Војислав М. Јовановић

О српском народном песништву

Предговор књизи Српске народне песме. Антологија, Београд, 1922.

I О народном песништву уопште

Готово у сваком народу, великом или малом, богатом или сиромашном, просвећеном или непросвећеном, постоји оно што се назива уметношћу. Све уметности (музика, сликарство, вајарство, неимарство, песништво или књижевност, беседништво, плес или игра) створене су урођеном потребом човековом да живот свој улепша уживањима духовним, то ће рећи да у свакидашња старања своја за одржавањем свога телесног живота, за што вишим и што племенитијим усавршавањем своје душе, унесе и уживања једне особите врсте, уживања у лепоти коју је (надахнувши се природом, у себи и око себе) створио сам, и коју ум и срце његово примају посредством ока и уха. Књижевност јесте скуп уметничких дела човекових која су изражена језиком, усмено или писмено, а одликују се лепотом и садржине и облика.

Како се човекова схватања лепоте, у много чему, никако не разликују и не мењају кроз народе и кроз векове, сва доиста лепа уметничка дела изгледају лепа (или бар треба да изгледају лепа) не само у народу у коме су постала, и не само савременицима постанка њихова, већ и другим народима, па и даљим нараштајима истога и других народа, - једном речи човечанству. Према томе, и свака поједина књижевност не припада искључиво једном једином народу. Она се сматра, доиста, као народна књижевност онога народа у коме је поникла, - и то, прво, стога што се у њој најбоље огледају и живот и особине његове, - али свака од њих у исти је мах и део једне опште, светске књижевности, јер носи на себи и опште човечанске црте које је чине разумљивом и сродном књижевностима других народа, књижевности светској. Вредност једне посебне књижевности, или појединих дела њених, утолико је већа и трајнија уколико су та књижевност или та дела, у исто време, и израз једне особене народне или личне душе, и израз људске душе уопште.

Код народа на ниском ступњу просвећености, књижевна дела преносе се из једне средине у другу, или с једног колена на друго, обично усменим путем, пошто писмености у тих народа често уопште нема, или, ако је и има, њом влада само врло мали број нарочито учених људи. Код народа на вишем ступњу просвећености, књижевност се обично преноси писменим путем, - у старија времена: записима, рукописима, или преписима у камену, на таблицама, на свили, кожи или хартији; у новија времена, нарочито путем штампе. Али и код просвећених народа (као што је случај код Енглеза, Француза, Немаца, Срба, и других), поред писане књижевности могла се, или може се, развијати и усмена: једна међу ученим људима, друга у простом народу. Дуго времена учени људи гледали су са презрењем на груба и невешта песничка дела која су се певала, казивала или причала међу неуким и неписменим ратарима и чобанима; само по изузетку налазило се међу ученим људима таквих који су и у тим простим делима умели уживати, а нема више од две стотине година од како су се она почела записивати и ценити у мери у којој то заслужују по својој вредности, често веома високој.

Постоји знатна разлика између песничких дела усмене и писане књижевности. Пре свега, творци првих, речено је већ, прости су људи, без учености која се књигама бележи и књигом стиче, богати само оним знањем и оном мудрошћу које су им животна искуства могла да пруже, упознати само са оним песничким делима која су могли чути и запамтити са туђих усана: онако као што ће своја сопствена дела умети да искажу својим уснама, а не својим пером. Творци других, напротив, људи су са извесним (већим или мањим) школским и књижевним образовањем, упознати са песничким радовима других књижевника у своме народу (понекад и у туђих народа); своја дела они најчешће саопштавају сами, писменим путем, у наша времена штампом, као што је поменуто. - Разлика је, затим и нарочито у томе што, са врло ретким изузетком, у усменој књижевности ми не познајемо имена оних који су створили дела која имамо пред собом (познајемо само имена оних који су та дела записали), и што сама та дела готово никад не показују неке нарочите личне особине својих твораца. У писаној књижевности, уз највећи део песничких дела знамо и имена њихових писаца, њихове животописе (дуже или краће), њихове личне особине, које се доста често огледају веома јасно и у самим делима, па им и дају неке нарочите вредности. Разлика је између њих још и у томе што песничка дела усмене књижевности ми готово никад не познајемо у оном облику за који бисмо могли тврдити да је њихов првобитни или основни облик, јер су она свакако претрпела знатне измене и промене, од времена кад су постала, до тренутка кад су, после дугог свог путовања од уста до уста, забележена најзад од каквог записивача. Песничка дела писане књижевности, међутим, познајемо готово увек у оном завршном облику који им је њихов творац дао.

Како су многа, једна и иста, дела усмене књижевности позната нама у два, три, па и већем броју сличних или различитих облика, онако како су забележена у разним крајевима и у разна времена, лако је закључити да се она у току поменутог свог путовања, не предају верно, и да свако од оних који их певају или казују, мање или више мења првобитни облик њихов: додаје, одузима или измењује поједина места, било што их није могао запамтити како треба, било што му се чинило да ће ове промене улепшати само дело. Према томе, може се рећи да у стварању песничких дела усмене књижевности ретко кад има заслуге искључиво један човек, већ да су она заједничка творевина већег броја људи, често и већег броја нараштаја, готово целог народа. Усмена књижевност народна, доиста, није лична творевина једног одређеног броја нарочито даровитих људи; она је заједничка творевина читавог народа чије име носи. То се може рећи не само за она дела за која поуздано знамо да су морала проћи кроз више м?на и да је основни облик њихов изгубљен, већ и за дела за која добро знамо да кроз такве м?не нису прошла (као што је случај, код нас, са појединим народним песмама из новијих времена, нарочито онима које су забележене у Црној Гори, и са извесним песмама гуслара Филипа Вишњића, у збирци Вука Караџића, за које се зна да их је Вишњић сам спевао). И та песничка дела сматрају се да чине део народне усмене књижевности, и то из више разлога. Прво, осећања која су у њима изражена, у толикој су мери истоветна са осећањима која се огледају у целој народној књижевности, да се друга каква лична осећања њихова творца не могу нигде да открију. Предмети чак и кад нису позајмљени из заједничког наслеђа народне књижевности, обрађени су у потпуној мери на начине опште познате и опште усвојене од народа. Излагање догађаја, сликање призора и личности, занимљиве појединости, песнички облик, обрти и украси, речник, па чак и извесне језичке особине, понављају се у толикој мери да су читави делови овог "новог" песничког дела у ствари пријатна сећања или чак и дословне позајмице из старих и познатих песничких дела народних.

У великих и старих народа, оних са дугом и богатом прошлошћу своје просвећености, под именом народне књижевности разуме се целокупна књижевност тога народа, не само усмена, већ и писана. Иако дела ове последње носе најчешће на себи личне ознаке појединих људи који су их створили, она се сматрају као производ и својина свега народа, јер се и у њима, у великој мери, огледа и душа тога народа и прошлост његова. Шта више, оно што се код тих великих и старих народа назива народном књижевношћу, углавном се састоји из писане књижевности, пошто је усмена књижевност њихова (онаква, бар, какву је познајемо из записа) обично од врло слабе вредности. Као што је већ речено, у ранија времена учени људи нису много ценили усмена песничка дела народна, и то је био разлог што у тих народа, од којих су многи некада имали лепо развијену усмену књижевност, ова није записана на време, те је највећим делом или потпуно прерађена у старој њиховој писаној књижевности (у средњем веку нарочито), или је изгубљена или заборављена. Оно што се у српској књижевности назива народном (националном) књижевношћу, код тих народа назива се простонародном (популарном) књижевношћу, па у књижевним историјама њиховим не заузима по важности ни изблиза оно место које српска простонародна (и, у исто време народна) књижевност заузима у српској књижевној историји. Српска усмена књижевност, која је била још у пуној сили свежине баш у доба кад су се у свему свету почеле бележити народне умотворине, имала је срећу да буде забележена на време, у таквом обиљу и у таквој лепоти да по вредности долази на прво место међу усменим књижевностима свих словенских народа, и на једно од најугледнијих места међу усменим књижевностима свих осталих европских народа, - од којих су многи, у писаној књижевности, далеко богатији од српског. Треба одмах напоменути да стварању те значајне народне књижевности у Срба нису допринеле само особене историјске и друштвене прилике, већ, у великој мери, и урођени виши песнички дар српскога народа.

Српска народна књижевност (или песништво у ширем смислу) обухвата ове четири врсте: народне песме (народно песништво у ужем смислу), народне приповетке, народне пословице и народне загонетке. Од њих су, и по броју и по вредности, најважније народне песме (лирске или "женске", и епске или "јуначке"). У овој књизи дат је, и то у ограниченом броју, један избор само народних песама српских, и то и лирских и епских.

II Српско народно песништво у прошлости

Као и сваки други народ, Срби су морали имати неких својих песама још у далекој давнини своје историје, још у старој прадомовини словенској, али се ништа не зна о томе какве су биле те песме. Оне које ми данас познајемо, постале су све много доцније, иако се у њима налазе понегде трагови негдашњих веровања и обичаја старих Словена. - Исто тако, мало чега поуздано знамо о народном песништву Срба непосредно по досељењу у данашње наше крајеве и у доба старе српске државе.

По једном податку византијског историчара Теофилакта Симокате (који је живео у првој половини VII века), види се да су тадашњи балкански Словени ("Склавини") волели свирку и песму, да су имали један музички инструмент који он зове цитра, и да су уз ту цитру певали неке своје песме. Поп Дукљанин, један католички свештеник родом Зећанин, који је живео и писао код архибискупије у Бару, како се мисли у другој половини XII века, послужио се знатно, што сам признаје, српским народним предањима, у своме покушају да на латинском језику изложи тамну прошлост нашу (Летопис попа Дукљанина); како неки данашњи научници мисле, његова причања заснована су понајвише на народним песмама у којима је српски народ, и у то далеко време, опевао на песнички начин важније догађаје своје историје. С краја XIII века имамо казивање калуђера Теодосија, који у свом животопису светога Саве помиње како је Сава још као младић избегавао штетне световне песме и друштво које их је певало; из његова причања види се да је на двору Стефана Првовенчаног, као на дворовима других владара његова времена, било нарочитих певача који су о обеду певали разне песме.

Први јаснији помени о српској народној песми и народним певачима тек су из XV века. Најстарија је белешка о српским гусларима који се помињу 1415. године на двору пољског краља Владислава и краљице Јадвиге. Наши гуслари убрзо су почели толико долазити у Пољску да су се против њих морале издавати нарочите наредбе; њих је и доцније било у Пољака, тако да песник Каспар Мјасковски (1549-1622) описује у стиховима српског гуслара како је тужан накривио главу и превлачи дугачко гудало, певајући стару јуначку песму о борбама против Турака. - Из XV века имамо такође и забелешку далматинског писца, каноника Ђурђа Шишгорића, који у свом латинском спису О положају Илирије (1469) говори на једном месту о тужбалицама, сватовским и девојачким песмама које народ пева у Шибенику. Дубровачки песник Ђурђе Држић (1461-1501) оставио је неколико лирских песама испеваних "на народну", тј. служећи се народним песмама, али дотеравши их књижевно, онако како су тадашњи приморски песници певали. У лирском песништву целе приморске књижевности наше, од XI-XVIII века, налази се уосталом доста трагова угледања на народно песништво, као што, с друге стране, имамо доста доказа да је и народно песништво било упознато са писаном књижевношћу далматинског Приморја, и да је чинило извесне позајмице из његова песништва.

Из XVI века имамо знатан број сведочанстава о постојању српског народног песништва, шта више у том веку забележене су четири народне песме, прве и најстарије које су нам сачуване. - Словенац Бенедикт Курипешић, који је 1530. године путовао у Цариград преко Босне и Косова као члан једног аустријског посланства, изреком помиње у свом немачком путопису да у Хрватској и Босни много певају о једном верном слузи великог војводе босанскога Радослава Павловића и његовим јуначким делима, о неком Малкошићу, о "једном старом српском витезу по имену Милошу Кобилевићу." Један извештај града Сплита сенату млетачкоме 1547. године спомиње да је неки слепи војник певао песму о Марку Краљевићу, а цео га народ пратио. Мађарски летописац Себастиан Тиноди спомиње 1554. године као особито вештог српског гуслара неког Димитрија Карамана, а једна стара маxарска песма наводи неког старца Милана из Крагујевца и зове га краљем гусала и тамбура. Немачки писац Стеван Герлах, који је путовао по Турској од 1573. до 1578, прича да је на путу за Ниш гледао у једном селу како су жене и девојке после службе Божје играле у колу и певале, а на путу за Смедерево слушао како жене у песми наричу за мртвима. Аустријски дипломата Бузбек, у свом путопису кроз Турску 1582. године, такође описује како је слушао тужбалице на једном погребу у Јагодини. - Али најважнији споменици о српском народном песништву у XVI веку то су записи песама које нам је оставио далматински песник Петар Хекторовић, из Старога Града на острву Хвару. У своме спеву Рибање и рибарско приговарање, написаном 1555. године, он је забележио две народне епске песме (прву о Марку Краљевићу и брату Андријашу, а другу о Радосаву Сиверинцу и Влатку, војводи удинском), једну епско-лирску и једну чисто лирску песму, почашницу. Две епске песме које се у том спеву налазе веома су важне, не само стога што су то најстарије познате епске песме наше, већ и стога што их је Хекторовић верно и тачно забележио, онако како их је певач "србским начином" отпевао, како сам вели, "не приложив једну рич најмању." Обе су песме у дугом стиху, тзв. "бугарштице", онакве какве су се у раније време много певале, не само у Приморју већ и у другим крајевима нашим, али које се више нигде не певају.

И из XVII века сачувано нам је више сведочанстава и споменика. У Вили Словинци, спеву задарског песника Ђурђа Бараковића, написаном 1613. године, забележена је епска песма дугога стиха Мајка Маргарита. Ђурђе Крижанић (рођен у Рибнику код Карловца 1617, живео у Русији и био изгнаник у Сибиру, умро око 1685), отац свесловенске идеје и угледан научни писац, у једном свом латинском спису бележи како је у Хрвата и Срба обичај да на гозбама код племића и војвода иза леђа старешина стоје њихови војници и певају песме о славним њиховим претцима, "песме које садрже славу Марка Краљевића, Новака Дебељака, Милоша Кобилића, и других неких јунака." У исто време, Крижанић је забележио и три народна стиха, из којих се види да су то биле такође песме дугога стиха. У рукописима хрватског песника Петра Зрињског (погубљен у Винернајштату 1671) нађен је запис једне народне песме дугога стиха (Попивка од Свилојевића). Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), у свом великом спису Славено-српским хроникама, спомиње како су кнез Павле и војвода Батори, славећи победу над Турцима 1485. године, играли коло на лешинама побеђених и "припевали различите јуначке песме."

Из XVIII века не само да су нам остали многобројни помени о српском народном песништву, већ је сачуван и велики број забележених песама, лирских и епских; ове последње нису више само у дугом стиху, већ се појављују и оне у кратком, тзв. десетерцу. У једном старом српском спису о Косовском боју, из 1714-1715. године, не само да се описује тај бој по народном предању, већ се наводе и извесни стихови из народних песама (на пример: "тко е вера, тко ли е невера"), из којих се види да су у то доба постојале песме о Косовском боју сличне онима које су доцније и записане. У Дубровнику и Далмацији забележено је и сачувано у рукопису близу две стотине епских песама, дугог и кратког стиха, и неколико лирских песама, од којих су доцније многе издали научници Фрања Миклошић и Валтазар Богишић (1870 и 1878). Један од најзначајнијих споменика из XVIII века јесте велика рукописна збирка која је пре кратког времена пронађена у университетској библиотеци у Ерлангену, у Немачкој; у њој је, на преко хиљаду писаних страна, неки непознати сакупљач забележио око 1730. године, негде у тадашњој Војничкој Крајини, свакако у Славонији, мноштво лирских и епских песама из разних крајева српског народа, међу којима је велики број у кратком стиху; али та збирка још није штампана. Од песама штампаних у XVIII веку важне су оне које се налазе у књизи Разговор угодни народа словинскога Андрије Качића Миошића (1756), великом зборнику песама писаних по угледу на народне песме, међу којима има и две народне, о Сибињанину Јанку, такође у кратком стиху. Славонски писац Матија Антун Рељковић, у другом издању свога Сатира (1779), штампао је такође једну народну песму, Јакшићи кушају љубе. Али најзначајније од свих тада штампаних дела која се баве српским народним песништвом јесте Путовање у Далмацију талијанског научника, опата Алберта Фортиса (1774), у којем се опширно говори о народним песмама и народним певачима, и у којем је забележена једна песма кратког стиха, Хасанагиница, у српском тексту и талијанском преводу; то је дело много учинило да се просвећени свет почне занимати за наше народно песништво још пре него што је био упознат са великим збиркама које ће се доцније, у XIX веку, објавити у већем броју, и међу којима ће најлепша и најзнатнија бити збирка Вука Караџића.

III Лирске народне песме

Лирско и епско народно песништво српско има ту заједничку црту да су и једно и друго постали у народу, да је и у једном и у другом народна душа српска нашла свога израза: и као опште човечанска душа, истоветна свима народима, и као посебна српска душа, различна у нечему од других, - као што је то случај са душом свакога народа. И у једној и у другој врсти свога песништва, српски народ исказао је своје погледе на свет и на живот, свој суд о ономе што му је видљиво и докучно, своје мисли и своја осећања о ономе што му је скривено и недокучно; обележио је своја схватања разлике између добра и зла, између лепог и ружног, изразио своје тежње, своје радости и своје туге живота. Па ипак, у те две врсте свога песништва, он је то учинио на два посебна начина, који и постављају разлику која међу њима постоји.

Лирско песништво народно разликује се од епског и по садржини и по облику. У погледу садржине, у првоме је народ изразио пре свега своја осећања; у другоме, он је пре свега опевао своје доживљаје, стварне и умишљене. Лирско песништво, према томе, присан је и непосредан излив душевнога осећања народног; епско песништво израз је његова сећања и поновног душевног проживљавања својих доживљаја. У погледу облика, као што је сасвим природно, он се у првоме није хтео одвајати од предмета који су, тренутно, изазивали или стварали расположења под којима је оно постало; у другоме, он је у њега уносио све своје стваралачке песничке моћи, сва својства свога ума и свога духа. Лирско песништво, према томе, даје само кратке, без умовања изражене исповести душе о њеним узбуђењима поводом разних доживљаја, чак и оних најситнијих и најличнијих; епско песништво излаже саме догађаје, али обично само оне важније и крупније, оне који се не тичу искључиво једне личности, већ једне веће, опште целине, па и читавог народа. Из тога разлога, лирске песме по облику много су неразвијеније, краће, али зато много разноврсније; епске песме су развијеније, дуже, понекад веома дуге, али и обликом много једноликије.

Лирских народних песама има у врло великом броју; у XIX веку, када их је највише и скупљено, иако нису забележене све, забележено их је на десетак хиљада; оне још и данас живе на уснама народним: не само многе од оних старих, већ и нове, које се свакодневно појављују. - Као што је број њихов велик, тако је велика и њихова разноврсност, не само по облику, већ и по садржини. Све оне потичу из свакидашњега живота народног, и тај се живот огледа у њима у свима својим видовима, јер је цео он "дубоко проткан песмом." Свуда одјекује песма: "и крај огњишта око кога жене преду, и на потоку на којем девојке рубље перу, и по пропланцима по којима су чобани истерали своја стада, по њивама које жетеоци жању, у колу где сеоска младеж игра, у планини којом усамљен путник путује, о слави, на свадби, крај детиње колевке, крај гроба."

Те песме певају већином жене и девојке (али неке и људи, особито момчад); готово свака лирска народна песма има своју мелодију (глас или напев) којом се пева; и те мелодије врло су лепе, и такође народне у својој основи. Са садржином песме стоји у јакој вези, у исто време, и размер којим је песма испевана, и мелодија којом се она пева. Стих њен нема једну одређену дужину, већ је састављен, према случају, из већег или мањег броја слогова (од пет до четрнаест; по чему се и зову: петерац, шестерац, седмерац, осмерац, итд.) повезаних у две, три или четири стопе. Многе народне лирске песме имају припеве, тј. додатке од једне или од више речи, од једнога или од више слогова, који најчешће немају неког особитог значења.

По садржини лирске песме могу се поделити у више врста, али се неке од обележајних црта по којима се оне деле, јављају не само код песама једне одређене врсте, већ (иако у неједнакој мери) и код песама других врста. Потребно је, стога, приметити да се једна и иста песма често пута може ставити у две, три, па и у више тих врста, као и то да се она ставља у једну или другу врсту према обележајној црти која је у њој претежна.

Као најстарије по предмету који се у њима опева, сматрају се песме митолошке, које потичу из старих народних веровања о вилама, о сунцу и месецу, о разним природним појавама, којима се приписују божанске или натчовечанске особине; трагови тих веровања налазе се и у другим лирским песмама, а врло често и у епским; тих песама нема много, и уколико их има, у садржину њихову увукле су се и друге, новије појединости, из хришћанских веровања или из дневнога живота, тако да оне данас имају готово искључиво забавно обележје. - После њих долазе песме побожне, које су постале из хришћанских веровања и црквених предања о Богородици, Христу, апостолима, светитељима. У њима има верског осећања, хришћанске душевности, живописног сликања Господњих чуда, умишљених бића и призора; многе од њих певају слепи просјаци по саборима, богорадећи милостињу. - Исто се тако певају и песме слепачке, у којима слепци и слепице дирљивим изразима излажу своје паћеништво, или захваљују дародавцима за учињену милостињу. - Веома су многобројне песме обичајне, које се певају уз разне народне обичаје заостале из старих времена, и у вези са старим веровањима о ономе што носи срећу и здравље, напредак у кући и у пољу, и о ономе што треба чинити да се несрећа отклони; њих певају девојке или младићи у извесним уобичајеним приликама: уз часни пост, о Ђурђеву-дне (песме ђурђевске), о Спасову-дне (песме спасовске), о Тројицама (песме краљичке), о летњој суши (песме додолске и прпорушке), о Божићу (песме од коледе). - Још су многобројније песме домаће, које се певају о светковању значајних догађаја домаћег или породичног живота, у весељу или жалости, или иначе опевају радости или туге тога живота; оне се певају о божићним празницима (песме божићне), о слави или крсном имену (песме свечарске), уз чашу (песме почашнице), о свадби (песме сватовске, које су нарочито лепе); у некима од њих, и врло дирљиво, пева се љубав породична: материнска према детету, сестринска према брату, туга оних који матере, брата или сестре немају, нарицање над изгубљеним братом или родитељем (тужбалице); српско обележје нарочито је јако у овим песмама. - У великом се броју налазе и песме љубавне, нежне и свеже, некад пуне туге и чежње, некад пуне ведрине, веселости, духа, па и ђаволства, некад источњачки жалостиве и страсне (муслиманске севдалинке). - Веома су лепе, иако мање бројем песме посленичке, које су везане за пољске ратарске или домаће радове, за чобанска занимања, за поједине занате; оне се певају о жетви или берби (песме жетелачке и берачке), на прелима и селима, код оваца или при раду уопште. - Веома су значајне и веома лепе песме о природи, у којима се огледа развијено осећање народно према природи и њеним лепотама: сунцу, месецу, звездама, небу, води, планини, дрвећу, цвећу, птицама; у лепим песничким сликама цела природа живи и осећа са човеком као разумно биће; трагови и знаци те љубави према природи налазе се, у осталом, у свеколиком лирском песништву народном, па, у мањој мери, и у епском. - У великом броју поничу свакодневно, али се веома брзо губе, песме пригодне, у којима народ даје израза своме осећању поводом знатнијих савремених догађаја, оних о којима иначе и нарочито пева епско песништво: може се узети да те песме често пута претходе стварању већих, епских песама. - Исто се тако у обиљу јављају, и исто тако многе врло брзо заборављају, песме шаљиве и подругљиве, у којима се (обично на начин позајмљен из озбиљних песама) опевају смешни догађаји, измишљени или стварни, или се исмевају или куде смешне или ружне црте у појединцима или у целом народу; ове су песме пуне духа и ведре шале, и под видом неозбиљне забаве садрже врло често дубоке народне мудрости; понекад се у њима предмети преносе на животиње , као у баснама.

Лирске народне песме неједнаке су старине. Има их које су постале у најновије време, а има их и које су веома старе, нарочито међу митолошким и обичајним песмама (краљичке, додолске). Већ из првих помена о постојању народног песништва у Срба, забележених у XV и XVI веку, као што је наведено, види се да су неке врсте лирских песама (љубавне, сватовске, тужбалице) постојале још тада, а јамачно и раније; оне су морале имати сличности са онима које су доцније забележене и које познајемо; досадашња књижевно-историјска истраживања још нису у стању да одреде тачну везу између тога старог песништва и онога познијег, и да са поузданошћу утврде у које се време почела развијати свака поједина врста овог последњег.

IV Епске народне песме

Епских песама народних има бројем веома много: неколико хиљада дужих и краћих, од којих су оне најкраће обично дуже од најдужих лирских; садржајем, оне су исто тако разноврсне као лирске; обликом, оне су исто тако лепе, иако мање разнолике од њих; својом општом вредношћу, оне су исто тако знатне и, шта више, у много чему надмашују лирско песништво. У највећем броју случајева, оне су дубоко српске по обележју, па чак то обележје имају и онда кад позајмљују своје предмете из опште ризнице старих прича или предања које српски народ дели с другим народима.

По садржини, епске народне песме деле се у десетак врста (циклуса или кругова), од којих се многе могу даље делити у подврсте, према догађајима који се у њима опевају; али се, при овој подели (као и при подели лирских песама), многе песме могу у исти мах ставити у две, три, па и у више врста. Углавном, има две врсте епских песама: неисторијских и историјских.

Песме неисторијске знатне су по броју, и разнолике по предмету. У њима се опевају већином догађаји измишљени, старијег порекла, али су понеке од тих песама узеле и новије предмете, догађаје вероватно стварне, из живота личности непознатих историји.

Међу онима најстаријим налазе се песме о умишљеним бићима, змајевима, вилама, дивовима, бајке доста често сличне народним приповеткама, које постоје у предању многих других народа и у којима се огледају стара веровања из незнабожачког доба, заодевена у лепе песничке облике. После њих иду песме из хришћанског света, о Богородици, Христу, Јовану Крститељу, светом Николи, о анђелима, о паклу и грешницима, о тражењу часних крста, о чудесима. Ту долазе нарочито разне жалосне повести о страдањима праведних и злочинима грешних, о несрећама породичним; у многима се опевају женидбе. Извесне од ових повести дошле су преко цркве у народ, и у њима се јако истиче народно верско осећање, које често иде до сујеверја; многе су дошле из усмене и писане књижевности туђих народа, најчешђе преко Грка, с којима је у средњем веку српски народ стајао у тесној вези. - Извесне од тих песама добиле су временом карактер историјских песама, на тај начин што се догађаји које оне опевају приписују познатим историјским личностима; то је случај са песмама: Женидба Душанова, Зидање Скадра, Марко Краљевић и Мина од Костура, и другим.

Песме историјске најзнаменитији су део српског народног песништва. У њима се опевају догађаји српске историје од XII века до најновијих времена. Не треба тражити тачности у тим песмама; оне, истина, опевају велика дела појединих људи који су учинили јака утиска на машту народну, или велике догађаје који су били од одлучна значаја по његову судбину, али их опевају на свој начин: оне приказују народно схватање тих људи и тих догађаја, које врло често не одговара историји, али које је ипак савршен израз духа народног, и као такав има важности и по својим високим песничким особинама, и по улози коју је то песништво имало у познијој историји народној: у чувању народне свести у временима робовања, у стварању одушевљења и полета у данима ослобођења народнога, у обнови и јачању његове нове државе, у добру и у злу, у поразу и у победи.

Песме историјске деле се у кругове према догађајима о којима се у њима пева. Најстарији су догађаји из времена Немањића и Мрњавчевића, то ће рећи из доба пре Косовске погибије; овом кругу припадају песме о Немањи, о светом Сави, о Стевану Дечанском, које нису многобројне, о цару Душану, којих има више, о сину његову Урошу, о великашу његову краљу Вукашину Мрњавчевићу (1366-1371), оцу великог народног јунака Краљевића Марка, о браћи Вукашиновој Угљеши и Гојку. - За њима долази круг косовских песама, у којима се пева о погибији српској на Косову пољу 15. јуна 1389; уз песме о Краљевићу Марку, ово је најлепши круг српских народних песама. У њима се народ није задовољио да пружи један песнички опис тога крупног историјског догађаја: о самој бици, шта више, веома се мало пева у тим песмама. Место тога, делом на подлози историјској, делом помоћу своје маште, он је испрео једну величанствену песничку повест, пуну дирљивости и живописности, која је, иако сва у низу покиданих слика, вековним предањем стекла снажног јединства, каквог ниједан други груг народних песама није стекао. Створивши у ропству турском ове песме, народ је у њима најбоље могао дати израза своме осећању бола за изгубљеном државом; велику народну несрећу он је објаснио издајством, које је, без икаква ослонца у историји, приписао Вуку Бранковићу. Јуначко дело Обилића он је протумачио, исто тако без разлога, неправедно баченом тешком оптужбом, и око измишљеног супарништва једног великаша и једног војника извезао је мноштво песничких везова: читав низ призора и јунака, истинитих, улепшаних и измишљених. Уз цара Лазара и царицу Милицу, он је створио старог Југ-Богдана и девет синова његових, мајку Југовића, Милана Топлицу и Ивана Косанчића, Бановића Страхињу, Стевана Мусића, Владету војводу, Косовку девојку, које историја већином не познаје. Лепота ове творевине народне утолико је виша што у песмама косовским готово нема трага од каквих било позајмица из других или туђих предања. У овај круг долазе и веома дирљиве песме о Стевану Високом и догађајима из српске историје непосредно после косовског боја. - Исто је тако леп круг песама о Краљевићу Марку. Ове песме у далеко су мањем складу са историјом но што су песме о Косову, а разликују се од ових још и по томе што је народ у њима прикупио и пренео на једног јединог јунака мноштво предања, старијих и новијих, о догађајима чији су јунаци биле неке друге личности, или које је позајмио из богате ризнице измишљених догађаја, своје и туђе. Као историјска личност Марко се није истакао никаквим крупнијим делом; оно што се зна о њему и његовој владавини као краљу српском у Прилепу по смрти свога оца Вукашина (1371-1394) није много. Али као личност народних песама и народних предања српских, он је једна од највећих творевина песничког духа српског. Његова слава прешла је границе српске; он је не само љубимац наш: њега певају или знају Хрвати, Словенци, Бугари, Турци, Грци Арнаути, Румуни. "У Марку је наш народ оличио све своје особине, своја осећања и своје тежње. Он је његова утеха за пропадања српске царевине, бранилац за робовања и нада његова ослобођења. Стога он, по песмама и причама, живи преко три стотине година; он је савременик и цара Душана и Старине Новака." Све богатство свога духа народ је унео у величанствену слику овога јунака, коју је својом снажном маштом створио. "Он је свом љубимцу, пре свега дао не само дуг век већ и необичну моћ и снагу, те је јачи не само од свих јунака него и од натприродних бића." Он га је обдарио свима врлинама које по његову схватању треба да красе јунака: Марко брани правду, веру, част, народне обичаје, захтева човечност и поштовање родитеља, воли пријатеље и другове, штити жене, слабе и нејаке, помаже ниште и убоге. Веран је своме господару, султану, чак и после учињене неправде. Он има не само народне врлине српске, већ и пороке: свађалица је, инаџија и убојица; он има великог смисла за здраву и ведру шалу, али понекад не зна за њу, самовољан је, љутит и плаховит, а преко свега древна пијаница. Уз ту горостасну песничку личност, народ је створио читав низ мањих, које с њом стоје у вези: пријатеље и непријатеље Маркове; најлепша је међу њима, до узвишености племенита, личност рођене мајке његове Јевросиме. - У песмама о Бранковићима и Јакшићима опева се жалосно време пропадања старе српске државе, доба деспота Ђурђа Бранковића, његове жене Јерине, синова његових Гргура, Стефана и Лазара (од 1427-1458); народна песма прати удес старе владарске куће српске до последњег потомка њена, "јер је с њеним именом био здружен и удес народа." Највише опева унука Ђурђева, Змај-Деспота Вука (1471-1485) и његове борбе с Турцима, многу властелу и војводе српске, познате и непознате историји, јунаке угарске тога времена који су се борили с Турцима (највише Сибињанина Јанка). Она нарочито слави и велича властеоску породицу Јакшића, браћу Дмитра и Степана (или Богдана), које приказује као господаре Београда и приписује им многе умишљене догађаје, познате и из других песама. У овом кругу, веома је лепа, нежна и дирљива песма о Рајку војводи и Маргити девојци, која је нека врста завршне песме целом оном српском песништву које опева времена старих српских краљева и царева, војвода и господе. - У песмама о Црнојевићима којих иначе нема много, опевају се Црнојевић Иван и Ђурађ (који се у неким песмама зове Максим), господари Црне Горе у другој половини XV века; ни у овим песмама нема много историјске верности, али је богата и жива машта народна вешто испреплетала историју занимљивим измишљеним догађајима и унела у њу јаке призоре, који опомињу на извесна ранија предања; најлепша од тих песама јесте Женидба Максима Црнојевића, која је у исто време и једна од најдужих народних песама (има преко 1200 стихова). - Веома су многобројне, и особито у духу народном, песме хајдучке; у њима се славе српски јунаци који су као одметници бежали у гору, нападали, пљачкали и убијали Турке, и својим јуначким делима светили народ за насиља турска, подржавали у тога народа дух и веру у боље дане. Те песме опевају муке и опасности хајдучког живота, прекаљеност срца и мушку храброст хајдука, њихову довитљивост духа, окретност и срећу у борби, другарску љубав, доброту према нејачи и сиротињи, њихово презирање смрти, неустрашивост, чврстину у несрећи, чак и њихова свирепства. У њима је народ дао израза своме незадовољном духу, својој мржњи на непријатеља који га тлачи, своме поштовању према горским синовима који су задавали трепет друмом и планином. Оне верно приказују душевно стање, борбено расположење онога дела нашег народа који није био клонуо вером у тим најцрњим данима наше прошлости. Хајдучке песме прослављају већином хајдуке из XVI и XVII века, али и неке позније; као највећи јунаци помињу се Старина Новак, дели Радивоје, Бајо Пивљанин, Михат Томић, Костреш харамбаша, и други. - Такође опевају борбе Срба с Турцима у доба робовања песме ускочке; оне славе јунаштва "ускока", тј. оних људи који су са својих огњишта били избегли у приморје, ставили се у службу ћесару или Млецима, и отуда упадали у околне земље којима су Турци владали, водили бојеве с Турцима, ишли понекад у пљачку и у млетачке крајеве. Међу ускоцима пева народна песма као велике јунаке Сењанина Ива, Сењанина Тадију, Јанковића Стојана, Смиљанића Илију, од Задра Тодора, и друге. - Има исто тако много песама о борбама црногорским с Турцима, које већином опевају догађаје из XVIII и XIX века: истрагу потурица (1707) и ослобођење Црне Горе од Турака, владику Данила, браћу Мартиновиће, Вука Мићуновића, Вука Мандушића и друге познате јунаке Данилова времена, бојеве из времена владике Саве и Василија, Петра И и Петра II, са Турцима, Млечићима, и Французима. Многобријне су песме које опевају ситне борбе, упадања преко границе у Херцеговину и бојеве са херцеговачким беговима, паљевине и пљачке, отимања оваца, крвне освете. Те су песме већином кратке, али готово увек описују стварне догађаје, сухо, и без великих песничких украса; оне често имају знатне вредности баш по томе што се извесни доиста занимљиви истинити догађаји, крвави сукоби, покољи, па и свирепства, приповедају у њима на један хладан и прост начин који веома повећава дубок утисак који оне остављају на данашњег читаоца. Новије песме о ратовању црногорском с Турцима иако испеване у великој множини, посве су слабе. - Мање су бројем, али далеко знатније по вредности, песме о ослобођењу Србије, о устанку под Карађорђем 1804. године и бојевима који су вођени с Турцима: на Чокешини, Салашу, Делиграду, Мишару, Лозници, о свима важнијим Карађорђевим војводама; већину тих песама испевао је, како изгледа, један гуслар, Филип Вишњић; нарочито је лепа међу њима песма Почетак буне против дахија. Даље песме опевају и устанак под кнезом Милошем 1815. - Напослетку, треба споменути и муслиманске епске песме, у којима се, у облику сличном осталим песмама српскога народа (и пониклим, свакако, по угледу на њих), прослављају борбе босанских муслимана са хришћанима, нарочито хајдуцима и ускоцима приморским, познатим из песама тих кругова, ратовања по Далмацији, Хрватској, Угарској, на познате начине описују отмице и женидбе, мегдани и освете, опсаде градова, па чак и војевања по Азији. Ове су песме махом веома дуге, и развучене. - Треба такође споменути и многобројне песме најновијег времена, постале угледањем на старије и новије епске песме. Оне опевају догађаје из српско-турских ратова 1876-1878, из балканских ратова 1912-1913, из светског рата и народног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Оне су се мало певале уз гусле; најчешће, њихови састављачи стављали су их сами на хартију, а понекад и штампали под својим именом, онако како то чине други песници. Међу њима најлепше су оне из последњих ратова које је испевао Јован Маговчевић: Бој на Куманову, Путем славе, Тешко ли је робљу робовање.

По облику, епске песме деле се у две врсте. Једне, песме дугога стиха, испеване су стихом од петнаест или шеснаест слогова (а некад и од више), преломљеним одмором (или цезуром) у два чланка тако да други чланак има увек осам слогова, са кратким припевом од (обично) шест слогова иза сваког или сваког другог, или сваких неколико стихова. Друге су испеване кратким стихом, од десет слогова, подељеним такође у два чланка, од којих први има четири а други шест слогова. Прве се још називају и "бугарштицама" (од старог глагола "бугарити", што значи тужно певати, или уопште певати), а друге "гусларским" или "десетерачким" песмама (стога што их гуслари певају, или што су испеване у стиху од десет слогова). Песме дугога стиха не певају се више у народу, али су се некад певале; њих познајемо у веома малом броју, само онолико колико их је сачувано у старим записима, особито из XVIII века, када су изумрле, како изгледа; песме краткога стиха певају се и данас у народу, иако не тако много и тако добре као у ранија времена.

Песме дугога стиха опевају исте догађаје и исте јунаке које и песме краткога стиха, али не опевају све оне догађаје и све оне јунаке које опевају песме краткога стиха. Међу њима има песама о Косову, о Краљевићу Марку, о деспоту Ђурђу, Змај-Деспоту Вуку, браћи Јакшићима, о хрватским јунацима, мађарским војевањима с Турцима; помена нема у њима о догађајима пре Косова, о хајдуцима и ускоцима, - бар не у онима које су сачуване. Сличност између њих и песама краткога стиха огледа се још и у извесном броју песничких украса, сликовитих речи, сталних израза који су истоветни у једним и другим песмама. Па ипак, у начину излагања и самој обради песме, бугарштица се знатно разликује од гусларске песме. Бугарштица је обично много краћа, збијенија, углађенија и одмеренија од гусларске песме, без епског понављања које се у овој последњој стално јавља. Изгледа да певачи бугарштица ипак нису били прости људи, шта више да су имали и извесног образовања, или бар да су своје песме састављали и под утицајем образованих људи, нарочито племића и калуђера.

Ништа се поуздано не зна о томе кад су се и где први пут јавиле песме дугога стиха, како су се преносиле и развијале, чак ни како су напослетку нестале. Зна се само да их је било у Далмацији, али научници не држе да су оне ту и постале. По једном мишљењу, оне су се почеле јављати прво у јужним деловима старих српских земаља, крајем XIV века, али су се по пропасти српској почеле селити на север, заједно са државом српском, кроз северну Србију, ка тадашњој Угарској, до Срема. Певачи, који су те песме певали на дворовима старе властеле српске, проносили су их онако како је та властела бежала од Турака. Крајем XV и током XVI века то песништво било је у свом цвету, нарочито у Срему; али пропашћу и угарске државе и српске властеле оно се спустило у Приморје, где је напослетку и нестало, почетком XVIII века.

Песме краткога стиха далеко надмашују бројем песме дугога стиха; њих је забележено на неколико хиљада, и од тога много већ штампано у разним зборницима, или иначе. Оне су и садржајем много разноврсније од оних других; догађаји и јунаци које оне опевају бројем су толико већи и различнији, и обухватају толико дуже време наше народне историје, да је и подела свих епских песама на поједине кругове углавном извршена по њима.

Ни о њима се не зна ништа поуздано о томе кад су се, како и где први пут појавиле, како су се шириле народом, како су се разрађивале и достигле онај ступањ свога развоја у коме су нам познате. По једном научничком мишљењу оне су постале доцније од песама дугога стиха, можда у XVII веку, и то у Приморју, међу ускоцима, чија су јуначка дела опевале; развиле се, и у пуном цвету јавиле почетком XVIII века, прешле у другој половини тога века у Босну, Херцеговину и Црну Гору, а почетком XIX века појавиле се у Србији, изазване устанком српским. По новијим открићима (као што је поменути рукопис пронађен у Ерлангену, у Немачкој), изгледа да су песме краткога стиха биле раширене највећим делом нашега народа још у почетку XVIII века, и да је у Србији било гуслара који су у десетерцу опевали домаће догађаје на пуних сто година пре Карађорђева устанка.

И песме дугога и песме краткога стиха спеване су тако да се певају, али не на глас као што се певају песме лирске, већ уз пратњу гусала или другог каквог инструмента. Не знамо тачно уз какву су се свирку "бугариле" песме дугога стиха, али из сачуваних података знамо како су се певале, као и то да је песма била праћена ударањем у неки музички инструмент. Песме краткога стиха најчешће се певају, или бар само казују, уз пратњу гусала (или тамбуре, код босанских муслимана). Њих певају гуслари тј. људи који знају гудети уз гусле и певати, или бар казивати, известан број песама које су од других гуслара научили, или који и сами знају састављати нове песме.

О гусларима ранијих времена на знамо много; о њима сазнајемо више тек од почетка XIX века тј. од времена кад је Вук Караџић почео скупљати народне песме. У то доба гусларске песме певале су се доста у Славонији, Хрватској и Далмацији, али најживље и највише по Босни, Херцеговини и по јужним брдовитим крајевима Србије. У свакој кући готово биле су једне гусле, и тешко је било наћи човека који не зна гудети. "Пјесме јеначке по народу највише разносе слијепци, и путници и хајдуци, бележи Вук. Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе их ко понуди, онђе пјевају и више; а о празницима иду к намастирима и к црквама на саборе и на панађуре, па пјевају по читав дан. Тако путник, кад дође у какву кућу на конак, обично је да га увече понуде гуслама да пјева, а осим тога путем по хановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слушају; а хајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле и то највише пјесме од хајдука." - Гуслара је било много по домовима босанских бегова, по ратним становима српских војвода Карађорђева времена, по конацима нахијских кнезова Милошева времена.

Вук Караџић дао је податке о гусларима од којих је бележио песме. Један од најбољих био је Тешан Подруговић, родом из Херцеговине, из села Казанаца, у Гацком. Он је био трговац, па после убије некавог Турчина и одбегне у хајдуке, и као хајдук пређе у Србију 1807. године. Вук га је нашао у Карловцима 1815, у највећем сиромаштву, где сече трску и на леђима доноси у варош и од тога живи. Од њега је Вук онда забележио двадесетак најлепших песама: Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Цар Лазар и царица Милица, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Муса кесеџија, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија, и још неколико других. Али чим је чуо за устанак Милоша Обреновића, Тешан пређе у Србију да се наново бије са Турцима; пошто се Срби умире с Турцима, он пређе у Босну, где је неко време живео као кириџија, али га неки Турци наскоро испребијају и он од убоја умре. Тешан је знао најмање сто јуначких песама, нарочито о приморским, босанским и херцеговачким хајдуцима и четобашама. "Никога ја до данас нисам нашао да онако пјесме зна као што је он знао, вели Вук. Његова је свака пјесма била добра, јер је он пјесме разумијевао и осјећао, и мислио је шта говори... Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није хтио) никако, него је пјесме казивао као из књиге." - Исто тако добар гуслар био је Филип Вишњић, слијепац певач, родом из Босне, из села Међаша, у нахији зворничкој. Он је у младости ослепео од богиња, те је као гуслар богорадећи прошао читав босански пашалук и ишао до Скадра. И он је за време устанка прешао у Србију (1809), те је живео по српским логорима као певач, певајући о догађајима који су се збивали. Вук је држао да је све песме о устанку Вишњић сам испевао. Од њега је Вук забележио песме: Смрт Краљевића Марка, Почетак буне против дахија, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару, и друге. - Поред њих, Вук спомиње још неколико певача чије је песме записао. Од старца Рашка, родом из Колашина, који је још у самом почетку Карађорђева устанка побегао у Србију, он је забележио песме: Зидање Скадра, Смрт Душанова, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице. Од слепца Гаје Балаћа, родом из Лике, који је био дошао у Србију, Вук је записао у Крагујевцу 1830. већи број песама, између осталих: Старину Новака и кнеза Богосава" Од Грује Механџића, из Сентомаша у Бачкој: Женидбу Ђурђа Чарнојевића. Од неког Рова, момка кнеза Јована Обреновића, песме: Браћа и сестра и Бог ником дужан не остаје. Од слепице Степаније, из Јадра, песме: Свеци благо дијеле, Свети Саво. - И тако даље.

Епска песма и данас живи у народу, али се гуслари много мање чују но што су се чули у Вуково доба. Под утицајем новог и напредног живота, каквим данас живи српски народ, гусле су постале једна реткост, а правих гуслара једва да има више. Штампана реч, књига и новине, потиснула је живу реч и узела њено место. Са ретким изузецима (и то управо код неколико образованих књижевника који певају у духу народном), песме које данас постају у народу веома су слабе; оне су само једно бледо угледање на народно песништво, са јаким примесама из уметничког песништва српског из друге половине XIX века. Па чак ни то угледање није угледање на гусларе и њихову песму, већ на штампане народне песме, распрострте данас свуда где се год зна српски читати. Али је српска епска песма и данас исто онако жива у нашем народу као што је била жива у најлепшим временима њена расцвета. Растурена у хиљадама штампаних издања, већих и мањих, по календарима, часописима, школским уџбеницима и народним књигама, чак и по дневним листовима, у милионима примерака, она је блиска српском срцу и српском духу као што је увек била.

V Скупљачи српских народних песама

Прву, најлепшу и највећу збирку српских народних песама штампао је, у читавом низу свезака, Вук Стефановић Караџић. Видели смо раније да је и пре Вука било скупљача народних песама, да је неколико песама било већ штампано, или бар записано, по разним књигама још у току XVII и XVIII века, да су неколике рукописне збирке лирског и епског српског песништва биле израђене скоро пуних сто година пре Вукове. Треба додати да је и у време Вуково, и то пре но што је он и помишљао на то скупљање, неколико српских књижевника било предузело тај посао, како су умели и могли, али са мало успеха; онај који је са највише одушевљења то чинио, био је архимандрит Лукиан Мушицки, познати песник славено-српских стихова, који је још 1806. године тражио у Карловцима од Вука и његових другова (младића из народа, који су ту дошли били да уче школу) да му напишу народне песме које су им познате. Вук је тада имао у глави доста тих песама, које је у детињству код своје куће научио, али није смео ни једне написати и дати. Како сам доцније прича, он је мислио да се учени господин архимандрит подсмева њима, момчадима са села, који су "по шуми код свиња, код коза и код оваца одрасли". Тек по свом доласку у Беч, у јесен 1813. године, Вук је увидео да је записивање народних песама једна озбиљна ствар, па се и сам од тада цео предао тој задаћи.

У тај посао Вука су упутили нови његови пријатељи с којима се упознао у Бечу, образовани књижевници и научници српски, словенски и немачки. Они су Вуку показали колико се цени простонародно песништво уопште, и са колико се жеље очекује једна збирка српских песама, о којима се тада само нешто мало знало, онолико колико се о њима могло наћи у разним књигама, нарочито у Фортисову Путовању у Далмацију. Још од средине XVIII века по целој Европи почели су се књижевници много бавити историјским старинама, народним обичајима и народним умотворинама, својим и страним, у жељи да се што боље упознају са народном прошлошћу и народним особинама, које су до тога времена биле веома занемарене и у науци и у књижевности. На све стране прикупљане су старе повеље, стари рукописи, стари записи, народне песме, народна предања, па је био дошао ред и на Србе да се и међу њима потраже ти споменици и та предања. Људи који су највише учинили да упуте Вука на та прикупљања били су словеначки научник Бартоломеј Копитар, који је тада био књижничар Дворске Библиотеке у Бечу, и чувени немачки научник Јаков Грим. По њиховим саветима, охрабрен похвалама њиховим, и многих учених људи свега света, Вук се одао значајном раду који је донео славе и њему и народу његову.

Прву своју збирку песама Вук је штампао у Бечу 1814. године. Она се зове Мала просто народња славено-сербска пјеснарица, штампана је старим правописом, и у њој се налазе свега сто лирских и осам епских песама. Њих све Вук је записао по сећању, и све оне биле су песме које је као дете слушао у месту свога рођења, у Тршићу. Видевши с каквим су одушевљењем Копитар и други му пријатељи дочекали његов рукопис, Вук се још пре штампања те књиге упути из Беча у Срем, у намери да тамо прикупи још песама, за нову једну збирку. У Срему је тада било много бегунаца из Србије, који су се ту били склонили после пропасти 1813, и Вук за кратко време скупи међу њима потребно градиво, те идуће 1815. године, наштампа у Бечу и другу свеску своје песмарице, већу и богатију од прве. Од тада па до смрти Вук је неуморно прибирао песме из народа, било путујући лично, било преко многобројних пријатеља и дописника које је имао у свима нашим крајевима. Друго, велико издање Српских народних пјесама он је издао у четири књиге, у Лајпцигу и Бечу, од 1823. до 1833. године. Треће издање, још веће и богатије, штампано је у Бечу од 1841. до 1866, у шест књига. Четврто, у које су унете и многе песме из његове књижевне заоставштине, издала је српска држава, од 1887. до 1902, у девет књига. Поред ових издања, поједине књиге, а нарочито избори из појединих књига, штампане су и прештампаване много пута, ћирилицом и латиницом, не само по свима главнијим градовима српских и хрватских крајева, већ и далеко од отаџбине, међу српским ратницима и инвалидима по логорима афричким и азијским, међу српским исељеницима-радницима по фабрикама и рудокопима америчким.

Као скупљач народних песама Вук Караџић има великих заслуга. Својим дубоким познавањем народнога духа, својим лепим укусом у одабирању, својом преданошћу и истрајношћу у послу, он је успео да прикупи најбољу збирку народних песама не само код Срба но и у целокупном Словенству. Он је, у исто време, дао своме народу најзначајнију књигу његову, ону које, овакве, свакако да уопште не би било без његова одушевљења, неуморна и умна рада. Затим, у борби коју је он кроз дуги низ година водио да народноме језику извојује права српског књижевног језика, да мешавину словенско-руско-српску, којом се до њега писало, замени чистим говором народним, поред осталих његових дела, његове Српске народне пјесме учиниле су највише да тај народни језик напослетку и стекне права и угледа које заслужује. У погледу васпитања народнога, те песме су, благодарећи њему нарочито, имале важна уплива на читаве нараштаје српске, све до последњих дана. Најзад, том својом збирком, и личним својим радом, он је успео да српској народној песми утврди у страном свету онај високи углед који она и данас ужива.

Велики број скупљача, следујући поглавито примеру Вукову, предузео је да допуни и настави знаменит рад његов. Више од једне стотине књига и књижица, штампаних у току последњег века, и све до наших дана, хиљаде страна и стубаца по часописима и дневницима, мноштво још нештампаних рукописа прикупљених по научним друштвима и установама, приказују напоре тих следбеника Вукових.

Најглавнији зборници народних песама после Вукова, ово су: Симе Милутиновића (Пјеванија црногорска и херцеговачка, у два издања, 1833. и 1837), Петра Петровића Његоша (Огледало српско, 1845, 1895. и 1905), Јукића и Мартића, (Народне пјесме босанске и херцеговачке, 1858. и 1882), Богољуба Петрановића (Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, у три књиге, 1867-1870), Валтазара Богишића (Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, бугарштице, 1878), Вука Врчевића (Српске народне пјесме, женске, 1886), Косте Хермана (Народне пјесме мухамедоваца у Босни и Хрцеговини, две књиге, 1888-1889), Матице Хрватске (шест књига, 1896-1914). Много песама налази се и по разним српским и хрватским часописима, листовима и календарима, по путописима, описима појединих крајева, и другим сличним књигама.

VI Преводиоци српских народних песама

Српске народне песме преводиле су се много на стране језике: више но сва остала дела српске књижевности. Оне су веома цењене, и похвале о њима чуле су се од највећих књижевника европских. Као што је раније поменуто, прва наша народна песма која је преведена на један страни језик, била је "Хасанагиница", у путопису талијанског опата Алберта Фортиса, 1774. Та књига била је убрзо преведена на немачки и француски језик, па с њом и сама песма, која је на тај начин постала позната већем броју страних читалаца. Она је у тим преводима имала толико успеха да је највећи тадашњи песник, не само Немачке већ и целе Европе, Гете, превео у стиху ту "морлачку" (тј. српску) песму и штампао 1778. у збирци Народних песама коју је те године издао други врло познати немачки песник Хердер. После њега, велики број књижевника других народа преводили су Хасанагиницу, тако да од ње данас постоји преко четрдесет страних превода, међу којима неколико од веома угледних, па чак и славних писаца, као што су: сер Валтер Скот и Оен Мередит (енглески), Пушкин (руски), Шарл Нодје и Проспер Мериме (француски). По Фортисовој књизи и неким преводима из Качићева Разговора угодног, још у XVIII веку знало се да међу Србима постоји једно занимљиво народно песништво, али је право и потпуно знање о њему дошло тек по појави Вукових књига.

Чим се појавила прва Вукова песмарица, већ 1814. године, јављају се и велике похвале српским песмама, а ускоро, један за другим, и преводи њихови. Они се прво јављају у Немачкој, не само стога што је у Немачкој било у то доба много више интересовања за стране књижевности но што га је било ма у којој другој земљи, већ и стога што су бечке везе Вукове биле упућене пре свега на немачке научнике и књижевнике. Један од најславнијих Немаца тога доба, Јаков Грим, штампао је преводе српских песама, написао неколико чланака о њима, учио српски, превео Вукову Српску граматику, и одушевљено поздрављао народно песништво српско. Стари Гете, педесет година после свога препева Хасанагинице, опет се занима српским народним песништвом, штампа у своме часопису немачке преводе из њега, пише о њему, и љубазно дочекује Вука у своме дому у Вајмару. - Великог је успеха имала млада списатељица г-ђица Тереза фон Јакоб, која је (под именом Талфи) издала 1825. и 1826. године две велике свеске немачких превода изабраних песама из Вукове збирке. - На немачки језик преводили су српске песме још и многи други књижевници: Вилхелм Герхард, Еуген Весели, Петер фон Геце, К. Г. Херлосзон, Ј. Венциг, Анастазиус Грин, Ј. Н. Фогл, Л. А. Франкл, Сигфрид Капер, Карл Гребер и други. Сви немачки преводиоци преводили су ове песме у стиху, готово увек у стиху српског оригинала.

У Француској су се српске народне песме такође преводиле много, па имале и извесног успеха у књижевности. За време француске владавине у тзв. "илирским покрајинама" и "илирској краљевини", које је Наполеон био створио и у које су, од 1805. до 1813, биле ушле и извесне српске земље, Французи су се били унеколико упознали са Србима, па се трагови тога познанства виде и у њиховој књижевности. Шарл Нодје, млад књижевник који ће доцније стећи угледа, пошто је као чиновник провео неко време у Љубљани, пише о "Илирима" и њиховом песништву, преводи из њега, по талијанским преводима. Десетак година после њега (1827), исто тако млад, доцније познат приповедач, Проспер Мериме штампа једну књигу тобожњих српских песама, која се зове Гусла, коју је сам саставио (у прози), али за коју тврди да је "веран превод" са "илирскога" језика; како се књига појављује баш у време кад се о српским песмама пише на све стране, многи се варају и узимају је озбиљно; једина српска песма у њој била је Хасанагиница, у прозном преводу. У исто време појављују се и преводи правих српских песама, од г-ђе Белок, многи чланци и белешке по часописима, а у зиму 1831-1832, Клод Форијел, један од Француза који су у то доба најбоље познавали разне стране народне књижевности, држи на Француском Колежу предавања о српском и ново-грчком народном песништву. Године 1834, г-ђа Елиза Војар штампа две свеске српких песама, преведених са немачког превода Талфијеве, а шест година доцније велики пољски песник Адам Мицкиевич држи о српским песмама неколико предавања на Француском Колежу, са успехом који налази одјека широм света. - На француски су језик преводили наше песме још Сиприен Робер, барон Адолф дж Аврил, Огист Дозон, Ашил Милиен, и многи други мање познати. Скоро сви француски преводиоци преводили су те песме у прози, а не у стиху.

Српске народне песме имале су много преводилаца и у Енглеској. Први је био чувени песник и романописац Валтер Скот, који је 1799. препевао (по Гетеу) Хасанагиницу, али се тај његов превод загубио. Године 1826, зет његов Џон Локхарт штампао је своје преводе српских песама у угледном часопису Тромесечном прегледу. Идуће, 1827. године, изашла је прва збирка енглеских превода наших песама од Џона Бауринга, и она је имала знатног успеха. Било је још и других енглеских преводилаца, од којих су најпознатији: Оен Мередит (Едвард Роберт лорд Литон), који је своје доста слободне али лепе и занимљиве препеве штампао 1861. године под насловом Сербски Песме, г-ђа Елодија Мијатовић, професор Р. В. Ситон-Ватсон, и други. Готово сви енглески преводи у стиху су, као и немачки.

Српске народне песме превођене су и на језике других просвећених народа, готово на све језике европске. На руски су их преводили Александар Пушкин, А. К. Востоков, Н. Берг, Н. Г. Чернишевски, Гербељ, и други; на пољски, Адам Мицкиевич, Богдан Залески, Ј. Фелдмановски; на чешки, Ф. Л. Челаковски, Вацлав Ханка, Јосиф Холечек; на словеначки, Јакоб Зупан, Лука Светец, Фран Цегнар, Фран Левстик; на талијански, Никола Томазео, Франческо Карара, Зарбарини, Ђакомо Кјудина, Анђело де Губернатис; на шведски, чувени шведски песник Јохан Лудвиг Рунеберг; на мађарски, Јожеф Секач, Ференц Казинци. Оне су, колико се зна, превођене и на холандски, дански и румунски језик, а вероватно и на многе друге.

// Пројекат Растко / Kњижевност / Усмена књижевност //