravi se pametnije od kvočke, gospodare naš. Pomoli se Bogu za nas, tvoje potomke, da ne prođu stražnji mimo prednje.

Možda će se i sam gospodin Vuk usuditi da se iz adskog dima digne i upita: a ima li među vama izdajnika? Nismo čuli da ih ima, stranče i tuđinče, nismo za njih saznali. Od tvoga zlog primera i od proklete sudbe tvoga potomstva svi su se Srbi uplašili, te ne čujemo da ima izdajnika među njima. Ali ako nema izdajnika, govore da ima nešto slično. Ratni bogataši i svi oni koji više vole zemaljsko carstvo nego nebesno. Ako ti je teška samoća tamo, ovi nisu mnogo udaljeni od tebe, možeš ih dovikati i mogu te čuti.

O braćo moja, sud istorije, sud je večne pravde Božje, prema kojoj je sve nemoćno i sve ništavilo. No taj sud istorije razuman je, potpun i koristan kad se sudi s obe strane, t. j. kad sadašnjost sudi prošlost i kad se da suditi od prošlosti. Takvo je ubeđenje našeg naroda. Zbog toga ništa nije za nj novo što sad biva u svetu. On je iskustvom stekao pravilno merilo koje možda nedostaje i velikim narodima. On sluša o pobedama i sluša o porazima, no on zna relativnu vrednost i jednog i drugog. On je imao pobeda, koje nisu značile sreću i poraza koji nisu značili nesreću. Sve je privremeno, samo je Bog večit. I sve privremeno mora se uređivati prema večitome, ako hoće da zadrži sjaj i trajnost. Tako i zemaljska otadžbina mora stajati u službi večne otadžbine, i svako zemaljsko carstvo u službi carstva nebeskog. Kad narodi na ovoj maloj planeti našoj priznadu Boga za Boga, i zemlju i svu vasionu za Božiju imovinu, i zemaljski život kao pripremu za život večni; kad prime zakon Božiji kao apsolutno pravilo vladanja; kad budu svetili i venčali ime Oca svog nebesnog iznad svakog imena, i želeli carstvo Njegovo pre i iznad svakog drugog carstva i cara, i kad volju Njegovu, mudru volju roditeljsku budu stavili iznad svake ljudske volje i tiranske samovolje — zaista, onda će ratovi biti nemogući. Onda će se klicanje pobedioca i krik pobeđenoga moći čuti samo među zverovima u prašumama. Pa i to će biti nepodnošljivo za oplemenjeno srce čovečje. Jer tada će biti na zemlji milenijum mira i vlast Svih Svetih. Bože daj i uskori!

Vidovdanska beseda 1951. godine

Srbobran, 1951. godine

Hteo bih da vam govorim o velikom danu, Vidovdanu. Velikom, jer je Vidovdan — svetlost, a ne mrak; svetlost srca, uma i patriotizam. Vidovdan nije nizina nego visina

Vidoviti proroci gledajući tajne nebesnog sveta, bili su užasnuti. Tako Isaija kad vide, povika: "Jaoh meni, pogiboh". Jezekilj i Danilo: "... i kad vidjeh i čuh padoh izvan sebe ničice na zemlju". A Jovan Jevanđelist videvši Isusa u nebesnoj slavi i krasoti kao mladića sa licem sjajnim kao sunce i očima kao plamen ognjeni, veli za sebe:"I kad ga vidjeh, padoh k nogama njegovijem kao mrtav".

Veliki vidici unose strah u ljude, i taj strah čisti duše. Oni koji su gledali velike vidike božanskih tajni, gadili su se sitničarskih dela ljudskih. Kao kad bi neko video ogroman požar, slično onom što mi danas gledamo na ivici Azije, u Koreji, a potom spustimo pogled na kratkovide susede svoje kako se kockaju i svađaju oko sitne dobiti. To je dovodilo dalekovidne proroke do strahovite jarosti. I oni su svojim rečima, kao ognjem, žegli ljude, da bi im probudili savest i otvorili oči za ono što je veliko i glavno.

Pravoslavna crkva vaspitala je srpski narod uzdizanjem na visine, za gledanje velikih vidika, nebeskih i istorijskih. Po rečima pesnika:

"Ko na brdu čak i malo stoji više vidi no onaj pod brdom"

Generacije srpske pre svetih ratova, vaspitane su uglavnom pomoću tri epohalne vizije srpske istorije: Nemanjićskog stvaranja, Pokosovskog stradanja i Seljačkog vojevanja pod Karađorđem i Milošem. Sve tri ove istorijske vizije tesno su bile vezane za viziju neba i nebesnog carstva. One su stvarale karaktere, a ostala školska učevina bila je uzgredna. Ono je morao svaki Srbin znati, a ovo drugo ko je mogao i dospeo. Ovo u punoj meri važi za Srbe u Americi, za koje je Jovan Dučić rekao, da su se kroz narodnu poeziju duže održali na onim trima visinama nego li Srbi u Jugoslaviji.

A kada su u Jugoslaviji počele kleveti one tri vaspitne visine, sudba je uzdigla pred našim očima i jednu četvrtu. Nikad ljudi nisu u većoj opasnosti nego kad misle da su u bezopasnosti. Zbog lažnog osećanja da smo u bezopasnosti zbog velike države, moralo je doći nešto što će potrti tu laž. I došlo je ono četvrto. To je nova Srpska Ćele Kula, kakvu svet još nije video.

Kada je veliki francuski državnik i književnik Lamartin pre 120 godina, video u Nišu jednu malu Ćele Kulu devet metara visoku koju Turci behu sazidali, na strah hrišćanima, od nekoliko stotina lobanja srpskih ratnika sa Čegra i okoline, on je uzviknuo: "Narod koji ima ovakve spomenike ne može nikad propasti". A šta li bi taj veliki Francuz danas rekao kad bi video jednu Ćele Kulu 1000 metara visoku i 200 metara široku, sa četiri miliona srpskih lobanja iz Prvog i Drugog svetskog rata? Svaka strana sa milion ljudskih glava mesto cigalja. Ta kula je dva puta veća od Empajr Stejt Bildinga u Njujorku, najveće građevine u svetu. Ako ova Ćele Kula nije vidna za oči, vidna je za duh. Niti iko može osporiti mogućnost da će se ona sazidati da se i očima vidi.

Nema živog Srbina u svetu koji ne bi mogao na toj kuli prstom ukazati i reći "Ovo je glava moga starog đede, ili moga tate, ili nane, ili sina, ili kćeri, ili brata, ili ratnog druga, ili prijatelja, ili sveštenika, ili hrabrog komandira." Nema ni jednoga koji misaono ne pali kandilo bar pred jednom od tih mučeničkih glava. Četiri miliona kandila svetle na toj kuli u noći našeg putovanja. Niko ne krije nego naprotiv svak se žuri s ponosom da ukaže na glavu nekog svog najmilijeg, uzidanog u tu kulu. Jer ta Kula nije Kula srama, nego Kula slave. To je nova žrtva i žrtvenik Srpskoga naroda za Krst i Slobodu. Ako se sa ovom srpskom žrtvom sravne žrtve naših saveznika, onda ova jeziva Ćele Kula opravdava i u ovom slučaju onu reč Niko nema što Srbin imade. Da li žalimo? Ne samo žalimo nego se kamenimo od užasa pred tom vizijom. U snu se tržemo i gledamo onu Ćele Kulu. Osećamo da nas posmatraju osam miliona očiju, zatvorenih na zemlji a otvorenih na nebu. A da su oni živi, svedoči nam niko manji nego sam Spasitelj Hristos rečima "U Boga nema mrtvijeh nego su svi živi". Među njima je ogroman broj srodnika amerikanskih Srba. Zbog toga srce amerikanskih Srba krvari zajedno sa srcem njihove preostale braće u Starom Kraju. Otuda suze Srba i s ove i s one strane okeana slivaju se u temelje one iste Ćele Kule. Otuda i Srpska narodna odbrana otvara danas svoj Deseti kongres molitvenim pomenom svima njima, koji kao ratnici poginuše, ili kao mirni građani ili zarobljenici biše masakrirani, glađu umoreni, oslepljeni, živi pogrebeni, na ognju sažeženi, utopljeni, obešeni, ili drugim satanskim načinom umrtvljeni. Oni ne postradaše ni kao radikali ni kao liberali, ni kao desničari ni kao levičari, nego kao pravoslavni Srbi. Zbog pravoslavne vere i srpskog imena postradaše. To svedoče stotine gubilišta, hiljade tamnica i — milioni lobanja u Ćele Kuli

Najnoviji veliki vidik, o kome vam govorim, to je savremena Srpska Ćele Kula. To je jedna četiri — miliona armija srpska u svetu duhovnom. Ta je armija nepobediva. Njoj ne može naškoditi ni oganj ni voda ni čelik ni olovo. To su naši pomoćnici, ali i tužioci pred Bogom; pomoćnici dokle cenimo one vrednosti za koje su oni žrtvovali u mukama svoj zemaljski život, t. j. veru i ime, a tužioci ako mi budemo te zlatne vrednosti pretvorili u jeftin papir i trgovali s njima.

U staro vreme, kad su zmije ujedale Judejce u pustinji, Bog je zapovedio Mojsiju da napravi i podigne zmiju od bakra. Pa ko god bi samo pogledao u tu bakarnu zmiju, izlečio bi se od ujeda otrovnih zmija. Od strane Srpske crkve ja danas ukazujem vama, Srbi ne veštačku bakarnu zmiju nego nešto strašnije ukazujem vam novu Srpsku Ćele Kulu od hiljadu metara visine izidanu od četiri miliona postradale braće vaše. Ko god je od Srba zatrovan zmijom sebičnosti, samoljublja, partizanstva, bezverstva ili druge neke zlobe, neka pogleda u tu Ćele Kulu, i biće strahom izlečen od svega negativnog, niskog, nesrpskog, nečovečnog i nehrišćanskog.

Koga ta strašna Kula pak ne dozove pameti, nikakva ludnica u svetu neće mu pomoći. Tome neće pomoći ni reč sveštenika sa oltara, niti reč patriote sa tribine. Jer ta Ćele Kula rečitija je od svake reči i svakog jezika. Ona kazuje sve u živoj i istinitoj slici. Neka svaki Srbin stalno gleda u tu sliku ona će ga naučiti kakav treba da bude i šta treba da čini u slavu Božju, u čast svojih predaka i za spasenje svoga naroda, svoje dece i svoje duše.

Vidovdanska beseda u crkvi Svetog Vaznesenja u Londonu 1952. godine

"Reče Gospod: Blago onima koji plaču, jer će se utešiti...
Teško vama koji se smejete sad, jer ćete zaplakati."
(Mat. 5, 5; Lk. 6, 25).

Evo dana opevana, evo dana oslikana, evo dana oplakana, evo nam opet Srpskog Vidovdana.

Čudo kako jedan jedini dan može da promeni istoriju i sudbu jednog naroda, pa čak i jednog kontinenta. Dan Konstantinove pobede nad Maksencijem doneo je slobodu Hristovoj crkvi posle 300 — godišnjeg gonjenja i mučenja. Dan bitke kod Poatjea pod Karlom Martelom spasao je Zapadnu Evropu od "potopa arijevskog mora". Jedan dan na Vaterlou zapečatio je sudbu Napoleonovu i promenio tok evropske istorije. Dan iznenadne smrti cara Dušana otvorio je kapiju islamskoj poplavi hrišćanskog Balkana. Vidovdan je pak bio poslednji junački otpor toj poplavi ali i slom poslednje brane protiv nje.

Otuda je Vidovdan dan tuge, ali i slave, dan tužne slave. Dugotrajan smeh smenjen je dugotrajnim plačem. I obistinila se reč Hristova: "Teško vama koji se smejete sad jer ćete zaplakati". Otimanje velikaša o vlast nad svojim sopstvenim narodom smenjeno je isčeznućem velikaša i robovanjem naroda pod tuđinskom vlašću. Tako je to bilo i dugo je trajalo. Dugo.

Pod dugim robovanjem narod je počeo čitati Vidovdan ne samo kao jedan datum nego kao i zadatak od Boga mu zadati. Održati veru i ponovo se udostojiti slobode, tako je narod razumeo taj Vidovdanski zadatak. Održati pravu veru pod iskušenjima i na mukama i udostojiti se zlatne slobode kroz pokajanje i očišćenje — ovaj zadatak, koga neki nazivaju zavet, naroduje bivao sve jasniji od kolena do kolena i iz stoleća u stoleće, dok se nije navršilo vreme. Da, dok se nisu nabrojale godine srpskog robovanja, taman onoliko koliko i godine robovanja naroda izrailjskog pod misirskim faraonima. A kada "zeman dođe valja vojevati", Srpski narod je bio apostolski osnažen verom i udostojen slobode. Tada je mogao i narod dići ustanak.

To je bio ustanak jednog čisto seljačkog naroda, bez velikaša i feudalista, bez naučnika i školovanih političara — jedan izuzetan fenomen u istoriji Evrope. To je bio ustanak naroda zaboravljenog od sveta, osveštanog molitvom, očišćenog suzama i duhovno uzraslog do prestola Božjeg, tako da je mogao videti otvorena nebesa i čitati "nebeske prilike".

Ono što je svilena dolama na Kosovu izgubila, seljačka je gunjača u ustanku zadobila. Lazar je proklinjao ko ne dođe "u boj na Kosovo". Morao je proklinjati zbog razdora i rastrojstva velikaša. Karađorđe nije imao potrebe da proklinje, jer je sav narod bio složan i jednodušan, i na njegov poziv ustala je sva "kuka i motika" i digla se "raja ko iz zemlje trava". Ali i oni u dolami kao i ovi u gunjači jednaki su bili po junaštvu i požrtvovanju;

nikada sličniji potomci precima, i to u vremenskom razmaku od pola hiljade godina.

Naša narodna crkva učinila je pravdu i Kosovskim i ustaničkim junacima spojivši njihov spomen praznovanja u jedan dan — Vidovdan. I država srpska (dok je bila srpska), praznovala je svečano taj dan zajedno sa crkvom. Ali u Jugoslaviji sa prezrenjem srpskoga imena, prezren je bio i Vidovdan.

Muklo i nečujno skinut je sa nacionalnog kalendara samo da bi se ugodilo manjini i tobož održala država. I tako, i Vidovdan i Savindan, prešli su u isključivo dostojanje crkve. No time su naši državograditelji uvredili srpsku većinu u oba sveta, a nisu ugodili manjini niti državu održali. Kumiru zemaljskog carstva prineli su carstvo nebesko, a nekakvom "danu primirja" i "danu ujedinjenja" veliki Vidovdan. Smejali su se svetinjama srpske istorije, u ovom kao i u mnogome drugome, kao "zastarelim i preživelim". Zato sada plačemo, i krivi i pravi i oni u Otadžbini i oni u raseljenju.

Plaču deca za očevima svojim, majke za sinovima, žene za muževima. Više od deset godina rastavljeni oni venu od čežnje za sastankom kada će se teško moći prepoznati. Plaču srpski ratnici u Britaniji, sada rabotajući u rudokopima i ugljenokopima za nasušni hleb, od koga odvajaju i šalju svojima u Otadžbinu, da i jedni i drugi ne budu siti. Plaču Aleksandrovi junaci u Australiji, istrebljujući krokodile po rekama i zmije po pustarama, dok njihova nejač kulučeći idolu državnom nema ni snage ni vremena na pretek da saseče korov oko svoje kuće. Plaču srpski oficiri i domaćini u Nemačkoj gde služe kao policija da bi se održala ona država, koja je prva pogazila i porobila njihovu zemlju.

Plaču i Srbi starosedeoci u Americi i Kanadi koji su s teškim trudom zarađivali i slali na podizanje svojih domova, škola i crkava u Starom Kraju; plaču kada čuju da je sve to razrušeno i ognjem sažeženo zajedno sa njihovom čeljadi. Plaču učitelji i profesori, generali i ministri naši služeći kao kelneri po kafanama i ribajući noću patose u velikim zgradama slobodnih zemalja. Plače ona inteligentna sirotinja naša u Južnoj Africi što mora da se trudi da skući tuđu kuću, dok se njihova ruši do temelja. Plaču Srbi i Srpkinje po državama Južne Amerike, pod nenaviknutim podnebljem, gde daleko od slavnih zadužbina svojih careva i kraljeva traže gdegod pravoslavni oltar da se mogu pričestiti. Plaču ranjenici i bolesnici srpski po bolnicama u tuđini, jer umirući gube nadu da će se videti sa svojim milim i dragim u ovom svetu. Svi plaču, sav narod Svetosavski, i svuda, svuda po globusu zemaljskome. Plaču, ali u potaji, plaču kad legnu u postelju i potonu u sećanja, što je nekad bilo a što sada jeste. Plaču a kriju suze od slobodnih naroda, da se ovi ne bi začudili ili podsmehnuli. Plaču pred Bogom a ne pred ljudima. A Bog vidi i broji svaku suzu sirotinjsku.

No pitaće neko: šta vredi plakati? Nije li plač osobina slabih i nemoćnih? Zar suze ne raslabljuju snagu i ne ubijaju energiju ljudi?

Ne, braćo moja, ne i nikako! Gle, i Hristos je plakao, još je nazvao i blažene, one koji plaču. Plakali su apostoli Hristovi i svetitelji i svi plemeniti ljudi od iskona. Plakao je i Sveti Sava, i sasušio se od plakanja. Zaplakao se ponekad i delibaša Marko. Plakao je, kako saznajemo od očevidaca i kralj Petar II, plakao je često nad jadom svoga naroda.

Suhe oči su kao presušeni izvor. Beži od čoveka koji se hvali da nikada u životu nije plakao. Suze su dar Božji, kažu veliki pravoslavni duhovnici. Suze su lek, a ne otrov. Suze snaže, a ne slabe. Suze donose utehu i mir. "Isplači se — kaže se kod nas — pa će ti biti lakše". I biva! Da je majka Jugovića mogla "od srca suzu pustiti" ne bi prepukla. Znao je naš premudri Gospod šta govori kad je rekao: Blago onima koji plaču... Srbi su to bezbroj puta doživeli i potvrdili. Jer su vrlo često nalazili utehu u plaču, da, i dokazali da je plač velika pozitivna sila. Oni koji se vazda smeju nisu za velika dela. A koji plaču puni su dobrote, milosti i praštanja. Sposobni su da razumeju tuđu nevolju i brzi da priteknu u pomoć. Mirotvorci su i sjedinitelji zavađene braće. Oni su pravi sinovi Božji i kćeri. Često su suze odnosile pobedu gde mač nije mogao. Jer iza njih, onih koji plaču, dejstvuje svemoćni Bog.

Nemojmo se, dakle, stideti plača, nego se stidimo sebičnosti, zluradosti i mržnje, koja je suha kao jehtika i suši dušu kao što jehtika suši telo. Svaka suza nad opštom narodnom nesrećom privodi nas bliže Bogu i bliže ostvarenju našeg ideala.

A veliki dan Vidovdan, taj živi spomenik nad milionima umrlih, ne može se ni proslaviti bez suza, i to suza zahvalnosti velikim precima našim, i suza vapijućih Bogu za pomoć i spasenje, najzad i suza radosnica — ako Bog da, da kao što i hoće u času kada se ispune naša nacionalna nadanja.

Sve Bogu na slavu i Srbadiji na sreću i blagoslov. Amin. Bože daj!

Upokoj gospode sve one mnogomilione žrtve od Kosova do naših dana, koji se prinesoše za veru i slobodu. Amin.

Carica Milica kao primer ohrabrenja i naši strašljivci

- Beseda vladike žičkog Nikolaja u Ljubostinji -

Politika, 1940, br. 11489

Vaskrs je izvor radosti i hrabrosti. Živa voda, o kojoj je govorio Spasitelj ženi Samarjanci, ta živa voda je voda koja poji dušu i posle koje se nikad ne žedni. Ko nju pije jača dušu, postaje viši, plemenitiji, čistiji, snažniji, radosniji.

Mi se danas nalazimo pred jednom od pramajki naših koja se takvom vodom pojila i blagodareći tome, sve udarce sudbine podnela, a sa snagom koja iznenađuje. Carica Milica je Srpkinja sa najdramatičnijim životom: prvo, carica i srećna majka, zatim crna kosovska udovica i najzad smerna kaluđerica i ktitorka ovoga svetoga hrama. Gospođa Milica prva u Srbiji, na Balkanu, ćerka vlastelina Jug Bogdana, careva supruga, sestra Boška Jugovića, majka velikog gospodara Srbije Stevana Visokog. Sve sveto i gospodsko.

Pod teretom krsta kosovskoga i takva gospođa morala bi se skrhati, kad danas vidimo kako ima malodušnih majki, ćerki i sestara koje očajavaju kad čuju za smrt svojih, pa padaju u nesvest, lude i vrše samoubistva. Carica Milica je kao junak: posle Kosova je sav teret na njoj, sve oči uprte u nju, sve nade vezane za nju, ali ona ima jaku dušu. Došla je u ove planine odakle se vidi samo nebesni otvor i samo čuje pesma ptica, da bi bila bliža Bogu i utesi i snazi sa nebesa. Verujući u pravdu Božju ona nije očajavala ni u najtežim časovima.

A danas se razmileli našom zemljom crni gavranovi koji zlo slute, crne misli imaju i plaše narod. Oni nisu od Miličinog roda ni poroda. Oni nisu od vere hrišćanske. Neverni, prljavog srca, oni su strašljivi i kolebljivi i nikakvo dobro ne vide jer gledaju na svet kroz svoje sopstveno zlo. Oni nemaju viziju istine, niti viziju pobede pravde, te stoga ne mogu hrabriti ni uzdizati, već čine što mogu: plaše i unižavaju. Međutim devedeset od sto našega naroda je sveto, čestito, silno, puno vere, karaktera, duše. Ali oko deset od sto kvari sve kao što malo kiseline ukiseli mleko, to malo rđavog kvasca može ceo narod ukvariti. U taj mali procenat mi uračunavamo sve ono što je suprotno hrišćanskoj veri, narodnoj istoriji, narodnim predanjima i narodnome duhu i shvatanju.

Mi hoćemo da suzbijemo uticaj te opasne i razorne manjine. Ta manjina je protivu svetinje, samim tim protivu herojstva duhovnog, protiv veličine moralne, protiv vlade poštenja i istine. Nema, međutim ništa silnije ni potrebnije od svetinje, od svetoga čoveka, od svete duše. Naročito danas, u ove opasne dane, svi koji su nevaljali, nepošteni i prljavi — navlače gnjev Božji na državu, nesvesni su izdajnici koji otvaraju vrata neprijatelju. Na svaku pukotinu moralnu ulazi neprijatelj. Svaka moralna slabost dodaje snazi neprijatelja.

Hoćemo li imati i dalje mir — to od nas zavisi. Rat ili mir — to je uslovna dilema. Rat je stostruk bič kojim se narodi kažnjavaju za njihova teška sagrešenja. Da bi smo izbegli spoljašnji rat, moramo voditi unutrašnji: sa svojim gresima i moralnim slabostima. Kada međutim, dobro izborimo taj unutrašnji rat, onda nas nikakav spoljašnji ne može uplašiti, a kamo li uništiti.

Stoga Žička eparhija u ovo vreme propoveda pokajanje za grehe i narodnu popravku kao jedini lek od svih, i onih najvećih zala.

Današnji evropski rat je za jedne pakao, za druge čistilište, za treće raj...

Pravoslavni Sloveni danas su pošteđeni od rata; jedan širok i mnogoljudan pojas od Jadrana do Tihog Okeana. Ja ne znam planove Božije, ali držim da Božji Promisao hoće preko pravoslavnih Slovena da kaže svetu spasonosnu reč, da donese spasonosnu utehu i spasonosni lek: zato ih drži po strani od rata. Ta spasonosna reč može biti samo ona koja se ovaplotila u Sinu Božjem i koja je zapisana u Jevanđelju.

Reč o kajmakčalanskim junacima

- Izgovorena na Petrovdan 1932. godine na Kajmakčalanu -

Misionar, god. 18, br. 6, 1938.

Ova visoka i debela planina dobila je treće opravdanje svoga imena. Turci su je prozvali planinom kajmaka prvo zbog snega koji se u tople mesece beli iznad tamnih padina njenih, i drugo zbog toga što su ovčari na ovim pašnjacima pasli svoja bela stada i pravili sir i kajmak. Tako je bilo kroz vekove i vekove. Ali je došlo i treće opravdanje imena njenog, skuplje od snega i dragocenije od belih stada i kajmaka. Kajmak omladine srpske, kajmak jedne nacije, položen je na vrhove ove ćutljive planine. I ovaj sada nevidljivi kajmak, zbog koga je planina ova jedino ušla u istoriju i postala poznata svetu, kajmak što hrani duše slavom junaštva u istrajnosti i požrtvovanju, što jača veru, krepi nadu, i čisti savest, namamio je vas ovamo, i sabrao sa raznih krajeva države na ovoj visini, moralnoj koliko i fizičkoj. Mnoge hiljade imena onih koji su poginuli ovde za pravdu naroda svoga ispisana su u ovim knjigama, u pomenicima, koji su čitani od sinoć do jutros, a koliko li je tek onih čije grobove vidimo a čija imena ne znamo? Svi su oni umrli dobrom smrću, i ako nasilnom. Jer su umrli za pravdu svoga seljačkog naroda. Jedan narodni blagoslov glasi: Bog ti dao dobru smrt! Da su ovi junačni ljudi živeli još i sto godina, ipak bi morali umreti; no ko zna da li bi umrli i približno tako dobrom smrću? Pogledajte, kako zlom smrću umiru danas mnogi i mnogi, u svađi oko međe, u raspri oko novca, u pijanstvu, u boleštinama što od greha dolaze; i kako zbog malih životnih nepravdi dižu ruke na tuđ ili na svoj život! Posle života za pravdu, mislim, da ništa u svetu nije veće od smrti za pravdu. U ovome vremenu kad mnogi tako beslavno i ništavno skončavaju, grozničavo se boreći za sujete i prolazne senke, naša žalost na ovome slavnom groblju obraća se u divljenje, čak po malo u zavist. Otuda mi možemo odavde doviknuti majkama i sestrama onih koji ovde leže:

— Ne tugujte za njima. Kao orlovi oni su pali na ovoj orlovskoj planini. Sa ove planine gledaju se kosovske planine, pod kojima se prostire polje koje predstavlja — drugi jedan istorijski čanak kajmaka. Kao carevi počivaju oni na ovoj prozračnoj visini. Zaista i carevi zemaljski pozavideli bi im na ovom visokom, ovom čistom, sunčanom i ničim uznemirenom počivalištu!

— Da li im je podignut spomenik, deci našoj — pitaju li majke? Ne jedan, zlatne majke zlatnih sinova, nego — t r i. Jedan spomenik podigli su oni sami svojim rukama. Primorani da žive na ovoj planini 800 dana i 800 noći oni nisu prestajali u Boga se uzdati i Bogu se moliti. I u danima zatišja oni su postrojili ovaj hram naučeni od vas veri Božjoj, posvećen sada svetom Petru i Pavlu, velikim apostolima i mučenicima za veru Hristovu. Sprijateljeni sa smrću, kao što obično biva kod hrabrih ratnika, oni su morali pomisliti, da ova crkva može biti i njihov nadgrobni spomenik. To se ustvari dogodilo. U ovoj njihovoj zadužbini pale se kandila, čitaju molitve i spominju imena njihova. Kao u zadužbinama careva, bogoljubivih predaka njihovih.

Drugi im je spomenik sama ova čudesna i tajanstvena planina. Kad je Stvoritelj stvarao svet, On, sveznajući, unapred je znao, da je ovu planinu stvorio ne samo za pašu ovaca i za hučnu pesmu vetrova nego i za spomenik slave. Ni pesnik vere i viteštva što na Lovćenu počiva, nema ovakav divan spomenik.

A treći im je spomenik u dušama mnogobrojnih poklonika, koji iz godine u godinu sve u većem broju penju se na ovu visinu, da se na njihovim grobovima poklone, o majke, viteškim dušama sinova vaših. Kao hrišćanin ja ne bih mogao reći, kao što neki govore: da se poklone senima njihovim. Jer vidovita vera uči nas, da su duše ljudske prava stvarnost, a tela — prolazne senke. Nikako obratno, kako su neznabošci mislili. Mi se klanjamo onome što je besmrtno i stvarno, a ne varljivim senkama. Kada se pak uzdignemo do ove vizije besmrtnih duša kao stvarnosti, ne liči li vam, braćo i sestre, ovo mesto na neki sudski tribunal koji visi nad državom našom? Ne osećate li s nekim unutarnjim trepetom, da ove hiljade neumrlih duša gledaju sudijskim pogledom sa ove planine kao sa prestola svoga dole u narod, za koji su se oni toliko mučili i stradali? Bestrasnim i čistim pogledom gledaju oni i vide sve šta se radi, šta se misli i oseća. Šta gledaju oni i šta traže pogledom svojim?

Kao bestelesni duhovi oni ne žude ni za čim telesnim, niti ih ma šta materijalno privlači. Oni gledaju pravdu i nepravdu svoga naroda. Traže da vide među svojim rođacima i zemljacima ono što njih veseli: pravdu, istinu, milost, veru i ljubav — sve ovo što se nekima čini senkom a što je najmoćnija stvarnost u vasioni. Traže da vide dobre plodove žrtve svoje, najlepše spomenike stradanju svome. Jednom rečju: traže da vide mirnodopsko junaštvo, koje ni malo nije manje slavno od ratnog junaštva. Kad nađu ono što traže oni se uzvijaju Svevišnjem sa molitvom, da blagoslovi narod njihov, i Kralja, negdašnjeg sa paćenika njihovog na ovoj planini kroz 800 dana i 800 noći. Ali kada mesto toga sagledaju ono što ne liči na njih, što ne odgovara žrtvi njihovoj, i što ne veseli duše njihove, oni uzdižu poglede Večnom Sudiji i vapiju za pravdu. Nerazumno je i za trenut pomisliti, da su mrtvi, naročito ovakvi mrtvi, završili uticaj svoj u svetu onoga časa kada su se dušom razlučili od tela. Takav nazor priličio bi pre tovnim ovnovima kajmakčalanskim nego li razumnim ljudima, a najmanje hrišćanima. Duše ove naše braće produžuju da igraju veliku ulogu u životu svoga naroda, čak i veću od mnogih onih koji su još u telu i samo telom žive. Može to narod i prevideti i zaboraviti, ali na svoju gorku štetu. Daj Bože, da nikad ne previdi i nikad ne zaboravi! Jer dug kojim su oni zadužili svoj narod, položivši živote svoje, mora se večno otplaćivati. Ne otplaćuje li se taj moralni dug, on ne opada nego raste; raste sve dotle dokle narod ne bankrotira i ne propadne.

Istina, oni nisu naročito želeli da ostave kosti svoje na ovoj planini, za čije ime nisu ni znali dok su mirno orali svoja polja po selima svojim ili radili svoje zanate po gradovima. Oni su ubijeni na ovom mestu okrenuti licem ka svojoj zemlji a ne ka tuđoj. Kam da nisu ubijeni! Kam da nije bilo onog strahovitog rata uopšte! Čoveka jeza podilazi i od pomisli, da u ovom našem kratkom životu, gde je smrt tako i tako neizbežna, čovek ubija čoveka! No zar se to nije događalo i ne događa zbog toga što ljudi zaboravivši Boga počnu obožavati sebe i svoje naprave, i ceniti stvari više nego čoveka, brata svoga, sliku Božiju na zemlji? Kada dođe jedno evropsko pokolenje, razumnije i poštenije od sadašnjeg — što nije teško — tada će neki daljni istoričar počinjati istoriju našeg vremena od prilike ovim rečima:

— U dvadesetom veku ljudi su znali da lete u vazduhu, da plove ispod mora, da se voze kroz planine, da razgovaraju s kontinenta na kontinent, kao negde na legendarnom no propalom Atlantiku. Ali su bili robovi industrije i mašine, svojih naprava. Veština njihova bila je prometejska ali čovečnost njihova liliputanska. Neki narodi industrijski izrađivali su mnogo više mašina nego što je svet potrebovao, i klanjali su se tim mrtvim mašinama više nego Bogu živome. Pa nemajući tržišta za svoje suvišne mašine oni su krenuli da pomoću njih gaze i gnječe okolne narode, žive ljude, avaj, braću svoju, da bi sami dospeli do kupaca svojih naprava! Tako su udarili sa svojim čeličnim i ognjenim mašinama na jedan zemljoradnički narod na Balkanu. Uspeli su, istina da izagnaju sinove srpske iz svojih kuća i potisnu ih sa njihovih ognjišta na ivične planine. Ali ovaj seljački narod, koji se klanjao Bogu jedinome, živome, a ne mrtvim mašinama i delima ljudskim, pouzdavši se u pravdu i moć Božiju, pobedio je industrijske narode i isterao ih iz svoje zemlje. To je bio sukob između zemljoradnje i industrijalizma, između poklonika Boga i poklonika mašine. I zemljoradnici, bogopoklonici, pobedili su poklonike industrije i mašina. To se dogodilo u vremenu kada je rod ljudski bio podivljao od industrijalizma, i kada je mrtva mašina tiranski gospodarila nad ljudima.

Ovako će, verujem, pisati istoričar u jednom boljem i plemenitijem pokolenju Evrope i u jednom vremenu:

— kada se industrija bude svela na skromnu meru, kako bi bila čoveku rob a ne gospodar;

— kada se život naroda i plemena vrati u svoja prirodna korita,

— i kada se zemljoradnji i ručnom radu — zanimanja uz koja se jedino može pevati — bude pridala ona visoka cena, koju su ona imala kroz sva vremena istorije.

Da li će tada biti zaboravljeno ovo groblje? Ne mislim. Baš tada će ono imati svoje vrednosti, i svojih poklonika, i to ne samo iz jednog naroda i iz jedne države. Jer će se na one koji su poginuli na ovom mestu gledati kao na zatočnike i pionire toga boljeg vremena. Gledaće se na njih kao na borce protiv opskurnog duha industrijalizma i svih maštarija o svetskom gospodarstvu pomoću mrtve mašine; na borce za prirodno zanimanje ljudi, za svetinju slobode svakoga naroda, i za pravdu Boga istinitoga.

A sada za sada, upisani sudbom u ovo vreme i u ovo koleno, priđimo smerno i položimo vence na ove blage humke. I uzviknimo svi:

Pravoslavni vitez

- Nekoliko odlika Vožda Karađorđa -

Srbobran, 1955. godine

Karađorđeva pobožnost

"Karađorđe je bio dobar i veran sin Srpske pravoslavne crkve", piše naš istoričar dr Stranjaković. Još na početku Ustanka ruski car Aleksandar I poslao mu je sablju sa natpisom: "braniocu pravoslavne vere i otečestva". Kad god bi ustao izjutra, Karađorđe se Bogu molio. Uvek je govorio "ako Bog da i Bože pomozi ". Postio je sve poste, i male i velike, i u njegovoj kući post je strogo održavan. Čak i o njegovoj slavi sv. Klimentu, koji spada uz božićni post, 25 novembra po starom kalendaru. Bili gosti ili ne bili, moralo se postiti. U šančevima pred borbu, po Voždovoj zapovesti, sveštenici su vršili molitve, a posle borbe — blagodarenje Bogu.

Jednom svom vojvodi pisao je Karađorđe "da sveštenici svuda čine molitve i bdenija na umolenije Boga da nas ukrepi protiv dušmana, da bi s Božijom pomoći pobedili i satrli".

Kada je 1812. godine Napoleon udario na Rusiju, Karađorđe je naredio mitropolitu (Grku Leontiju) da se po svima crkvama čine molepstvija za pobedu "nad neprijateljem roda Slavjanskoga", a uz to još i molitva Bogu "da prestane kiša koja je u to doba padala". U vreme Ustanka narod je govorio da se bori "za krst časni i slobodu zlatnu". I sam Karađorđe upotrebljavao je te reči. U jednom pismu crnogorskom vladici Petru I Svetom, kaže on, kako je srpski narod ustao u borbu za "svoju slobodu, svoje svetinje i manastire". Na drugom mestu on veli, "bolje je u svojoj veri umreti nego veru svoju pogaziti, zašto se u Sv. Evangeliju govori: ako pravu veru imaš to i spasen budeš — dakle, bolje je u svojoj veri umreti nego pred Bogom i pred narodom osuđen biti, a Svemogući Bog hoće nam pomoći". Svoju proklamaciju narodu 1813. godine završava ovom molitvom Bogu:

Ujednoj drugoj proklamaciji Karađorđe preti smrtnom kaznom "ko ne bude hteo ondi gdi je nađen bijući se umreti za svoju veru i zakon, za svoj rod i otečestvo, za svoju slavu i carstvo nebesko, što će ga narodi i njegovi potomci slaviti i blagosiljati i sveće mu paliti".

Sveštenicima i kaluđerima Karađorđe je odavao veliko poštovanje. Mnogo je voleo protu Atanasija iz Orašca, protu Mateju, popa Luku Lazarevića, popa Smiljanića, protu Milutina iz Guče i ostale, kod kojih je nailazio na razumevanje i podršku. Ali ko bi se od sveštenika ogrešio, kažnjavao ih je isto kao i svetovnjake. Tako, čuvši da mitropolit Leontije, Grk, nešto plete protiv njega sa Turcima i nekim vojvodama, on ga uvede u jednu kuću i tu ga dobro istuče. — Pomagao je da se oprave crkve porušene od Turaka. Prolazeći kroz selo Konjević kod Čačka, upita seljake gde im je crkva, i oni mu pokažu jednu kolibu. Karađorđe odmah izvadi 12 dukata i dade im da prave novu crkvu. U svom mestu Topoli, u blizini svoje kule, sazidao je divnu crkvu, koja i do danas služi.

Karađorđeva rečitost

Ćutljivi Karađorđe mogao je biti i veoma rečit. Dok je on uspešno ratovao u Sandžaku 1809. godine, Turci zauzmu Deligrad i naglo pođu na sever duž Morave. Mnoge vojvode srpske, po nagovoru zlokobnog Rodofinikina, i zajedno sa ovim, prebegnu u Austriju. Karađorđe hitno krene ka Beogradu. Rekne vojvodi Simi Markoviću, kako ide da ubije "onoga psa — Rodofinikina". Kad je na obali Save video ogromnu masu naroda spremnog da pređe u Austriju, on se nije mogao uzdržati da ne zaplače. Onda je počeo savetovati narodu, da ne beži iz svoje otadžbine, okrivljujući za svu nesreću Rodofinikina. Po tom sa jedne uzvišice održao je narodu ovaj snažni govor:

Silan je utisak ostavio ovaj govor na narod. Hiljade njih pridružili su se Karađorđu. I Vožd je uspeo da za kratko vreme stukne Turke ka Nišu, za granicu oslobođene Srbije.

Sravni ovaj Karađorđev govor sa bombastikom Bonapartinom (pred Keopsovom piramidom u Misiru: "Četrdeset vekova gledaju u vas, vojnici"!) ili njegovog podražavaoca Musolinija! Razlika u govorima dolazi od razlike u ciljevima vojevanja. Dva latinska diktatora hteli su oduševiti svoje vojske za osvajanje tuđih zemalja, dok je seljački vožd srpski hteo svojim rečima pokrenuti svoj porobljeni narod na borbu za sopstvenu slobodu i nezavisnost. Tamo rečitost hladnog računa, ovde rečitost pravde Božije.

Karađorđeva skromnost

Piše apostol Pavle na jednom mestu: "Držim sve da su trice samo da Hrista dobijem" (Filip. 3, 8). Veliki ljudi su prožeti ili "zaneti", jednom jedinom velikom idejom. Izvan te ideje za njih je sve sporedno, ništavno, trice. Karađorđe je bio takav — veliki čovek. Njega je prožimala i zanosila samo jedna velika ideja — oslobođenje srpskog naroda. Tom idejom on je živeo i disao; o njenom ostvarenju je mislio dan i noć, na njoj je radio do poslednjeg daha i izdaha. Sve ostalo bilo je za njega neznatno i sporedno. Ruskom poslaniku Pauličiju jasno je on izrekao svoju ideologiju. "Upamtite dobro, rekao je Vožd, da ja ništa drugo ne želim nego da vidim svoju otadžbinu potpuno i za uvek oslobođenu od turskog jarma; tada ću se odreći svega i ponovo – vratiti svome plugu". Živeo je skromno. Prosto seljački. Hranio se seljački, odevao se seljački. Punih sedam godina Ustanka od 1804. do 1811. godine nije primao nikakvu platu iz državne kase. Nemački istoričar Ranke piše da Karađorđe nije mario "za blesak i veličanstvenost; kad je stajao na najvišoj visini i onda je nosio stare svoje čakšire, iznošeni gunjac i poznatu crnu šubaru". Poznat je ovaj slučaj:

Posle bitke na Drini 1810. godine dođu neke turske starešine iz Bosne, da mole Srbe, da im ovi predaju zarobljene Turke, kao i mrtva tela ubijenih Turaka. Došli su u vojni stan gde je bio i Karađorđe sa ostalim vojvodama. Vojvode srpske bili su odeveni u bogato begovsko odelo, sa zlatom i srebrom, a Karađorđe u gunju i beloj košulji, tozlucima i opancima, Turci se zdrave sa okićenim vojvodama – a na Karađorđa nisu se ni obazirali. Upitaju Turci: — A gde je beg Crni Đorđe?

Na to će Karađorđe odgovoriti: Ja sam Crni Đorđe, nekom crn nekom beo. Turci mu nisu poverovali misleći da je taj prosti seljak poslužitelj kod srpskih vojvoda i da se on šali sa njima. Zato kad su se opraštali s vojvodama, rekli su ovima, da u ime njihovo: "pozdrave beg Đorđa!"

Karađorđe je bio do krajnosti skroman, zato što je u duši i pred očima imao samo jednu ideju, jedan cilj: oslobođenje naroda i zemlje od Turaka. Na sve ostalo on se nije obzirao. U tome je bila njegova snaga, na kome je počivao njegov autoritet i njegova uzvišenost nad njegovim vojvodama. Mnoge njegove vojvode raslabila je množina ciljeva. Jer mada su i oni imali za cilj da se Srbi oslobode, oni su isto vreme ciljali i na bogatstvo i vlast i čast i uživanje i begovski sjaj. Međutim svi ovi sporedni i lični ciljevi njihovi išli su na štetu glavnog cilja, Karađorđevog nacionalnog cilja. Kad su vojvode kao Mladen Milovanović i Miloje Petrović postale — gazda Mladen i gazda Miloje — katastrofa je morala doći. I došla je 1813. godine. Istovetni uzroci koji su proizveli i druge dve katastrofe u srpskoj istoriji: kosovsku i jugoslovensku.

Karađorđev ratni moral

Karađorđe je bio strog ali pravičan. Kad je njegov rođeni brat pogazio zakon i poštenje, on ga je dao obesiti. Kad su neki srpski ratnici po osvojenju Beograda stali ubijati i pljačkati Turke, Karađorđe je izdao strogu naredbu da se s tim prestane. Posle toga dva Srbina budu uhvaćena na delu pljačke, i Karađorđe zapovedi da se oba odmah obese.

O sličnim primerima učili su nas u školi, ali manje o Karađorđevom plemenitom i čovečnom ponašanju prema pobeđenom neprijatelju. Međutim baš ti mnogi primeri predstavljaju u najlepšem sjaju našeg pravoslavnog viteza. Godine 1804. Srbi pobede Turke na Rudniku, tvrđavi čuvenog zlotvora Sali age, zvanog "Rudnički bik". Uplašene zarobljenike turske Karađorđe ohrabri obećanjem, da im se ništa rđavo neće dogoditi, a oni neka slobodno rade i trguju kao i pre. "Žene i decu pobijenih Turaka i onih koji su pobegli nije dao zlostavljati već je naredio, da se isprate za Užice i Čačak", koji su još bili pod turskom vlašću.

Po osvojenju Beograda Karađorđe je pokazao "krajnje čovekoljublje prema predatim Turcima i njihovoj čeljadi". Naredio je da se turskoj sirotinji svakoga dana deli hleb; mnogim turskim ženama, koje su bećari u onom opštem metežu opljačkali, Karađorđe je odmah ukazivao milost, odredio im dve džamije za stanovanje, postarao se da dobijaju hranu i postavio stražu da ih čuva.

U Sjenici 1809. godine izvedu pred Karađorđa pedeset i sedam turskih žena i devojaka. "On im dade da se presvuku u čiste haljine i na častan način otpusti ih i preda Turcima".

U selu Venčanima teško se ogreši neki Tomaš tufegdžija. Čuvši da Karađorđe hoće da ga za to uhvati i kazni, on pobegne, a seljaci dovedu pred Vožda sina Tomaševa. No Karađorđe ne htedne sinu ništa učiniti govoreći mu: "Sin za dela oca ne odgovara".

Ne ubijati razoružanog neprijatelja, nahraniti i odenuti roblje, ne svetiti se deci za grehe roditelja, ne prisiljavati na promenu vere, ostaviti slobodu neborcima, ne dirati čast i obraz ženskinja — to je ratni moral pravih ljudi i velikih hrišćanskih vojskovođa. Takvim moralom u višem stepenu rukovodio se u ratovima — Pravoslavni Vitez, besmrtni Karađorđe Petrović. Njegovom primeru ovakvog ratnog morala sledovale su srpske vojske u mnogobojnim ratovima za minulih sto i pedeset godina.

Beseda u Pančevu

- O proslavi desetogodišnjice oslobođenja Banata -

Bratstvo, god. IV, Sarajevo, 1928.

Kako je krasan ovaj dan, obasjan suncem sa visine i blagodarnošću ljudskom prema Bogu.

Šta je blagodarnost? Blagodarnost je odgovor na milost. Gde ima milosti ima i blagodarnosti. Prema milosti osetljive su i životinje, čak i zverovi divlji. I oni imaju ovaj divni osećaj blagodarnosti prema dobrotvorima svojim. Kod čoveka ovaj blagorodni osećaj može da postane načelo Božanske konstruktivnosti. Teško da u čoveku ima išta konstruktivnije od ovoga čudnog osećaja blagodarnosti. Blagodarnost ne ruši no zida. Milost i blagodarnost uzajamno se izazivaju, podržavaju i pojačavaju. Izostane li pak blagodarnost, milost se hladi i iščezava. A kada milost i blagodarnost iščeznu iz jednoga društva, tada sloboda prestaje biti slobodom i postaje bremenom i drugom vrstom ropstva. Ako vi nazovete nekome — dobro jutro, a on vam ne odgovori, vi ga više ne pozdravljate. Ako se prosjak pokaže — neblagorodan, vi mu više ne udeljujete milostinju. Tako je među nama ljudima. Mi se brzo i lako nalazimo uvređeni. A ništa tako ne vređa ljude kao neblagodarnost. O koliko je Bog milostiviji od ljudi? Njega ljudi vređaju svojom neblagodarnošću više nego ikoga, no On ipak Svojim suncem obasjava zle i dobre, i daje dažd pravednim i nepravednim. Dobrim i pravednim On daruje besprekidno milost Svoju — zato što su dobri i pravedni, a zlim i nepravednim On daruje milost Svoju za izvesno vreme, da bi ih kroz milost učinio — dobrim i pravednim. Ako zli i nepravedni ostanu okamenjeni u svom zlu i nepravdi, tada Bog prestaje da im naziva dobro jutro, prestaje da im udeljuje milostinju, i baca ih u tamu robovanja, ili bolesti, ili siromaštine i svake bede, opet ne da ih konačno ubije i upropasti, nego da ih tim drugim načinom privede — dobru i pravednosti. A dobro i pravednost, braćo, u prvom redu sastoji se u milosti prema ljudima i u blagodarnosti prema Bogu.

Na svakom blagodarenju u crkvi Pravoslavnoj čita se jedno isto Jevanđelje. To je Jevanđelje o isceljenju deset prokaženih ljudi. Ima li šta užasnije od prokaze, od gube? Kad rane pokriju celo ljudsko telo i kad gnjilo meso počne otpadati! Kad se ceo čovek iznutra i spolja pretvori u g n oj, i postane susedima i rođacima svojim odvratniji od crvi u oranju! Deset takvih vreća gnoja zapištale su jednoga dana promuklim glasovima ka Gospodu Isusu: "Isuse, nastavniče, pomiluj nas!" I milostivi Gospod ne zgadi se na njih, no pomilova ih, i oni odoše isceljeni. Tada se samo jedan od njih deset seti, da treba blagodariti svome dobrotvoru, pa se vrati, pade ničice pred noge Isusove i zahvali Mu na milosti. I taj jedan ne beše od pravovernih Izrailjaca nego od — samarjanskih neznabožaca. A Gospod ga upita: "Ne isceliše li se desetorica?" Gde su dakle devetorica? Ovo pitanje više je prekor nego pitanje. O crne neblagodarnosti! Primivši milost devetorica zaboraviše blagodarnosti odoše kući, zdravi telom ali —prokaženi duhom. Bolesti telesne simboli su duhovni neduga. Prokaza je simbol neblagodarnosti.

Pogledajte u svetlosti ovoga jevanđelskog događaja po današnjoj hrišćanskoj Evropi. Tek jedan od deset ako dolazi na zajedničku svenarodnu molitvu u crkvu. Tek jedan od deset da se seća Domaćina sveta, sa čije se trpeze hrani. Tek jedan od deset ako je istinski blagodaran roditeljima svojim, dobrotvorima, narodu, državi. I kad bi Spasitelj sada sišao u Evropu, tek po jedan od svake desetorice ako bi prišli i blagodarili Mu. A On bi tiho i smerno upitao: Nisu li i ostali primili darove od Mene? Gde su oni? — Kod kuće su, Gospode blagi, nabrekli od telesnog zdravlja, no prokaženi dušom! Od te strašne prokaze neblagodarnosti prema Bogu u Evropi niču kao čirevi — ratovi i revolucije, partijske borbe i zločini; zbog nje Bog popušta na ljude zemljotrese i poplave, suše i pomore. I ako neke od ovih beda snalaze našu domovinu, nemojte se čuditi Bogu, koji ih popušta na ljude, nego se čudite neblagodarnosti ljudskoj prema Bogu. Toliko je milosti izlio Bog na Srpski narod, da ja mislim, ako se i Srbi pokažu neblagodarni prema Bogu, onda zaista crnja se neblagodarnost ne da zamisliti u svetu niti ičim sravniti osim s neblagodarnošću starih Jevreja, opisano u Bibliji.

Govoreći ovo ja ne mislim da vašu današnju radost mutim tugom, nego hoću da joj dam što ozbiljniji i dublji karakter. Hoću da na mračnom polju opšteg duhovnog stanja u svetu što jače istaknem svetlu sliku ovog vašeg svetlog toržestva, ove divne blagodarnosti Bogu. Prinoseći blagodarnost Bogu, vi se pokazujete dostojni potomci najboljih ljudi iz srpskog roda, koji su svojim izoštrenim duhom znali šta od Boga dolazi i šta oni Bogu duguju, i koji su opevanje svakog događaja iz istorije svoje počinjali sa rečima:

Mili Bože na svemu ti hvala!

Na svemu! I na blagodeti i na mukama, i na milovanju i na karanju, i na zdravlju i na bolesti, i na slobodi kao i na robovanju. Ako je ikada Srpski narod na svome jeziku dao izraza jednom bitnom i velikom delu vere Hristove, on ga je dao ovim rečima:

Mili Bože na svemu ti hvala!

Tim rečima Srbin priznaje, da od svega što biva, ništa ne biva — bez Boga. Ako je oslobođenje, od Boga je, zbog ljudskih molitava i suza; ako li robovanje i stradanje, od Boga je, zbog ljudskih greha i bezakonja. I u jednom i u drugom slučaju treba Bogu blagodaran biti, jer i u jednom i u drugom slučaju, Promislitelj vodi ljude istom cilju: očišćenju duša od zla i večnom spasenju. To su uvek dobro razumevali prvi i poslednji u Srpskom narodu, no srednji nisu to uvek razumevali. To jest carevi i narod to su razumevali, a velikaši nisu. Zato narod Srpski, kad je izgubio slobodu, nije proklinjao Turke, nego one srednje. Nekad narod Srpski nije prokleo Turke, ali je prokleo svoje velikaše:

Velikaši, proklete im duše!

Na ove srednje, dakle, palo je narodno prokletstvo, na njih palo — na njima i ostalo. Jer oni su otimali na dve strane, od cara i od naroda. Oni su tumačili cara — narodu, i narod — caru, i lagali su na obe strane, dok najzad nisu svojim lažima obesvetili slobodu i pripremili put robovanju. Njihovo shvatanje života postalo je bilo različito od shvatanja narodnog. Dok je narod shvatao, da ljudi žive u ovom svetu od milosti Božje i da ljudi duguju neprestanu blagodarnost Bogu, dotle su velikaši shvatili život ljudski kao otmicu, zbog čega su naravno prezreli i odbacili dužnu blagodarnost Bogu. Ovaj svet za njih nije bio domaćinstvo Božije no plen nasilnika. Odbacivši milost i blagodarnost oni su stvorili haotičnu rugobu najpre u dušama svojim a potom u Državi Srpskoj, i doveli su ovu najzad do propasti. Carstvo je palo, oni su se razbegli po Italiji i Rumuniji, a narod, okovan u lance ropstva, ostao je da kroz suze peva:

Mili Bože na svemu ti hvala!

Nemojte mi reći: to je stara priča. To je priča, koja se ne može nikada dovoljno ponoviti. Ako je ova priča stara po godinama, ona je uvek nova po značenju svome. Ona skriva večnu istinu o pravdi Božjoj. U njoj se nalazi jasan dokaz, kako carstva postoje i padaju, kako sloboda vaša, stara samo deset godina, jeste kao mladenac, koji je tek nastao na svet. Vi morate, dakle, znati sve opasnosti, koje prete slobodi vašoj mladoj. Sloboda ima svoju higijenu i svoju medicinu. Da bi sloboda bila zdrava, mora se držati u Božanskoj čistoti i pravdi, mora se odevati u Božansku milost i svetlost, i mora se hraniti — samim Bogom. Ako se sloboda tako ne neguje, ona postaje bolesna. A bolesnu slobodu teško je lečiti, gotovo isto tako teško kao zadobiti je u ropstvu. Zašto? Prosto zato što se bolesna sloboda mora lečiti na svakom građaninu Države, na svakom članu naroda, a to je dug i trudan posao. Obolela sloboda nije neizlečiva, no ako se ne leči i ne izleči blagovremeno, onda medicinu zamenjuje — hirurgija. Onda dolaze tiranski zavojevači, koji vrše nemilosrdno sekciranje, ognjem i mačem, nad narodom nedostojnim slobode. I to biva po puštanju uvređene milosti Božje, koju ljudi i narodi nisu hteli platiti dužnu blagodarnost.

Priča se za jednog čestitog Spartanca, kad je posetio Atinu i video kako su Atinjani pokvareni i kako se hvale svojim slobodama, da je uzviknuo: "Zaista dve me stvari zadivljuju u Atini — kako Atinjani junački govore o slobodi i kako plašljivo robuju svojim prohtevima!" Nemojte ni vi misliti, da su slobodni oni ljudi, koji lažu, kradu, ubijaju, otimaju, skrnave svoj i tuđ život, guraju se u prve redove, lakome se na tuđe imanje, odaju se pijanstvu i kockarstvu, preziru svoje roditelje i mrze susede svoje, i čine ostala nedela, kojima se gazi osnovni zakon Božiji. Oni mogu živeti u slobodnoj državi, ali nisu slobodni ljudi no robovi najniže vrste, robovi po ličnom svom izboru, a ne po prirodnoj sili. Naša slobodna država plaćena prepunim peharom bola svenarodnog, ne može imati gorih neprijatelja u belome svetu od ovakvih svojih građana, žalosnih robova. Jednome hrastu mogu vetrovi grane izlomiti, on će se popraviti; mogu mu čobani koru skinuti, on će ozdraviti, može ga čak i sekira poseći, on će pustiti nove izdanke iz zdrava korena. Ali ako ga crvi iznutra razjedu i umrtve, on više niti se oporavlja niti vaskrsava. Tako je i s narodom i slobodom njegovom. Nikada i nikakav spoljašni neprijatelj nije strašan jednome narodu, koji živi u čistoj i zdravoj i svetoj slobodi. To nam potvrđuje i mnogovekovna istorija slobodne Crne Gore. Iskustvo pak na drugim stranama pokazuje nam, da su veliki bogati i kulturni narodi gubili svoju uprljanu i prokaženu slobodu pred naletom malih ali zdravih naroda. Tu je kultura sporednog značaja. tu je karakter ljudi od prvoklasnog značaja. I kulturni i nekulturni kad god su bili prokaženi grehom i bezakonjem padali su, podjednako lako pod jarmom zavojevača.

Ima i među nama ljudi, koji pogrešno misle, da je sloboda radi kulture. Sloboda je radi vrline, radi karaktera, a ne radi kulture. Milost je veća od svake kulture, blagodarnost Bogu lepša je od najlepše kulture. Ako sloboda daje ljude slabije karakterom nego ropstvo, onda je sloboda prokažena, i mora pasti. Ako su vaši preci u ropstvu bili postojaniji, uzdržljiviji, Bogu odaniji, u veri silniji, na delu čovečniji, onda je samim tim robovanje opravdano, a sloboda osuđena. Ako ste Sloveni, to jest slovenski ljudi, vi se morate naučiti iz prošlosti svoje, po kojoj je jasno ispisana Biblija Božijeg milovanja i Božijeg karanja, milovanja slobodom i karanja robovanjem. Treba taj nauk što pre primiti dok ne bude dockan. Vi ste čitali, kako je Banat nekada drhtao od Hunskih hordi, kojima je Atila "bič Božiji" bičevao hrišćanske narode Evrope. To je bilo zasluženo i pravo. To je bilo karanje Božije nad ondašnjim narodima, koji su nedostojno držali i grehom prljali najlepši dar Božiji — slobodu. Tim narodima nije oskudevalo poštenje. Ko ima oči da vidi, može da vidi, da ovaj mali kontinent Evropski stoji sada pred novim i strahotnim karanjem Božijim pred jednim novim bičevanjem, koje se na naše oči sprema iz carstva žutih ljudi. Ovi već nekoliko godina oštre mačeve na svojim sopstvenim telima, da kad se čaša Božjeg gnjeva prevrši — dignu ih protiv prokažene slobode evropskih naroda. Neka ovo vide i neka zadrhte, oni koji slobodu nedostojno drže, bez milosti i blagodarnosti. No neka se ne boje oni, koji ovaj veliki dar Božiji dostojno i razumno upotrebljuju na slavu Božiju i na svoje duševno spasenje. Pravednike će Bog sačuvati pred ovim novim azijskim potopom, kao što je nekada sačuvao pravednoga Noja pri potopu sveopštem i Lota pri propasti Sodome i pokajanu Ninivu, obrečenu na propast.

No i u samoj svojoj srpskoj istoriji naći ćete vi, i sinovi vaši, dovoljno pouke, ispisane prstom Božijim kroz velike događaje, mile i strašne. Kao što dan sledi noći, tako u Srpskoj istoriji sledila je sloboda ropstvu, i Božje milovanje Božjim karanjem. Bez sadržaja je ime Srbin za onoga, ko ne drži u svesti svojoj istoriju svoga naroda. Ali nije dovoljno imati samo znanje srpske istorije bez razumevanja njene žive i jasne nauke. A ovo razumevanje dobija se onda, kada Srbin misleno putuje po prošlosti svoga naroda pri svetlosti velikih sveća, upaljenih plamenom Hristovim po celoj toj Srpskoj prošlosti. To je svetlost Svetoga Save — sveća hristoljublja i rodoljublja; svetlost Lazareva, sveća samopožrtvovanja; svetlost čestitih mučenika u ropstvu — sveća strpljenja i tihe predanosti volji Božijoj; svetlost Karađorđevih ustanika — sveća prostonarodnog viteštva i pregnuća; svetlost Časnog Krsta i Krsnog Imena — sveće koje se nikada nisu gasile ni hladile; svetlost narodnog poštenja, stida i dobrote — sveća ličnih karaktera, bez broja i hesapa; svetlost carskih i narodnih zadužbina, krstatih-barjaka, guslarskih pesama — sveće, što osvetljavaju pravdu Božiju i krepe srca narodna nadom u Boga. Bez svega ovoga ime Srbin — bilo bi prazno, a sa svim ovim srpsko nacionalno ime dobija biblijski sadržaj i religiozni oreol. Za ove sveće zna narod Srpski. Osvetljen i zagrejan tim krasnim lučama Srpski narod je i mogao prineti jednu bez malo samoubilačku žrtvu u poslednjim naporima svojim pre desetinu godina, da izmoli od Boga i izvojuje od ljudi ovu slobodu, koju vi danas radosnim vencima ukrašavate i ujedinjenim slavljem proslavljate.

No zaneti bujicom vaše slobodarske radosti nemojte zaboraviti, da potpuna sloboda nije u ratu i ratom dobijena. Dobijena je samo spoljašna sloboda, sloboda od spoljašnih neprijatelja, od tuđinskih zavojevača. Ostaje još da se zadobije sloboda unutrašnja, moralna. Jer sama spoljašnja sloboda ima i svoje opasnosti ne manje od opasnosti u ropstvu. Ako je u ropstvu narodno drvo bilo ugroženo od sekire tuđinske, u slobodi je ono ugroženo od crvi poroka i nemorala. Ako je u ropstvu neprijatelj lomio karaktere nasiljem, u slobodi poroci lome karaktere milovanjem. Zato je potrebno još jedno oslobođenje, unutarnje — moralno, oslobođenje od tiranije ropskih navika, oslobođenje od strasti i greha, od mržnje, od zlobe, od lenosti, od sebičnosti, od gordosti, od nemilosti i neblagodarnosti. Jednom rečju, treba zadobiti Hristovu slobodu, za koju apostol piše: "Stojte u slobodi, kojom vas Hristos oslobodi". Samo i jedino od svetlosti i Krsta Hristovoga sloboda postaje zlatna. Otuda je u svesti narodnoj zlatna sloboda nerazdvojna od Krsta Časnoga. Kakvim se oružjem i kakvom borbom zadobija ova dragocena unutrašnja sloboda, tome vas je učila i uči vera vaša — pravoslavna. I vi, naročiti vi s ove strane velikog Dunava, koji ste se u vremenu nedavnog robovanja neiskazano mnogo koristili verom pravoslavnom, treba da znate koristiti se njome i sada kao slobodni ljudi u slobodnoj zemlji svojoj. Onda vam je vera pružala nadu i utehu, krepost i istrajnost, združivala vas i bratila vas, a sada treba da vas opominje, na dug blagodarnosti prema Bogu, da vas upućuje poštenom radu i čistom vladanju, da vas izobličava za grehe, koji dovode slobodu u opasnost, da vas leči strahom Božijim, da vas kara i poziva na pokajanje: rečju, da od vas stvara slobodne ljude po mislima i osećanjima. Tako će samo naša spoljašnja sloboda, dobivši potporu od unutrašnje moralne slobode svakog pojedinca, moći biti zajamčena i očuvana na dugo i dugo vreme. Tako će se ublažiti jad majki za poginulim sinovima, olakšati bol siročadi, razvedriti tuga mnogobrojnih invalida i osmisliti ratnička groblja, koja su šira od Države naše.

Bude li drukčije, ratni mučenici reći će nam prekorno pri sastanku u drugom svetu: O nedostojni, mi pre vremena odosmo u smrt za slobodu, koju vi životom vašim uprljaste!

Da ne bude tako.

Amin.